Page 1

Naziv originala: Alexandra Potter YOU’RE THE ONE THAT I DON’T WANT Copyright © Alexandra Potter, 2010

1


Prolog Venecija, Italija, 1999. Letnja žega stvara svetlucavu izmaglicu, kroz koju Venecija podseća na oživljeno Kanaletovo ulje na platnu. Kupola katedrale svetog Marka nadvisuje zgradice pastelnih boja, impozantna građevina uprkos oljuštenoj farbi na njenim zidovima. Vaporeti zuje. Turisti se tiskaju. Deca trčkaraju po trgu, rasterujući golubove; muškarci obučeni u odela i tamne naočari sede u osenčenim baštama kafića i puše cigarete; vodič prepričava istoriju Venecije grupi nemačkih turista. I dvoje tinejdžera, koji se lenjo probijaju kroz masu. Njena ruka je oko njegovog pojasa, njegova na njenom obnaženom, pegavom ramenu. Ona liže sladoled i smeje se nekoj njegovoj šali, on pućka cigaretu, gestikulirajući rukom i praveći smešne grimase. To smo Natanijel i ja. Ustali smo pre samo sat vremena i provodimo nedeljno jutro u Veneciji kao da ceo život živimo tu: pijemo espreso, jedemo sladoled i gubimo se u lavirintu uličica ispresecanih kanalima. Celo leto sam tu i još se ne snalazim. Napuštamo veliki trg i skrećemo u usku uličicu, još jednu, pa još jednu, sve dok ne izbijemo na pjacu koja prodaje murano staklo jarkih boja i venecijanske maske. „Kako ti se sviđa?”, pita Natanijel. Okrećem se da osmotrim masku na njegovom licu. Ukrašena je ružičastim perjem i pokrivena zlatnim šljokicama. Natanijel pravi besmisleno teatralan naklon. „Stoji ti”, kikoćem se. „Ismevaš me?” Nadureno spušta masku. „Tebe? Nikad!” Slatko se smejem i on mi perjem golica nos. „Mislio sam da je uzmem kevi.” Vraća masku na mesto i uzima drugu, groteskno dugu, sa kukastim nosom i sitnim očima. ,,A ova?” „Ne, prva je bolja. Bolja.” „Sigurno?” „Sigurno.” Pokušavam da zvučim američki, ali pokopava me moj mančesterski akcenat. Nejt mi se smeje. „Šta bih ja bez tebe?” Kezi se. „Ali moraćemo da poradimo na tom tvom američkom akcentu.” „Svakako je bolji nego tvoj engleski!” uzvraćam. 2


„Okaj, bajbe, ajmo sad u mesaru”, predlaže on na lošem kokniju. Smejem se grohotom. Nejt me grabi za ramena i ućutkuje poljupcem. „Zvučim loše?”, glumi uvređenost. „Užasno”, kažem, tobože ozbiljno i puštam ga da plati masku. Stojim na suncu, smeškajući se u sebi. Nejt me za trenutak gleda i povlači dim cigarete, pokušavajući da se cenjka sa prodavcem. Pogled mi odsutno luta prema pijaci. Ne planiram ništa da kupim - imam već brdo suvenira – ali neće škoditi da malo procunjam... Pažnju mi privlači tezga uvučena u debeli hlad. Zapravo nije prava tezga, više je sto za rasklapanje za kojim sedi starac neobičnog izgleda. Na glavi ima beli šešir i naočare debelih crnih okvira, koje su mu skliznule na vrh nosa dok pilji u nešto obasjano lampom. Radoznala, odvajam se od Nejta i prilazim starcu. „Buon pomeriggio bello come sei oggi.” On diže pogled ka meni. Stidljivo se osmehujem. Baš nemam talenta za jezike. I posle tri meseca studiranja renesansne umetnosti u Veneciji, moj italijanski se i dalje svodi na ‘molim vas’, ‘hvala’ i ‘Leondardo da Vinči’. „Inglese?” ,,Si.” Klimam glavom hvatajući njegov pogled. Oči mu šeretski iskre. „Šta će tako lepa devojka sama?” Smeška se, otkrivajući zube požutele od cigareta. Uzima jednu koja već gori na pepeljari i zadovoljno vuče dim. ,,A ne, nisam sama.” Odmahujem glavom i pokazujem na Nejta, koji upravo preuzima umotanu masku. Stavlja je pod mišku i prilazi mi, grleći me oko ramena. ,,Ah, mladi i zaljubljeni.” Starac odobravajući klima glavom dok Nejt i ja razmenjujemo poglede. „Imam nešto baš za vas.” Zbunjeno zurimo u njega. ,,Pa... hvala.” Smeškam se pitajući se šta to radi, a onda shvatam. O, bože, on pokušava da nam udeli sitan novac. Zar izgledamo toliko jadno? Okej, studenti smo i Nejt deluje pomalo zarozano u iscepanim farmerkama, a ni moja haljina nije baš po poslednjoj modi, ali opet. ,,Ma, nemojte, stvarno ne treba”, žurno objašnjavam i vučem Nejta za ruku. Starac u tom trenutku stavlja novčić na mali instrument koji ga seče napola. Ćutke posmatram kako kroz svaku polovinu buši rupicu i provlači tanku, kožnu nit. Zatim trijumfalno diže uvis dve ogrlice na kojima kovanice vise poput privezaka. ,,Za vas”, kaže starac, smešeći se. „Zato što ste kao dve polovine novčića koje čine jednu celinu.” Piljim u dve polovine kovanice kao da su delovi slagalice. Odvojeno liče na polomljene novčiće, ali zajedno čine neodvojivu celinu. „Kako je to romantično”, mrmljam okrećući se prema Nejtu koji me 3


očarano gleda. Osećam kako rumenim od stida. ,,Pa zar nije?” Bockam ga laktom u rebra. „Naravno da jeste”, smeje se iz grla. „Ionako te stalno zovem ‘moja druga polovina’, zar ne?” „Samo tri hiljade lira”, kaže starac pružajući otvoreni dlan. „Cena je još romantičnija”, dodaje Nejt, vadeći svoj novčanik. Zamalo da ubedim sebe kako je starac beskrajno romantičan, kad ono - sve vreme samo pokušava nešto da nam proda; shvatam to osećajući se izigrano. Kakva sam ja moronka. I pre nego što stignem da se pobunim, Nejt vadi novčanicu, plaća i jednu ogrlicu obmotava oko svoje ruke. „Sad više ne možemo da se rastanemo”, šali se stavljajući mi drugu oko vrata. „Kud god da odemo.” Uprkos njegovom pokušaju da ispadne duhovit, osećam kako mi se raspoloženje srozava. Za samo nekoliko nedelja napuštamo Italiju i vraćamo se, svako na svoj koledž, i to me užasava. U stvari, otkad smo zajedno, brojim dane do našeg rastanka. „Hej.” Primetivši izraz na mom licu, Nejt me grli. „Istrajaćemo na daljinu”, uverava me, kao da mi čita misli. „Dopisivaćemo se. Zvaću.te...” Sećam se svog studentskog doma u Mančesteru koji nema fiksnu mrežu. Na stranu mobilni telefoni; pisma možda zvuče romantično u knjigama, ali u stvarnom životu ne mogu zameniti poljupce u vrat i ogromnu činiju sladoleda koju delimo nedeljom po podne uz neobuzdani smeh. „Naravno.” Klimam glavom trudeći se da delujem hrabro. Ne želim da pokvarim njegov poklon kukanjem zbog neizvesne budućnosti koja me tišti poput velikog, crnog oblaka. „Ako želite da zauvek budete zajedno, onda budite zajedno.” Okrećem se prema starom prodavcu koji nas zamišljeno posmatra. „Bojim se da to nije tako jednostavno”, počinjem, ali me on prekida. ,,Ne, vrlo je jednostavno”, nastavlja on. „Želite li da budete zajedno?” Natanijel nakrivljuje glavu u stranu, kao da razmišlja o tome. ,,Pa... šta ti kažeš?” izazivački me pita, zbog čega ga pljeskam po ruci. „Mislim da želimo.” Ceri se okrećući leđa prodavcu. ,,E, onda...” Starac sleže ramenima i nastavlja da pućka cigaretu. „Na kraju leta vraćamo se svako svojoj kući”, objašnjavam mu. „Kući? Gde?” Nejt me grli jače. „Lusi živi u Engleskoj...” ,,A Nejt u Americi”, završavam. „Ali sada ste u Veneciji”, podseća nas starac odlučno. „Ovde ne morate da se rastajete. Možete večno da budete zajedno.” Ipak je sladak ovaj starčić, zaključujem. I pomalo romantičan na neki 4


starinski način. „Kamo sreće”, uzdišem, stežući Nejtovu ruku. „Ali to je nemoguće.” Iznenada starac počinje grohotom da se smeje. ,,Ne! Ne! Nije nemoguće”, uzvikuje, udarajući šakom o svoju tezgu. „Zar niste čuli za legendu o Mostu uzdaha?” Natanijel se mršti. „Mislite na onaj most ovde, u Veneciji?” ,,Da! Upravo taj!” uzbuđeno će starac. „Zašto? Sta kaže legenda?” pitam, najednom zaintrigirana. Poput mađioničara koji čeka udarce doboša pre nego što izvadi zeca iz šešira, starac pravi dramsku pauzu. Tek kad zadobije našu punu pažnju, počinje da pripoveda. „Vrlo slavna legenda”, kaže, smrtno ozbiljan. Glas mu je šaputav i odiše strahopoštovanjem koje se čuva samo za crkve i muzeje, zbog čega se suzdržavam od smeha. „Ako se poljubite ispod Mosta uzdaha, na gondoli, tačno u suton, dok zvone crkvena zvona...” ,,Uh, ništa lakše”, šapuće mi Natanijel na uho, ali odgurujem ga od sebe. ,,Da?” podstičem starca. „Šta onda?” Uzevši veliki dim cigarete, stari prodavac ga izbacuje u vidu oblaka koji za trenutak lebdi između nas. Kada iščezne, njegove tamne oči presreću moje, i uprkos letnjoj žegi, jeza mi silazi niz kičmu. Starac se naginje bliže i stišava glas. „Vaša ljubav će biti večna. Bićete zauvek zajedno i ništa...”, pogled mu leti ka Nejtu, a zatim se vraća k meni, „... ništa vas neće rastaviti.” „Ništa?” ponavljam, jedva čujno. „Niente.” Uverljivo klima glavom. „Bićete vezani čitavu večnost.” Smejem se i privijam privezak na grudi, tačno iznad srca. „Znači, sviđa ti se?” pita starac, pokazujući na ogrlicu. „Oh... ovaj... da.” Vraćam se u stvarnost. On se smeška i vraća mi kusur. Prsti nam se za trenutak dodiruju, njegovi grubi poput šmirgle i moji hladni od uzbuđenja. „Grazie”, uspevam da promrmljam bar jednu od nekoliko reči koje znam od italijanskog. „Prego”, uzvraća on sa smeškom i dodiruje svoj šešir. Kada me Nejt zagrli i povede kroz pijacu, iza sebe čujem starčev povik: ,,I zapamtite, niente!” Osvrćem se, ali više ga ne vidim. Smešno. Nestao je kao da nikad nije ni bio tu.

5


*** Bože, kakva je ovo glupost. Pogledom letim po testu u ženskom časopisu. Tu je slika zaljubljenog para, ukrašena srcima i Kupidonima. Ma dajte, molim vas. Kao da se može otkriti je li on ‘onaj pravi’ samo na osnovu nekoliko ponuđenih odgovora. Na primer: Moj dečko i ja se slažemo kao... a. Betmen i Robin b. Poš i Beks c. Lindzi Lohan i preplanuli ten Zaista, neverovatna glupost! Utom osećam komešanje oko sebe, dižem glavu i shvatam da voz ulazi u stanicu. Gledam po prepunom kupeu. Petak je po podne, vreme kada u njujorškom metrou vlada opšti krkljanac. Sedim i prelistavam časopis koji sam našla na svom sedištu. Vrata se zatvaraju i voz nastavlja da trucka dalje. Vraćam se časopisu. Okrećem stranicu i nailazim na članak o celulitu. Mrštim se. Možda onaj glupi test ipak nije tako glup. Uostalom, zabavniji je od saveta kako se rešiti naslaga sala na bokovima, zaključujem, zureći u odeljak o detoksikaciji. Iskreno, ne verujem da je moguće rešiti se naslaga sala na bokovima. Svi imaju celulit. Čak i supermodeli! Bar volim sebe da ubeđujem u to. Proučavam fotku Kejt Mos u bikiniju, čija je guza uvećana milion puta. Da se ne lažemo, na njoj nema celulita. Ali nema ni guzova. U stvari, nisam sigurna da Kejt Mos uopšte ima zadnjicu. Najednom postajem svesna svog položaja: sedim na javnom mestu, u njujorškom metrou, i buljim u fotografiju ženskog levog guza. Ili desnog? Dozivam se pameti. Zaboga, Lusi, a mislila si da je ljubavni test glupost? Brzo okrećem na prethodnu stranicu i primećujem da test nije popunjen. Što da ne? Ionako imam da se vozim još pet stanica. Otvaram svoju torbu i iz nje vadim hemijsku olovku. Okej, da vidimo... 1. Kad pomislite na njega, osetite leptiriće u stomaku? a. Da, uvek b. Ponekad c. Nikad

6


Dobro, ne bih to baš nazvala leptirićima u stomaku. U stvari, ti leptirići su verovatno odavno odrasli i odleteli. Pre je to neka vrsta bola. Ne baš kao užasna zubobolja, poput one kada mi je u bioskopu ispala plomba dok sam jela kokice... Ježim se na samu pomisao. Ne, više je to štrecanje. Povremeni ubod. Zaokružujem b) Ponekad. 2. Koliko dugo vam se sviđa? a. Manje od šest meseci b. Godinu c. Više od godinu Vraćam film unazad. Upoznali smo se u leto 1999. Imala sam devetnaest. Što znači... Dok u sebi računam, osećam tupi udarac spoznaje. U stopu ga prati odbrambeni mehanizam. Dobro, ima već deset godina. Pa šta? Deset godina nije mnogo. Moja mama poznaje tatu već četrdeset godina. Da, ali tvoja mama je udata za tvog tatu, pišti glasić u mojoj glavi. Ignorišem ga i brzo zaokružujem c). Baš tako. Sledeće pitanje. 3. Vidite li sebe u braku s njim? a. 100% b. 50% c. Nula Ovo je lako: c) Nula. U stvari, šanse da ću se udati za njega su manje od nule. Ali to je u redu. Savršeno mi odgovara. Jednostavno, situacija je takva i mirim se s njom. Naravno, u prošlosti sam možda malo maštala o tome. I možda sam za trenutak zamišljala sebe u beloj venčanici (zapravo običnoj beloj haljini od antičke čipke, sa dugim rukavima i srcastim dekolteom) a njega u crnom fraku sa šeširom ispod koga viri njegova razbarušena plava kosa i sa obaveznim iznošenim „starkama” na nogama. Plešemo naš prvi ples pod zvezdama na melodiju No Woman, No Cry, našu omiljenu pesmu Boba Marlija. Odlazimo na medeni mesec u njegovom starom „folksvagen” kombiju... Opet se vraćam u stvarnost i primećujem da sam odsutno nacrtala srce oko a) 100%. Bestraga! Zašto sam to učinila? Furiozno žvrljam preko njega. Nije da mi to ništa ne znači. Niti je to produkt moje podsvesti. Bože svašta. A onda shvatam da pritiskam toliko jako da cepam stranicu. 4. Da li vaši prijatelji misle da si opsednuta njim? 7


Telo mi se koči. Povremeno razmišljam o njemu, ali rekla bih da nisam opsednuta. Nisam sasvim. Mislim, ne proganjam ga ili tome slično. Niti ga zatrpavam fejsbuk porukama. Niti neumorno guglujem njegovo ime. Dobro, priznajem. Guglovala sam ga jednom. Možda dvaput. U redu, više puta, ali sa godinama prestala sam da brojim. Pa šta? Koja devojka ne gugluje ime muškarca koga voli? Čekajte malo - jesam li ja to rekla reč na v? Stomak mi se momentalno uvija, poput palačinke. Ponovo ispravljam odgovor. Uopšte nisam tako mislila! Samo me ovaj glupi test tera na svakojake misli. Zaokružujem b) Ne. Kod pitanja broj šest voz počinje da se penje. Nastavljam da popunjavam test. Pitanja su sve luda, ali prekraćuju mi vreme. U stvari, upravo sam kod poslednjeg... 10. Koji film najbolje opisuje vašu vezu? a. Ljubavna priča b. Kratak susret c. Strava u Ulici Brestova ... kad postajem svesna obaveštenja iz razglasa: „Ovo je Četrdeset druga ulica, Grand central.” Moja stanica. Ubacujem časopis u svoju torbu i počinjem da se probijam ka vratima. Naravno, niko ne obraća pažnju na mene. Otkad sam se iz Londona preselila u Njujork, pre nekoliko nedelja, primetila sam da na moje ‘Izvinite’ i ‘Samo malo’ i ‘Pardon, moliću’ ljudi jednostavno ostaju gluvi. Nisu Njujorčani nepristojni, naprotiv, smatram ih najtoplijim i najsrdačnijim ljudima koje sam ikada srela, samo naš britanski način izvinjavanja ovde nema nikakvog efekta. Njujorčani prosto ne shvataju zbog čega im se uopšte izvinjavam. Da budem iskrena, vrlo često ni sama ne shvatam zbog čega im se izvinjavam. Ali to uporno radim. Stvar navike. Nešto kao logovanje na Fejsbuk na svakih pet minuta. Na primer, juče sam prelazila ulicu kada je neki čovek naleteo na mene i ispolivao me kafom. I zamislite - ja sam ta koja se izvinila! Da, ja! I to milion puta! Iako je on bio kriv. Pričao je mobilnim i nije gledao kuda ide. Hoću reći selfonom - tako to ovde zovu. Kod ove misli osećam golicanje duž kičme. Jače je od mene. Svaki put kad pogledam u nebodere iznad svoje glave, ili kad kroz Brodvej hitam na posao, ili kad pozovem jedan od onih drečavožutih taksija (iako sam to učinila samo jednom, budući 8


da sam švorc, i dalje), čini mi se kao da sam u filmu. U Njujorku sam šest nedelja i još uvek ne verujem da sam tu. Imam utisak da ću svakog časa ugledati Keri, Mirandu, Šarlot i Samantu kako mi idu u susret. Po izlasku iz metroa zastajem na semaforu da proučim svoju minijaturnu mapu Menhetna. Neki ljudi imaju savršen osećaj za orijentaciju, poput mačaka. Gde god da ih bacite, oni će naći put do kuće. Ali to nije i moj slučaj. Ja se izgubim i u supermarketu. Jednom sam pola sata lutala po restoranu zdrave hrane, pokušavajući da nađem izlaz. Verujte mi. Od tada više ne jedem kupus salatu. Okrećem mapu i gledam je iz svih uglova. Do đavola. Dogovorila sam se sa devojkama za piće posle posla, ali nemam pojma gde je kafić u kome se nalazimo. Opet zurim u mapu. U teoriji sve izgleda tako jednostavno, ali u praksi ja sam izgubljen slučaj. Ispada kao da se dovoljno ne trudim, ali činjenica je da u Njujorku postoje istočne i zapadne ulice. Što je prilično zbunjujuće. Mislim, kako čovek uopšte može da zna koja je koja? Dižem pogled i frustrirano zurim u ulicu. Ujedno se smirujem omiljenom mantrom: „Betonska džungla iza ugla.” „Molim?” Okrećem se i pored sebe vidim nepoznatog mladića. Gleda me upitno, obrva izvijenih pod bejzbol kapom. Zaboga, nisam je valjda izgovorila naglas? ,,Oh...” Crvenim od stida. „Ništa... ovaj...”, mrmljam pokazujući na semafor. „Sačekajmo zelenog čovečuljka.” Tip me gleda začuđeno. „Naravno”, uzvraća sa jakim njujorškim akcentom. Primećujem da u ruci nosi veliku video-kameru i mikrofon pecaljku. Čime li se bavi, pitam se. Možda snima filmove ili radi nešto jednako zanimljivo. Za razliku od mene koja recitujem blesave mantre i komentarišem saobraćajnu signalizaciju. Obrazi mi gore od blama. Skrećem pogled i molim boga da što pre zasvetli zeleno. „Evo ga! Sad možemo da pređemo”, kažem s neskrivenim olakšanjem. Nepoznatom prolazniku poklanjam blistav osmeh i prelazim ulicu. Takav je Njujork. Poseduje neverovatnu energiju koja privlači sve te zanimljive ljude. Iza prvog ugla možete naleteti na postavku za film ili na prodavca neobičnog nakita ili na ulične igrače koji izvode zapanjujuće hiphop pokrete. Nikad ne znate šta vas čeka. Ponekad, kasno noću, kad pogledam u Empajer stejt, osvetljen duginim bojama, ispuni me neobično osećanje. Opčinjenost. Magija. Toliko jako da moram da se uštinem. Za devojku iz Mančestera, život u Njujorku je bajka. Samo što ovoj bajci nedostaje jedna stvar. Koračam pored niza restorana i gledam u parove koji dele romantične 9


obroke. Veče je toplo, letnje, i restorani su otvorili svoje bašte, izbacivši stolove na ulicu. Osećam ubod nostalgije, ali brzo ga odagnavam. Nekada sam i sama uživala u blagodetima mladalačke zaljubljenosti, ali naša veza nije doživela večnu sreću. Kao što rekoh, pomirila sam se s tim. Uostalom, bilo je to davno. Krenula sam dalje kroz život. U stvari, od tada sam promenila gomilu frajera. Dobro, možda ne gomilu, ali nekoliko jesam. I neki su bili baš fini. Kao na primer ovaj poslednji, Šon. Upoznali smo se na žurki i zabavljali puna dva meseca, ali jednostavno nije išlo. Mislim, bio je zabavan i seks nije bio tako loš. Samo... *** Imam svoju teoriju. Svi maštaju o tome da će kad-tad upoznati srodnu dušu. To je univerzalni pohod. Milioni ljudi na ovoj planeti traže istinsku ljubav, svoju amore, svoju ame soeur, tu posebnu osobu s kojom će provesti ostatak svog života. Ne razlikujem se od njih. Problem je u tome što to ne polazi svakome za rukom. Neki ljudi provedu u traganju ceo život, i opet ne nađu svoju drugu polovinu. U pitanju je čista sreća. Ako nekim čudom doživite tu sreću da nađete ’onog pravog’, ne ispuštajte ga. Zato što sledeću priliku nećete dobiti. Srodne duše su kao autobusi; sledeći će naići za nekoliko minuta, ali taj neće biti ’onaj pravi’. Jer kada bi postojala gomila takvih, onda se ne bi zvali ‘pravi’ nego ‘krivi’ ili ‘promašeni’ ili tako nekako. Takav je bio moj slučaj, ali zato što sam imala sreće. Našla sam ’onog pravog’, ali sam ga izgubila. Uprskala sam stvar, ili je on uprskao stvar. Nebitno. Detalji ionako nisu važni. Uostalom, nisam baš toliko nesrećna. Kako se ono kaže? Bolje imati ljubav i izgubiti je nego nikad ne voleti. Iskreno, retko razmišljam o tome. Ali opet... Ponekad, kad najmanje očekujem, nešto me podseti na njega. Na nas. Na našu prokockanu ljubav. Bilo da je to ljubavni test u časopisu ili bašta restorana prepuna zaljubljenih parova. Ponekad ne mogu da se ne zapitam kako bi moj život izgledao da nije ispalo ovako. Kako bi bilo da smo i dalje zajedno? Da li bismo bili srećni do kraja života? Šta bi se desilo...? Ponekad čak pokušavam da zamislim kako bi izgledao naš ponovni susret. Što je suludo. Toliko vremena je prošlo i sumnjam da bih ga i prepoznala. Mogla bih da prođem pored njega na ulici i ne znajući da je to on. Ma koga ja to zavaravam? Naravno da bih ga prepoznala. Odmah. I to u najvećoj gužvi. 10


Reći ću vam još nešto: duboko u sebi znam da bih osetila isto uzbuđenje kao nekad. *** Ali kakve su šanse za to? Zaboga, prošlo je deset godina otkad sam ga poslednji put videla. Cela decenija. Počeo je novi milenijum. Ko zna gde je sada i šta radi... Utom vidim neonsku reklamu koja me prekida u mislima. Skots. Tako je! To je kafić koji tražim! S neizmernim olakšanjem hitam ka ulazu. Kao što rekoh, u životu dobijate samo jednu šansu, a ja sam svoju prokockala. Odbacivši ovu misao, otvaram vrata. Unutra je zadimljeno i puno. Zastajem na vratima. U pitanju je jedan od onih kul njujorških kafića koje viđate u filmovima i serijama. Nekoliko stolova je raspoređeno po uglovima dok se šank od ispoliranog tamnog drveta proteže celom dužinom prostorije. Iza njega je polica sa sjajnim, mesinganim držačima i flašama najrazličitijih alkoholnih pića. Na barskoj stolici za šankom sedi devojka u prugastom odelu i kuca nešto na svom „blekberiju”. Zbog plave kose, ošišane u kratki paž i velike kožne aktovke na susednoj stolici, deluje pomalo uštogljeno u toj opuštenoj ranovečernjoj gužvi. Zamislite Majkla Daglasa u Vol stritu, samo u ženskoj verziji. To je moja sestra Kejt. Starija je od mene pet godina, ali ponaša se kao derište komandujući mi kao da sam nezrela klinka. Ali ne zameram joj, navikla je da komanduje ljudima, budući da na poslu nema jednu, nego dve asistentkinje. Kejt radi u velikoj advokatskoj firmi na Menhetnu, specijalizovanoj za integracije i akviziciju. Lično, nemam pojma šta integracija i akvizicija znače, a kamoli kako se sakupljaju izveštaji od po nekoliko stotina strana, pomoću kojih se dobijaju slučajevi vredni milione dolara. Ali moja sestra je oduvek bila najpametnija u porodici. Provela je sedam godina na medicinskom fakultetu i kada je stekla diplomu, predomislila se i prekvalifikovala u advokata. Kao da to nije ništa. Kunem vam se da ja više znoja prolijem birajući sendvič u restoranu brze hrane. Dakle, Kejt je pametnija, a ja sam kreativnija. Bar tako tvrdi naša mama, iako se ponekad pitam je li to bio njen način da me uteši uvek kada bih pala na ispitu iz matematike. Dok su logaritmi za mene bili španska sela

11


(i dalje su - može li neko da mi kaže šta je to logaritam?), crtanje i slikanje su bili moja druga priroda i tako sam završila na umetničkom koledžu. Tri veličanstvene slikarske godine kasnije diplomirala sam i preselila se u London. Naravno, imala sam velike planove: ostvariću neverovatnu umetničku karijeru, moje slike će biti izlagane u galerijama širom zemlje, imaću svoj atelje u fensi potkrovlju u Šordiču... Ali ništa od toga. Za početak, imate li predstavu o tome koliko košta potkrovlje u Šordiču? Nemam ni ja. Ali verujte da vredi čitavo bogatstvo. Ne bi sve bilo tako loše da sam prodavala svoja umetnička dela. Jer tako bih uspela bar nešto da uštedim. U narednih osamdeset godina, mislim. Iskreno, nikad nisam prodala nijednu svoju sliku. Dobro, jesam jednu, i to svom tati za pedeset funti, samo zato što je insistirao da bude moj prvi kupac. Ispostavilo se da je i poslednji. Posle šest meseci uvaljivanja u sve veće dugove, odustala sam od slikanja i potražila posao. Moji snovi o velikoj uspešnoj slikarki na kraju su ostali samo to. Snovi. A možda je i bolje tako. Bila sam toliko mlada i naivna da verovatno nikad ne bih ni uspela. Probijam se do šanka, uz neizostavno izvinjavanje. Elem, posle umetničkog kraha malo sam se ubedačila jer nisam umela da kucam, niti sam posedovala zavidne sekretarske sposobnosti, ali naposletku sam uz malo sreće našla posao u jednoj galeriji na Ist Endu. U početku sam radila na recepciji, ali s godinama sam od javljanja na telefon uznapredovala do organizovanja izložbi, rada s novim umetnicima i pomaganja kupcima u popunjavanju njihovih kolekcija. A onda sam, pre nekoliko meseci, dobila ponudu da radim u njujorškoj galeriji. Naravno, oberučke sam je prihvatila. Ko ne bi? Njujork je centar umetničkog sveta i bilo bi suludo propustiti takvu mogućnost napredovanja u karijeri. Biću iskrena - to nije jedini razlog što sam odlučila da spakujem kofere i preletim tri hiljade milja preko Atlantika. Učinila sam to kako bih što lakše prebolela svoj poslednji raskid, i kako bih izbegla još jedno užasno britansko leto, ali ponajviše zato da bih svoj život iščupala iz apatije. Nemojte pogrešno da me shvatite - moj posao, moji prijatelji i moj život su u Londonu. Samo... U poslednje vreme imam neki čudan osećaj. Kao da mi nešto nedostaje. Kao da čekam početak nečeg novog u svom životu. Jedini problem je u tome što ni sama ne znam šta je to. 12


Moja sestra neumorno bocka svoj „blekberi” i ne primećuje me kada joj priđem. Otkad sam se doselila u Njujork, živim kod nje i Džefa, njenog muža. Imaju dvosoban stan na gornjem Ist Sajdu i kod njih mi je super. Štaviše, tamo mi je, ako smem da kažem, vrlo neobično. Da pojasnim, nikad nisam živela u vojnom garnizonu, ali imam osećaj da bi tamo bilo slično. Samo bez uglačanih brodskih podova i plazma televizora. Odmah po useljenju Kejt mi je uručila spisak kućnih pravila. Moja sestra je užasno organizovana. Ona piše spiskove za sve i štiklira stavke, jednu po jednu, i to raznobojnim markerima. Ne bih da kudim njene analitičarske sposobnosti... Svakako ne njoj u lice. Da skratim priču, nas dve smo sušta suprotnost. Ona je plava; ja sam brineta. Ona je štedljiva; ja sam rasipnica. Ona je superuredna; ja sam neuredna. Nije da su mi stvari u totalnom haosu - u stvari, ja večito pospremam, ali iz nekog čudnog razloga samo još više razbacam stvari. Kejt je, takođe, uvek tačna, dok ja uredno kasnim. Ne znam zašto. Zaista se trudim da stignem na vreme. Probala sam sve trikove - da krenem petnaest minuta ranije, da pomerim sat nekoliko minuta unapred, da nosim dva sata - ali opet nekako uspem da zakasnim. Kao sada, na primer. Utom čujem pisak svog mobilnog telefona koji oglašava poruku. Žurno ga vadim iz džepa. Odaću vam jednu tajnu: pomalo se plašim svoje sestre. Otvaram malo pisamce na ekranu i čitam. Još pet minuta i mrtva si! Sad se još više plašim moje sestre. „Kasniš”, kaže mi ne dižući pogled sa svog „blekberija” kad se spustim na barsku stolicu do njene. Kejt odgovara na važan imejl dok joj se duboka bora urezuje posred čela, poput one na prednjoj strani njenih pantalona. Kejt oduvek nosi pantalone. U stvari, mislim da ih nije obukla samo na dan svog venčanja, pre pet godina. I to samo zato što se mama užasno uzrujala kada je otkrila da umesto venčanice planira da obuče belo odelo („Ali kreirala ga je Dona Karan”, pobunila se Kejt). Mama je zapravo strepela da komšije ne pomisle kako je njena kćerka lezbijka. Što je paradoksalno, budući da se udala za Džefa. „Znam, izvini”, pokajnički kažem, ljubeći je u obraz. „Znaš mene – totalno izgubljena.” ,,U vremenu i prostoru”, podseća me. Zatim pritiska dugme za slanje imejla i okreće se prema meni. 13


Bleda je, uprkos činjenici da je napolju sunčano i toplo. Kejt retko izlazi. Preko nedelje je po ceo dan u svojoj kancelariji, a vikendom... Pa, obično je i tada u svojoj kancelariji. „Priznajem, kriva sam.” Klimam glavom, nameštajući tužnu grimasu. „Kolika je kazna? Dve godine? Pet?” Uprkos svemu, Kejt se smeška. ,,To nije moja oblast pravne ekspertize, ali da vidimo... Jesi li dosad osuđivana? Imaš li olakšavajuće okolnosti?” Lupka prstima po šanku. „Verovatno bi se provukla sa opomenom i uslovom za dobro ponašanje.” „To je to?” Smejem se. „Plus kazna”, dodaje ona, izvijajući obrve. „Kazna?” Mrštim se. „Koliko?” „Hmm...” Vrhom kažiprsta dodiruje svoj nos, kao i uvek kada razmišlja. „Tri pića. I to ona od deset dolara. Pretpostavljam da će kazna od trideset dolara biti dovoljna.” Lukavo se smejulji. „Plus bakšiš, naravno.” Kejt je ekspert za cenjkanje. Sada znam kako dobija te multimilionske slučajeve. „Čekaj malo - tri pića?” ,,Ti, ja i Robin”, pojašnjava ona. „Robin je tu?” iznenađeno pitam, osvrćući se oko sebe. „Otišla je u toalet.” Kejt pokazuje na zadnji deo kafića, gde trenutno vidim visoku devojku sa divljom kovrdžavom kosom, obučenu u kaftan od bojenog platna, koja upravo izlazi iz ženskog toaleta. Lice joj se širi u ushićeni osmeh kada me spazi. „Duuušooo!”, ciči ona dok nam žurno prilazi, očigledno nesvesna ljudi s kojima se pri tom sudara. Robin je raketni projektil u ljudskom obliku. Zaintrigirano je posmatram upoređujući njen doček sa dočekom moje sestre. Robin širi ruke i prima me u svoje mirisno naručje. Čujem milozvučni zveket njenih srebrnih narukvica, navučenih do laktova. Svi koji posmatraju naš susret verovatno misle da smo dugogodišnje prijateljice, međutim Robin i ja smo se upoznale prošle nedelje, kada sam se javila na njen oglas za cimerku. Ovog vikenda bi trebalo da se uselim kod nje. Posle nekoliko nedelja života po kućnim pravilima moje sestre - 1) Upotreba električne četkice za zube nije dozvoljeno posle deset uveče. Navodno je budi, budući da je već u pola deset u krevetu jer ustaje u pet kako bi vežbala u teretani. Upravo tako. Pet ujutro - tada sam shvatila da je vreme da se odselim i nađem svoj prostor. Dobro, možda ‘prostor’ nije prava reč. ‘Ostava za metle’ je mnogo 14


prikladnija. Njujork je uzbudljiv grad, ali kad ide u paketu sa pozamašnom cenom iznajmljivanja stana i mojom skromnom platom, ispada da sebi mogu da priuštim samo sobičak u donjem Ist Sajdu. Ipak, najvažnije je da pripada samo meni. Dobro, pripada zapravo Robin. A znate šta? S prozora mogu da vidim Empajer Stejt Bilding! Skoro. Tačnije, ne vidim s mog prozora. S te strane su vatrogasne stepenice i zid od cigle išaran zanimljivim grafitima. Ali vidi se s prozora njene spavaće sobe. Ako se nagnete i malo zaškiljite. Zaista se vidi. Verujte mi. „Mislila sam da nećeš doći”, kažem joj. „Otkazao mi je klijent” objašnjava ona s kezom. Amerikanci, primećujem, provode puno vremena kezeći se, ali još nisam dokučila da li to čine zato što su zaista srećni ili samo kao izgovor za pokazivanje svojih belih zuba. Robin ima savršene zube. Liče na dirke od klavira. „Plaši se igle, što pomalo komplikuje stvar kada hoćeš tretman akupunkturom.” „Šta je to s muškarcima i malim bocama?”, šaljivo će Kejt. Gušim kikot, ali Robin očigledno ne kapira smisao za humor moje sestre. ,,Ne znam”, uzvraća mrtva ozbiljna. „Možda im je nizak prag trpljenja bola. Žene trpe strašne porođajne muke... zatim menstrualne bolove...” „Depilaciju voskom”, upada moja sestra. ,,A da ne spominjem emotivne patnje kroz koje prolaze”, nastavlja Robin, ignorišući Kejt. „Žene sve osećaju mnogo dublje - evo, pre neki dan gledam Opru, prilog o jedenju radi utehe...” Gledam svoju sestru koja izvijenih obrva pilji u Robin s mešavinom divljenja i neverice. Zabrinuta sam. Moja sestra nije osoba koja voli da priča o emocijama. Ona nikad nije emotivna. Samo jednom sam je videla malo utučenu i to je bilo posle ispita iz hemije. Patila je što ga nije položila s desetkom. „... muž joj je pobegao sa njenom najboljom prijateljicom i ugojila se sto kila jedući samo kolače. Možete li da verujete? Bila je toliko očajna da je kolačima pokušavala da ublaži bol. Za doručak je jela voćne kolače, za ručak čokoladne, a za večeru kremaste...” „Okej, šta pijemo?” pitam menjajući temu da sve tri ne umremo od žeđi. „Viski”, kaže moja sestra bez oklevanja. „Robin?” Skrenuvši pažnju barmenu, gledam je upitno.

15


„Jao, nemam pojma šta bih”, uzdiše ona, zaćutavši po prvi put u poslednjih pet minuta. „Čekaj da razmislim. Šta mi se pije...?” Nakrivljuje glavu u stranu i zamišljeno vrti pramen kose. „Nešto slatko...” „Liker od limuna”, predlaže barmen, široko se osmehujući. Robin nabira nos. „Ali ne preslatko.” „Onda mohito?” „Jupi!”, uzvikuje ona. „Obožavam mohito!” „Super.” Barmen grabi nekoliko listića od nane i ubacuje ih u avan. „Ali ne večeras”, brzo dodaje Robin, odmahujući glavom. Barmen spušta avan, stežući vilice. „Večeras mi se pije nešto neobično”, cvrkuće ona. Iza nas se pravi red, ali ona je u dubokoj dilemi, nesvesna ljudi koji čekaju. „Možda martini?” predlaže barmen pružajući joj kartu pića. „Imamo veliki izbor neobičnih koktela. Kao džindžer martini.” „Mmm, zvuči ukusno...”, mljacka Robin. Barmen ne skriva olakšanje. „... ili možda ovaj s narom”, nastavlja ona, čitajući spisak koktela. ,,Jao, stvarno veliki izbor i svi zvuče sjajno. A liči? Kakvog je ukusa?” „Liči”, zapanjeno ponavlja moja sestra. Robin diže pogled. ,,U stvari, znate li šta ću? Uzeću samo čašu belog vina”, konačno odlučuje vraćajući barmenu kartu pića. „Bilo kog. Nisam probirljiva”, dodaje, izbegavajući pogled moje sestre. ,,I za mene pivo”, naručujem sa smeškom. Nikad nisam volela koktele. Od njih se uvek napijem. „Odmah stiže.” Barmen odlaže koktel šejker. „Oh, i još nešto...” Na vrhovima prstiju, Robin se najednom naginje preko šanka i unosi barmenu u lice. „Kako se zoveš?” Zatečena sam. Ovo je uvrnuto! Čula sam da su Amerikanke samouverene povodom muškaraca, ali ovo je čista drskost. „Bred”, odgovara on sa kezom, skoro imitirajući Toma Kruza sa šejkerom u filmu Koktel. „Hoćeš telefon?” Robin ne skriva svoje razočaranje. ,,Ne, hvala.” Odmiče se od šanka i teatralno uzdiše. „Neću ako se ne zoveš Harold.” ,,Ko je Harold?” zbunjeno pitam. „Ne’m pojma.” Robin sleže ramenima. ,,U tome i jeste problem.” „Ako tražiš nestalu osobu, imam dobre veze u njujorškim plavcima”, nudi se Kejt. „Moja sestra je udata za policajca”, pojašnjavam. „Stvarno?” Robin širi oči. „Ekstra!” ,,Ne baš”, smeje se Kejt. „Nisi upoznala Džefa.” 16


„A ni Harolda”, podseća je barmen, namigujući. Očigledno je malo uvređen što ga je pretekao potpuni stranac s imenom nečijeg pokojnog strica. „Nisam još, ali znam da postoji”, samouvereno će Robin. „Proročica mi je tako rekla.” „Išla si kod proročice?” Kejt je zapanjeno gleda. „Pre godinu dana”, klima glavom Robin. „Rekla mi je da ću upoznati svoju srodnu dušu i da će se zvati Harold.” Iz dekoltea vadi veliki privezak od ružičastog kristala i ponosno ga pokazuje. „Kada je u pitanju ljubav, moram samo da se prepustim sudbini i silama kosmosa.” Gledam u svoju sestru koja se svojski trudi da obuzda svoj cinizam. „A je 1’ ti rekla kako će taj Harold izgledati?” Robin oprezno gleda po kafiću, kao da se plaši da bi neko mogao da je čuje ili da ukrade poverljivu informaciju i ne daj bože prvi ulovi njenog Harolda. Zadovoljna što je niko ne prisluškuje, šapatom odgovara: „Visok, crn i zgodan.” Krajičkom oka vidim kako barmen uspravlja ramena i širi pleća. ,,Ma nije valjda”, komentariše Kejt, kolutajući očima. „Izvolite, dame”, upada barmen spuštajući tri čaše ispred nas. „To bi bilo dvadeset osam dolara.” ,Ja ću”, kažem posežući za svojom torbom. „Ovo je moja tura.” Počinjem da preturam po njoj u potrazi za novčanikom, ali moja torba je pretrpana svim i svačim. Možda izgleda moderno, a zapravo to je obična vreća u kojoj nosim gomilu nepotrebnih stvari. Vadim omot od čokolade, sjaj za usne pokriven trunjem, kartu za metro... Do đavola! Mora da je tu negde. Naslonivši torbu na krilo, krivim se u stranu kako bih bolje videla i sledećeg trenutka nesmotreno istresam ceo njen sadržaj na pod. „Daj da ti pomognem”, kaže Robin, saginje se i počinje da skuplja moje stvari. „Hej, šta je ovo?” Gledam u njene ruke i prepoznajem časopis koji sam čitala u metrou. ,,Ma, ništa”, kažem, pružajući ruku da ga uzmem, ali prekasno - Robin je već otkrila ljubavni test i počinje naglas da ga čita. ,,Svi traže svoju srodnu dušu. Uradite naš Ljubavni test i otkrijte: Je li ON onaj pravi?“ Diže pogled ka meni, oči joj uzbuđeno iskre. „Jao, obožavam ovakve stvari!” „Zašto me to ne iznenađuje”, mrmlja Kejt plaćajući barmenu umesto mene. Zahvalno je gledam. „Test je čista glupost”, kažem osećajući kako mi obrazi gore od stida. 17


„Ali, popunila si ga!” pobija me Robin, mašući dokazom. O, bože. Sada se osećam kao kompletni idiot. „Bilo mi je dosadno u metrou, znaš kako je.” Pokušavam da zvučim ležerno dok zurim u svoju sestru. Jednom davno, još dok smo bile tinejdžerke, uhvatila me je kako čitam horoskop, svoj i Rikija Džonsona u koga sam tada bila zaljubljena. Mesecima me je zadirkivala. Posle toliko godina očigledno se ništa nije promenilo. „Daj mi da to bacim.” Smejem se i pružam ruku, ali Robin je već udubljena u test, pognute glave i napregnutog pogleda. „Kakav ti je rezultat? Je li ON onaj pravi?” Upitno me gleda. „Slušajte, ne bih da miniram, ali onaj pravi ne postoji”, uverava nas moja sestra. „Obično sranje.” Robin pravi grimasu šestogodišnjakinje kojoj je upravo rečeno da ne postoji dobra vila. „Ali ti si udata”, buni se. „Šta je s tvojim mužem?” „Šta s njim?” hladno uzvraća Kejt. „Volim Džefa, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne mogu da ga nazovem svojom srodnom dušom.” ,,Ne možeš?”, razočarano će Robin. ,,Ne.” Kejt nonšalantno sleže ramenima i uzima gutljaj viskija. „Ali zovem ga svakojakim imenima”, dodaje smejući se grleno. Robin deluje frapirano. ,,A ti, Lusi?” Očajnički gleda u mene. ,,Veruješ li ti u onog pravog?” Oklevam. ,,Pa...” ,Jao, izvini!” Robin se pljeska rukom po čelu. „Tako sam neosetljiva.” Sažaljivo zuri u mene. „Tvoja sestra mi je spomenula da si nedavno raskinula s nekim. Nisam razmišljala.” „Misliš na Šona? Ma, to nije bilo ništa ozbiljno”, uveravam je. „Znači, on nije bio onaj pravi?”, ispipava Robin, odbijajući da pogleda u moju sestru. Pred očima mi igra Šon u svojim brodaricama. I kada smo se slagali savršeno, te brodarice bi se uvek isprečile između nas. ,,Ne, on nije bio onaj pravi”, smejem se ali duboko osećam poznatu prazninu. ,,Ma, ne brini”, ohrabruje me Robin, tapšući me po ruci. „Sigurna sam da ćeš ga naći.” Tužno se osmehujem. „U tome i jeste problem. Već sam ga našla.” Kejt glasno stenje. „Nije valjda onaj ispod mosta?” „Zove se Natanijel”, otkrivam šibajući sestru pogledom. Kejt nestrpljivo koluta očima. „Lusi, kada ćeš više da ga zaboraviš i kreneš dalje?” „Krenula sam dalje”, branim se. „Promenila sam gomilu frajera.” „Ali njega nikako da preboliš.” 18


„Nije tačno.” „Zašto si onda popunila ovaj glupi test?” „Kakve to ima veze? Test je samo zezanje!” „Malo sutra!” Robin gleda čas u mene čas u Kejt, kao da prati uzbudljiv teniski meč. „Alo, devojke!”, uzvikuje, dižući ruke okićene narukvicama, sprečavajući ozbiljnu sestrinsku svađu. Verujte, to je nešto u čemu smo obe veoma umešne. „Hoće li neka od vas da mi objasni o čemu se radi?” Razmenjujemo poglede i Kejt se kukavički usredsređuje na svoje piće. Znači, moraću ja. Oklevam. „Dakle?” Robin me upitno gleda. ,,Ma, to je bez veze”, mrmljam. „Meni ne zvuči bez veze”, primećuje Robin izvijajući obrve. „Daj, hoću sve pikantne detalje.” Razmišljam o mogućnosti povlačenja, ali pivo već pronalazi svoj put do mojih brana koje polako popuštaju. „Moram li da te podsetim da zarađujem ubadajući igle u ljude?” Upućuje mi pogled koji ne može biti manje preteći. Teško gutam i vraćam film unazad. „Bilo je leto 1999. Imala sam devetnaest godina i studirala sam slikarstvo u Veneciji.” Počinjem, pričajući brzo, prebrzo. Želim da to što pre izbacim iz sebe. „Zvao se Natanijel i imao je dvadeset. Amerikanac na harvardskom letnjem programu iz oblasti renesansnih slikara. Ja sam se na kraju leta vratila u Englesku, a on u Ameriku...” „Izostavila si deo o mostu”, opominje me sestra. Dotučena, gledam je ljutito, ali ona se pravi da zuri u svoje piće kao da nije ni zucnula. Okrećem se prema Robin. „Izvini, nešto sam preskočila. Ispričaću ti kako je sve počelo.” Dok sećanja naviru, stomak mi se uvrće i duboko udišem da smirim glas. „Postoji legenda o Mostu uzdaha...” „Jao, kako je to romantično.” Robin glasno uzdiše. Završavam priču i vraćam se u stvarnost zagušljivog kafića. Gledam nestrpljive goste nalakćene na šank i Robin sa čudnim, sanjivim izrazom na licu. Kao da je u nekom transu. Ali ona nije jedina, shvatam, primetivši nekoliko ljudi oko nas koji su prekinuli razgovor i nagnuli se da čuju moju priču. Svesna svoje publike, osećam peckanje samosvesti i primećujem grupu devojaka koje sede za obližnjim stolom i čekaju da nastavim. 19


,,I, jeste li se poljubili ispod mosta?”, pita jedna od njih, iskolačivši svoje maskarom uokvirene oči. Obrazi mi naglo rumene. Nikad nisam bila dobra u obraćanju masi, a sada evo držim govor celom njujorškom kafiću. „Jesi li?” kuraži me njena crvenokosa drugarica, stiskajući na grudima čašu s martinijem. Mislim na to veče pre mnogo godina. „Živeli smo vrlo skromno...” Kafićem se pronosi uzdah razočaranja. „... ali Natanijel je podmitio lokalnog gondolijera nekom grnčarijom”, završavam, smejući se pri sećanju na veselog mladog Italijana u mornarskoj majici. ,,I je 1’ vas odvezao?” pita muški glas. Okrećem se i vidim punačkog, bankarskog tipa u odelu sa olabavljenom kravatom i patetičnim kezom na licu. ,,Ne prekidajte. Pustite devojku da priča”, ućutkuje ga drugi muški glas. „Našli smo se u vreme zalaska sunca...”, nastavljam, prizivajući sećanje na nebo nad Venecijom. Bio je to neverovatan zalazak sunca. Plamteći zraci svih nijansi crvene kupali su kamena zdanja. Viđali smo zalaske i pre, ali nijedan nije bio kao taj. „... I otišli na kanal.” I sada vidim kako mi Nejt pomaže da uđem u gondolu, osećam njegovu ruku na svom ramenu dok se zbijamo na sedište od pohabanih jastučića, čujem žubor talasa. „Stigli smo do mosta baš kada su udarila zvona...” Za trenutak sam opet tamo. Daleki odjek venecijanskog života ispunjava topli večernji vazduh, gledam u Nejta koji mi sklanja kosu s lica i smejemo se kao dvoje zaljubljenih tinejdžera. Jer to smo i bili: dvoje zaljubljenih tinejdžera. „Misliš li da će ovo upaliti?”, upitao me je i oči su mu se nasmejale. Gušila sam osmeh u grlu, netremice gledajući u njegove bledoplave oči sa tamnosivim tačkicama oko zenica, oivičene dugim, plavim trepavicama. Htela sam da upijem svaki detalj, svaki treptaj. „Nadam se da hoće.” Uzvratila sam mu osmeh, nežno trljajući vrhom nosa njegov vrat i udišući blagi miomiris njegove majice ispod kožne jakne. Obukao ju je uprkos večernjoj vrelini, kao i uvek. ,,Ne misliš da nas je matori navukao kako bi nas opelješili ispod mosta?” „Opelješili?” Zakikotala sam se, zabacujući glavu. ,,Ko?” Nejt je pokazao na gondolijera i napravio strašljivu grimasu. 20


,,Ti si lud.” ,,To kažeš sad, ali...” Prislonio mi je usne na uho i šapnuo: „Jesi li gledala Kuma?“ Zatim je prešao prstom preko grkljana praveći krkljave zvuke. Bocnula sam ga prstom u rebra. „Joj”, jauknuo je, poskakujući na sedištu. „Raspolažeš opakim arsenalom oružja. Moraću da budem oprezan.” Zgrabio me za prste svojom velikom šakom. „Aha.” Klimnula sam glavom hvatajući njegov pogled. „Vrlo, vrlo oprezan.” Polako mi je ispravio prste, šireći moj dlan i milujući ga svojim prstima. Uživala sam u toj sitnoj nežnosti osećajući kako mi se raspoloženje menja poput letnjeg povetarca. Njegov dodir je bio lak, paperjast, ali u mojim venama dizao je napon za hiljadu volti. Sada znam šta se smatra elektricitetom između dvoje ljudi. Kao da me je neko priključio za strujno kolo. Osećala sam se oživljeno. Kao da sam proteklih devetnaest godina provela u snu, a onda sam upoznala Nejta i konačno se probudila. „Hej, čuješ li ono?”, upitao je Nejt. Nakrivivši glavu, gledao je nekud u daljinu dok mu se licem širio osmeh. „Šta...”, zaustila sam ali me je ućutkao prstom. „Ššššš, slušaj.” Topao večernji vazduh obavio nas je poput mekog jastuka, mirišući na vino, cigarete, afteršejv i tek ispečenu picu, obogaćen zvucima muzike, meteža i zveckanja sudova... I još nečeg. U daljini sam čula. Načuljila sam uši. Jesu li to...? „Zvona”, šapnula sam, najednom preplavljena uzbuđenjem. Pogledala sam u Nejta. Oči su mu svetlucale od ushićenja. „Tako je.” Poklonio mi je osmeh, oslobađajući leptiriće iz kaveza u mom stomaku. „Dešava se.” Dok je vetar pronosio daleka zvona, ćutke smo gledali most – veličanstveno izvijen iznad kanala, od belog mermera koji blista na zlatnim zracima zalazećeg sunca. Voda je gorela svim nijansama narandžaste, poput svetlucave duge. Lagano smo klizili prema mostu, trepereći od iščekivanja, uzbuđenja, smeha, ljubavi... Bili smo sve bliže i bliže... A onda je gondolijer uronio u senku i sledećeg trenutka smo bili ispod mosta. Imali smo samo nekoliko sekundi. Pogledi su nam se sreli i smeh je prestao. Sveje prestalo. U tom deliću sekunde sve se usporilo. Poput usporenog kadra na filmu 21


koji se na kraju zamrzava. U njemu smo bili samo Nejt i ja. Nas dvoje. Jedini ljudi koji postoje na planeti. Dve polovine koje se stapaju u celinu... Niotkuda, u glavi sam čula glas starog italijanskog prodavca i jeza mi je sišla niz kičmu. Vaša ljubav će biti večna. Bićete zauvek zajedno i ništa vas neće rastaviti. Dok su mi ove reči odjekivale u ušima, vazduh se najednom ohladio i celo telo mi je nekontrolisano zadrhtalo. Nešto se promenilo. Prostrujala je neka energija. Osetila sam sigurnost. Moćan doživljaj svuda oko mene, koji ne mogu da opišem. Nešto kao... kao... Pogledala sam u Nejta. Nagnuo se prema meni... Zvona su zvonila... Nebo je gorelo... Zadržala sam dah i činilo se da će mi grudi prsnuti od siline uzbuđenja. Nejt me privukao u zagrljaj i rekao da me voli. Magija. Eto kakav je osećaj. Kao magija. „I?” Budim se iz sanjarenja i vidim barmena koji ukočeno stoji iza šanka stežući pumpe za pivo u iščekivanju nastavka priče. Ljupko se osmehujem, preplavljena toplinom. „Poljubili smo se”, jednostavno kažem. Kafićem se prolama uzdah olakšanja. Neko aplaudira, a neko glasno kliče. „Šta je onda bilo?” uzbuđeno pita Robin, delujući opčinjeno, kao i ostatak publike što primećujem kada preletim pogledom po masi. Svi vole ljubavne priče, očigledno. Zastajem, sabirajući misli. Slutim da trenutak brzo otkucava, iščezava u prošlost progutan sadašnjošću. Poput same Venecije, brzo nestaje u vodi. „Ništa, leto se završilo, Nejt se vratio na Harvard, a ja u Mančester”, jednostavno kažem. „Razmenili smo brdo pisama i telefonskih poziva, koliko smo mogli sebi da priuštimo - tada nisam imala internet, a prekookeanski telefonski pozivi bili su preskupi.” Tužno se smeškam. ,,Potrajali smo oko godinu dana...” Zastajem, svesna da svi željno očekuju ono glavno: srećan kraj. Stomak mi se vezuje u čvor. ,,I onda?” Crvenokosa sa čašom martinija je skoro pored mene. Najednom osećam ogromnu težinu odgovornosti. Ne želim da ih razočaram. Ne želim da ih izneverim. A opet... U grlo mi se penje knedla. Čak i sada, posle toliko vremena, dok razmišljam o tome, osećam užasnu teskobu u grudima. Ne mogu da dišem. Kao da ronim duboko pod vodom, a grudi samo što mi ne eksplodiraju. Sećam se kao da je bilo juče. Bila sam tek diplomirala i živela kod 22


drugarice u Londonu dok ne nadem svoj stan. Bilo je leto. Na putu do kuće, u parku ugledala sam nezaboravak i zapitala se raste li i u Ame-rici, zatim se sagnula i ubrala jedan u želji da njegove ljupke plave latice ispresujem i pošaljem Nejtu. Po povratku u stan, moja drugarica je zaurlala čim sam otvorila vrata. Stajala je u hodniku, mašući telefonskom slušalicom i klibereći se. Na vezi je bio on, Natanijel, moj američki dečko. Potrčala sam i zgrabila slušalicu, pokušavajući da odmrsim kabl koji mi se obmotao oko ruke. Bez daha od uzbudenja, prepričala sam mu sve novosti, pre-srećna što čujem njegov glas. A onda sam znala. U deliću sekunde bilo mi je jasno. Vraćam se u stvarnost kafića, duboko uzdišem da smirim svoj drhtavi glas i nonšalantno kažem: ,,I tako smo raskinuli. Oženio se drugom.” Publika je u šoku. Robin prstima pokriva usta. Jedna devojka deluje ganuto. ,,Da li je moguće?” preneraženo će barmen. Moja sestra, koja je dotad sve vreme ćutala, samo klima glavom, delimično iz saosećanja, delimično zato što je tu priču čula milion puta. „Jeste, jeste”, odgovara ona umesto mene. „Pisalo je u Njujork tajmsu. Preko cele strane.” Kafićem se pronosi masovni uzdah razočaranja. Svesna da su sve oči uprte u mene, usredsređujem se na svoje pivo, uzimam nekoliko gutljaja trudeći se da obuzdam uskomešane emocije... On se izvinjavao jer je daljina učinila svoje, priznao je da je upoznao drugu, nije imao nameru da me povredi, ali eto, desilo se... Ja sam ispustila telefon dok su mi noge klecale, stropoštala se nasred hodnika osećajući kako mi se srce deli napola, poput onog glupog novčića što je Nejt kupio... Okej, ovde zastajem i sabiram misli. Uvek se zanesem kad razmišljam o tome. Desilo se, ne ponovilo se. „Eto šta se događa kada verujete u bajke o večnoj ljubavi”, naposletku kažem povrativši smisao za humor. Zatim spuštam kriglu i blistavo se osmehujem. ,,Ko je za još jedno piće?” *** Vikend prolazi u selidbi i otpakivanju. Potrebno je nekoliko tura da sve svoje stvari prebacim iz Kejtinog u Robinin stan - verujte mi, trebalo bi još toliko da nije moje sestre i njenih spiskova obaveza. Sa klipbordom u 23


ruci, Kejt organizuje selidbu s vojničkom preciznošću, što nije nimalo lako, s obzirom na činjenicu da su se moja dva kofera nekim čudom transformisala u osam velikih kesa za smeće prepunih mojih stvari. Kao u bajci o čarobnom lončiću. Što više pakujem, sve više ostaje da se spakuje. Ispravka: moja sestra pronalazi moje stvari za pakovanje. Kejt podseća na detektivku iz Istražitelja koja njuška po svom stranu otkrivajući moje čarape ispod radijatora, moju četkicu za zube u kuhinji (ne pitajte kako je dospela tamo), disk sa pilates vežbama u DVD plejeru. Kupila sam ga u nadahnuću. Prema kratkom sadržaju na omotu, pomoću tih vežbi navodno možete pretvoriti naslage sala u predelu stomaka, kako to vesela, superzategnuta instruktorka kaže, u čelični korset! Kažem ‘navodno’ jer, kunem se, dve nedelje kasnije ništa ispod moje majice nije ni približno podsećalo na korset, a kamoli na čelični korset. Priznajem, vežbe sam uradila samo jednom. Dobro, dvaput, ako računamo ubrzano premotavanje dosadnih delova. Da budem iskrena, potajno sam se nadala da ću ga tobože slučajno zaboraviti kod svoje sestre. Tako bih imala izgovor da ne radim vežbe. Međutim, nisam računala na Kejtine detektivske sposobnosti, i pre nego što sam shvatila šta se događa, disk je izleteo iz svog skrovišta u DVD plejeru i dospeo na vrh mog pozamašnog tovara. Srećom, Robin mi je pomogla da se raspakujem. Njen pristup je nešto drugačiji od Kejtinog, i teče otprilike ovim redosledom: 1. Odvezivanje kesa. 2. Istresanje njihovog sadržaja na pod. 3. Prebiranje po stvarima uz povremene uzvike: ,Jao, šta je ovo?” (na moju novu so za kupanje iz Sefore - ah, obožavam Seforu. Ona je moj novi duhovni dom); ,,Ej, mogu da vidim kako mi stoji?” (na srebrom protkani šal kupljen u Top-šopu pre milion godina, koji nikad ne nosim, ali uporno ga pakujem gde god da putujem, za slučaj da osetim nekontrolisanu potrebu za srebrom protkanim šalom) i „O, bože, jesi li ovo ti?” (na moj foto-album, konkretno na sliku iz tinejdžerskih dana kada sam furala gotski fazon sa obaveznim crnim ajlajnerom i kosom farbanom u zift crno). *** Brzo otkrivam da je Robin ono što u knjigama suptilno zovu ‘elokventna žena’. U stvarnom životu ona ne prestaje da brblja. Ceo vikend ne zatvara usta, katkad se pitam kako uspeva da diše. Ako ne priča sa mnom, onda priča sa svojom majkom u Čikagu ili sa svojim brojnim prijateljicama ili sa svoja dva voljena psa, Dženi i Sajmonom, koji je prate u stopu, glave 24


nakrivljene u stranu i očiju izbuljenih u iščekivanju poslastica koje povremeno vadi iz svojih džepova. Oba psa su mešanci, izbavljeni iz azila za napuštene životinje. Sajmon je zdepast i debeo, i kada spava, hrče poput svinje. Dženi je mršavija, dlakavija i ima groznu čeljust. Robin ih voli kao da ih je rodila. U stvari, način na koji ih tetoši neodoljivo podseća na majčinski. Kada Sajmona ne bocka akupunkturnim iglicama zbog artritičnog kuka i kada Dženi ne kljuka kineskim lekovitim biljem protiv alergija, psi obožavaju da leže na kauču dok ih Robin češka po stomaku, gledajući Opru. Opra je za Robin isto što i papa za katolike. Naoružana činijom kokica i daljinskim upravljačem, pomno sluša kako Opra priča o neverstvu, briše suze dok Opra razgovara sa bračnim parom čija je mačka umrla od raka i skače od sreće kad se Opra pojavi u uskim farmerkama i saopšti da je smršala deset kilograma. Tog vikenda Opra je za četrdeset osam sati obradila teme seksa, ljubavi i mršavljenja. Kad osvane ponedeljak, sa olakšanjem ostavljam iza sebe Opru i odlazim na posao, iako mi Robin obećava da će večerašnja epizoda biti o muškarcu koji se oženio ženkom grizlija i obećava da će biti dobra. Rad u Sohou, u umetničkoj galeriji „Broj trideset osam”, do koje sa svoje nove adrese stižem za dvadesetak minuta lakog hoda, dopušta mi dodatnih dvadeset minuta leškarenja u krevetu. Što i nije tako loša ideja. Ali neizvodljivo je njeno sprovođenje u delo, jer redovno prespavam zvonjavu budilnika i tih dragocenih dvadeset minuta pretvori se u četrdeset. Onda moram da trčim u japankama (što je prilično nepraktično. Mislim, jeste li ikad pokušali da trčite u japankama?). „Dobro jutro.” Zaglađujući kosu, i dalje vlažnu od kupanja, otvaram staklena vrata galerije. Srce mi lupa u grudima, pouzdan znak da mi je onaj DVD neophodan, ako nije zbog mlohavog torza, onda jeste zbog preventive od srčanog napada pre trideset pete. „Luuusi!” ciči neko iz zadnje kancelarije. To je gospoda Zakerman, moja šefica, poznatija kao Magda. Po njenom grlenom vokalu čovek bi očekivao korpulentnu ženu od najmanje sto kila. Međutim, Magda je sićušna plavuša od jedva metar i šezdeset, sa sve vrtoglavo visokim potpeticama i brižljivo umotanom punđom koja se čitavih pet inča iz-diže iznad njenog temena u obliku zlatnog plasta. „Drago mi je da te vidim!” Obučena u „šanel” od glave do pete, Magda klepeće po galeriji u pratnji svog minijaturnog maltezera. Prišavši

25


mi, grabi moje lice svojim koščatim prstima, nakićenim dijamantskim prstenjem i na obraze mi spušta po jedan sočno nakarminisani poljubac. Tako me pozdravlja svakog jutra, što donekle odstupa od uobičajenog šefovskog pozdrava, kakav sam dobijala od Ruperta, mog starog šefa u Londonu. Ali Rupert se školovao u Gordonstounu i dobar je ortak sa princom Čarlsom. Šetkao je po galeriji, držeći se ukočeno kao da je obukao sako sa sve ofingerom, i na malom prstu je nosio jedan od onih prstenova sa praotačkim grbom ili tome slično. Kad god bi neko ušao u galeriju noseći isti prsten, Rupert bi ga zamolio da mu pokaže ne bi li na njemu otkrio neku tajnu šifru, kao da je pomoću tih prstenova moguće komunicirati telepatski. Magda je sušta suprotnost tog staromodnog predstavnika britanskog klasnog sistema. Poreklom je Jevrejka i ima jak izraelski akcenat, uprkos tridesetogodišnjem životu u Njujorku, ne obazire se na sitnice nazivajući salvetu maramicom ili govoreći ’Šta’ umesto ‘molim’ (lekcije koje sam naučila od Ruperta, kao da je on bio Henri Higins, a ja Eliza Dulitl). Elem, kod Magde je sve u krajnostima i preterivanjima. Zašto pik zvati pik kada se može nazvati potpuno drugačije? I po mogućnosti ogavnije. Sve njene rečenice se završavaju uzvičnikom i ima neizdrživu potrebu da me uveseljava svojim tradicionalnih pričicama, bilo da su o fantastičnom desertu („Jabučara je bila neverovatna!”), ili o njena tri muža („Taj je bio užasan, ka’ ti kažem, užasan!”), ili o periodu provedenom u zatvoru („Kažem ja policajcu: ‘Zašto ne mogu da mu razbijem prozor? On je razbio moje srce. To je pravda!’“). Poput tvrdog sira ili nekog modnog brenda, Magdu ili volite ili mrzite. Kod mene je, srećom, u pitanju ovo prvo. „Jesi gladna? Jesi doručkovala?” Ne čekajući moj odgovor, Magda otvara svoju veliku ,,Luj Viton” torbu i iz nje vadi ogromnu papirnu kesu punu nečega što liči na kompletan sadržaj pekare. „Kupila sam đevreke. Sa susamom, makom, biraj...” „Hvala, ali samo bih kafu.” Sa smeškom prilazim kafematu. „Nikad ne doručkujem.” Magda me gleda kao da sam joj rekla da pripadam vanzemaljskoj vrsti. „Nikad ne doručkuješ?” Oči su joj iskolačene od zaprepašćenja. U stvari, Magda uvek na licu ima neki izraz zaprepašćenja. Isprva sam mislila da je neprekidno iznenađena svim i svačim, ali sada shvatam da su njene obrve postavljene znatno više nego što je normalno. Nešto za šta pretpostavljam da je posledica ‘preuređenja’.

26


A to u Americi nije fraza za nov nameštaj u stanu, nego za niz rezova i šavova koje izvode čike u belim mantilima u nekoj po mogućstvu fensi klinici na Petoj aveniji. ,,Ne, obično ne.” Magda vrti glavom. „Ali to je strašno!” uzvikuje, naglašavajući svaku reč udarcem pesnice po stolu. „Strašno!” Pomislili biste da je upravo saznala da joj je cela porodica potonula u moru, a ne da jedna od njenih radnica ne doručkuje. „Zaista, nisam gladna”, pokušavam da joj objasnim, ali Magda ne želi da čuje. „Ali moraš da jedeš. Moraš da jedeš ako misliš da preživiš”, dramatično insistira ona. Otvaram usta da se pobunim. Volim da jedem. Imam i oble butine kao dokaz. Sećate se filma Preživeli, u kome putnici posle avionske nesreće jedu jedni druge kako bi preživeli? Verujte da bi ti putnici mesecima živeli samo od mojih butina. Možda i godinama. Ali Magdi ne vredi objašnjavati, shvatam, gledajući u izbezumljeni izraz na licu šefice. Predajem se i uzimam đevrek s makom. Izraz na njenom licu momentalno se iz tragične pretvara u komičnu masku, poput onih pozorišnih. „Ukusno, a?” kikoće se zadovoljna sobom. „Mmm, da, ukusno.” Klimam glavom. „Imam i sa krem sirom i dimljenim lososom.” Dimljeni losos je vrlo omiljen u Njujorku, naučila sam. ,,Ne, hvala”, mrmljam punih usta. „Hoćeš da ti ga prepečem?” „Mmm.” Odmahujem glavom. „Imam i meda. Je 1’ voliš sa medom?” I dalje žvaćem i trepćem. ,,S puterom od kikirikija? Krastavčićima?” Nisam imala pojma na koliko različitih načina može da se jede đevrek, i sumnjam da Magda ne bi nastavila da nisam progutala na silu, uzela vazduh i rekla: ,,U... i ovako je ukusan”, rizikujući da se pri tom udavim prevelikim zalogajem. ,,Pa dobro.” Nevoljno se grize jezik. „Ali moraš da sačuvaš snagu jer danas imamo vrlo, vrlo naporan dan. Jedan fantastični umetnik iz Kolumbije donosi nam svoje slike. Da samo vidiš te boje!” Ove reči dočarava sočno poljubivši svoje crvene nokte. Na spomen slika osećam poznate trnce uzbuđenja koji me uvek obuzmu kad dođem u kontakt sa delima nekog novog umetnika. Nešto poput

27


treperenja u stomaku, kao kada sam kao klinka trčala niza stepenice da otvorim sve svoje poklone pod božićnom jelkom. Neponovljiv osećaj iščekivanja, praćen otkrićem nečeg novog i čudesnog. Sigurna sam da će slike biti odlične. Magdina procena možda jeste diskutabilna kada su u pitanju muževi i razbijanje prozora, ali nije kada je reč o umetnosti. Tu ima istančane instinkte. Gledam po galeriji koju vodi preko dvadeset godina, a dobila ju je u brakorazvodnoj parnici protiv svog drugog muža, milionerskog kralja nekretnina. Magda dotad nije imala nikakvo umetničko obrazovanje, obrela se u toj branši iznenada, kupujući sve što joj se svidi i što je ozari, negujući jedinstven i skoro stihijski pristup umetnosti. Kada razmišljate o umetničkim galerijama, obično ih zamišljate kao ogromne prozračne prostorije sa nekoliko spratova, međutim, „Broj trideset osam” nalazi se u adaptiranom suterenu stambene zgrade. Većina ljudi prolazi pored njega na putu do slavnih modnih butika a da nikada ne spusti pogled na pločnik i kroz rešetke gvirne u naš izlog. Tako nikad ne primete prelepe apstraktne slike novih umetnika ili neobične litografije koje su deo naše poslednje izložbe. Ali ako nekim slučajem nabasate na nas, i odvojite malo vremena da provirite unutra, poželećete da se opet vratite. Jer za razliku od tih velikih, ozbiljnih galerija, čim ušetate u „Broj trideset osam” i čujete muziku sa stereo uređaja, dobićete potpuno drugačiji doživljaja umetnosti. Zaboravite na tišinu i šaputanje - Magda veruje u glasnu muziku (ukus joj je pomalo eklektičan - prošle nedelje puštala je La Boheme, a danas pušta Džastina Timberlejka) sa svežom kafom i kokicama u paketu. ,,Mi smo kao bioskop”, voli da obaveštava radoznale prolaznike koji zalutaju u galeriju, pitajući ih vole li slane ili slatke kokice. „Ovde možete da pobegnete, da se zabavite, da maštate. I još bolje, ovde nema Toma Kruza!” Magdin pasionirani animozitet prema Tomu Kruzu („ Ako mi bude seo na sofu, ubiću ga!”) jednak je njenoj pasioniranoj ljubavi prema umetnosti i njenoj želji da bude dostupna svima. „Zapamtite, uvek je besplatno gledati” njena je parola. Magdin entuzijazam toliko je zarazan da ljudi prosto moraju da mu podlegnu. Posle nekoliko nedelja rada u galeriji primetila sam da redovni posetioci dolaze samo da bi se tu promuvali i uživali u umetnosti, bez obaveze da bilo šta pazare. „Broj trideset osam” ne liči ni na jednu galeriju u kojoj sam ikada radila. „I odlučila sam...” Usredsređujem se na Magdu koja pravi dramsku pauzu. ,,Da?” Sabiram se. Brzo sam naučila da očekujem neočekivano.

28


,,Da je vreme za novo otvaranje. Hoću da svetu pokažemo naš talenat. Hoću da širom otvorimo naša vrata.” Magda širi ruke. „I suočimo se s ovom gadnom recesijom!” Pući usne i gleda me netremice. „Super”, oduševljeno kažem. „Sjajna ideja.” Osećam skriveno olakšanje. Velikodušni pristup moje šefice umetnosti možda bi mogao da se isplati, ali mi nismo MoMA, a kamoli Vitni. Mi zapravo moramo da prodamo nešto da bismo ostali u poslu. U proteklih šest nedelja, koliko radim ovde, prodaja je drastično opala i počela sam ozbiljno da brinem za svoje radno mesto. Dobila sam ga samo zato što Rupert poznaje Magdu još iz dana svog „Studija 54”, davnih sedamdesetih, kada je živeo u Njujorku. Čim je saznao da Magdi treba još jedan par ruku, predložio je mene. Znao je da neću odbiti ponudu da radim u njujorškoj galeriji. „Osim toga, Magdi dugujem veliku uslugu”, rekao mi je u poverenju, eliminišući tako moje potencijalno odbijanje. Nisam ni pokušala da odbijem. Iskreno, sama spoznaja da je Rupert u svom teget sakou sa zlatnim dugmićima i prstenom na malom prstu nekada harao najpoznatijim svetskim diskotekama bila mi je dovoljna. „Imaćemo vino, šampanjac...” nastavlja Magda, a onda se namršti, „... dobro, možda ne šampanjac, ali penušavo vino može da prođe.” Zahvaljujući velikodušnoj nagodbi nakon brakorazvodne parnice, Magda je vrlo bogata, ali i vrlo štedljiva poslovna žena. „Mislim, ko će još primetiti razliku?” Gleda me, podignutih dlanova. Ljudi koji troše hiljade dolara na umetnost, u iskušenju sam da kažem, ali ona već skače na novu temu. „I zakuska, imaćemo puno hrane”, brblja Magda vadeći iz kese novi đevrek, a onda ga opet vraća u kesu. Uprkos njenoj želji da svima popuje kako je neophodno jesti, ne verujem da išta od toga primenjuje na sebi. „Misliš kanapei?” Magda nepoverljivo pilji u mene. „Šta je to?” „Mini sendviči, na primer”, pojašnjavam. ,,A može da prođe i suši - to je uvek praktično.” „Pih! Suši!” Magda nabire nos. ,,Ne kapiram šta ljudi vide u tom sušiju. To su samo komadići žive ribe i gomilice pirinča.” ,,U Londonu smo jednom na izložbi služili suši i sake, i bilo je vrlo uspešno”, pokušavam da je ohrabrim. ,,U stvari, dobili smo brojne pohvale.” ,,Ne.” Odlučno odbija ona. „Služićemo ćufte.” Za trenutak se pitam jesam li dobro čula. „Ćufte?” zapanjeno pitam. Pomisao na posluživanje ćufti na otvaranju izložbe skoro je neprihvatljiva u umetničkom svetu. Pokušavam da 29


zamislim Ruperta kako jede ćufte dok sa nekom bogatom britanskom ledi diskutuje o akvarelu. Ne, ne mogu da zamislim. Iskreno, mislim da bi Rupert doživeo srčku pri samoj reci ćufte. ,,Da, ćufte. I sama ću ih napraviti. Imam specijalni recept”, zadovoljno će Magda. „Biće predivno. Moje ćufte će postati poznate.” Za trenutak me podozrivo gleda. „Šta? Ne veruješ?” Primećujem da Magda sumnjičavo zuri u mene. „Verujem, naravno”, nejako se branim. „Sigurna sam da će biti ukusne!” Skrštenih ruku i raširenih nozdrva, Magda pilji u mene ličeći na bika pred stampedo. Znam, zato što sam odrasla nadomak farme gde je živeo bik koji bi se zaleteo na svakoga ko bi zalutao na njegovo poljanče. Sada se osećam pomalo zalutalo. „Ćufte, mmm glumim oduševljenje, kopajući po glavi nešto što bih rekla o ćuftama i očajnički odagnavajući sećanje na neukusne školske večere. „Zvuči... ovaj... mesnato!” Mesnato? Zaboga, Lusi! Je li to najbolje što umeš? Prekorevam sebe, ali moja šefica ništa ne sumnja, ili bar to ne pokazuje. Naprotiv, krajevi usana joj se blago izvijaju i sledećeg trenutka ceri se široko. „Ćufte su moje omiljeno jelo”, dodajem. Dobro, malo laži neće škoditi. „Stvarno?” Magdine grudi se nadimaju od ponosa. „Stvarno.” Klimam glavom prekrštajući prste iza leđa. ,,U stvari, mogla bih da ih jedem po ceo dan”, nastavljam. E, sad sam stvarno preterala, ali više nema nazad. „O, da”, uveravam je. „Kada bi mi neko rekao: ‘Lusi Hemingvej, do kraja života možeš da jedeš samo jedno jelo’, ne bi to bila ni čokolada ni sladoled. O ne.” Stavljam šaku na bok i koketno vrtim prstom, najednom se osećajući kao Eni koju sam igrala u školskoj predstavi. ‘Dinamična’, opisali su me u lokalnim novinama. Mama je isekla članak, uramila ga i okačila u toalet u prizemlju, zajedno sa fotografijom na kojoj sam ja kao Eni. Na kojoj izgledam prilično neugledno - s naramenicama i kovrdžavom narandžastom perikom - u svojoj trinaestoj godini. Priznaćete, to nije fotka koju želite da vidite u nečijem toaletu, zbog čega sam kao tinejdžerka zabranjivala svojim školskim drugovima da ga koriste, ma koliko da su im bešike bile pune. ,,Ne. Znate li šta bih izabrala, gospođo Zakerman?”, pitam šireći ruke.

30


Nemam afiniteta prema pantomimi, ali zato uživam u svom glumačkom umeću. Možda bi mi neko amatersko pozorište ponudilo saradnju. Pravo pitanje glasi: umem li ja zaista da glumim? ,,Ne. Kaži mi”, uzbuđeno šapuće Magda. „Ćufte!” objavljujem dramatično. „Ništa drugo, samo ćufte!” Okej, malo sam se zanela. Za veliko čudo, Magda izgleda kao da su joj osvanuli svi Božići odjednom. Htedoh reći, Hanuke. ,,Oh, Lusi.” Hvata me za ruku i grčevito je steže ubadajući me svojim dijamantskim prstenjem, dokazima ljubavi njenih bivših muževa. ,,Da si Jevrejka, udala bih te za mog mlađeg sina Danijela. Ništa me ne bi usrećilo više od toga.” „O... hvala.” Stidljivo se smeškam, ne znajući kako da shvatim ovaj kompliment. Magda je otkrila da sam neudata već na početku mog prvog dana na poslu. Do podneva je zahtevala kompletnu istoriju mojih emotivnih veza od osnovne škole pa do danas, proglasivši sve moje frajere šmokljanima. „Bili biste savršen par”, nastavlja ona uvlačeći ruku u svoju ogromnu torbu i vadeći iz nje foto-album u obliku harmonike, prepun slika svoje porodice. „Evo ga! Vidi!” Gura mi fotku u ruke. Zurim u Danijelovu sliku i lice mi se momentalno koči od šoka. Zamislite Ostina Pauersa sa jevrejskom kapicom na glavi. „Prelep je, zar ne?” Magda se blistavo smeška pogrešno tumačeći moju reakciju. ,,Te zelene oči! Taj osmeh! Jesi li ikad videla takav osmeh?” ,,Da... super”, uspevam da promrmljam, tragajući za nekim pozitivnim detaljem. Odustajem. Ne, zaista. Nisam plitka. Znam da nije sve u izgledu i da je važna ličnost ali... Opet gledam u fotku i u njegove ogromne, konjske zube. Do đavola! Smatrajte me plitkom. „Danijel je arhitekta!” Magda je toliko u zanosu da se pribojavam izliva njenog materinskog ponosa. „Super”, ponavljam. Izgleda da mi se rečnik sveo na jednu reč. Iako to Magda ne primećuje. Prezauzeta je keženjem u fotografiju svog sina i brisanjem iste rukavom. „Šteta što ne možete da se uzmete. Jevrejska vera prenosi se ženskom linijom.” Duboko uzdiše. „To je dobro za feminizam, ali nije dobro za tebe i Danijela.” Okreće se prema meni i spušta pogled.

31


„Jasno.” Ozbiljno klimam glavom dok svaki atom moga tela likuje. Kao da se u meni pali mali vatromet. Oduvek sam bila ateista, ali sada sam se ponovo rodila. „Tako mi je žao.” Magda i dalje odmahuje glavom. „Nema veze. Razumem, zaista.” Pokušavam da delujem tužno dok gušim kikot koji nadolazi u meni. „Preživeću.” Svakog časa mogu da zapevam Gloriju Gejnor. „Zločin je da devojka kao ti ostane neudata. Zločin!”, ponavlja ona strasno udarajući pesnicom po stolu. „Ali, ne brini”, brzo me razuverava. ,,Ja ću to srediti.” U meni se pali zvono za alarm. „Srediti?” „Oženila sam svog brata i tri rođake. U porodici me zovu Magda provodadžika.” Mili bože, ovo se ne događa. Zar nije dovoljno što mi prijatelji stalno provodadžišu? A sad još i šefica? „Pazi kad sam našla nekog i za Belindu, moju sestričinu. Finog doktora iz Bruklina. A bilo je povuci-potegni”, poverava se Magda spuštajući glas. „Ona je vegetarijanka i odbija da brije noge. Zamisli to.” Diže ruke u vazduh. „Rekla sam joj: ‘Belinda, mi nismo Nemci. Kupi brijač!’” Osećam se kao zec pod reflektorima. „Veruj mi, tvoji dani samotnjaštva su odbrojani”, zaklinje se uz širok osmeh. Prestravljeno zurim u nju. Nikada manje nisam želela da budem u paru nego u tom trenutku. „Baš... super”, mrmljam. „Kakva sreća!” Magda se zadovoljno smeška. „Doduše, neće taj biti ni približno dobra zamena za mog Danijela, ali daću sve od sebe.” Zatim, bacivši još jedan zaljubljeni pogled u sliku svog sina, zatvara harmoniku od fotografija i vraća je u torbu. „Okej, toliko o tome. Mora da se radi!” Na sreću, nemam vremena da se bavim svojim nesuđenim Danijelom ili nekim koga mi je Magda namenila, jer ostatak jutra provodim u pripremama za veliko otvaranje izložbe. Čeka me brdo posla. Magda impulsivno želi da se to dogodi već u petak „Sad u petak!?“ panično skičim. „Ili bi radije u četvrtak?”, zamišljeno će ona. Najstrašnije je što se Magda ne šali.

32


I dok lupka po galeriji svojim tankim potpeticama, ispaljujući naređenja kako joj padnu na pamet, ja počinjem da se organizujem. Prvo pišem spisak: 1. Sastaviti listu gostiju. 2. Poslati pozivnice. 3. Napisati promotivni materijal. 4. Ugovoriti ketering. 5. Unajmiti osoblje za posluživanje. 6. Pripremiti slike za izložbu. Eto. Možda nisam rođena s organizatorskim genom kao moja sestra Kejt, ali nisam ni totalno beskorisna. Iskreno, radije bih se latila slikarske četkice nego kompjuterskog miša, jer još kucam sa dva prsta (tačnije, s jednim) i tačno je da sam donedavno verovala da je spredšit ukrasna zavesica oko kreveta (navodno se zove karner, što je istinski glupo ime za to, spredšit ipak ima više smisla). Uostalom, zar mislite da je lako zapisati sve što je potrebno uraditi, a onda to po izvršenom zadatku štriklirati? Zadovoljno zurim u spisak na kompjuterskom ekranu. Samo časak. Sve ovo moram da obavim? Do kraja nedelje? Uh! 6. Paničiti. Ali ne odmah. Moraću da sačekam do sutra, konstatujem, i to u vreme ručka, kada Magda promoli glavu kroz vrata svoje kancelarije i podseti me da je vreme za hranu. Opet. Po njoj bih mogla da navijam sat, kunem vam se. Kako udari jedan, ona me šalje u Kac - lokalni restoran - po njenu standardnu porudžbinu: supu s knedlama i sendvič od ražanog hleba s govedom pečenicom. Po njenoj sićušnoj gradi i uzanom struku, rekla bih da veći deo tog obroka završi u stomaku Valentina, njenog maltezera. Kac bi se mogao nazvati njujorškom institucijom. Za turiste i novajlije poput mene poznat je po tome što je Meg Rajan tu odglumila antologijski orgazam za film Kad je Hari sreo Sali. Ta scena snimljena je upravo u ovom restoranu. Postoji čak i strelica koja pokazuje na sto za kojim su ona i Bili Kristal sedeli. „Bože, kako volim tu scenu.” Uzimam broj za porudžbinu i okrećem se prema Robin, koja je između dva svoja klijenta uglavila susret sa mnom kako bi mi donela svežanj ključeva od njenog stana. Robin ordinira u 33


Isceliteljskom centru tao veština, u Kineskoj četvrti nedaleko odavde. „Ali muškarci je ne vole”, kaže ona sa kezom. Takođe uzima broj i prati me do kase gde je, kao i uvek, dugačak red. „Plaši ih. Žene koje glume orgazam su kao dobre vile. Ne postoje.” Smejem se. Kada ne citira Opru, Robin ume da bude vrlo duhovita. „Ako ćeš iskreno, ja ga nikad nisam odglumila”, dodaje ona. Naglo prestajem da se smejem. „Nisi?” Glas mi je piskutaviji nego obično. „Ne.” Odmahuje glavom i naginje se bliže. „Ja sam ti kao hepokocka.” Pucketa prstima, na šta se blago trzam. „Kao šta?” zbunjeno pitam. „Znaš, brzo se palim”, ozareno kaže. ,,A ti?” Presreće mi pogled svojim blistavim očima iz kojih zrači urođena američka samouverenost. „O, ja jesam. Možda par puta”, vrdam, dižući tamne naočari na glavu i zalizujući njima kosu, kao i uvekkad vrdam. Nemam nameru da priznam gospođici Hepo Kocki kako to odavno nisam činila, zar ne? ,,U stvari retko, samo kad sam baš umorna.” „Jesi li probala senzualnu masažu?”, brižljivo pita Robin. To je još jedna stvar u vezi sa Amerikancima - oni su uvek tako brižni i iskreni. Kod Britanaca bi ovaj razgovor odavno skrenuo u oblast podsmeha ili neslanih šala, kao pre neki dan kada sam popodne provela u knjižari sa Kejt, klibereći se ilustracijama u knjizi Radost seksa. Htela je da to bude njen svadbeni poklon drugarici, međutim, kada je videla slike obnaženih hipika, dugih brada i tankih nogu, uplašila se da bi mogla dugotrajno da ugrozi ljubavni život neiskusnih mladenaca. Na kraju im je kupila set noževa. Ipak, zrela sam žena, nisam šiparica. Trebalo bi da o orgazmu i seksu razgovaram bez blesavih komentara, kažem sebi. Mislim, nisam toliko detinjasta. „Pomaže da brže dođeš u raspoloženje.” ,,U šta? Raspoloženje za ljubav?” šegačim se, imitirajući Berija Vajta najbolje što umem. Robinin staloženi pogled je nepokolebljiv. „Znaš, za to postoji kinesko bilje.” ,,Za šta?” pitam praveći se da čitam jelovnik, iako ovde već šest nedelja naručujem jedno te isto. „Gubitak interesovanja za seks, smanjeni libido...” ,,S mojim libidom je sve u redu”, brecam se, a onda crvenim od stida. „Hvala ti, ali dobro sam, stvarno.” ,,I sama znaš koliko je važan kontakt sa svojom seksualnošću”, nastavlja ona popujući. ,,Vi Britanci ste ponekad malo kruti. S takvim stavom nikad 34


nećete svršiti.” ,,Ja svršavam”, prezrivo kažem. Ljudi u redu ispred nas se okreću da me pogledaju. Osećam kako mi obrazi gore. „Samo dugo nisam imala dobar seks”, dodajem šapatom pomerajući se korak napred. ,,Ni ja, lutko”, dobacuje konobarica od pedeset i nešto, koja u tom trenutku prolazi sa poslužavnikom u rukama. „Koliko dugo?”, insistira Robin delujući zabrinuto. ,,Oh, znaš...” Deset godina, pišti glasić u mojoj glavi. Deset godina od Italije. Od Nejta. Od neponovljivog, fantastičnog, urnebesnog seksa. „Pet meseci”, lažem. Zvuči smešno, znam, ali sigurno sam od tada doživela bar jedan orgazam. Sa Šonom? Ili pre njega, sa Entonijem? Ili sa onim Škotom na odmoru u Španiji, kada sam imala dvadeset pet? Ne sećam se kako se zvao, ali pamtim da je proizvodio čudne zvuke dok smo to radili, nešto poput skičanja... O, ne! Prošlo je deset godina. Deset punih godina bez orgazma. Pa, ne bas. „Masturbacija se ne računa”, kaže Robin kao da mi čita misli. ,,Ne?” uzvraćam s razočaranjem u glasu. „Jok.” Odmahuje ona glavom dok joj oči prekorno sevaju. A onda joj na pamet pada misao i lice se smekšava usled spoznaje. „Blagi bože! S njim!“, kaže promuklim glasom. „Poslednji je bio s njim!“ ,,S kim?” Pravim se glupa, ali to mi ne polazi za rukom. Ipak je Eni moja jedina dobra uloga. ,,S onim tipom iz Italije. Tvojom večnom ljubavi. On je onaj pravi!“ Tako rečeno, zvuči više nego smešno. Zvuči patetično. ,,Ne budi smešna. On nije moja večna ljubav.” Prezrivo se smejem. „Ali rekla si...” „Hej, gospođice!” Naš razgovor prekida glasan povik ispred mene. Okrećem se i gledam u mrzovoljnog radnika za pultom. Nikad ga nisam videla da se smeje, niti sam čula da izgovara više od dve reči. Sada trza svojom će-lavom glavom – na mene je red da naručim. „Jednu supu sa knedlama i sendvič sa govedinom u ražanom hlebu”, kažem, zadovoljna što konačno zvučim kao prava Njujorčanka. Sendvič sa govedinom u ražanom hlebu. A do juče sam kupovala obične sendviče u Marks&Spensersu.

35


Mrzovoljni čovečuljak mrmlja nešto sebi u bradu i počinje da seče veliko parče dimljene govedine. „Ah da, i jedan tuna-melt, molim vas”, dodajem. Kao što vidite, moji dani Marks&Spensera su odbrojani. Otkrila sam da je tuna-melt vrlo ukusna stvar. Ko bi rekao da su tunjevina i topljeni sir dobitna kombinacija? Mrzovoljni čika se još više mršti, škrabucka nešto po parčetu papira koji provlači kroz prozorče prema kuhinji, i okreće se da zapakuje sendvič s govedinom. „Hvala”, kažem sa smeškom i okrećem se prema Robin, koja još smišlja šta da naruči. „Slušaj, svašta sam napričala one večeri”, pravdam se. „O njegovoj ženidbi, sećaš se?” Robin me za trenutak gleda s nevericom. „Znaš šta, ako ne možeš da doživiš orgazam, vrlo je moguće da si još uvek zaljubljena u nekog drugog”, mudruje ona. „Koji deo o njegovoj ženidbi’ nisi razumela?” uporna sam. Robin otvara usta da se pobuni, a onda ih zatvara, priznajući poraz. „Šteta. A zvučalo je kao nesvakidašnje romantična priča”, razočarano kaže. „Skoro kao Romeo i Julija”, sarkastično uzvraćam dok se premeštamo za kasu. ,,Ni ta nije imala srećan završetak.” Pružam svoj račun mladiću za kasom. „Dvadeset dva dolara i četrdeset pet centi”, kaže on. „Jesmo li se već upoznali?” Usred kopanja po svojoj torbi u potrazi za novčanikom, dižem pogled i vidim kako mu Robin poklanja svoj neodoljivi kozmetički osmeh. Mladić za kasom nema više od dvadesetak godina. Visok je, tamnokos i ćosav. Neprijatno mu je. „Jesmo li?” nesigurno uzvraća on, delujući pomalo prestrašeno. Kao da je uhvaćen u nedelu. „Harold, beše?” ,,Ne... nego Entoni. Sigurno ste me s nekim pomešali.” ,,Oh, izvini, pogrešila sam.” Robin se pokajnički smeška i okreće prema meni. Osmeh joj momentalno pada s lica. „Pravi slatkiš.” „Znači, ne odustaješ?” „Naravno da ne!” Robin je iznenađena što je uopšte pitam tako nešto. „Ako je on moja sudbina, onda me ništa neće zaustaviti dok ga ne nađem. Jer ako ja tražim svoju srodnu dušu, onda i moja srodna duša tamo negde traži mene.” Njene zelene oči iskre odlučnošću. „Verovatno misliš da sam luda...” „Ne, nikako”, kažem brzo, možda i prebrzo.

36


„... ali ponekad moraš da poguraš sudbinu. Da podstakneš kosmos. Veruj u moć pozitivnih misli i zakone privlačnosti. To je kao Tajna. Jesi li je pročitala?” „Ne, mislim da nisam.” „Ja jesam, od korice do korice”, nastavlja Robin, ,,i kupila sam DVD. Neverovatan je. Ozbiljno. Napravila sam tablu vizije i sve.” „Šta?” Robin me zapanjeno gleda. „Ne znaš šta je tabla vizije?” „Pa...” Osećam se kao klinka u školskom dvorištu kojoj su postavili pitanje šta je to erekcija. „... ne baš”, ispipavam. „Moram li?” „O, bože! Obavezno!”, uzvikuje Robin, kolačeći oči. „Tabla vizije je sredstvo vizualizacije koje aktivira univerzalni zakon privlačnosti da pretvori tvoje snove u javu.” „Kapiram.” Klimam glavom, ne kapirajući. Istina, kad sam bila klinka, sestra me je pitala šta je to erekcija, a onda mi se nasmejala u lice i objasnila da je to ono kad penis postane tvrd. Samo što ja nisam znala šta je to penis. ,,U suštini vrlo je prosto. Nabaviš tablu od stiropora i isečeš slike ili reči iz časopisa, ili šta god hoćeš, i od njih napraviš kolaž onoga što želiš u svom životu”, pojašnjava Robin. „Zabavno je. Probaj.” „Vidiš, mogla bih”, kažem ne želeći da je povredim. Test u časopisu je jedna stvar, ali tabla vizije? Moja sestra bi umrla od smeha. „Ali to nije moj fazon.” „Lusi, moraš da prestaneš da budeš tako negativna”, opominje me Robin. „Nisam negativna”, brecam se. „Iz Britanije sam. A tamo se ne koriste table vizije i knjige za samopomoć. Bar se ne koriste javno”, dodajem setivši se nekoliko komada na svojoj polici. ,,E, pa trebalo bi.” Robin cokće jezikom i gleda me sažaljivo. „Vaš kusur, gospođice.” „Hvala.” Uzimam sitan novac i ubacujem ga u torbu. „Izvini, ali jednostavno ne verujem u te stvari”, kažem gledajući u Robin. ,,U tome i jeste tvoj problem”, pametuje ona. ,,Ne veruješ.” Pokupivši kesu sa spakovanom hranom, privijam je na grudi kao neku vrstu štita. ,,Ne može sve na svetu da se objasni ili razume, znaš, Lusi.” Zabacujući loknu iza uha, Robin me pronicljivo gleda. „Ponekad moraš da veruješ u misterioznu moć kosmosa, u višu energiju, u duhovnu silu. To je nešto veće od tebe i mene.” Oči joj sijaju i lice joj se ispunjava takvom samouverenošću da za trenutak gubim svoj urođeni skepticizam. „Moraš da 37


veruješ. Jer, ako su dvoje ljudi na ovoj prenaseljenoj planeti jedno drugom suđeni, oni će se sresti...” Dok Robin govori, nešto treperi duboko u meni. Deo mene koji je nekada verovao, koji je mislio da smo Nejt i ja jedno drugom suđeni, da smo srodne duše koje su se našle. „Prema zakonu privlačnosti, ti privlačiš ono što najviše želiš. U tom slučaju, samo je pitanje vremena kada će se pojaviti moj Harold.” Ali davno si ga zakopala u sebi, opominjem sebe, brzo odbacujući tu misao. Sećaš se? „Nego, kaži mi”, počinjem vraćajući se na temu. „Koliko vremena si već potrošila čekajući tog tvog Harolda?” Robin odgovara kao iz topa: „Trinaest meseci, osam dana i...” gleda u svoj ručni sat, „... deset sati. Kažem ti, bolje bi mu bilo da požuri i razotkrije se.” Kolutajući očima, Robin gleda u mrzovoljnog čovečuljka koji čeka njenu porudžbinu. ,,U stvari, zaboravi piletinu. Uzeću isto što i ona.” I okrenuvši se prema meni, grleno se smeje. „Oduvek sam želela to ovde da kažem.” U galeriji pozdravlja me hrpa drvenih sanduka i tepih od belih plastičnih loptica koje su pobegle iz svoje ambalaže i rasule se po podu. Usred tog haosa stoji Magda i leprša rukama kao da su krila. Kada uđem, naglo se okreće prema meni. „Vratila si se!” ushićeno kliče. Blago je zadihana i lice joj sija od znoja. Njena zlatna punđa, međutim, savršeno je uredna. „Imam sjajne vesti!” Ubod panike. Mili bože, šta li je sad? Nije me bilo samo pola sata. „Stvarno?” Spremam se za ono što sledi, a to u Magdinom slučaju može da bude svašta. ,,U tvom odsustvu dogodilo se nešto čudesno.” Skinula si ćufte sa menija? Tvoj sin Danijel je priznao da je gej? Danijel Krejg je konačno otkrio da postojim i pozvao telefonom da pita hoću li večeras s njim na večeru, i to u njegovoj limuzini? Ah da, ispod smokinga će nositi one kupaće gaćice? Dobro, priznanjem da katkad o tome potajno maštam. „Došao je neki čovek i kupio kompletnu kolekciju ‘Gustav’.” Vraćam se u stvarnost. Ovo je zaista velika stvar. Kolekcija ‘Gustav’ sastoji se iz nekoliko slika poznatog nemačkog slikara čija dela vrede po nekoliko hiljada dolara. „Sve!” Magda širi ruke. „Desilo se tako brzo. Ušao je, par minuta obilazio postavku i -bum!” Plastične loptice lete u vazduh. „Bum?” 38


„Rekao je da kupuje sve. Sve! Nije ni pitao za cenu.” „Neverovatno.” Pokušavam da zamislim kupca kompletne kolekcije umetničkih dela koji ne pita za cenu, ali ne mogu. U stvari, ne mogu da zamislim da neko bilo šta kupi, a da prethodno ne pita koliko košta. Ja proveravam i cenu šampona za kosu pre nego što ga ubacim u korpu. Mada opet, ja nisam neko ko kupuje umetnička dela. Ja sam neko ko večito ulazi u minus, kasni sa otplatom kredita i jedva krpi kraj s krajem. Pokušala sam da naučim kako se ekonomiše s kućnim budžetom, ali sam takođe pokušala i da sviram klavir, i shvatila da nemam talenta ni za jedno ni za drugo. Mislim, šta uopšte znači ‘balansiranje čekovnom knjižicom’? I zašto je to toliko neophodno? „Hej, pa to je sjajna vest”, dodajem preplavljena olakšanjem što je nešto konačno prodato. „I platio je amerikan ekspres blek karticom”, nastavlja Magda sa strahopoštovanjem kome obično pribegnete kad u svom lokalnom Starbaksu ugledate Madonu. ,,Je li to dobro?”, nevino pitam sedajući na stolicu i otpakujući svoj tuna-melt. Magda deluje zapanjeno. „Neudata si, a ne znaš?” „Zar bi trebalo?” pitam, uzimajući griz. Ona oštro uzdiše. „Lusi! Kako misliš da nađeš bogatog muža ako ne znaš šta tražiš?” ,,Ne tražim bogatog muža”, odgovaram pridržavajući se svojih feminističkih principa. „Pah!” prezrivo će Magda. „Svaka žena traži bogatog muža.” Teško gutam. „Nijedan moj dečko nije bio bogat”, kažem u svoju odbranu. „Štaviše, poslednjem sam sve ja plaćala!” ,,Ha! Eto ti ga sad.” Magdin izraz lica je nedokučiv. ,,I ti misliš da je to dobro?” Osećam kako se moj feminizam rapidno topi. ,,Pa... da... nezavisna sam.” Znala sam da postoji dobar razlog zbog koga ne treba izlaziti s bogatim muškarcima. „Nezavisna?” Magda ispaljuje ovu reč kao plotun. „Kakve su to gluposti o nezavisnosti? Šta si ti, neka afrička zemlja u razvoju?” Obrazi mi menjaju boju. „Moraš da izbaciš te gluposti iz glave”, popuje ona. „Moraš da zaboraviš na romantiku i hemiju i veličinu njegovog...” Naglo ućuta savijajući svoj mali prst. Osećam kako mi obrazi sve više tamne. Nisam navikla na ovakve 39


razgovore sa svojim pretpostavljenima. Rupert je obično pričao o cenama londonskih nekretnina i najnovijim obrtima u Istendersima. „Kod muškarca moraš da tražiš tri stvari.” „Znam, znam, karakter, smisao za humor...”, počinjem da recitujem, ali Magda me prekida podrugljivim frktanjem. „Šta je ovo? Vortunai” Pravi grimasu. ,,Ne, ne, ne. Stvar je prosta. Kreditna kartica, ručni sat i cipele.” Zblanuto je gledam dok ove tri stvari nabraja na prste. „Pod jedan: kreditna kartica. Ne viza ili masterkard.” Magda nabire nos kao da nešto smrdi. „Samo amerikan ekspres. Nikako zelena!” „Zašto? Šta fali zelenoj?”, radoznalo pitam. „Zato što želiš crnu”, odlučno kaže Magda. „Crna nema kreditni limit. Crna je savršena kad odeš u šoping u Bergdorf Gudman.“ Otvaram usta da je obavestim da nikad ne idem u šoping u Bergdorf Gudmanu, ali odlučujem da ćutim. „Pod dva: ručni sat.” Zastaje. ,,’Roleks’ ili ‘kartije’ su najbolji izbor.” „Šta fali ‘svoču’?” pitam, gledajući u svoj ‘svoč’ jarkožute plastike koji imam oduvek. ,,Svoč je četvorospratnica u Kvinsu”, smrknuto pojašnjava Magda. „A, tako.” Klimam glavom navlačeći rukav preko svog sata. ,,I pod tri: cipele.” Skršta ruke na grudima i fiksira me svojim sitnim očima. „Kakve cipele je nosio tvoj poslednji dečko?” Uh. „Brodarice”, rizikujem. Magda izgleda kao da će svakog časa dobiti srčani napad. „One plastične, baštovanske? Na rupe?“ Obrazi mi iznova rumene od stida, iako nisam ja bila ta koja ih je nosila. „Moraju biti kožne. Ručno šivene. Italijanske.” Ne verujem da sam ikada srela nekoga ko nosi ručno šivene italijanske kožne cipele. Osim Ruperta, naravno, ali on je gej. Naročito tokom ljubavne veze sa Patrikom Bučerom. ,,A ljubav?” skrećem temu. „Kako to nije na spisku?” „Veruj mi, ako nađeš muškarca sa ovo troje, zaljubićeš se u njega”, mudruje Magda i prilazi slici koja visi na zidu. „Sad mi pomozi. Moram ovo brzo da spakujem. Kupac želi isporuku danas.” „Danas?” Gledam u drvene sanduke i malopređašnje uzbuđenje blago mi splašnjava. „Zar ne može da sačeka do sutra?” Taj kupac me već nervira. Šta on misli, da može svojom amerikan ekspres blek karticom da kupi celu galeriju? 40


Gledam u naše skoro prazne zidove. Po svemu sudeći, izgleda da može. ,,I hoću da mu ti isporučiš slike kako bi bezbedno stigle u prave ruke”, nastavlja Magda, ignorišući moj poslednji komentar. „Išla bih ja, ali moram kod tetka Irene. Seli se u starački dom. Ali neki dobar. Rekla sam joj: ‘Irena, tvoj smeštaj košta više od moga u Park aveniji’“ Magda koluta očima. „Moraćeš to da središ bez mene. Sama”, veselo dodaje. A onda shvatam. Pokušava da me spoji s njim. „O, ne, Magda...” bunim se, ali ona mi ne dozvoljava da završim. „Broj četiri: burma. Ovaj je ne nosi.” Oči joj iskre zaverenički i lice joj deluje vrlo samozadovoljno dok mi dodaje rolnu plastičnog omota. *** Do kraja popodneva sve slike su brižljivo spakovane i utovarene u kamion za isporuku. Kada je poslednji drveni sanduk nestao u prtljažniku kamiona, Magda se okrenu ka meni. „Dakle, portir će potpisati za slike, ali one moraju biti isporučene u klijentovo potkrovlje. Sačekaj ga i lično završi to s njim. Jasno ti je sve oko osiguranja?” „Ali ako neko već potpiše, zašto moram...” Magda me ućutkuje podizanjem ruke. „Sačekaj ga”, ponavlja glasom koji ne trpi pogovor. Ćutim, jer znam da s Magdom nema rasprave. Rešila je da provodadžisanje sprovede u delo, zaključujem dok se nevoljno penjem na suvozačko sedište. Posle njenog sina Danijela, ne gajim više nikakve iluzije. „Spremna?” Jak akcenat Kvinsa sprečava me da padnem u bedak što sam sama na pragu tridesete i u nemilosti svojih dobronamernih prijatelja i rođaka, a sada i šefice, koji zdušno pokušavaju da me spare s nekim, bilo s kim, samo pod uslovom da poseduje penis i otkucaje srca. Dižem pogled. Raspoloženje mi se popravlja. Tako obuzeta mračnim mislima, nisam ni primetila koliko je moj vozač zapravo sladak. Ima obrijanu glavu, tamne oči i bisernobele zube. U stvari, toliko su beli da skoro blešte na njegovom preplanulom licu. A tek ruke! Spuštam pogled na njegove nabrekle bicepse koji štrče ispod uske majice dok upravlja volanom. Ludilo! Nikad nisam videla ovolike ručerde. Kao da ih je ukrao od Ramba ili Rokija ili već nekog Staloneovog lika. Povrh toga, na jednoj od njih ima istetoviranog zmaja. Do đavola! Opet piljim. 41


„Ovaj, da... spremna!” Blistavo se smejem. „Lusi.” Okrećem glavu i kroz prozor vidim Magdu sa kiselim izrazom na licu. Mahinalno bacam pogled na vozačeva stopala. Ima „najke”. Pa šta? Ne jurim muža, kažem sebi, primetivši da ne nosi ručni sat. A onda vidim da ipak nosi burmu. Ništa od zaljubljivanja. ,,I ne zaboravi da mi se javiš”, krešti Magda. „Hoću da znam je li sve bezbedno stiglo.” „Hoću”, uzvraćam dok vozač pali motor. ,,I „... gledaj da...” Srećom, nadjačava je brujanje motora. Mašem joj dok kamion kreće, posmatrajući kako njena figura postaje sve manja i manja u bočnom retrovizoru, i prvi put tog dana dopuštam sebi tračak uzbuđenja. Ne mogu da verujem. Ja. Lusi Hemingvej. U solo akciji isporuke najfinijih umetničkih dela. Predstavnik galerije. Ovo je velika odgovornost i ogromna prilika da se popnem malo više na lestvici svoje učmale karijere. Povrh toga, ovo je prilika da zavirim u potkrovlje elitne njujorške zgrade! Sa portirom i svim ostalim! Zadovoljno spuštam prozor i zurim u Menhetn dok kamion sa hiljadama dolara vrednim tovarom zuji užurbanim gradskim ulicama. *** Saobraćaj je kreni-stani, stani-kreni. Mnogo vremena gubimo na gašenje i paljenje motora, uz sočne psovke mog vozača, koji konstantno izvlači glavu kroz prozor i kune taksiste, pokazujući im srednji prst. Konačno stižemo do parka. Majki, moj vozač, pun je anegdota o svakom delu grada kroz koji prolazimo. „Soho je So-Ho jer se nalazi na jugu Hjustona. Odmah u komšiluku je Tribeka, ime je dobila po svom obliku - tri ugla ispod kanala -kapiraš? Nekad su tu bila napuštena skladišta dok Robert Deniro nije osnovao istoimeni filmski festival. Grinič Vilidž sada zovu samo Vilidž. Oduvek je bio stecište boema. Vidiš onaj kafić na uglu? U njemu su nekada visili Džek Keruak i Bob Dilan.” Vruće je i sparno dok mi Menhetn polako promiče kroz prozor. „Evo ga Junion skver. Čoveče, nekad je ovde vrvelo od dilera droge, a sada je sve čisto kao suza. Tamo je rođen Ruzvelt. Neverovatno, a? Evo ga Čelsi. Tu je Sid Višiz ubio Nensi Spandžen.” Dok jedrimo ulicama, stare zgrade od cigala, prošarane gvozdenim 42


požarnim stepenicama poput divljeg bršljana, odišu elegancijom sa svojim širokim stubištima i okruglim kvakama od uglačanog mesinga. Snopovi sunčeve svetlosti probijaju se između drevnih zdanja koja se dižu ka nebu poput kula. Izlozi se smenjuju: od užurbanih bakalnica i eklektičkih knjižara, do fensi butika i skupih restorana. Komšiluci su svakojaki, baš kao i ljudi: rokeri u uskim farmerkama i majicama sa obaveznim tetovažama i pirsinzima u pohodu na prodavnice ploča u Kanal stritu, plavokose mame sa konjskim repićima koje guraju dečja kolica, ljubitelji kafe na gornjem Vest Sajdu, horde rekreativaca i rolera koji vijugaju po Central parku. ,,I konačno stižemo do cilja...” Uz fanfare automobilskih sirena, kamion se naglo zaustavlja ispred ogromne moderne zgrade koja nadvisuje park. „Stigli smo?” pitam i saginjem glavu da bolje osmotrim okoliš. „Jesmo”, Majki klima glavom obasjavajući me kezom. Zatim gleda u zgradu i ispušta zvižduk divljenja. „Vrlo otmeno.” Zurim u tamnozelenu nadstrešnicu iznad ulaza, tepih koji se prostire po pločniku i mesingana vrata kroz koja izlazi uniformisani portir, žureći da nas pozdravi. Vau! Kao da stojim pred Savojem ili nekim zdanjem tog ranga. „Siguran si da ovo nije hotel?”, dovikujem vozaču koji je već iskočio iz kamiona i otvara prtljažnik. Majki se smeje. „Nije. Neki ljudi jednostavno tako žive.” Osećam kako mi se nervi grče. Bože, ovo je ozbiljno visoka klasa. Nervozno izlazim iz kamiona, nameštam suknju i zaglađujem kosu koja se redovno ufrćka po vrućini. Još jedna razlika između mene i moje sestre Kejt. Njena kosa je gusta, ravna i plava, a moja tanka, kovrdžava i smeđa. Kunem se da je to najdosadnija boja kose na svetu. Nikad neću zaboraviti kada sam je prvi put ofarbala. Uporedila sam je sa bojama u parfimeriji, onim istaknutim u paleti veštačkih lokni, i znate šta? Nije bila ni kestenja-stosmeda ni tamnosmeđa; bila je samo smeđa! Ima li jadnijeg opisa? Zbog toga se farbam celog svog života. Probala sam sve nijanse crvene, uključujući i neke ružičaste nijanse tokom prevrtljivih dvadesetih godina kada se sve u životu proba. Trenutno sam u fazi senzitivne ali zrele ‘kestenjaste’. „Dobar dan. Vi ste iz galerije?” Okrećem se prema portiru koji na sebi ima tamnozelenu uniformu sa odgovarajućom kapom i belim rukavicama. „Zdravo.” Širokim osmehom prikrivam nervozu, a onda shvatam da 43


verovatno izgledam kao lujka. Brzo nameštam poslovni smešak. „Lusi Hemingvej... viša koordinatorka.” Ovo poslednje sam upravo izmislila. Zapravo, nemam nikakvu titulu. „Ovde sam da nadgledam isporuku i instalaciju kolekcije umetničkih dela.” Želim da delujem krajnje profesionalno. Kao neko ko savršeno kontroliše svaku situaciju. Neko ko je uspešan, organizovan i... zapravo neko kao moja sestra. Ne želim - ponavljam - ne želim da delujem kao neko čiji je pristup rešavanju problema ignorisanje istog sa nadom da će sam od sebe proći, neko ko piše spiskove samo da bi ih izgubio i ko pogrešnim klikom pošalje imejl svima iz svog adresara, iako je to bio samo odgovor na poziv drugarice na njenu rođendansku žurku, s potpitanjem da li se i dalje kreše sa bivšim dečkom. ,,Ah, da.” Portir ozbiljno klima glavom. „Rečeno mi je da vas očekujem.” Nameštajući svoje polukružne naočari na nosu, portir odmerava sanduke koje Majki vredno istovara na pločnik. „Odvešću vas u potkrovlje.” Stomak mi treperi. Potkrovlje. Devojci možete da oduzmete garsonjeru u potkrovlju na Erls Kortu, ali ne možete da joj oduzmete sećanje na nju. „Ako biste krenuli sa mnom.” Dok Majki gura kolica sa sanducima, poslušno pratim portira kroz staklena vrata i ulazim u veliko mermerno predvorje sa fontanom, kožnim foteljama i elegantnim vazama prepunim egzotičnog cveća koje košta čitavo bogatstvo. „Lift je tamo pravo.” Trudim se da delujem nonšalantno i nezadivljeno, ali moja glava se nekontrolisano okreće levo-desno, kao kod buljine. Ovo predvorje se malo razlikuje od ulaza u moju zgradu, punog prepreka u vidu bicikala, invalidskih kolica i gomile pristigle pošte. Bar tako izgleda pre nego što se popnete na treći sprat gde je stan koji delimo Robin i ja. Uzgred, stepenice su toliko strme da je penjanje na jednu od majanskih piramida u Meksiku šetnja kroz park spram njih. „Au, brate!”, oduševljeno će Majki iza kolica. „Ovde sigurno živi neka slavna faca, a?” „Bojim se da takve informacije ne smem da otkrivam”, uzdržano će portir. Majki mi dobacuje znalački pogled i mimikom usta nečujno kaže: „Madona.” Cerim se, jače je od mene, ali uspevam da prigušim kikot.

44


Ispred nas vidim vrata od lifta koja se upravo otvaraju. „Gle ovo”, kažem, pokazujući prstom, ,,u pravi čas.” Krećem ka liftu, ali zaustavlja me portirov glas. „Potkrovlje ima svoj privatni lift.” „A je l’?” Bez odgovora, portir skreće za ugao gde nas čeka drugi lift. Bože! Postoji viša i postoji još viša klasa. Možda je Majki u pravu. Možda Madona stvarno ovde živi. Drhteći od nestrpljenja, ulazim u lift. Prilično je veliki, ali jedva uspevamo da se uguramo sve troje, i još kolica sa sanducima. Portir pritiska dugme, krajnje ceremonijalno u svojim belim rukavicama, i počinjemo da se penjemo. Osećam poznati ubod u stomaku kada lift ubrza. Hej, pa mi idemo baš visoko, zar ne? Zuji mi u ušima. Pokušavam da ih otpušim gutanjem. Ne vredi. Znam, možda bih mogla da zevnem... Pokrivši usta rukom, pravim nekoliko konjskih zevova, ali i dalje ništa. Na uši ne čujem ama baš ništa. Krajičkom oka primećujem da me portir upitno gleda, kao da mi je postavio pitanje i strpljivo čeka odgovor. Do đavola! Pokušavam da delujem što prirodnije, zbog čega mu upućujem samouvereni osmeh nekoga ko tačno zna šta radi, ili nekoga ko je gluv kao top, ali to vešto prikriva. Iskreno, čovek poželi da više nikada ne uđe u lift. Ne samo to, pišti glasić u mojoj glavi. Nego i da omrzne liftove. Živci mi igraju. Posle svega što sam proživela, a dugo sam uspevala da ih smirim, sada osećam prve znake panike. Ali nije to ništa strašno. Nisam niti fobična, niti bilo šta slično. Samo preferiram stepenice. Otkad si se zaglavila u liftu na koledžu pa su morali da zovu vatrogasce. Panika u meni buja, ali ja je ignorišem. Biću dobro. Biću dobro. Ono je bio stari lift u studenjaku na Mančester Poliju. Ovo je Njujork. Neboderski raj. Ljudi se stalno voze liftovima. Ali ti se plašiš liftova. Sanjaš košmare kako sajle pucaju i ti padaš u ambis sopstvene smrti. Usporavam dah i zurim u jednu tačku ispred sebe. Ovo je smešno. Kladim se da bi se svaki Njujorčanin grohotom nasmejao kada bih mu rekla kako se sada osećam. Gledam u Majka, tražeći utehu u njegovom pogledu, ali on pilji u svoja stopala i mrmlja nešto sebi u bradu. Primećujem da oko vrata nosi zlatni krstić koji steže prstima. Sranje.

45


Ovo nije dobro. Ovo nije dobro. Ovo nije... Lift se naglo zaustavlja i vrata se otvaraju. Konačno! Moj strah momentalno nestaje kad mi dah zastane od pogleda sa oblakodera. Preda mnom se prostire Central park, poput ogromnog zelenog tepiha ukrašenog minijaturnim drvećem. Kao da je neko umetnuo komadić predivnog engleskog krajolika usred njujorške betonske džungle. „Neverovatno!” Dok ulazimo u prostrani stan sa prozorima od poda do tavanice, gledam u Majkija koji s bolnom grimasom na licu nesigurno korača pridržavajući se za kolica. „Plašim se visine. Zavrteće mi se u glavi”, priznaje on, nesigurno gledajući u oblakodere oko sebe. ,,U tom slučaju, predlažem da sanduke istovariš u hodniku”, kaže mu portir otpozadi. „Tamo će najmanje smetati.” „Dobra ideja”, uzvraća Majk i započinje istovar sa žarom čoveka koji želi što pre da se izgubi odavde. „Vrlo je važno da sanduci ne budu na smetnji”, sugeriše portir. „Zbog bezbednosti od požara.” ,,Pa, da.” Odsutno klimam glavom dok očima letim oko sebe. Gospode, stan je ogroman. U glavi čujem glas Lojda Grosmana. Ko živi u ovakvom stanu? ,,Od požara?” ponavlja Majki zvučeći pomalo uplašeno. ,Je li neko maločas spomenuo požar?” Počinje brže da otpakuje slike, pri čemu mu bicepsi iskaču poput klipova. Ceo stan je u beloj boji, primećujem, gledajući bele prostirke, bele sofe, bele zidove. Hvata me nervoza od samog gledanja. Najednom dobijam poriv da razbijem čašu crnog vina. Nije da u tuđim stanovima razbijam čaše crnog vina, ali poznata sam po prosipanju stvari. Mislim, nisam smotana, samo sam... Ma koga zavaravam? Kada bih živela ovde, verovatno bih trošila tone izbeljivača. Kako god, neću da brinem o tome, razmišljajući o svom skučenom sobičku okrečenom jarkim bojama i prepunom ukrasa sa istoka i zapada. I to je nešto, valjda. „Volim umetnost, znate.” Nevoljno vraćam pogled na portira. „Zaista?”, učtivo kažem. „Van Gog mi je omiljeni slikar”, priznaje on. „Imate li neka njegova dela?” Glavom trza u pravcu otpakovanih slika. ,,Ne baš.” Izvinjavam se i smeškam se. Portir pravi razočaranu grimasu.

46


,Ja sam završio”, objavljuje Majki, uspravljajući se. Iz džepa vadi potvrdu i pridržava je da bih potpisala. . „Super. Hvala.” Žvrljam svoj potpis. „Onda, odoh ja.” Vukući za sobom prazna kolica, prilazi liftu i zastaje, čekajući portira. Podseća na psa, na našeg porodičnog psa koji tako sedne pored vrata svaki put kad je vreme za šetnju. „Sada me izvinite, gospođice.” Portir pročišćava grlo, nameštajući svoju okruglu kapu i ulazi u lift, kao što pilot ulazi u svoj kokpit. „ Ako bude nekih problema, samo pozvonite.” Pompezno pritiska dugme prstom u beloj rukavici. ,,I odmah ću se popeti.” Rekavši to, on i Majki nestaju iza pokretnih vrata. Sledećeg trenutka čujem zujanje lifta koje se postepeno utišava. Otišli su. Dobro, šta sad? Sama u stanu, neko vreme nepomično stojim gledajući oko sebe. Vlasnik se možda još dugo neće vratiti. Šta sad da radim? Najednom se sećam scene iz filma Sam u kući, u kojoj dečak Mekoli Kalkin jurca iz sobe u sobu otvarajući ormare i skačući po krevetima. Naravno da neću to da radim. Ja sam poslovna žena na pragu tridesete, a ne osmogodišnje derište. Ipak, volela bih malo da pronjuškam... čisto da izvidim. Oprezno koračam kroz hodnik i ulazim u prostranu dnevnu sobu, iznova se diveći neverovatnom pogledu od 360 stepeni. Drugačiji je od pogleda koji se pruža iz mog stana, zaključujem zureći u Empajer stejt, koju kao da je neko specijalno posadio - pomerajući je malo levo, pa malo desno – na idealnu udaljenost od ovog potkrovlja. Kad se samo setim koliko moram da izvijam vrat kako bih sa Robininog prozora mogla da vidim samo njen odblesak, osećam blagu nelagodu. Ovo je kao sedenje u prvom redu. Ushićena, odvraćam pogled od panorame grada i na prstima krećem u avanturu. Samo dva koraka kasnije ukopavam se u mestu razmišljajući: šta ako je stan opremljen najsavremenijom opremom za video nadzor? Stojim na savršeno belom tepihu u svojim iznošenim japankama. Za trenutak zurim u svoja stopala, a onda uzmičem. Samo što su moje noge kao zalepljene. Čekaj malo, šta je ovo... Žvakaća guma. Na belom, vunenom, ručno tkanom tepihu. Bedak. Spuštam se na kolena i počinjem da odlepljujem mekanu masnu grumuljicu. Bljak! Odvratan osećaj pod prstima. Zarivam nokte, ali žvaka

47


prodire sve dublje između niti. Osećam prve znake panike. Znam! Možda ću uspeti makazicama... Kopam po svojoj tašni. Sa sobom uvek nosim gomilu nepotrebnih stvari, možda nađem i par... Aha, evo ih! Uvlačim vrh jedne oštrice u niti i počinjem da stružem... Precizno obrađujem svaku nit sve dok nekoliko minuta kasnije ne odlepim žvaku, a sa njom i nekoliko vunenih čekinja. Znam, ošišaću i ove okolo. Kad izravnam, ništa se neće primetiti. O ne! Napravila sam rupicu! Dok mi srce udara u grudima, prekidam svoj poduhvat i ukočeno zurim u tepih. Rupa zuri u mene. Zaboga, Lusi! Pet minuta si sama u luksuznom potkrovlju i vidi šta si uradila! Očajnički lupkam prstima po rupici dok panika u meni raste - zaista se vidi da tu nedostaje komadić tepiha. Štaviše, ovo okolo liči na ćelavu fleku. A onda mi sine. Znam! Začešljaću ostale čekinje preko rupice, neće biti lako, ali nekako ću je zakamuflirati. Počinjem da gnječim okolne niti prema ćelavoj rupici, ali se one uporno ispravljaju... Bože, sad znam kako se Donald Tramp oseća kad se češlja. Iscrpljena, nastavljam da nameštam jednu po jednu nit, sve dok konačno ne pokrijem ćelu. Okej, sada još samo da ostane tako. Opet uranjam u svoju tašnu i iz nje vadim mali lak za kosu kojim velikodušno prskam po svojoj rukotvorini. Savršeno! Skoro da se ne primećuje razlika. Trijumfalno odmeravam svoje delo i zadovoljno konstatujem da sam za dlaku izbegla katastrofu. Ipak, možda će biti najbolje da sednem i mirno sačekam vlasnika. Tako je najsigurnije. Uostalom, ne bih da napravim još neku štetu. Bosonoga prilazim sofi i spuštam se na ivicu, pazeći da ne poremetim jastučiće. Na obližnjem stočiću uredno je poređano nekoliko časopisa u obliku lepeze, ali odolevam iskušenju da ih prelistam. Bez pipanja, rekli smo. Samo ću sedeti i čekati vlasnika. Neću ni prstom da mrdnem. Umesto toga, čitam naslove Varajeti, Holivud riporter5, Venitifer... U glavi mi opet pišti glasić Lojda Grosmana: U ovakvom stanu može da živi samo neko iz sveta filma. Osećam iskru uzbuđenja. Bože, pitam se je li to neko poznat. Otkud mi ideja da je to neki dosadni matori bankar. Možda je slavni režiser. Pa čak i glumac. Ne, Magda bi mi rekla, opominjem sebe. Da li bi? Zaintrigirana, gledam oko sebe u potrazi za odgovorom, ali ne vidim

48


nijednu fotografiju, ličnu stvarčicu ili neotvorenu poštu. Pitam se ima li nekih dokaza’ u ostalim prostorijama... Mirna ostajem još pet sekundi... A onda moja radoznalost preteže. Skačem sa sofe i bosonoga šljapkam do spavaćih soba. U njima zatičem kutije za pakovanje. To sve objašnjava. Ko god da živi ovde, očigledno se seli, detektivski zaključujem. Najednom osećam neobičnu bliskost sa svojim tajanstvenim klijentom. Pitam se je li i on novajlija u Njujorku. Bacam ispitivački pogled u ormane. U njima vise besprekorni nizovi odela u svim nijansama sive boje. Ispod njih su uredno poređane cipele. Uzimam jedan par. Kožne su. Uprkos svemu, ne mogu a da ne pogledam u don: Made in Italy. Osećam čudno uzbuđenje. Ne budi smešna, kažem sebi. Kao da je važno gde su napravljene njegove cipele. Brzo ih vraćam na mesto i kratko razgledam kupatila - prostrana, bela, mermerna i potpuno prazna, tu su samo električne četkice za zube i kutijice za kontaktna sočiva - a naposletku dospevam u kuhinju. Nervozno gledam oko sebe. Moj nedostatak kulinarskih veština je nešto zbog čega mi se podsmeva cela porodica. Kejt moj stil kuvanja zove ‘jedan, dva, tri, ping’, oponašajući zvuk mikrotalasne rerne. Što je malo pregrubo (jednom sam napravila kolače od pahuljica i bili su odlični). Priznajem da se donekle užasavam kuhinja. Mislim, pune su svakojakih aparata i teglica, ali ja jednostavno nemam ideju šta bih s njima. Evo, na primer ova: radne površine od nerđajućeg čelika, šporet sa ravnom, staklenom pločom i bezbroj različitih dugmića, marke „vulf”. Sad recite da to nije užasavajuće. A tu je i ogroman frižider. Kome još treba ovoliki frižider? Otvaram ga. Pregrade su poluprazne, osim nekoliko flaša mineralne vode, kese organskih pomorandži, bočice grčkog jogurta s 0% masnoće i nekoliko pakovanja kinoe. Kinoa? Šta je to? Čitam etiketu. ‘Drevna žitarica puna blagodati i hranljivosti’. Ovde očigledno živi neko ko ozbiljno brine o zdravlju. Gde je čokolada? Gde je ambalaža od gotove hrane? Gde je „koka-kola”? Pa u tvom frižideru, Lusi. Sa ubodom krivice, brzo zatvaram frižider. Kupiću malo te drevne žitarice, čim odem u kupovinu, odlučno kažem sebi. Doduše, ni čokolada nije toliko nezdrava. U nekom časopisu sam pročitala da sadrži gvožde i... još nešto, ali ne mogu da se setim šta. Davno sam to pročitala. Izlazim iz kuhinje i vraćam se u dnevnu sobu u želji da zauzmem svoje mesto na sofi. Brzo me hvata dosada. Nisam pronašla ništa zanimljivo i moje oduševljenje potkrovljem polako jenjava. Povrh toga, umorna sam. Imala sam težak dan i samo želim da se što pre vratim kući, istuširam i 49


sklupčam na krevetu uz najnoviju epizodu Opre o muškarcu koji je umislio da je grizli, koju je Robin nedavno snimila. Smejala sam se kada mi je pričala, a sada se i sama oduševljavam takvim životnim pričama. Zevajući prilazim kroz hodnik kad primetim policu s knjigama. Nisam je zapazila ranije jer je potpuno prazna, kao i sve ostalo u stanu. Ispod nje stoji nekoliko otvorenih kartonskih kutija. Verovatno su pune knjiga, nagađam, spuštajući se pored jedne i vireći unutra. Ništa vredno pipanja. Gomila knjiga, kao što sam i pretpostavila. Odsutno čitam naslove: političke biografije, nekoliko turističkih vodiča, par romana klempavog Džona Grišama, knjiga o renesansnim slikarima... Zastajem, najednom zainteresovana. Prilično je debela. Vadim je iz kutije i spuštam na krilo, listajući stranice. Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Botičeli... Pogledom prelazim preko slika. Izgledaju kao da ih je fotografisao stari prijatelj. Neke od njih su neverovatne; neke krasi neobična svetlost; neke su pomalo sentimentalne, ili previše religiozne. Okrećem stranicu i srce mi zastaje. Portret muzičara od Ticijana. Piljim u lice pod sobom i mislima se vraćam u trenutak kada sam prvi put ugledala ovu sliku. Imala sam devetnaest godina i obilazila sam galeriju Akademije u Veneciji sa turističkim vodičem u ruci i obaveznim slušalicama u ušima koje su prestale da rade tek kada sam se saplela o njih. Bila je to ljubav na prvi pogled. S dugom, tamnom, neurednom kosom preko lica, bradom, prodornim očima, produhovljenim izrazom lica i širokim čelom, bio je to najlepši muškarac kog sam ikada videla. Pa još muzičar! Tipično za mene. Oduvek sam bila slaba na muzikante. Pokažite mi frajera sa bradom i gitarom i pokazaću vam kako se zaljubljuje na prvi pogled. Evan Dando iz Lemonhedsa, tragični Kurt Kobejn, pa čak i Tom Jork iz Rejdioheda, sve su to slučajevi moje beznadežne, neuzvraćene ljubavi. Mislima se vraćam u Italiju. Sećam se kao da je juče bilo: stajala sam na zraku sunca, zureći kao opčinjena u njega, ubeđena da sam pronašla svog idealnog muškarca, misleći kako je prava šteta što nije stvaran. Bio je to deo predavanja iz istorije umetnosti, dovoljno jak razlog da provedem leto u Italiji. Za samo nekoliko dana zaljubila sam se milion puta - u ogromne tanjire raznobojne paste, u bledožute zgrade i neverovatno ukusne pice, u zvuk vode koja lagano šumi kroz kanale... I u tu sliku. „Dobar frajer, a?” 50


Čula sam glas iza sebe i tek tada odvojila pogled od slike. U protivnom, ko zna koliko bih tu stajala i divila se Ticijanovoj slikarskoj veštini u prijatnoj svežini galerije posle celodnevnog bazanja po vrućini. Te reči, izgovorene američkim akcentom, naterale su me da shvatim da nisam sama. Okrenula sam se, očekujući... U stvari, ni dan-danas ne znam šta sam očekivala. Ništa, zapravo. Uostalom, grad je bio pun američkih turista. A i iznerviralo me je to drsko remećenje mog sanjarenja. I tako sam prvi put ugledala Natanijela. Bio je visok, sa neurednom plavom kosom, u farmerkama i majici i „starkama” na nogama. I odmah sam znala. U deliću sekunde, dovoljnom da ga odmerim od glave do pete, dok je stajao u senci, samo na korak od mene, sa rukama u džepovima i lenjim osmehom na licu, pogodilo me je nešto neočekivano, tako silovito i drugačije od svega dotad. Poput munje. Osećaj je bio toliko snažan da sam se zateturala. Italijani to zovu colpo difulmine. Ljubav na prvi pogled. To je bilo to. On je bio onaj pravi. Kakav je to zvuk? Naglo se vraćam u stvarnost i dižem pogled s knjige. Čujem neobično zujanje. Ili je to škripucanje? Zbunjeno nakrivljujem glavu na jednu stranu, pokušavajući da dokučim odakle dopire taj zvuk. Iz hodnika, zaključujem, gledajući u sanduke sa slikama naslonjene na zid, tik pored vrata lifta. Prokletstvo! Lift. Eto odakle dopire zvuk. I pre nego što mi sledeća misao proleti kroz glavu, vidim svetlost i čujem zvono. Preplavljuje me panika. O ne, ne, ne, ne. To mora da je on. Klijent. Vratio se! Skačem na noge i knjige mi s krila padaju na pod. Dok se saginjem da ih pokupim, istovremeno povlačim nadole suknju i zabacujem kosu iza uha. Hoću da delujem pristojno i profesionalno, a ne kao neko ko je proteklih sat vremena njuškao po stanu. Brzo vraćam knjige u kutiju i okrećem se u trenutku kada se otvore vrata. Okej, ne paniči. Sve je u redu. Samo se ponašaj normalno. Tako je, normalno. Međutim, problem je u tome što nema ničeg normalnog u činjenici da stojim u stanu nekog ko se upravo penje u njega, i to privatnim liftom. Prvo vidim portira, njegovu tamnozelenu uniformu, a potom tamnu figuru koja se pomalja iza njega. Visok, blago proćelav, u odelu i sa tamnim 51


naočarima, proverava pristiglu poštu dok izlazi iz lifta. Zurim u portira koji se vraća u lift, a zatim vraćam pogled na vlasnika stana. „Zdravo”, brzo kažem, trudeći se da ne zvučim nervozno kao što se osećam. ,,Ja sam iz galerije.” Najednom svestan mog prisustva, on diže pogled i skida tamne naočari. U njegovim očima vidim iznenađenje. U tim bledoplavim očima sa sivim tačkicama oko zenica. I kao da mi na glavu pada kamion od deset tona. O, bože, ovo nije moguće! Naprosto, nije moguće. „Natanijele?” „Lusi?” Za trenutak mi se čini da ću se onesvestiti. Dok mi na oči pada mrak, pokušavam sebi da kažem da sam pogrešila, da ovo nije on; samo igra svetlosti. Mislim, milioni ljudi imaju bledoplave oči sa sivim tačkicama oko zenica, zar ne? Zar ne? Ali taj glas je nepogrešiv. To je isti glas koji sam čula onog dana u venecijanskoj galeriji. Glas koji me je naterao da se okrenem i zaljubim na prvi pogled. „Lusi, jesi li to stvarno ti?” Glas koji je sa mnom raskinuo preko telefona. „Zdravo, Natanijele.” Trudim se da zvučim hladno, smireno i pribrano, ali reči koje izgovaram stružu kao najgrublja šmirgla. Ali bar su reči. Izgovorene glasno. Što je svakako bolje od nemog šoka koji istinski osećam. U stvari, povlačim ovo poslednje. Nisam sigurna kako se osećam. Celo telo mi je najednom utrnulo, kao onomad pred operaciju krajnika kada mi je anesteziolog rekao da počnem da brojim unazad. „Jesi! Mislio sam da mi se priviđa.” Široko se osmehuje, praveći borice na krajevima očiju. To je novo, primećujem. Nije imao bore oko očiju. I kosa mu je mnogo kraća i poprilično proređena na zaliscima. „Pomislio sam: ‘Nema šanse, ovo je nemoguće!’“ Čujem da mi se obraća i vidim njegovu gestikulaciju, ali kao da nas deli nevidljiva barijera, neki neprobojni štit između nas, i umesto da zaustim nešto, ja s nevericom piljim u ovog zrelog muškarca u sivom odelu. Izgleda drugačije. Nekako starije. Nema više hipi jakne od jelenske kože i duge neuredne plave kose. Njegove tinejdžerske, bucmaste obraze

52


zamenile su oštro isklesane jagodične kosti i odlučna brada. Ali i dalje je to Natanijel. Moj Nejt. Dok mi ova misao proleće kroz glavu, u grudima mi se steže. Brzo je odbacujem. Ne, više nije tvoj, odlučno kažem sebi. Ne lupetaj. „Izvini, ne puštam te da dođeš do reči”, smeje se, spuštajući poštu na stočić i provlačeći prste kroz kosu. „Pričaj, kako si? Šta ima novo? Otkud ti ovde?” Konačno shvatam da je, uprkos skupom odelu i harizmi uspešnog biznismena, vrlo nervozan. Očigledno je i sam malo šokiran: čovek se vrati s posla i u stanu zatekne - duha iz prošlosti. „Donela sam ti slike”, uspevam da promucam. „Šta?” Zbunjeno skreće pogled na sanduke, uredno složene u uglu, koje očigledno dotad nije registrovao. „Kolekciju ‘Gustav’“, pojašnjavam, zvučeći otuđeno. Bože, ovo je tako bizarno. Kao da mi je robot preuzeo kontrolu nad telom. Ukočeno stojim i nekim čudnim, automatskim glasom pričam o umetnosti. Prava Lusi skočila bi od sreće i vrisnula: Hej, pa to si stvarno ti! Za trenutak posmatram kako Nejt zbunjeno zuri u slike. A onda diže obrve i okreće se prema meni, kao da je doživeo prosvetljenje. ,,Ti radiš u galeriji”, kaže, i vidim kako u glavi sklapa kockice. ,,Da, nedavno sam prebačena iz Londona.” Klimam glavom, i dalje imitirajući robota. ,,Ja sam viši koordinator.” Zvučalo je impresivnije kada sam to prvi put rekla portiru. ,,Ma je li?” Natanijel izgleda pomalo zapanjeno. „Posao je stvarno dobar”, brzo dodajem, najednom osećajući potrebu da se pravdam. „Organizovanje izložbi, saradnja s novim umetnicima, rad sa klijentima...” „Ali šta se desilo s tvojim slikanjem? Mislio sam...” ,,Ah, to je bilo davno”, kažem prekidajući ga, i spuštam pogled na svoja stopala, koja mi naprasno postaju zanimljiva. „Nego, šta ima kod tebe?” pitam, menjajući temu. „Čime se sada baviš?” Čime se baviš ovih dana? Pobogu, Lusi, kakvo je to pitanje? Zvučiš kao da ćaskaš s komšijom preko plota, a ne sa svojom prvom ljubavi, koju nisi videla punih deset godina i na koju često misliš. Dobro, ne baš toliko često. ,,Ma, znaš, ovo-ono”, odgovara Nejt cereći se. Oči mu sijaju dok traži moje, izazivajući čudan osećaj u mom stomaku. Poput sitnih ledenica koje počinju da se tope: krckaju i kaplju po mojoj utrobi. ,,Pa, ovo-ono ti očigledno ide od ruke”, uzvraćam pokazujući na raskošan stan oko nas. 53


„Misliš na potkrovlje?” Nejt skromno sleže ramenima. „Samo ga iznajmljujem.” „Stvarno?” Trudim se da zvučim nonšalantno, kao da iznajmljivanje ogromnog potkrovlja na Menhetnu i sama upražnjavam. Kad ne iznajmljujem sobičak u skučenom stanu na drugom kraju grada, naravno. U sebi osećam nepogrešiv ubod nesigurnosti. Bože, Nejt je očigledno velika zverka, dok ja jedva sastavljam kraj s krajem. „Živim u Los Anđelesu, ali ovde sam trenutno zbog posla”, objašnjava on. „Nemoj mi reći da si u filmskoj industriji”, uzbuđeno kažem i obrazi mi nekontrolisano rumene. „Videla sam tamo neke časopise.” Pokazujem na dnevnu sobu. „Radim na televiziji”, odgovara on skoro pokajničkim tonom. „Producent sam.” ,,U, moćno.” Pokušavam da zvučim uverljivo, iako nemam pojma je li to moćno ili nije. U svakom slučaju, zvuči nadahnuto. Svi žele da rade na televiziji, zar ne? Osim mene, naravno. Moj fah je umetnost. ,,Da, prilično je kul...” Nejt klima glavom i glas mu zamire. Nastaje neprijatna pauza i za trenutak ukočeno stojimo u hodniku i gledamo se. Osećam kako prostor između nas postaje gust od nabujalih emocija i neodgovorenih pitanja. „Izvini, sad se setih da ti nisam ponudio piće”, izvinjava se Nejt, trljajući slepoočnice. ,,Ma, ne opterećuj se”, uveravam ga. „Bojim se da nemam ništa osim flaširane vode.” I one smešne kinoe, kažem u sebi, setivši se sadržaja njegovog frižidera. „Čuj, šta misliš da odemo negde na piće?” predlaže on. ,,I siti se ispričamo, a?” Zatečena sam. Na piće? S Nejtom? ,,Oh, ovaj...” mucam. ,,Ne znam...” „Ima sjajan kafić iza ugla”, žudno nastavlja on. „Šta kažeš?” Nejt stoji i čeka moj pristanak. Lice mu se smeši i plave oči neobično iskre. Blagi bože, ne mogu da verujem. Ne misli valjda da ću tek tako da odem s njim u kafić na piće i neobavezan razgovor? Posle svega? Trebalo bi da ga oteram u majčinu. Ah, trebalo bi, ali naravno da to neću učiniti. „Evo, samo da uzmem torbu.”

54


*** Zamišljala sam ovaj trenutak bezbroj puta: naš ponovni susret. Šta bih rekla, kako bih izgledala, sve do tančina. Izgledala bih fantastično, naravno. Nosila bih svoje uske farmerke. Bio bi to jedan od onih dana kad mi kosa izgleda sjajno (iako takav dan ne postoji, jer postoje samo dani kada mi kosa nije ukovrdžana ili kada mi šiške nisu ućebane). Ah da, pod ruku bi me vodio prelep muški primerak. Ne verujem da je ženi potreban muškarac da bi se bolje osećala, ali da sad ne preterujemo s feminističkim principima. Naletite li na ljubav svog života koji je još i oženjen nekom drugom, zaista ne želite da budete sami i obučeni u radničku odeću, ili da na nogama nosite japanke u kojima vam noge izgledaju kao panjevi. Sedam na barsku stolicu i nesvesno trljam noge. Ups, pod dodirom osećam dlačice. Opet sam zaboravila da ih obrijem. „Mislim, kakva slučajnost!” Povlačim suknju naniže i preko šanka gledam u Natanijela. Zavrnutih rukava od košulje, i sam u neverici, odmahuje glavom. Sedimo u malom francuskom bistrou na uglu njegove ulice i pijuckamo crno vino. Obično ne konzumiram crno vino. Zapravo ga ne volim. Od njega mi jezik poprimi čudnu boju, kao kad jedem višnje. Ali to činim samo kad sam nervozna ili kad pijem isto što i ostali. I tako je Nejt naručio flašu. Što je potrajalo dobrih dvadesetak minuta; isprobao je sve sorte iz vinske karte, vrteći čaše i njuškajući njihov sadržaj. Očigledno je dobar poznavalac vina, za razliku od mene. Ne znam ništa o tome. ,,Da, mala slučajnost.” Klimam glavom i uzimam veliki gutljaj vina. Besmisleno je što imam tremu. Kao da sam na prvom sastanku. Brzo brišem ovu misao. „Samo mala?” Nejt koluta očima. „Neverovatna slučajnost. Stalno sam se pitao hoću li te ikada više videti.” „Stvarno?” pištim. „Da, stvarno” uzvraća on, spuštajući pogled na svoju čašu. Grudi mi se stežu i stomak mi se čudno uvrće. Mislio je na mene. Svih ovih godina je mislio na mene. Osećam lavinu emocija. A sve vreme sam se pitala. Nadala se. „Jesi li ti ikad pomislila na mene?” Nejt diže pogled i dugo me ispitivački posmatra. Stomak mi se još jače uvrće. „Ponekad”, kažem, sležući ramenima. 55


Okej, lažem kao pas, ali neću valjda da mu kažem istinu? Da ne prestajem da mislim na njega. „Zaista?” Deluje zadovoljno. „Mislio sam da si me potpuno zaboravila.” „Veruj mi, pokušala sam.” Uspevam da se nacerim i on blago rumeni. „Jer, na kraju se baš i nisam poneo fer, zar ne?” ,,Ne baš.” Uzimam još jedan gutljaj, uživajući što mi hladna, slatkasta tečnost klizi niz grlo i smiruje napete živce. „Bili smo tako mladi, a veze na daljinu teško opstaju. Bile su takve okolnosti. Neminovnost. A raskid nikome ne pada lako.” Alo, devojčice? Otkad si ti razvila tako zrele stavove? „Ispao sam kreten, budimo realni.” Tužno se smeška. „Dobro, ispao si kreten.” Klimam glavom. Nejt se smeje, nabirući tanku kožu oko očiju, i ne mogu a da se i sama ne nasmejem. Čudno je kako posle toliko godina i nedoumica stare rane brzo zaceljuju. Evo nas, Nejt i ja sedimo i pijemo kao stari prijatelji. Možda ima istine u tome da vreme leči sve. Ili pre crno vino. „Elem...”, počinje on. Gledam kako klizi prstima po staklu svoje čaše, kao da se duboko koncentriše. A onda primećujem. Ne nosi burmu. Ova misao me pogađa poput strele. Negde u dubini svog mozga sećam se da je Magda to spomenula, ali nisam obraćala pažnju - pričala je o strancu. Bar sam mislila da priča o strancu. Zurim u njegov prazan domali prst. Možda je skinuo burmu i zaboravio da je vrati. Ili ju je izgubio. Ili je jedan od onih tipova koji je nikad ne nose, kao moj tata, koji je mami na dan venčanja rekao da nikad ne nosi nakit, niti ima nameru da ga sada nosi. Mislim da je čak spomenuo i reč ‘peder’, ali što se manje priča o tome, to bolje. Međutim, čak i dok razmišljam o tim stvarima, zakopanim duboko u sebi, osećam kako mi u grudima eksplodira nova nada, poput vatrometa. „Kaži mi...” Vraćam se u stvarnosti i gledam u Nejta. „... koliko dugo si u Njujorku?” Razgovor je skrenuo s opasne na bezazleniju temu. Preplavljuje me olakšanje. „Nisam dugo, samo nekoliko nedelja.” Otpijam gutljaj. Nemoj da primeti da buljiš u njegov domaliprst, pišti glasić u mojoj glavi. Skoro uplašeno skrećem pogled. „Znači, nova si u gradu. Kao ja.” Smeši se. „Kako ti se sviđa?” 56


„Čaroban je.” Smešim se i pridržavam čašu dok je dopunjuje. Veoma je važno da ga ne pitam je li oženjen. Moram da delujem nezainteresovano. Kao da se to nikad nisam zapitala u proteklih deset godina. ,,Da, neverovatan grad. Često dolazim zbog posla, ali nikad nisam živeo u njemu.” „Stvarno?” Bolje gugluj ime njegove žene i otkrij kako izgleda. „Aha, pa volim da istražujem, da osetim puls grada, umesto da glumim turistu. A zamisli da ne nađeš ništa. Čak ni šugavu fotku. Mislim, valjda je ima na Fejsu. ,,Pa, kako bračni život?” Izleće mi iz usta kao projektil. Ispaljen bez najave. Pun pogodak. Za trenutak imam čudan osećaj potpune nepovezanosti sa slučajem, poput nevinog posmatrača. A onda shvatam. Gospode bože, nisam valjda to rekla? Jesam li? Bedak. Bedak. BEDAK! Nastaje pauza u kojoj Nejt uzima srk vina. Ovo podseća na trenutak pred sudar. Preneraženi delić sekunde kada se spremate za neminovno. Nejt spušta čašu i presreće moj pogled. Samo nemoj da kažeš daje super, molim te. Držim fige ispod šanka. Mislim, možda kaže da je dobro, da je srećan i sve, i biće mi drago, zaista, samo da ne nastavi o tome kako je to super i kako je ona super. „Razvodimo se.” Njegov je red da ispali projektil. Bum! Pun pogodak. Zapanjeno ga gledam. Spremila sam se za nekoliko mogućih odgovora, ali za ovaj nisam. Nikako nisam za ovaj. „Bože, tako mi je žao”, brzo govorim tražeći nešto prikladno što bih dodala, ali glava mi ječi od šoka. I još nečeg. Pritajene radosti koja obično prati zemljotres. „Hvala ti”, uzvraća on s tužnim smeškom. „Tako je najbolje. Nije trebalo da se venčam sa Bet.” Lice mi je nepomično. Trudim se da delujem nezainteresovano, ali svaki atom mog tela vapi za informacijom više. „Upoznali smo se još na koledžu. Bila je potpuno drugačija od mene glasna, samouverena, obavezna na svakoj žurci... Svađali smo se do ludila.” Dok mi priča, pokušavam da ga zamislim. Nejta? Kako se svađa do ludila? Ali ne mogu. Uvek je bio miran i povučen. Nikad ga nisam videla uzrujanog, a kamoli besnog. 57


,,A zašto ste...”, počinjem, a onda se ujedam za jezik. „Mislim, zašto ste se toliko svađali?” „Nemam pojma. Verovatno nisam imao snage da je ostavim. Napravili smo veliku svadbu...” Glas mu se gubi. „Znam. Bilo je u Njujork tajmsu.” „Videla si?” Nejt deluje iznenađeno i pomalo postiđeno. Kao i ja usled ovog priznanja. „Videla je moja sestra Kejt. Ona živi ovde, znaš, pa mi je pokazala.” Prava istina je da je iscepala celu stranicu i poslala mi je poštom, smatrajući da je najbolji dokaz onaj crno na belo. Znam da se potajno nadala da ću nakon toga konačno prestati da žalim za njim, da ga zaboravim i nastavim sa svojim životom. I uspela je u tome. Donekle. „Izgledalo je grandiozno.” Smeškam se i iskapljujem svoju čašu. Kunem se da sam se upravo pretvorila u mis zrelosti. Pogledajte me samo! Sva smirena i fina, bez trunke ljubomore ili nervoze. Neverovatno! Osećam se plemenito. Velikodušno. I pomalo pijano, najednom shvatam. „Tako nekako.” Nejt klima glavom. „Trista gostiju u Ric-Karltonu u San Francisku.” „Vau” mrmljam, ne zbog podužeg spiska gostiju, nego zato što ne verujem da sedim ovde i ćaskam o Nejtovoj svadbi, sa Nejtom. Bizarno. „Veruj mi, pola ljudi nisam poznavao. I dalje ih ne poznajem”, nastavlja on, odmahujući glavom. Zatim diže čašu i zamišljeno me gleda. „Ali dosta o meni. Šta je s tobom? Ko je srećnik?” Osećam kako mi obrazi crvene i za trenutak razmišljam da ga izmislim, ali odlučujem da budem iskrena. Nejt i ja nikad nismo igrali igre, stoga nema svrhe da ih sada započinjemo. ,,Ne postoji”, kažem spuštajući pogled na svoju praznu čašu. „Šta?” Sada on deluje zapanjeno. „Zašto?” Zato što te nikad nisam prebolela, zato što mi se niko nije približio, zato što si ti onaj pravi, šapuće glasić u mojoj glavi. Umesto da ga verbalizujem, sležem ramenima. „Verovatno još uvek čekam pravu osobu.” Od vina na prazan stomak vrti mi se u glavi. Dižem pogled i presrećem njegove plave oči. „Pametno.” Nejt klima glavom, delujući zamišljeno. „Trebalo je da učinim isto to.” Sledećeg trenutka ćutimo i gledamo se. Niko ne progovara. Da li mi se samo čini ili se ovde nešto dešava. Između nas? Negde u dubini tela

58


osećam slabašan puls. „Jesi li ponovo išla u Veneciju?” Grudi mi se stežu i dah mi zastaje u grlu. ,,Ne, nikad više”, uspevam da izustim smirujući glas. ,,A ti?” Nejt ne skida pogled s mog lica. „Milion puta”, odgovara tiho. Srce mi zastaje. Znači, nisam uobrazila. Osećam navalu emocija i za trenutak se pitam šta će sledeće reći, šta će sledeće uraditi. „Oženio sam se pogrešnom ženom, Lusi.” Glas mu je tih, ali razgovetan. Topim se. O bože, ne mogu da verujem... ne mogu da verujem... Posle ove njegove ispovesti pomalo sam šokirana, zatečena, ali... Ali ima tu još nečeg... duboko skrivenog... neshvatljivo umirujućeg i sudbinskog. „Napravio sam životnu grešku što sam dozvolio da te izgubim. Nikad nisam prestao da se kajem zbog toga. Godinama sam mislio na tebe, pitao se gde si, šta radiš, hoću li te ikada videti. Ponekad sam čak i zamišljao naš slučajan susret, na ulici...” Slušam ga ali ne mogu da govorim. Možda je ovo moj glas koji priča. Jer, upravo to sam proživljavala svih ovih godina. Kao da Nejt čita moj dnevnik, priča o mom životu, a zapravo je to njegov život. Sve to vreme vodili smo paralelne živote, a da to nismo znali. „Neverovatno. Jednom sam čak išao i kod psihijatra.” Budim se iz transa. „Kod psihijatra?” ,,Pa, živim u Los Anđelesu.” Nevino me gleda. „Bio sam depresivan zbog posla, a na terapiji sam sve vreme pričao o tebi.” Strelice radosti bockaju mi kožu, terajući me da se sva naježim. Nikad se nisam usuđivala da zamislim Nejta kako priča o meni. Verovala sam da i ne razmišlja o meni, da me je odavno izbrisao iz memorije. Međutim, dok sam ja u Londonu mislila na njega, on je u Los Anđelesu mislio na mene. ,,čuj, znam da zvuči glupo, ali...”, počinje Nejt. Neko vreme okleva, a onda diže pogled, tražeći moje oči. „Veruješ li u srodne duše?” Gledamo se. Srce mi divlja u grudima. Osećam vrtoglavicu. Previše vina. Previše svega. Ali u svoj toj konfuziji prepoznajem nešto jasno, tako definisano, tako sigurno u šta ne sumnjam. ,,Da”, šapućem. „Verujem, Nejte.” I tada se predajem. Nagnuvši se prema meni, Nejt me hvata za ruku i prsti nam se prepliću. Povlači me ka sebi, sporo i nežno. Sklapam oči i uranjam u njega. Kao da se ništa nije promenilo. Njegov miris, njegov dodir, sve je isto. Dok 59


usnama miluje moje, godine se brišu i kao da smo opet u onoj gondoli u Veneciji... Čak i poljubac je isti. *** Tračak svetlosti prodire kroz zavese grejući mi kapke budeći me iz najslađeg sna. Nevoljno otvaram oči, očekujući da vidim tkani indijanski pokrivač i odeću razbacanu po sobi. Umesto toga, imam pogled na besprekornu belinu. Arktički krajolik od snežnobele posteljine, golih belih zidova i prostranstva belih tepiha. Za trenutak se pitam gde sam. A onda mi se sve vraća. Ovo je jutro posle. U Nejtovoj spavaćoj sobi. U Nejtovom krevetu. Sa Nejtom. Dok to registrujem, pružam ruku preko velikog kreveta. Gde je Nejt? Momentalno se kočim. Nesigurnost u meni nadire dok ne začujem prigušeni žubor. Dolazi iz stana. Naravno. Nejt se sigurno tušira. Sklapam oči i tonem nazad u jastuke. Ušuškana u toplom krevetu, protežem se i okrećem na bok, uživajući u glatkoći svilene posteljine, mekoći perjanih jastuka i sećanju na prethodnu noć... Kao da sam je provela u najekskluzivnijem hotelu. Dobro, dosta o krevetu, Lusi. Kakav je bio seks? Sladak drhtaj prolazi mi kičmom, topeći mi utrobu. Kao da čuvam najdivniju tajnu, želim da prigrlim sećanja i nikad ih ne pustim. Da ih sakrijem duboko u sebi i stalno ih prizivam, naslađujući se njima i oživljavajući ih do najsitnijih detalja. Seks je bio fantastičan. Neusiljen i prirodan. Kao da se nikada nismo ni rastajali. Savršeno smo se slagali. Poput dve kockice u slagalici, jednostavno smo se uklopili. Eto, toga se najviše sećam zato što mi je ostatak memorije pomalo zamagljen - pohotom i alkoholom. Kao kroz maglu prisećam se povratka u njegov stan, strasnog ljubljenja u hodniku, komada odeće koji padaju s nas sve dok se potpuno nagi nismo stropoštali na krevet. Osećaj njegove kože na svojoj, njegovih usana, prstiju, bedara... Rumenim i stomak mi treperi pri pomisli na naša isprepletana tela orošena znojem i ritmične pokrete u ekstazi čuvstva, brže i brže... „Lusi?” Nejtov glas vraća me u stvarnost. Otvaram oči i vidim ga kako stoji na korak od kreveta, noseći samo peškir oko bedara. Mišići su mu još uvek vlažni od tuširanja. Posmatram kako mu kapljice klize između grudi, preko zategnutog stomaka, sve do pupka. Uprkos mamurluku, telo mi reaguje. Suzdržavam se da ga ne zgrabim obema rukama i povučem nazad u krevet. U stvari, što da ne? 60


Zaboga, šta se to sa mnom dešava? Otkad sam se pretvorila u nimfomanku? Od sinoć, odgovara glasić u mojoj glavi. Seks sa Nejtom bio je nezaboravan i prošla noć je dokaz da se ništa nije promenilo. Prepone me bole pri pomisli na nju. Iskuliraj, Lusi, iskuliraj. Lako je reći, ali iskušenje je preveliko kad potpuno goli ležite u krevetu. „Kako si?”, pita Nejt, sedajući na krevet pored mene i nežno mi sklanjajući kosu s lica. Usne mu se šire u osmeh. Napaljeno. Srećno. Zaljubljeno. Dok registrujem ovu misao, aktiviram zvono za uzbunu. Uspori malo. Bila je to samo jedna noć, sećaš se? Možda će se Nejt uplašiti. Možda će se predomisliti. Možda će zaključiti da je sve to bila greška. „Malo me boli glava”, kažem, trudeći se da zvučim nonšalantno iako mi koža gori pod njegovim dodirom. ,,A ti?” „Prilično dobro.” Pogled mu presreće moj. „Prokleto dobro.” Nastaje pauza u kojoj se samo gledamo i znam da i dalje misli sve ono što je sinoć izgovorio. Ništa se nije promenilo. Njegova osećanja su ista. Preplavljuje me euforija koja ruši moju poslednju odbranu. „Takođe”, tiho priznajem. Kez mi titra na licu. Nejt deluje ushićeno, kao da mu je pao kamen sa srca. Konačno shvatam da je sinoć bio nervozniji od mene. Uostalom, otvorio mi je dušu, ispovedivši da je napravio najveću grešku u životu što je dozvolio da me izgubi, i upitao me verujem li u srodne duše. Uzbuđeno treperim. „Mogu li nešto da ti donesem? Jesi li gladna?” „Mmm”, mazno stenjem. „Koliko je sati?” „Šest.” Celo telo mi se parališe kao da me je neko polio ledenom vodom. „Šest?”, skičim. „Tačnije, šest i deset”, ispravlja se Nejt, očigledno ne prepoznavši agoniju u mom glasu. Ja? Budna? U šest ujutro? Obično sam komirana do pola devet. Vikendom do podne. Ne sećam se kada sam poslednji put bila budna u šest ujutro. U stvari, sećam se. Imala sam dvadeset tri i đuskala sam u klubu na Ibici, s tom razlikom da nisam ni otišla u krevet. „Hoćeš da ti iscedim sok? “ ,,Oh... može. Zvuči sjajno.” Smeškam se. Okej, malo mi je rano gušim još jedan zev - ali kad sam već budna, nema razloga da takva i ne ostanem pored nagog Nejta. „Odmah stiže.” Ustajući s kreveta, uzima sa stola svoje naočari i stavlja ih. 61


Hej, pa on sada nosi cvikere, zapažam. Prisećam se praznih kutijica za kontaktna sočiva u kupatilu. To sve objašnjava, razmišljam, pokušavajući da se priviknem na ovog novog, ozbiljnog Nejta. „Sveže isceden. Imam sokovnik.” Smeška se i saginje da me poljubi. Bože, i dalje je neodoljiv, sa cvikerima ili bez njih, zaključujem, osećajući njegove meke usne na svojima. „Pomoći ću ti”, nudim se ustajući, ali me on nežno gura nazad u krevet. „Uživaj. Ja ću.” Uglovi usana mu zabavljeno trzaju. „Znam koliko voliš da se izležavaš... U Italiji skoro da nismo ustajali iz kreveta, sećaš se?” Dobacuje mi pogled od koga mi se srce puni toplinom. Ipak nije zaboravio ona lenja jutra u Italiji, kada smo satima ležali priljubljeni jedno uz drugo, osluškujući kako svet prolazi ispod našeg prozora. „Daj barem da skuvam kafu”, predlažem i na spomen kafe budi mi se čulo ukusa. Volim jutarnju kafu. Ona je deo mog nezaobilaznog rituala. Ništa ne sme da se ispreči između mene i moje jake jutarnje kafe s mlekom. „Izvini, nemam kafu.” Nejt pravi tužnu grimasu. ,,Ah, da. Naravno.” Klimam glavom, opominjući se da se upravo uselio. Verovatno mu treba još gomila stvari. ,,Ma nema frke. Trknuću po kafu...” počinjem, ali me on prekida. ,,U stvari, ne pijem kafu.” Za trenutak zurim u njega, ne verujući svojim ušima. Sećam se kako smo lutali uličicama Venecije u potrazi za najboljim espresom. Mislim da sam tog leta živela samo na kafi. ,,Ti... ne piješ kafu?” uspevam da promucam. „Prestao sam”, nehajno kaže. „Kofein nije zdrav. Znaš li da izaziva veću zavisnost od nikotina?” ,,Ne... stvarno?” „O, da.” Nejt znalački klima glavom. „Trebalo bi i ti da prestaneš, Lusi. Osećaćeš se mnogo bolje.” Rekavši to, odlazi u kupatilo, ostavljajući me da ležim u krevetu. U Nejtovom krevetu. Blistav osmeh mi se širi licem. I dalje ne mogu da verujem da smo zajedno, posle svih ovih godina. Neverovatno. Među nama se ništa nije promenilo, mada opet... Dok razmišljam o kafi, osećam čudnu nelagodu. Nejt ipak nije isti kao pre. Prevrćem se na stomak i zarivam glavu u jastuk, pitajući se šta se još kod njega promenilo. *** „Sigurno nećeš da te odvezem do grada?” 62


Nekih pola sata kasnije, Nejt i ja se vozimo liftom u prizemlje, zajedno sa istim onim uniformisanim portirom. Malo mi je neprijatno. Kao da idem stazom srama, tačnije liftom srama. Naravno, portir me prepoznaje, ali to ničim ne pokazuje. Samo diskretno zuri u svoje ispolirane cipele. „Ne, zaista nema potrebe. Ići ću metroom.” „Sigurno ćeš biti dobro?” Nejt me zabrinuto gleda. Naočari je zamenio kontaktnim sočivima i svojim bledoplavim očima proučava moje. ,,Da, biću dobro”, odgovaram kroz smeh. „Idem pravo u galeriju, iako je rano. Čeka me gomila posla. U petak imamo otvaranje izložbe.” „Jesam li pozvan?” „Naravno.” Smeškam se. „Ako želiš da dođeš.” „Probaj da me sprečiš.” Uzvraća mi smešak i grli oko struka, privlačeći me sebi. Osećam talas topline. Ne sećam se kad sam bila ovako srećna. Kao da me je neko upravo umočio u istopljenu sreću. Vrata lifta se otvaraju uz zvonce i izlazimo u foaje. Nejt ne sklanja ruku s mog struka, čak ni kad stignemo do rotirajućih vrata i izađemo na pločnik okupan jarkim, jutarnjim suncem. „Grad izgleda prelepo”, uzvikujem ne skrivajući euforiju. Gledam u park i najednom dobijam potrebu da svakog jutra ustajem ovako rano. ,,Od sada se budim u šest ujutro”, odlučno najavljujem. „Zaista?” Nejt me zabavljeno gleda. ,,U šest?” „Odlučila sam.” Klimam glavom, gušeći zevanje. „Znači li to da ćeš večeras rano na spavanje?” Okrećem se da ga pogledam i momentalno se grizem za jezik. Nejt ovo koristi kao mamac. Očigledno želi da me vidi večeras, konačno shvatam. Što je okej, uveravam sebe. Mislim, sada sam s njim, jer, s njim sam provela noć, stoga je sasvim normalno da želi opet da me vidi. Nisam razočarana ili bilo šta slično. „Nadao sam se da ćemo večeras izaći na večeru.” Puštajući me iz zagrljaja, hvata moj pogled. „Ali ceo dan ću biti u studiju, snimamo emisiju, pa možda zaginem do kasno.” Poput zmaja koji jedri na vetru, visoko ka nebu, letim od sreće. „Ne mari. Ne moramo da se viđamo baš svaki dan”, kažem. „U stvari, možda je i bolje da sutra napravimo pauzu.” „Možda.” Nejt se široko ceri. „Onda se vidimo večeras.” Ljubi mi usne i žustrim korakom prilazi crnom „linkolnu” koji ga strpljivo čeka ispred zgrade.

63


*** Lebdim na mehurićima sreće, smeškajući se potpunim strancima, udeljujući poslednjih deset dolara čoveku premazanom srebrnom bojom koji imitira Kip Slobode, i ceo dan razmišljam o prethodnoj noći. Delići našeg razgovora zvone mi u glavi kao muzička podloga dok silazim u stanicu metroa. Ne čujem tutnjanje voza, škripu kočnica, ni bučno zatvaranje vrata dok ulazim u vagon. Sve je nečujno, kao u nemom filmu. Čujem samo Nejtov glas. Napravio sam životnu grešku što sam dozvolio da te izgubim. Nikad nisam prestao zbog toga da se kajem. Dok voz trucka prema gradu, zurim u tamu podzemnog tunela i vraćam film unazad. Godinama sam mislio na tebe, pitao se gde si, šta radiš, hoću li te ikada videti. Sve dok voz ne uđe u moju stanicu, gde izlazim i penjem se uza stepenice, nesvesna kakofonije gradske vreve. Ponekad sam čak i zamišljao naš slučajan susret, na ulici. Koračam užurbanim ulicama, zaobilazeći prolaznike, bašte kafića i ulazim u galeriju. Veruješ li u srodne duše? „Lusi!” Rezak zvuk Magdinog glasa para mi uši. „Otkud ti tako rano?” Obučena u svoj neporočni „šanel” komplet, upotpunjen dijamantima na prstima i plastom na glavi, Magda sedi za recepcijskim stolom s načetim đevrekom u jednoj i ledenim frapučinom u drugoj ruci. Neodoljivo podseća na lopova uhvaćenog u krađi. Skerletnim noktom briše krem sir sa usana i žurno spušta đevrek i frapučino kao da su otrovni. Zatim skače na svoje visoke štikle i hita mi u susret. Valentino skakuće za njom, savršeno koordiniran u svojoj dijamantskoj ogrlici i odgovarajućem crnom žaketiću. „Mislila sam da pripremim izložbu u petak”, kažem kada me zgrabi i pozdravi uobičajenim poljupcem u oba obraza. ,,Od ranog jutra”, dodajem. Dobro, nije sasvim tako, ali ne mogu da joj kažem za Nejta, zar ne? ,,U istoj si odeći!” „Molim?” Kad malo bolje razmislim, možda i nemam drugog izbora. ,,U istoj si odeći kao juče!” Oči joj lete po meni kao skeneri. „Nisi spavala kod kuće?” uporna je. „Provela si noć sa klijentom?” ,,U stvari...” Obrazi mi bukte. Do đavola! Uhvaćena sam na delu. Magda zna da sam provela noć sa Nejtom, što je vrlo neprofesionalno. Paničim. Kako sad da se izvučem? „Aha! Znala sam!” 64


Umesto da se ljuti, Magda zadovoljno pljeska svojim koščatim rukama i veselo se ceri. „Hoćeš li ga opet videti?” „Večeras. Izvodi me na večeru”, brbljam i pre nego što stignem da se zauzdam. Ne mogu da ćutim. Moram to nekome da kažem. Ispravka: želim svima da kažem. Magdino lice sija kao halogeni far. „Šta sam ti rekla?” Trijumfalno se smeška, a onda na licu namešta ozbiljan izraz. „Jesi li mu pogledala u cipele?” Za trenutak je zbunjeno gledam. A onda shvatam. Naravno. Spisak. „Italijanske”, odgovaram blago postiđena, najednom se setivši svog njuškanja po Nejtovom stanu. Magda, međutim, ne skriva svoje oduševljenje. Izgleda kao da sam joj upravo uručila dobitni loz. „Lusi, pa to je fantastično”, šaputavo konstatuje ona. Malo preteruje. Mislim, cipele su obično italijanske, pa čak i moje, iako ih kupujem u Najn Vestu, ali opet. Osećam skoro komičnu radost što Nejt ispunjava tu stavku na Magdinom spisku. ,,A ručni sat?” Naginje se bliže, šireći oči. ,,Uh...” Iskreno, ne sećam se je li nosio sat, budući da mu nisam gledala u ručni zglob već u neke druge delove tela. „Nisam sigurna”, neodređeno kažem, očekujući da će to Magdu malo ohladiti, ali uzalud. ,,Ne brini”, samouvereno će ona. „Biće to dobro. I više nego dobro! Veruj mi. Nikad ne omanem u provodadžisanju. Uspela sam da uparim čak i Belindu, moju sestričinu, čim je pristala na depilaciju.” Sada znam zašto je Magda tako uspešna provodadžika: ona je kao Džejson Born u misiji. „Radi se, zapravo, o tome da provodadžisanje nekad nije ni potrebno...” Moram da joj ispričam o meni i Nejtu, o tome da se poznajemo od ranije. Ali Magda me ne sluša. Mlatara svojim mršavim rukama kao da su propeleri i kliče: „Jao, to je divno! Predivno!” Zatim ih spušta na svoje uske bokove i fiksira me pogledom. „Zar to nije predivno?” ,,Pa jeste... ali...” Pokušavam opet, a onda zastajem. Ma, neka je. Nek se raduje. Zašto da joj kvarim doživljaj? Srela sam Nejta ponovo i presrećna sam - svako objašnjenje je suvišno. Širim lice u blistav osmeh i klimam glavom. ,,Da, više nego predivno.” Osmeh mi ceo dan ne spada s lica. Nosim ga kao što klovn nosi svoj nacrtani kez dok sanjivo tumaram po galeriji. Ništa ne može da pokvari moje dobro 65


raspoloženje. Ni štampač koji odlučuje da sažvaće moj spisak gostiju i isprska mi tonerom suknju. Ni par sa malim detetom koji natpis ‘Molim, ne dirajte’ tumači kao ‘Molim, dirajte sve što možete svojim lepljivim prstima’. Ni namršteni prodavac u Kacu kada mu saopštim svoju uobičajenu porudžbinu. Sve divno. Život je divan. Čak i moja kosa izgleda divno. Dobro, ne baš divno, ali bar nije tako našušurena i sjajnija je. Mobilni telefon pišti kao monitor za srce, konstantno primajući Nejtove poruke. Smešne, koketne, romantične poruke - plus nekoliko sugestivnih, koje me zajapurenu teraju u toalet da odande krišom iskucam odgovor. Magda je možda najsvestranija šefica za koju sam ikad radila, ali neke stvari ipak ne mogu da joj otkrijem. Kao na primer poruku koja glasi: ‘Gola sa šlagom’. Lebdim i u povratku kući, nesvesna policijskih sirena i saobraćajnog haosa. Ne primećujem ni kada me neko od prolaznika slučajno nagazi. Na stepeništu preskačem po tri stepenice, uz koje se obično brzo umorim, proklinjući nedostatak kondicije. Ušuškana u svom mikrosvetu, na planeti zvanoj Natanijel, skoro u transu, stižem do vrata svog stana. Robin zatičem kako sa Sajmonom i Dženi leži na sofi i zuri u televizor. Rukom na kojoj zveckaju narukvice maše mi da joj se pridružim. „Stigla si u pravi čas. Opra će sad intervjuisati muškarca koji je rodio bebu.” „Mili bože! Ne mogu da verujem”, kažem i skljokam se na sofu. „Dobro, nije baš muškarac, ali ima bradu i sve.” „Nečuveno.” Odmahujem glavom. „Vidiš? On je u stvari žena koja je pila muške hormone. Pretpostavljam da je to uradila zbog slave.” Robin optuživački mlatara daljinskim upravljačem prema televizoru. ,,I dalje ne mogu da verujem”, pospano mrmljam. ,,Ne, Lusi, ne kapiraš.” Odlepivši pogled od ekrana, Robin nabire obrve. „Lusi, jesi li dobro? Čudno izgledaš.” Spustivši bradu na kolena, tupo zurim u pod. „Imala sam seks. Bilo je fantastično. Mislim da sam zaljubljena.” Robin izgleda kao da ju je upravo pogodio malj u glavu. Pritiska dugme na daljincu, zakočivši Opru usred rečenice. „Ček, ček, ček”, dolazi k sebi, dižući obe ruke poput pop pevačice sa koreografijom. „Ne tako brzo. Nazad na temu.” Zataknuvši kosu iza ušiju, fiksira me svojim zelenim očima. „Seks? S kim?. Zaljubljena? U koga?” ,,U Nejta.” Blesavo se osmehujem. 66


Oči joj se šire kao tanjiri. ,,U onog pravog?”, zapanjeno pita Robin, skoro šapatom. Klimam glavom osećajući novi tračak radosti. ,,U onog pravog”, ponavljam dok rastem od sreće. Robin oštro uzdiše i naglo diže ruke, koluta očima i širi nozdrve, nalik isterivaču đavola u istoimenom filmu. Sajmon i Dženi cvileći skaču sa sofe. „Oho-hooo!” ciči ona. „Ne mogu da verujem! Odnosno, mogu”, brzo dodaje, kao da se prepire sama sa sobom. „Kosmička sila vas je ponovo spojila. Znala sam da će biti tako, još onomad kad si ispričala onu priču... ti i Nejt ste jedno drugom suđeni. To je kismet.” Stežući kristalni privezak na svom vratu, nastavlja bez daha: „Hajde, pričaj sve po redu.” I tako joj pričam, doduše ne po redu jer me konstantno prekida potpitanjima, pokušavajući da sazna svaki detalj dok ja uskačem pod tuš i počinjem da se spremam za izlazak. „Znači, više nije oženjen?” „Rastavljen i razvodi se”, pojašnjavam kad se vratim u svoju sobu, brišući kosu peškirom. Palim aromatičnu sveću i raznobojne lampice, omotane oko mog ormara. „Preselio se u Njujork?” ,,Da, iz Los Anđelesa. Ovde snima neke TV emisije. Producent je”, dodajem s dozom ponosa. „Šta beše radi producent?” pita Robin, praveći mesta na mom krevetu da sedne. Naposletku odustaje od raspremanja i seda preko moje odeće. ,,Pa... produkciju, valjda.” Sležem ramenima i mažem losion na telo. Nemam pojma šta radi producent, ali zvuči impresivno. „Jao, Robin, sve je tako neverovatno”, uzdišem, tapkajući kremu po licu. ,,On je neverovatan.” „Kako je to romantično.” Robin čeznutljivo uzdiše. „Znam.” Klimam glavom, navlačeći svoju staru kućnu haljinu. ,,Pitao me je da li verujem u srodne duše.” „Nije valjda!” „Jeste.” Razmenjujemo poglede. Robin izgleda kao da je upravo umrla i otišla u raj. „Jao, Lusi”, uzvikuje sijajući od sreće. „Rekla sam ti da moraš da veruješ. Samo to.” Naglo ućuti i promeškolji se na krevetu. „Ups, sela sam na nešto oštro.” Praveći grimasu, zavlači ruku ispod sebe i napipava po indijanskoj prostirci. „Šta je ovo?” „Nemam pojma. Šta je?” odsutno kažem. Iz fioke vadim pincetu i počinjem da čupkam obrve. „Liči na privezak.” 67


„Ćušni ga u činiju s ostalim nakitom.” Rukom pokazujem na toaletni sto pretrpan sitninom, drangulijama i blokovima za crtanje... Obećavam sebi da ću ga raščistiti čim ugrabim malo vremena. Koje očigledno nikad nemam. „Napravljen je od kovanice.” Prestajem da čupkam obrve. Samo trenutak, da nije... „Daj da vidim!” Munjevito se okrećem dok mi se puls ubrzava. Robin primećuje moj izraz lica i novčić joj bukvalno ispada iz ruke. „Lusi, nije to valjda...?” „Moja ogrlica”, kažem bez daha hvatajući je u padu. Ne verujući svojim očima, prstom prelazim preko oštre ivice prepolovljenog novčića. „Mislila sam da sam je davno izgubila. Gde si je našla?” „Evo ovde, na krevetu.” „Ali to nije moguće.” Grozničavo vraćam film unazad. Pre šest nedelja sam se preselila u Njujork i ogrlice nije bilo u mojim koferima. Okej, možda je moj pojam pakovanja manje ‘biraj’ a više ‘trpaj sve unutra’, ali sigurno bih primetila ogrlicu koju godinama nisam videla. Naročito ovu ogrlicu. „Mislim, nije mogla tek tako da se stvori”, mrmljam zapanjeno odmahujući glavom. Gledam u Robin, očekujući da će biti zbunjena kao i ja, ali njene oči sijaju od uzbuđenja. „Kako ne kapiraš? Legenda se ostvaruje”, šapuće ona šireći lice u ekstatični kez. „Šta?” Mrštim se ne shvatajući. „Legenda Mosta uzdaha”, nestrpljivo će Robin. „Ostvaruje se!” Dok to govori, kroz prozor uleće topao vazduh, zadižući zlatno-crveni sari koji oponaša zavesu, terajući plamičak aromatične sveće da zapucketa. Dok zlataste niti svetlucaju, telom mi prolazi drhtaj, a u glavi naviru slike iz prošlosti... Vetar prestaje naglo kao što je došao, bistreći mi glavu. ,,Ne budi luda”, bunim se. „Samo sam rasejana. Nikad ne znam gde mi šta stoji. Stalno gubim stvari.” Međutim, u sebi osećam čudan treptaj. Ozbiljno, šta se to dešava sa mnom? Verovatno imam malu tremu pred večerašnji izlazak. A čovek pod tremom može svašta da umisli. „Uostalom, sad ima važnijih stvari”, kažem, ubacujući ogrlicu u svoju torbu. „Jao, misliš na njegov horoskopski znak”, oduševljeno će Robin. „Nemoj mi reći. Kladim se da je Ovan.” ,,Ne”, odgovaram grabeći hrpu odeće. „Nego na to šta ću obući večeras.”

68


*** Sat vremena kasnije, isprobala sam sve što mi visi u ormanu, a to i nije mnogo. Zato svu odeću ostavljam prebačenu preko naslona stolice, kao da imam averziju prema vešalicama. Tu je i odeća poslagana po krevetu, to jest ona koja nije stala na naslon stolice. Još i Robinina odeća, iako je ona šest inča viša od mene i veliki je ljubitelj bojenog platna. I dalje sam u kućnoj haljini. „Kuku meni, šta ću da obučem?” cvilim po milioniti put. „Šta misliš o ovome?”, predlaže Robin. Iskreno, žena je genije. Sad znam zašto je na koledžu izabrana za vođu čirlidersica. I pred sigurnim porazom, ona ostaje neobjašnjivo optimistična. „Super ide sa helankama.” Prestajem da kopam po gomili majica koje su pomalo istegnute, ili imaju tajanstvene fleke na prednjoj strani, ili su izbledele od pranja, i dižem pogled. Robin drži ljubičastu tuniku koja liči na sve ostale komade odeće iz njenog ormana. „Lepa je, ali...” „Ali šta?” ,,Ne sviđa mi se što je od bojenog platna”, oprezno kažem. A još više mi se ne sviđa što liči na bezoblični ljubičasti šator, dodajem u sebi. „Šta fali bojenom platnu?” Šta fali bojenom platnu? Želim da vrisnem, ali moram biti taktična. Za razliku od većine Amerikanaca koje sam upoznala, Robin godišnje odmore provodi putujući po najudaljenijim delovima sveta i sadržaj njenog ormana je najbolji dokaz za to. Na stranu urbanizam, njen garderober je egzotični miks svilenih tunika iz kineskih zabiti, pletenih prsluka iz afričkih plemena i vrećastih dimija sa Tajlanda. Ostatak čine haljine od bojenog platna iz Indije. Pre neki dan sam na žici spazila njen donji veš - i on je bojen. „Moraš da budeš stvarno posebna osoba da bi to nosila. Mislim, na tebi izgleda sjajno”, vadim se i primećujem kako Robin crveni na ovaj kompliment, ,,ali meni treba nešto malo...” tražim pravu reč, „konkretnije.” ,,A, tako”, Robin klima glavom. Skrštajući noge, zamišljeno nabire nos usled čega joj minđušica u jednoj nozdrvi .neobično svetluca. ,,U kom smislu konkretnije?” „Nisam sigurna. Nešto ženstveno, ali ne previše napadno.” Iznova preturam po gomili odeće na naslonu stolice. Polako padam u očaj. „Nešto seksi?” Robin se vragolasto ceri. 69


„Ali ne droljasto”, brzo dodajem, osećajući ubod panike. „Hoću da ga oborim s nogu.” „Već jesi”, ubeđuje me Robin. Zahvalno joj se osmehujem. ,,Ne, ozbiljno. Nejt te voli takvu kakva jesi!” uzvikuje ona. ,,I da obučeš džak za krompir, njemu ćeš izgledati fantastično.” ,,E, to ti je sjajna ideja”, kikoćem se, dižući par crnih helanki, besprizorno istegnutih na kolenima. „Imamo li još ovih?” Na kraju se odlučujem za crvenu haljinu koju sam prošle godine kupila preko interneta, sašivenu od gužvane svile (valjda to tako treba). Oko struka vezujem egzotični kaiš koji posuđujem od Robin. „Ovaj je iz Amazonije”, ponosno kaže ona dok mi namešta raznobojne perlice na pojasu. „Kupila si ga u Amazoniji?”, zadivljeno pitam. Kakva žena, nema gde nije bila. ,,Ma ne. U Kineskoj četvrti”, bezbrižno će Robin. „Prodaje se svuda.” Uzmiče jedan korak i zadovoljno me odmerava. „Kako izgledam?”, pitam pozirajući pred ogledalom svog toaletnog stočića, iako na njemu mogu da vidim samo gornji deo tela. „Savršeno”, odgovara Robin, kezeći se od uha do uha. „Apsolutno savršeno.” ,,Ne previše namontirano?” „Lusi, ideš na večeru u jedan od najboljih restorana na Menhetnu!” ,,Ne preteruj!” U meni se komešaju uzbuđenje i oprez. Nejt mi je nešto ranije poslao ime restorana. Kada sam ga pročitala Robin, samo je uzdahnula i prošaputala: „Jao, Lusi”, ponavljajući to sve dok je nisam zamolila da prestane, jer mi samo dodatno diže tenziju. ,,U koliko je rezervacija?” ,,U...” Uzimam mobilni i tražim dotičnu poruku. Nejt ih je danas poslao na desetine i Robin je svaku morala da čuje i proanalizira. ,,Devet i trideset”, kažem kada je konačno nađem. „Sada je devet i dvadeset”, obaveštava me Robin gledajući na digitalni sat pored mog uzglavlja. „Šta!” Panično zurim u isti sat. „Nemoguće.” Svetleće brojke sada pokazuju devet i dvadeset jedan. ,,Do đavola! Zakasniću!” „Ma nećeš. Uzmi taksi”, umiruje me. .,Ne mogu. Nemam za taksi. Još otplaćujem onu viza karticu.” Zurno grabim svoju torbu. „Lusi! Ovo je tvoja sudbina!”, opominje me. „Metroom nema šanse 70


da stigneš.” Upravo tako... „Evo ti dvadeset dolara za prevoz”, nastavlja Robin, vadeći novčanicu iz svoje pletene tašnice. ,,I ne odbijaj me.” Zahvalno je grlim. „Hvala ti. Šta bih ja bez tebe?” „Hajde, hajde. I lepo se provedi”, dovikuje za mnom dok izlećem iz sobe. Trenutak kasnije ulećem nazad. „Zaboravila sam cipele”, dahćem. Iz ormara vadim svoje omiljene štiklice i bosa istrčavam iz stana, trčim niza stepenice i ispadam na ulicu gde zaustavljam taksi. Prema mom turističkom vodiču kroz Njujork, na Menhetnu postoji trinaest hiljada registrovanih žutih taksija. Osim njih, tu su i privatni autoprevoznici, limuzine i crni taksiji - nisam sigurna koliko ih ima - ali ima ih mnogo. Što znači da gradom taksira na desetine hiljada vozila. Ali ja večeras ne mogu da ulovim nijedno od njih. Petnaest minuta kasnije, još stojim na pločniku. Čekam i trudim se da ne paničim. Mora da naiđe neki taksi, govorim sebi dok očajnički mašem svakom vozilu koje prođe pored mene. Konačno se jedan zaustavlja! Hvala ti, bože! Preplavljuje me olakšanje i još nešto. Čekaj malo, ovo nije taksi. Za volanom sedi nepoznat muškarac. Štaviše, pravi neke nepristojne pokrete. Ups... Skačem nazad na pločnik i brzim korakom odlazim u drugom pravcu - što nije tako lako na štiklama od deset santimetara - i nastavljam potragu za slobodnim taksijem. I dalje ništa. Čvor u mom stomaku se steže. Bedak! Zakasniću. I to ne malo. Zakasniću na romantičnu večeru sa Nejtom. Kakav blam! Utom opažam nešto žuto. Prazan taksi! Samo trenutak, je li to... Zaustavlja se ispred mene. Pravo čudo! Za trenutak zapanjeno gledam kako iz njega izlaze putnici i svetlo koje se pali. Mislim, kako je moguće? Jednog trenutka ga nije bilo na vidiku, a sledećeg... Lusi, za ime boga, ulazi unutra. „Istočna pedeset sedma ulica, molim vas”, kažem vozaču i uskačem na zadnje sedište. Ha! Zvučim kao prava Njujorčanka. Smeškajući se sebi u bradu, dodajem: ,,I nagazite.”

71


*** Robin je u pravu - restoran je više nego otmen. Na ulazu me dočekuje uniformisani majordom koji me uvodi u intimnu atmosferu prigušenog svetla i zveckanja porcelana. Vodi me do stola osvetljenog svećom u krajnjem uglu. Za njim sedi Natanijel, izgledajući bezgrešno u tamnosivom odelu. Ćaska s nekim preko svog „ajfona”. Kada me spazi, poklanja mi osmeh. Stomak mi se umotava kao palačinka. „Izvini, Džo, mogu li kasnije da te pozovem?” Zatim ne čekajući ni časa, oduševljeno mi kaže: „Izgledaš, fantastično!” „Hvala.” Smeškam se i svi moji strahovi nestaju. Ne znam zašto sam uopšte bila onako nervozna. Nejt me je video u svojim boksericama i majici, s kosom skupljenom u rep i bez trunke šminke. Doduše, bilo je to pre deset godina, ali opet. „Izvini što kasnim.” „Drago mi je što se ništa nije promenilo”, kaže on ustajući da me poljubi. Osećam prve iskre želje. Da, baš tako. Ništa se nije promenilo. ,,Pa, kako si provela dan?” Probuđena iz slatkog sanjarenja, vidim da mi konobar pridržava stolicu. ,,Ah, znaš već”, kažem sedajući. „Prezauzeto? I ja.” Nejt saosećajno klima glavom, iako nisam na to mislila. Iskreno, dan mi je prošao u uzbudljivom iščekivanju ove večere. „Ceo dan smo snimali u studiju. Smorio sam se.” „Šta snimate?” Poznajući Nejta, rekla bih da je u pitanju drama ili dokumentarac o istoriji ili politici, budući da je to diplomirao na Harvardu. „Kviz.” „Kviz?” Moje iznenađenje prati nešto što najviše liči na razočaranje. Što je smešno. Mislim, šta fali kvizovima? Moji roditelji ih stalno gledaju. „Znam šta misliš - otkud to da Nejt producira kviz - ali s obzirom na zaradu...” ,,Ma ne, uopšte”, uveravam ga. „Obožavam kvizove!” Naravno, ovo je čista laž. Ne sećam se kada sam poslednji put gledala kviz. Mislim da je to bilo prošlog Božića kod mame i tate, gledali smo Milionera. S nama je bila i Kejt, koja je izvela svoj uobičajeni trik odgovaranja pre takmičara, i nijednom nije pogrešila. Meni bi bila potrebna pomoć prijatelja već na prvom pitanju. „Zaista?” Nejt me zadovoljno gleda. „Koji ti je omiljeni?” Ups. ,,Pa... ima ih tako mnogo”, neodređeno kažem. „Teško je odlučiti se.” 72


„Uvek si bila neodlučna”, podseća me sa smeškom i hvata me za ruku. „Sećaš se sladoleda u Italiji?” Šaka mu je topla dok obavija moju i osećam prve iskrice strasti. „Bilo je toliko različitih ukusa i nije se znalo koji je bolji”, kažem, sećajući se koliko sam ga puštala da čeka dok ja isprobam od svake vrste. Na kraju sam uvek uzimala vanilu. „Kad smo već kod toga, najbolji sladoled koji sam ikad jela nije u Italiji nego u Parizu, u malom kafeu pored Sakre Koera.” „Kad si bila u Parizu?” ,,Za doček prošle Nove godine.” ,,I ja sam!” „Šališ se?” Gledamo se u čudu. „Bože, kakva slučajnost. Jesi li gledao vatromet?” „Iznad Ajfelove kule, da.” Nejt klima glavom, smešeći se. „Bio je veličanstven, zar ne?” „Naročito kada su rakete ispaljene sa strana...” „... i cela kula ličila na ogromnu buktinju”, završava Nejt i oboje u neverici zurimo jedno u drugo. „Bila si tamo”, zaključuje on. ,,I ti si”, zaključujem ja. Stomak mi treperi i misli mi lete unazad. Pomislim kako smo bili tako blizu, u istom gradu u isto vreme, gledajući isti vatromet na istom parčetu neba - a da to nismo znali. ,,Da čovek ne poveruje”, nastavlja Nejt, cereći se. ,,I ti i ja u Parizu za doček prošle Nove godine. Kakvo ludilo!” Smeje se iz sveg glasa. „Baš”, kikoćem se, ignorišući leptiriće u stomaku. „Kakvo ludilo!” Utom stiže konobar da uzme porudžbine. Sve u jelovniku zvuči ukusno, iako za neka jela prvi put čujem i umoljavam konobara da mi ih pojasni. Jednostavno, ne jedem u takvim restoranima. U poređenju sa italijanskim restoranom u Londonu, njegovim kariranim stolnjacima i veselom napolitanskom muzikom, ovo je druga planeta. Naručujem makarone sa divljim pečurkama, a Nejt ribu i zelenu salatu. ,,I flašu šampanjca”, dodaje on uputivši mi zanosan osmeh preko stola. „Šta slavimo?”, šapatom pitam kad konobar nestane. „Moju odluku da posetim tvoju galeriju.” Nejt se smeška, a onda me zamišljeno gleda, kao da ima punu glavu pitanja. „Nisam planirao, ali da jesam...” „Šta te je onda nateralo?” 73


„Nemam pojma.” Sleže ramenima. „Bilo je skroz stihijski. Obično ne zalazim u taj deo grada, ali išao sam na poslovni ručak i stigao nešto ranije, i malo prošetao po kraju. U stvari, malo je falilo da prođem pored nje, a onda...” „Onda šta?” zaintrigirano pitam. „Nisam siguran.” Skuplja obrve. „Odjednom sam dobio čudnu želju da uđem unutra. Nešto neverovatno.” Vrti glavom, a zatim se smeje. „Veruj mi, nikad ne kupujem skupa umetnička dela tokom pauze za ručak. Obično samo jedem salatu.” Smejem se i utom stiže konobar sa flašom šampanjca, koju vešto otvara i sipa u dve visoke čaše. ,,Za Veneciju”, kaže Nejt pružajući mi čašu. „Za galeriju.” ,,Za nas”, dodaje on gledajući me u oči dok se kucamo. Opet me podilaze žmarci. Otpijam gutljaj, uživajući u osećaju hladnih mehurića na jeziku. Čini mi se da sanjam, kao da ću sebe svakog časa uštinuti i vratiti se svom starom životu. Umesto toga, sa Nejtom sedim u fantastičnom restoranu, pijuckam šampanjac dok se zaljubljeno gledamo preko stola. A onda njegov „ajfon” počinje da zvoni. Nejt gleda u ekran i mršti se. „Izvini, Lusi. Neće ti smetati da se javim? Posao.” ,,Ne, naravno. Samo izvoli.” Dobacuje mi osmeh zahvalnosti i pritiska dugme. „Zdravo, Džone. Kao što smo ranije rekli, sve zavisi od pilot epizode. Pobrinuću se da ide na kablovskoj, a voleo bih i da Redžis preuzme konsalting, ulogu producenta i zasluge...” Dok Nejt razgovara o poslu, uzimam još jedan gutljaj šampanjca i razgledam po restoranu. Svi gosti su dobrostojeći. Uglavnom parovi, većinom stariji, sve žene izgledaju slično - profesionalno isfenirane i preplanule, verovatno na osunčanom Hemptonu - dok su svi muškarci prosedi i u odelima šivenim po meri. Samo dvojica deluju pomalo fanki, primećujem, jedan je neobrijan, a drugi nosi tamne naočari. Frkćem u sebi. Stvarno, ko još u restoranu nosi tamne naočari? Šta taj umišlja da je? Bono? Odsutno pratim kako korača između stolova. Blagi bože, pa to jeste Bono. Kakvo ludilo! Ne mogu da verujem. Poznata ličnost večera u istom restoranu kao i ja! Sad vidite zašto je fantastično izlaziti u skupe lokale na Menhetnu. Ovako nešto nikad ne bih doživela u italijanskom restoranu na Erls Kortu. 74


„Okej, šibni mi to mejlom i čujemo se sutra. Hvala, Džone.” Prekinuvši vezu, Nejt se okreće ka meni. „Izvini zbog ovog.” „Nema frke.” Smeškam se, a potom se naginjem preko stola i šapućem: „Bono sedi odmah iza tebe.” Očekujem uzbuđenje na Nejtovom licu i pokušaj da odmeri poznatog pevača, ali on samo sleže ramenima i nezainteresovano kaže: „Zaista?” i uzima svoj šampanjac. ,,Da, sigurna sam da je on.” Klimam glavom, piljeći iza Nejtovog ramena. „Mislim, izgleda isto.” ,,A ti slušaš U2?” ,,Pa ne baš, ali bila sam na jednom njihovom koncertu. Bili su sjajni.” ,,I ja sam. Jedan prijatelj je dobio karte za poslednje veče njihove trodnevne svirke u Dablinu i poveo me sa sobom. Bilo je to...” „Juna 2005. Na turneji ‘Vertigo’“, završavam umesto njega. „O, pa ti si veliki fan!” smeje se Nejt. Začuđeno ga gledam. „Bila sam tamo.” „Molim?” Nejt me gleda kao da sam odlepila. „Dečko me je vodio na taj koncert. Dobro, nije mi još bio dečko”, žurno dodajem. „Izašli smo samo par puta i...” „Šališ se?” ,,Ne, stvarno nismo bili jedno za drugo. On je posećivao festivale i konzumirao lake droge. Dobro, jednom sam pojela kolač od hašiša, ali samo zato što sam mislila da je pravi kolač...” „Mislio sam na koncert”, prekida me Nejt i momentalno rumenim. ,,A, to.” Odmahujem glavom u neverici. Prvo Nova godina u Parizu i sada ovo... Skoro kao da nam je bilo suđeno da se sretnemo. Kao da nas je neka sila svih ovih godina navodila da se nađemo na istim mestima u isto vreme, ali jednostavno smo se mimoilazili. Do sada. „Neko bi pomislio da si me pratila”, kaže Nejt, prekidajući mi tok misli. „Ili da si ti pratio mene”, uzvraćam, skoro prezrivo. Za ime boga, postajem kao Robin. Naravno da je to bila puka slučajnost. Hiljade i hiljade ljudi posetilo je taj koncert. „Usput, ovo nije Bono”, obaveštava me Nejt, pokazujući očima iza sebe. „Nije? Kako znaš?” Bacam pogled ka njemu u trenutku kad ustane, spremajući se da krene. Mili bože, ovaj čovek je div. Ozbiljno, nema ispod dva metra. „Vidi stvarno. A tako je ličio dok je sedeo.” „Onda sigurno misliš i da je ono u uglu Madona”, izaziva Nejt. 75


,,A pored nje Poš i Beks”, kikoćem se. „Ššš.” Nejt se mršti i pokazuje mi rukom da se stišam. „Smanji doživljaj.” „Izvini.” Moj kikot naglo prestaje i osećam se grozno. Kao da me je neko izgrdio. Ali znam da ponekad umem da budem preglasna i bleskasta, naročito kad mi šampanjac udari u glavu. Tako mi i treba kad pijem na prazan stomak, ukorevam se, osećajući pravo olakšanje kad konobar stigne sa hranom. „Mmm, ovo je božanstveno”, kažem, žvaćući makarone. „Hoćeš da probaš?” ,,Ne, hvala. Izbegavam ugljene hidrate”, odgovara Nejt, bockajući svoju zelenu salatu. „Znači ne možeš da jedeš nikakvu testeninu?” Pokušavam da zamislim život bez makarona i sira. Nema šanse. ,,Ni krompir, ni hleb”, nabraja Nejt, ubacujući u usta list zelene salate. ,,Ni većinu peciva.” „Ni keks?” cvilim. „Pa, svejedno ne jedem slatkiše. Puni su rafinisanog šećera.” ,,A, jasno.” Klimam glavom, trudeći se da ne mislim na sve poslastice koje sam dosad utrpala u sebe. „Potpuno.” „Kad se samo setim šta smo sve jeli u Italiji.” Nejt koluta očima i vrti glavom. „Sve one pice i sladolede. Možeš li da zamisliš da to sada jedeš?” Ne moram da zamišljam - Robin i ja to stalno jedemo. Naš stan je prepun kutija od pica i praznih pakovanja porodičnog sladoleda. U glavi mi zvoni za uzbunu. Šta ako Nejt poželi da svrati kod mene? ,,Ne, nikako”, kažem i tobože se stresam, podsetivši sebe da pošaljem Robin poruku da se otarasi dokaza. Za svaki slučaj. „Otkad sam se preselio iz Los Anđelesa, prihvatio sam zdraviji način života”, nastavlja Nejt, spuštajući viljušku i nagnuvši se prema meni. „Planinarim, trčim po plaži...” Pred očima mi iskrsava usporeni snimak mišićavog Nejta koji trči po peskovitoj plaži, izazivajući novi ubod želje. „A ti?” ,,Ja?” Najednom se budim iz sanjarenja i vidim da me upitno gleda. „Kako se rekreiraš?”, pita sa smeškom. Nikako. Baš nikako. Do đavola. Lusi, smisli nešto, i to brzo. Ne želiš da odaš sliku lenjivice koja svako veče provodi zavaljena pred televizorom grickajući slatkiše. Dobro, ne baš svako veče. ,,Pa... volim rolere...”

76


Pazi, Volim’ nije dovoljno ubedljivo. Jednom sam vozila rolere po Hajd parku, ali nisam znala kako se zaustavljaju. Na kraju sam se zakucala u grupu francuskih turista. Što nije nimalo dobro za englesko-francuske odnose. „... i jogu.” Bila sam jednom, možda dvaput, ali pre bih rekla da samo volim ideju o jogi. Svi oni mirišljavi štapići i savitljiva tela poput Gvinetinog. „Zaista? I ja”, oduševljeno će Nejt. „Mogli bismo zajedno na jogu.” Ups! „Ali ne ide mi baš najbolje”, koprcam se. Istina, poslednji put kad sam otišla na jogu umalo da ušinem leđa u pokušaju da dodirnem nožne prste. ,,Ne brini, pomoći ću ti. Učio sam od najvećih majstora joge u Los Anđelesu”, uverava me, pružajući ruku preko stola da mi stegne prste. Od njegovog osmeha mi klecaju kolena. ,,U stvari, možemo zajedno da uzmemo privatne časove, samo ti i ja.” Momentalno zamišljam Nejta i sebe kako sinhronizovano izvodimo pozdrav suncu. Činimo to svakog jutra, potom izlazimo na sveže ceđeni sok, obučeni u divnu sportsku opremu koja ističe naša zategnuta tela. Mašta mi se razbuktava... Zamišljam nas na rekreaciji vikendom ili pak u Indiji, gde živimo na plaži i svakodnevno meditiramo. Ommmmm. Iako nemam naročitu želju da živim na indijskoj plaži i ponavljam Ommmmm. Svejedno. „Zvuči super.” Klimam glavom, smeškajući se sanjivo. ,,Da, super.” Nejt se ceri i opet ćutimo, zureći jedno u drugo poput zaljubljenih tinejdžera. Pomalo zastrašujuće. A zapravo izuzetno. Ostatak večeri prolazi u gastronomskim užicima, hladnom šampanjcu i flertu. Preskačemo kafu i desert, budući da ih Nejt ne konzumira; umesto toga on predlaže da svratim kod njega na piće. Po sjaju u njegovim očima, prilično je očigledno da ne misli na šolju tople čokolade. Moje uzbuđenje raste kada Nejt od konobara zatraži račun. Iako topla čokolada sa šlagom zvuči jednako primamljivo. „Jesi li dobro?”, pita me milujući mi kosu kada se naslonim na njega na zadnjem sedištu taksija, na putu do njegovog stana. „Jesam.” Klimam glavom. Osećam čvrstinu njegove butine kroz svoju tanku svilenu haljinu. Prošlo je samo nekoliko sati otkada smo delili postelju, ali meni se čini da je prošla čitava večnost. „Spava ti se?” Prste uvlači dublje u moju kosu i sporo ih spušta niz moj vrat. Teško gutam. ,,Ne”, odgovaram trudeći se da zvučim ravnodušno. Ovo je najduža vožnja taksijem u mom životu. Šampanjac mi muti razum 77


dok iščekujem ono što sledi, ali svako crveno svetlo na semaforu kao da traje beskrajno dugo. Premeštam ruku na njegovo međunožje i tamo napipavam nabreknuće. Nejt se blago koči i ubrzava dah. „ A tebi?” ,,Ni meni.” Zavlači ruku pod moju haljinu, mameći drhtaj mojih prepona. Bože, ovo je nestvarno. Oboje vodimo savršeno normalan razgovor dok istovremeno ne prestajemo da se milujemo. Izgleda da nas to dodatno pali. „Ako nam se ne spava, šta ćemo onda da radimo?”, nevino pitam dok mu izvlačim košulju iz pantalona i uvlačim prste ispod pojasa. „Hm, čekaj da razmislim”, uzvraća Nejt, prihvatajući igru. ,,Da gledamo DVD.” Dah mi zastaje u grlu. „Koje filmove imaš?” uspevam da promucam. Celo telo mi pulsira i potrebna mi je svaka kap samokontrole da ga ne zaskočim na zadnjem sedištu taksija. „Siguran sam da ću naći nešto u čemu ćeš uživati...” Glas mu se gubi u teškom uzdahu dok me ljubi iza uha. „Stvarno?”, kikotavo pitam. „Stvarno”, mrmlja Nejt. A onda se zaustavljamo ispred njegove zgrade. Nejt plaća vozaču i pešice prolazimo kroz pokretna vrata i prilazimo liftu. Toliko sam napaljena da jedva primećujem portira i vožnju liftom. Svesna sam samo Nejtovog tela tik uz svoje, njegovog toplog muškog mirisa i vrelog daha na mom vratu. Kada se vrata od lifta otvore, portiru poželimo laku noć, ulazimo u stan i ostajemo sami. Konačno. „Pretpostavljaš da nisam raspoložen za film”, kažem dok mi celo telo bridi od želje i svakog časa bi moglo da eksplodira. „Nego, za šta si raspoložena?” izaziva on. Ne mogu više da igram ovu igru. ,,Za ovo”, kažem, privlačeći ga sebi i ljubeći mu usne. Prethodne noći sam bila toliko pijana od vina da se jedva sećam seksa. Uhvaćena u strasni vrtlog ponovnog susreta s Nejtom, imam utisak da se sve dešava prebrzo. Međutim, sada imam priliku za reprizu, za slučaj da mi je prošli put nešto promaklo. Drhteći od uzbuđenja, osećam kako mi Nejt uzvraća poljubac i povlači me na pod. *** Kasnije samo ležimo tu, iscrpljeni i dremljivi. Spuštam glavu na njegove grudi, slušajući kako nam se dah polako smiruje. Dugo ćutimo, a onda

78


on okreće glavu i ljubi me nežno u obraz i kaže: „Imam nešto da ti pokažem.” „O, mislim da sam videla sve”, uzvraćam izvijajući obrve i smeškajući se. Nejt prekorno cokće jezikom. „Nisi.” Ceri se i ustaje. Onako nag, za trenutak nestaje dok ja ležim na belom tepihu, topla i zadovoljena. Protežem se kao mačka i glasno zevam. Spava mi se. „Danas sam je našao”, kaže, vrativši se. „Mislio sam da sam je izgubio, pre mnogo godina, a onda se niotkuda pojavila.” Pridižem se na laktove i zurim u njega dok se saginje da me poljubi. „Baš kao i ti, zar ne?” Zbunjeno ga gledam. O čemu on to? Tek tada primećujem da oko vrata nosi ogrlicu na kojoj visi druga polovina novčića. Srce mi poskakuje od šoka, zapanjenosti, neverice, uzbuđenja... i još nečeg. Ovo je nešto više od slučajnosti. Ovo je sudbina. „Baš čudno što to kažeš...” Okrećem se i grabim svoju torbu, koja leži bačena na pod, zajedno sa mojom odećom. Drhtavim prstima iz nje vadim ogrlicu sa mojom polovinom novčića. „Vidi.” Trijumfalno je kačim oko vrata i jedan trenutak razmenjujemo ushićene poglede. „Hej, šta misliš da li se i dalje...” Nagnuvši se prema meni, Nejt pažljivo prislanja svoju polovinu uz moju i sklapa ih uz metalni klik. „Savršeni spoj”, mrmljam. „Pričaš o privesku ili...?” Nejt upitno izvija obrve. „Nejte!” kikoćem se, pljeskajući ga. „Šta?” smeje se, a zatim zamišljeno prelazi prstom preko mog ramena. „Znaš, pošto sam te opet našao, više te ne puštam.” ,,Da, kako da ne”, začikavam ga, dok u meni sve puca od sreće. „Ne, ozbiljno.” Njegove bledoplave oči traže moje i za trenutak se dugo gledamo. „Nikad me se više nećeš otarasiti.” ,,Pa, uz ovoliki efekat slučajnosti...” Pružam ruke i povlačim ga na sebe. ,,Ni ti se mene više nećeš otarasiti.” *** Ostatak nedelje proleće u nestvarnom magnovenju romantičnih večera u najotmenijim njujorškim restoranima, vožnji kočijom po Central parku i predivnih buketa svežih ljiljana koje mi dostavljaju na posao... Sve o čemu svaka devojka sanja, i više. Što je najčudnije, to se ne događa nekoj slavnoj ličnosti o kojoj čitam u časopisu, ili prijateljici prijateljice o kojoj slušam na kafici sa drugaricom, nego meni. Meni. Lusi 79


Hemingvej. Ko bi rekao da sam pre samo nekoliko dana vodila običan život, radeći obične stvari, kao što je kukanje Robin zbog celulita ili pranje veša na ruke, a onda - bum - naletim na Nejta i sve se promeni. Naravno, život pre Nejta mi nije bio baš toliko prazan, bože sačuvaj. Samo... Recimo da više ne razmišljam o celulitu i pranju veša na ruke. Sada sam zauzeta ushićenjem svaki put kad mi zapišti mobilni i stigne njegova poruka, ili baškarenjem u njegovom zagrljaju posle seksa po milioniti put. A što se tiče mog celulita... najsmešnije je to da ga Nejt čak ni ne primećuje! Ušuškana sam u svoj mali svet zvani Nejt i Lusi - stanovnika: 2 - i kao da ništa drugo ne postoji. U stvari, svakog jutra nevoljno se izvlačim iz njegovog potkrovlja i metroom odlazim na posao. Želim da budemo kao Džon i Joko, i po ceo dan se valjamo po krevetu, ali moji razlozi su za nijansu časniji. Nažalost, deset godina je dug period za nadoknađivanje. Ulazim u galeriju i automatski se bacam na posao. Letenje na romantičnom oblaku je možda divno, ali iscrpljuje snagu i uništava koncentraciju, a mene čeka puno posla za predstojeći hepening. Zaljubljivanje i otvaranje moje prve njujorške izložbe u istoj nedelji možda je malo previše, ali dorasla sam tom izazovu. Lelujam između voljene Lusi i uposlene Lusi, kao Superžena, samo bez plašta. Do petka je sve na mom spisku štriklirano novim drečavim markerom. Moja sestra Kejt je oduvek bila ljubitelj markera. U svojoj torbi uvek ima nekoliko u različitim bojama - za razliku od mene koja nikad nemam ni običnu olovku i kada nešto moram da zapišem, obično pribegavam krejonu za oči. Međutim, ovoga puta sam rešila da budem organizovana. Sastaviti spisak gostiju: obavljeno. Poslati pozivnice: obavljeno. Napisati promotivni materijal: obavljeno. Ugovoriti ketering: obavljeno. Unajmiti osoblje zaposluživanje: obavljeno. Pripremiti slike za izložbu: obavljeno. Sada nam treba još samo uspeh, kažem sebi, osećajući kako mi živci igraju dok pristižu prvi gosti. „Dobro došli u ‘Broj trideset osam’“, smeškam se, precrtavši njihova imena sa spiska. „Slobodno razgledajte i uživajte u umetnosti, ako imate nekih pitanja, zovem se Lusi i biće mi zadovoljstvo da vas uslužim.” Imam tremu. Pola sata kasnije u galeriji vrvi od posetilaca. Veče je toplo i sparno, kroz širom otvorena vrata cirkulišu gosti s pozivnicama. Masa je raznolika. Magda je sastavila prilično smeo spisak, od melanholičnih umetnika u sandalama sa lenonkama na očima do njujorškog džet seta, uključujući nekoliko maloletnih manekenki, nastranog glumca i 80


gomilu starkelja neverovatno belih zuba u društvu bolesno mršavih žena okićenih dijamantima i skupim tašnama. Sve deluju kao da su lice zatezale u istoj klinici gde i Magda, primećujem, dok se one teatralno cmaču napumpanim usnama. „Hej, pčelice, ovo je fenomenalno!” Okrećem glavu i vidim Robin koja mi s ogromnim osmehom na licu hita u susret. Proteklih dana jedva da smo se videle, budući da sam noći provodila kod Nejta, zato mi je neizmerno drago što je tu. Robin na sebi ima lanenu tuniku i široke pantalone, naravno, oboje od bojenog platna. Sa ušnih resica joj vise najduže naušnice koje sam ikad videla. „Izgledaš fantastično! Kosa ti je super”, uzvikuje Robin, zagrlivši me toliko jako da za trenutak gubim dah. ,,Ta boja ti dobro stoji!” „Hvala.” Cerim se. U čast svečane prilike, tokom pauze za ručak skoknula sam do frizerskog salona i svoju dosadnu kestenjastu prefarbala u pikantnu crnu. ,,Je 1’ te Natanijel već video?” ushićeno pita Robin. Što u prevodu znači: je li Natanijel već stigao? Cele nedelje izgara od želje da ga upozna, ali uspevala sam ga zadržim samo za sebe. Sve do večeras. „Pretrpan je poslom, ali upoznaću vas čim stigne”, obećavam joj. „Jedva čekam.” Robin se ceri. „Odoh da ćapim neko piće, umirem od žeđi. Hoćeš li ti nešto?” „Ne, hvala ti.” Odmahujem glavom. „Ispašće da ločem na poslu.” „Okej, brzo se vraćam.” Kad Robin nestane u gužvi, vraćam se svom spisku gostiju. Gosti rapidno pristižu, ali neki tek treba da dođu, uključujući i moju sestru i njenog muža Džefa, iako su mi poslali poruku da će malo zakasniti. Spomenuli su neki poslovni sastanak. Ne smem da im zameram. Poznajući Kejt, verovatno je u pitanju neka multimilionska advokatska zarada. U poređenju s tim, otvaranje izložbe u mojoj galeriji prava je smejurija. „Dušo, izvini što kasnim.” Misli mi prekida poznati glas. Dižem pogled i vidim Nejta. Stomak mi zatreperi. „Uspeo si”, kažem osećajući navalu sreće dok se saginje da me poljubi. ,,Ma ludnica u studiju.” „O, je li sve u redu?” brižno pitam. „Zasad.” Nejt klima glavom, proveravajući svoj „ajfon”. „Problem sa voditeljem jednog kviza. Ponaša se kao primadona i izmišlja neverovatne zahteve.” Naglo zaćuti i gleda me. „Čekaj malo, izgledaš drugačije.” Presrećna sam. Primetio je moju novu boju kose. 81


„Kako ti se čini?” Koketno zabacujem kosu. Nejt skuplja obrve. „Lusi... je li to ljubičasta boja?” ,,Ne... nego crna”, mucam. ,,Ne sviđa ti se?” Nejt me procenjivački odmerava. ,,Pa, zanimljiva je”, kaže bezizražajno. Osećam ubod razočaranja. Ne sviđa mu se. Ne sviđa mu se moja kosa. „Zar joj kosa nije fantastična?” Začuvši ovo, munjevito se okrećem prema Robin koja stiže sa čašom u ruci. Oči joj sijaju od uzbuđenja dok pilji u mene i Nejta. „Robin, ovo je Nejt”, brzo kažem, upoznajući ih i skrećući tako temu s moje kose. „Moj dečko”, dodajem. Jače je od mene. Samo izgovaranje te titule znatno mi popravlja raspoloženje. „Tako mi je drago da sam te konačno upoznala!” Stežući šampanjac u jednoj, Robin drugom rukom grli Nejta. „Čula sam sve o tebi!” „Zaista?” Nejt deluje zaintrigirano. „Baš sve?” Preko njenog obojenog ramena dobacuje mi pogled od kog rumenim. „O Veneciji, mostu i legendi.” Puštajući ga, Robin se udaljava kako bi nas oboje odmerila sa blentavim osmehom na licu. „Pogledajte se samo. Savršeni par.” Dodatno rumenim dok mi Nejt grli ramena. ,,Ne, stvarno”, nastavlja ona, najednom ozbiljnog lica. „Vi ste jedno drugom suđeni. Znate li da postoji sila koju niko ne razume, energija veća od svih nas...” Robin zastaje, a onda govori tiše kao da nam saopštava tajnu. „Verujte mi kad vam kažem, sudbina je neverovatna stvar, a ovo je vaša sudbina. Ona vas je spojila. To je kismet. Mi smo samo marionete dok sudbina povlači konce i...” Zvono nečijeg mobilnog telefona prekida njen monolog i Nejt uvlači ruku u svoj gornji džep. „Izvinjavam se.” Vadeći svoj „ajfon”, gleda u ekran. „Zovu me iz studija. Nećete mi zameriti?” ,,Ne, ne, samo izvoli”, brblja Robin svojim uobičajenim glasom, koji je negde na granici između kreštanja i cičanja. Nejt kači svoj hedset na uho i udaljava se. „Zdravo. Da, Natanijel Kenedi na vezi...” „Jao, Lusi, predivan je”, uzdiše Robin, čim se on dovoljno odmakne. „Stvarno tako misliš?” nesigurno pitam, trudeći se da zvučim skromno iako je to sasvim besmisleno.

82


,,Da.” Robin me gleda i najednom joj se mišići lica grče kao da će svakog časa da brizne u plač. „O, dušo, tako sam srećna zbog tebe.” Grleći me, počinje da šmrca. „Izvini što sam ovako emotivna... samo...” Briše suze rukavom svoje tunike i ispušta tihi jecaj. „Odmah se vraćam. Idem po maramicu.” Uvalivši mi piće, okreće se i nestaje u masi. Utom opažam svoju sestru. U ruci nosi aktovku i nosi tamno odelo - deluje kao poslovna žena zalutala u umetničku galeriju. „Zdravo, Kejt.” Mašem joj. Kada me spazi, prilazi mi marševskim korakom. „Drago mi je da si uspela...” Ali me ona prekida. ,,Je li ono onaj koji mislim da jeste?” zahteva ona, preskačući pozdrave i cimajući glavom prema Nejtu. Do đavola! Najednom mi je muka. Problem je u tome što nisam stigla da spomenem Nejta svojoj sestri. Mislim, nisam zaboravila, samo... Dobro, izbegavala sam da joj kažem. Protekle nedelje ostavila mi je nekoliko poruka na govornoj pošti, ali sam joj odgovorila da sam pretrpana poslom. Što je bilo tačno. Bila sam zauzeta oko izložbe. Povrh toga, bila sam zauzeta oko Nejta, ali ne mogu to da joj kažem. Kejt nije član kluba obožavalaca Natanijela Kenedija. ,,Da... on je”, mrmljam izbegavajući da je pogledam u oči. „Onaj ispod mosta!” sikće ona. „Ime mu je Natanijel”, kažem nadureno. „Mogla bih da mu nadenem još mnogo imena”, uzvraća Kejt, ne skrivajući prezir u glasu, ,,i nijedno ne bi bilo laskavo.” Stežem vilice i uspravljam ramena, što obično činim kad se oštrim za svađu sa Kejt. ,,Na primer, oženjeni.” „Razvodi se” brzo kažem. „Više ne živi sa ženom. Preselio se u Njujork” Kejt me fiksira pogledom od kojeg zaziru predstavnici advokatskih kancelarija širom Menhetna. „Nisi valjda opet s njim, Lusi?”, pita me glasom koji bi i muškarcu napunio gaće. Na mom licu sve piše i odgovor je sasvim suvišan. „Blagi bože, jesi”, zgranuto šapuće ona. „Volimo se”, jednostavno kažem, trudeći se da obuzdam blistavi osmeh, ali bezuspešno. „Volite se?” Kejt posrće kao da je upucana. ,Još od moje devetnaeste”, dodajem sa tugaljivim smeškom. Kejt tiho frkće. „Lusi, nisi ga videla deset godina. Ljudi se menjaju.” ,,E, pa on se nije promenio!” brecam

83


se. Dokle će moja sestra da bude ovako negativna. „Okej, više ne pije kafu i redovno vežba jogu, i...” „Jogu?” zapanjeno će Kejt. „Šta je u tome loše?”, branim ga. „Joga je veoma blagotvorna. Ići ćemo zajedno na privatne časove.” ,,Ti?Na jogu?” Kejt praska u neobuzdan smeh. „Lusi, ti ne možeš ni prste na nogama da dodirneš.” „Mogu. Skoro”, nadureno kažem, setivši se jučerašnjeg dana kada smo Nejt i i ja imali našu prvu lekciju sa Janijem - dugokosim mršavim jogijem koji neodoljivo podseća na Isusa. Naročito kad priča o prosvetljenju, duhovnosti i otkrivanju unutrašnjeg mira. Nažalost, jedina stvar koju sam otkrila jeste da se moje telo jednostavno ne savija. Ali, kao što Jani reče, sve je stvar vežbe. „Uostalom, joga je stvar uma, a ne tela. Možda bi mogla da se oprobaš”, predlažem Kejt koja me strelja pogledom. Moja sestra za trenutak zuri u mene kao da sam vanzemaljka. „ Alo, može li robot koji je ukrao moju sestru da mi je vrati?” „Ako ćeš sve vreme da me ismevaš...” „Daj, Lus.” „Nemoj ti meni daj, Lus’“, uvređeno šištim. „Nejt i ja smo ponovo zajedno i ovoga puta zauvek. I tačka.” Naglo crvenim od besa i Kejt smekšava pogled. „Čuj, ne pokušavam da ti pokvarim doživljaj”, kaže nešto nežnijim glasom, ,,ali moram da znam jesi li sigurna da je to prava stvar?” „Nikad nisam bila sigurnija”, odlučno kažem. A onda dodajem uzbuđeno: „Kejt, stvarno jeste. Prava stvar. Nejt je onaj pravi. Oduvek je bio onaj pravi.” Najednom se osećam kao kad smo kao klinke delile tajne, uzbuđeno se skrivajući ispod pokrivača. Samo što sada na Kejtinom licu nema ni trunke uzbuđenja. Umesto toga, ona me samo gleda krajnje bezizražajno i otvara usta u želji da nešto kaže, a onda kao da se predomislila, bezosećajno mrmlja. „Samo brinem, to je sve.” ,,E, pa nemoj.” Hvatam je za ruku. „Zaista sam srećna, Kejt. Pogledaj me. Kada si me poslednji put videla ovako srećnu?” Kejt za trenutak razmišlja, a zatim izvija obrve. „Onog dana kad si se slikala sa Danijelom Krejgom.” ,,Ta fotka mi je još skrinsejver.” Cerim se pri sećanju na popodne kada smo nas dve naletele na njega ispred restorana na Kings roudu u Londonu, i Kejt nas uslikala svojim mobilnim aparatom. Na toj fotki ja se 84


kezim kao lujka, a on samo izgleda neverovatno seksi. „Stavila sam je umesto one na kojoj izlazi iz mora u kupaćim gaćicama.” „Blago tebi. Moj skrinsejver je Džef.” Kejt se kiselo smeška. „Srećom, nije u kupaćim gaćicama.” Smejem se. Za razliku od moje sestre, Džef ne poseduje snagu volje za dijetu i rekreaciju. Sebe opisuje kao umiljatog medu. Kejt ga, s druge strane, opisuje kao lenjivca i večito mu zvoca što s njom ne ide u teretanu. „Kako je Džef? Je li došao s tobom?” „Jeste. Eno ga tamo.” Gledam na drugi kraj galerije gde Džef stoji ispred Belogzvuka, apstraktne slike jednog od naših novih umetnika. Očigledno mu je rečeno da sačeka dok se situacija ne raščisti. „Malo je smršao”, iznenađeno kažem dok mu Kejt maše da nam priđe. „Jeste?” Procenjivački ga odmerava dok nam prilazi, a potom sleže ramenima. „Meni je isti.” ,,Ne, sigurno je mršaviji. Šta se desilo? Konačno si ga ubedila da ode u teretanu?” Kejt ogorčeno frkće. „Kamo lepe sreće. Džefova jedina fizička vežba je dohvatanje daljinskog upravljača. Zar ne, dragi?” kaže mu kada nam se pridruži. „Naravno.” Džef se ceri jer je s vremenom naučio da je najbolje složiti se sa svim što Kejt kaže. Ljubi je u obraz i okreće se prema meni. „Sjajna izložba, Lusi.” Grli me. „Iako ne znam mnogo o umetnosti. Meni ove slike liče na gomilu besmislenih brljotina.” Potuljeno sleže ramenima. ,,To je apstraktna umetnost”, smejem se. Moja sestra i ja se možda ne slažemo u mnogim stvarima, ali ona u kojoj se potpuno slažemo jeste njen izbor životnog partnera. Ako vas zanima kakav je tipičan dobar momak’, onda je Džef idealan primer za to - Amerikanac irskog porekla sa srcem od zlata. „Aaaa, znači tako se to zove”, uzvraća on smešeći se. „Lusi! Ah, tu si!” Pritrčava nam Magda u leopard haljini i sa plastom na glavi koji večeras kao da doseže nebeske visine. Neodoljivo me podseća na minijaturnu Bet Linč, samo okićenu dijamantima. „Ovo je gospoda Zakerman, vlasnica galerije”, pojašnjavam Džefu i Kejt, koji pomalo zatečeno zure u nju. „Moja šefica”, dodajem preko njene punđe. „Drago mi je.” Oboje joj pružaju ruku, ali Magda drži poslužavnik sa ćuftama. Da, pravila ih je nedelju dana i sada ih služi zajedno sa lažnim šampanjcem. 85


Doslovno tako, razmišljam, gledajući je kako diže poslužavnik uvis. Ma kakvo ćaskanje s gostima, Magda je zasukala svoje leopard rukave u odlučnoj nameri da ih nakljuka hranom kao i svaka dobra jevrejska majka. „Ćufte?” Iscereno kaže, iako je to više naređenje nego pitanje. „O, hvala vam. Ali planirali smo na večeru odmah posle...”, počinje Kejt, ali Magda je prekida. „Koješta. Ćufte su savršeno predjelo. Probaj jednu.” S urođenom nametljivošću Magda joj gura poslužavnik pod nos. Kejt me šiba pogledom. Ovo je verovatno jedinstvena prilika da na njenom licu vidim strah od drugog ljudskog bića. Ćutke uzima jednu ćuftu. ,,I ti. Vidi kako si mršav”, nastavlja Magda gledajući u Džefa. „Ipak ne bih.” Ali sa smeškom prihvata salvetu natrpanu ćuftama. ,,Uh, povelika porcija.” „Neverovatno su ukusne”, ubeđuje ih Magda, grleći poslužavnik obema rukama. „Neverovatno su ukusne, Lusi?” ,,Da, da, neverovatno”, ponavljam žurno klimajući glavom. „Zar ti nisi gladna, Lus?” slatko me pita Kejt. Takva je moja sestra, bez trunke odanosti. ,,Pa... zapravo...”, mucam. Dosad sam uspela da izbegnem te famozne ćufte izgovarajući se poslom i za trenutak shvatam da više nema vrdanja, a onda me spasava ulazak novih gostiju. „Jao, ne mogu sad. Stižu novi gosti!” Mašem svojim spiskom gostiju kao da je oslobađajuća zatvorska presuda i hitam im u susret. Naravno, neću moći da se vratim dok obala ne bude čista. Stoga, nakon što štrikliram njihova imena na svom spisku, krećem u potragu za Nejtom. Nalazim ga kako priča sam sa sobom, šetkajući tamo-amo i gestikulirajući rukama. Bar tako izgleda, dok ne primetim plavu svetleću tačkicu na njegovom uhu i shvatim da njegov telefonski razgovor još traje. Ignorišem ubod razočaranja. Na „ajfonu” je otkad je došao, jedva da sam popričala s njim. No, pretpostavljam da tako izgleda zabavljati se sa priznatim televizijskim producentom, tešim se. Kad me ugleda, Nejt mi dobacuje izvinjavajući smešak, a ja mu uzvraćam sa ‘nema frke’ mimikom usana. Sve je u redu. Ionako imam posla preko glave. Vraćam se u galeriju, prepunu ljudi. Malo se muvam između gostiju, ćaskam s nekoliko novinara, rukujem se s poklonicima umetno-sti. Organizovanje izložbe nije moja specijalnost i priznajem da su mi se neki imejlovi vratili jer sam ih poslala pogrešnim ljudima, a tu je i nesporazum sa firmom za ketering. Dobro, ja ga zovem nesporazumom jer to uopšte nije bila moja greška. Otkud sam znala da se firma „Užitak oblizanog prsta” ne bavi 86


keteringom? Na internetu su nudili usluge ‘keteringa za svaku priliku’, kada sam im se obratila sa molbom da mi pošalju svoj cenovnik, dobila sam spisak potpuno drugačijih usluga nego što sam očekivala. Elem, dala sam sve od sebe, znajući da goste obično više zanimaju besplatna hrana i piće nego umetnost. Ponekad mi se čini da je i ne primećuju, zaključujem, diveći se fantastičnim slikama koje smo izložili i žudeći da se i sama ponovo latim četkice i boje, da kreiram, puštajući mašti na volju... Ah, opet se zanosim, opominjem sebe, odbacujući ovu misao. Uostalom, oprobala sam se i evo dokle sam dogurala: švorc sam i na rubu socijalne pomoći. Ne, ovako je mnogo bolje. Ovako imam priliku da radim u predivnoj njujorškoj galeriji i organizujem izložbe. Mislim, prava sam srećnica, zar ne? Zadovoljno posmatram okupljene. Skoro svi pozvani gosti su tu: gospodin i gospođa Bernstajn, Magdini prijatelji i veliki kupci umetničkih dela, zatim ona manekenka čije ime uporno zaboravljam, novinar Tajm auta... Samo trenutak, ko je ono? Pogled zadržavam na tipu sa bejzbol kapom ispod koje viri tamna, kovrdžava kosa. Na sebi ima vojničku majicu kratkih rukava i farmerke iscepane na kolenima. Iznova čitam spisak gostiju, ali sva imena su štiklirana. Osim Džeme Džons, a ovaj baš i ne liči na Džemu Džons. Posmatram ga nekoliko minuta. Muva se unaokolo, gutajući ćufte kao Pokemon i iskapljujući čaše i čaše šampanjca. Dakle, služi se besplatnom hranom i pićem, a umetničke slike ni da pogleda. Najednom sam besna. Znam takve tipove. Ovo je nezvani gost, samo nije svadbarski nego galerijski. „Izvinite.” Kada mu dodirnem rame, štreca se i proliva šampanjac po svojoj ruci, munjevito se okrećući kao da je uhvaćen na delu. A jeste. ,,Da?”, uzvraća, usta punih ćufti. „Žao mi je, ali ne sećam se da sam vas štiklirala na spisku gostiju.” Učtivo se smeškam. „Spisku gostiju?” ,,Da, svi ovde prisutni su pozvani”, nastavljam mašući klipbordom. Mladić ćutke pilji u mene kao da razmišlja o nečem drugom. Neprijatno se meškoljim. „Vaše ime, moliću?” pitam. „Hej, zar se nismo već negde sreli?” Žmireći vrluda prstom ka meni. Uzmičem jedan korak i gledam ga iskosa. Nešto u vezi s njim mi je poznato, ali... „Čisto sumnjam.” Odmahujem glavom. Nastaje muk, a onda... „Čovečuljak!”, trijumfalno uzvikuje on, pljujući me mrvicom ćufte. 87


Sklanjam mrvu sa haljine. „Molim?” ,,Na pešačkom prelazu rekla si mi da sačekamo zelenog čovečuljka.” Ceri se. ,,Ne znam o čemu pričaš...” Naglo prekidam jer se najednom setih. O, bože, to je bio on. Prošle nedelje. Kada sam žurila da se nađem sa Kejt i Robin u kafiću. Mladić na pešačkom prelazu. Mladić sa videokamerom i mikrofon-pecaljkom. Mladić koji je čuo moju glupu mantru „Betonska džungla iza ugla”... Dosta! Pravim grimasu prisećajući se. Kakav blam. ,,Ah, da, sećam se”, uzvraćam trudeći se da zvučim nonšalantno. „Tako sam i mislio.” Lice mu se širi u osmeh i oči mu sevaju od sreće. Primećujem da su jarkoplave, sa najdužim trepavicama koje sam ikada videla. Skoro kao ženske, zaključujem. Shvativši da zurim u njega, brzo spuštam pogled. „Zovem se Adam.” Pruža mi ruku. Ignorišem ruku i vraćam pogled na svoj spisak gostiju. „Ovde nema nijednog Adama.” „Znam. Svratio sam onako, u prolazu.” Sleže ramenima. „Žao mi je, ali ovo je privatna izložba. Samo s pozivnicom”, otresito kažem, ali on se i dalje smeška, kao da mu je sve to veoma zabavno. „Znači, izbacuješ me?” Oklevam, osećajući se kao izbacivač. „Pa, ako želiš tako da sročiš.” „Okej, okej, ne sekiraj se. Palim.” Progutavši svoju poslednju ćuftu, iskapljuje šampanjac. „Kuvaru svaka čast. Ćufte su vrhunske.” Obrisavši usne salvetom, odlaže čašu. „Uzgred, sledeći put nabavite pravi šampanjac.” Gledam ga. Netremice! „Vidimo se.” „Teško”, mrmljam ispod glasa, posmatrajući kako se probija prema vratima. „Ko je to bio?” Štrecam se od ovog glasa nadomak svog uha i naglo okrećem glavu. Iza mene stoji Nejt. ,,Ma... niko”, kažem, najednom zatečena. „Zalutao čovek.” Brzo menjam temu. „Kako si ti? Je li sve u redu?” „Ma ludnica u studiju, ali sada je sve sređeno.” Smeška se, uvlačeći mi ruku oko struka. „Kako si ti?” „Dobro.” Odsutno klimam glavom. Malo sam nervozna, što je opravdano. Uostalom, ovo je veliki događaj za galeriju, a i moj i Nejtov prvi zvanični izlazak u javnost. „Samo dobro?” pita on skupljajući obrve, i dok gledam u njegove 88


svetloplave oči, najednom se sećam svih godina provedenih u sanjarenju o njemu, u strepnji da sam ga izgubila i maštanju o našem ponovnom susretu. Sada smo opet zajedno i on stoji pored mene, grleći me. A ja kažem da sam dobro. Zar ne letim od sreće? Osmehnuvši se, dižem glavu i ljubim mu usne. „Ne, sve je savršeno.” *** Pa, ne baš sve. Iskreno, više bih volela da Nejtov „ajfon” nije zvonio na svakih pet minuta do kraja večeri, i da nije neprestano izlazio da preuzme pozive iz svog studija. I iznerviralo me je što smo se posle izložbe svi preselili u mali kineski restoran iza ugla, gde Nejt nije hteo ni da okusi ono što sam naručila za nas. Ni piletinu, ni kuvani pirinač. Ništa. Spominjao je emulgatore i kako napareno povrće nije ni približno ukusno. Ali nije frka, samo kažem. Uostalom, u mom kolačiću sreće pisalo je: „Ništa se neće isprečiti između vas i vašeg ljubavnika.” Šta je par telefonskih poziva i par porcija kineske hrane spram srodnosti dve duše? I tako sedimo za velikim stolom - Nejt i ja, Kejt i Džef, Robin i Magda, koja je dovela i svog sina, Danijela. Na sreću, iz aviona se vidi da je jedan od onih ljudi koji nisu fotogenični, jer Danijel nimalo ne liči na Ostina Pauersa. Dobro, ne baš nimalo, ali recimo da vas ne bi začudilo da prilikom upoznavanja uzvikne „Ćao, luče”, a i ormar mu je pun plišanih odela i košulja sa karnerićima. Saznavši da je Robin Jevrejka, pa još neudata, Magda se momentalno baca na provodadžisanje. I pre nego što kažete keks, Robin i Danijel sede jedno pored drugog dok Magda sve ostale zabavlja svojim nesvakidašnjim pričama, uključujući i onu o svom drugom mužu i tubi superlepka, uprkos neprijatnom rumenilo na licu njenog sina i njegovim neuspešnim pokušajima da je ućutka. Čini se da ima nečeg u toj ljubavi jevrejske majke prema svom sinu. Da njegov blam bude veći, Magda u jednom trenutku vadi njegove fotke kada je bio novorođenče i pokazuje ih svima: „Pogledajte kako je bio lepa beba. Neverovatno!” A onda, skoro neprimetno, dolazi vreme za rastanak. Nejt i ja hvatamo taksi do njegovog stana, iako je moj na nekoliko minuta hoda odatle, ali kao što on stalno ponavlja, zašto da se stiskamo u malom stanu kad imamo onoliko potkrovlje za oboje? U njemu smo sami.

89


Mi i još milion kartonskih kutija, primećujem kada izađem iz lifta i suočim se s još jednom, tek isporučenom. Imam utisak, čim se jedna raspakuje, druga se stvori na njenom mestu. „Odlično, stigla je”, zadovoljno će Nejt. „Šta je sad ovo?” pitam provlačeći se pored kartonske gromade nasred hodnika. „Moja eliptička mašina”, odgovara on, podrazumevajući da znam šta je to eliptička mašina. Naravno da ne znam. ,,A je l’?”, uzvraćam. „Super.” Spustivši ključeve i „ajfon” na stočić, Nejt skida sako i kači ga na naslon stolice. U međuvremenu skidam cipele i masiram bolna stopala. Obično je ovo trenutak kada počnemo jedno drugo da skidamo, ali sada sam mrtva umorna. Imala sam zaista težak dan. „Spava ti se?” pita Nejt, primetivši da trljam oči. ,,Ma... malo.” Smeškam se, gušeći zev. Mislim, ne želim da ga odbijem. Ko zna, možda svakog časa dobijem želju za seksom. Nejt tako utiče na mene. Protekle nedelje sam se praktično pretvorila u nimfomanku. Skidam haljinu i u donjem vešu odlazim u kupatilo da operem zube. Nekoliko sekundi kasnije Nejt mi se pridružuje u boksericama i za trenutak stojimo jedno pored drugog nad lavaboom i baratamo četkicama. Kao što dolikuje jednom paru, zadovoljno konstatujem, posmatrajući naše odraze u velikom ogledalu iznad mermernog lavaboa. A onda spuštam pogled na Nejtove bokserice. Ne mogu da verujem svojim očima. Na sebi imaju ananase. „Nisu ananasi nego guave”, ispravlja me on kad počnem da ga zadirkujem. „Odakle ti te bokserice?”, kikoćem se. ,,Ne znam.” Sleže ramenima, ispirajući usta. „Bet mi kupila.” Osećam ubod ljubomore. Bet je Nejtova bivša žena. ,,Pa da, to sve objašnjava.” Želim da zvučim šaljivo, ali glas mi je piskaviji nego obično. Ne znam šta je groznije - to što mu ih je kupila bivša žena ili što ih je obukao. „Bet mi je kupila svu odeću. Brinula je o tim stvarima.” Ispravši usta, Nejt briše lice peškirom i počinje da vadi kontaktna sočiva. „Onda je krajnje vreme da kupiš nove”, predlažem. Trudim se da zvučim lako i neobavezno, dok zapravo izgaram od želje da se rešim ovih bokserica. ,,Na primer neke od Kelvina Klajna?” „Zašto? Ove su udobne”, gunđa on.

90


Uvukavši mu ruku oko pojasa, ljubim ga u vrat. „Izgledao bi tako seksi u jednom ‘Kelvinu Klajnu’“, mrmljam. „Šta fali ovim?” „Nejte, na njima su nacrtani ananasi.” „Guave”, ispravlja me i nadureno odlazi u spavaću sobu. Puštam da ostane na tome i završavam u kupatilu, Nejtovo raspoloženje se ne popravlja. Kada mu se pridružim u krevetu, ne grli me i ne privlači sebi, niti se ja gnezdim na njegovim grudima. Seksa nema ni u najavi. Umesto toga, oboje ležimo na svojoj strani kreveta i pravimo se da je sve u redu. „Mnogo sam umoran. Hoću odmah da spavam”, kaže mi posle kraće pauze. ,,I ja”, uzvraćam, iako su mi oči otvorene. „Onda, laku noć.” „Noć.” Zatim se okreće na bok, gasi svetlo i soba pada u mrak. I za tili čas, stvari više nisu tako savršene. Usred noći budi me neobičan zvuk. Sta je sad ovo? Dremljivo sklanjam kosu s lica i dižem glavu, osluškujući. Krrrrrr, tup. Krrrrrr, tup. Krrrrrr... Odakle dopire? Prigušen je i jednoličan. Možda dopire iz susednog stana. Kad sam živela u Londonu, petkom sam po celu noć slušala rejv muziku iz obližnjeg kluba. Kladim se da je i ovo nešto slično, samo... Ovo je potkrovlje. I oko njega nema susednih stanova. Zbunjeno trepćem, kao da ću svakog časa ugledati izvor tog iritantnog zvuka. Zavese su navučene, kupatilo je u mraku - u sobi smo samo Nejt i ja. A onda se trgnem. Možda Nejt hrče. Mislim, obično ne hrče, ali iz iskustva znam da je muškarcima dovoljno da se okrenu na leđa i odmah počnu da testerišu. Pružam ruku da ga prevrnem na bok. Ali njega nema. Brzo se uspravljam u krevetu. Gde je? Nakrivljujem glavu i gledam u pravcu vrata. Možda je otišao u toalet na veliku nuždu. Nije, jer ne čujem ništa. Da jeste, videla bih svetlo ispod vrata od kupatila. Naučila sam još nešto o muškarcima. Iz nekog razloga, meni neobjašnjivog, tu stvar obavljaju sedeći i čitajući časopis. Zašto? Zamislite sva druga mesta na kojima možete da čitate časopis, 91


sklupčani na kauču, ležeći u krevetu ili opruženi na travi u parku. Postoji gomila divnih mesta. Ali oni to rade na šolji. I dalje mozgam na tu temu dok sklanjam pokrivač i navlačim bademantil koji visi pored vrata. U pitanju je onaj beli od debelog, mekog frotira koji se može naći samo u najskupljim hotelima, i nimalo ne liči na moj stari ofucani sa izvučenim nitima. Beleška sebi: seti se da ga sakriješ kada Nejt svrati u tvoj stan. Otvaram vrata i izlazim u hodnik, hvatajući odblesak zore iznad Menhetna. Ovo podstiče dve misli: 1) Bože, kako je lepo i 2) Do đavola, još je rano. Zevam i opet čujem onaj čudni zvuk. Okrećem lice od prozora i usredsređujem se. Buka je sve glasnija i liči na...? Zastajem da oslušnem. Dahtanje? Negde iz dubine mozga iskopavam priču o jednoj svojoj drugarici koja je svog dečka uhvatila kako gleda film. Ali ne blokbaster koji se iznajmljuje iz video-kluba, nego onaj film. Mili bože. Uzbuna mi zvoni u glavi dok zamišljam Nejta kako... Brzo se sabiram. Okej, ne paniči. Pokaži da si svetska žena, isku-sna i svestrana. Dobro, nisam iskusna u tim stvarima, ali gledala sam pornić. Jednom, slučajno, u trajanju od dve sekunde. Bilo je to pre godinu dana kad sam s roditeljima odsela u hotelu i pritisnula pogrešno dugme na daljinskom upravljaču. Ne znam kome je bilo neprijatnije, meni ili mojoj mami. Ma u redu je. Skroz sam kul. Dok god Nejt ne želi da sedim s njim i gledam, razmišljam, sećajući se koliku agoniju mi je pričinjavalo čitanje pisma mojoj tetki. Ipak su to lične stvari. Elem, nespokoj u meni raste. Znam, kazaću mu da nemam vremena jer moram da skuvam čaj, ili da odem na Fejsbuk, ili tako nešto. Osokolivši se, nameštam izraz lica slobodoumne žene koja je i sama jednom imala seks u uniformi medicinske sestre, ali o tome ćemo kasnije, i ulazim u dnevnu sobu. Dahtanje je sve glasnije. Štaviše, podseća na stenjanje. Teško gutam. Smiri se, Lusi. Verujte, nikad nisam bila smirenija. Umotana u bade-mantil sa ljubičastom kosom na ramenima, spremam se da zateknem svog dečka na... „... i moraćemo da razmotrimo novu strategiju izlaska iz mreže sa pilotserijom...” Na telefonskoj vezi dok zadihano vesla na ogromnoj crnoj masini za vežbanje. Frapirana, za trenutak samo zurim u njega. Bila sam spremna na sve, ali ovo? Zapanjeno ga gledam. Crven u licu i okupan znojem, u rukama 92


steže ručke vesala dok se istovremeno odguruje nogama. Pri tom na sebi nema ništa osim onih bokserica sa ananasima, hedset, naočari i velike, bele patike. Kroz glavu mi proleće neočekivana misao. Ne svida mi se ovo što vidim. Pogada me silno u solarni pleksus. Kada postanem svesna ove misli, momentalno rumenim. Mislim, ko još izgleda seksi dok vežba. Sebe ne mogu ni da zamislim! Kada bih uopšte vežbala. ,,Hej.” Vraćam se u stvarnost i vidim da me Nejt posmatra. „Samo trenutak, Džo”, dahtavo kaže i maše mi. „Poranila si.” Nesigurno klimam glavom. „I ti si.” „Pa, sad kad mi je stigla eliptična, hoću da se vratim u formu”, pojašnjava hvatajući dah. Dakle, ovo čudo se nalazilo u onoj velikoj kartonskoj kutiji, shvatam, gledajući kako Nejt pritiska dugme i mašina pod njim počinje da se savija. ,,A morao sam i da pozovem kancelariju u Londonu.” ,,U subotu?” „Televizija ne zna za predah”, stenje on, pojačavajući stisak oko drški i pumpajući brže. „Radi non-stop.” Posmatram kako platforma postaje sve strmija dok Nejt neumorno vesla. „Izvini, moram da nastavim.” Pokazuje na slušalicu. ,,Ah, da, naravno.” Klimam glavom. „Idem da...” ‘Skuvam kafu’, htedoh reći, ali setih se da Nejt ne pije kafu. „Iscedim sok”, završavam. „Super. U frižideru imaš celer.” Bez daha kratko briše lice peškirom. ,,A imaš i par cvekli.” „Izvrsno.” Cerim se. Celer? Cvekla? S kozmetičkim osmehom na licu, ostavljam ga da vesla i odlazim u kuhinju. Zastajem na vratima. Ja? U kuhinji? Koristim neki od ovih aparata? Prestravljeno gledam svu tu opremu, raspoređenu svuda oko mene i samopouzdanje me napušta. Izgledaju kao sprave za mučenje. One i jesu sprave za mučenje, zaključujem, setivši se jednog jedinog puta kada sam pokušala da upotrebim elektronski otvarač za konzerve. Bilo je kao u filmu Teksaški masakr motornom testerom. Verujte, još imam ožiljak na palcu. Elem, treba mi nekoliko minuta da pronađem sokovnik. Iskreno, nisam sigurna kako mi je promakao budući da se zove „herkul”. U pitanju je veliki srebrni monstrum kog oprezno odmeravam pre nego što skupim hrabrost da 93


mu priđem. Okej, deluje maliciozno i komplikovano, ali sigurno nije takav. Zaboga, on samo cedi sok i ništa više. Zasukavši rukave bade-mantila, otvaram frižider i iz njega vadim celer i cveklu. Ma hajte molim vas, nije to nikakva nauka. Deset minuta kasnije duboko žalim zbog ovog stava. Sokovnik sam rastavila na delove i njegovi komadi su rasuti svuda unaokolo, ali on i dalje ne cedi sok. Gledam ga tako rastavljenog na radnoj površini, pored organskog celera i bezoblične cvekle. Ozbiljno, imam veće šanse da sklopim raketu nego da pomoću ovoga iscedim sok. Na primer, za šta služi ovaj deo? Podižem komad plastike i tupo zurim u njega. Podseća na zupčanik sa ovim pokretnim točkićem na kraju. Uzimam drugi deo. Ovaj je okrugao sa rupom u sredini. Zagledam ga. Sad mi je jasno zašto sam pala iz fizike. Ali ima nade. U fioci pronalazim uputstvo za korišćenje i okrećem na prvo poglavlje: Aktiviranje. Eto, još ima nade, uveravam sebe. Treba samo da pratim uputstva: ‘l) Izvaditi mrežastu cediljku (deo A) i zakačiti je za izvlakač pulpe (deo B), vodeći računa da sigurnosni klip (deo C) bude pričvršćen, a duga cev za odvod (deo D) na svom položaju.’ A ja mislila da je sklapanje „Ikea” komode komplikovano. „Kako napreduje?” dovikuje Nejt iz dnevne sobe. Momentalno se kočim. „Super”, uzvraćam, žaleći što ne mogu da izvedem trik iz Plavog Petra i odnesem mu ranije isceđeni sok. „Stižem.” Do đavola! Grozničavo skupljam „herkulove” delove i uspevam da ih sklopim. Zatim grabim celer i cveklu. U uputstvu piše da ih ubacim ‘jedno po jedno’, ali ja nemam vremena za to, pa utrpam sve odjednom u rupu i palim sokovnik. U tom trenutku opažam još jedan deo mašine koji se sakrio iza tostera. Gde li on stoji? Ups! Na to pitanje dobijam odgovor u vidu komadića celera i cvekle koji me pokrivaju od glave do pete. Sok počinje da prska na sve strane: po pločicama, po zidovima, po meni, svuda... Saginjem se i pokušavam da isključim mašinu. Samo što ne vidim gde je prekidač. Oči su mi pune soka od cvekle dok sokovnik štekće i trese se. Sva sam oblivena sokom i... „Gospode bože!” Mašina naglo ućuta. Okrećem se i vidim Nejta koji stoji nasred kuhinje, držeći gajtan za struju sa zaprepašćenjem na licu. „Ovde kao da je bio pokolj!” Zbunjeno se osvrćem oko sebe. Nejtova kuhinja zaista podseća na scenu iz horor filma. Sve je pokriveno crvenim kapljicama: zidovi, radne

94


površine, frižider od nerđajućeg čelika, šporet, police. Tu su i zeleni sluzavi komadići celera, svuda po njegovoj prelepoj kuhinji. „Šta se ovde dogodilo?” „Ovaj... imala sam... malih problema sa sokovnikom”, mucam. Ponižena, rukavom belog bade-mantila pokušavam da obrišem lice. „Kakvih problema?” Otcepivši nekoliko listova kuhinjskog papirnog ubrusa, Nejt mi ih dodaje. „Izgleda da mu nedostaje jedan deo.” „Misliš poklopac?” Ton njegovog glasa tera me da se naježim. „Dobro, izvini. Očistiću sve.” Grabim sunđer i počinjem frenetično da trljam po radnoj površini. „Sok može da ošteti mermer.” ,,Je li? Izvini.” „Mermer je porozan, znaš.“ „Sranje.” Trljam brže. „Onda je malo glupo napraviti radnu površinu od toga, zar ne?” Ne mogu da ne primetim. I to glasno. ,,Pa, nije predviđen za polivanje sokom od cvekle”, obaveštava me Nejt. „Znam. Izvini. Tako sam smotana.” Triput sam se izvinila, želim da dodam. Nastaje neprijatna pauza, a potom Nejtov uzdah. ,,Ma, ne zamaraj se. Verovatno nije ništa strašno.” Pazeći gde gazi, prilazi frižideru i iz njega vadi flašicu vode. „Zaboravio sam koliko si trapava.” Počinjem da se kostrešim. Okej, priznajem da nisam naročito koordinisana, ali prevršio je svaku meru. „Šta to treba da znači?” brecam se prekinuvši trljanje radne površine. „Zar se ne sećaš kako si se u Italiji stalno spoticala?” „Jesi li ikada pokušao da hodaš na visokim potpeticama po kaldrmi?”, uzvraćam, trudeći se da zvučim odbrambeno, i zvučeći odbrambeno. „I lako si lomila stvari.” Preneraženo ga gledam. „Nikad mi nećeš oprostiti onu vazu, je li?” „Bila je skupa. Od murano stakla.” ,,Pa šta? Nisam je namerno razbila”, sikćem. ,,Za sve je bio kriv onaj pauk. Pojavio se niotkuda i bio je ogroman, sa crnim dlakavim nogama.” Vidno drhtim. „Uostalom, kupila sam ti novu vazu.” „Jesi.” Nejt klima glavom. „Ali ona je bila od duvanog stakla. Unikat.” ,,Ne mogu da verujem da mi to i dalje zameraš. I posle deset godina.” „Samo kažem.” Nejt sleže ramenima, skidajući čep sa flaše i naginjući je. Gledam ga kako se naslanja na frižider i nonšalantno pije vodu dok 95


ja stojim oblivena sokom od cvekle i izlepljena komadićima celera. Najednom osećam ubod nervoze. U stvari, to je više od uboda - to je ogroman talas besa. ,,Ma nemoj!” urlam. Nejt prestaje da pije i oštro me gleda. ,,Za ovaj svinjac nisam ja kriv.” ,,Ne, ja sam. Zato što sam trapava.” Okrećem se i ljutito nastavljam da trljam radnu površinu. ,,Da si malo više pazila...”, počinje Nejt. ,,Da si ti kupio sok kao sav normalan svet”, sečem ga. Nejt uzmiče. „Opa! Znači da sam ja kriv?” ,,Ne, samo štitiš sebe.” Nastaje muk dok Nejt i ja gnevno piljimo jedno u drugo. ,,U redu. Idem pod tuš”, nabusito kaže posle kraće pauze. „Moram na posao.” Ovo boli poput bokserskog udarca. Vikend je. Planirali smo da ga provedemo zajedno. Blago posrćem, ali se brzo sabiram. ,,Da, i ja imam neka posla”, hladno kažem. „Samo da završim ovo i idem.” I pre nego što stigne da kaže bilo šta, okrećem se i počinjem da ribam sudoperu. *** Naša prva svađa. Ali u redu je. Svi parovi se svađaju. Ništa neobično. Štaviše, to nije ni tako loše. To je dobro, ubeđujem sebe. Svađa je zdrava. Ona je znak da smo pravi par. U nekom časopisu sam pročitala da je to čak i blagotvorno za vezu. Ma koga ja to zavaravam? Ovo je užasno. Osećam se tako jadno. Sat vremena kasnije koračam Petom avenijom, pokušavajući da prokljuvim smisao ovog iznenadnog obrta. Pošto sam očistila kuhinju tako besprekorno da u njoj nije ostala nijedna kapljica cvekle niti mrvica celera, tuširam se, oblačim i izlazim iz stana. U izlozima primećujem svoju mokru kosu i žalim što je nisam osušila. Jer šiške su mi već ukovrdžane od vrućine, a neki pramenovi i besprizorno štrče. Tačno je. Boja moje kose deluje pomalo ljubičasto. I promašeno, konstatujem sa očajnim uzdahom, odvajajući pogled od izloga. Nejt je otišao bez pozdrava. Bio je na telefonu kad je odjurio uz klimanje glavom. I to ne ono koji znači ‘volim te, dušo’ - već ono ‘baš me briga’. Istina, 96


nikad nisam ovoliko razmišljala o klimanju glavom. Oduvek sam mislila da su sva ista. Sve do sada. I verujte mi, ovo nije bio nimalo pozitivno. Potiskujući gnevne suze, nastavljam da hodam Petom avenijom. U normalnoj situaciji bih razgledala raskošne izloge, podsećajući sebe: ‘Hej, pa ja sam u Njujorku!! Ali sada jedva da ih primećujem. Umesto toga, zurim u prljavi pločnik pred sobom i premotavam svađu u svojoj glavi, moleći se u sebi: ‘Ne gledajte me, ljudi. Malopre sam se posvađala sa dečkom i svakog časa bih mogla da briznem u plač’ Ali nećeš, Lusi, prekorevam se. Ne zaboravi da si ljuta i takva moraš da ostaneš. Brišem suze i gušim jecaj. Nejt se poneo kao ljigavi samoživi arogantni skot. Obučen u one odvratne bokserice sa ananasima, održao mi je lekciju kao da sam najveća neznalica! A za sve je kriv onaj prokleti sokovnik. Doduše, možda je ipak trebalo da ostavim poklopac, razmišljam dok u meni raste sumnja. Trudim se da ignorišem osećaj krivice. Mislim, možda jesam malo pogrešila. Brišem ovu misao, ali ona se uporno vraća. Bože, na šta je ličila ona kuhinja. Kad stignem do parka, kidam se od jada. Zastajem na ulazu i naslanjam se na ogradu. Zapravo, sve je moja krivica. Da nisam bila onako prokleto beskorisna i tupava, sada bih uživala u subotnjem pikniku u parku. Umesto toga, stojim ovde sama i posmatram zaljubljene parove koji na travi rade ono što je trebalo i mi da radimo. Kakav užas! Nisam sigurna koliko dugo sažaljevam sebe, a onda neko od prolaznika pronese sveže kuvanu kafu čiji mi miomiris probudi čula. Nije ni čudo što se osećam ovako nesrećno, shvatam, i spazivši Starbaks preko puta ulice, hitam prema njemu. Još nisam popila prvu jutarnju kafu. Tačnije, preskačem je cele nedelje jer se budim kod Nejta koji u kući nema kafu. Ni tada se nisam osećala ništa bolje, zaključujem. U stvari, već nedelju dana imam konstantnu glavobolju. Nejt tvrdi da sam razvila zavisnost od kofeina, ali da sam na dobrom putu da je pobedim samo ako ostanem dosledna, i tek kad prebrodim krizu, osećaću se kao nova. Što je fer s njegove strane. Ali ja ne želim da se osećam kao nova. Hoću da se osećam kao stara ja koja pije kafu i nema konstantnu glavobolju. „Kafu s mlekom sa dve kugle šlaga, molim vas”, kažem smeškajući se ženi za pultom. Dolazim do zaključka da na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji piju kafu i oni koji je ne piju. Ne znam koliko je moguće spojiti ih, mozgam dok čekam da budem uslužena. Kad malo bolje razmislim... najednom osećam potajnu želju da to i dokažem. „Stavite tri kugle.” 97


*** Petnaest minuta kasnije opet koračam ulicom i pijuckam kafu. Osećam se mnogo bolje. Sunce sija, divan je dan, a ja ne moram na posao. Okej, šta sad? Imam ceo dan. Mogla bih kući, ali Robin je otišla na neku isceliteljsku seansu, a ne bih sedela sama u praznom stanu. Doduše, tu su Sajmon i Dženi, kao i gomila veša za pranje. Mogla bih da pozovem sestru, ali ona je ili u teretani ili na poslu, ili oboje. Nemam ideju. Zaboga, u Njujorku sam! U Velikoj jabuci! U gradu koji nikad ne spava! Koji nudi bezbroj mogućnosti. Otkad sam stigla, bila sam toliko zauzeta da nisam obišla ni osnovnu turističku rutu. Mogla bih da obiđem Empajer stejt, da se provozam brodićem oko Kipa Slobode, da prošetam Tajms skverom. Sve to sam želela da uradim sa Nejtom. Najednom me grize savest i pomišljam da ga pozovem ili da mu pošaljem poruku. Ali brzo me prolazi ta želja. A možda mi je on već poslao poruku, samo nisam čula zvuk mobilnog telefona. S novom na-dom brzo vadim telefon i gledam u ekran. Nema poruke. Nema ni propuštenog poziva. Ničeg nema. Za trenutak zurim u telefon dok u meni raste nemir. A onda ga impulsivno gasim. U protivnom bih ga proveravala svaki čas. Ubacujem ga u torbu i uzimam veliki gutljaj kafe. Moram da preduzmem nešto što će me oraspoložiti. Kao što je papirna braon kesa sa mašnicom oraspoložila Džuli Endruz. Samo što mene ne uveseljavaju kišne kapi na ružama nego umetničke galerije. Čim zakoračim u njih, iz mene nestaje svaki tračak tuge ili depresije. Okružena svim tim idejama, maštom, kreativnošću, osećam kako svi moji problemi nestaju i više to nisam ja. Nego dete u meni. Dok sam živela u Londonu, prestala sam da brojim sate, dane, pa čak i nedelje provedene u Nacionalnom muzeju, Galeriji portreta i Tejt moderni. Pre toga, u Mančesteru, moje utočište bila je Umetnička galerija. Ta mesta na mene deluju kao Manolo Blanik na Keri Bredšo. Posećujem ih i kad sam srećna i kad sam tužna. Kad sam usamljena ili želim da budem sama. Suvišno je reći da su umetničke galerije savr-šeni melem za slomljeno srce. Zaboravite Bridžit Džons i njen šardone, dajte mi Rotka svaki dan. I upravo sad donosim odluku, već razgaljena. Dan je kao izmišljen za zujanje po galerijama, a gde ima boljih galerija nego ovde, u Njujorku? Prepun ih je. Već sam posetila nekoliko a da nisam ni zagrebala ispod površine. Povrh toga, najbolje sam sačuvala za kraj: Muzej savremene umetnosti je sigurno najmodernija umetnička galerija na svetu. 98


Već letim od uzbuđenja. Bez šale. Ovo je sjajna ideja! Ubrzavam korak, a onda me pogađa misao: nemam pojma kuda idem. Ukopavam se u mestu i uranjam u svoju torbu. Iz nje vadim džepni turistički vodič i tražim adresu: „Jedanaesta zapadna ulica broj 53, između Pete i Šeste avenije.” Okej, to je lako. Manje-više. Nesigurno gledam levo, pa desno. Mislim da je ovuda... ili pak onuda. Bestraga! Razmišljam da započnem svoju mantru „Betonska džungla, iza ugla”, ali odustajem. Vreme u ovakvim situacijama užasno brzo leti. „Imaš neku siću?” Nečiji glas mi prekida misli. Spuštam pogled i vidim beskućnika koji sedi na presavijenoj kartonskoj kutiji i pije pivo. U drugoj, istetoviranoj ruci drži čašu od stiropora sa nekoliko novčića pružajući je prema meni. ,,Oh, da, naravno...” Iz džepova vadim nekoliko dolara i ubacujem ih u čašu. „Usput, znate li možda gde je Muzej savremene umetnosti?” Možda tražim previše, ali vredi pokušati. Beskućnik pilji u mene, a onda stenje: „Misliš MoMA?” ,,Pa da... MoMA.” To će te naučiti lekciju, Lusi Hemingvej. ,,Da vidimo...” Češe se po neuglednoj bradi. „Tamo?”, pitam pokazujući niz ulicu. On me gleda kao da sam sišla s uma. „Nije tamo”, gunđa i pokazuje u suprotnom pravcu. „Još dve ulice, pa desno.” „Super. Hvala.” Cerim se. „Nema frke.” Klima glavom i dovikuje mi: „Hej, lutko.” Okrećem se da ga pogledam. Beskućnik iskapi pivo i pokloni mi svoj bezubi osmeh. „Overi Rotka. Genijalan je.” *** Vau. To je sve što mi pada na pamet kada spazim ogromne crvene zastavice na kojima piše ‘MoMA’ kako vijore na letnjem povetarcu. Vau. Prilazim impozantnoj građevini od stakla i betona sa prelepim prozračnim predvorjem, širokim stepeništem i zidovima od stakla. Vau. Do petog sprata samo slike, skulpture, crteži, fotografije... i sve vrste neverovatnih stvari. Vau. Kao da sam zakoračila na drugu planetu. Osećam to istog momenta kad uđem u idealno rashlađenu unutrašnjost muzeja. U njemu vreme stoji i ništa drugo ne postoji. 99


Pa čak ni svađa sa dečkom. Ostatak dana provodim obilazeći postavke i upijajući sve u sebe. Jedna prostorija je potpuno okrugla i sadrži kružnu instalaciju s raznobojnim osvetljenjem, u koju možete da uđete i iz nje posmatrate kako se svetla menjaju. Veoma je zabavna jer joj se divi i beba u kolicima dok posmatra krupnim okicama kako se plava preliva u zelenu, pa u žutu, pa u crvenu, mameći joj gugutave zvuke oduševljenja. Jedna prostorija je potpuno pokrivena ižvrljanim kartonima, a druga mekim, belim perjem; u trećoj je reljef Njujorka sačinjen od recikliranih limenki. A onda na red dolaze slike: Matis, Polok, Dali, Rotko... Zastajem ispred ove poslednje i smeškam se. Beskućnik je bio u pravu. Genijalan je. U muzeju gubim pojam o vremenu, sve dok najednom ne postanem svesna užurbanosti oko sebe. Kad sam ušla, muzej je tek bio otvoren, a sada vrvi od posetilaca. Tu su školarci, starije gospode, majke s decom, pankeri sa čirokanama, strani turisti sa obaveznim kamerama, studenti koji skiciraju... A onda vidim njega. Nezvanog gosta iz moje galerije. Kočim se. Šta će on tu? Ovde nema besplatne hrane i pića. Posmatram ga neko vreme, pokušavajući da prokljuvim šta je naumio, a onda se on naglo okreće u hvata moj pogled. Do đavola. Brzo se sklanjam iza velike skulpture u obliku dve kocke postavljene jedna na drugu, ali prekasno. „Hej, opet ti.” Pravim se da ga ne čujem, tobože proučavajući skulpturu. Kad me vidi ovako zadivljenu umetničkim delom, možda će me ostaviti na miru. Bar se nadam. Ali on mi prilazi i bocka me u rame. Ipak neće. „Molim?” Okrećem se da ga pogledam. Na sebi ima istu bejzbol kapu i iste farmerke sa dve velike rupe na kolenima, samo umesto vojničke sada ima običnu belu majicu sa V izrezom. Iako se sinoć nisam trudila da primetim šta nosi, ili bilo šta slično. ,,Ja sam onaj iz galerije. Od sinoć. Izbačeni.” „Je li?” Mrštim se i piljim u njega kao da nemam pojma o čemu govori, a onda ga tobože polako prepoznajem. ,,Au, da...” Očajno glumim, znam. Eni je bila moja jedina dobra uloga. ,,E, odavde ne možeš da me izbaciš.” Ceri se i iz džepa svojih farmerki vadi kartu mašući mi njom ispred nosa.

100


„Kupio si kartu da bi ušao ovde?” Zurim u njega, ne verujući da je prava. „Potrošio si dvadeset dolara da bi ušao u muzej?” Zadivljena sam. Možda grešim, možda tip ipak nije folirant. „Nisam rekao da sam je kupio”, ispravlja me. „Samo da imam kartu.” „Znači, nisi je platio?” ,,Ne, dobio sam je. Od ortaka.” ,,Ah, pa naravno”, uzvraćam jer iznenada sve ima smisla. „Onda verovatno znaš da ovde nema besplatne hrane i pića”, ne mogu a da ne dodam. On me gleda pomalo uvređeno. „Znam. Nisam došao samo zbog toga.” „Nije valjda da te zanima umetnost?”, sarkastično pitam. ,,Pa ne baš. Zanimaju me besplatni filmovi.” „Besplatni filmovi?” Za trenutak mislim da je zalutao. „Danas je specijalnu izložba o Timu Bartonu. Pokazivaće i neke njegove ranije radove. Znaš, kao Edvard Makazoruki, Ed Vud, Velika riba...” Gledam ga zapanjeno. „Dolaziš ovde da bi besplatno gledao filmove?” ,,Ne bilo kakve filmove”, odgovara on zvučeći uvređeno. „Nego filmove jednog od najvećih režisera današnjice. Mislim, čovek je genije, način na koji snima, kadrira, istražuje film.” „Ali ovo je MoMA.” ,,Pa?” On sleže ramenima. „Znači, došao si ovde a da nisi pogledao Dalija, Rotka ili Poloka?” Zbunjeno pilji u mene. „Velike slikare”, pojašnjavam. ,,Ah, kapiram.” Nevino se smeška. ,,Pa, budući da toliko znaš o njima, zašto ne bi bila moj turistički vodič?” Ovaj njegov predlog hvata me nespremnu. Prilično je drzak, moram priznati. ,,A šta ako neću?” „Onda idem kući da malo odremam.” Zeva i proteže se. Oklevam. Deo mene želi da on ode. Lepo mi je samoj i poslednje što mi sada treba je njegovo društvo. Drugi deo mene, međutim, ne želi da on ode a da prethodno ne osmotri sve ove predivne slike. Bio bi to zločin. Da razjasnimo, to je jedini razlog. I nema nikakve veze sa čudnom kombinacijom njegove naivnosti i drskosti. Ili sa njegovom zainteresovanošću za mene. Ili sa tim ogromnim plavim očima sa predugim trepavicama. 101


Sve je samo umetnosti. Kraj priče. „Okej, za mnom.” „Ovo je Upornost sećanja, njegovo najpoznatije nadrealističko delo, i predstavlja istopljene satove koji simbolizuju nevažnost vremena.” Zastajem ispred slike Salvadora Dalija i okrećem se prema svom učeniku. Koga zovu Adam, podseća me on, za slučaj da sam zaboravila. Nisam. „Vrlo impresivno.” „Neverovatno, zar ne?” kažem, sevajući očima. ,,Ti stvarno gotiviš ove stvari, a?” Obrazi mi stidljivo rumene. „Dobro, ponekad se malo zanesem.” „Malo?” Ceri se. Uzvraćam mu smeškom. „Kako znaš toliko o umetnosti?” „Oduvek je volim, još kad sam kao klinka slikala prstima. Platno su mi bili zidovi dnevne sobe u porodičnoj kući.” „Studirala si umetnost?” Klimam glavom. „Uvek sam bila loša u školi. Nisam volela nijedan predmet osim umetnosti, ali koledž je bio druga pesma. Posvetila sam se slikanju i uživala sam u tome. Prvi put sam radila nešto u čemu sam dobra, nešto što istinski razumem, kapiraš?” „Kapiram.” Adam odobravajući klima glavom. „Šta si radila posle koledža?” „Preselila se u London da slikam, ali nije išlo, pa sam našla posao u galeriji”, jednostavno kažem. „Ali si nastavila? Da slikaš, mislim.” „Više ne”, priznajem pre nego što se ugrizem za jezik. „ Ali na kraju je sve ispalo dobro”, brzo dodajem osećajući potrebu da ga u to uverim. Njega ili sebe, pitam se. Kratko gledam u Adama. Njegov pogled je ispitivački, a izraz lica zamišljen i pomalo samouveren. „Hajde da vidiš Rotka”, predlažem i žurno se udaljavam od Dalija. „Trebalo bi da pratiš svoje srce, znaš. Ako želiš da slikaš, onda nikad nećeš biti zadovoljna poslom u galeriji.” Osećam potrebu da se branim. „Nije to samo posao u galeriji”, kratko odgovaram. „Stvarno volim svoj posao.” „Znam, nisam tako mislio...”, počinje Adam pokunjeno. „Izvini, malo sam preterao.” Sada je na mene red da se izvinim. ,,Ma ne budi smešan.” Odmahujem

102


glavom. „Samo sam preosetljiva.” Smeškam se. „Uostalom, još uvek ne mogu da verujem da nisi video pravu umetnost”, kažem, prebacujući temu na njega. „I film je umetnost”, žustro će Adam. Ovo me osvešćuje. Nikad nisam razmišljala na takav način. „Znači, ti si kao neki filmofil?” „Kao.” Smeška se. „Studiram film na Njujorškom univerzitetu.” Dok ulazimo u sledeću prostoriju, gledam ga postrance. „Zaista? Zvuči zanimljivo.” ,,I jeste.” Adam zaostaje jedan korak. „Sviđa mi se tamo.” Posmatram ga s novim interesovanjem, a potom zažmirim. ,,Da nisi malo mator da bi bio student?” „Verovatno jesam, u tradicionalnom smislu.” Klima glavom. „Ali mislim da čovek nikad nije prestar da bi učio. Jer sa starošću prestaje i fascinacija, kao i želja za učenjem i istraživanjem...” Dok ovo govori, lice mu postaje zamišljeno i najednom me podseća na nekoga. „... naročito kada je to nešto prema čemu gajiš veliku strast, kao ja prema filmu.” Osmehuje se. ,,Ja sam to izveo u suprotnom pravcu od tebe. Odmah posle koledža našao sam posao u časopisu. Pisao sam filmske kritike. Prilično zanimljiv posao. Morao sam da odgledam sve nove filmove, da posetim sve konferencije za štampu, da intervjuišem glumce. I dalje to radim, ali sada sam slobodni kritičar. Evo, nedavno sam snimio intervju sa Andželinom za njihov veb-sajt.” „Zezaš se!” „Vidiš kako odmah zadobijam tvoju pažnju, a?”, smeje se. ,,Da, zezam se. Bio je to intervju sa sjajnim novim meksičkim rediteljem, ali potajno sam znao da njegovo ime ne bi imalo isti efekat.” „Možda bi”, bunim se, glumeći uvređenost. „Zanima li te film?” Adam me upitno gleda. „Naravno. Svi vole film.” „Dobro. Ko ti je omiljeni režiser?” Zastajem. ,,Uh...” U glavi mi je prazno. Ne znam ime nijednog režisera. Je li moguće? Ma, sigurno znam. Seti se, brzo. „Skorseze”, izleće mi. To je prvo ime koje mi je palo na pamet. I jedino. „Stvarno?” Adam deluje zadivljeno. „Nikad ne bih rekao da si Skorsezeov fan.” Osećam olakšanje i neočekivano zadovoljstvo. ,,A koji njegov film ti je najbolji?”

103


,,Pa... ovaj... ima ih toliko”, neodređeno kažem. „Mislim, teško je izabrati samo jedan...” Nadam se da će moje oklevanje uroditi plodom i skrenuti nas na drugu temu, ali Adamovo lice je puno iščekivanja. Do đavola. Grozničavo kopam po fioci u svom mozgu na kojoj piŠe ‘filmovi’, ali ona je puna ljubavnih komedija sa Dženifer Aniston u glavnoj ulozi, i nekih mnogo loših stranih filmova koje me je moj davno zaboravljeni bivši dečko terao da gledam. Okej, igramo se asocijacije. Skorseze je muškarac. Poreklom Italijan... „Kum!”, trijumfalno kažem. Eto! Ipak znam. ,,To je Kopolin film”, obaveštava me Adam sa dozom razočaranja. Moj trijumf je kratkog veka. ,,Je li?” Jedem se od blama. „Ali znam zašto si mislila tako. Italija, mafija, nasilje...” Adam priča ozbiljno, ali krajevi usana mu se krive nagore. „Mislim, lako je pomešati ta dva velikana.” ,,Ma, u redu je.” Tužno se smeškam. „Znam da to zaslužujem jer te mučim umetnošću, ali o filmu ne znam ništa, osim da iznajmim DVD i odem u bioskop. To mi je dovoljno za sreću. Iako me obično više uveseljavaju kokice.” „Možda možemo da se menjamo.” Zbunjeno ga gledam. ,,Ti mene nauči o umetnosti, a ja ću tebe o filmu.” ,,Uf, nisam baš sigurna...” „Okej, kaži mi koji ti je omiljeni film?” ,,A, to je lako.” Cerim se. „Svaki u kome glumi Danijel Kreg.” Adam me zgranuto gleda. „Mora da se šališ! To je tvoj kriterijum za odabir filma? Ako u njemu glumi Danijel Kreg? Koji, uzgred, nije nikakav glumac. Poslednji Bond je propast.” ,,Ne zanima me njegova gluma.” Značajno se smeškam, na šta Adam koluta očima. Potom skida bejzbol kapu, puštajući svoju plavu grivu na slobodu, i u neverici se češe po glavi. „Samo malo, da nešto razjasnimo. Nisi videla nijednog klasika? Eni Hol, Tanka crvena linija, bilo šta od braće Koen...?” Buljim u njega kao tele. „Bogami, imaću ovde pune ruke posla.” ,,Ti?” uzvraćam prezrivo. „A tek ja? Šta znaš o kubizmu, o konceptualnoj umetnosti, o impresionizmu...?” Sada je njegov red da bulji u mene kao tele. Nastaje tišina i oboje praskamo u smeh. „Dogovoreno”, naposletku kažem. „Dogovoreno.” Adam potvrđuje, pružajući ruku. 104


„Znači, sada ću ja tebi održati prvu lekciju iz umetnosti, a onda ćeš ti meni iz filma?” razgaljeno pitam. „Kada si slobodna sledeće nedelje?”, uzvraća Adam. „Odvešću te da vidiš sjajan film, jedan od mojih omiljenih. Ali ti kupuješ kokice.” Smeje se iz sveg glasa, ali ja ćutim. Recimo da njegov predlog zvuči kao poziv na sudar, i za trenutak razmišljam da mu spomenem svog dečka. Doduše, to bi moglo da zvuči pomalo arogantno. Kao da umišljam da mu se sviđam, što očigledno nije slučaj. „Jao, nisam sigurna”, odgovaram. Neiskren odgovor, nadasve. Istina, planirala sam da slobodno vreme provedem s Nejtom, a onda se dogodila svađa. Svađa. Najednom shvatam da ceo dan nisam pomislila na to. Ovo prati sledeća misao. Ceo dan nisam pomislila na Nejta. „Drugim rečima, imaš dečka.” Adam se smeši i ja crvenim kao bulka. „Kao”, čujem sebe kako kažem i pre nego što stignem da oćutim. Kao? Čekaj malo, Lusi. Tvoj dečko je Nejt, ljubav tvog života, a ti kažeš kao. Otkad ti je postao kao dečko? Osećam ubod iznenađenja i krivice. Brzo pokušavam da se izvadim. „Zapravo sam mislila...” Ali moj izliv iskrenosti prekida sirena i glasna objava da se muzej zatvara. Već? Gledam na svoj ručni sat. Dan je proleteo. „Onda, bolje da požurim”, kaže Adam, prekidajući mi misli. ,,Da... i ja.” Klimam glavom, ali raspoloženje mi je naglo opalo, pretvorivši se u neprijatnost koje dotad nije bilo ni u tragovima. ,,Pa... zdravo.” „Zdravo”, mrmljam. Adam korača prema izlazu. Gledam ga i kada se nakratko okrene da mi mahne, a zatim nestaje u tami. I tek tada shvatam. Znam na koga me podseća. Na mene. *** Kad uključim mobilni telefon, otkrivam osam propuštenih poziva i jednu, dve, tri... počinjem da brojim sva ona mala pisamca... ukupno šest poruka. Sve od Nejta. Jesi OK? Vreme je ručka. Gde si? 105


Izvini, dušo. Ispao sam kreten. Pozovi me. Cmok Hej, ljubavi. Još si ljuta na mene? Volim te Okej, očigledno me ignorišeš. Ako hoćeš da razgovaramo, znaš gde sam. Sada je 6 sati. Gde si, do đavola? Nemam vremena za ove igre. Prekini da se ponašaš detinjasto. Redosled poruka liči na tipičnu vezu: prve su učtive i prijateljske, one u sredini ludo zaljubljene, a poslednje ljutite i svađalačke. Moje emocije prate njihov tok. Isprva osećam olakšanje i sreću - ah, kako je Nejt pažljiv da bih do šeste poruke ponovo bila revoltirana i besna. I nisam jedina, zaključujem dok slušam jednu od njegovih nabusitih poruka na govornoj pošti. Odmah ga zovem. „Zašto se ne javljaš na telefon?” pita čim odgovori na poziv. Kostrešim se. „Bio je isključen. Bila sam u muzeju.” „Ceo dan?” Zvuči neuvereno. „Pobogu, nisam imala drugih obaveza”, brecam se, jače je od mene, ali pošto ne želim da se svađam, brzo dodajem: „Izvini što nisam primila tvoje pozive.” S druge strane vlada muk, a onda: ,,Da, i ja”, odgovara Nejt, smekšavši. ,,Pa, kako je bilo u muzeju?” „Čudesno”, oduševljeno kažem, a onda se opominjem. Ne želim da zvučim kao mi je bilo baš toliko dobro. „Mislim, umetnost je čudesna, konkretno danas sam...” „Nedostajala si mi” prekida me, zvučeći odlučno. ,,A ja tebi?” „Naravno”, automatski kažem. Međutim, dok izgovaram ovu reč, shvatam da mi uopšte nije nedostajao. Iskreno, nijednom nisam pomislila na njega. Ali to je zato što sam bila okružena sjajnim slikama i izgubila pojam o vremenu, ubeđujem sebe. Adam s tim nema nikakve veze. Adam? Bože, otkud on u mojoj glavi? Šta se ovde dešava? „Dobro, kad stižeš kući?” pita Nejt, prekidajući mi misli. Osećam toplinu. Eto, sve je isto kao pre. Bila je to samo glupa svađa. Ništa više. „Mislila sam da svratim u svoj stan. Moram da nahranim Dženi i Sajmona.” „Dženi i Sajmona?” „Cimerkine pse”, pojašnjavam, shvativši da Nejt ne zna za njih jer nikad nije bi u mom stanu. „Ona je odsutna ceo dan i vraća se kasno večeras.” ,,U redu. Moj prijatelj, producent, priređuje mali koktel. Ništa fensi, samo par ljudi s televizije...” 106


Samo par ljudi s televizije? Uzbuđenje u meni već raste. „... pa sam mislio da odemo, ako hoćeš.” „Zvuči super”, čujem sebe. „Odlično”, zadovoljno će Nejt. „Daj mi tvoju adresu. Pokupiću te za sat vremena.” Sat vremena. Šezdeset minuta. Tri hiljade i šeststo sekundi. Samo? Da odjurim kući, rizikujući da dobijem srčani napad od preskakanja po tri stepenika, da nahranim pse, prošetam ih oko bloka i umalo ih zadavim sprečavajući ih da njuškaju oko svake bandere. Zatim da se istuširam, obrijem noge, iskasapivši ih pri tom, obrišem se, namažem losionom, osušim kosu, probam najnoviji balzam za ispravljanje lokni i shvatim da uopšte ne deluje, nakon čega skupljam kosu u rep. Da se našminkam probajući da nanesem senku oko celih očiju kao u najnovijem modnom časopisu, posle čega izgledam kao Miki Rork u trećoj rundi, nakon čega skidam šminku i počinjem sve iz početka. Da preživim agoniju biranja šta da obučem, a da ništa od toga nije izgužvano. Ali stižem. Naposletku grozničavo trčim po stanu u pokušaju da ga malo pospremim, ali brzo odustajem, bacivši sve suvišno pod krevet ili iza kauča, letim ka vratima kad zazvoni interfon. Panično smirujem dah i otvaram vrata Nejtu koji deluje sabrano i krajnje opušteno. „Lepo izgledaš”, kaže, ljubeći me. Na pola koraka se ukopava u mestu jer Sajmon i Dženi dotrčavaju do njega mašući repom u znak pozdrava. ,,Ne brini, veoma su dobroćudni”, uveravam ga videvši njegov zabrinuti izraz lica. „Ove pantalone samo što sam pokupio sa hemijskog.” Saginje se da otrese par dlaka sa svojih nogavica, tamo gde su se psi očešali o njega. Misleći da se saginje da je pomiluje, Dženi ga nagrađuje balavim lizom po obrazu. „Bljak.” Nejt se brzo uspravlja, praveći gadljivu grimasu. „Izvini.” Žurno vučem pse nazad u dnevnu sobu. „Imaš li antibakterijske maramice?” pita Nejt brišući rukom lice. „Mislim da nemam...” „Gde ti je kupatilo?” „Niz hodnik pa desno...” Pre nego što završim rečenicu, Nejt već maršira pored mene. Sledećeg trenutka čujem klokotanje vode iz česme. „Jesi li dobro?” pitam ga zatvorivši pse u dnevnu sobu. Vrata kupatila su širom otvorena i Nejta zatičem kako nadvijen nad lavaboom umiva lice. „Da, dobro sam.” Mokrog lica zvera unaokolo u potrazi za peškirom. Tek tad shvatam da sam u sumanutoj žurbi pospremanja stana preskočila 107


kupatilo. Pogled mi pada na mokre peškire koje sam ostavila na podu, zajedno sa šamponima i balzamima. Tu je i brijač umazan penom i mojim čekinjama, primećujem dok me obliva hladan znoj. Sećam se Nejtovog besprekorno čistog kupatila, sa belim peškirima, uredno složenim na polici, kao iz El Dekora. „Doneću ti čist”, kažem, brzo skupljajući peškire sa poda i ubacujući ih u korpu za prljav veš. Otvaram plakar, ali on je prazan. Bestraga. Gde su nestali svi peškiri? A onda mi sine. Bar pet visi sa naslona stolice u mojoj sobi. ,,Uh, izvini, izgleda da ih nema više.” „Nema veze, ionako sam već suv”, uverava me, i zvuči pomalo iritirano. „Jesi li spremna?” „Skoro. Samo da završim šminkanje.” Nakon što sam obrisala svoj neuspeli pokušaj da izgledam kao manekenka iz modnog časopisa, zaključivši da izgledam kao Ling Ling ogromna panda, moram ponovo da stavim maskaru. „Imala si sat vremena. Šta si radila?” Nejt se smeje, ali detektujem tračak nervoze. Ili je to tračak moje nervoze, konstatujem, oduprevši se nagonu da nabrojim dugačak spisak svega što sam obavila u panici da ne zakasnim. Umesto toga vedro uzvraćam: „Hoćeš nešto da popiješ dok čekaš?” „Samo vodu, ako imaš.” „Nemam flaširanu. Može obična?” Krećem ka kuhinji. „Nemaš? Onda ništa.” Nejt nabire nos. „Znaš mene - pijem samo mineralnu.” „Naravno.” Klimam glavom, osećajući se glupo. U malom predsoblju najednom postajem svesna svog skučenog stana. „Šta je ovo?”, pita Nejt kucajući po drvenoj maski koja se iskrivila na zidu. ,,Iz Etiopije”, odgovaram žurno je ispravljajući. „Cimerkina. Mislim da je protiv zlih duhova.” ,,Ma, je li?” Nejt, izvijenih obrva, proučava masku. ,,U stvari, samo da zgrabim torbu i idemo.” Što pre stignemo, to bolje, dodajem u sebi otvarajući vrata od svoje sobe. Utrčavam unutra i tražim maskaru. Namazaću je u taksiju, na putu do tamo. „Znači, ovo je tvoja soba?” Okrećem se i na vratima vidim Nejta čiji pogled leti po mojoj haotičnoj sobi. „Jeste. Malo je skučena... i nema mnogo ormanskog prostora”, brzo dodajem hvatajući njegov izraz lica dok odmerava gomile moje odeće, nabacane na krevet i naslon od stolice, „ali meni odgovara.” Nastavljam 108


potragu za maskarom. „Prilično je... šarena”, primećuje on, pažljivo birajući reči. „Oduvek sam volela boje.” Do đavola, gde je ta prokleta maskara? Proveravam svoj neseser sa šminkom čiji je sadržaj prosut po toaletnom stočiću. Sigurno je tu negde. „Imaš previše stvari za nekog ko se tek doselio u Njujork.” Dižem pogled sa toaletnog stočića i vidim da Nejt razgleda moju policu sa knjigama, na kojoj su naslagane i fotografije, časopisi, stari blokovi za crtanje i moja zbirka morskih školjki koje nisam imala drugde da stavim. „Šta je ovo?” Nejt odsutno uzima časopis s vrha i pilji u njega. „Popunjavala si neki test...” U glavi mi zvoni za uzbunu. Našao je onaj test. Osećam navalu neprijatnosti. „Ah, to?”, kažem trudeći se da zvučim nehajno dok mu uzimam časopis. Juče bih mu verovatno pokazala, čisto iz zezanja - uostalom, Nejta bi sve to sigurno zabavilo - ali sada... Krajičkom oka lociram maskaru na krevetu i posežem za njom. Sada više nije isto. Kao da su mi se osećanja promenila. „Gomila gluposti”, kažem odmahujući rukom i bacajući časopis u korpu za otpatke. „Hajdemo.” *** Kada stignemo, žurka je u punom jeku. Kažem ‘u punom jeku’ iako svi gosti stojećki piju votka-martini i pričaju o televiziji. A pod ‘pričanjem o televiziji’ ne mislim na ćaskanje o tome ko će pobediti u Plesu sa zvezdama, nego na diskusije o produkciji, njenom budžetu i ciframa koje ga prate. Ispostavlja se da svi rade u istoj grani industrije, osim mene. Glamurozna žurka koju sam očekivala zapravo je dosadni skup televizijskih radnika i producenata. U jednom trenutku, dok se gušim u razgovoru sa jednim od njih, hvatam sebe kako se pitam kada ćemo otići odavde. Brzo podsećam sebe da sam u Njujorku, na televizijskoj žurci sa Nejtom. Nekoliko meseci ranije verovatno bih sanjala ovaj scenario, ali sada neizmerno želim da se vratim kući, obučem pižamu i sklupčana na kauču gledam Opru. Zaboga, Lusi! S naporom se koncentrišem na razgovor. „Kao što rekoh, sve je stvar integriteta”, izlaže Bred, oniži čovek u šljaštećem odelu, koji mi uporno stavlja ruku oko struka, tobože sklanjajući

109


me konobarima s puta. Naravno, Nejt to ne primećuje. Udubljen je u analizu nove ideje za kviz. „Apsolutno”, klima glavom Nejt, mrtav ozbiljan. Za ime boga. Razgovara o kvizu, a ne o dokumentarcu ovenčanom nagradama. „Izvinite me”, učtivo kažem u pokušaju da se izvučem. „Zašto? Šta sam uradio?” uzvraća Bred smejući se sam sebi. „Bred je nepopravljivi veseljak”, smeška se Nejt, prihvatajući njegov šeretski humor. „Deder, otkrijte mi”, tobože zaintrigirano će Bred, kezeći se, ,,gde ste se vas dvoje upoznali?” ,,U Italiji. Oboje smo studirali umetnost”, objašnjavam. Pri sećanju na Veneciju, osećam poznatu toplinu. „Stvarno? Znači, ti si umetnica?” Zastajem, pomalo zatečena ovim pitanjem. „Bila sam, ali kratko”, brzo kažem. ,,A onda je shvatila da živi u stvarnom svetu i našla normalan posao”, cereka se Nejt. Njegove reči me ubadaju. „Tako nekako.” Klimam glavom, terajući se na osmeh, ali duboko osećam kako nešto puca i koristim priliku da šmugnem u kupatilo, ostavljajući njih dvojicu da se smeju. Utekavši im, odlazim na drugi kraj prostorije. Žurka se održava u potkrovlju Tribeke, okruženom golim cevima i zidovima od cigle u koji se savršeno uklapaju komadi starog nameštaja, raspoređeni kao umetnički eksponati. Kad smo već kod umetnosti, na zidovima visi nekoliko slika koje su nesumnjivo originali. Po Nejtovoj priči, vlasnik je jedan od glavešina mreže za koju on radi. Meni to, naravno, ništa ne znači, osim spoznaje da je moguće obogatiti se i radom na televiziji. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se promuvam između gostiju, i tužnog zaključka da prisutni govore meni nepoznatim jezikom, izlazim na terasu gde ćaskam s jednim od konobara. Zove se Erik i svira gitaru u hevimetal bendu. Dvadeset minuta priča mi o njihovoj poslednjoj svirci i kako je celo veče proveo slemujući pored ogromnog zvučnika. Kada Erik ode da posluži kanape, probijam se do toaleta. Ovoga puta stvarno moram na malu nuždu. Međutim, kad otvorim vrata, unutra zatičem dva mladića okrenuta leđima, od kojih je jedan nadvijen nad lavaboom. Odmah mi je jasno da šmrču kokain, međutim, tek kad uđem unutra, shvatam da je jedan od njih Bred. A drugi Nejt. „Ups!” S mešavinom šoka i stida, ukopavam se na vratima. Kada me primete i okrenu se, istrčavam napolje.

110


„Izvini, Brede”, kaže Nejt i trči za mnom. Sustiže me na hodniku. „Kuda ćeš?” „Umorna sam. Idem kući.” „Idem s tobom.” „Nema potrebe. Ostani. Očigledno si zauzet.” Nejt se mršti. „Daj, Lusi, ne pravi frku ni od čega.” Gledam ga i najednom vidim nekog koga ne poznajem. Ovo nije dugokosi opušteni mladić koji puši marihuanu. Ovo je uštogljeni, vežbama opsednuti radoholičar koji tvrdi da kafa nije zdrava i koji u toaletu tuđeg stana sa ljigavcem u šljaštećem odelu šmrče bogzna šta. ,,Ne radi se o tome, Nejte, ti si pobornik zdravog života, nisam ja. Alo, ti ne piješ ni običnu vodu”, brbljam prvo što mi padne na um. ,,To je nešto sasvim drugo.” „Nije.” Odmahujem glavom. „Licemeran si.” ,,A ti praviš scenu”, ućutkuje me, proveravajući da li nas je neko od gostiju čuo. Bes u meni raste, ali nekako ga obuzdavam. „Slušaj, neću da se opet svađamo. Zaboravimo sve ovo.” Oblačim žaket i okrećem se da izađem, ali Nejt me prati u stopu. „Lusi, čekaj. Dozvoli da se oprostim sa par ljudi, i idem s tobom.” „Nema potrebe. Ostani. Uhvatiću taksi.” Pogled koji mi upućuje govori: Nemoj to da mi radiš pred ovim ljudima. „Daj mi samo pet minuta.” Pet minuta se proteže na dvadeset, koliko stojim na vratima i posmatram ga dok ide od jednog do drugog gosta i upušta se u kratke razgovore uz obavezan osmeh. U iskušenju sam da odem i ostavim ga tu, deo mene kasnije žali što nisam podlegla, a onda mi se, konačno, pridružuje. U taksiju se vozimo smrknuti i ćutljivi. „Stalno spavamo kod tebe - što ne bismo za promenu večeras prespavali kod mene?” pitam kada Nejt vozaču kaže svoju adresu. „Šta? Radije bi prespavala kod tebe nego kod mene?” Zapanjeno me gleda s drugog kraja sedišta. A pre samo nekoliko dana sedeli bismo zagrljeni na sredini. Svaki psiholog bi odmah otkrio da u našoj vezi nešto ne štima. ,,A šta fali mom stanu?” Osećam ubod iritacije. „Nadam se da ne želiš da ga upoređuješ s mojim.” Nejt se lako smeje i izvija jednu obrvu. Ako sam malopre bila iritirana, sad sam ljuta kao ris. ,,Ne, molim te nastavi. Živo me zanima to poređenje”, izazivam ga skrštajući ruke na 111


grudima. Nejt nestrpljivo uzdiše. „Okej, moje je potkrovlje s pogledom na park, a tvoje na četvrtom spratu u zgradi bez lifta, s pogledom na zid od cigle išaran grafitima.” „Meni se sviđa.” „Meni ne.” ,,A meni se ne sviđa tvoj stan”, uzvraćam paljbu. „Šta može da ti se ne sviđa?” ,,Za početak, to što je sav beo. Sterilan je.” „Sterilan?” zapanjeno će Nejt. ,,A u tvom kao da je eksplodirala fabrika boja.” Prezrivo frkćem. ,,A onu vudu stvar da i ne spominjem.” „Koju vudu stvar?” brecam se. „Ono što liči na masku.” Nejt pravi grimasu. „To nije vudu!”, uzvikujem. „Uostalom, u mom stanu bar ima nečeg zanimljivog. Tvoj je toliko bezličan da liči na bolnicu, osim one epileptičke mašine.” „Nije epileptička”, ispravlja me žustro. „A i ne bi ti škodilo da je malo koristiš.” „Šta to treba da znači?” „Znači da bi tvojim butinama prijalo malo zatezanja. Osim ako nisi emotivno vezana za taj celulit.” Oštro uzdišem. Ovo je bio direktan kroše. ,,A i napravila si rupu na mom tepihu”, nastavlja Nejt aperkatom. „Molim?” Još se oporavljam od prethodnog. „Imam sigurnosne kamere u sklopu alarmnog sistema.” Bestraga! Naslutila sam da postoje kamere. Šta li je još snimio? „Ono je veoma skup tepih.” „Zaboga, bilo je slučajno”, branim se. ,,A ono sa sokovnikom?” Stežem vilice. „Izvini, ali nisam perfekcionista kao ti, ne živim u otmenom potkrovlju.” „Tvoj stan je neuredan. Đubre na svakom koraku.” „Bolje neuredan nego sterilan.” „Šta? Znači, moj je sterilan zato što kutije od pice ne bacam ispod kreveta?” uvređeno će Nejt. Bedak. Video ih je. ,,Ne, nego zato što dramiš oko toga kako se puni mašina za sudove ili kako se ubacuje kašika u fioku. Toliko si sterilan da peglaš i svoje bokserice

112


sa ananasima! A kada smo već kod njih, je li normalno da tridesettrogodišnjak nosi bokserice sa ananasima?” Nejt se mršti. „Slušaj, ovo je očigledno bila kardinalna greška.” „Greška?” ,,Ti i ja. Ovo više ne ide. Hoću da raskinem.” „Ti hoćeš da raskineš?” prezrivo pitam. „Nećeš ti, nego ja hoću da raskinem!” Nejt tupo zuri u mene. „Šta? Ti raskidaš sa mnom?”, zabezeknuto pita. ,,Ne, nego ja raskidam s tobom.” „Bože, bio si i ostao kreten!” urlam. „Uopšte se nisi promenila. Bila si i ostala tvrdoglava”, dere se Nejt. „Zato si se ti promenio. Nekada si bio zabavan”, uzvraćam. „Život nije zabava, Lusi. Moraš da odrasteš.” „Odrasla sam!” „Kosa ti je ljubičasta!” ujeda on. ,,Ja bar imam kosu”, pikiram. Nastaje muk u kom se zadihani streljamo pogledima. „Izvinjavam se, kuda vas dvoje idete?” Utom se oboje okrećemo prema vozaču koji nas upitno gleda iz retrovizora. ,Ja s njim nikuda ne idem”, kažem šibajući Nejta pogledom. Taksi se zaustavlja i za trenutak oboje tvrdoglavo sedimo na sedištu. A onda Nejt, uz nestrpljiv uzdah, otvara kola i izlazi napolje, zalupivši vrata za sobom. To je to. Nejt i ja smo završili. Naša velika romansa je gotova. Trajala je celih nedelju dana. „Ako ćemo precizno, trajala je manje od nedelju dana”, napominje Robin. Ugledavši moj izraz lica, brzo dodaje: „Deset godina i manje od nedelju dana.” Nedeljno jutro. Robin i ja šetamo njene pse u Bateri parku. U prevodu, nas dve sedimo na travi i ližemo sladoled dok Sajmon i Dženi njuškaju unaokolo. „Još ne mogu da verujem”, kažem uzimajući veliki liz vanile. „Misliš na raskid ili na ono što ti je rekao za...” Robin naglo zaćuta uputivši mi pogled koji znači: znaš već šta. Nešto ranije, dok sam joj prepričavala našu svađu, saosećajno je klimala glavom i uzvikivala: „Tako je, dušo”, kad god bi ugrabila priliku.

113


Kad sam spomenula način na koji je opisao moje butine, oštro je uzdahnula i zanemela od šoka. Nešto što Robin nikad ne čini. Ili čini, ispostavilo se. „Na oboje”, odgovaram, odgrizavši veliko parče čokoladnog vafla u znak bunta. „Kad samo pomislim da sam sve ove godine bila zaljubljena u njega.” „Bolje voleti, nego gubiti”, mudruje Robin. „Nisam ga izgubila!”, brecam se. Utom Sajmon prestaje da njuška po travi i uplašeno me gleda načuljenih ušiju. „Nego sam raskinula s njim!” Robin deluje zbunjeno. „Mislila sam da je on raskinuo s tobom”, tiho kaže. ,,Pa, jeste... na neki način”, nevoljno priznajem. „Raskinuli smo jedno s drugim. Posle velike svađe u taksiju.” „Eto, bar ste se oko nečeg složili.” Robin ne prestaje da me iznenađuje svojom odlučnošću da sve gleda iz pozitivnog ugla. Kakva god nesreća da je zadesi, ona ostaje pozitivna. Kada bi je greškom uhapsili na Tajlandu zbog šverca droge, osudili na doživotnu robiju i bacili u zatvor u kome niko ne govori engleski, verovatno bi to shvatila kao jedinstvenu priliku da se osami i nauči neki novi egzotični jezik. ,,Da, valjda.” Odsutno klimam glavom. „Jesi li povređena?” Krajnje je vreme da prestanem da mislim o tome, zar ne? „Nisam”, kažem posle kraće pauze. Dok ovo govorim, osećam čudno uzbuđenje. Mislila sam da ću biti povređena. Mislila sam da ću biti očajna. Uostalom, zar Nejt nije bio moja srodna duša? Muškarac bez kog nisam mogla da živim. Druga polovina koja me upotpunjuje. Ne, Lusi, to je bio Džeri Megvajer. „Onda je to dobro”, ozareno će Robin. „Raskid je jedno, a slomljeno srce nešto sasvim drugo.” Koluta očima kao da je i sama kroz to prošla, na šta ja pomirljivo klimam glavom. Samo što ovoga puta ne osećam da li mi je srce slomljeno. „Zatečena sam”, priznajem. ,,I razočarana. Nejt nije ono što je nekada bio. Ali verovatno nisam ni ja.” Spuštam pogled na svoj sladoled. Moja odbrana se topi zajedno s njim. „Bila sam zaljubljena u idealnu predstavu o njemu. U nekoga nekadašnjeg. U Nejta od pre deset godina.” Naglas razmišljam dok su mi misli u rasulu. Protekla nedelja podseća na san. Na emotivnu vrtešku. Sve se dogodilo tako brzo da nisam stigla ni da zastanem i porazmislim o svemu. Nisam želela da zastanem i porazmislim o svemu. Opet sam se ludo zaljubila i poletela od sreće. Ponovo sam ga srela i otkrila da me još voli. Oboje smo se zaneli. Nismo se ni zapitali da li se 114


možda zaljubljujemo u drugačiju osobu. Poneo nas je trenutak, strast, ushićenje, poput ronjenja u okeanu. Ali sada sam, konačno, izronila da udahnem vazduh. „Bila sam zaljubljena u ideju ponovne romanse sa mojom prvom ljubavi. Oboje smo bili”, naposletku kažem. „Ali svi smo”, uverava me Robin. ,,To je tako romantično.” „Stvarno sam mislila da je Nejt moja srodna duša, ali sada...” glas mi se gubi. „Ali sada si shvatila da nije, i to je okej.” Primetivši tugu na mom licu, Robin odmah preuzima ulogu komičarke. ,,Pa šta ako je prošlo deset godina? Bolje ikad nego nikad.” „Zar nisi rekla da je Nejtu i meni suđeno da budemo zajedno? Da smo svi samo marionete u rukama svemoćnog kosmosa i sudbine?” snuždeno pitam. Robin rumeni. „Jesam. Dogodilo se previše slučajnosti, kao da ste suđeni jedno drugom, a i bili ste sladak par.” Zastaje. „Sigurna si da je gotovo?” „Milion posto.” „Hmm.” Robin zamišljeno liže svoj sladoled. Ne deluje uvereno. „Možda sam ipak malo ljuta”, priznajem. „Znaš, sigurna sam da nije ozbiljno mislio ono za butine”, brzo kaže Robin. Odmahujem glavom. ,,Ne na Nejta, nego na sebe. Osećam se glupo. Sve ove godine sam verovala da ne mogu da budem srećna bez njega. Idealizovala sam i njega i našu ljubav.” Zastajem, čupajući vlas trave. „Sada se osećam kao Doroti u Čarobnjaku iz Oza, kad skloni zavesu i otkrije da je čarobnjak samo čovečuljak koji povlači ručke.” ,,I ja sam se tako osećala kad sam na proslavi mature ugledala Breda Poleskog”, saosećajno će Robin. ,,U šesnaestoj sam bila do ušiju zaljubljena u njega. Nisam smela ni da ga pogledam. Za mene je bio bog. A onda, kad sam ga ponovo srela prošle godine, shvatila sam da je samo čovečuljak koji ima firmu za hemijsko čišćenje i živi u Ohaju. Bio je tako običan.” Odmahuje glavom, trepćući svojim zelenim očima. „Upravo tako. Jednog trenutka sam sekla vene za njim, a sledećeg...” naglo ućutim. Bože, jesam li zaista bila tako prevrtljiva? „Dešava se”, zamišljeno će Robin. „Meni se to jednom desilo usred...” Značajno izvija obrve. „Usred čega?” „Usred, znaš već čega.” „Nije valjda?” Konačno mi sine. „Šta se desilo?” 115


„Tip je pripadao Hare Krišni i...” „Zar pripadnici Hare Krišne upražnjavaju seks?” „Dobro, nije bio neki ljubavnik, a i pevanje mi je malo razbijalo koncentraciju.” Robin zastaje. „Jao, misliš je l’ im dozvoljeno da upražnjavaju seks zbog religijskih ubeđenja?” Otvara usta i širi oči. „Vidiš, to ni ja ne znam.” Za trenutak zamišljeno ćuti. ,,Ma, zar je bitno? Gde sam stala?” „Kod seksa”, podsećam je. ,,Ah, da.” Sklonivši lokne s lica, Robin me fiksira pogledom. „Bio je na meni i podigla sam glavu i ugledala njegovu ćelu i najednom, iz vedra neba, dobila viziju Freda, kornjače moje sestričine. Znaš kako kornjače isture svoje glavice iz oklopa...?” Pokazuje ramenima. „Veruj mi, više ništa nije bilo isto. Što je prava šteta, budući da je vrhunski kuvao. Kako je samo spremao pasulj. Mmm...” Osećam kako mi se raspoloženje popravlja. Nemoguće je ostati snužden pored brbljive Robin. ,,Od njegovog pasulja nikad, ali nikad nisam imala gasove.” Kikoćem se. „Jesi li ikad čula za frazu previše informacija’?” pitam je kroz smeh. „Naravno. Ignoriši.” Ceri se, a onda naglo uspravlja leđa. Telo joj je u pripravnosti, kao kod Sajmona i Dženi kad spaze vevericu. „Šta si videla?” „Tamnokosog, zgodnog stranca. Levo od nas.” Pokazuje glavom prema jezeru. Oh, oh. Znam na šta misli. „Harold?” „Može biti.” Robin klima glavom, stavlja naočari za sunce i spušta se na travu. Najednom imam osećaj kao da nekoga uhodimo. „Kako je bilo s Danijelom ono veče?” pitam u pokušaju da joj skrenem pažnju sa zamišljenog muškarca na stvarnog. „Kada sam odlazila, lepo ste se slagali.” ,,Ah, bilo je zabavno. Sladak je”, nezainteresovano kaže, pogleda uprtog u tamnokosog zgodnog stranca. Ne bi me iznenadilo da svakog časa izvadi dvogled i začkilji kroz njega. „Pitao me je da izađemo ponovo...” ,,Da izađete?” uzbuđeno kažem. „Nisi mi to rekla!” „... ali odbila sam, naravno.” „Zato što nije Harold?” „Tako je.” Robin klima glavom, ignorišući negodovanje u mom glasu. „Rekla sam mu da nas dvoje nemamo budućnost.” Zgranuto je gledam. ,,To si mu rekla? Rekla si mu za Harolda?” 116


,,Pa da”, nehajno uzvraća Robin, kao da je najnormalnija stvar na svetu reći muškarcu da nisu jedno za drugo jer je njoj suđeno da bude sa tamnokosim, zgodnim strancem po imenu Harold. Ali kod Robin je sve moguće. „Zašto da mu ne kažem?” Zato što će pomisliti da s ipotpuno luda, želim da joj odgovorim, ali umesto toga diplomatski cvrkućem, „ Ali da ste izašli, možda bi otkrila koliko ti se zaista sviđa.” „Toga se i plašim”, priznaje Robin gledajući me uplašeno. „Zamisli da posle toga sretnem Harolda?” Brzo vraća pogled ka jezeru. „Jao, bez veze.” Pratim njen pogled. Tamnokosi zgodni stranac grli ženu u poodmakloj trudnoći. „Kako god bilo, pristala sam da izađem s njim. Ali ne na sudar, nego samo prijateljski.” Robin uzdiše, sklanjajući travu sa suknje i ustajući, spremna za polazak. „Dobro.” Kažem i pridižem se. „Možda će ti se s vremenom svideti.” ,,Ne govori to!”, panično se koči. ,,To ne sme da se desi. Šta onda da radim kad sretnem Harolda?” Uzmite u obzir da nije rekla ‘ako’ nego ‘kad’. ,,A šta ako se ti i Harold, ako ga ikad sretneš, ne budete slagali?” pitam dok hodamo kroz park prema izlazu. Robin mi upućuje pogled kojim kao da kaže: To nije lepo, Lusi, odbijajući poraz. „Uzgred budi rečeno, jedan klijent mi je dao dve karte za pozorište sledeće nedelje”, lako menja temu. ,,U pitanju je nova predstava na Brodveju, Sutrašnji životi, pa ako si zainteresovana...” „O, da”, oduševljeno kažem. „Nikad nisam bila na Brodveju.” Eto, nemam nameru da žalim za Natanijelom Kenedijem, proleće mi kroz glavu. „Ali problem je što ja ne mogu. Imam isceliteljski seminar. Ako hoćeš, pitaj nekog da pođe s tobom, kao na primer...” Nejtovo ime joj nečujno beži sa usana i ostaje da lebdi u oblačiću iznad njene glave. „Pitaću sestru”, odlučno kažem. Omotavši loknu oko prsta, Robin zamišljeno zastaje. „Lusi, ne bih da se mešam, ali jesi li sigurna da to nije samo mala ljubavna svađa?” „Sigurna sam da nije.” Odmahujem glavom. ,,U stvari...” Setivši se nečeg, naglo zastajem. Uvlačim ruku pod majicu i napipavam ogrlicu s priveskom od pola novčića. Nisam je skinula otkad sam srela Nejta. Sada je skidam i ubacujem u obližnju kantu za đubre. Zatim se okrećem prema Robin koja me zapanjeno gleda i kažem: „Veruješ li mi sad?” Svaki kraj je novi početak, i tako se kasnije tog dana bacam na veliko 117


spremanje stana. Veče provodim sortirajući svoje stvari i bacajući one suvišne. Uključujući i ‘Nejtov dosje’ pun starih fotografija, pisama i sitnica koje sam svih ovih godina čuvala i vukla svuda sa sobom. Vreme je da ga se rešim, odlučno kažem sebi, ubacujući celu fasciklu u kantu za đubre. Vreme je da krenem dalje. Pre nego što zaspim te noći, stavljam mobilni telefon na punjenje. S Nejtom se od onda nisam čula, niti to više očekujem. Za trenutak mi pada na pamet da mu pošaljem oproštajnu poruku, bez puno emocija i patetike, ali odustajem od te ideje. Situacija je još uvek sveža. Najbolje je ostaviti da se prašina slegne, a onda mu poslati imejl s nekim zrelim, filozofskim stavom o ljubavi i međuljudskim odnosima. Možda ćemo jednog dana opet biti prijatelji, kao Brus i Demi, i zajedno provoditi godišnje odmore sa našim novim partnerima. I ako nas neko pita, pričaćemo sve najlepše jedno o drugom, s osmehom i setom. Smejaću se njegovim boksericama sa ananasima i kako je stalno visio na telefonu. Biće mi ljupko, kao i njemu moje večito kašnjenje, smetenost i ljubičasta kosa.Naravno, i dalje ću želeti da ga ubijem zbog onog komentara o mojim butinama. *** U ponedeljak ujutro budim se pozitivna i čila. Preda mnom je novi dan, prvi dan ostatka mog života. Posle jučerašnjeg katarzičnog bacanja starih stvari, vreme je da steknem neke nove. Zamislite samo, više nikada neću pomisliti na Nejta. Njegov lik mi neće igrati pred očima kad na radiju čujem našu pesmu, i nikada se neću pitati ‘Šta bi bilo?’ kad ugledam neki zaljubljeni par. Kakvo olakšanje. Kao da mi je ogroman teret pao s pleća, zaključujem dok srećno pijuckam svoju kafu sa šlagom na putu za posao. Slušam muziku sa ,,ajpoda” i veselo koračam ulicom. Osećam se nekako lakše, slobodnije... ,,Da li ja to čujem svadbena zvona?!” U galeriji me dočekuje Magda. Hita mi u susret, klepećući svojim potpeticama po ispoliranom betonu. „Šta?” Skidam slušalice i zbunjeno je gledam. „Tvoja i Natanijelova! Čujem ih!” uzvikuje ona podigavši ruku na svoje uho. Šokirano zastajem i sve lake i slobodne misli nestaju na spomen njegovog imena. „Biće predivno. Svadba neka bude u Plazi. Moja prijateljica Erni Vajzman daće vam fantastičan popust na cveće.” 118


Osećam mučninu. Kako sada da saopštim Magdi da je moja veza sa Nejtom gotova? „Bojim se da neće biti svadbe”, diplomatski kažem. Najbolje da počnem od očiglednog. „Znam, znam, želite duge zaruke.” Magda grli svoja uska ramena koja nisu uspele da povećaju ni ogromne naramenice. „Treba vam vremena da sve isplanirate i organizujete kako bi bilo savršeno, ali znaj da moraš da ga dovedeš pred oltar u roku od tri meseca. Tri meseca, slušaj šta ti pričam.” Sudar sa kamionom od deset tona koji Magda navodi prema meni, a koji prevozi punu svadbenu opremu u Plazu, neće biti nimalo lak. „Raskinuli smo”, konačno kažem. Magdina usta se još jedan trenutak pomeraju, ali iz njih ne izlaze reči. A onda ispuštaju krik, poput ranjene životinje, i njene „guči” cipele se vezuju u čvor dok se pridržava za obližnji sto. ,,Ne, ne”, zapomaže ona povrativši glas. ,,To nije moguće!” „Žao mi je. Jednostavno nije išlo”, pokušavam da objasnim, ali Magda naglo bledi pod svojim hemptonskim preplanulim tenom i debelim slojem pudera, zureći u mene zapanjenim očima. Možda je to posledica posete njenom dragom ‘prijatelju’ i doktoru Rouzbaumu, nagađam primetivši neobične otoke oko njenih očiju. „Ali on nosi italijanske cipele”, krešti Magda. „Pogrešila sam”, uveravam je. „Bile su iz banana republike.” Ali Magda ne odustaje. ,,Ne brini, sredićemo to”, ubeđuje me s novom nadom u očima. „Znam menadžera u Bergdorfu. Mogu da mu nabavim ‘pradu’ upola cene.” ,,Ne, zaista nema potrebe”, žurno kažem. „Nas dvoje nismo jedno za drugo.” Magda pilji u mene kao da govorim nekim stranim jezikom. „Kakve to veze ima s bilo čim?” čudi se ona. ,,Ja sam imala tri muža i nijedan nije bio za mene!” Zvuči toliko prezrivo da mi je potreban trenutak da shvatim šta mi govori, no čak ni tada nisam sigurna očekuje li od mene neki argument kojim bih je podržala. „Ali zato je otvaranje izložbe prošlo dobro”, veselo menjam temu. Brzo prilazim kompjuteru i palim ga u želji da proverim pristiglu elektronsku poštu. „Nadam se da će nam povećati promet.” „Hmm”, sumnjičavo će Magda. „Evo, dobili smo nekoliko imejlova u kojima piše da su ćufte bile ukusne”, čitam, dižući nakratko pogled da vidim njenu reakciju. Magda neznatno trza glavom, zanjihavši pri tom zlatni plast na svojoj glavi. 119


,,Ah da, moja cimerka Robin kaže da ona i Danijel planiraju da izađu”, dodajem u završnom udarcu. Dobro, to nije sasvim tačno i nije u redu da tek tako ofiram privatni život svoje cimerke, ali shvatite me. Očajna sam. Deluje. Magda naglo diže glavu, kao Dženi i Sajmon kad im date komandu ‘kreni’. „Hoće? Znala sam! Šta sam ti rekla? Kada je provodadžisanje u pitanju, nikad ne omanem.” Pod njenim prodornim očima spuštam pogled. ,,Da, super”, dodajem. „Deluju kao dobar par.” „Dobar? Oni su savršeni par”, ponosno će Magda, izdižući se na prste. „Iako mi moj sin ništa nije spomenuo”, gunđa. „Boji se da ću svima da razglasim. Kaže da sam lajava.” Uvređeno me gleda. ,Ja? Lajava? Pih!” Skupivši ruke na grudima kao da se ceo svet ustremio protiv sirote male Magde, drsko seva svojim živahnim okicama i teatralno kaže: ,Ja sam primer diskrecije. Živi primer.” „Svakako.” Smrtno ozbiljno klimam glavom i klikćem na imejl fotografa unajmljenog za potrebe izložbe. Na ekranu se otvara ceo niz fotografija. ,,Ko je ovo?”, pitam zureći u sliku neobično privlačne starije žene. „Deluje glamurozno.” Okrećem ekran prema Magdi koja glasno uzdiše. „Šta misliš ko je?”, uzvikuje kolutajući očima. ,,To je Melisa Silverstajn. Ucenila je svog muža milionera kada je saznala da je vara.” Sagnuvši se, tiho dodaje. „Nisam smela ovo da ti kažem, rekla mi je to u poverenju, ali zatekla ga je u krevetu sa baštovanom...” Nakon Magdine objave najintimnije tajne njene prijateljice radi dokazivanja da Danijel možda ima pravo, te da Magda i diskrecija nikad ne idu u paketu, ostatak jutra prolazi mi u sređivanju administracije i papirologije. U vreme ručka odlazim po uobičajenu porudžbinu u Kac, gde me uslužuje isti mrzovoljni čovečuljak iza pulta, koji nikad ništa ne govori. Vraćam se u galeriju noseći Magdi njenu toplu supu sa knedlama i sendvič sa govedinom u ražanom hlebu, s tom razlikom što danas odlučujem da preskočim tuna-melt i ručam samo kafu i jabuku. Bez nekog posebnog razloga. I Nejtov komentar o mojim butinama nema s tim nikakve veze. Baš kao ni činjenica da tunjevina užasno goji, što sam saznala guglajući dan ranije, otkrivši i da sadrži oko milion kalorija, ili približno toliko, i da se sav onaj topljeni sir prosto lepi za butine u obliku pomorandžine kore. Ne, zaista je čudno, ali danas uopšte nemam apetita, razmišljam dok koračam ulicom i pijuckam kafu. Creva mi zavijaju od gladi. Zvuče smešno jer... Nisam sigurna zašto, ali sigurna sam da postoji puno razloga za to. 120


,Joj!” Jaučem kada neko naleti na mene, udarajući me po ruci i prolivajući mi kafu po bluzi. „Gledaj kuda ideš!” Eto, sve više ličim na pravu Njujorčanku. Ranije bih skrušenim tonom rekla ‘Izvinite!’, a sada... Spuštam pogled na fleku koja se rapidno širi po mojoj bluzi. „Hej, što ti ne gledaš kuda ideš”, uzvraća nesmotreni prolaznik. Bože, kakav idiot! Dižem pogled i ljutito se okrećem. Čekaj malo, pa to je... „ Uzvikujemo istovremeno, poput stereo zvučnika. Zurim u muškarca u elegantnom sivom odelu, koji je upravo naleteo na mene zato što nije gledao, koji mi je upravo isflekao bluzu kafom jer brblja preko telefona i ne gleda kuda ide. Nejt. Gleda me očima iskolačenim od šoka. ,,E, zvaću te kasnije”, kaže u slušalicu i prekida vezu. Zatečena sam. Ne mogu da verujem. On. Od svih ljudi na ulicama Menhetna moram da naletim baš na njega. Ispravka: on je naleteo na mene. Moje zaprepašćenje brzo prerasta u bes. „Ubuduće pazi kuda ideš dok telefoniraš”, opominjem ga. Nejtovo lice se mrači. „Išla si direktno na mene.” „Nisam!” urlam dok u meni raste bes zato što krivicu svaljuje na mene. ,,Ti si taj koji blebeće preko telefona i ne gleda kuda ide. Vidi, prosuo si kafu po meni!” Rastežem svoju novu bluzu koja ovako oblivena kafom izgleda kao one Robinine od bojenog platna. Ako sam očekivala njegovo izvinjenje, grdno sam se prevarila. ,,A lepo sam ti rekao da ne piješ kafu”, hladno će Nejt. Šibam ga pogledom. „Šta? Znači ja sam kriva?” ,,Pa, ja svakako nisam jer si ti ta koja pije kafu, zar ne?” „Ali ti si razgovarao preko telefona i naleteo na mene”, pucam. ,,Ne, ti si naletela na mene”, uzvraća paljbu. Svesni da se vrtimo ukrug, oboje naglo zaćutimo i šibamo se pogledima. Ne mogu da verujem. Do prošle nedelje nisam ga videla punih deset godina. I tih deset godina sam maštala o slučajnom susretu s njim, ali to se nije dogodilo. A sada ga uredno srećem na ulici. „Uzgred, u mom kupatilu si ostavila neke sitnice”, prezrivo kaže, uvlačeći ruke u džepove i zveckajući mojim priborom za oralnu higijenu. „Planirao sam da ti pošaljem u galeriju.” „O, ne trudi se. Samo ih baci u đubre”, brzo kažem. 121


Pobogu, zar je dovde došlo? Jednog trenutka sa sebe cepamo odeću, sledećeg razglabamo o bacanju moje četkice i konca za zube. ,,U redu, onda je to to...” „Tako nekako.” Za trenutak ćutimo, a onda njegov „ajfon” počinje da zvoni, kao da objavljuje kraj naše veze. Vrlo prikladan kraj. „Čuj, moram da se javim...” „Javi se.” Klimam glavom. „Zbogom, Nejte.” Ostavivši ga da stoji nasred ulice, okrećem se i odlazim. Posle svih ovih godina, konačno ga ostavljam iza sebe i ovoga puta više nema povratka. *** „Hoćeš sake?” Kasnije te večeri s posla hitam u Vabi Sabi, japanski restorančić pored antikvarnice u Čelsiju, gde me Kejt već čeka za suši barom. „Može” odgovaram, zadihana od trčanja uza stepenice metroa. Želela sam prvi put da stignem prva, zbog čega sam ranije izašla iz galerije, ali uprkos svim mojim naporima, Kejt me je preduhitrila. Sada znam kako se britanski turisti osećaju kad u mediteranskim letovalištima ustanu u cik zore i shvate da su Nemci već zauzeli sve ležaljke na plaži. „Super. Zato što sam već naručila”, obaveštava me Kejt dok sedam za barsku stolicu pored nje. „Nisam htela da rizikujem. Znala sam da ćeš kasniti.” Takva je moja sestra. Nikad ne ublažava reči. „Drago mi je da te vidim”, kažem sa smeškom i grlim je, iako znam da ne voli da se grli. Ni da se ljubi. Niti da javno pokazuje emocije. U školskom autobusu su je zvali ‘ledenica’, što je bilo pomalo maliciozno. I nimalo tačno. Uostalom, i ledenice se kad-tad istope. ,,Uh, pre nego što zaboravim, da te pitam hoćeš li sa mnom u pozorište sledeće nedelje. Robin je dobila dve karte”, kažem, uzimajući svoje štapiće i uranjajući ih u činijicu sa edamama. Umirem od gladi. Ceo dan preživeh na kafi i jednoj jabuci. „Neću moći. Imam trening”, odgovara Kejt odmahujući glavom. „Svake noći?” „Pa, maraton je za samo dva meseca.”

122


Ah da, posle četrnaest sati provedenih u kancelariji, moja sestra se trenutno sprema za njujorški maraton. Umorim se od same pomisli na njega. „Imam tri propusnice za teretanu. Mogla bi da dođeš sa mnom”, predlaže ona, krckajući zubima sojina zrna. „Sada ne moraš da vežbaš jogu.” Smeška se, zbog čega tobože nasrćem štapićem na nju. Već sam joj ispovedila raskid s Nejtom. Pozvala sam je iste večeri i ispričala joj detalje u jednom dahu. Kada sam konačno zaćutala, njen jedini odgovor je bio - dobro - a onda je lako prešla na temu svojih novih pločica u kupatilu. ‘Elokventna’ nije reč kojom bih mogla opisati svoju sestru. Ponekad se pitam da li njoj reči znače isto što ostatku sveta novac, budući da ih štedljivo upotrebljava i nikad ne troši previše odjednom. „Mislim da si dobro prošla”, nastavlja Kejt. „Uštedećeš pare na kiropraktičaru.” „Nisam toliki duduk za jogu.” „Lusi, kako misliš da zauzmeš pozu lotosa kad ne možeš ni da prekrstiš noge? Sećaš se školske priredbe?” Kejt me upravo podsetila na jedan od najsramnijih trenutaka u mom životu. Imala sam dvanaest godina i skrštenih nogu sam sedela u školskom hodniku, slušajući našeg razrednog starešinu. Moje noge su se najednom ukočile i više nisam mogla da ih ispravim. Gospodin Dikenson, naš razredni starešina, na rukama me je odneo u školsku ambulantu. Taj blam nikad nisam prebolela. Deca su me godinama nemilosrdno zadirkivala u fazonu ‘ne zaboravi da prekrstiš noge’, što je dobilo potpuno drugačiju konotaciju kad sam odrasla. „Izvolite, vaš sake.” Gledam u konobara koji nam prilazi sa flašom i dve keramičke čašice, ceremonijalno ih servirajući ispred nas. „Domo arigato”, osmehuje se Kejt, tradicionalno pognuvši glavu. Konobar se oduševljeno ceri. ,,Do itaši mašite”, odgovara uz duboki klimoglav i udaljava se. Zbunjeno gledam svoju sestru. „Otkad ti govoriš japanski?” „Otkad mi sve više klijenata dolazi iz Tokija”, odgovara sipajući nam sake. „Učim ga u slobodno vreme.” Zadivljeno je posmatram. Moja sestra ne prestaje da me iznenađuje. Ponekad se pitam da li smo zaista sestre, ili je došlo do neke zabune u porodilištu. Mislim, mogu li ja da budem u krvnoj vezi s nekim ko uči japanski? U slobodno vreme. Zato što se ja u slobodno vreme kačim na Fejsbuk i gledam tuđe fotke, preko interneta kupujem stvari koje mi ne trebaju i koje nikad prethodno ne 123


probam, buljim u TV sa Robin i diskutujem o gurmanskim dilemama kao: ‘Da li da naručimo najveću picu i prepečen hleb sa belim lukom ili srednju picu sa ekstra dodacima?’ „Sad je na tebe red da sipaš”, kaže Kejt gurajući mi flašu. „Kažu da donosi sreću kad jedna drugoj sipamo.” „Mislila sam da ti nisi sujeverna.” ,,I nisam.” Kejt se mršti kao da sam je nazvala ružnim imenom. ,,U pitanju je tradicija, a ne sujeverje. Razlika je ogromna.” „Kako je na poslu?”, pitam, menjajući temu. „Ima li nekih korisnih... integracija i akvizicija?” Ako postoji siguran način da oraspoložim svoju sestru, onda je to razgovor o njenom poslu. Njena omiljena tema svih vremena. Da se ona pita, verovatno bi to bila i jedina tema. Za razliku od mojih drugarica, nju ne zanima komentarisanje najnovije modne linije u Zari, nagađanje kako će se razrešiti trougao Dženifer-Bred-Andželina ili ćaskanje o ljubavnim vezama. Čak ni kada je u pitanju njena. U stvari, te teme se dotakla samo na dan njenog venčanja, kada ju je neko pitao šta je dobila udajom za Džefa. Hladno je odgovorila: „Novi stan i zajednički budžet, tako da sada možemo sebi da priuštimo dvosoban”, što, po mom skromnom mišljenju, nije bio odgovor koji su ljudi očekivali. „Iscrpljujuće, ali uzbudljivo”, odgovara Kejt s novim entuzijazmom. „Direktor je zadovoljan dosadašnjim integracijom, što se odlično odražava na performanse, ali izgleda da je za sporazum Džoberg-Koen potrebno nešto više...” Naglo zaćuti, primetivši moj zblanuti pogled. „Stvarno te zanima?” „Naravno”, uzvraćam. „Zvuči fascinantno.” I bilo bi, zaista, samo kad bih znala o čemu Kejt govori. „Hmm.” Sumnjičavo me gleda, a onda guši zevanje. ,,U svakom slučaju, dobro je. Samo prilično iscrpljujuće.” Pobliže gledam svoju sestru. Iza moćnog odela i besprekorno ošišane paž frizure, kriju se tamni kolutovi oko očiju i bore između obrva i usana, duboko urezane u kožu. „Deluješ smlavljeno”, primećujem. „Potreban ti je odmor.” Kejt me gleda kao da sam joj rekla da joj treba druga glava. ,,Odmor?“, frkće kao da je taj predlog krajnje sumanut. „Kada si poslednji put iskoristila odmor?” Kejt okleva i mogu da osetim kako joj se mozak vrti unazad. ,,Sa mamom i tatom”, naposletku kaže, smeškajući se. „Za Božić prošle godine”, naglašavam. „Ali to je bilo s mamom i tatom. Nije bio pravi odmor.”

124


„Lusi, stvarno te ne razumem”, nestrpljivo će Kejt, zabacujući kosu iza ušiju i nervozno trljajući nos. „Trenutno ne mogu da idem na odmor. Prezauzeta sam.” „Ali predah ti je očajnički potreban”, ubeđujem je stežući joj ruku. ,,Ne, očajnički mi je potreban napredak u karijeri”, ispravlja me povlačeći ruku. „ Ako nastavim ovim tempom, velike su šanse da će me predložiti za partnera već na sledećem godišnjem sastanku.” Ali možeš li da nastaviš tim tempom, pitam se gledajući njeno izmučeno lice. Moja sestra je oduvek bila radoholik - ‘natprosečna’ je obično pisalo na njenim školskim zadacima - ali čini se da je na izmaku snaga, čak i za njene standarde. „Šta Džef misli o tome?” Lice joj se mrači. „Džef me razume. Zna koliko mi je to važno.” Otvarajući jelovnik, brzo menja temu: „Hajde da naručimo. Kasno je.” I razgovor na tu temu je završen. Kejt rukom poziva konobara i naručuje za obe. Nisam sigurna šta, jer to čini na japanskom. ,,I jednu miso supu da ponesemo”, dodaje na engleskom. ,,Za Džefa”, pojašnjava mi. „Obećala sam da ću mu doneti malo supe, sav je nikakav.” „Šta mu je?” pitam, najednom brižna. ,,Ma ništa. Verovatno hronična neispavanost.” Sleže ramenima i otpija sake. „Trebalo bi da poseti Robin - ona ima lekovito kinesko bilje za sve”, kažem setivši se njenih bočica po celom stanu. Stalno se saplićem o stvari s čudnim imenima, kao što su ‘ušata žutorepka’ ili ‘dugonosa zvečarka’. „Mora da se šališ!”, preneraženo će Kejt. ,,Ne šalim se. Dobro znaš da ne verujem u sve te stvari, ali Robin se kune u njih.” Ućutim kad ugledam Kejtine razrogačene oči. „Jesi li dobro? Šta ti je s očima?” Sledećeg trenutka Kejt maše štapićem dok drugom rukom pokazuje na svoj vrat. Konačno shvatam, propisno uspaničena. „O, bože, ti se daviš!” Kroz glavu mi proleće scena kako izvodim Hajmlihov manevar usred japanskog restorana. Bestraga! Zašto nisam odgledala malo više epizoda Hitne pomoći*. Serija mi je dosadila čim je iz nje otišao Džordž Kluni. ,,Ma ne. Iza tebe”, šišti ona kao pantomimičarka. „Šta?” Zbunjeno se osvrćem, pitajući se šta se dešava. Ne mogu da verujem. Za suši barom tik iza mene sedi Nejt u društvu još jednog tipa u poslovnom odelu. Očigledno su malopre stigli jer tek naručuju piće. Zaprepašćeno zurim u njega.

125


,,Je l’ ti to mene pratiš?” pitam ga povrativši moć govora izgubljenu usled šoka. Začuvši moj glas, Nejt okreće glavu i smrknuto me gleda. ,,Je 1’ ti pratiš mene?“ uzvraća. Koža mi se ježi. „Prva sam došla”, kažem nabusito. ,,A mi smo rezervisali još prošle nedelje”, obaveštava me tonom deteta koje se nadmeće. Ne trpeći poraz, Kejt ispaljuje plotun preko mog ramena:„A mi smo rezervisali pre dve nedelje. Možeš da proveriš kod moje sekretarice.” „Zdravo, Kejt.” Nejt klima glavom u njenom pravcu „Zdravo, Natanijele.” Upućuje mu jedan od svojih hladnih pogleda. Vlada neprijatna tišina i primećujem kako Nejtov poslovni partner nesigurno gleda čas u njega, čas u mene, kao da iščekuje eksploziju. „Kakva slučajnost”, resko će Nejt. , ,Da, moglo bi se tako reći”, suvo uzvraća Kejt. „Hajde da se premestimo”, predlažem svojoj sestri. „Sigurno ima neki slobodan sto.” Gledam oko sebe i shvatam da je restoran krcat. Štaviše, na ulazu je podugačak red onih koji čekaju da uđu. „Užas. Možda će biti najbolje da krenemo”, mrmljam. Kejt me gleda kao da sam poludela. ,,Ne idemo nikud. Upravo sam naručila suši od sedamdeset dolara.” „Ponećemo ga”, šapućem. Kejt me strelja pogledom. „Najvažnije je da drugoj strani ne daš razlog da veruje kako ima moćniji položaj.” „Kejt, nismo u sudnici”, podsećam je. „Reč je o mom bivšem dečku.” Moja sestra se mršti i ubacuje u usta još jedan zalogaj endamama. „Ako neko treba da ide, onda je to on.” „Ali on neće - previše je tvrdoglav”, kažem molećivo. Međutim, s Kejt nema dogovora. ,,U tom slučaju ignoriši ga.” Dajem sve od sebe. Pričam o teretani, o galeriji i svemu ostalom, samo da ne bih razmišljala o njemu, ali uzalud. Zaboga, čovek sedi tu, tik iza mene. Dok srčem svoju miso supu čujem ga kako do konobara traži da mu donese vinsku kartu, a potom insistira na probanju svega sa spiska. Ranije bih bila zadivljena ovim njegovim gestom, ali sada me užasno nervira. U jednom trenutku sam na ivici da se okrenem i zaurlam: „Probaj više to prokleto vino”, ali utom stiže moj pečeni losos i zaokuplja mi pažnju. U stvari, situacija je krajnje bizarna, ali tokom jela otkrivam da mi sve one stvari kod njega koje sam nekad volela sada idu na živce. Kao što je njegova frizura sa malom krestom napred ili šištav zvuk koji pravi zubima

126


dok se smeje ili kviz Velika lova koji u toku večeri spominje bar hiljadu puta. „Ako još jednom spomene Veliku lovu, povratiću sve što sam pojela”, šapatom kažem sestri. Zastavši usred žvakanja svoje tunjevine, Kejt se mršti. „Mislila sam da ga ignorišeš.” ,,Da, da”, smirujem se. „Samo što to nije tako jednostavno.” ,,Ne sekiraj se, izgleda da odlazi”, obaveštava me mašući štapićem u njegovom pravcu. ,,Je l’?” Okrećem se s neizmernim olakšanjem i konstatujem da je mesto iza mene prazno. Nejt korača prema izlazu. „Hvalim te, bože”, uzdišem opuštajući celo telo. „Danas sam već jednom naletela na njega. Ali dvaput u jednom danu - stvarno je previše.” „Maler”, mrmlja Kejt. Klimam glavom i vraćam se svojoj hrani, ali nešto me kopka. Je li to stvarno to? Nesrećna slučajnost, ili nešto više? „Naravno, uvek postoji i drugo objašnjenje”, nastavlja Kejt. „Kao?” „Možda traži način da ti se osveti.” „Tako što me prati?” „Tako što slučajno’ naleće na tebe”, ispravlja me Kejt. „Sećaš se kako je bilo sa Polom što nam je donosio novine?” Skroz sam zaboravila na Pola - tačnije, izbrisala sam ga iz memorije – ali sada kada se prisetim, malo mi je neprijatno. Naime, kao klinka sam bila zaljubljena u raznosača novina po imenu Pol, i stalno sam tražila način da nekako naletim na njega: šetala psa njegovom rutom, izlazila na kapiju baš kad je vreme da on stigne, pratila ga po okolnim ulicama dok je raznosio svoje novine na biciklu. Ali bila sam derište. „Nejt to nebi radio” kažem. „Želeo je da raskine, podjednako kao i ja.” „Otkud znaš da to nije učinio samo zbog ponosa?” Kejt izvija obrve. ,,U fazonu: otkači pre nego što te otkači?” Nabirem čelo, prisećajući se naše svađe u taksiju. „Nije, veruj mi.” Odmahujem glavom. „U redu, ako ti tako kažeš.” Kejt sleže ramenima. „Još sakea?” Previše važnosti pridajem svemu ovome. Slučajan susret s Nejtom jeste neprijatan, ali krajnje je slučajan. „Hmm... može.” Dižem čašicu. Kao što Kejt reče, to je samo maler.

127


*** Ali narednog jutra idem na posao sa oprezom. Kad izađem na pauzu za ručak, svoju kafu nosim izuzetno pažljivo. Za svaki slučaj. Ne želim da naletim na Nejta dok brblja u svoj „ajfon”. Na moju sreću, njega nema ni na ulici, ni u restoranu. U stvari, moja štrafta je slobodna zona bez Nejta. Doduše, nekoliko puta pogled mi zapne za neko sivo odelo u masi i grudi mi se na časak stegnu, ali to nije on. Samo sam malo više nervozna i smetena. Do kraja dana se osećam smireno, pa čak i pomalo učmalo. Dobro, jučerašnji događaj je bio jeziv i prilično iritantan - fleku od kafe nije uspeo da izvuče ni „veniš”, u koji sam odmah po dolasku kući potopila bluzu, i uopšte nisam uživala u japanskom restoranu zato što je on sedeo iza mene ali realno gledano, sve to bila je samo slučajnost. Marfijev zakon. Maler. Kako god, nema razloga da mislim kako tu ima još nečeg. *** Znam da zvuči suludo, ali u jednom trenutku sam počela da paranoišem”, uspevam da prodahćem gledajući u zajapurenu Robin koja trči na mašini pored mene. Veče je, završio se radni dan, Robin i ja koristimo besplatne ulaznice za teretanu vežbajući na svim mašinama. Istina, olako upotrebljavam glagol ‘vežbati’, budući da smo obe na ivici kolapsa usled totalnog nedostatka kondicije. Iako nam je poklonila ulaznice za teretanu, Kejt je bila zapanjena mojom odlukom da ih iskoristim. „Šta? Ideš veceras?“, upitala je, na šta sam joj mirno odgovorila da imam čvrstu želju da se zategnem i dovoljno vremena za to. Ono što joj nisam spomenula je Nejtov komentar o mojim butinama, koji se urezao u moju psihu poput ugašene cigarete. „Kako se usuđuje da kaže da imam celulit?” Kukala sam Robin punih deset minuta, na šta je ona, kao svaka odana prijateljica, uzvratila sa: ,,Da, kako se usuđuje?” Ja sam ženstvene građe, a ne mišićava motka. Uostalom, ne postoji žena bez celulita. Ima ga čak i Kejt Mos. Videla sam svojim očima na jednoj fotografiji. Dobro, možda je to bila igra senki, ali sigurna sam da ga je bilo. Bar malo. Posle mog zajedljivog monologa - Dole Nejt, živeo celulit! - u kome sam marširala po dnevnoj sobi obučena samo u gaćice i majicu, mlatarajući 128


daljinskim upravljačem kao mačem, utrčala sam u kupatilo i svoju zadnjicu odmerila u velikom ogledalu. I došla do zastrašujućeg otkrića. Neko je ukrao moju zadnjicu! I ne samo to, zamenio ju je kašom u kesi! Ne znam kako i kada se to desilo, ali jedno znam: hoću svoju zadnjicu nazad! Zbog čega se sada znojim u Ekvilibrijumu, vrhunski opremljenoj teretani u centru grada. Ali ne od vežbanja. Osećam kao da sam ubačena u paralelni svet. Svet u kome svi nose uske fensi trenerke koje im naglašavaju svaki mišić na telu, skakućući unaokolo sa „ajpodima” u ušima i peškirićima nonšalantno prebačenim preko ramena, kose uvezane u konjske repove, pucajući od zdravlja i vitalnosti. Kao da sam, prilično neugledna u svojoj staroj trenerci, te znojava i zajapurena od napora, sletela na planetu vitkih i lepih humanoida. „Šta?” urla Robin na način na koji to čine ljudi koji imaju slušalice u ušima i misle da pričaju normalno, a zapravo zvuče kao pijanci, tek izašli iz bučnog noćnog kluba. ,,Ma, ništa. Samo naglas razmišljam.” Lica zgužvanog od zbunjenosti, Robin s glave skida glomazne slušalice svog CD plejera. Mislim da te gromade nisam videla još od 1995. A nosi i majicu od bojenog platna. Pored nje se osećam krajnje moderno, što ipak nešto govori. „Izvini, odlutala sam”, kaže zatežući gumicu na vrhu glave. Konjski rep je vezala tako da joj tamne kovrdže padaju po licu, podsećajući na lampu od optičkih vlakana. „Šta slušaš?”, pitam dok zadihano trčim na mašini ispred koje se nalazi ogromna kontrolna tabla sa svetlucavim dugmićima. Podseća na onu u kokpitu. Doduše, nikad nisam bila u kokpitu, ali sigurna sam da baš ovako izgleda. Mada sigurno nije ovako komplikovana, uveravam sebe. Posle nekoliko promašenih startova, uspela sam da je podesim na nešto što se zove ‘interval’, jer volim da posmatram mali dijagram sa strane: nešto poput muzičkog ekvilajzera sa visokim i niskim stubićima. Doduše, kod mene svetle samo oni niski. Deluje prilično lako. Uostalom, zar ‘interval’ nije druga reč za ‘odmor’? Ne, Lusi, zaključujem deset minuta kasnije. Po svemu sudeći to je druga reč za ‘mučenje’. „Slušam neverovatan disk”, ozareno će Robin. ,,Da nije novi ‘Blek Aj Pis’?” „Blek Aj Pis?” Robin je malo zatečena. ,,Ne, slušam priču o čudima i

129


kako se pronalazi unutrašnji mir i prosvetljenje. Fascinantno. Hoćeš da čuješ? Svaka po jednu slušalicu. Valjda mogu da se rastegnu...” Počinje da ih odmotava. „Bolje nemoj”, ljubazno odbijam. „Sigurna si? Ima jedan super deo o tome kako da promeniš svoj pogled na svet -zamišljaš da si drvo, a tvoje ruke su grane”, ilustracije radi, Robin širi svoje mršave ruke, okićene srebrnim narukvicama, „koje pružaš prema nebu, a onda kroz oblake u kosmos...” „Nego, kako je bilo sinoć na randesu sa Danijelom?” prekidam je pre nego što mi prepriča ceo disk. Takva je Robin. „Kasno si se vratila kući.” Naglo spušta ruke. „Nije bio randes”, ispravlja me nabirući nos. „Svejedno, kako je bilo?” Robin nonšalantno sleže ramenima. „Dobro.” Najednom se osećam kao policajka u detektivskim serijama u kojima su obično bakice nevinog izgleda najsumnjivije. Ovde nešto ne štima. ‘Dobro’ nije reč koju Robin često koristi. Njeni uobičajeni pridevi su ‘predivno’, ‘fantastično’, ‘fenomenalno’ i tome slično. Nešto mi taji. „Samo dobro?” nonšalantno pitam. Tako rade u detektivskim serijama, zar ne? Ponašaju se smireno ne bi li osumnjičenog ulovili u laži. ,,Da.” Robin klima glavom, ali usne joj se trzaju, žudeći da kažu nešto više. „Izveo me je na večeru u mali vegetarijanski restoran, jedan od mojih omiljenih. Grilovani tofu bio je fantastičan.” „Stvarno? Baš lepo.” „Znam, zar to nije super?” guguče ona šireći usne u osmeh pre nego što se opet obuzda. „Doduše, i nije tako super, pre je slučajnost...” ‘Slučajnost’ je još jedna reč koja je odaje. Robin ne veruje u slučajnost. Ona veruje u proročanstvo. Kismet. Sudbinu. Da sam policajka, kunem se da bih je momentalno uhapsila. ,,A onda smo otišli na koncert afričke bubnjarske grupe. ,,Pa to je sjajno”, uzvikujem. Kompletna muzička kolekcija moje cimerke sastoji se iz domorodačkih melodija sa slikom prašume na omotu. „Da, sjajno”, cvrkuće ona ne uspevajući više da sakrije oduševljenje. „Ritmovi, muzika, Danijel i ja smo bili opčinjeni...” Naglo ućuti i oči joj gube sjaj, usredsređujući se ponovo na mašinu pod sobom. „Svideo ti se, zar ne?” „Ma ne!” uzvikuje Robin. „Mislim, kao prijatelj da, ali to je sve.” Laže kao pas. Trebalo bi da joj vežem lisice i bacim je u zatvor. „Kada ćeš opet da ga vidiš?” „Ne znam... Pozvao me je večeras u pozorište. Predstava se zove Nebesko buđenje i govori o anđelima.”

130


„I odbila si ga?” Zaprepašćeno je gledam. Jedna od Robininih najvećih pasija je njen špil anđeoskih karata, budući da veruje u anđele. Kao i u dobre vile, duhove i Deda Mraza. U stvari, lažem, Robin ne veruje u Deda Mraza, samo se to meni ponekad čini. „Morala sam, imam druge obaveze.” „Koje?” ,,Pa... obaveze.” Loše glumi. Sumnjičavo je zagledam. „Kao?” „Kao planiranje budućnosti”, revoltirano kaže. ,,To mi je važno.” ,,Ah, naravno.” Klimam glavom. Bože, nisam znala da je Robin toliko osetljiva. „Misliš na štednju za stare dane?” „Tako nekako”, neodređeno kaže. ,,A šta ti radiš večeras?” pita Robin, vešto skrećući temu na mene. Što je potpuno odaje. Robin nikada, ponavljam, nikada ne prestaje da priča o sebi. „Nedaleko odavde otvara se nova galerija. Mislila sam da svratim posle teretane.” ,,Oh, zvuči zabavno”, ulaguje se. „Sigurna si da ćeš imati vremena?” Robin s najednom koči. „Au da. Zauzeta sam”, brzo kaže, izbegavajući moj pogled. Utom se čuje pisak i ona spušta pogled na svoju kontrolnu tablu. „Jao, vidi, završila sam!” Lice joj sija od olakšanja dok se mašina polako usporava. „Mislim da bih sada mogla u saunu.” Klecavim nogama silazi sa trake, blago posrćući. Uprkos tome što mi je nešto ranije ispričala kako se jednom verala na Maču Pikču, konstatujući: „Kad se penješ sedam sati bez prekida, sve ostalo je laća.” Da. Baš tako. Inke koje su gradile Maču Pikču, očigledno nikad nisu bile u Ekvilibrijumu. „Vidimo se u sauni.” Klimam glavom, dišući teško. „Hoću da odradim još nekoliko minuta.” Što je notorna laž. Hoću da se stropoštam u fotelju i smažem sladoled, ali slika moje ukradene zadnjice sprečava me u tome. „Važi, vidimo se”, kaže i žurno skuplja svoj CD plejer i peškir od bojenog frotira. „Uživaj.” Uživaj. U čemu da uživam? Kad mi srce otkiva u grudima kao čekić dok piljim u dugmiće pred sobom. Svakojakim rečima bih mogla da opišem svoje iskustvo u proteklih dvadeset minuta, samo ne kao ‘uživanje’. Mučenje, agonija, dosada, šta god da je, samo neka već jednom prestane. Ali to su samo tri reči. 131


Brišući znoj sa lica, hvatam se za drške i ignorišem činjenicu da u plućima imam osećaj da će svakog časa eksplodirati. To je dobro, ubeđujem sebe. I zdravo. Gledam se u ogledalu preko puta. Kosa mi je skroz slepljena za glavu, lice zajapureno. Beonjače su mi zakrvavljene i izgledaju kao da će iskočiti iz očnih duplji. Ličim na zombija iz horor filma. U stvari, nikad nisam izgledala bolesnije. Ni ružnije. Hvala bogu da me ovde niko ne zna, tešim se sa uzdahom olakšanja. Bar neka prednost u situaciji kada ste novi u gradu. Skroz ste anonimni. I nema šanse da naletite na nekoga koga poznajete. Dok mi ova misao proleće kroz glavu, u ogledalu vidim da se neko penje na mašinu do moje. Stomak mi se grči. Ali bukvalno, kao da me neko izbacio iz aviona. Bez padobrana. O, ne. Molim te, ne. Da li je moguće? Ali jeste. Nejt. Za trenutak mislim mi se priviđa. Postoji baksuz i postoji baksuščina. Dok zapanjeno zurim u Nejta, obučenog u šorts i majicu bez rukava, mozak mi se blokira. Je li ovo neka neslana šala? Skrivena kamera?. Brzo gledam oko sebe i pokušavam da se saberem. Ovo je samo slučajnost, ubeđujem sebe. Nesrećna, doduše, ali i dalje slučajnost. Praveći se da ga ne primećujem, smanjujem brzinu na svojoj mašini. Uz malo sreće, iskrašću se pre nego što me spazi. Krajičkom oka vidim kako proteže mišiće, savija se na jednu, pa na drugu stranu, napred-nazad. Za ime boga, kreni više. Kakav razmetljivac! A onda se u meni budi inat. Čekaj malo, zašto ja da idem? Prva sam došla! Imam jednako pravo da budem ovde kao i on! U meni vaskrsava takmičarski duh. Ma, pokazaću ja njemu. Uspravivši se, izbacujem grudi i ubrzavam ritam, trčeći kao da džogiram u parku. Zar ovo nije sjajno? Pored sebe čujem paljenje mašine i bat koraka po traci, ali ne skrećem pogled. Trudim se da gledam ispred sebe, ali to nije lako, budući da je Nejt odmah pored mene i da ga vidim u ogledalu. Samim tim ja sam ispred njega. Hvatam njegov pogled i šok usled spoznaje. „Opa! Fino je videti te ovde”, kaže s visine i na način koji je sve samo ne ‘fini’. „I tebe”, uzvraćam istim tonom, trčeći i dalje.

132


Govorimo jezikom bivših. Trebalo bi napisati knjigu Naučite jezik bivših, u kojoj bi se našle uobičajene fraze sa opisom značenja. Na primer: ‘Fino je videti te ovde’ u prevodu bi značilo ‘Šta ti, kog đavola, radiš ovde?’; zatim ‘Vidimo se’ značilo bi ‘Preko mene mrtvog’, a jednostavna reč ‘Ćao’ značila bi ‘Jebi se’! Tada bi sve bilo mnogo lakše. Naučili biste jezik bivših bez po muke! „Nisam znao da dolaziš u ovu teretanu”, prezrivo će Nejt. Što u prevodu takođe znači ‘Šta ti, kog đavola, radiš ovde?’ Kao što vidite, većina fraza na jeziku bivših ima manje-više isto značenje. Kao što u eskimskom postoji milion različitih reči za ‘led’ dok kod nas postoji samo jedna, u jeziku bivših to je obično fraza ‘Jebi se’. „Samo proveravam” kažem trudeći se da zvučim opušteno, ,,da li odgovara mojim... ovaj... uobičajenim standardima.” Samouvereno pritiskam nekoliko dugmića na kontrolnoj tabli kao da odlično znam čemu služe. „Otkud ti ovde? Mislila sam da vežbaš samo kod kuće.” U prevodu: ‘Nosi se! Izgledam kao velika znojava lopta i nemam pojma šta sve može ova mašina, koja sada ispušta neki čudan zvuk, jer ti si poslednja osoba na planeti koju želim da vidim.” „Volim da kombinujem”, pojašnjava Nejt. „Ah, da... voliš da kombinuješ.” Klimam glavom kao da i sama redovno kombinujem. Nastaje neprijatna pauza, a onda... „Čuj, pre neki dan... rekao sam nešto što nije trebalo...” Glas mu se gubi i pogled pada na moje butine. Osećam udar poniženja. ,,Da, oboje smo.” Zurim ispred sebe, ali krajičkom oka primećujem da se još nije ni oznojio, dok ja zvučim kao dahtačica na vrućoj telefonskoj liniji. Uzevši gutljaj vode iz flašice, pokušavam da se skoncentrišem na disanje - setivši se da sam negde pročitala kako je za to potrebna koncentracija. Mislim, to je samo uzdah i izdah, zar ne? Nejt ubrzava tempo dok ja zadržavam isti. Ej, mogla bih i ja da ubrzam iako imam osećaj da su mi se noge pretvorile u žele. Da li mi to klecaju kolena? O, ne! Moja mašina počinje da se nakrivljuje. Do đavola, šta sad? Gledam u kontrolnu tablu i panično pokušavam da je dokučim, a onda odustajem. Previše je komplikovano. Treba imati kefalo za sve ove dugmiće. Blagi bože. Sad se još i ubrzava! Dižem pogled i vidim Nejta koji galopira pored mene. Van sebe od besa, pritiskam dugme sa strelicom nagore. Aha! Evo ti! Počinjem da trčim brže - hop, hop, hop, hop - mlatarajući rukama. 133


Neobično je to što mašina ne ide brže, samo je meni teže. Gnevno pritiskam još dugmića. Neću dozvoliti da Nejt pobedi. Neću! Znoj mi lipti niz lice, ali pratim ritam. Trčim sve brže i brže. Stopala mi furiozno udaraju po podlozi. Srce mi lupa u grudima. Pored mene Nejt trči istim tempom. Dvoboj! Gledam njegovu kontrolnu tablu. Nivo 14. Pritiskam strelicu. Još, još, još.... A onda moja mašina počinje čudno da cvili. Čekajte malo... je li ovo alarm za uzbunu? Jer ide mnogo brzo... ali mnogo, mnogo brzo... nekih devedeset milja na sat... ubrzavajući sve više... Obuzima me panika.... Kako sad da usporim? Kako da je zaustavim? O, bože! O, bože! O! Ahhhhhhhhhhhh!!! *** „Bar se nije pokvarila.” Sat vremena kasnije, napuštam teretanu i krećem prema galeriju koju želim. Nožni članak mi bolno pulsira dok koračam ulicom i razgovaram preko mobilnog telefona sa svojom sestrom. Zvala je da pita kako sam prošla u teretani. „O, prošla sam nekako”, odgovaram, gledajući u svoju nabreklu nogu. „Umalo da završim u hitnoj.” „Lusi, zar uvek moraš da budeš tako smotana?”, uzvraća ona nakon moje petnaestominutne ispovesti o tome kako sam pala s mašine za trčanje na mašinu za veslanje, te kako mi je ljubazni instruktor po imenu Rudi pomogao da odem do svlačionice uz besplatan savet ‘nikad ne pokušavaj da trčiš ako prethodno ne znaš da hodaš’. Reč ‘blam’ je nedovoljno ubedljiva. „Nisam smotana”, brecam se, zastavši da proverim mapu grada pre nego što nastavim niz prometnu ulicu. ,,Za sve je kriv Nejt.” „Nejt? Kakve on veze ima s tim?” Do ovog trenutka sam izbegavala da spomenem njegovo učešće u mom ponižavajućem debaklu. Delimično zato što u svom beskrajnom samosažaljenju žudim da iskamčim malo saosećajnosti od svoje starije sestre - što je ravno utopiji - i delimično zato što još nisam došla do tog dela priče. „Jao, nećeš verovati”, objašnjavam, ,,bio je na mašini do moje. Bože, kakav užas. Nije ni pokušao da se izvini...” „Eto! Šta sam ti rekla?”, seče me Kejt zvučeći trijumfalno. „Hoće da se iskupi i traži način da te vrati!” Mili bože, ona još uvek trabunja o tome. ,,Ne lupetaj!” Pravim bolnu 134


grimasu jer me čanak sve više probada. „Izgledao je užasnuto kada me je video.” Zastajem da protrljam nogu. „Uostalom, kako je mogao da zna da ću biti baš u toj teretani?” „Čuo je kada si pričala o tome u suši restoranu”, ispaljuje Kejt bez pauze. „Savršeno izvodljivo.” Sada znam zašto je moja sestra tako uspešan advokat. „Izvodljivo, da. Realno, ne. Veruj mi, Nejt se uopšte ne ponaša kao muškarac koji želi da me vrati.” „Dobro, koje je onda tvoje objašnjenje?” Zastajem i misli mi se vraćaju na nešto što je Robin rekla o legendi. „Izvini, Lusi, imam drugu vezu”, iznenada će Kejt. „Novi klijent. Zvaću te kasnije.” I pre nego što stignem da bilo šta izustim, prekida vezu. Pet minuta kasnije stižem pred galeriju i otkrivam da je puna kao košnica. Sve vrvi od gostiju okupljenih na ulici ukrašenoj drvoredom, koji se smeju i ćaskaju uz piće. Uglavnom su to pripadnici otmene njujorške klase, što znači da je ovo otmena njujorška galerija. Smeštena u Čelsiju, kao i većina galerija sa plavom trakom, ova je od nekadašnje garaže preuređena u ogroman prozračan prostor za izlaganje. U njoj se mogu naći dela najskupljih živih umetnika poput Dejmijena Hersta. U poređenju sa ovom, galerija Broj trideset osam izgleda kao čekaonica, konstatujem dok se probijam kroz naparfemisanu masu i ulazim unutra. Ogroman beli prostor. Ogromni impresivni eksponati. Ogromne cene. U katalogu proveravam cenu jedne slike i ne mogu da prebrojim sve nule. Čisto sumnjam da je štamparska greška. Večerašnje otvaranje je samo okvir za novu zvezdu u usponu o kojoj sam čitala u jednom od dopisa koje smo dobili na poslu. Zbog toga sam i došla. Dotični vajar je samo nekoliko godina stariji od mene. Znam zato što to uvek računam kad čitam o nekom umetniku: obavezno proverim datum rođenja. Smešno od mene, znam, ali ako je stariji onda mi to daje kakvutakvu utehu da još uvek imam vremena. Vremena za šta? Za sopstvenu izložbu? Spuštam se na zemlju. I posle svih ovih godina, jedan skriveni delić mene i dalje mašta o tome. Kao da ne može da se pomiri sa sudbinom. Krećem u obilazak galerije. To je jedna od velikih prednosti mog posla: obaveštena sam o svim umetničkim dešavanjima i uvek na njih pozvana. Dobro, Magda je dobila pozivnicu, ali večeras nije mogla da dođe. Morala je u posetu svojoj staroj tetki koja se nedavno preselila u starački dom.

135


Dok razmišljam o Magdi, obuzima me strepnja. Poslednjih nekoliko dana deluje pokislo. Ćuti kao zalivena, a kada je pitam je li sve u redu, odgovara usiljeno veselim ‘Super, super’, ali znam da je daleko od super. Znam, jer naša galerija ne prodaje onoliko umetničkih dela koliko bi trebalo. U stvari, uprkos prošlonedeljnom otvaranju izložbe, jedino što smo u poslednje vreme prodali je ono što je kupio Nejt. Nejt. Njegovo ime brzo izbacujem iz glave. Ne želim da razmišljam o njemu, a i članak me sve jače boli. Hajde, briši. Prilazi mi konobarica sa poslužavnikom. Grabim čašu šampanjca i uzimam gutljaj. Uživajući u hladnim mehurićima, razgledam oko sebe. Šta prvo da osmotrim? Međutim, umesto na nekom umetničkom eksponatu, pogled mi zastaje na poznatoj figuri u majici, farmerkama i sa bejzbol kapom. Adam stoji pored jedne od konobarica sa kanapeom. Okrenut mi je leđima, ali odmah ga prepoznajem. Nepozvani galerijski gost. „Ćao.” Prilazim mu i lupkam ga po ramenu. Okreće se i, ugledavši me, diže ruke kao da se predaje. U jednoj drži šampanjac, a u drugoj paštetu od lisnatog testa. „Kriv sam”, kaže sa smeškom pre nego što stignem da bilo šta izustim. „Jesi. Šta ima?” Uzvraćam mu smešak. Iznenađena sam koliko mi je drago što ga vidim. Verovatno zato što sam ovde došla sama, ubeđujem sebe. Na ovakvim događajima uvek je lepo videti poznato lice, bez obzira čije. „Biraj, umetnost ili šampanjac?”, uzvraća on, sevajući očima. „Oboje”, smejem se. „Hmm, ovako dakle...” Uzima gutljaj šampanjca i mućka ga u ustima. „Rekao bih da je prilično dobar, bolji od onog sa poslednjeg otvaranja izložbe na kojoj sam bio... Streljam ga pogledom. ,,A umetnost?” Izvijam obrve. On me nevino gleda. „Nisam je još pogledao.” „Adame!” uzvikujem i hvatam ga ispod ruke. „Hej, setila si se mog imena.” Deluje iznenađeno. ,,Da... pamćenje mi se vratilo.” Kikoćem se i najednom mi je previše lepo. „Trebalo je da te udarim jače.” Opet ga šljapkam po ruci, prikrivajući nervozu. „Nemooooj.” Adam pravi grimasu trljajući ruku. „Ostaće mi modrica.”

136


„Zaslužio si”, grdim ga. ,,Ne mogu da verujem da nisi pogledao nijednu instalaciju ovde. Trebalo bi da su najbolje.” „Čekao sam tebe”, jednostavno kaže. „Mene?” Sada je na mene red da budem iznenađena. Ali ne njegovim odgovorom, već leptirićima u svom stomaku. ,,Pa, pretpostavio sam da ćeš se pojaviti, kao veliki umetnički znalac...” Glas mu se gubi i usne se smeše. Sad nisam sigurna da li se šali ili ne. „Mislio sam da te sačekam da mi budeš vodič. Prošli put si to sjajno izvela.” Znači, ceni me samo kao vrsnog poznavaoca umetnosti, zaključujem dok mi se raspoloženje naglo srozava. „Komplimentima se nećeš iskupiti”, brzo kažem skrivajući razočaranje. „Uostalom, na tebe je red.” Adam me gleda procenjujući koliko sam ozbiljna. ,,Da te vodim u bioskop?” „Takav je bio dogovor, zar ne?” A onda shvatam šta radim. Lusi Hemingvej, da li ti to flertujem. Usled ove spoznaje, obrazi mi rumene. Da, flertujem. Kakav je ovo đavo ušao u mene? „Onda sve prepusti meni...” Adam klima glavom i grize se za usnu, vidno zamišljen. ,,U redu, kako hoćeš”, kažem sležući ramenima kao da mi je svejedno. Neću da pomisli da ga gotivim ili nešto slično. Zato što nije tako. Očigledno. Krećemo u obilazak galerije. U stvari, kad malo bolje razmislim, nisam baš flertovala. Samo sam bila prijateljski nastrojena. I raspoložena za šalu. To je sve. „Umirem od gladi”, kažem trudeći se da zvučim veselo i normalno skrećući razgovor na sigurnu temu. Utom mi prilazi konobarica, pa sa poslužavnika uzimam minijaturni kreker namazan komadićima nečeg meni neprepoznatljivog. Ubacujem ga u usta i nastavljamo dalje. Zaista je minijaturan. „Mmm, ovo je izvrsno”, mljackam. „Probaj jedan.” „Već sam smazao nekoliko komada.” Ceri se, menjajući praznu čašu za punu. „Ali još nekoliko neće mi škoditi.” U prolazu uzima kreker i ubrzo zastajemo pred velikom skulpturom od crvenog metala i ogledala. „Šta ovo predstavlja?” pita Adam posle kraće pauze. Listam katalog. „Zove se Mimanga.” ,,A to je?” Adam me gleda postrance očekujući objašnjenje. „Nemam pojma”, kikoćem se. Lice mu se širi u osmeh praveći ljupke bore oko plavih očiju. „ Ajmo malo na svež vazduh?” 137


„Dobra ideja.” Vijugajući između grupica ljudi, izlazimo na pločnik i nastavljamo niz ulicu sve dok ne odmaknemo od gužve i meteža. Za trenutak oboje stojimo i ćutke pijemo šampanjac. A onda, posle duge pauze, Adam kaže: „Večeras nisi sa dečkom?”, sa usiljenom nonšalancijom. Grudi mi se stežu dok piljim u mehuriće u svojoj čaši. Na sebi osećam njegov pogled. „Raskinuli smo”, kažem trudeći se da zvučim nehajno. Dižem pogled da uhvatim njegovu reakciju. Možda umišljam, ali njegovo lice je ozarenije nego pre. Međutim, to traje samo delić sekunde jer opet namešta nonšalantnu masku. „Kako to?” Bar se nadam da je to samo maska. Možda je stvarno nonšalantan i ne mari mnogo, ili sam ja u totalnoj zabludi. Iznenada se osećam kao dvanaestogodišnjakinja koja se pita da li je Robert Pikls gotivi ili samo šutira njenu stolicu na času matematike zato što mu se tako prohtelo. Nikada to nisam saznala, ali rekao bi čovek da sam posle svih ovih godina nešto naučila, savladala neke trikove i prokljuvila govor tela. Nažalost, nisam. I dalje sam naivna i neuka kao što sam bila, zaključujem uz ubod frustracije. Kamo sreće da su Njujorčani kao taksi sa svetlom koje može da se upali kada su zainteresovani, odnosno ugasi kad nisu slobodni. Tada bi svaka devojka znala šta da očekuje i ne bi se blamirala i brinula je li nešto pogrešno protumačila. Kao ja sada. Gledam u Adama. Je li upaljen ili ugašen? Iz bezbednosnih razloga odlučujem se za opciju ‘ugašen’. „Nije išlo.” Sležem ramenima. Nemam nameru da mu se ispovedam kako sam verovala da je Nejt moja srodna duša. Kako smo prvo mislili da ne možemo da živimo jedno bez drugog da bismo potom vrlo brzo shvatili kako ne možemo da živimo jedno sa drugim. I to se završilo velikom svađom tokom koje je on izrekao gnusne stvari o mojih butinama, a ja bolne komentare o njegovoj proređenoj kosi. Upravo tako. Mislim da ću se zadržati na kratkom odgovoru ‘nije išlo’. „Žao mi je”, tiho kaže Adam. „Hvala.” Upućujem mu tugaljiv osmeh, ali negde duboko ne želim da žali što sam raskinula sa Nejtom - želim da se raduje što sam slobodna. Samo časak, šta sam to upravo pomislila?

138


Dok mi spoznaja klikće, najednom doleću još dve misli: 1) Da sam taksi, moje svetlo bi se upravo upalilo i 2) Kakva je ovo buka? Pažnju mi skreće zvuk koji dopire iz radnje preko puta. Nisam je ranije primetila. U pitanju je jedna od onih prodavnica tehničke robe čiji izlozi su puni tostera, ketlova, mini-linija i televizora koji emituju isti program. Zurim u sve te različite ekrane sa identičnim, gigantskim slikama sa kojih trešti džingl za reklamu. Dovde čujem glasove koji pevaju pesmicu: „Velika lova znači velika lova!” Velika lova?. Hej, pa to je naziv Nejtovog kviza, onog koji mu je, uprkos svom rogobatnom imenu, doneo sav onaj novac. Ispričao mi je one večeri kad smo završili u njegovom krevetu kako je njegov kviz je postao najpopularniji na televiziji. Tada nisam mnogo obraćala pažnju - iskreno, više me je zanimalo ono ispod pokrivača nego novčane nagrade - ali sada... Sada zgroženo gledam u iskeženog voditelja sa neonskobleštavim zubima i osećam kako uzmičem. „Lusi?” Osvešćujem se. „Oh, izvini, odlutala sam”, mrmljam okrećući se prema Adamu. „Jesi li dobro?” Upitno me gleda. ,,Da... dobro sam.” Smeškam se, odbacujući ove turobne misli. Prokleti Nejt je posvuda. Ako ne naletim na njega, onda me nešto podseti na njega. Nema mi spasa. „Jer hteo sam da te pitam ako hoćeš... ovaj... ako bi volela...” Adam se premešta s noge na nogu. Njegova nervoza prelazi na mene. O, bože, pitaće me da izađemo. „Lusi? Jesi li to ti?” Prekida nas muški glas. O, ne! Odlazi! Ko god da si, produži dalje! „Jesi, ti si!” Pravim se da ga ne čujem. „Šta si hteo da me pitaš”, podstičem Adama gledajući ga upitno, ali ne vredi. Trenutak je prošao. „Mislim da te zove onaj tip”, odgovara Adam pokazujući iza mene. Sakrivši razočaranje, okrećem se i stojim licem u lice sa čovečuljkom u šljaštećem odelu. Deluje mi poznato, ali u momentu ne mogu da se setim... ,,TV žurka, od pre neko veče. Rekao sam ti da imaš slatku haljinu...”, podseća me sa kezom. „O, zdravo... Brede?” Naravno, to je ljigavac koji mi je uporno zavlačio ruku oko struka sipajući masne viceve. „Bred mi je ime, brend mi je strast.” Smeje se i pali cigaretu.

139


Oklevam. Razgovori se u ovom trenutku obično nastavljaju, ali ja zaista ne znam šta da kažem. U očaju grabim Adama za ruku. ,,Da vas upoznam, ovo je moj prijatelj Adam. Adame, ovo je Bred.” Ako sam se nadala da će me ovo spasiti, pogrešila sam. Bred mu srdačno drmusa ruku, a zatim se opet usredsređuje na mene. ,,Pa, kako je Natanijel?” Ne mogu da verujem. ,,Oh... dobro je, valjda.” „Odličan momak. Vas dvoje ste super par.” Ovoje košmar i svakog časa ću se probuditi. ,,U stvari...”, počinjem, ali me on prekida obrativši se Adamu. „Ozbiljno, tako su slatki.” Mili bože, ućutkaj ga. Molim te. Preklinjem te. Samo neka umukne više. „Odoh da dopunim čašu”, kaže Adam udaljivši se pre nego što stignem da ga zaustavim. Do đavola! Dvoumim se da li da iskapim svoje piće i krenem za njim, ali ne reagujem dovoljno brzo. Nevoljno se okrećem prema Bredu, koji sada brblja o sebi. Pokušavam da se zainteresujem - Aha... stvarno? Aha... - ali desetak minuta kasnije i dalje sam u mreži tog dosadnog razgovora. Uredno se smeškam i klimam glavom dok u sebi vrištim od frustracije. Sve je ovo Nejtova krivica. Konstantno me sapliće. Jednog trenutka razmišljam kako će Adam da me pozove na sudar, a sledećeg naiđe Bred i sve pokvari. Kad smo već kod pogrešnog trenutka, očajnički gvirim preko Bredovog ramena ne bi li ugledala Adama. Dugo ga nema. Gde li se zadržao? A onda ga vidim. Na ulazu u galeriju. Puši cigaretu i ćaska s nekom devojkom. Srce mi se steže. Devojka je lepuškasta brineta. Pognutih glava, udubljeni su u ozbiljan razgovor i ne promiče mi kako ga ona lako dodiruje po ruci. Stomak mi se uvrće. Ko je ona? Izjeda me ljubomora, praćena poražavajućim osećajem praznine dok gledam kako se neobuzdano smeju. Deluju intimno, opušteno, blisko. „Hoćeš li da me izviniš?” pitam Breda prekidajući ga usred rečenice. „Oh... naravno.” Klima mi glavom, pomalo zatečen. Okrećem se i pre nego što to Adam primeti, odlazim u noć. *** „Rano si se vratila.” Ulazim u stan i zatičem Robin na podu dnevne sobe, okruženu hrpom časopisa. ,,Da.” Povijene glave stropoštavam se na kauč. 140


„Kako noga?” „Bolno.” Skidam sandalu i trljam otečeni članak sa ogromnom modricom. „Daću ti gel od arnike.” Vršljajući oko stočića na kome se nalazi omanje brdo časopisa, Robin pronalazi tubu. „Maži ga triput na dan i bićeš ko nova.” „Hvala ti.” Smeškam se gledajući kako Robin uzima makaze i obrušava se na časopise. „Šta to radiš?” „Pravim tablu vizije.” Pokazuje mi veliku četvrtastu tablu od stiropora na kojoj je već zakačila isečke iz časopisa: bombonjeru sa slikom seoske kućice u ružičnjaku, nekoliko rumenih dečjih lica i dva psa koja liče na Sajmona i Dženi. Na vrhu table su velika slova od kojih je sastavila reči ‘Harold’ i ‘srodna duša’. „Mislila sam da si jednu već napravila.” „Jesam, ali nije pomogla, pa sam odlučila da napravim drugu.” Ćutim. Sigurna sam da u tome ima neke logike. „Ovo je kuća u kojoj želim da živim. Ovo su deca koju želim da rodim”, objašnjava ona pokazujući na slike. ,,A ovo su moji psi.” „A gde je Harold?” ,,U tome i jeste problem - neodlučna sam. Šta misliš o ovom?” Podiže časopis otvoren na stranici sa reklamom za afteršejv, koja predstavlja zgodnog, tamnokosog, glatko izbrijanog mladića u odelu. „Mmm, može. Dobar je.” Klimam glavom trudeći se da ne mislim o čemu zapravo razgovaramo. „Super. I meni se sviđa.” Grabi makaze i energično secka. Sledećeg trenutka celu stranicu lepi na sredini table. „Ali isekla si mu lice”, primećujem gledajući u figuru muškarca sa praznim prostorom na mestu gde bi trebalo da mu bude lice. ,,Pa naravno.” Robin klima glavom kao da je to savršeno normalna stvar i nimalo ne naginje ka ponašanju serijskog ubice. „Još uvek ne želimo da znamo kako Harold izgleda, zar ne?” Mlatarajući makazama, nastavlja da prelistava časopise. ,,I zato će ostati prazno dok to ne saznam.” Diže pogled i gleda me. S komadićima papira ulepljenim u kosu, Robin deluje kao ludača. „Ima smisla, zar ne?” „Da, ima smisla”, slažem se, doduše sumnjičavo. „ Ah da, umalo da zaboravim. Imam nešto za tebe.” Zaronivši ispod svih časopisa, konačno vadi koverat. „Karte za pozorište!” „Odlično. Hvala ti.” „Koga ćeš povesti?”, pita Robin trudeći se da zvuči nezainteresovano. Oklevam. Znam da misli da bi trebalo da povedem Nejta, naročito posle 141


svega što se dogodilo u teretani, a što ona smatra ‘znakom’ da kosmos pokušava da nas spoji jer magija legende još uvek deluje. Slažem se. To je pouzdan znak. Znak da ja nisam pristala u teretani. „Nikoga”, odgovaram. Misli mi lete ka Adamu. Htela sam njega da pitam, ali posle one scene sa brinetom... S naporom odbacujem ovu misao. „Prodaću je preko interneta u dobrotvorne svrhe”, naposletku kažem. Lice joj se naprasno vedri. ,Jao, Lusi, to je fantastična ideja.” Robin se ceri, ne razmišljajući više o Nejtu. „Znaš kome ćeš dati novac? Azilu za orangutane u kome sam radila dok sam živela na Borneu.” „Savršeno.” Osmehom gušim konjski zev. Iza mene je težak i prilično neslavan dan. Iskreno, želim što pre da legnem u krevet i zaboravim. ,,Pa, vreme je za počinak.” Ustajem sa kauča. „Okej, laku noć.” Robin mi mahnu i vrati se svojoj tabli vizije. ,Je 1’ se otkrovenje piše sa o ili sa i?” Zastajem na dovratku. „Mislim da je sa o.” „Super, hvala”, mrmlja Robin grabeći svoj lepak i makazice. Ostavljam je da osvetnički secka slova iz časopisa. *** Petnaest minuta kasnije ležim u krevetu sa laptopom na stomaku. Bestraga muškarci, udaću se za svoj „makbuk”. Pouzdan je, uvek na usluzi, a s njim mogu čak i u šoping, razmišljam dok klikćem po tastaturi. Guglujem i-bej prodaju i ukucavam opis: ‘Jedna karta za brodvejsku predstavu Sutrašnji životi. Dodajem nekoliko detalja i kačim je na spisak. Nadam se da će neko dati pristojnu ponudu, mislim tražeći stvarčice koje bih mogla da pazarim. Stvarno mi treba nova torba... Razgledam retro odeljak. Obično sate i sate provodim u ovoj zanimaciji, ali večeras mi nešto ne ide. Mislima se stalno vraćam na Adama. Pomalo sam tužna. Nismo se čak ni oprostili. Neraspoloženje u meni raste. Pitam se šta sada radi. Verovatno je sa lepom brinetom, podsećam sebe. Da, sigurno se sada negde ludo provode dok ja ležim u krevetu sa svojim mužem laptopom. Odsutno zurim u tavanicu i slušam dosadno zujanje ventilatora na prozoru. I pre nego što padnem u još veći bedak, čujem ping koji označava imejl u mom poštanskom sandučetu. Bezvoljno proveravam. Adam Šej vam je poslao poruku na Fejsbuk. Tresem se kao da me je neko uključio u struju. Adam! Adam koji je 142


naprasno upalio svetlo na mom taksiju, taj Adam. Ushićeno klikćem na link koji me vodi u Fejsbuk. Prvo gledam njegovu sliku sa profila. Na glavi ima smešan šešir i naočari. Dobar znak. Fotka na Fejsu puno govori o njenom vlasniku. Svako ko postavi crnobelu sliku ili sliku u bikiniju (žene) odnosno razgolićenih pleća (muškarci), sumnjiv je. Baš kao i oni koji imaju na stotine prijatelja. Mislim, nisu to pravi prijatelji, samo ljudi koje su slučajno sreli u nekom klubu ili u redu za kasu... Proučavam Adamov profil. Ima pedeset sedam prijatelja - ni pre-više, ni premalo, taman, konstatujem leteći od sreće. Sad je na mene red. Hoćeš da vidiš dobar film? Nestala si pre nego što stigoh da te pitam. Kaži DA i donesi kokice. Zurim u poruku s mešavinom radosti i uzbuđenja. Neka mi to bude lekcija da više ne prenagljujem sa zaključcima kada su u pitanju lepe brinete. Brzo kucam DA, a onda se zadovoljno ušuškavam u jastuke. I baš kad naumim da se izlogujem, pažnju mi skreće novi status: Natanijel Kenedi je opet na vrhu sveta. Noga me iritirano probada. Bože, hoću li ga se ikada rešiti? Pod hitno ga brišem sa spiska prijatelja. Klikćem na jedno dugme i nema ga više. Samo što to nije tako lako. Nažalost, stvaran svet nije kao virtuelan - nemoguće je tek tako izbrisati živog čoveka - jer se u narednih nekoliko dana Nejt pojavljuje na neverovatnim mestima. Dobro, ne nalećem na njega baš u metrou, ali vidim ga tu i tamo, u prolazu, i te sitne slučajnosti počinju da me zabrinjavaju. Na primer, uporno na mobilnom telefonu dobijam obaveštenja o njegovim propuštenim pozivima. Isprva ih ignorišem, a onda me jedan probudi u pet ujutro, i tada ga zovem da konačno saznam šta hoće. „Baš ništa”, ljutito odgovara on, kunući se da me nije zvao i da je sve to greška u mreži. „Šta? Dvanaest puta?”, sikćem pre nego što mu saspem u lice da nauči da zaključava svoj „ajfon” i prekinem vezu. To i nije tako čudno. Dešava se. Uostalom, ko još nije seo na svoj telefon i slučajno okrenuo nekoga, ili primio poziv od prijatelja samo da bi čuo njegove korake po ulici?

143


Čudno je što me sutradan zove, optužujući me da sam ja njega prva zvala! Što je nemoguće jer mi je telefon zaključan, ubeđujem ga. Nešto kasnije, kad proverim listu propuštenih poziva, otkrivam samo pozive sa njegovog broja. A tu je i incident kada me Magda pošalje kod njenog prijatelja dr Rozenbauma po neku ‘robu’. Doktor je neobičan čovek u belom mantilu, ružičastog masnog lica koje se ne pomera dok govori sedeći u svojoj ogromnoj kancelariji s pogledom na park. Sve je zapravo vrlo komično. Kad ukucam tajnu šifru na ulazu, propuštaju me unutra i umoljavaju da operem ruke, a zatim mi udeljuju kesu sa kremama i tonicima. Imam utisak kao da dilujem drogu. Nije da sam dilovala drogu, ali to nije čudan deo. Čudan deo se dešava u povratku. Jednog trenutka sve je potpuno normalno. Vozim se u taksiju, vozač priča preko telefona na nekom istočnoevropskom jeziku, kad motor najednom pukne i kola stanu nasred puta. Pogodite gde? Tačno ispred Nejtovog stana. Ali bukvalno ispred ulaza. I da slučajnost bude veća, baš u trenutku kad Nejt izađe iz zgrade! Saginjem se kako me ne bi video i razmišljam: Koji sekund više i bilo bi kasno. čudo neviđeno! Ali tu čudu nije kraj. Svaki put kad upalim TV, on je na programu. Dobro, nije on lično, nego njegov kviz Velka lova. Da stvar bude gora, džingl mi je ušao u glavu i ne prestajem da ga pevušim. Od njega kao da nema spasa. Isti slučaj je sa radiom. Svaki put kad ga upalim, čujem No woman, no cry Boba Marlija, a to je nekada bila ‘naša’ pesma. I uvek me podseti na Nejta. Godinama je nisam čula. Obično sa radija trešte Ledi Gaga, Firdži i Kejti Peri. Međutim, u proteklih nekoliko dana stalno vrte jednu te istu pesmu. Na svakoj stanici. Sablasno! Toliko sablasno da mi skreće pažnju sa svih drugih stvari koje me muče u poslednje vreme, ali ih uporno potiskujem. Kao što je Nejtova ispovest da je onog dana dobio neizdrživu želju da uđe u našu galeriju, bez ikakvog razloga; zatim otkriće da smo u proteklih nekoliko godina bili na istim mestima, ali smo se mimoilazili, da smo oboje ponovo pronašli privezak od pola novčića, iako sam godinama mislila da sam ga izgubila. Misli mi sustižu jedna drugu, poput domina u nizu, i počinju da se prepliću... susret na ulici nakon što smo raskinuli, sedenje pored njega u suši restoranu, incident u teretani - Menhetn jeste mali, ali nije toliko mali - zatim scena od pre neko veče kada sam pred galerijom ugledala njegov kviz na svim TV ekranima u izlogu, i Bred koji se iznenada stvorio tu, baš kada se Adam spremao da me pozove na sudar i utekao na sam spomen Nejtovog imena... 144


Da sam sujeverna, sigurno bih pomislila kako neka viša sila pokušava da spreči moj spoj sa nekim drugim. Srećom, nisam sujeverna. Ne verujem u te gluposti, odlučno kažem sebi. Doduše, pročitam svoj horoskop s vremena na vreme, i jednom sam posetila vračaru, ali to je bilo na školskom vašaru, pre milion godina, i naravno da sam sve vreme znala da je to gospođa Kuper, nastavnica hemije, prerušena u kostim trbušne plesačice. Nema šanse da ću ikada postati kao Robin i poverovati u nešto budalasto kao što je legenda o večnoj ljubavi. Samo zato što o tome čitam na internetu, ne znači da počinjem da verujem da je istinito. Guglujem ‘legenda o Mostu uzdaha’ i otvara se stranica: Legenda kaže da će ljubavnici koji se poljube dok prolaze ispod Mosta uzdaha u Veneciji, vozeći se u gondoli u vreme zalaska sunca, dok udaraju zvona na katedrali svetog Marka, doživeti večnu ljubav i ništa ih neće razdvojiti. Zauvek će ostati zajedno i nikada se neće rastati. Jer, kao što rekoh, ovo je suludo. Smešno. Besmisleno. Žurno gasim stranicu i na Fejsbuku kratko proveravam je li Adam odgovorio na moju poruku, ali umesto toga opet vidim Nejtovo ime. I dalje je u mom nalogu! I dalje je moj prijatelj na Fejsbuku! Zapanjeno zurim u njegovu fotografiju. Osećam zrno panike i frenetično udaram po tastaturi. Briši! Briši! Briši! *** „Kao da ne mogu da raskinem s njim.” Vikend je, subota po podne. Sa Robin i Kejt sedim u salonu lepote veličine poštanskog sandučeta, u Kineskoj četvrti. Udobno sedim u stolici za masažu dok mi ruke i stopala obrađuju dve sićušne Vijetnamke. Furiozno ih stružu, trljaju i masiraju dok istovremeno između sebe čavrljaju na svom jeziku. mi je prva poseta salonu lepote, nešto što spada u obavezan nedeljni ritual svake savremene Njujorčanke. To verovatno objašnjava šokantnu reakciju na moje nokte već na početku tretmana. Metod ‘uradi sama’ možda može da prođe u Londonu, ali ne i na Menhetnu. „Kako to misliš da ne možeš da raskineš s njim?”, pita Kejt ne dižući pogled sa svog „blekberija”, na kom uspeva da kuca imejl jednom rukom. „Jednostavno, ne mogu da ga se rešim. Nejt je svuda oko mene.” 145


„Menhetn je mali. Ignoriši ga”, sugeriše ona. ,,To nije tako lako”, uzdišem. „Jeste. I ja stalno nalećem na direktora rivalske advokatske firme, pa šta? Evo, sinoć sam ga srela kod svog doktora.” Vijetnamska maserka prelazi na njenu ruku, onu kojom kuca po „blekberiju”. Mršteći se, Kejt nastavlja da piše kažiprstom tek oslobođene ruke. „Ne, ovde se dešava nešto čudno...” naglo prekidam. „Čekaj, zašto si išla kod doktora?” ,,Ma, bila sam sa Džefom. Nikako da se reši tog hroničnog umora. Sumnjaju na virus.” „Kako to misliš, dešava se nešto čudno?” pita Robin dižući pogled sa svoje knjige Kosmičko razmišljanje s lakoćom. Vijetnamke joj za to vreme po nožnim noktima crtaju svetlucave cvetiće. ,,Pa, sve te čudne stvari koje se uporno dešavaju.” ,,Na primer?” Robin me gleda s probuđenim interesovanjem. ,,Na primer, ne mogu da ga izbrišem sa spiska prijatelja na Fejsbuku”, gunđam. Već tri dana, svaki put kad se ulogujem, dočeka me njegov status sa sve fotografijom. „Stvarno ne znam zašto su svi zaluđeni tim glupim Fejsbukom?” Kejt prekida da kuca imejl. „Nemam vremena za Fejsbuk, a stalno dobijam imejlove od prijatelja koji pokušavaju da me vrbuju!” Iznervirano koluta očima. „Rekla sam ti juče. Spaja vas moć kosmosa”, cvrkuće Robin kao da je to tako očigledno. Kejt je gleda, usta otvorenih od zaprepašćenja. „Živa istina”, nastavlja Robin. ,,Za sve je kriva legenda o Mostu uzdaha. Ništa ih ne može rastaviti.” ,,Da ti nisi opet na nekim drogama?”, frkće moja sestra. „Istina je!” „Kakva besmislica!” ,,Ne znam zašto si takva”, duri se Robin, crvena u licu, ,,ali mogla bi malo da prihvatiš i druga mišljenja.” „Naravno, ali samo kada imaju smisla”, uzvraća Kejt. ,,Ne drži njih kosmos zajedno - nego Nejt! Očigledno pokušava da vrati Lusi!” Gledam u svoju sestru, pa u svoju cimerku, izgledaju kao dve bokserke u ringu. Kejt je u svom racionalnom, krajnje ciničnom uglu, a Robin u svom iracionalnom, krajnje bajkovitom uglu. Aja?

146


Ja sam negde između. Menjam uglove. Priklanjam se čas jednoj čas drugoj strani. Mislim, Kejt je u pravu, mora da bude u pravu, mada opet... Prisećam se razgovora sa Nejtom u restoranu, kada smo prvi put izašli zajedno. Otkriće da smo tokom godina razdvojenosti posetili iste događaje dokazuje da nas je nešto stalno spajalo. Nešto što sad ne dopušta da se razdvojimo. Kao legenda o Mostu uzdaha. Dok razmišljam o tome, jeza mi silazi niz kičmu. Što je smešno. Zaista smešno. Ne postoji to ‘nešto’. U pitanju je samo glupa legenda. Smicalica za turiste. Ovoga puta neću pustiti mašti na volju. Ovo nije Zona sumraka; ovo je stvaran život. Takve stvari se ne događaju. Zar ne? Gledam u časopis na svom krilu. Uzela sam ga s obližnjeg stočića kad sam ušla u salon i od tada ga odsutno prelistavam, ali sada naprasno prestajem. Jer je otvoren na stranici sa kvizom: ‘Je li on onaj pravi?’ Oštro udišem. „Šta je?”, pita me sestra, momentalno prestavši da se prepire sa Robin. „Jesu li zanoktice? Ja uvek tražim da mi ih iseku.” Odmahujem glavom i dižem časopis. „Opet onaj kviz”, odgovaram skoro šapatom. Robin širi oči. A onda, glasom koji se može čuti samo u horor filmovima, smrtno ozbiljna kaže:„To je znak.” Kejt je preneraženo gleda. „Nije to nikakav znak!” ljutito kaže i naginje se napred istrgnuvši mi časopis iz ruku. ,,To je samo stari broj prokletog Kosmopolitenal” Bacivši ga u korpu za otpatke, odmahuje glavom. „Vas dve ste preterale!” „Lusi, moraš nekako da sprečiš ostvarenje legende”, nastavlja Robin ignorišući Kejt. „Moraš da prekineš magiju.” „Magiju?”, frkće Kejt. „Pre bih rekla da je prokletstvo”, mrmljam smrknuto. „Šta god da je.” Robin cokće jezikom. „Moraš isterati zle duhove.” „Duhovi nam ne ginu, zar ne?”, skiči Kejt, ne odolevši dvosmislenom značenju. „Opet počinješ”, breca se Robin. „Izvini”, sleže ramenima Kejt. „Džefa ovih dana ništa ne zanima.” Suvo se smeje, ali moja antena hvata nešto što me tera da je pobliže pogledam. Kejt sve češće pribegava neslanim šalama na račun svoje veze, ali danas čujem promenu u njenom glasu. ,,Je li sve u redu, Kejt?”

147


Ona presreće moj pogled i skoro da vidim kako diže svoj odbrambeni štit. ,,Da, sve je u redu”, cvrkutavo kaže. „Zašto ne bi bilo?” „Mislim, s tobom i Džefom.” Kejt se trza. „Samo je bolestan, to je sve. Pretpostavljam da će morati da pije antibiotike, ali znaš kakvi su muškarci kad dođe do lekova.” Sleže ramenima. „Smak sveta.” „O... okej.” Nastavljam da ćutim jer dobro poznajem svoju sestru. Tema je završena, zaključana, zapečaćena i niko je više neće načeti. „Evo, gotovo.” Jedna od pedikirki me lako tapše po nozi. „Bože, izgledaju fantastično.” Oduševljeno vrludam svojim ružičastim noktima na rukama i nogama. Izgledaju kao da ne pripadaju meni. Navikla sam da budu ravno isečeni, izgriženi i umrljani lakom, ali sada su transformisani u fensi njujorške nokte. Ponosno ih pokazujem Robin i Kejt. „Vidite!” „Oooo, božanstveno. A vidi moje”, uzvraća Robin mrdajući svojim nožnim prstima sa svetlucavim cvetićima na noktima. „Mmm, slatko”, uzvikujem i narednih pet minuta provodimo upoređujući ih, a onda se setimo Kejt. „ A tvoji?”, pitam gledajući u sestru, ali ona već obuva svoje sandale. „Dobri su.” Kratko klima glavom zakopčavajući šnalicu. „Tražila sam providan lak, kao i uvek.” Moja sestra ponekad ne ume da se zabavlja. „Ako biste mogli da platite...” Vlasnica salona, starija Vijetnamka majčinskog lika u cvetnoj kecelji, mršavija od svih radnica, nestrpljivo pokazuje na kasu i dugačak red žena koje čekaju na tretman. ,,Oh, izvinite. Naravno.” Žurno ustajem sa stolice i počinjem da kopam po svojoj torbi. Vadim novčanik i čujem zveket nečeg što pada na pod. Verovatno sitan novac, razmišljam vadeći dvadeset dolara iz novčanika. Dvadeset dolara za pedikir i manikir! Eto koliko ja volim Njujork. „Gospođice, ovo vam je ispalo.” Jedna od pedikirki se saginje i sa poda podiže nešto što liči na novčić. „O, hvala vam.” Smeškam se i uzimam ga od nje, a onda shvatam da to nije običan novčić. To je kovanica. U stvari, polovina kovanice. Stomak mi se uvrće. „Nemoguće.” Tupo zurim u sjajni predmet na svom dlanu dok mi u glavi pišti. „Šta je sad?”, pita Kejt, gledajući me zbunjeno. „Moj privezak”, mucam podižući ga. Nema ogrlicu, ali ovo je moj privezak. Nema greške. 148


Robin teško uzdiše. „Ali videla sam svojim očima kad si ga u parku bacila...” ,,U kantu za đubre”, završavam. „Znam. Nepojmljivo.” Piljim u privezak, prelazeći palcem duž oštre ivice. „Ovo mora da je neka greška. Sigurno mi se zakačio za odeću... slučajno upao nazad u torbu... i nekako se izgubio.” Gledam čas u Robin čas u Kejt. Moja sestra prvi put nema komentar. Umesto toga, zabezeknuto zuri u mene, kao da joj ništa nije jasno. Ne mogu više ovo da ignorišem. Ne mogu više sebe da ubeđujem kako se ne događa. Jer situacija ne može da bude čudnija i luđa. Ne znam kako to da nazovem, niti to mogu da razumem, ali više nema sumnje: legenda se ostvaruje. Uprkos vrućini u salonu, obuzima me čudna jeza. O, bože. Šta sad da radim? *** I kao kad smo bile male, moja starija sestra kreće da me izbavi. „Treba ti strategija”, predlaže ona uživljavajući se u svoju profesiju. „Jao, misliš na astrološke aspekte?”, vedro pita Robin. Kejt joj upućuje prekoran pogled. ,,Ne, mislim na plan akcije kako bi postigla određeni cilj”, brzo pojašnjava. ,,Mi ih stalno koristimo u advokaturi. Primenićemo jedan u konkretnoj situaciji, takozvani sistematski pristup rešavanju problema i metodička analiza cilja uz procenu ostvarenja željenog ishoda.” Zblanuto je gledam. „Možeš li da ponoviš, ali ovoga puta na našem jeziku?” Kejt nestrpljivo uzdiše. „Prosto je. Ti želiš da raskineš sa Nejtom, ali nešto ili neko u tome te sprečava.” „Legenda”, nagađa Robin. „Ili lično Nejt”, dodaje moja sestra, koja posle kraćeg razmišljanja opet zauzima svoj prvobitni stav. ,,Čuj, ne zanima me šta je, samo hoću da se okonča”, vapim. „Okej, bacamo se na posao. Bila legenda magična ili ne, ovo će rešiti problem. Veruj mi, niko te više neće smarati posle ovog. I baš me briga za tvoj kosmos”, dodaje Kejt, šibajući Robin pogledom. „Kosmos, malo sutra.” Robin deluje ranjeno. ,,Ne možeš da promeniš tok sudbine”, kruto kaže. „Samo me gledaj.” 149


„Neće upaliti. Zakoni našeg sveta se ne podudaraju sa kosmičkim zakonima.” „Imaš li neki drugi plan?” izaziva Kejt. „Šta predlažeš? Hokus-pokus? Kristale? Kinesko bilje? Moramo da delujemo agresivno i odlučno.” ,,Da nisi malo isključiva?” uvređeno će Robin. „Šta si očekivala? Po profesiji sam advokat”, uzvraća Kejt. „Nisam plaćena da maštam.” Moja sestra ne gubi vreme. Naoružana aktovkom punom notesa, olovaka i omiljenih markera u svim bojama, uvodi nas u obližnji restoran da pripremimo naš slučaj. Nikada ranije nisam je videla u akciji i istinski sam zadivljena. Pretvorivši sto za ručavanje u svoj radni sto, zavrće rukave, sugerišući bespomoćnom konobaru da se pobrine da ‘kafa stalno pristiže’ i počinje da razrađuje taktiku. Šest mučnih sati kasnije, nadrogirana kafom i entuzijazmom, Kejt konačno osmišljava strategiju. Podvučena dvaput i osvetljena fluorescentnim narandžastim markerom, strategija se proteže na četiri strane, sadrži 25 tačaka i naslovljena je sa ‘Kako se rešiti onog pravog’. 1. Doneti sudsku zabranu. Ovo je Kejtin prvi predlog. „Jer kad imaš sestru advokata i zeta policajca već si na konju”, konstatuje ona, nakon čega nevoljno dodaje da bi sud ipak zatražio uvid u naš slučaj: „Časni sude, predlažem sudsku zabranu kako bi se sprečilo proganjanje branjene, Lusi Hemingvej, koje čini optuženi Natanijel Kenedi, njen prijatelj na Fejsbuku, preko njegovog TV kviza Velika lova i njihove pesme No woman, no cry Boba Marlija, putem radiotalasa.” Baš tako. Daleko lucidnija je njena ideja da se nenajavljena pojavim u njegovom stanu i: 2. Kažem mu da ga volim. Uspeh zagarantovan. Dakle, plan je da mu izjavim večnu ljubav i – puf gledam ga kako zauvek nestaje iz mog života. Za svaki slučaj se naoružavamo i ovim arsenalom: 3. Prethodno nikako ne brijati noge. 4. Što znači da ću obući suknju. 150


4. Podgajiti dlake ispod pazuha. I to upotpuniti zanosnom majičicom bez rukava. 5. U stvari, najbolje kompletno obrasti maljama, uključujući i prepone. A onda prekrstiti noge u stilu Šeron Stoun. 5. Izostaviti dezodorans. Ne zvuči bogzna kako moćno, ali na Menhetnu trenutno ima četrdeset stepeni. Znojavo potpazušje je jedno, ali dlakavo znojavo potpazušje je već nešto drugo. 7. Pričati o menstruaciji. U fazonu: ‘Bože, tako sam umorna, dobila sam mecu. Po mogućstvu, ubacivati što više opisa tog stanja: krvarenje, grčeve, nadutost, PMS i akne. 8. Koristiti toalet, ali ne povući vodu, a onda ostaviti veliki tampon pored šolje. Muškarci se boje tampona. Kao što se psi boje grmljavine. Prestrave se. 9. Neka to ipak bude higijenski uložak. A onda mu reći kako imam problem i zamoliti ga da skokne do prodavnice i kupi pomenute velike tampone. Najslađim glasićem. Što dovodi do sledećih predloga: 10. Dati mu nadimak i tepati mu bebećim glasom. 11. Saopštiti mu da želim da se udam i predložiti mu kupovinu prstenja. 12. Zatrpavati ga telefonskim pozivima, imejlovima i porukama. Posle ovoga će zaista pomisliti da sam odlepila i izbrisati moj broj iz adresara svog mobilnog telefona brže nego što možete da izgovorite Fatalna privlačnost. Rezultat: Nikad me više neće slučajno pozvati. 151


13. Pitati ga koliko je ljubavnica dosad imao. Zatim mu kazati da sam imala duplo više. Ne, triput više. 14. Pojaviti se u sportskom baru kada je tamo sa svojim prijateljima. 15. Obučena u široki vuneni džemper. U kompletu sa helankama, bez trunke šminke i kose skupljene u punđu. Helanke da budu iznošene, sa vrećastom zadnjicom i kolenima. 16. Pričati njegovim prijateljima urnebesne anegdote o njegovoj erektilnoj disfunkciji /preranoj ejakulaciji/ malom penisu. Pri tom ih gurkati laktom i namigivati. 17. Stalno se lepiti za njega. Kao pijavica. Setite se Viktorije i Bekama. 18. Prdeti. 19. Podrigivati. 20. Čačkati nos. 21. Onda jesti sline. Ovo je stvarno gnusno, ali tako to rade Buštaker i Trajal u Ja sam zvezda... izbavite me odavde! Samo u ovom slučaju Ja sam Lusi Hemingvej... izbavite me iz ove veze! 22. Gugutati bebama. 23. Krasti mu „ajpod” i filovati ga svojom muzikom. Predlozi: ‘You’re Beautiful’ Džejmsa Blanta, muzika iz mjuzikla Mama mia i Jhe Best of Take That. 24. Otkazati njegovu rezervaciju za derbi. Jedan od Robininih klijenata radi na televiziji i može da hakuje mislim da ‘gvirne’ - u račune potrošača.

152


25. Nakupovati časopise za neveste. I nositi ih svuda sa sobom. *** Za slučaj da opet ne ‘naletim’ na Nejta, virim iza police za knjige proveravajući je li obala čista. Nema ga na vidiku. Ponedeljak je ujutro i na putu za posao svratila sam u Makenzi, moju lokalnu knjižaru. Vijugajući između rafova prepunih knjiga mekog i tvrdog poveza, idem ka odeljku sa časopisima. Bože, nisam imala pojma da ih ima toliko, razmišljam gledajući švedski sto svadbenih časopisa. Grabim nekoliko. Ili je bolje da odmah uzmem i bebeće, podsećam sebe, primetivši naslovnu stranu sa nabreklim ženskim stomakom i naslovom „Trudnoća”. Iako me to trenutno ne zanima, Nejt će sigurno pomisliti na to čim ga vidi, zaključujem i odvajam primerak za sebe. Molim se bogu da Kejtina strategija uspe. Moja sestra je ubeđena da hoće. ,,Ne zaboravi da dosad nisam izgubila slučaj”, rekla je kada mi je uručila spisak. Toliko sam očajna da sam spremna na sve. Utom mi zvoni telefon. Gledam u ekran. Nejt. Opet. Od jutros sam imala već desetak njegovih propuštenih poziva. I dalje tvrdi da me ne zove namerno, ali teško je verovati u to. Pritiskam dugme za odbijanje poziva. Iskreno se nadam da ovo nije prvi slučaj koji će moja sestra izgubiti... „Jeste li našli sve što tražite?” Nasmejano lice prodavačice prekida mi misli. ,,Da, hvala.” Uzvraćam osmehom. „Spremate se za veliki dan?” nastavlja ona pokazujući na moj oda-bir časopisa. „Ovaj, da... tako nekako.” Klimam glavom, privijajući ih na grudi. Veliki dan kada ću zaboraviti Nejta, kažem sebi, osećajući kako mi telefon ponovo zuji u džepu. O, ne opet. Ovoga puta se javljam. „Nejte?” oprezno kažem. „Lusi?” rezignirano uzvraća on. Uprkos Kejtinoj dijagnozi, Nejt uopšte ne podseća na bivšeg dečka koji me proganja - zvuči kao da mu je svega preko glave. „Aha.” Težak uzdah. „Ćao.” 153


„Ćao.” Prekidam vezu. Ne znam šta da mislim, niti kome da verujem - Robin ili Kejt - i stoga situaciji pristupam sa zazorom. ,,Pa, ako vam ustreba neka pomoć, zovem se Emili.” Okrećem se prema prodavačici. „Hvala.” Na putu prema kasi prolazim pored knjiga za samopomoć, gde mi pažnju skreće zaseban odeljak: ‘Ljubav i romansa’. Spuštam pogled na stotine knjiga iz te oblasti. Cela jedna pregrada posvećena je onom pravom: Kako naći onog pravog, Kako zadržati onog pravog, Kako znati daje on onaj pravi, Je li on zaista onaj pravi? ,,U stvari...” Prilazim Emili, nasmejanoj prodavačici. „Da?” ceri se ona. „Imate li neku knjigu o tome kako se otarasiti onog pravog?” *** Deset minuta kasnije stižem pred Broj trideset osam i otkrivam da je galerija zatvorena. Čudno. Gde je Magda? Stojim na pločniku držeći časopise i obaveznu kafu sa šlagom, i zaprepašćeno zurim u elektronsku rešetku kojom je okovan izlog galerije. Nikad još nisam došla na posao da me Magda nije dočekala. Gledam na svoj ručni sat. Poznajući sebe, nije isključeno da sam zalutala u vremenu. Ali nisam, tačno je deset sati. Zbunjena, premeštam kafu i časopise u jednu ruku, a drugom va-dim ključeve iz torbe. Ulazim u zamračenu galeriju, ali alarm počinje da pišti, odbrojavajući dvadeset sekundi za ukucavanje šifre. Koju ne znam. Za trenutak paničim. Do đavola, šta sad? Naravno, Magdino godište - sećam se da mi je jednom rekla. Jedan, devet, šest, pet. Alarm prestaje da pišti. Pritiskam dugme za pregradu od izloga i palim svetla. Oko mene oživljavaju boje umetničkih eksponata i popravljaju mi raspoloženje. Čudesno je kada sami stojite u galeriji. Jednom, kada sam bila mala, izgubila sam roditelje u pariskom Luvru i našla se sama u sobi prepunoj slika. Većina dece bi počela da plače zovući mamu i tatu, ali ne i ja. Mene je obuzelo uzbuđenje što sam okružena svim tim čudnim likovima, pejzažima i bojama. Kao da sam zalutala u svet mašte. Nažalost, moja majka je to gledala iz potpuno drugog ugla, razbesnevši se kada me je konačno našla i naredivši mi da se ne odvajam od nje do kraja putovanja. Skupljam pristiglu poštu i spuštam je na recepciju, zajedno sa mojim časopisima. Uzimam gutljaj kafe i palim kompjuter da proverim pristigle 154


mejlove. Ništa zanimljivo... nekoliko reklama, ponuda jednog studenta umetnosti da završi kod nas praksu za diplomski rad, opomena ketering kompanije koju smo unajmili za otvaranje izložbe, naslovljena sa ‘hitno’. Mrštim se. Mislila sam da im je Magda prošle nedelje poslala ček. Osećam zebnju, ali potiskujem je. Sigurno je previdela. Ček i imejl su se sigurno mimoišli, to je sve. Dižem pogled sa kompjutera, ali ni traga zlatnom plastu, stoga klikćem na Fejsbuk. Samo ću kratko... S malim uzbuđenjem se logujem. Proteklih nekoliko dana Adam i ja smo razmenjivali imejlove krajnje prijateljske prirode. On je meni napisao par redaka o kratkom filmu na kome trenutno radi; ja sam njemu napisala par brižljivo sročenih redaka o svojoj radnoj nedelji. Brižljivo sročenih, rekoh, jer želim da zvučim zainteresovano ali kul. Ozbiljno ali opušteno. Zauzeto, ali ne prezauzeto. Ako poželi da me pozove u bioskop, moj raspored neće biti tako gust. Moj raspored je potpuno prazan, ali ne želim da on to zna. Niti ću dozvoliti da sazna s koliko truda i pažnje mu pišem svaki imejl, lickajući ga do savršenstva. Bože, nekada je sve bilo mnogo lakše, telefonski pozivi rešavali su sve. Gle, imam jednu nepročitanu poruku. Stomak mi treperi dok je otvaram. Od Adama je. Slobodan sam ove nedelje ako hoćeš da se kombinujemo. Pozovi me. Ispod je dodao svoj broj. Zurim u slova i brojke, kao da pokušavam da iz njih izvučem neko značenje dublje od jednostavnog obaveštenja da je slobodan ove nedelje i da želi da ga pozovem. Zaboga, Lusi, šta je s tobom? Dečko želi da te vidi! Opet leptirići u stomaku. Ne znam zašto sam ovoliko nervozna. Zato što ti se sviđa, šapuće glasić u mojoj glavi. I zato što je to prvi dečko koji ti se svideo, pored Nejta. Setivši se njega, uvlačim prste u džep i napipavam strategiju. Nisam sigurna kada ću dobiti priliku da je u potpunosti sprovedem u delo. Ni da li će uroditi plodom. Za razliku od moje sestre, uopšte nisam optimista. Bojim se da stvar nije tako jedno-stavna. Problem je u tome što trenutno nemam nijednu drugu opciju. Spolja dopire kevtanje terajući me da odlepim oči od kompjuterskog ekrana, baš u trenutku kada se na vratima pojavi Magda. Obučena u lila haljinu u stilu Džeki Onazis, sa cipelicama u istoj boji, na licu ima tamne naočari toliko velike da joj pokrivaju skoro dve trećine lica. 155


,,’Bro jutro”, kažem vedro ustajući da joj pomognem. Pod jednom rukom nosi Valentina, a pod drugom veliki paket. ,,Ah, Lusi!” uzvikuje bez daha. „Hvala ti, hvala ti.” Uzimajući paket iz njene ruke, pratim je dok maršira po uglačanom betonskom podu galerije, praveći minijaturne vilinske korake zbog preuske haljine. „Izvini što kasnim”, nastavlja Magda, zaglađujući svoju visoku punđu kako bi se uverila da je svaka lakom zalepljena dlačica na svom mestu. „Izvini.” ,,Ma, nema frke.” Smeškam se, a onda zastajem. „Gde ovo da stavim?” Pokazujem na paket. „Bilo gde, bilo gde. Potpuno je nevažno”, odgovara ona, odmahujući rukom ukrašenom dijamantima. Kad stigne do stolice, oprezno se spušta na nju. ,,I ne pitaj šta je unutra.” „Šta?”, ipak pitam spuštajući paket uza zid. „Slika. Od tetka Irene.” „Opa, dala ti je sliku?” Moja radoznalost je neizdrživa, zbog čega gvirim u paket pitajući se kakva je slika. „Ako se može tako nazvati”, tužno će Magda. „Ostavila mi je sliku testamentom.” „Testament?” Munjevito se okrećem prema Magdi. Pretpostavila sam da nosi naočari kako bi sakrila tragove novog zatezanja lica, ali sada primećujem da joj je lice malo crveno i podbulo, čak i pod debelim slojem pudera i šminke. Štaviše, počinje da šmrkće. „Tako mi je žao. Nisam imala pojma”, mrmljam. „Kada je...” ,,Za vikend”, odgovara ona vadeći papirne maramice iz svoje tašne i glasno istresajući nos. ,,Oh.” Čučim pored nje i saosećajno joj stiskam ruku. ,,Je li bilo iznenada?” „Ništa nije iznenada kad imaš devedeset šest godina.” Magda sleže ramenima i širi dlanove. „Imala je lep život.” „Jesi li ti dobro?” ,,Ah, guram nekako”, sleže ramenima i opet istresa nos. ,,Ne, mislila sam zbog tetkine smrti.” „O, da, da.” Klima glavom. „Sve je predivno.” Proučavam njeno podbulo lice, poluskriveno tamnim naočarima i osećam potrebu da je zaštitim. ,,Ne, nije sve predivno”, čujem sebe kako govorim, i sama iznenađena ovakvom reakcijom. Baš kao i Magda, koja me gleda s neskrivenim šokom na licu.

156


Za trenutak strepim da će se naljutiti i teško gutam. „Mislim, ništa u životu nije, zar ne?”, dodajem trudeći se da mi glas ne drhti. Nastaje pauza u kojoj Magda kao da se naginje napred, preklopivši se poput daske za peglanje, tako da joj štrče samo naramenice i punđa. Primećujem da se celim telom trese i shvatam da jeca. „Zaboga, gospođo Zakerman...” Osećam se krajnje beskorisno. Ne znam šta da preduzmem. Trudim se da budem učtiva i delujem shodno situaciji, ipak sam ja radnica, a ona je šefica. Uostalom, ne mogu tek tako da je zagrlim i kažem: ,,De, de.” Ma, do đavola sa manirima! ,,De, de”, šapućem zagrlivši je. Nisam imala pojma da je ovako sitna, kao dete. ,,Ne brini, sve će biti dobro. Ona je sada na dobrom mestu.” Magda naglo prestaje da jeca i diže glavu. Zatim skida tamne naočari i zapanjeno pilji u mene. ,,Ne plačem za Irenom.” ,,Ne?” „Pobogu, ne.” Mršti se. Ili bar pokušava to da izvede, ali njeno botoksirano lice ne reaguje na tu komandu. „Irena je živela kao kraljica. Imala je poslugu, bunde, dijamante.” Diže svoje šake, pretovarene prstenjem. „Prave dijamante, a ne ove lažnjake!” „To su lažnjaci?” Sada je na mene red da zapanjeno piljim u nju. Magda prezrivo frkće. „Sve je lažno: dijamanti, ‘Guči’, ‘Luj Viton...” Baca svoju torbu na sto, kao da ne može više da je gleda očima. „Švorc sam, Lusi. Švorc!” Zabrinuto je gledam. ,,Ali, mislila sam...” Nisam sigurna šta sam mislila, da budem iskrena. Ali na osnovu njene firmirane odeće, plastičnih zahvata i adrese na gornjem Vest Sajdu, pretpostavljala sam... „Izgled može da prevari, Lusi”, nastavlja Magda. ,,To je moja tetka Irena stalno govorila.” Odmahuje glavom. „Bankari su obični lopovi, uzeli su mi sve, stan, galeriju...” „Galeriju?”, panično pitam. ,,Ja uopšte ne znam s parama. Pozajmim za ovo, pozajmim za ono.” Magda snuždeno skuplja ramena i besciljno mlatara rukama. Gledam je dok me obuzima hladan, deprimirajući užas. Brinem se za Magdu. Kakav li je osećaj u njenim godinama izgubiti dom? Ali lagala bih kad bih rekla da ne brinem malo i za sebe, u slučaju da posao propadne. Zaista, šta će biti s galerijom? ,,Ne možemo da zatvorimo galeriju. Jednostavno, ne možemo!” uzvikujem pre nego što se obuzdam.

157


Magda najednom ustaje, uspravlja ramena i uzima me za ruku, stežući je kao da smo dve revolucionarke. „Daćemo sve od sebe, Lusi”, kaže glasom koji liči na vapaj. „Sve od sebe. Neće nas potući. Neće nas uplašiti.” „Da... tako je!” skičim. „Nije još sve izgubljeno. Tu je novi mladi umetnik. Živi na Vinjardu, ali ako uspemo da ga vrbujemo, mogli bismo da pokažemo njegova dela. Fantastičan je. Prosto neverovatan! On će nas spasti!” Sva uspaljena, pucketa prstima i cokće usnama. Videvši kako Magda vraćaju samopouzdanje i živahnost, osećam talas olakšanja. „Dobro zvuči.” Smeškam se. Možda je u pravu. Možda će sve biti u redu. ,,I jeste dobro. Biće dobro.” Oči joj iskre dok namešta svoju haljinu, zagladuje punđu i duboko uzdiše. „Okej, dosta plakanja. Tetka Irena bi me ubila. Rekla bi: ‘Magda, saberi se, cmizdriš kao pizda!’ Bila je sestra bliznakinja moje majke, ali za mene veća majka od moje rođene.” Sa smeškom krećem na posao, a onda me strefi misao. „Reče li da je tetka Irena imala devedeset šest?” „Skoro devedeset sedam”, ponosno će Magda. Zastajem, računajući u sebi. ,,A ti si rođena 1965”, kažem setivši se šifre za alarm. „Što znači...”, mrštim se. Kako je moguće? Sigurno sam pogrešila. „Tvoja mama je imala pedeset jednu kada te je rodila?” Magda naglo rumeni. „Pa... da, znaš!” Pročistivši grlo i sama glumi iznenađenost. „Doktori su bili zapanjeni! Bila sam čudo od deteta!” *** Te večeri razmišljam o Magdi vraćajući se kući. Uprkos njenom borbenom pokliču i ubeđenosti da će galerija opstati i da će sve biti predivno, ja brinem. Možda zbog Mančestera u meni, tog severnjačkog pesimizma, usađenog u mene još dok sam bila dete: kad stvari krenu nizbrdo, više im spasa nema. Možda zbog poziva iz komunalnog sa obaveštenjem da će nam iseći struju i vodu ako u roku od dvadeset dana ne izmirimo troškove koji mesecima nisu plaćani. Ili možda zbog toga što do kraja dana par puta krišom osmotrim Magdu i pod debelim slojem šminke primetim bledilo i strah. Na putu do kuće svraćam po veš. Posle velikog vikend spremanja, napunila sam kese posteljinom i odećom, zajedno sa nekim Robininim 158


stvarima, i odvukla ih u Flaf i Fold. Sviđa mi se Flaf i Fold. U pitanju je njujorška verzija britanske vešernice, koja se nalazi na svakom ćošku. Kao kada bismo uporedili „Aston Martin” i „Fijat Pandu”: oba obavljaju posao, samo što prvi pruža vrhunsku uslugu sa pet zvezdica, uključujući sušenje, peglanje i slaganje rublja koje posle toga danima miriše na čisto. I super je što se nalazi odmah pored kineskog restorana, razmišljam dok kupujem večeru za mene i Robin. „Donela sam hranu”, objavljujem po ulasku u stan. Puštam da se vrata zalupe i odmah me zapahnjuje neka slatkasta aroma. Kakav je ovo vonj? Prateći svoje čulo mirisa, ulazim u kuhinju i zatičem Robin koja pod sjajem sveće sedi za stolom, nadvijena nad knjigom veličine telefonskog imenika. U desnoj ruci drži nekoliko grančica zapaljene žalfije kojima furiozno maše iznad glave. Kad se samo setim kako sam svoje cimere nekada zaticala pred televizorom... Začuvši me, Robin diže glavu. Oči su joj iskolačene, a kosa raščupana. „Otkrila sam čaroliju!” Nekoliko nedelja ranije verovatno bih u ovakvoj situaciji ispustila kesu sa hranom, ali sada počinjem da se privikavam na Robin i njene uvrnute fazone. Istina, tablu vizije sam nekako svarila, ali ovo? „Čaroliju?”, ponavljam, ne znajući šta drugo da kažem. ,,Da! Ovde sve piše!” trijumfalno uzvikuje, dižući knjižurinu na čijim koricama od tamnocrvenog pliša zlatnim slovima piše ‘Magija i vradžbine’. „Pozajmila sam je od moje prijateljice Viki. Ona je član mog bubnjarskog kruga”, ushićeno nastavlja Robin. „Daj, morala sam nešto da preduzmem. Tvoja sestra je ubeđena da će strategija uspeti, ali bojim se da to nije tako jednostavno kada su sile kosmosa u pitanju.” Odlažući veš u stranu, pravim na kuhinjskom stolu prostora za hranu i počinjem da otpakujem male crvene i bele kartonske kutije. „Isprva nisam htela da se suprotstavim Kejt”, pojašnjava Robin, „ali kada su umešane sile koje ne razumeš, potrebno ti je više od jednog parčeta papira.” A onda nabire nos. „Hej, ovde nije reč o zakonu - već o legendi!” Nastaje pauza i shvatam da je na mene red da nešto kažem. Bilo šta. Ali mi ništa smisleno ne pada na pamet. „Zovu se ‘vradžbine oslobođenja’ jer oslobađaju od neželjenog prosca”, šapuće Robin, sevajući očima. „Možeš li da veruješ?” ,,Ne mogu da verujem”, konačno nalazim jezik. ,,To je suludo!“ Mlataram salvetom. „Stvarno, Robin, magija, vradžbine? Šta je ovo, Hari Poter? Van pameti!” Robin izvija obrve. „Lusi, mislim da je malo kasno za to, zar ne?” 159


Otvaram usta da joj odgovorim, ali ostajem nema. Robin je u pravu. „Dakle, hoćeš li da čuješ ili nećeš?” suvo nastavlja ona. Teško uzdišem. „Nastavi.” „Ovako, u pitanju su poništavajuće vradžbine, a one su moćne jer osujećuju ritualne vradžbine, i cilj im je da prekinu ili ponište razne zle čini ili kletve.” „Kao što je legenda”, dodajem. Dobro, ne treba biti podozriv. Ja sam ta koja ceo dan u džepu nosi dokument od četiri strane i 25 tačaka samo zato što sam poljubila svoju srodnu dušu pod nekim tamo mostom i sada ne mogu da je se rešim. „Tako je”, kaže Robin. „Takođe, mogu da odbiju ljude od tebe.” Udara šakama po stolu. „Savršeno! Dvostruko dejstvo!” „Da, savršeno.” Klimam glavom. „Imaš li sosa od soje?” Uostalom, ako legenda stvarno deluje, onda možda ima nečeg i u tim vradžbinama. ,,U kredencu, s desne strane, srednja polica”, odgovara Robin i vraća se svojoj knjizi. „Ovde kaže da se sve poništavajuće vradžbine izvode noću uz pomoć posebnih magičnih sastojaka...” „Kad smo već kod sastojaka, uzela sam nudle s povrćem i rolnice s mesom. Odgovara?” „Mmm, sasvim.” Prinosim stolicu i sedam pored nje. „Dok je magija sveće jaka ali suptilna, poništavajuća vradžbina zadaje snažniji udarac.” Robin umače rolnicu u čili sos poput koplja koje se zariva u zamišljenog Nejta. ,,O, ne!” Crveni sos prska po stolu. Mirno joj dodajem salvetu. „Evo šta treba da uradiš...” Uzimajući zalogaj, Robin brzo žvaće, guta i počinje da čita. ,,’Na parčetu pergamenta ili recikliranog papira, napiši ime i datum rođenja osobe koje želiš da se rešiš. Za to koristite crno mastilo. Mnoge vračare tvrde da su od klasičnih nalivpera bolja drevna pera na umakanje’“ Prekida da čita. „Bedak, to nemam. A ti?” „Mislim da imam.” Klimam glavom žvaćući nudle. ,Još sa koledža, iz crtanja olovkom i mastilom.” „Odlično”, kaže Robin, a onda se mršti. „Crtala si olovkom i mastilom?” Iznenađeno me gleda. „Vau! Imaš li neke radove? Mogu li da vidim?” ,,Ma, to je bilo pre sto godina.” Sležem ramenima. ,,Ko zna gde su.” „Hmm.”

160


Robin me za trenutak proučava, kao da želi nešto da kaže, a onda se ponovo usredsreduje na svoju knjigu o vradžbinama. „Gde sam ono stala...? Ah, da... ‘Pustiti da se mastilo osuši - ne duvati. Zatim komadom odeće obmotati životinjsku kost.’“ Prestajem da žvaćem i pravim grimasu. „Bljak!” „Ništa lakše. Imam u zamrzivaču”, zadovoljno će Robin. Gledam je zapanjeno. „Zar ti nisi vegetarijanka?” „Kosti su za pse.” Ustaje i otvara zamrzivač, oslobađajući oblačak suvog leda. Posle kraćeg kopanja po njegovom sadržaju, vadi veliku smrznutu kost omotanu plastičnom kesom. Dženi i Sajmon počinju da laju unezvereno, misleći da im sleduje poslastica, ali Robin ih tera iz kuhinje. „Ovo nije za vas nego za Lusi. Da se konačno ratosilja ljubavi svog života.” Međutim, psi ne prestaju da laju, počinju, štaviše, da balave. Kroz glavu mi proleću slike ljudi nađenih u svojim stanovima, koje su njihovi kućni ljubimci oglodali. Podsećam sebe da večeras dobro zatvorim vrata svoje sobe. ,,’Staviti kost u plastičnu kesu sa dva crna pera, po mogućnosti vranino ili gavranovo, dodati prstohvat ili više magičnog bilja - jasen, detelina, selen, jorgovan, beli luk - zatim uzeti papir s imenom, presaviti ga tri puta, pa ubaciti i to u kesu. Na kraju sve čvrsto vezati crvenim koncem’“ Robin diže pogled i mršti se. „Pišeš li spisak svih ovih sastojaka?”, strogo me pita. ,,Pa...” Udubljena u žvakanje ukusne rolnice s mesom, brzo vadim olovku i papir. ,,’Zamotuljak odneti napolje, na zelenu površinu, odvezati ga i izvaditi komad papira. Zapaliti belu sveću i na njenom plamenu spaliti komad papira i pri tom izgovarati...’“ Robin zastaje, nameštajući ozbiljan glas. ,,’Vetrovi severa, istoka, juga i zapada, nosite ove simpatije tamo gde će im biti najbolje. Neka mu se srce otvori i oslobodi, neka njegov um bude daleko od mene.’“ ,,I to je to?” Piskarajući, dižem pogled. ,,Ne, tada zakopaš kosku.” „Uf, ala ga iskomplikovaše”, ropćem. „Možda je sudska zabrana ipak bolje rešenje.” „I to moraš da izvedeš tačno u deset sati uveče.” „Zašto u deset?” „Zato što vradžbina samo tako deluje”, mudruje Robin ubacivši u usta zalogaj nudli sa povrćem. ,,I još nešto.” Prestravljeno je gledam. „Sve to mora da se izvede u noći mladog meseca.” Obe piljimo kroz otvoreni prozor. Sve što vidimo je zid od cigala išaran grafitima i komadić noćnog neba. S njega nas gleda polumesec. „Mlad je!”, uzbuđeno će Robin. 161


Ubod panike. Najednom dobijam osećaj da ću zaista sve to morati da izvedem. „Jesi li gotova?” Menjajući temu, počinjem da rasklanjam kutije i štapiće sa stola. Robin zuri u mene. „Sutra uveče”, kaže odlučno. „Šta sutra uveče?” pitam praveći se luda. „Sutra uveče izvodiš vradžbinu!”, uzvikuje ona, kao da je u Menhetnu savršeno normalno da se to radi utorkom uveče. Za trenutak je gledam, a onda razum kao da doleće kroz prozor i uvlači mi se u glavu. „Ništa slično ne radim sutra uveče! Ni bilo koje drugo veče!” urlam tresući glavom kao da želim da se razum u njoj dobro slegne. „Neću da izvodim nikakve hokus-pokus gluposti.” „Ovo nije hokus-pokus”, uvređeno će Robin. „Šta god da je”, brecam se udišući duboko. ,,Ne radim to i tačka.” „Ali, ako se ne ratosiljaš Nejta, nikad nećeš napraviti prostora za nekog drugog u svojoj ljubavnoj čaši”, ubeđuje me. „Ljubavnoj čaši?” „Tako je opisuju u knjizi koju trenutno čitam”, pojašnjava Robin rumeneći bez naročitog razloga. „Mora da bude prazna pre nego što je ponovo napuniš nekim drugim. Kao na primer Adamom.” Robin izvija obrve i sada ja rumenim, ne bez razloga. Tokom ručka ispričala sam joj sve o Adamu. Tačnije, pokazala sam joj našu imejl prepisku, što je ona, kao svaka dobra i odana prijateljica, brižljivo analizirala, reč po reč, došavši do zaključka da mu se sviđam. Što i nije neko otkriće, ali opet. „Čuj, moraćemo malo da spustimo loptu”, kažem trudeći se da ostanem mirna. „Zovem se Lusi. Iz Mančestera sam. Nosim gaćice iz robne kuće. Ne izvodim vradžbine.” „Samo ovu jednu, malecku”, cvili Robin. „Da zakopavam kosku, palim sveću i pevam?” Gazim na pedalu kante za đubre, otvarajući poklopac i ubacujući unutra ambalažu od hrane. „Nema šanse!” Robin crveni od besa, ali ćuti. Nekoliko sekundi nijedna ne progovara. „Pokupila sam veš”, obaveštavam je razbijajući neprijatnu tišinu. „Hvala”, hladno odgovara ona. Opet neprijatan muk dok odvezujem plastičnu kesu sa našim vešom i počinjem da ga razvrstavam. „Lusi, bar razmisli još jednom”, naposletku će Robin. ,,Ne odbacuj stvari koje ne razumeš.”

162


,,To nisi rekla kad je trebalo da platiš porez”, podsećam je vadeći veš na sto. Smešno, ali ne sećam se da imamo bele peškire sa monogramima. ,,To je nešto drugo”, razdražljivo uzvraća ona. „Baš me briga.” Odmahujem glavom. ,,Ne izlazim iz kuće u pola noći da bih zakopala kosku i odrecitovala neku glupu pesmicu kako bih se ratosiljala bivšeg dečka.” Hmm, stvarno ne prepoznajem ove majice. Prilično su velike. Podižem jednu. ,,Je li ovo tvoje?” Robin odmahuje glavom. „ Ali magiju možeš da pobediš samo magijom”, navaljuje ona. Kolutam očima. ,,Ne lupetaj.” „Ozbiljna sam!” „Znam.” Klimam glavom. „To me i brine.” Čekaj malo, jesu li ovo muške majice? I bokserice? Mrštim se. ,,Ja nisam ta koja ne može da raskine sa svojom srodnom dušom”, podseća me Robin. „Slušaj, ne izvodim vradžbinu i tačka!” ,,E, mislim da praviš kardinalnu grešku. Postoje sile veće od nas, sile koje ne shvatamo...” Čujem kako Robin drobi na svoju omiljenu temu, ali više je ne slušam. U glavi mi zuji. Isključujem se. Umesto toga zapanjeno zurim u veš. Jer ovo nije moj veš. U meni se mešaju zaprepašćenje, zbunjenost i očaj. Glasno jaučem. „O, ne! Njegov je.” „Šta?” Prekinuvši svoj monolog, Robin me upitno gleda. „Šta je njegovo?” Podižem bokserice sa ananasima i mašem njima. ,,U vezi sa tom vradžbinom...” *** „Imate li bele sveće?” Naredne večeri posle posla svraćam u prodavnicu sa spiskom za kupovinu. Razumni deo mene koji prezire horoskope i neustrašivo prolazi ispod merdevina još ne može da veruje u šta sam se upustila, ali onaj drugi deo, koji je odvukao Nejtov veš nazad u Flaf i Fold, prilično je očajan. Brenda, zamenica šefa, nije mogla da dokuči kako je došlo do takve greške. „Imamo ogranke u celom Menhetnu, ali ne shvatam kako je ovo moglo da se desi”, zapanjeno je rekla. Uz ljubazno izvinjenje, obrušila se na tastaturu kompjutera kao da je on za sve kriv. „Gospodin Kenedi je registrovan na adresi koja je daleko odavde!” 163


Bilo mi je skoro žao Brende i za trenutak sam došla u iskušenje da joj objasnim celu situaciju. Međutim, shvatila sam da je priča o viševekovnoj legendi, italijanskom mostu i srodnim dušama ipak malo komplikovana. Bolje igrati ulogu nezadovoljne klijentkinje nego ludakinje. Naposletku je sve izglađeno. Ukoliko posedujem njegovu odeću, onda je ona zasigurno moja, uveravala me je Brenda. I dok je ona lupkala po kompjuteru, meni je stigla poruka od Nejta: Da pogodim. Kod tebe je moj veš. Odgovorila sam: Da pogodim. Kod tebe je moj. „ Ah, tu ste. Želite li još nešto?” Vraćam se u stvarnost i vidim prodavca koji silazi sa merdevina, noseći pakovanje sveća. Za čoveka od osamdesetak godina, deluje prilično živahno. Proveravam svoj spisak. Robin će obezbediti kosku, beli luk i ostalo bilje egzotičnog imena. Crveni konac već imam, sad evo i sveće. Ostaje još... ,,Da nemate možda perje?” „Perje?”, stenje prodavac. „Kakvo perje?” „Crno, po mogućnosti od vrane ili gavrana.” Češkajući se po bradi, starac sumnjičavo pilji u mene. „Zar niste pročitali znak? Ovo je gvožđara, nije prodavnica kućnih ljubimaca.” ,,Ah, naravno, izvinite”, mucam. Žurno plaćam i izlazim iz radnje. Kakav blam. Zvučim kao dileja. Krećem prema stanu. Pa, šta je, tu je. Ako ne nađem perje, onda neću moći da izvedem vradžbinu. S dozom olakšanja što ću je ipak izbeći, skrećem za ugao gde me zapahnjuje nalet toplog letnjeg vetra, dižući sa pločnika plastičnu kesu koja u vazduhu pravi piruetu poput balerine. A onda primećujem da leti još nešto što pada tačno ispred mene. Spuštam pogled. Dva pera. Dva crna pera. Nisam sujeverna, ali ovo je znak. *** U 9:30 opremljena sam i spremna za polazak. Skoro. „Perje?”, pita Robin. Naoružana svojim spiskom, štriklira stavku po 164


stavku, temeljna kao uvek. Iz svoje torbe vadim dva crna pera i mašem joj. „Dobro.” Robin pobožno štiklira stavku na svom spisku. Sve ovo preozbiljno shvata, primećujem. Skoro kao vojnu misiju: Operacija ‘Vradžbina oslobođenja’. „Crveni konac?” Mašem crvenim koncem. „Dobro.” „Kost?” Vadim je iz svog ranca. Kost je obmotana Nejtovim boksericama. Uzgred, vratila sam mu veš, ali njih sam zadržala. Delimično zato što mi je za vradžbinu potreban komad njegove odeće, ali uglavnom zato što je neumesno da čovek u njegovim godinama nosi takve bokserice. Nije zbog mene. Nego zbog drugih devojaka. Ogavne su, i kao takve su neka vrsta uvrede za ceo ženski rod. Nešto poput uskraćivanja prava na jednakost: nijedna žena posle mene neće doživeti grozotu otkrića bokserica sa ananasima. „Super!” Štrikliravši sve stavke na spisku, Robin se zadovoljno smeška. „Pa, srećno!” „Hvala.” Nešto mi govori da će mi sreća biti potrebna. Htela sam da Robin pođe sa mnom, ali baš u to vreme ima zakazan čas isceljenja bioenergijom. Osim toga, tvrdi da to moram izvesti potpuno sama, u protivnom - vradžbina neće delovati. „Magija tako zahteva”, obaveštava me. Magija, po svemu sudeći, mnogo zahteva. Napuštam stan i odlazim u parkić nekoliko ulica dalje. U stvari, to je pre mali trougao s nekoliko cvetnih žbunića, parčetom trave i dve klupe. Preko dana je obično pun ljudi koji ručaju sedeći na klupama ili na travi, čitajući novine ili samo upijajući taj komadić prirode usred staklenih nebodera. Okruženi sivim betonom, cvetovi su neobično jarkih boja. Ali sada, po noći, parkić je prazan i mračan. Doduše, na Menhetnu ne može biti mračno pored sve one gradske rasvete. Ipak, dovoljno je mračan, razmišljam dok me obuzima nervoza. Pokušavam da otvorim kapiju, ali zaključana je. Moraću da preskočim ogradu. Po ko zna koji put se pitam jesam li pri sebi, ali kao što mi sestra stalno govori, ovu situaciju posmatram kao celinu. „Nije važno putovanje nego destinacija”, dreknula bi. „Sve je u destinaciji! Putovanje je nebitno!”

165


Zagrljeni par prolazi ulicom. Spuštam se u čučanj i tobože vezujem pertle. Krajnje instinktivna reakcija. Iako nemam pertle; nosim baletanke. Očigledno sam talentovana za ovakve akcije, konstatujem, diveći se sama sebi. Čučim i čekam dok par ne odmakne niz ulicu. Zatim, osvrnuvši se brzo, preskačem ogradu. Za trenutak strepim da se ne nabodem na šiljke i pozdravim se sa uživanjem u seksu do kraja života, a onda sam već s druge strane. Uspela sam! Živci mi igraju od uzbuđenja dok hitam preko cveća. Okej, moram ovo da obavim što pre i da se izgubim odavde. Palim sveću i pridržavam komad papira s Nejtovim imenom i datumom rođenja. Momentalno se pali. Brže nego što sam se nadala. Do đavola, gde je pesmica? Mislim bajalica. Bedak. Frenetično kopam po rancu u potrazi za drugim komadom papira - i za trenutak se pitam jesam li zapalila pogrešan - užas - ipak ga nalazim. Hvalim te bože. Duboko uzdišem. Uh, kako sam nervoza. „Vetrovi severa, istoka, juga i zapada...” Počinjem da čitam. Robin mi je rekla da sklopim oči i razgovetno izgovorim svaku reč, ali ja trtljam najbrže što mogu. „... a njegov um daleko od mene.” Gledam kako se komad papira raspada u pepeo koji odnosi noćni povetarac. Odlično! To je gotovo. Sada moram da zakopam kosku. Već mi je lakše. Vidite da nije bilo teško. Sva ona briga - ni zbog čega. U stvari, vradžbine su prilično lake, zaključujem vadeći kutlaču - nismo imali lopaticu - da njom iskopam rupu. Ali bukvalno. U tom trenutku začujem zavijanje sirene i snop jarke svetlosti pade na mene. Munjevito se okrećem, trepćući pod reflektorom. Šta... A onda čujem glas sa megafona: „Ostani gde si i ruke uvis. Ovo je njujorška policija.” *** Okej, ne paniči. Posle kratke vožnje u policijskim kolima sa lisicama na rukama, sedim na plastičnoj stolici u policijskoj stanici dok me ispituje oficir strogog lica po imenu Makrori. Kad malo bolje razmislim, možda bi ipak trebalo da paničim. ,,Da nešto razjasnimo...” Pročistivši grlo, pozornik gleda u svoje beleške. 166


„Nezakonito ste zašli u gradski posed i zapalili vatru.” „Sveću”, ispravljam ga. „Belu sveću.” Kod razjašnjavanja je veoma važno držati se činjenica, mirno kažem sebi. U protivnom bi greškom mogli da mi pripišu neki zločin koji nisam počinila. Kao na primer krađu. Ili kidnapovanje. Ili čak ubistvo. U meni zvoni za uzbunu. Činjenice, Lusi. Ne zaboravi činjenice. ,,A zašto ste to uradili?” „Morala sam da spalim komadić papira i izgovorim bajalicu.” „Bajalicu?” Pozornik izvija svoje guste sede obrve. ,,U stvari, više je to pesmica”, pojašnjavam. „Kako beše ide...” Pokušavam da pokrenem svoj mozak, ali trenutno je od silne nervoze potpuno prazan, poput tek otpakovanog kompakt diska. „Nešto o vetrovima...” „Prema ovim beleškama, uhvaćeni ste u pokušaju da zakopate mrtvu životinju.” „Samo jednu kost”, ispravljam ga. „Moja cimerka ih drži u zamrzivaču, za Sajmona i Dženi.” „Sajmona i Dženi?” „Njene pse. Iz prihvatilišta. Preslatki su. Sajmon i nije neki lepotan, a Dženi ima izbačenu donju vilicu. Ali to ne umanjuje njenu ljupkost. Mislim, mogla je da pobedi na takmičenju samo...” „Gospođice Hemingvej, možete li da se držite pitanja?” ,,Ah, naravno”, brzo kažem. „Izvinite.” Do đavola. Pratila sam one detektivske serije. Robin stalno gleda CSI sa DVD-ja, između Opre i Tajne. Ako ne budem pazila, oficir Makrori će me zatvoriti s gomilom poremećenih ludaka i prostitutki po imenu Roksi, koje žvaću žvake i deluju grubo, a zapravo su meka srca i imaju bolesno dete kod kuće, i koje rade to što rade samo da bi ga prehranile. U stvari, to nisam gledala u CSI nego u seriji Zakon i red. „I sve to ste radili u cilju raskidanja sa svojim dečkom?” „Bivšim dečkom”, ispravljam ga. „Već smo raskinuli.” Mršteći se, pozornik Makrori spušta olovku i zavaljuje se u stolici, lupkajući prstima o sto i gledajući me pronicljivo. Ups. Ovo nije dobro. „Gospođice Hemingvej, shvatate li da policija ima razloga da veruje da ste prekršili zakon u tri tačke...” Uopšte nije dobro. „Nezakonit ulazak u gradski posed, piromanija...” „Piromanija? Ali samo sam spalila komadić papira sa imenom mog bivšeg...” glas mi se gubi. 167


Bilo je trenutaka u mom životu kada je trebalo da držim jezik za zubima. Kao kada sam se u osamnaestoj godini napila jabukovače i ispričala Džejmiju Robinsonu, s kojim sam triput izašla, da sam ludo zaljubljena u njega i da želim da mu rodim decu. Suvišno je reći da se četvrti izlazak nikad nije dogodio. Onda, kad mi je mama kupila žuti džemper od mohera, znajući da mi je žuta omiljena boja. Što je tačno, ali omiljena za suncokret ili sunce, ali ne i za veliki, debeli, čupavi džemper u kome sam izgledala kao da patim od morske bolesti. Nisam negodovala, pošto mi je rekla da se neće ljutiti ako ga zamenim za neki drugi. Na šta sam ja odgovorila da je predivan, ali da bih ga ipak radije zamenila. Mama je briznula u plač. I ovo je treći put, konstatujem, gledajući sa zebnjom u pozornika Makrorija. Šta god da mu kažem, zažaliću. Bolje da zatvorim usta, tako čvrsto da ih ni otvarač za konzerve ne može otvoriti. ,,I opiranje prilikom privođenja”, završava on, smrtno ozbiljan. „Nisam!”, uzvikujem pre nego što se obuzdam. „Slušajte, znam kako vam sve ovo izgleda, ali ogradu sam preskočila samo da bih došla do vas, a ne da bih pobegla.” „Gospođice Hemingvej”, opominje me. „Pozorniče Makrori.” Sedam uspravno. To je to. Optužiće me. „Moram nešto da vam kažem.” „Znam šta ćete da mi kažete”, izleće mi. Nek ide do đavola. Sad je kasno. Ćorka mi ne gine. „Znate?” Nervozno gutam, a onda raspaljujem: „Imate pravo na ćutanje. Sve što kažete može biti i biće upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na razgovor s advokatom i na njegovo prisustvo tokom ispitivanja. Ako ne možete da priuštite svog advokata, biće vam dodeljen o trošku države.” Za trenutak vlada potpuna tišina i on samo zuri u mene. A onda, odmahujući glavom, ispušta tihi zvižduk. „Svaka čast”, naposletku kaže. „Moja cimerka je veliki obožavalac serije CSJ”, pojašnjavam, glasom drhtavim od straha. „Znam šta mi sleduje.” I već zamišljam sebe iza rešetaka, šok mojih roditelja i Kejt koja se zalaže da me oslobodi... Već vidim naslove u novinama: BRITANKA UHAPŠENA U AMERICI - OSUĐENA NA DOŽIVOTNU ROBIJU ZBOG POKUŠAJA RASKIDA SA ONIM PRAVIM 168


„MISLILA JE DA JE ON NJENA SRODNA DUŠA”, TVRDI NJENA BIVŠA CIMERKA ROBIN VAJZENBERT, ,,A ONDA NIJE MOGLA DA GA SE OTARASI. KOSMOS JOJ TO NIJE DOZVOLIO. KAKVA TRAGEDIJA.”

Verovatno je ovo jedan od najboljih opisa Nejta. Doživotna robija. ,,Pa, imate li neko pitanje?” Vraćam se u stvarnost i vidim da pozornik Makrori čeka odgovor. Usta su mi suva. „Imam li pravo na telefonski poziv?”, mucam. Oči počinju da mi se pune suzama i malo mi se vrti u glavi. „Pre nego...” Jedva prevaljujem reči preko usana. „Pre nego što me strpate u zatvor.” „Zatvor?” Opet izvija svoje čupave obrve. „Gospođice Hemingvej, zar me niste čuli. Slobodni ste.” Zapanjeno zurim u njega. „Slobodna?” „Puštam vas uz opomenu.” Klima glavom listajući svoje beleške. Treba mi nekoliko sekundi da obradim ovu informaciju. „O, bože, hvala vam!” uzvikujem, ne skrivajući oduševljenje. „Hvala, hvala, hvala!” Preplavljena olakšanjem, skačem sa stolice i grlim njegovu stamenu figuru u plavoj uniformi. Zatečen, pozornik Makrori se koči i širi ruke, podsećajući na strašilo. ,,Oh, izvinite. Samo sam...” Najednom svesna da grlim oficira njujorške policije, uzmičem. „Izvinite. Samo sam emotivna.” Oči su mi pune suza. „Potpuno vas razumem. Znam koliko je teško raskinuti s nekim”, tiho uzvraća on. „Žena me je ostavila pre godinu dana.” Sa stola uzima kutiju papirnih maramica i pruža mi je. „Jao, tako mi je žao”, kažem uzimajući jednu. „Pobegla je s mojim najboljim prijateljem. Ali i dalje je tu.” Lupa se po grudima mesnatom šakom dok mu oči suze. I sam vadi maramicu. „Tako je nosim svuda sa sobom.” „Znam taj osećaj”, ogorčeno kažem. Pozornik Makrori glasno istresa nos. „Samo želim da je zaboravim.” „I ja.” Klimam glavom, misleći na Nejta. ,,Da ga zaboravim.” Pogledi nam se sreću, puni solidarnosti. A onda, povrativši se, on ubacuje maramicu u džep i nabusito kaže: „Imate li nekog da dođe po vas? „Ma, ne treba. Uhvatiću taksi.” „Ne puštam vas samu odavde - neću da napravite isti prekršaj.” Prekorno me gleda. Na pamet mi pada Robin. Ona mi je prvi izbor, ali trenutno je na času isceljenja bioenergijom, koji obično traje do kasno. Prošle nedelje je ostala do sitnih sati kako bi joj tumačili auru, navodno, i ne verujem da je bila dvosmislena. 169


Zatim tu je Kejt. Gledam na sat. Uskoro će ponoć. Kad malo bolje razmislim, Kejt ne dolazi u obzir. Odavno je u krevetu, sa čepićima u ušima i opuštajućom muzikom, jer ustaje u pet kako bi pre posla otišla u teretanu. Uostalom, ne bi joj se svidela ideja dolaska po mlađu sestru, a još manje u policijsku stanicu. Naprežem se - Magda? Magda je najblaža šefica koju sam ikad imala, ali nije baš toliko blaga. Poziv u ponoć, s molbom da dođe po mene u policijsku stanicu verovatno ne bi bio mudar potez u mojoj karijeri. Na kraju ostaje... prelistavam imenik svog mobilnog telefona. Adam. Ispod imena je njegov broj, onaj koji mi je ostavio na Fejsbuku. Za trenutak zurim u brojke, vagajući ovu ideju u glavi. Ionako je rekao da ga pozovem. *** „Lusi! Jesi li dobro?” Dvadeset minuta kasnije dižem pogled sa poda policijske stanice u trenutku kada se otvore vrata i na njima pojavi Adam. Kao vitez u sjajnom oklopu, ne mogu da ne pomislim, samo što ovaj na sebi ima iznošenu majicu, bejzbol kapu i pocepane farmerke. Od njegovog zabrinutog pogleda puls mi se ubrzava. Toliko mi je drago što ga vidim, kao nikada dosad u životu. ,,Da... dobro sam.” Ustajem sa plastične stolice da ga pozdravim, a onda zastajem, najednom svesna bizarnosti situacije. „Sve je u redu.” „Samo tako blejiš po policijskim stanicama, je li?” pita on, zabavljeno trzajući usnama. Obrazi mi gore. ,,Pa kad je bioskopska ponuda očajna”, cvilim. Adam se smeje, lakim, opuštenim smehom, a onda krivi glavu u stranu i odmerava me ispod oboda svoje bejzbolke. „Sigurno si dobro?” tiho pita. Hvata me za ruku i nežno je steže. Pod njegovim toplim prstima niz kičmu mi silazi struja. „Naravno.” Klimam glavom, ali odaju me drhtave usne. „Sve je kul”, uspevam da promrmljam i sledećeg trenutka, na svoju potpunu sramotu, počinjem da plačem. *** Adam me prati do stana, gde zatičem Robin i njene pse kako spavaju na kauču hrčući glasno, dok sa televizora trešti Opra. Na prstima, da ne probudim Sajmona i Dženi - jer ništa, naučila sam, ne može da probudi 170


Robin, čiji san je ravan komi - iz frižidera uzimam flašu vina i dve čaše, i odlazim u svoju sobu. Veče je toplo i sparno. Otvaram prozor i penjemo se uz požarne stepenice. „Izvini što sam onako briznula u plač”, kažem po milioniti put kad sednem na metalni stepenik i sipam vino u čaše. „Neviđeni blam.” „Hej, nije problem.” Adam sleže ramenima i seda na stepenik iznad mene. Zatim vadi svoj duvan i maše mi njim kao da želi da pita Mogu li? na šta odmahujem glavom. „Tako ja utičem na žene.” Smejem se i dodajem mu čašu. „Znači, imala si sreće tamo”, nastavlja on, ližući cigaret-papir. „Koliko sam razumeo, pokušavala si da spaseš mačku i zarobila se u parkiću...” ,,Pa... da.” Klimam glavom, skrštajući prste iza leđa. „Srećom, baš tad je naišla policija.” Elem, ovu priču nisam izmislila ja, nego oficir Makrori. Upoznavši Adama, odveo ga je u stranu i objasnio mu situaciju’. Tek kasnije, na izlasku iz policijske stanice, kada je Adamu sugerisao da ‘pričuva tu mladu damu’, a potom mi namignuo preko ramena, shvatila sam da je nešto zakuvao. A policija je zakon. „Hvala što si došao po mene”, stidljivo se smeškam, ,,i što si tako dobar.” „Bilo mi je zadovoljstvo.” Ceri se. „Navikao sam da izbavljam gospođice iz nevolja.” „Stvarno?” Piljim u njega, ali u mraku vidim samo narandžasti odsjaj njegove cigarete i meke obrise lica osvetljene prigušenom lampom iz moje sobe. Za trenutak me obuzima nesigurnost. Gospođice? Kakve gospođice? Koje gospođice? „Stvarno.” Adam klima glavom, ozbiljnog lica. ,,To mi je nešto kao hobi. Kad ne upadam nepozvan u galerije sa besplatnim posluženjem.” Gleda me sa smeškom na usnama, terajući me da ga pljesnem po ruci. „Hej, na drugoj ruci još imam modricu od poslednjeg udarca.” „Eto, sad imaš na obe.” Veselo se cerim. ,,I to mi je nagrada što sam odjurio s pola projekcije?” Zapanjeno ga gledam. „Otišao si s pola filma? Zbog mene?” ,,S kasnovečernje projekcije Eni Hol u Pionirskom pozorištu.” Klimnu glavom, a onda brzo dodade: ,,Ne brini, video sam ga sto puta, znam kraj.” Imitirajućim glasom nastavlja: ,,’Otprilike, to je moj stav o vezama. Ionako su iracionalne, bleskaste i apsurdne... ali uporno se upuštamo u njih jer, uh, većini od nas su potrebna jaja.’“ Praskam u smeh, osećajući talas zabavljenosti i simpatije. 171


I još nečeg. Iznenada ga gotivim. Ali baš ga gotivim. Čak i sa ovom vickastom imitacijom Vudija Alena. „Evo ti nagrada.” Impulsivno se naginjem napred i ljubim ga u obraz. Koža mu je nežna pod mojim usnama i miriše na duvanski dim... A onda shvatam da sam predugo u toj pozi i brzo se uspravljam, rumeneći. Kakav blam. Mogla bi da mu sedneš u krilo i ižvalaviš ga, Lusi, što da ne? „Doduše, nije neka nagrada”, dodajem trudeći se da od svega napravim šalu. Iskreno, ima li goreg flerta od ovog? Ako mu se ne nabacujem, onda izvaljujem neviđeno glupe fore. Adam zadržava pogled na mom licu i načas mi se čini da hoće nešto da kaže, nešto da uradi. Ali on ostaje nepomičan. Kao da se predomislio. „Prihvatam i gotovinu i čekove”, naposletku kaže. „Sigurna sam da si preskup”, uzvraćam koketno. ,,Ma siguran sam da ćemo naći neki kompromis”, uzvraća on i zadržava moj pogled. U grudima mi se steže. I on flertuje, zar ne? Svakako flertuje. Samouverenost mi se topi i više ne znam šta da mislim. Možda je sve to samo drugarski, razmišljam. Koliko se sećam, njegov poziv da se ‘iskombinujemo i pogledamo film’ može da bude samo vraćanje usluge za vodič kroz muzej MoMA. Verovatno je sve to samo platonski. A onda mi na pamet pada misao: Što znači da uopšte nije zainteresovan za mene. Iz nje proizlazi sledeća: Sve sam pogrešno protumačila. I sledeća: Samo je džentlmen koji je došao po mene u policijsku stanicu... I dok se crne misli roje, nada počinje da tone: U stvari, verovatno nije solo... Sigurno ima devojku... Kladim se da je to ona brineta u galeriji. „Jesi li slobodan?” Najednom čujem i sa užasom konstatujem da je izletelo iz mojih usta. Adam zastaje usred gutljaja vina. Kakav blam. Užasan blam. „Mislim... kao...” Očajnički kopam iz mozga neko objašnjenje, bilo kakvo, samo da prestane da me gleda kao... kao... Uf, ovo je grozno. Ne mogu da osmislim jednu prostu rečenicu. „Kao, imam li devojku?” ravno uzvraća Adam. Prestajem da mozgam i gledam ga. ,,Da, na to sam mislila.” Saberi se, Lusi. Očigledno ima devojku i to je ona lepa brineta i srećni su zajedno, ali to je okej. Bićete prijatelji. Platonski prijatelji. Kao u filmu Kad je Hari sreo Sali. U stvari ne, oni ipak završavaju u krevetu. Oh, bestraga.

172


,,Ne, nemam devojku”, odgovara Adam. „Imao sam, ali smo raskinuli. Odavno.” „Jeste?” Zvučim skoro oduševljeno. „Mislim, sigurno ti je bilo teško. Raskidi su traumatični”, dodajem tobože saosećajno. Mada, ni približno traumatični kao neizvodljivi raskidi, kažem u sebi trljajući ručni zglob nažuljan policijskim lisicama. „Ovaj nije bio. Varala me je.” Adam sleže ramenima. U šoku sam. Ne mogu da zamislim nekog ko bi njega prevario. „Bože, to je užasno.” ,,Da. Kad sam saznao, nije mi bilo zabavno, ali je ubrzalo proces.” Snažno uvlači dim. „Nije imalo smisla. Posle toga više nikome nisam mogao da verujem...” Zamišljeno ćuti i uzima još jedan dim. „Pušiš li?” Oklevam. „Samo u posebnim prilikama.” „Zar ne misliš da je izlazak iz zatvora posebna prilika?” „Verovatno jeste.” Prihvatam njegovu cigaretu i uzimam dim. U glavim mi se vrti, ali na prijatan način. Osećam kako se postepeno oslobađam ludila koje sam proživela te večeri. Neko vreme oboje ćutimo; samo sedimo, pijuckajući vino i slušajući zvuke Menhetna koji huči pod nama poput prigušene muzike. „Pretpostavljam da je ovaj drugačiji od većine tvojih prvih sudara”, naposletku će Adam. ,,Oh... da, valjda.” Trudim se da zvučim ravnodušno, ali u glavi mi već radi crv. Mi smo na prvom sudaru? Znači, nije mi samo prijatelj. Opušteno pijuckanje vina na požarnim stepenicama i dodavanje ciga-rete najednom postaje zvanično. Ako je ovo prvi sudar, zar nije trebalo da se malo više potrudim, da operem kosu i stavim bar maskaru? Zar ne bi trebalo da koketiram, zabacujući svoju tek opranu kosu, delujući zanosno i kul. Stvarno sam izgubljen slučaj. Zašto mi neko nije rekao da je ovo naš prvi sudar? Umesto toga, dozvolila sam da budem uhapšena, briznula sam u plač i na licu nemam ni trunku šminke, a kosa mi je vezana u rep. I upravo sam ga pljesnula. Po drugi put. Mada opet... kad pogledam u Adama na metalnom stepeniku iznad mene, sva moja nervoza nestaje brzo kao što se i pojavila. I ništa više nije važno. Dobro, možda jeste kosa vezana u rep, zaključujem diskretno skidajući gumicu. Dok rastresam kosu, primećujem da smo popili sve vino. „Flaša je prazna”, kažem i ustajem. Ovo je dobar izgovor da otrčim pred ogledalo i namažem bar sjaj za usne. „Idem po drugu.” Iskreno, ne znam imamo li drugu, ali sigurna sam da ću iskopati bar dve limenke piva. 173


„Mogu i ja.” Adam počinje da ustaje, ali vraćam ga dole. ,,Ne, nema potrebe”, žurno kažem. ,,Ja ću.” „Okej.” Seda na stepenik delujući pomalo zbunjeno. Niko nikad nije toliko želeo da ode u kuhinju po flašu vina kao devojka koja najednom shvata da je na prvom sudaru i da se mora malo doterati. Molim lepo. Ostavljam ga samog i kroz prozor ulazim u sobu, a zatim trčim u kuhinju. Nema vina. Nema čak ni piva. Ali zato je tu moja i Robinina flaša tekile za hitne slučajeve. Kratko je odmeravam, procenjujući koliko mi je potrebna, a onda je ipak uzimam. Usput grabim dve čašice i utrčavam u kupatilo. Pet minuta kasnije, s malo pudera, sjaja za usne u boji maline i nekoliko mlazova preparata za kosu, ulazim u sobu da se pridružim Adamu na požarnim stepenicama. Samo što on više nije tamo. Skrštenih nogu sedi na podu moje sobe, okrenut leđima, i nešto prelistava. ,,Ko je ovo crtao?”, pita kad me začuje. Gvirim preko njegovog ramena. ,,Ma, to je moj stari blok za skiciranje”, kažem pokazujući mu flašu tekile. „Bojim se da imamo samo ovo.” Adam me ignoriše. „Ovo su tvoji crteži? Ti si ih radila?” Prelistava stranice, zastaje kod jedne i podiže je. „Ovo si ti crtala?” ,,Pa... da.” Odsutno spuštam čaše na svoj toaletni stočić i otvaram flašu. Dok punim čaše, dodajem: „Ali mnogo davno.” „Ko je ovo?” Zastajem i dižem pogled. U pitanju je crtež starice, lica okrenutog prema svetlu i tela u senci. ,,Ne znam ko je bila. Videla sam je jednog dana na klupi u parku.” Prisećam se. „Čitala je knjigu, koju je u jednom trenutku spustila na krilo, sklopila oči i podigla lice prema suncu. Uživala je u njegovim toplim zracima, delujući izgubljena u svom svetu.” „Ovo je sjajno, Lusi.” Adamov glas je prigušen. „Svi crteži su sjajni.” Stidljivo se osmehujem. ,,Ne preteruj, to su samo crteži.” Dodajem mu čašicu koju prihvata bez reči. „Ozbiljno, Lusi.” Diže svoje krupne plave oči ka meni. „Neverovatni su. Veoma si talentovana.” Osećam kako rumenim. Uzimam gutljaj tekile i sedam pored njega. ,,Je li ono tamo sve tvoje?” Adam pokazuje na hrpu blokova nabacanih na moje već prepune police. Uprkos mojim zdušnim pokušajima da ih se rešim, i dalje su tu. Klimam glavom. „Platna su mi ostala u Engleskoj.” „Platna?” „Slike”, pojašnjavam. „Nisam mogla da ih vučem sa sobom. Držim ih u garaži roditeljske kuće.” 174


„Znači, skrivaš ih?” Iznenađeno me gleda. „Što ih ne izložiš da ih svi vide.” ,,Ko zna, možda ti se ne bi svidele”, kažem zabavljena njegovim entuzijazmom. „Zar nemaš fotografije?” „Uh... imam negde par komada.” „Gde? Hoću da vidim!” Znam da se neće smiriti dok ih ne vidi, i stoga prilazim policama i počinjem da preturam dok konačno ne nađem staru kutiju za cipele. „Evo ih.” Dodajem je Adamu. „Boje su možda malo izbledele, ali uslikane su pre nekoliko godina.” Posmatram kako Adam otvara kutiju, do vrha punu fotografija i raznih drangulija. Još jedna stvar koju bi trebalo da presložim, kažem sebi, gledajući kako Adam pretura po njoj. Moram malo više da se organizujem. „Vau!” Trzam se i zurim u Adama. Ali on me više ne gleda kao pre; gleda me kao da mi mali zeleni stoji na glavi. „Nisam imao pojma”, mrmlja on očiju iskolačenih od čuda. Da sam tolika svinja i da je ova uredna soba samo privremeno stanje? Da sam navučena na tuna-melt i da moje butine to dokazuju? Da mi je srednje ime Edndi ,,Da si tako sjajna umetnica, Lusi. Imaš toliko talenta. Ove boje, oblici...” Maše fotografijama. „Evo, ova je fantastična.” Uzima drugu. ,,A tek ova. Pogledaj samo ta lica...” Piljim u Adama, postiđena njegovim izlivom oduševljenja, mada... osećam još nešto. Staro uzbuđenje. Nadu. San. „Stvarno tako misliš?” pitam skoro šapatom. Adam diže pogled sa slika. „Da, stvarno tako mislim”, odgovara, mrtav ozbiljan. Zatim pruža ruku i privlači me sebi ne skidajući pogled s mog lica. „Stvarno tako mislim.” Naginje se prema meni - ili se ja naginjem prema njemu? Više ni sama ne znam. Znam samo da njegove usne dodiruju moje i da mi srce ludački udara u grudima. Sklapam oči. Celo veče ovo priželjkujem. Naslanjam se na njega. Adam se naglo odmiče. „Lusi.” Tiho ječim i pokušavam opet da ga privučem sebi. „Šta je ono?” Nevoljno otvaram oči. Srce mi još lupa i usne mi bride od njegovog poljupca. „Šta?” mrmljam. Okrećem glavu da proverim u šta gleda. I dalje ošamućena od želje, 175


pretpostavljam da u pitanju nisu crteži... O, bože. A onda ih vidim. Ranac je pao s kreveta i njegov sadržaj se prosuo po podu, rugajući mi se, smejući mi se, upropastivši mi veče. Jesu li ono Nejtove... „Bokserice”, kažem, ne skrivajući gađenje na licu. „Imaš li nešto da mi kažeš?” Adam me upitno gleda. Uobičajena opuštenost s njegovog lica je iščezla, zamenjena je strogom maskom. ,,Ne”, odgovaram žurno. „Mislim da, ali ipak ne.” Paralisana sam, ali mi mozak radi munjevitom brzinom. Ne mogu da mu kažem istinu o večerašnjem nemilom događaju, o vradžbini, bajalici, srodnoj duši i koski umotanoj u bokserice mog bivšeg dečka. Misliće da sam psihijatrijski slučaj. „Došlo je do zabune. Pokupila sam tuđi veš”, brbljam. Pa, istina je. Malecka istina. „Okej...” polako izgovara Adam, delujući kao da će progutati moje objašnjenje. „ A gde je ostatak?” ,,Pa... vratila sam.” ,,A zadržala si bokserice?” Izvija obrve. Do đavola. Ne veruje mi. Misli da sam spavala s nekim. Zar ga kriviš, Lusi?, pišti glasić u mojoj glavi. Na podu tvoje sobe su bokserice drugog muškarca. Utroba mi se grči. Ovo ne sluti na dobro. Najednom se sećam njegove priče da ga je devojka prevarila. Bedak! Ovo zaista ne sluti na dobro. „Nije ono što misliš”, ispaljujem. „Otkud znaš šta ja mislim?” uzvraća paljbu. ,,Ne znam... nagađam.” Uzdahnuvši duboko, dižem pogled ka njemu. Nema svrhe objašnjavati. „Čuj, znam da izgleda čudno, ali moraćeš da mi veruješ.” Nastaje duga pauza u kojoj me Adam netremice gleda, a onda sporo ustaje. U grudima mi se steže. Eto. Znala sam. Ne veruje mi. ,,U redu”, naposletku kaže. „Verujem ti.” „Stvarno?” Talas olakšanja. Za trenutak mislim kako smo dogurali mnogo dalje od početka. „Samo još nešto...” Dižem pogled strepeći celim svojim bićem. „Zašto su pokrivene ananasima?” Usne mu se krive u kez mameći moj grohotni smeh. „Čudno što to pitaš. I sama sam se pitala...”

176


*** Narednog jutra stižem na posao i saznajem da letim na ostrvo Martas Vinjard, gde bi trebalo da se sastanem sa novim umetnikom kog Magda toliko hvali. „Šta? Danas?” Kočim se usred gutljaja svoje kafe sa šlagom i zapanjeno gledam u šeficu. „Nema vremena za gubljenje”, ubeđuje me, otkidajući zalogaj đevreka i hraneći Valentina. „Moramo da ga ščepamo pre nego to učini neko drugi.” „Ali nisam rezervisala let, smeštaj...?” Ispaljujem prepreke kao mađioničar noževe. „Sve je sređeno”, prekida me Magda, pružajući mi veliku braon kovertu. „Jedna prijateljica iz teretane završila mi je to. Duguje mi uslugu našla sam joj muža. I veruj mi, nije bilo lako.” Cokće jezikom. „Usedelica od četrdeset s tri mačke i navikama Džudi Garland. Znaš na šta mislim?” Ali ne slušam je, jer otvaram koverat i iz njega vadim avionsku kartu. „Let je danas u pola tri?” „Predivno”, uzvikuje Magda golicajući Valentina ispod brade. „Magda, to znači da moram da krenem na aerodrom za”, brzo računam, „manje od dva sata!” „Znam. Zar ne bi trebalo prethodno i da se spakuješ?” Mršti se kao da je iznenađena što sam još tu. ,,Ne želiš da zakasniš na avion.” „Ali...” Otvaram usta, a onda ih brzo zatvaram. Besmisleno je. Kad Magda nešto naumi, onda nema rasprave. ,,Oh, evo ti i nešto materijala za usput.” Daje mi dve stranice iscepane iz časopisa. „Članak o Artsiju.” ,,Ko je Artsi?” „Naš novi umetnik!”, ushićeno će Magda prestajući da hrani Valentina. Pseto počinje da laje i ona ga diže u naručje umirujući ga poljupcima. „Lusi, imaj na umu da galerija računa na tebe!” Usiljeno se smeškam. Super. Onda bez frke. Hvatam taksi do kuće i ubacujem nekoliko stvarčica u putnu torbu. Nemam pojma šta da ponesem. Nikad nisam bila na Martas Vinjardu i ne znam šta me tamo čeka. Negde sam pročitala, davno doduše, da je to ostrvce nedaleko od Kejp Koda, omiljenog letovališta američkih predsednika, ali nemam vremena da guglujem. Mislim, je li to stvarno vinograd? Hoću li tamo nabasati na Obamu? Da li da ponesem neku fensi haljinu ili samo kratke pantalone?

177


Naposletku pakujem oboje, i još gomilu bespotrebnih stvari, i lovim taksi za aerodrom. Dok mi Menhetn promiče kroz prozor, proveravam jesam li ponela putna dokumenta. Povratak je bukiran za petak. Petak?! Tek tad. Nije puno - samo dva dana - ali meni izgleda kao večnost jer dotad neću videti Adama. Razmišljam o prethodnoj noći. Za dlaku sam se izvukla. Malo je falilo da sve upropaste Nejtove glupe bokserice, ali srećom uspela sam da spasem situaciju. Iako nisam sigurna na koliko dugo. S blagom strepnjom, iz džepa vadim mobilni telefon i kucam Adamu poruku: Hvala za sinoć Zastajem. Možda bi trebalo još nešto da dodam, o tome kako mi je bilo lepo, kako želim ponovo da ga vidim... Počinjem da kucam, a onda prestajem. Ne mogu to da napišem. Deluje previše napaljeno, zaključujem, i brzo brišem taj deo. Smrknuto zurim u ekran. Pisanje poruke je prava agonija. Kao da svaka reč ima svoju težinu, i još morate odlučiti da li da umetnete poljubac na kraju. Iznova proveravam tekst i dodajem X. Ne želim da zvučim skroz neprijateljski. Uostalom, želim da ga poljubim. Pa makar samo u poruci. Brzo pritiskam dugme za slanje pre nego se predomislim. Nekoliko sekundi kasnije stiže poruka od Adama. Hej, problematična. Gde si? Nemoj mi reći da si opet u apsu... Smejem se. Po brzini njegovog odgovora, rekla bih da nije dugo smišljao šta će napisati. Pritiskam dugme za odgovor. Ne, u taksiju sam, na putu za aerodrom. Letim u MV na poslovni sastanak sa novim umetnikom. Dve sekunde kasnije stiže njegov odgovor. Kad se vraćaš? Gledaj da budeš slobodna u petak uveče. Imam iznenađenje za tebe. Osećam treptaj uzbuđenja. Šta? Ali Adam ostaje tajnovit. 178


Ako ti kažem šta, onda neće biti iznenađenje, zar ne? Sa smeškom na licu šaljem mu ’ćao’ i zadovoljno se zavaljujem na sedištu. Možda je i dobro što na kratko odlazim iz grada, razmišljam gledajući to iz pozitivnog ugla. Moći ću malo da se udaljim od Nejta i neću brinuti o iznenadnom susretu s njim. Niti ću misliti o njemu. I moći ću da se fokusiram na Adama. Uveseljena ovom mišlju gledam kroz prozor. Nadam se da će do petka moja i Nejtova veza ličiti na ružan san. *** Stižem na aerodrom Kenedi i odmah prilazim šalteru za prijavljivanje, gde otkrivam da let nije direktan, pa moram da presedam u Bostonu. Ništa strašno - Boston je samo sat vremena leta odavde. Zavaliću se u svoje avionsko sedište i čitaću članak o Artsiju. Hej, ovo i nije tako loše. Kožna fotelja sa odmorištem za noge, i TV s velikim izborom kanala... Naručujem čašu vina, vezujem pojas i zadovoljno se vraćam svom članku. Imam neki dobar osećaj u vezi sa ovim putovanjem. Let je toliko udoban da ne želim da se završi. Čitam članak, vrtim kanale i već stižemo u Boston. Tu obilazim aerodromske prodavnice ubijajući vreme do nastavka leta. Volim aerodrome. Ima nečeg u njima što mi dočarava paralelni svet u kome ne postoji stvarni život. Svi ti ljudi koji dolaze i odlaze, metež, uzbuđenje, osećaj prolaznosti. Kao da je sve drugo potpuno nevažno. Kao na primer novac, razmišljam, uzimajući skupu kremu za lice. U stvarnom svetu nikad ne bih pristala na ovu cenu, ali devedeset dolara u aerodromskom svetu je nešto kao novac u igri Monopol. Kao da se ne računa, zaključujem dokbezbrižno pružam svoju kreditnu karticu. A tekkako su slatki magneti za frižider sa grbom bostonskih Red soksa, odmah pored kase. Ubacujem dva u korpu. Nisam sigurna ko su bostonski Red soksi, ali Robin će ih dobiti kao suvenire. Njima će moći da kači svoje horoskope, vegetarijanske recepte i spiskove obaveza po celom frižideru. Kada smo već kod suvenira, da li bi se mami svideo podmetač za čaj sa velikim jastogom? Prodavnicu napuštam sa dve pune kese i odmah ulazim u sledeću, koja prodaje elektroniku (čudno kako me nikad ovoliko nisu zanimali masažeri za vrat ili zvučne mašine za uspavljivanje, ali u ovom aerodromskom svetu me prosto fasciniraju), a onda sa razglasa čujem svoje ime. 179


„Poslednji poziv za gospođicu Hemingvej. Molimo da se hitno javi na izlaz 4B. Avion je spreman za poletanje.” Gledam na svoj sat. Bestraga! Srce mi panično lupa. Kako je moguće? Jedan sat je bukvalno proleteo, sada ću da zakasnim na svoj let! Do đavola. Do davola!!! Psujući ispod glasa, trčim prema izlazu dok me kese udaraju po nogama. Naravno da je to najdalji izlaz, a vreme ističe. Znojim se i gubim dah. „Gospođice Hemingvej?” Zemaljska stjuardesa u narandžastoj uniformi sa voki-tokijem u ruci čeka me lica zgrčenog od besa. ,,Da... ja sam”, dahćem. Srce mi divlja u grudima i svakog časa ću kolabirati. „Požurite! Avion samo što nije poleteo”, sikće grabeći mi bording kartu iz ruke. „Znam, izvinite...” počinjem, ali me ona bukvalno gura prema pisti. „Autobus čeka da vas odveze do aviona.” Gledam u mini-bus ispred staklenih vrata. „Hvala”, kažem, a onda zastajem. ,,A... koji je tačno moj avion?” Pogledom tražim avion nalik onom kojim sam već doletela, ali vidim samo aviončić sa propelerima. „Eno ga tamo”, urla ona kao da sam gluva i pokazuje rukom. Aviončić sa propelerima. Zaboga, nema vremena za nervozu, kažem sebi dok utrčavam u minibus koji momentalno kreće preko piste. Let ionako traje samo pola sata. Šta može da mi se desi? Uzleti, sleti i gotovo. Propeleri se već vrte kad krenem uz metalne stepenice. Bože, iznutra je još manji nego što se spolja čini. Kroz minijaturni prozorčić vidim da ima samo nekoliko sedišta. I da je vrlo bučan! Saginjem se da ne udarim glavom dok se provlačim kroz vratašca, gde me sačekuje stjuardesa sa slušalicama na glavi. Nestrpljivo mi uzima kese iz ruku i vodi me do jedinog preostalog slobodnog sedišta, a zatim za mnom zatvara vrata. Zadihana, sedam i brzo vezujem sigurnosni pojas. U poslednji čas! Ne stižem ni da se osvrnem oko sebe kad motori zabruje jače i aviončić hvata zalet po pisti. Sklapam oči i slušam kako se propeleri okreću oko svoje osovine, a onda se kljun aviončića diže i već smo u vazduhu, penjući se lagano ka nebu. Osećam malo olakšanje. Najgore je prošlo. ,,Da li ste za neko osveženje?” Otvaram oči i pored sebe vidim istu stjuardesu, samo bez slušalica. „Samo vodu. Hvala.” Vadim časopis iz korpe sa sedišta ispred moga i počinjem da ga prelistavam. ,,A za vas, gospodine?” 180


„Ništa, hvala”, odgovara muški glas. Kočim se i prekidam prelistavanje. Znam ovaj glas. Sve dosad nisam bila svesna osobe koja sedi pored mene, zato što nisam ni pogledala u tom pravcu, ali sada je svaki atom mog tela u pripravnosti i raspoloženje mi se survava kao da sam iskočila iz aviona bez padobrana. U stvari, to i nije tako loša ideja. Bar ću konačno i za sva vremena pobeći od svoje zle sudbine. Umesto toga nastavljam da vrtim stranice časopisa, iako mi nije ni do čega. Jer osoba koja sedi pored mene nije osoba za koju želim da sedi pored mene. Štaviše, ne želim ni da pomislim njegovo ime i zato se pravim se da nije tu. Da haluciniram. Ili da je ovo samo ružan san iz koga ću se svakog časa probuditi i obresti u svom stanu u Njujorku, a ne deset hiljada metara u vazduhu, u minijaturnom aviončiću, sedeći pored... „Ovo mora da je neka šala. Lusi?” I tako se moj ružan san nastavlja. U pokušaju da sakrijem lice, tonem sve niže i niže iza časopisa, a onda dižem pogled preko ivice. „O, ćao Nejte”, kažem, ne gledajući ga i ponašajući se kao da se sve ovo ne događa. Ozbiljno. OVO SE NE DOGAĐA. Naravno, da se događa. „Gospode, to si stvarno ti!” „Evo, izvolite.” Stjuardesa mi servira vodu. „Hvala.” Blagodarna na ovom predahu, uzimam veliki gutljaj. Ovaj let će trajati samo trideset minuta, tešim sebe. Pet je sigurno već prošlo. Za trenutak se nosim mišlju da preostalih dvadeset pet ignorišem Nejta. „Otkud ti ovde?” Samo što to nije lako kada on sedi na nekoliko santimetara od mene, gledajući me sa zaprepašćenjem i insistirajući na razgovoru. „Letim na Martin vinograd”, odgovaram, okrenuvši konačno glavu da ga pogledam. ,,A ti?” Nejt se mršti. „Nije smešno, Lusi.” „Znam, veruj mi”, uzvraćam tužno. ,,Da li se smejem?” Gledamo se bez reči. Nikad nisam videla Nejta zanemelog, ali sada on istinski deluje bez ideje šta da kaže. Znam kako se oseća. Ovo definitivno postaje smešno. Mislim, šta sad da radim? Da li uopšte postoje pravila ponašanja u ovakvim situacijama? Ne, ali tu je strategija. Najednom u glavi čujem Kejtin glas i parališem se. Možda je moja sestra u pravu. Možda strategija ipak uspe. Ionako ništa drugo dosad nije. 181


Robinina vradžbina je doživela fijasko - imala sam sreće što nisam završila u zatvoru - i ovo bi mogla da bude savršena prilika da se okušam sa strategijom... Kad malo bolje razmislim, celoga života sam u kriznim situacijama slušala svoju stariju sestru. Uvek je bila mudrija. Tako je. Odlučila sam. Tipujem na strategiju, pa šta bude. Nemam šta da izgubim, osim Nejta. Ali pre toga moram da osvežim pamćenje. Ispod sedišta uzimam torbu i iz spoljnog džepa vadim dokument presavijen na četiri strane. Nosim ga svuda sa sobom, baš kao i svoje svadbene i bebeće časopise. „Posao”, nehajno kažem Nejtu, koji s pažnjom prati svaki moj pokret. Polako otvaram kucane stranice i letim pogledom preko dvadeset pet tačaka. Okej, pošto redosled nije važan, počeću od najlakše. 19. Podriguj. Kao klinka sam volela da podrigujem na zabavama, pevajući pri tom žablju pesmicu. Nisam to godinama izvodila, pa imam malu tremu. Ipak, gutam vazduh. „Brrrrrgggghhhhh.” Ispuštam glasan podrig. Hej, još uvek mogu, trijumfalno kažem sebi. Utom hvatam Nejtov šokirani izraz lica. „Ups, izvini. Naduvena sam.” Slatko se smeškam. Preneraženo okreće glavu i otvara svoju aktovku. Iz nje vadi dokumenta i počinje da ih čita. Idemo opet. „Brrrrrrgggghhhhh.” Nejt se vidno trza. „Možeš li nešto da popiješ za to?” breca se. ,,Pa, ne baš. Vazduh mora da izađe na ovu ili na onu stranu.” Na licu nameštam komičnu grimasu. „Bolje na ovu nego na onu dole.” Pokazujem na svoju zadnjicu. Nejtove nozdrve se šire i skoro da vidim kako se migolji na svom sedištu. Baš kao i ja. Ovo je neviđen blam. Ali neophodan, odlučno kažem sebi. Odagnavši i poslednji tračak učtivosti, nastavljam sa strategijom i prelazim na tačku sedam. „Ionako već imam pune gaće. U poseti mi je tetka iz Crvenke.” „Tetka iz Crvenke?” Lice mu se grči od zbunjenosti. „Menstruacija”, uzvikujem. ,,To je onaj period u mesecu. Znaš, grčevi, akne, nadimanje.” Zadižem majicu i naduvavam stomak najviše što mogu. „Vidi koliki je!” 182


Nejt je užasnut. Lice mu bledi dok gleda u moj obnaženi stomak kao da bi svakog časa mogao da eksplodira i iz njega iskoči tuđin koji će ga pojesti živog. „Ozbiljno, jesi li ikad video ovoliki?”, nastavljam, dižući glas kako bih nadjačala brujanje motora. Prstima se hvatam za salo i tresem ga. „Izgleda kao da sam trudna.” „Lusi!”, šišti Nejt, konačno se povrativši od šoka, i pokazuje mi da spustim majicu. „Molim te! Ljudi gledaju.” Što mi, naravno, daje novu ideju. Nejtov najveći košmar je ‘ljudi gledaju’. Ne daj bože da pričate preglasno ili radite nešto blesavo dok ste s njim na javnom mestu. Najednom dobijam želju da ga mučim upravo time, i zato podsećam sebe: Lusi, okrutna si da bi ti bilo bolje. Oboma. „Kad smo već kod toga, volela bih da sam trudna”, nastavljam glasno. „Tako bih volela da budem majka.” Bože, ovo je fantastično! Strategija klizi kao po loju. Nekoliko ljudi se okreće i gleda nas. Nejt naglo crveni, ali ne diže pogled sa svojih dokumenata. Primećujem da ih steže jače, jer su mu zglavci na rukama pobeleli. „Tako bih volela da rodim bebu, a ti?” „Mislim da ovo nije ni vreme ni mesto”, mrmlja on nervozno listajući papire. Teško gutam, skupljajući hrabrost za poslednji udarac. Sledi poslastica. Kap koja će preliti punu čašu. Osvrćem se da vidim imamo li dovoljno publike. „Zamisli samo kada bismo napravili bebu. Bila bi preslatka!” Lice mu poprima čudan izraz dok ostatak aviona iščekuje njegovu reakciju. „Bolje ne”, uspeva da procedi dok mu obrazi bukte. „Ja bih volela devojčicu. Kako bismo je nazvali?” Nejt steže vilice. Očigledno s teškom mukom obuzdava bes. Smrknuto gleda u svoju publiku, a onda u mene. „Slušaj, moram ovo da iščitam, ako nemaš ništa protiv”, osorno kaže. Da pogled može da ubije, onda ne bih bila deset hiljada metara u vazduhu – nego dva metra pod zemljom. „Naravno, medeni”, kažem napućivši usne. Ime kućnog ljubimca. Bebeći glas. Genijalno. ,,I ja moram nešto da iščitam.” Vadim časopis o trudnoći i počinjem da prelistavam masne stranice prepune slika nasmejanih beba. Vidim kako Nejt skreće pogled, a onda teško uzdiše, i smeškam se u sebi. Uz malo sreće raskinućemo očas posla i za sva vremena. 183


*** Nejt i ja ne razgovaramo do kraja leta i po sletanju se hladno pozdravljamo: „Vidimo se”, i ,,Da, vidimo se”, iskreno se nadajući da do susreta ipak neće doći. Grabim svoju putnu torbu i izlazim na ulicu da uhvatim taksi. „Menemša in, molim vas”, kažem vozaču dok sedam za zadnje sedište i otvaram prozor. Napolju je divno, toplo veče; okrećem lice prema zalazećem suncu. Magičan trenutak. Sve je okupano bojom meda i posle frenetičnog Njujorka, ostrvo deluje tiho i uspavano. Kao da je život usporio tempo, zaključujem, dok se vozimo seoskim drumovima, oivičenim kamenim zidićima. Zujimo kroz polja prepuna divljeg cveća, između drvenih kućica i seoskih bakalnica koje me podsećaju na pejzaže iz starih filmova. Prema vozaču, odsedam u gornjem delu ostrva, na suprotnoj strani od dela gde se nalazi Artsijev atelje. I krajolik je razuzdaniji, primećujem dok prolazimo pored peskovitih plaža sa travnatim rtovima i svetionikom koji ponosno stoji na litici. Posle pola sata vožnje stižemo u Menemšu - zapuštenu ribarsku luku – i taksista zaustavlja pred ljupkom gostionicom sa belim prozorima, zašiljenim krovom i drvenom verandom na kojoj drema debela žuta mačka, tik pored stolice za ljuljanje. U prolazu je češkam po stomaku, na šta se ona lenjo proteže i zeva. Potom ulazim u hotel vukući svoju putnu torbu. „Dobrodošli u Menemša in”, cvrkuće bucmasta žena rumenih. obraza za recepcijom. ,,Ja sam Silvija.” „Zdravo. Ja sam Lusi Hemingvej. Imam rezervaciju za dva noćenja.” „Samo jedan trenutak, molim vas.” Orno kucka po svom kompjuteru. „Evo ga. Za vas imamo okruglu sobu. Ta mi je omiljena. Pravo niz hodnik u posebno krilo. Ima predivan pogled na okean.” „Super.” Zadovoljno se smeškam. Uprkos klimavom početku, zaista se radujem svom boravku na Vinogradu. Ambijent je tako starinski, primećujem dok razgledam mermerni kamin, uramljene crnobele fotografije ribarskih brodova i zidni sat koji tiho kuca u uglu. „O, bože.” Okrećem se prema Silviji. Na njenom licu više nema osmeha. „Nešto nije u redu?” „Izvinite ali...” Još uvek kucka po tastaturi, samo što to više ne čini orno nego frustrirano. „Bojim se da imamo mali problem.”

184


Prolazi me čudna jeza. Ne sviđa mi se to što govori u prvom licu množine. „Problem?” „Izgleda da smo okruglu sobu rezervisali dvaput.” „O.” Talas razočaranja. Posle hvalospeva o okrugloj sobi, baš sam se radovala boravku u njoj. No, zar je bitno? Ionako ostajem samo dve noći. ,,Ma, nema veze. Sigurna sam da su i ostale sobe lepe”, učtivo kažem. „Koja je slobodna?” Nastaje pauza koja ne sluti na dobro. ,,U tome i jeste problem - nema slobodnih soba. Sve su rezervisane.” Zbunjeno je gledam, još ne shvatajući šta mi govori. „ Ali dobili smo potvrdu rezervacije.” Mašem dokumentima koje mi je Magda dala. „Znam, draga, ali dobio ju je i ovaj gospodin.” Mrštim se. „Koji gospodin?” Utom se otvaraju vrata i moje srce se steže. Trebalo je da pretpostavim. „Nejte”, cedim kroz zube. „Lusi”, uzvraća on krutim klimanjem glavom. „Vas dvoje se poznajete?” ushićeno će Silvija. „Intimno” hladno odgovara Nejt. Vidim olakšanje na Silvijinom licu. „Bože, kako sam glupa. Nisam shvatila da ste zajedno.” „Nismo”, brzo kažem. „Zajedno, mislim... Jesmo...” Gledam u Nejta koji nešto kuca na svom „ajfonu”, „... ali ne bi trebalo...” Prestajem i odustajem. Ovo je beznadežno. ,,Ah, jasno.” Silvija širi oči, a onda tiho dodaje: ,,Ne brinite, ovde u Menemša inu diskrecija je zagarantovana. Vinograd je poznat po ugošćavanju predsednika i svetski poznatih zvezda.” Tupo zurim u nju. „Koje su već udate”, dodaje ona, značajno izvijajući obrve. Konačno shvatam. Blagi bože, ona misli da smo nas dvoje ljubavnici! ,,Ne, nije to što mislite”, pokušavam da joj objasnim, ali Silvija mi s čednim izrazom lica već pruža ključ od sobe. „Diskrecija zagarantovana”, ponavlja šapatom. Gledam u ključ. Za trenutak se dvoumim da li da tražim drugi smeštaj, ali nemam snage. Želim samo da se istuširam i legnem u krevet. Ako ne ugrabiš prva tu sobu, uzeće je Nejt, šišti glasić u mojoj glavi. ,,U redu. Hvala.” Grabim ključ i hitam niz hodnik. „Okrugla soba je odmah levo”, dovikuje Silvija za mnom.

185


Ubrzo čujem Nejtov glas. „Žao mi je, ali mislio sam da je okrugla soba moja...” *** Pet minuta kasnije Nejt glasno kuca na vrata. Za trenutak razmišljam da ga ignorišem, nadajući se da će otići. Ma, kako da ne. U pitanju je tvrdoglavi Nejt. Pripremivši se, otvaram vrata. „O, to si ti”, kažem glumeći iznenađenje. „Naravno da sam ja”, sikće on prolazeći pored mene. „Ovo je moja soba.” „Ovo je moja soba”, uzvraćam, istim tonom. „Očigledno.” Nejt spušta pogled na moje stvari, već razbacane po sobi. Ne znam kako mi to polazi za rukom. Besprekorno urednu sobu mogu za pet minuta da pretvorim u svinjac u kome kao da neko već godinama živi. Mogla bih da učestvujem u onoj emisiji Preuredite svoj dom, samo u obrnutom smeru. „Probao sam sve”, nastavlja Nejt, ,,ali avgust je najtraženiji mesec u godini i celo ostrvo je prebukirano.” Spušta kofer na pod. „Šta to treba da znači?” Nervozno gledam u njegov prtljag. „To znači da će jedno od nas spavati na kauču.” Oboje gledamo u kauč na drugom kraju okrugle sobe, ukrašen jastučićima na kojima su izvezene školjke, u duhu primorske teme kompletnog hotela. „Ja imam metar i osamdeset”, obaveštava me Nejt. ,,Pa?” ,,Pa onda ćeš to biti ti”, jednostavno kaže, svlačeći sako i kačeći ga o naslon stolice. Zatim izuva cipele, slaže ih pored kreveta i uzima daljinski upravljač za televizor. Zapanjeno ga gledam. „Samo malo.” Nejt već vrti kanale, praveći se da me ne čuje. ,,Ne može to tako”, durim se. „Šta ne može tako?” odsutno pita on, udobnije se nameštajući na krevetu. Potom ekstatično lupa šakom po pokrivaču. „Bravo! Kviz!” ,Ja? Na kauču?” glasno pitam. Nema odgovora. Nema nikakve reakcije. Kao da ne postojim. Prilazim televizoru i stajem ispred njega. „Koji ti je...?” Nejt me strelja pogledom, mašući daljincem. „Skloni se, ne vidim!” 186


„Bole me leđa”, kažem skrštajući ruke na grudima. „Otkad?” nestrpljivo će on. „Otkad. Sam. Dobila. Menstruaciju”, ponavljam sporo. Lice mu bledi. ,,U redu. Kako hoćeš.” Uzdiše, dižući ruke u vazduh. „Neću da se svađam sa tobom.” Zatečena sam. „Nećeš?” Nejt ustaje i naginje se preko noćnog stočića, vadeći kontaktna sočiva. Zatim uzima naočari i stavlja ih na nos. „Slušaj, ne znam šta se ovde događa i ne znam zašto se stalno sudaramo, ali to mi se nimalo ne sviđa. Međutim, pošto smo ovde prinuđeni da budemo zajedno, predlažem da proglasimo primirje u narednih četrdeset osam sati.” Sumnjičavo ga gledam. Do đavola, tako je razuman. Nije trebalo ovako da ispadne. Trebalo je da bude besan. Prestavljen. Van sebe. Trebalo je da zgrabi svoj sako i izjuri iz sobe, zalupivši za sobom vrata, doviknuvši mi preko ramena da više nikad ne želi da me vidi. Ako sve bude išlo po planu, onda me zaista više neće videti. Niti ja njega. I oboje ćemo živeti srećno do kraja života. Odvojeno. Ali... Gušim zev. Mrtva sam umorna. Sutra je važan dan - poseta Artsiju u njegovom ateljeu, gde se nadam da ću ga ubediti da izlaže u našoj galeriji. Strepnja me obuzima pri pomisli na toliku odgovornost. Zaista mi je potreban odmor. Možda je Nejt u pravu. Možda je vreme za primirje. Oklevam, a onda... „Mrdni.” Nejt je iznenađen, ali poslušno prelazi na svoju stranu kreveta. Sedam na svoju i naslanjam se na perjani jastuk. Kakva uživancija. „Pozvaću sobnu poslugu. Jesi li gladna?”, pita gledajući me. „Jao, ne znam...” A onda čujem kako mi krče creva. ,,U stvari, umirem od gladi.” „Kažu da je čorba od školjki izvrsna”, nastavlja Nejt. Tužno se osmehujem. „Onda neka bude čorba od školjki.” Nejt uzima telefon i okreće recepciju, pokrivajući slušalicu. „Samo da se zna, meni je ovo podjednako bolno kao i tebi.” Potom dodaje, usredsređen na poručivanje: „Hoćeš li krekere uz čorbu?” *** Pošto smo pojeli dve ogromne činije najukusnije čorbe od školjki, Nejt je objavio svoj odlazak u krevet. „Hoćeš prva u kupatilo ili ću ja?” učtivo pita. „Idi ti prvi”, uzvraćam jednako učtivo.

187


Eto, ipak je izvodljivo, kažem sebi kada Nejt nestane na pet minuta i vrati se u majici i boksericama. Odrasli smo ljudi. Pogled mi pada na njegove bokserice i ostaje prikovan za njih - rešila sam se onih s ananasima, ali ove na sebi imaju Rudolfe! Brzo skrećem pogled. Ne gledaj, Lusi, ne gledaj. Pravim se da ništa nisam videla. Pogled fiksiram za televizor. Umesto prema kauču, Nejt prilazi krevetu i zadiže pokrivač. Alo, samo časak. Ispod oka skrećem pogled i posmatram ga kako namešta jastuke. Šta...? Užasnuta sam, ali zadržavam smirenost. Okej, imam dve mogućnosti: Da zaboravim primirje i započnem veliku svađu i izguram ga iz kreveta (što, s obzirom na to da teži blizu sto kila, neće biti lako). Da spavam na kauču. S rezervom odmeravam naoko neudoban kauč. Nije pošteno. Ali uopšte nije pošteno. Zašto baš ja - i utom mi na pamet pada i treća mogućnost: Unapredi strategiju i deli krevet s njim. O, ne. O, ne, ne, ne, ne... Jeza mi prolazi telom od same pomisli na to. Do pre samo nekoliko nedelja jedino što sam želela bilo je spavanje s Nejtom, a sada tako nešto ne mogu ni da zamislim. Kao što moja sestra stalno ponavlja, sve u životu ima svoj tajming. A moj tajming je loš, zaključujem, bacajući pogled ka Nejtu. Šta je s našim primirjem? Prekršio ga je onog trenutka kada je legao u krevet, odgovara glasić u mojoj glavi. Ali... U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, podseća me... u slučaju kad ne možeš da se ratosiljaš svoje srodne duše... Izgleda da nemam izbora. Jer ko ne riskira, taj ne profitira. *** Kao vojnik pred bitku, grabim svoj neseser i marširam u kupatilo. Moram da se nagrdim što je moguće više, kažem sebi dok s lica skidam šminku. Dva krmeća oka iz ogledala pilje u mene. Hmm, nije loše. Vezujem kosu na teme. Uopšte nije loše. Cedim zubnu pastu iz tube i crtam dve velike 188


bele tačke - jednu na nosu i drugu na bradi - da, tobože, osuše bubuljice. Ogavno! Sjajno. Na redu je noćna odežda. Bože, kakva razlika za samo nekoliko nedelja. Dok sam spavala kod Nejta, pred odlazak u krevet stavljala bih sjaj na usne, parfem iza uha i između grudi. Sada navlačim staru izbledelu spavaćicu i velike ružne gaće za menstruaciju koje uvek nosim sa sobom, za ne daj bože. Isto važi za tampone. Vadim nekoliko iz kutije i razbacujem ih po kupatilu, kao da su latice ruža. Na lavabou ostavljam polupraznu tubu „kanestena” (koji takođe svuda nosim za ne daj bože), okrenuvši nagore onu stranu na kojoj piše ‘mast za gljivične infekcije’. Genijalno! Još jednom proveravam svoj horor izgled i vraćam se u sobu. Bestraga, zaspao je. Primetivši da se Nejt razbaškario na sredini kreveta, dižem pokrivač svesna da bi moj plan vrlo lako mogao da se izjalovi. Zar da ovolike pripreme budu uzalud... Moram brzo nešto da smislim. Grabim daljinski i palim televizor. Prikazuju film Besani u Sijetlu. Savršeno. Svi muškarci mrze taj film. U stvari, jedan od mojih bivših ga je toliko mrzeo da je dobijao koprivnjaču svaki put kada bi na ekranu ugledao Meg Rajan. Pojačavam ton skoro do daske. ,,A?” Nejt se trza i otvara oči. Gleda moje lice i mršti se. „Zaboga, šta ti je to na licu?” „Krema za bubuljice”, lažem navlačeći svoje velike gaće za menstruaciju. Vidim kako spušta pogled na njih. „Cedila sam ih u kupatilu.” Nabirem nos. „Izašla je gomila gnoja.” Nejt pravi grimasu kao da će svakog časa povratiti. Potom navlači pokrivač preko ramena i pomera se na svoju stranu kreveta, okrenut licem prema meni. Za trenutak osećam treptaj sumnje. Šta ako ga ovo ne odbije? Šta ako pomisli da mu se nabacujem? Šta - teško gutam dok mi se stomak grči - ako ga ovo napali?. Stravične pretpostavke prati i ova: Šta ako je Kejt sve vreme bila u pravu kada je tvrdila da on zapravo pokušava da me vrati? Uh, do đavola! Pribegavši opet strategiji kao jedinom spasu, počinjem da čeprkam nos, sigurnosti radi. Ne moram da brinem. S beskrajnom grozotom na licu, Nejt se povlači na samu ivicu kreveta. „Onda, laku noć”, kažem zvučeći bezbrižno. ,,Da... laku noć”, nabusito uzvraća on. Okrećem glavu da ga pogledam. Navukao je pokrivač do brade i samo što ne padne s kreveta. Odahnuvši od olakšanja, vadim prst iz nosa. Hvala nebesima. U jednom stravičnom trenutku pomislila sam da ću morati da 189


pojedem slinac. Zadrhtavši od gađenja, gasim svetlo. Biće ovo dugih i mučnih trideset šest sati. *** Narednog jutra po buđenju otkrivam da sam sama u krevetu. Otišao je! Radost mi probada srce poput srebrnog metka. Kejt, carice! Bila si u pravu! Strategija deluje! Presrećna, širim ruke i uživam u osećaju prostora, slobode, trijumfa. A onda mi pogled pada na Nejtov kofer. Još je tu. Do đavola. Snuždeno zadižem pokrivač i ustajem iz kreveta. No, dobro. Kao što je i sam rekao, tu smo samo dva dana. A to nije zauvek. Samo se ti nadaj, pišti glasić u mojoj glavi. Daj, umukni! Utom zvoni telefon, prekidajući agoniju u mojoj glavi. Dižem slušalicu. „Halo?” Nakon kraće pauze, čujem nepoznat ženski glas: ,,Oh, sigurno su me pogrešno spojili. Izvinite na smetnji.” „Nema frke.” Gušim zev. „Koju sobu ste tražili?” ,,Uh...” Čujem šuškanje papira. „Mislim da je u pitanju okrugla soba.” „Onda ste dobili pravu sobu.” „Ali...” Zvuči zbunjeno. „Treba mi Natanijel Kenedi.” „Mislite Nejt? Već je izašao...” A onda mi pada na pamet. „Samo časak. Možda se tušira...” Odloživši slušalicu, skačem s kreveta i proveravam je li kupatilo zaključano. Nije, znači kupatilo je prazno. ,,Ne, žao mi je. Imate li neku poruku?” S druge strane nastaje muk. „Ili ga pozovite na njegov mobilni. Imate li broj... Halo?” Ali veza se prekinula. Najednom me obuzima bes. Mrzim kada ljudi to rade. Tako je nepristojno. Za trenutak zurim u slušalicu, pokušavajući da se smirim, a onda odbacujem sve misli o Nejtu i njegovoj nepristojnoj prijateljici, i trčim u kupatilo. Čeka me važan susret sa Artsijem. Ne smem da razmišljam ni o čemu drugom, podsećam sebe, i ulazim pod tuš. Stomak mi nervozno treperi. Prema članku koji sam pročitala u avionu, Artsi važi za ‘ekscentričnog pustinjaka’, što je novinarski žargon za tešku, uvrnutu i neprijateljski nastrojenu osobu. Moj zadatak je da se sprijateljim s njim i ubedim ga da izlaže u našoj galeriji, podsećam sebe. Odustajem od friziranja i hitam napolje gde me čeka 190


taksi. Pošto to još nikom nije pošlo za rukom, znam da neće biti lako. Možda je i nemoguće. Ali moram da mislim na Magdu, koja sve nade polaže u mene. Dok taksi zuji duž obale prema Akvini, delu ostrva na krajnjem jugozapadu, osećam kako moje nade tonu sve niže. I već zamišljam kako Magdi saopštavam tužnu vest da nisam uspela, da je sve gotovo, da ona ostaje bez kuće, a ja bez posla. Uspori!!! Gazim kočnice svoje negativnosti i menjam brzinu. Pesimizam nije u modi. S njim ne smem pred Artsija. Trebalo bi da budem vesela, pozitivna, puna entuzijazma. Sama činjenica da je Magda uspela da ga nagovori na ovaj sastanak već nešto govori. Posle godina provedenih u tom poslu, upoznala je gomilu ljudi i tražila od njih gomilu usluga, ali očigledno je da i ona i Artsi dele istu filozofiju: umetnost bi trebalo da bude besplatna kako bi u njoj svi uživali. Što je genijalno. Istina, njegova umetnost nije besplatna. Naprotiv, Artsijeva dela se procenjuju i na stotine hiljada dolara. Ipak, nema potrebe za cepidlačenjem, odlučno kažem sebi kad se pred taksijem otvori velika kapija s tablom ‘Zabranjen ulaz’, posle koje nastavljamo seoskim drumom. Taksista očigledno izvrsno poznaje ostrvo, budući da je odmah znao gde je Artsijeva kuća (jedina adresa koju imam). Dok truckam na zadnjem sedištu, ubrzo kroz prozor vidim trošnu seosku kuću. „Ovo je najdalje što smem da idem”, obaveštava me taksista nekoliko minuta kasnije. „Odlično, hvala.” Plaćam mu, izlazim napolje i gledam kako se vraća istim putem. Kada je novinar u članku spomenuo zabit, nije mnogo omašio. Stojim na vrhu strme litice, okružena golim kamenom i divljinom. Miljama unaokolo ne vidim ništa drugo do okeana i seoske kuće na ivici grebena. Prilazim joj. Stara je i oronula. Jedan prozor je zakovan, dok ispred kuće trčkara nekoliko kokošaka. Smelo kucam na vrata. Ništa. Kucam jače. Opet ništa. Pitam se je li zaboravio da dolazim. Za trenutak zurim u vrata s kojih se ljušti boja, razmišljajući šta mi je činiti. Ne mogu da pozovem Artsija jer nema telefon - ni fiksni ni mobilni. Ne mogu da mu pošaljem imejl - nema ni internet ni imejl adresu. Magda se namučila dok je uspostavila kontakt s njim, zivkajući razne poznanike na ostrvu koji su mu dostavljali tajne poruke i preuzimali iste, kao da je ratno stanje.

191


Čekam nekoliko minuta, ali sve mi je jasnije da Artsi nije kod kuće. Vrlo čudno za jednog pustinjaka. Ko zna, možda mu danas nije bilo do samotnjaštva. Možda je izašao među ljude. Silazim sa verande i oklevam. Šta sad da radim? Odlučujem da izvidim unaokolo. Mislim, kad sam već tu. Koračam po travi u novim sandalama, zaobilazeći kuću i oronule šupe. Nailazim na napušteni traktor, zarđali bicikl oslonjen o šupu i bubnjeve... Bubnjeve? Šta će bubnjevi usred polja? Zaklonivši rukom oči, začuđeno ih gledam, a onda mi pažnju skreće muškarac koji obraduje zemlju u obližnjoj bašti. Možda bi on mogao da mi pomogne. „Izvinite”, dovikujem, „znate li gde je Artsi?” Čovek se uspravlja i okreće, odmeravajući me od glave do pete. Visok je, širokih pleća i na glavi nosi lovački šešir, tri četvrt pantalone i karirane čarape. Neodoljivo podseća na kip Šerloka Holmsa ispred stanice metroa u Bejker stritu. Prilično bizaran prizor. U prilog mu ide i duga gusta brada i lula, baš kao i pilotske naočari. Skinuvši ih, ovaj čudak pilji u mene. ,,A ko ga traži?” pita sa otegnutim južnjačkim akcentom. „Ja sam Lusi Hemingvej iz galerije Broj trideset osam u Njujorku”, odgovaram, možda malo prebrzo. Zemljoradnik mi prilazi i pruža ruku s dlanom veličine osrednje lopate. ,Ja sam Artsi. Drago mi je.” Pa naravno. Ko bi drugi nosio ovakvu odeću? ,,Z... zdravo”, mucam i sa smeškom prihvatam njegovu ruku. Artsi uopšte nije onakav kakvog sam ga zamišljala, budući da ne dozvoljava da ga fotografišu. Dodaje mi motiku. „Pomozi mi da iskopam krompir.” Da iskopam krompir? Spuštam pogled na zemlju i pokušavam da ne mislim na svoje nove sandale, kupljene specijalno za ovu priliku. „O... okej.” Ispostavlja se da Artsi nije samo umetnik, nego je i veliki džentlmen. „Evo, navuci ovo”, sa osmehom mi pruža dve plastične kese. ,,Na noge, da ne uprljaš sandale.” *** Narednih sat vremena kopam krompir sa plastičnim kesama navučenim na stopala. Pomalo neverovatno i nimalo nalik prvom utisku koji sam htela da stekne o meni. No, budući da je Artsi poznat po svojoj ekscentričnosti, očigledno mogu da zaboravim na ćaskanje o umetnosti uz kapućino. 192


Sve vreme razgovaramo o svemu, samo ne o umetnosti. Pričamo o zemljoradnji, organskim đubrivima i prednostima konjske nad kravljom balegom. Razumljivo je da uglavnom govori on - moje znanje o kravljoj balegi svodi se samo na činjenicu da sam jednom u nju ugazila, i to na seoskom imanju još kao klinka - dok ja učtivo slušam, pogledajući ga postrance. Umetnik nikad ne odaje svoje godine - Artsi je veoma osetljiv na tu temu, i stoga priča o svemu drugom - međutim, ispod brade i pilotskih naočara, sigurna sam da se krije tridesetogodišnjak. Privlačan je, zaključujem, primetivši njegove prodorne plave oči i savršeno bele zube koje otkriva samo kad se osmehne. Kao da su mu brada i idiotska odeća deo kamuflaže, želja da ostane anoniman. Međutim, kada bi se obrijao i obukao majicu i farmerke, verovatno bi izgledao đavolski zgodno, shvatam kad zavrne rukave, otkrivajući svoje preplanule nabrekle mišice. Posle jednosatnog lomljenja kičme po najjačem suncu, Artsi konačno objavljuje da je vreme za sladoled. „Vanilu ili neki voćni?” pita me kad uđemo u jednu od koliba gde se nalazi veliki frižider sa natpisom ‘Pojedi me’. Artsi ga otvara, otkrivajući kutije svih vrsta sladoleda i soliter od korneta. „Vanilu, molim.” Smeškam se njegovoj ekscentričnosti. „Odmah stiže.” Uzima kornet, na njega stavlja kuglu sladoleda i pruža mi, a zatim isto čini za sebe. „Ukusno, a?” Gleda me očekujući potvrdu. „Volim ove kornete. Od pravog su vafla, znaš?” „Mmmm.” Odobravajući klimam glavom. „Dakle...” Gleda me ispitivački dok liže sladoled. „Dakle...” ponavljam, trudeći se da zvučim lako i nimalo nervozno, iako to jesam. Neću izdržati još dugo. Moraću da spomenem njegova umetnička dela. Duboko uzdišem i teško gutam. ,,U vezi sa vašim eksponatima...” „Hoćeš da ih vidiš?” pita za kezom. Zatečena piljim u njega. Hej, ovo je bilo lako. „Svakako”, odgovaram, uzvraćajući mu smeškom. „Volela bih.” Artsijev atelje je velika koliba na kraju farme. Kad otvori vrata, sunčevi zraci prodiru unutra osvetljavajući čestice prašine koje, uskomešane, podsećaju na svetlucave pahulje. U meni raste uzbuđenje. Artsi je novi, tek otkriveni talenat, crtač grafita poznat po svojim ironičnim frazama i prezrivim prikazima realnosti. Stoga imam utisak da ulazim u njegovo svetilište, mesto gde umetnik stvara, gde se događa ‘magija’. Osećam se kao istraživač pred otkrićem novog sveta. Međutim, ono što otkrivam je žica za sušenje veša. Proteže se celom 193


dužinom kolibe i sa nje vise veliki beli čaršavi, svaki sa otiskom raznih grafika i slogana. Na jednom je naslikano ogromno ljudsko srce sa svim anatomskim detaljima, preko kog je sprejom ispisano ‘Život je ljubav’. Na drugom je od silueta ljudskih šaka napisano ‘Komplikovano’. Treći je potpuno beo, samo na sredini sitnim slovima piše ‘Zašto?’, škiljeći čitam. „Vau, ovo je...” „Drugačije?”, završava Artsi. „Sasvim.” Klimam glavom. „Kaži mi zašto si izabrao čaršave kao svoj medijum?” Očekujem dug i opsežan odgovor, ali on samo sleže ramenima. „Znaš li ti koliko koštaju platna ovih veličina?” Pravi grimasu. „Mnogo.” Divim se njegovoj iskrenosti. Artsi počinje da mi se sviđa. Baš kao i njegova umetnost, potpuno je drugačiji. „Čaršavi su savršeni, ali koristim i druge podloge, kao što su zidovi...” Odlazi na drugi kraj kolibe, provlačeći se između kantica sa bojom, četkica i sprejova, do druge žice za sušenje veša. Sa nje vise majice, pantalone, čarape i bokserice - sve prljave i sve ispisane raznobojnim sloganima. „Ovo je neka vrsta metafore o provetravanju prljavog veša”, pojašnjava Artsi. „Naravno, ja ne provetravam svoj prljavi veš.” Saginje se da omiriše čarapu. „Fuj.” „Ali zašto kišobrani?” pitam pokazujući na jednu žicu sa koje vise samo otvoreni kišobrani, svi ispisani različitim grafitima. ,,Pa, oni su odlična podloga, i hteo sam da naglasim kako je neprijatno kada nemaš kišobran.” Sleže ramenima. „Svi stalno gube kišobrane. Ostavljaju ih u metrou, u kafićima, u restoranima. Ali šta se tada dešava?” Artsi me zamišljeno gleda. „Možda postoji neki paralelni svet u kome svi usamljeni kišobrani sede u baru gde se sastaju sa drugim usamljenim kišobranima, čineći promašene vodootporne parove...” „Možda.” Klimam glavom. Opasno je ćaknut, ali ima nečeg detinjeg u njegovoj mašti i neugasivom entuzijazmu. Uostalom, ekscentrični ljudi su uvek neodoljivi, zar ne? Poput ćaknutih teta koje u osamdesetim nose lisice i igraju kankan. U stvari, to je samo moja ćaknuta tetka. „O čemu razmišljaš?” Okrećem se i vidim Artsija koji me posmatra izvijenih obrva, poput deteta koje čeka pohvalu. „Razmišljam o našoj galeriji koja bi volela da te predstavlja”, iskreno kažem zvučeći pomalo nervozno. Ovo je verovatno čuo već milion puta. Ako jeste, onda deluje iznenađujuće ushićeno. „Stvarno?” ,,Da, stvarno.” 194


,,Ha!” Artsi se smeška sebi u brk, kao da ovu ideju tumba po glavi. Za trenutak mi se čini da će nešto reći, bilo šta, ali on samo spušta svoje pilotske naočari na oči i pruža mi ruku. „Moram da se vratim krompiru.” U prevodu: naš sastanak je završen. ,,Oh... da, naravno.” Osmehom skrivam razočaranje i prihvatam njegovu ruku. „Drago mi je što smo se upoznali i hvala ti na vremenu...” Pre nego što završim rečenicu, Artsi izlazi iz kolibe. Žurim za njim da me slučajno ne zaključa u njoj. Verujte da mu to ne bi predstavljalo nikakav problem. „Još neko pitanje za kraj?” Zaključavši vrata od kolibe, Artsi se okreće prema meni. „Govori ili zauvek sačuvaj svoj mir.” Zavrtevši rukom iznad glave, pravi smešan dvorski naklon. Stojim kao ukopana. Od Artsija me više ništa ne može iznenaditi. Osim... „Čemu sva ova tajnovitost?”, brbljam pre nego što se zaustavim. Izraz lica mu se mrači, duboka bora urezuje mu se preko čela. Do đavola, ja i moja lajava usta. Momentalno se kajem zbog ovog pitanja. Šta mi je to trebalo? Ionako već ništa ne ide po planu. Osećam prve znake panike i odlučujem da učinim ono što uvek činim kad se zbog nečeg kajem. „Mislim, niko ne zna ni tvoje pravo ime.” Umesto da držim jezik za zubima... „Pitaju li Stinga koje mu je pravo ime?” uzvraća Artsi. „Ili Madonu?” ,,U stvari, Madoni je to pravo ime”, ne mogu a da ne istaknem. ,Je li?” Iznenađenje mu prelazi preko lica, zamenjeno jednim o njegovih neodoljivih osmeha. ,,U tom slučaju odaću ti tajnu. Ali malo je neukusna...” I priljubivši svoju bujnu bradu uz moj obraz, šapuće mi na uho. Zove se Harold! Sat vremena kasnije, sedam u kafić s pogledom na okean i grozničavo zovem Robin. „Lusi?” Zvuči dezorijentisano. „Je li sve u redu?” „Čuješ li šta sam rekla?” Otkad mi je Artsi rekao svoje pravo ime, očajnički pokušavam da saopštim tu vest svojoj cimerki, međutim, mobilna veza na ostrvu je krčala, ali zato sada u varoši konačno imam dobar prijem. „Izvini... šta si rekla? „Umetnik na Martas Vinjardu”, urlam u slušalicu. „Zove se Harold! Možeš li da veruješ?” Robin duboko uzdiše. „Upoznala si nekog po imenu Harold?”, šapuće. Okej, donekle kršim ugovor o poverenju.

195


„Ali to je tajna”, brzo dodajem. Nikad nisam znala da čuvam tajnu. Takve su prirode da morate nekome da ih odate čim ih čujete. Ali ovo je više od tajne, tešim se, ovo je njena sudbina. Ovo je Harold! Pobogu, postajem ista kao ona. „Kako izgleda?”, tiho pita Robin. „Visok, crn, zgodan...” Pravim dramsku pauzu. „Doduše, mogao bi da obrije onu bradu i obuče nešto normalno, ali sigurna sam da ćeš se ti već pobrinuti za to.” Muk s druge strane veze. „Robin? Jesi li tu?” „Da, tu sam.” Zvuči neprirodno smireno. Mislila sam da će vrištati od sreće, ali umesto nje, ja sam ta koja vrišti od sreće. Znam, možda je još uvek u šoku. „Hej, jesi li dobro?” zabrinuto pitam. „Sigurno si malo zatečena.” „Ne, nisam”, ravno odgovara Robin. „Nisi?” Sada sam ja zatečena. „Naravno da nisam.” Robin zvuči krajnje neustrašivo. „Oduvek sam znala da on postoji i našla bih ga na ovaj ili onaj način. Kako i ne bih? On je moja srodna duša”, samouvereno kaže. „Bilo je samo pitanje vremena i prostora. Kao i uvek u životu, sve je u tajmingu i...” Robin naglo prekida. „Izvini, Di, na telefonu sam. Neću dugo.” ,,Ko je Di?” mrštim se. ,,Ma... Danijel”, odgovara Robin nervozno. „Evo nas na plaži Rokavej. Užasno je vruće, pa smo došli malo da se rashladimo. Jesi li ikada bila ovde?” Menja temu, što znači samo jedno: nešto krije. „Šta se dešava između tebe i Danijela?” sumnjičavo pitam. „Ništa”, nevino uzvraća ona. „Mi smo samo prijatelji.” A onda tišim glasom dodaje. „Isključivo platonski.” „Hej, Robin, namaži mi leđa, hoćeš li?” „Mažeš mu leđa?” „Izvini, Lusi, ali moram da idem.” ,,Da ideš?” Zapanjeno gledam u slušalicu. Zar me nije čula? Već mesecima traga za Haroldom. Posetila je i proročicu, napravila tablu vizije, palila sveće, izrekla svoje čežnje, spopadala strance na ulici. I sada kada joj kažem da sam ga našla, ona mora da ide? „Okej”, snuždeno kažem. „Drži fige i na rukama i na nogama da odluči da izlaže kod nas. Upoznaćeš ga.” „Koga ću upoznati?” odsutno pita Robin. „Harolda!” vičem u slušalicu. ,,Ah, da... super.” Da li mi se samo čini ili ovo super iz njenih usta zvuči pomalo ironično. 196


„Onda, lep provod na plaži.” „Hvala! Zdravo.” „Zdravo.” Robin prekida vezu i ostavlja me zbunjenu. Razgovor nije prošao onako kako sam očekivala. Nisam ni dobila priliku da joj kažem da je Nejt tu, tek sad shvatam. Nema veze. Ispričaću joj kad se vratim u Njujork. Uostalom, ostalo je još malo. Moj let je sutra ujutru, što znači da ću već po podne biti kod kuće. Dovoljno vremena da se pripremim za izlazak s Adamom. Najednom me obuzima radost. Otkad sam došla na ostrvo, trudila sam se da ne mislim na Adama. Jednostavno nisam želela da me pred sastanak s Artsijem dekoncentriše sećanje na Adamove duge trepavice i poglede koje mi je upućivao one prve noći dok smo sedeli na požarnim stepenicama, zatim onaj poljubac... Kad ne mislim na Artsija, tu je zatočeništvo sa Nejtom, smrknuto razmišljam, prisećajući se prethodne noći i našeg zajedničkog počinka u okrugloj sobi... Brzo vraćam misli na sudar sa Adamom. Daj, Lusi, usredsredi se. Na pamet mi pada da ga pozovem, ali telefon me opominje da je baterija na izdisaju jer sam zaboravila da ponesem punjač, a moram da pozovem i Magdu. Obaveštavam je ukratko o susretu sa Artsijem dok u sebi konstatujem da još ne znam kako je susret prošao: „Kopali smo krompir, jeli sladoled i pričali o kišobranima.” Zatim iskapljujem svoju kafu i odlazim u šetnju pored mora. Posmatram trajekt koji se približava obali i za trenutak osećam nostalgiju. Doduše, neće mi nedostajati Nejt na drugom kraju kreveta, ali prijao bi mi malo duži boravak u ovoj idili. Na putu do Artsija razgovorljivi taksista ispričao mi je nekoliko anegdota o ostrvu, uključujući i onu da je Stiven Spilberg tu snimio poznatu scenu iz filma Ajkula. Ispričao mi je i o tragičnom udesu senatora Tedija Kenedija i mlade devojke, davne 1969. godine, kada su sleteli s mosta prema ostrvu Čapakvidik dok su se u sitne sate vraćali sa neke žurke. To je tamo odakle je trajekt upravo došao, nagađam, gledajući još neko vreme kako spokojno prelazi kratku razdaljinu između dva ostrva. Navikla sam na ogromna okeanska plovila, ali ovaj izgleda kao komad odsečenog druma prilagođen plutanju po vodi. Na njemu izbrojim tri automobila i nešto više putnika. Kada trajekt pristane, vidim i nekoliko motora, ženu sa detetom i... Je li ono Nejt? Škiljim na suncu. Da, on je - taj teget sako, tu bledoplavu košulju i te mokasine prepoznala bih bilo gde. Kada je u pitanju odeća, Nejt 197


ne zna za opuštenu varijantu; uvek deluje poslovno. Primećujem da ćaska sa ukusno odevenom ženom s kojom se na rastanku rukuje. A onda prilazi klupi na kojoj sedim. „Hej, kakav neočekivan susret”, kažem kezeći se namešteno. Nejt se osvrće preko ramena i zastaje. Ne raduje se što me vidi. „Opet ti.” Grizem se za jezik. Ponašaj se zrelo, Lusi. Kao Brus i Demi. Još jedna noć i kraj. „Jesi li dobro spavao?” Dižući tamne naočari na čelo, Nejt me strelja pogledom. „Mogao sam i bolje”, osorno kaže. ,,A ti?” Vraćam film na prethodnu noć, provedenu u onom krevetu, prevrćući se i budeći se na svakih pet minuta, pitajući se sa zebnjom jesam li ga slučajno poljubila u snu. ,,I ja sam mogla bolje.” „Bar se u nečemu slažemo.” Nejt se smeška, uprkos svemu. „Kako si provela dan?” „Prilično dobro.” Klimam glavom. ,,A ti?” Eto. Učtivi smo i ljubazni jedno prema drugom. Divota. „Prilično dobro.” Zastaje. „Zbog čega reče da si ovde?” Nisam mu rekla. Bila sam prezauzeta podrigivanjem, kopanjem nosa i sejanjem tampona po kupatilu. Sad me malo grize savest. ,,Da se vidim sa jednim umetnikom.” Bolje ne otkrivati previše. Ako brinem da će Nejt nastaviti sa propitivanjem, varam se. ,,Je 1’?”, mrmlja on, više iz učtivosti nego iz zainteresovanosti. Nejta nikad nije naročito zanimao moj posao. Uvek je pričao samo o svojoj karijeri. ,,A ti?”, uzvraćam istim pitanjem. Maše brošurom koju drži u ruci. „Razgledam nekretnine.” „Opa! Kupuješ ovde kuću?” Ne skrivam iznenađenje. Bila sam gvirnula u nekoliko izloga agencija za nekretnine i verujte mi, cene su paprene. „Možda.” Nejt nehajno sleže ramenima. ,,Za leto.” „Vau.” Očigledno je pun ko brod. Iznajmljeno potkrovlje u Njujorku, a sad kupuje i letnjikovac na Vinjardu. Na trenutak zamišljam svoj život na ovoj relaciji; Nejt i ja u našoj fenomentalnoj kući na moru, na našoj privatnoj plaži, sami. „Onda, odoh nazad u grad.” „Idem i ja”, brzo kažem. U stvari, kako je krenulo, možda mi se taj letnjikovac i dogodi, razmišljam sa zebnjom.

198


Koračamo glavnom ulicom. Načičkana je suvenirnicama i umetničkim galerijama, prepuna je turista i podseća me na Kotsvolds. Kud god pogledam, vidim ih kako jedu, fotografišu ili samo besciljno zure u izloge sa porcelanskm figuricama i bižuterijom... Posmatram zaljubljeni par pred jednim izlogom, drže se oko pojasa; ona gleda nešto što je zanima, blago nagnuta napred, a on je odvlači dalje. Tada mi sine. „Hej, pazi ovo”, veselo kažem grabeći Nejta za lakat i vukući ga prema radnji. „Šta?” Iako na ostrvu nijedan mobilni aparat nema prijem, Nejt je uspeo da uspostavi vezu i vredno ćaska sa svojim agentom za nekretnine o podnom grejanju i nepreglednom pogledu na okean. „Kako ti se čini?” Zaljubljeni par je krenuo dalje i sad imamo ceo izlog za sebe. U pitanju je juvelirnica čiji izlog je pun antičkog prstenja. Antičkog vereničkog prstenja. „Izvini, Dženifer, samo trenutak.” Pokrivši slušalicu rukom, zbunjeno se okreće prema meni. „Zašto si me dovukla ovde?” „Kako ti se sviđa onaj ružičasti safir s duguljastim dijamantima?” Bože, je li moguće da se razumem u ovo? Duguljasti dijamanti? Otkud mi to? Žene verovatno nesvesno upijaju takve stvari. ,,Da, lep je”, odgovara Nejt i ne pogledavši ga. „Izvini, Dženifer, šta si rekla za podno grejanje?” Teže je nego što sam mislila. „Možda bi mogao da mi ga kupiš?” glasno kažem, gledajući nevino u Nejta. Duboka bora mu se useca u čelo. „Hoćeš da ti ga kupim?” zapanjeno pita. ,,Pa, u tome je poenta. ,,Ne, Dženifer, nisam mislio na Čapakvidik.” Šiba me pogledom. „Čuj, možeš li da sačekaš nekoliko minuta? Nazvaću te ponovo.” Prekida vezu, crven u licu. „Zaboga, Lusi”, kipti od besa. „Šta je s tobom? Zašto bih ti kog đavola kupovao prsten?” Zabezeknuto ga gledam. ,,Pa, zašto muškarci ženama obično kupuju prsten?” Nejt pilji u mene, a onda konačno shvata. „Šta...” Hvata se za čelo. „Jesi li ti poludela?” ,,Ne.” Odmahujem glavom. „Samo...” Reči mi zastaju u grlu i teško gutam. Hajde, Lusi, možeš ti to. Prisećam se strategije. Bio je to Kejtin drugi predlog. Tvrdila je da ne može da omane... Stežem zube i skačem u vatru. 199


„Volim te”, kažem. Nejt me gleda kao da mi je najednom izrasla druga glava. Lice mu naglo bledi i milion različitih emocija preleće preko njega - šok, neverica, užas, panika, pre nego što se zaustavi na sumnji. „Šta to kuvaš, Lusi?” Žmireći zuri u mene. „Kuvam?” Glumim nevinost. Loše. ,,I ti i ja dobro znamo da to nije tačno”, jednostavno kaže. „Mislim, one bapske gaće?“ Pravi grimasu. „Nijedna žena ih ne nosi pred muškarcem koga voli.” Obrazi mi gore. ,,Ne, ali...” Oštrim se za svađu, ali čemu? Neće imati efekta. Nejt mi neće verovati i ne krivim ga. ,,U redu. U pravu si. Ne volim te.” „Dobro je, jer kao što verovatno nagađaš, ne volim ni ja tebe.” ,,I u tome se slažemo”, mrmljam osećajući se glupo. Nejt me ozbiljno gleda. „Iskreno, prestravljuje me, baš kao i tebe, što se u zadnje vreme nešto čudno dešava. Kad si ušla u avion i sela pored mene, došlo mi je da zaplačem.” „Stvarno?” „Šališ se? Bio sam očajan.” Nejt klima glavom. „Dovoljno me je istraumiralo što sam u Njujorku nekoliko puta nabasao na tebe, a sad sam s tobom zarobljen na ostrvu, i to u istoj sobi. Pomislio sam da me proganjaš.” ,Ja?” Prezrivo ga gledam. „Tebe?” „Daj, pogledaj samo koliko slučajnih susreta.” Nejt izvija obrve. „Mislio sam da tražiš način da mi se osvetiš.” Ostajem bez teksta. Ali bez teksta. „Jedan moj prijatelj tvrdi da je to očigledno. Mislim, svi oni pozivi.” Značajno me gleda. „Devojke to često rade.” „Devojke to često rade?\ ponavljam. Ne mogu da verujem svojim ušima. ,,On kaže da si verovatno psihotična bivša.” Zaprepašćeno ga gledam. ,Ja? Psihotična bivša?” Blagi bože, samo kad kažem Kejt. „Malo je falilo da mu poverujem.” Nejt za trenutak ćuti, kao da se čeliči, a onda tiho dodaje: „Dok nisam video one gaće.” Pravi sablasnu grimasu, ali mu se uglovi usana smeše. ,,I meni je to teško palo, samo da znaš”, priznajem. ,,Ne sumnjam.” Opet je ozbiljan. „Nije bilo prijatno ni tebi ni meni.” „Znaš, možda na kraju završimo kao prijatelji”, kažem dok se udaljavamo od juvelirnice. ,,Ne preteruj”, sarkastično će on. „Dobro, onda poznanici? Održavaćemo kontakt jednom godišnje, preko božićne čestitke”, kažem. „Osim ako ne zaboravim.” 200


„Ili ako ja ne obrišem tvoju adresu. Slučajno, naravno.” Osećam promenu, kao da je naš odnos uznapredovao u neku novu fazu i obostrano razumevanje. „Zvuči sjajno.” Smešim se. ,,Da, baš.” Nejt mi uzvraća osmehom. Naposletku večeramo zajedno. Sve teče glatko, osim mog zgražavanja kad Nejt zatraži od konobara da proba sva vina sa vinske karte (iako sedimo u restoranu po imenu Papina pica koji u ponudi ima samo dva vina: domaće crno i domaće belo) i njegovog zgražavanja što prstima jedem lignje koje delimo kao predjelo. Zatim, tu je i deo kad me opomene što krišom čitam poruku od Adama - Radujem se sutrašnjem danu X - na koju brzo odgovaram - I ja 2X - posle čega optužujem Nejta za licemerstvo, jer i sam koristi svoj „ajfon” za stolom, što dovodi do njegovog podizanja ruke kako bi me ućutkao jer pričam preglasno, a to ga izluđuje, na šta mu otvoreno kažem da se nosi. Nakon toga sledi duga i neprijatna tišina za stolom. No, sve u svemu, prilično se uljudno ponašamo i mada to nije iskustvo koje želim da ponovim, oboje ostajemo živi i zdravi, s obzirom na gomilu oštrog posuđa oko nas. Posle večere Nejt mi nudi prevoz svojim iznajmljenim kolima, što je dobro jer po izlasku iz restorana počinje da pljušti kiša. „Verovano stiže oluja”, sluti Nejt zastavši na vratima da podigne kragnu. „Ovde umeju da budu jake.” „Jake oluje?” pitam. „Koliko jake?” „Prilično jake.” Nejt sleže ramenima i uranja u mrak, dižući svoj sako iznad glave. „Hajde, trči!” Bestraga. Trčim za njim preko parkinga. Kola su blizu, ali već posle tri koraka mokra sam do gole kože. „Zar nisi imala neki žaket?”, pita me. ,,Da jesam, nosila bih ga”, brecam se zatvarajući vrata za sobom i skidajući letnji džemperčić natopljen vodom. Gledam u Nejta. Potpuno je suv. ,,Da si neki džentlmen, dao bi mi svoj.” „Zašto bih?” Pali motor i ubacuje u prvu brzinu. „Sama si kriva što nisi imala dovoljno osećaja da poneseš žaket. To je tvoj večiti problem, Lusi. Nikad nemaš dovoljno osećaja.” Stežem vilice. „Otkud sam znala da će biti oluja?”, uzvraćam i svojski se trudim da ostanem mirna. 201


„Zar nisi proverila vremensku prognozu?” ,,Ne, Nejte, nisam proverila vremensku prognozu”, sikćem. „Eto, vidiš”, znalački nastavlja on. „Neka ti to bude lekcija za nauk.” Uhhhhhh! Toliko me nervira da bih ga najradije mlatnula po glavi njegovom prokletom vremenskom prognozom, ali umesto toga duboko uzdišem i piljim kroz prozor. Napolju je mrkli mrak. Ostrvo nema svetla velegrada - milione neonki koje obasjavaju nebo - i kad izađemo iz varošice, vijugamo seoskim drumom kroz gustu tamu. Nejt pali daleke farove, ali kiša toliko jako pada da nisu ni od kakve koristi. „Uspori malo”, upozoravam ga. „Voziš prebrzo.” ,,Ne vozim prebrzo”, breca se Nejt. „Sve je u redu.” „Zar ne znaš šta se dogodilo Tedu Kenediju?” podsećam ga. „Možda ste neki rod?” Nejt nestrpljivo pucka jezikom. „Umukni, hoćeš li?” I moje strpljenje je na izmaku. „Neću da umuknem”, derem se nadglašavajući škripu brisača koji furiozno rade. „Uspori!” „Gospode, bože! Zaboravio sam koliki si smarač!”, gunda Nejt. „I zaboravio si koliko si loš vozač!” podsećam ga, setivši se naše vožnje od Venecije do Firence kad smo umalo poginuli jer se detinjasto trkao sa italijanskim vozačima. Nejt naglo skreće kako bi izbegao veliku lokvu na putu, bacajući me u stranu sa sedišta. „Pokušavaš da me ubiješ?” „Izgleda da je to jedini način da te se rešim.” Šiba me pogledom. „Šta to radiš? Gledaj kuda voziš?!”, urlam. „Gledam u put!” ,,I uspori!” „Lusi, ko vozi? Ti ili ja?” ,,Ti, ali prebrzo.” Ogromna munja seva na nebu osvetljavajući primorski krajolik, praćena zaglušujućom grmljavinom. Svaki živac mi skače dok se držim za sedište. Jezivo! Usred oluje smo. Kiša je od druma napravila bujicu. Osećam kako zadnji točkovi otkazuju. „Budi oprezan! Ovo je kao da voziš hidroavion!” vičem. „Naravno da vozim hidroavion!”, viče on. „Nejte, molim te pazi kuda voziš.” „Ahhhhhh!” Sve se događa tako brzo. Svesna sam naših glasova, vriske, cike, a onda Nejt gubi kontrolu nad vozilom. Sledećeg trenutka slećemo sa druma. Kola se okreću, tumbaju i srljaju u potpuni mrak... čujem škripu guma... vidim farove na poljima, na kamenjaru... osećam kako me neka sila baca napred. 202


A onda... bum! *** Omamljena, otvaram oči i momentalno me zaslepljuje jarka svetlost. Blagi bože, šta je ovo? Jesam li umrla i došla u raj? Svakog trenutka ću čuti glas svog anđela u belom, i ugledati baku koja me čeka sa tanjirom njenih najboljih kolača. ,Joj!” Sporo skrećem pogled u stranu, ali umesto bake i njenih kolača vidim Nejta. Ozbiljno, zar me ovaj čovek nikad neće ostaviti na miru? Ni u zagrobnom životu. „Jesi li dobro?” „Dobro?” brecam se. „Umalo da me ubiješ!” „Daj, prestani da dramiš”, ljutito će Nejt. „Samo smo udarili u drvo.” Nastaje tišina u kojoj registrujem ovu informaciju. Znači, nisam mrtva? „Samo?” vrištim. „Vozio si kao manijak. Po oluji. Udario si u drvo i umalo nas oboje nisi ubio. Samo! Zbog tebe sam verovatno polomila ruke i noge!” ,,Pa, jesi li?” Mrdam rukama i nogama. „Nisam, ali nije u tome stvar.” „Baš je u tome stvar”, odgovara on nervozno trljajući čelo. Težak uzdah otima mu se iz grudi dok grli volan. Osećam tračak brige. „Jesi li dobro?” „Dobro sam, nisam povređen”, hladno odgovara. „Ali to ne mogu da kažem i za kola.” Prateći njegov pogled, zurim kroz vetrobransko staklo u jarku svetlost. Tek tada shvatam da su to samo farovi upereni u polomljeno drvo. Iznad toga nema ničeg, ni krošnje. „Motor još radi”, mrmlja Nejt paleći ga. ,,I to je nešto.” Preplavljuje me olakšanje. Hvala bogu. Uskoro ćemo opet biti u hotelu, bezbedni i ušuškani u krevet. Zamišljam taj prizor. Bezbednost je sasvim dovoljna. Kiša neumorno dobuje po krovu automobila dok Nejt ubacuje u rikverc i stiska papučicu za gas. Moje olakšanje je kratkog veka. Točkovi vrte, ali kola se ne miču. čuje se samo cviljenje guma. „Sranje!” Udarivši pesnicom o volan, Nejt besno otvara vrata i izlazi na kišu. Vraća se sekund kasnije, mokar do gole kože. „Upali smo u blato.” Slika tople hotelske sobe brzo iščezava. „Koga zoveš?” pitam kad Nejt izvadi svoj „ajforf’. Molim te, nemoj da bude studio. Ili agent za nekretnine. 203


„Auto-moto savez. Treba nam šleper.” „Ali kako će nas naći?” Nejt me gleda kao da sam debil. „Kola imaju GPS. Odmah ću da saznam gde smo.” Nejt počinje da bocka po dugmićima. „Halo... oh, super!” Koliko god da sam mrzela njegov ajfon, sada ga obožavam. Štaviše, zahvaljujem se bogu na njemu! „Imamo mali problem.” „Problem?” Gledam ga sa strepnjom. Piljeći u ekran, Nejt steže vilice. „Nema signala!” *** Posle dvadeset minuta sablasnog gacanja po najvećoj kiši i najcrnjem mraku, konačno nailazimo na neonsko svetlo. Srce mi skače od radosti dok čitam svetleću tablu: „O’Grejdijeva irska taverna”. Nikad se nisam obradovala irskom pabu kao sad. Otvaramo vrata i teturamo se unutra. Cvokoćemo od zime dok nam se odeća cedi. Unutra je prijatno toplo i u uglu svira džuk-boks. Spazivši telefon, Nejt trči ka njemu dok se ja vučem prema šanku. Taverna nije velika. U krajnjem uglu je nekoliko stolova i stolica popunjenih lokalnim stanovništvom - počinjem da ih prepoznajem po ribarskim jaknama i izbledelim farmerkama. Iza dobro opremljenog šanka stoji kolaž od stotina i stotina izbledelih fotografija. Verovatno sa poslednje proslave Svetog Patrika, nagađam, budući da su svi obučeni u zeleno s motivima deteline sa četiri lista. Irska sreća. Sada bi mi dobro došlo malo sreće, razmišljam, dok se umorno spuštam na barsku stolicu, praveći oko nje male barice. „Napolju je malo mokro, a?” Brkati šanker od pedeset i nešto, u majici „Anđeli pakla” odsečenih rukava i obilato tetoviranih mišica, prestaje da žvaće čačkalicu. ,,Da, malo.” Šmrkćem i nalakćujem se na šank. On ispod šanka vadi čist peškir i daje mi ga. „Drži.” „Hvala.” Zahvalno se smeškam i brišem lice, zatim prebacujem kosu napred i počinjem da je sušim. „Potrajaće.” Začuvši Nejtov glas, naglo dižem glavu. Stoji pored mene izgledajući kao da se upravo istuširao - obučen. Čak i sako mu je natopljen vodom, zadovoljno primećujem. U iskušenju sam da ga ostavim tako mokrog, ali ne mogu. Sažaljivo mu pružam peškir. „Koliko?” „Izgleda da se večeras dogodilo nekoliko nesreća”, gunđa on brišući 204


lice, ,,a postoji samo jedan šleper.” Spušta se na barsku stolicu do mene. ,,A da pozovemo taksi?”, predlažem. „Baš sam glup! Kako se toga ranije nisam setio?” Udara se dlanom o čelo rugajući mi se. „Samo pokušavam da pomognem”, uvređeno kažem. „Bolje nemoj”, nervozno kaže. ,,Na ostrvu postoji samo jedna taksi služba i nikad nema slobodno vozilo. Moraćemo da sačekamo.” „Šta ćete popiti?” veselo pita šanker. „Votku tonik, molim vas”, kažem, zahvalna na ovom prekidu. „Donesite dve”, nabusito će Nejt. Šanker se udaljava ostavljajući nas u neprijatnoj tišini. Bacam pogled oko sebe tražeći temu za razgovor. „Jutros te zvala neka žena”, konačno se setih. Nešto što sam potpuno zaboravila posle svega što mi se danas desilo. „Nije ostavila poruku.” „Hm, verovatno Dženifer, moj agent za nekretnine”, mrmlja Nejt. ,,Ta žena kao da me proganja.” Misliš na Dženifer s kojom si se rukovao nešto ranije i ćaskao o podnom grejanju, u iskušenju sam da kažem, ali odustajem. Umesto toga, pikiram direktno na njegovo loše raspoloženje, primetivši da se Fishermans Blues upravo završio i da je u taverni neprijatno tiho. „Imaš li sitno za džukboks?” Nejt me gleda kao da smišlja sarkastičnu opasku, a onda, predomislivši se, nevoljno vadi nekoliko novčića iz džepa. „Hvala”, ozareno kažem i prilazim džuk-boksu. Iskreno, osećam neverovatno olakšanje što sam se udaljila od Nejta. Užasno je negativan. Narednih pet minuta biram pesme. Što je veoma zabavno. Na spisku ima nekoliko klasika: „Iglsi”, „Flitvud Mek”, „Sister Sledž”... i Tako si sujetan Karli Simon. Obožavam tu pesmu. Pevušeći je u sebi, odabiram nekoliko mojih omiljenih i vraćam se za šank. Nejt sedi sam, pijucka piće i drnda po svom „ajfonu” kao svaki tipičan radoholik. „Šta si odabrala?” pita me ne dižući pogled. ,,Ma, svašta”, neodređeno kažem i posežem za svojim pićem. Konačno! Izvadivši slamčicu, uzimam veliki gutljaj... i umalo da se udavim od jačine votke. Zaboravila sam koliko su u Americi pića jača nego u Engleskoj. „Kao?”, uporan je. „Sačekaj, čućeš”, uzvraćam vrdajući. Muzički izbor neće mu se svideti i ne sumnjam da će mi to saopštiti sa zadovoljstvom. Uostalom, ni meni se ne sviđa ono što on sluša. Tokom moje poslednje posete potkrovlju, slušao je „Huti i Bloufiš”. 205


Čekam da džuk-boks počne da svira. Nisam sigurna kojim će redosledom ići pesme. Aha, evo ga. Čujem uvodne taktove. Violine. Sjajno! „The Verve”, Bittersweet Symphony. Jedna od mojih omiljenih. Samo časak, ovo nije „Verv”. Ovo je... ,,INXS?” frkće Nejt. „Šta? Nisam ovo odabrala”, zbunjeno kažem kad zapeva Majkl Hačins. „Mora da jesi.” „Nisam.” Odmahujem glavom. „Ovo je neka greška. Džuk-boks je sigurno pogrešio.” Nejt me gleda, očigledno mi ne verujući. „Bože, kako mrzim ovu pesmu”, džangrizavo dodaje. ,Je l’? A ja je baš volim”, uzvraćam. Iako mi ništa nije jasno. Stvarno je nisam izabrala... A onda shvatam. „Čekaj, kako se zove ova pesma?” „Hmm...” Nejt skuplja obrve. „Never Tear Us Apart”, odgovara šanker s druge strane. Nejt i ja razmenjujemo poglede i koža mi se ježi. „Slučajnost”, konstatuje on. „Da, baš.” Telom mi prolazi drhtaj dok Majkl Hačins zavija refren. Šta? Sad se i džuk-boks urotio protiv mene? „Imam neki čudan osećaj da ništa ne može da nas rastavi”, dodaje Nejt muljajući led po ustima. „Kao da smo zatočeni u ovoj vezi.” Teško uzdiše, zagledan u svoje piće. „Zauvek.” Nešto mi para uši. Jesi li ti to rekao ‘zauvek’?” ,,Pa, tako ispada, zar ne?” odgovara on uzimajući gutljaj. Gledam ga. Najednom mi srce lupa kao klipnjača. Želim da mu kažem. Sve da mu ispričam. „Smešno je što to kažeš...” „Smešno?” suvo će Nejt. ,,Ja se ne smejem.” Oklevam, grizući se za usnu. Da li da mu otkrijem? Misliće da sam luda. Ma, zabole me, ionako već misli da sam luda. „Nejte, sećaš se mosta?” „Kog mosta?” ,,U Veneciji. Mosta uzdaha. Poljubili smo se ispod njega, u gondoli.” „Izvini, Lusi”, nestrpljivo će on, ,,ali nisam raspoložen za evociranje romantičnih uspomena.” Nešto u meni se steže. Bože, ponekad je stvarno arogantna svinja. Neko vreme se dvoumim da li uopšte išta da mu objašnjavam, ali ovo se tiče oboje - nažalost - i problem je postao ozbiljna prepreka, i meni i njemu. „Nije reč o evociranju romantičnih uspomena”, kažem trudeći se da zvučim ravnodušno. „Reč je o legendi. Sećaš se? Poljubac ispod mosta, u suton, dok zvona zvone, garantuje večnu ljubav.” 206


Pesma Never Tear Us Apart još traje. Nejt me gleda kao da sam sišla s uma. Iskapivši svoje piće, gura čašu prema šankeru. „Može još jedno. Duplo.” Šanker pilji u mene. ,,Za oboje?” ,,Da, što da ne?” klimam glavom iskapljujući čašu. „I šta reče? Da se sve ovo dešava zbog glupe legende?” u neverici pita Nejt. „Slušaj, znam da zvuči suludo. I ja sam tako reagovala kad sam čula... dugo nisam verovala”, priznajem. „U stvari, još mislim da je suludo...” Nejt me prekida. „Zato što jeste suludo.” Oštro uzdišem. „Okej, suludo je”, brecam se. „Ali zar nije suludo što smo sada ovde? Što stalno nalećemo jedno na drugo? Što greškom dobijamo veš od onog drugog? Što se naši telefoni zovu sami između sebe? Što smo rezervisali istu sobu? Što sedimo jedno pored drugog u avionu? Što delimo isti krevet?” Nejtu obrazi gore. „Nisam ja za to kriv.” „Zar ne misliš da je suludo što ne možemo da se rešimo jedno drugog? Što smo raskinuli, ali ne možemo da raskinemo? Što nas neka sila uporno spaja?” Zadihana sam i govorim preglasno. „Čak i prokleti džukboks se urotio protiv nas!” „Šta?” Nejt me zbunjeno gleda. „Slušaj!” Pokazujem na džuk-boks. Odmah posle INXS počinje sledeća gesma. „Veruj mi, ni ovo nisam izabrala.” „Velvet Andergraud, I’m Sticking With You kaže šanker dodajući nam pune čaše. „Istinski klasik.” „Eto!” uzvikujem. Nejtu je potrebno par sekundi da obradi ovu informaciju. ,,Da razjasnimo...” Sužavajući pogled, pilji u mene. „Kažeš da je za sve ovo kriv poljubac od pre deset godina?“ „Tako je.” Uzimam veliki gutljaj pića. Nejt me za trenutak gleda, a onda seda na svoju barsku stolicu. ,,Ne očekuješ valjda da ću poverovati u to?” Obrazi mi bukte. ,,Pa, imaš li neko drugo objašnjenje?” „Svako je bolje od tog!” Nervozno trlja čelo. „Mislim, stvarno.” S uzdahom se pitam vredi li ga uopšte više ubeđivati, što nije nimalo lako budući da ni sama nisam sasvim ubeđena, kada mi pažnju skrene nesnosna buka. „Šta je sad ovo?” psuje Nejt gledajući oko sebe. „Nemoj mi reći da je još jedna pesma koju nisi odabrala.” „Četvrtkom su karaoke”, obaveštava nas šanker sa kezom na licu. ,,Ma nemoj.” Nejt se usiljeno smeška. „Sve bolje i boljeg.” 207


„ A ovo je moja devojka, Šajri. Zar nije super?” Šanker se ponosno ceri. ,,Hm, da, super!” uzvikujem šutirajući Nejta nogom. On pravi grimasu i ljutito me šiba pogledom. „Što ne probate?” nastavlja šanker. „Volimo kad se stranci late mikrofona.” „O, ne, ne.” Žustro odmahujem glavom i prinosim čašu usnama. „Ona nema sluha”, poverava Nejt šankeru. „Nije tačno da nemam sluha”, bunim se spuštajući praznu čašu na šank. „Nemaš, nemaš.” Klima glavom i pokazuje šankeru rukom da donese još jednu turu. „Slušao sam kako pevaš pod tušem.” ,,Ha! Ja pevala pod tušem?” cičim. „ A tek ti?” Šanker spušta dve pune čaše. Odmah grabim svoju i otpijam trećinu. „Imam odličan sluh i dobar glas”, uzvraća Nejt. „Svojevremeno sam bio član benda.” „Misliš na koledžu, kad si lupao u daire?”, prezrivo pitam prisećajući se kako mi je u Veneciji pričao o tome. „Pevao sam i prateće vokale”, uvređeno kaže. Frkćem u stilu da, baš, i odmahujem glavom, a onda se brzo hvatam za šank da ne padnem. Jao, počinje da mi se vrti u glavi. „Šta? Misliš da pevaš bolje od mene?” „Da”, trtljam. Bože, šta je s mojim jezikom? Skroz je trokirao. ,,U redu, onda to i dokaži”, izaziva Nejt. ,,Ne moram ja ništa da dokazujem”, kažem gledajući u Nejta. U stvari u dva Nejta, jer vidim duplo. ,,Ha!” ,,Ha?” Pokušavam da fokusiram pogled. „Šta to ‘Ha!’ treba da znači?” „Znači da znaš da sam u pravu”, tvrdoglavo će on. Gotovo je. Ne mogu više. Da li zbog votke ili zbog njegovog samozadovoljnog izraza lica, ili zbog više od dvadeset četiri sata provedena s njim na Martas Vinjardu, uključujući i protekle dve nedelje i poslednjih deset godina, ali nešto u meni konačno puca. Pokazaću ja njemu ko je Lusi Hemingvej. ,,U redu”, kažem prihvatajući izazov. „Slušaj i plači.” Bez osvrtanja silazim sa barske stolice i marširam prema mikrofonu i zvučnicima, postavljenim u uglu taverne. Iza sebe čujem šankerov oduševljeni uzvik: „Kakva devojka!” Dižem glavu i probijam se između stolova. Saplićem se o nekoliko stolova. „Ups, izvinite.” Smešim se gostima koji hitro dižu svoje čaše da im se ne prospe piće. Gospode bože, pa ja sam

208


malo pripita. Štaviše, pijana sam. Tlo mi beži pod nogama dok duboko dišem. Majko mila, kao letva sam. Kad se konačno doteturam do ugla, prsata žena u majičici na bretele pita me šta ću da pevam i uručuje mi mikrofon. U ovim situacijama sam obično nervozna ali sada kao da proživljavam vantelesno iskustvo i nemam kontrolu nad sobom. Neka sila upravlja mojim umom i mojim telom, odagnavši sav strah. Potpuna samouverenost. Zahvaljujući trima velikim čašama votke. Nesigurno se penjem na improvizovani podijum pod reflektorima. „Test, jedan, dva, tri.” Lupkam po mikrofonu. Obično se tako radi, zar ne? Efekat je zagarantovan. Gosti prestaju sa pričom i okreću glave da me pogledaju. „Ovo je za mog bivšeg dečka, Natanijela.” U senci ga vidim kako skuplja ramena i kao da rukama pokazuje ‘ne, ne, ne’. ,,On sedi za.šankom.” Svi se okreću da pogledaju u Nejta. Bačen u prvi plan, Nejt uhvaćen pod reflektorom deluje kao zec: skamenjeno. „Pevaću klasik iz Briljantina”, nastavljam. „Mislim da ga svi dobro znate.” Nastaje žamor odobravanja, dolivajući mi samopouzdanje. „Zove se Ti si onaj koga želim.” Zamor se pojačava. „Ali s jednom maleckom izmenom...” zastajem, leteći pogledom po malobrojnoj publici. Sve oči su uprte u mene i čekaju objašnjenje. „Večeras pevam NISI onaj koga želim.” Čujem smeh i nekoliko zvižduka. Za šankom, Nejt se još više skuplja, skoro utonuvši u barsku stolicu. Utom počinju uvodni akordi pesme, pucketajući sa zvučnika. A sada ja! Uzimam vazduh i počinjem da pevam. Isprva sam malo nesigurna, ali pratim ritam. U stvari, zvučim zabavno, rekla bih, dok iz petnih žila pevam Nejtu serenadu. Naročito kad mi se publika pridruži u refrenu. Osećam se kao Leona Luis ili Maraja Keri ili jedna od tih velikih diva. Sklapam oči kao što sam videla da rade učesnici u X-faktoru. Ushićeno stežem mikrofon obema rukama i pevam iz srca i duše. Vau, publika je oduševljena. Čujem nečiji zvižduk i klicanje i još nekog kako peva. Otvaram oči. Je li to Nejt? Posmatram kako prilazi podijumu dok mu neko gura drugi mikrofon u ruku. Pomalo nesigurno peva strofu Džona Travolte: „Ti si onaj kog ne želim, uuu, uuu, srce...” Publika je u delirijumu kad okrenemo lica jedno drugom. Ali ovo nije duet, ovo je duel. Karaoke verzija borbe na život i smrt. Pokazaću ja njemu.

209


Evo ti! Adrenalin mi skače dok pevam deo Olivije Njutn Džon. Evo ti! Stežući mikrofon, Nejt mi uzvraća svojim stihom. Ja njemu, on meni, ja njemu, on meni... „Izvinite.” Sve dok se usred ovog muzičkog dvoboja pesma naglo ne prekine i šanker nam dovikne: „Stigao vam je šleper.” *** „Onda zbogom.” Prošavši zajedno kroz gejt na njujorškom aerodromu Kenedi, Nejt se okreće prema meni. „Kamo lepe sreće”, upozoravam ga. „Nemoj mi reći da legenda još deluje”, podrugljivo će on, vrludajući prstima i pevušeći melodiju iz Zone sumraka. ,,Ha, ha, urnebesno.” ,,Ma daj”, nastavlja Nejt. „Ne očekuješ valjda da ću poverovati u to?” „Naravno da ne.” Sležem ramenima. ,,Ti nikad ne veruješ, šta god da kažem.” Nejt potvrdno klima glavom, a potom pravi bolnu grimasu i hvata se za čelo. Iz džepa vadi pakovanje analgetika i ubacuje dve tablete u usta, zalivajući ih vodom iz flašice. „Kog sam đavola pio onu votku?” „Kog si đavola slupao kola?” uzvraćam uzimajući mu vodu i tablete. Brojim dve i gutam ih odjednom. To je već šest, ali mamurluk ne jenjava. „Uzgred, voleo bih da nikom ne spominješ”, spušta glas, „karaoke.” ,,Pa nisi bio toliko loš”, začikavam ga. Nejt se ceri i otvara usta da uzvrati paljbu kada mu zazvoni „ajfon”. „Ovo je moj vozač”, kaže gledajući u ekran. „Stigao je.” „Zdravo.” Dižem ruku u znak pozdrava. „Nadam se da te neću uskoro videti.” „Nećeš”, odlučno kaže. „Potrudiću se da zaboravim da ti pošaljem čestitku za Božić.” Prebacuje torbu preko ramena, okreće se i uranja u užurbanu masu. Za trenutak ga posmatram, ne usuđujući se da poverujem da je zaista otišao. Nestao, kao u magičnom triku. Osećam treptaj nade i uzbuđenja. Posle toliko lažnih nada, toliko lažnih početaka, teško je poverovati da me je konačno ostavio na miru. Nejt je poput dečaka koji plače posle raskida. Ali ne, ovoga puta je stvarno nestao, ubeđujem sebe, gledajući u masu. I više se neće vratiti. Telo mi se opušta od olakšanja. Možda je Nejt u pravu - možda sam ipak malo preterala sa legendom i svim onim magijama i vradžbinama. S 210


novim optimizmom sa pokretne trake grabim svoju putnu torbu i lakog koraka izlazim napolje da uhvatim taksi. Možda je ovo kraj krajeva. *** Kad otvorim vrata od stana, nalećem pravo na Robin koja manijakalno istrčava iz kuhinje. „Hej! Vratila si se.” Grli me sestrinski. „Kako je bilo?” „Zanimljivo”, odgovaram sedajući na stolicu i skidajući japanke. „Nikad nećeš pogoditi šta...” ,,Uf, jesi li videla negde moje ključeve?” prekida me Robin. ,,Um...” Gledam oko sebe leteći pogledom po kuhinji. ,,Ne.” „Bedak”, uzdiše ona nestrpljivo lupkajući nogom. U cipeli s visokom potpeticom. Zapanjeno je gledam. Nikad nisam videla Robin u nečemu a da to ne liči na isusovke ili japanke. Ima ih u svim bojama. Budući visoka i vitka, stalno priča kako nema potrebu za štiklama, međutim, večeras nosi fantastičan par zlatnih cipelica sa otvorenim prstima. „Izlaziš?” iznenađeno pitam, odmeravajući je od glave do pete. Kad malo bolje pogledam, Robin večeras blista. Na sebi ima dugu haljinu od bojenog platna, koja otkriva njen impresivni dekolte. Kosu je skupila u punđu, otkrivajući vrat ukrašen prelepom ogrlicom od bezbroj sitnih kamenčića koji svetlucaju pod kuhinjskim lampama. Verovatno s jednog od njenih egzotičnih putovanja. Dok ja nosim ogrlicu s ulične tezge. „Robin, izgledaš predivno”, iskreno kažem. Ona načas prestaje da jurca i staje mirno ispred mene kako bih je bolje pogledala. „Misliš?” Nervozno namešta kosu. „Da nije malo previše?” „Ne, izgledaš sjajno!” Nikad nisam razumela zašto Robin krije svoju vitku liniju širokom odećom, ali večeras ju je istakla bez greške. ,,I veoma seksi.” Obrazi joj blago rumene. „Hvala ti.” Ljupko se smeška, a onda, setivši se da je zagubila ključeve, trči do kuhinjskog stola i podiže hrpu pisama. „Zaboga, gde su?” ,,Ne brini, ostaviću ti moje.” Spazivši činiju sa čipsom, grabim punu šaku. „Staviću ih ispod saksije u hodniku.” „Hoćeš?” Zahvalno me gleda. „Ti si anđeo. Hvala ti.” Trči prema vratima.

211


„Hej, nisi mi rekla kuda ideš...” Ali vrata se uz tresak zatvaraju za njom. Od naleta promaje nešto pada sa vrha frižidera. Saginjem se i podižem njenu tablu vizije. „Tačnije, s kim?” mrmljam zureći u zalepljene fotografije tamnoputih manekena i isečena slova od kojih su sastavljene reči srodna ’duša’ i ‘Harold’. Nešto mi govori da nije izašla s njim. Vraćam tablu na frižider i podižem svoju putnu torbu. Moram da se pripremim za izlazak sa Adamom, iako još uvek ne znam koje iznenađenje mi je spremio, niti gde se nalazimo. Napetih živaca vadim telefon da proverim ima li poruka i vidim da je ugašen. Do đavola, gde mi je punjač baterije? Pored tostera, gde si ga i ostavila, pišti glasić u mojoj glavi. Hitro ga uključujem i odmah dobijam poruku. Od Adama. Javlja mi vreme i mesto. Uzbuđeno gledam u sat na mikrotalasnoj. O, ne! Zar već? Trčim u kupatilo, uskačem pod tuš i narednih pola sata posvećujem ‘transformaciji’. Kovrdžava kosa, znojavo lice, široka majica i helanke su prošlost. Nabacujem prirodnu šminku, retro haljinu kupljenu na rasprodaji malo mi je uska ispod pazuha, ali u njoj mi stomak deluje potpuno ravno i zategnuto - kosu puštam jer nikada neću dorasti Dženifer Aniston, a ne bih ni da udaram konkurenciju Donaldu Trampu. Spremna za izlazak, proveravam svoj izgled u ogledalu. Sada znam kako se osećao Isus dok je izvodio svoja čuda. Pretvoriti vodu u vino nije ništa spram ovog. Ja sam u stanju da od mamurnog ništa napravim elegantno nešto. Možda čak i s dozom seksepila, razmišljam, odmeravajući se još jednom dok mi raste uzbuđenje. Na pamet mi pada sjajna ideja. Iz fioke vadim specijalni donji veš: čipkaste tange i vonderbra koji je koštao čitavo bogatstvo. Kupila sam ga prošle godine, posle božićne žurke, kada sam bila dovoljno pijana da potrošim skoro celu platu na seksi donje rublje koje inače nikad ne nosim. Problem je što bih u njemu mogla da izgledam, pa, prenapaljeno. Seksi izgled je jedno, a forsiranje istog je nešto sasvim drugo. Kao da očekujem da ću večeras spavati s Adamom. Želim da izgledam kao da seksi rublje svakodnevno nosim. Oblačim ga i ogledam se. Ma, daj. Kao da se svakodnevno nosi ružičasto-crni čipkasti grudnjak koji mi grudi skuplja na gomilu i diže uvis, bacajući razdeljak među njima u prvi plan. Obično nosim udobne sportske grudnjake u boji kože koji idu uz sve. Ali ne mogu večeras tako nešto da obučem, užasnuto razmišljam, gledajući u grudnjak bačen u lavabo, koji podseća na želatinastu smesu. Ovo je najogavniji prizor koji sam ikad videla. 212


Par sekundi zurim u njega dok se u meni vodi ljuta bitka za grudnjak. Konačno donosim odluku. Ne mogu, ponavljam, ne mogu da obučem ovu želatinastu smesu na sudar iznenađenja. Muškarac nikad ne bi razumeo izuzeće udobnosti zarad efekta. U stvari, sećam se kako sam jednom svom bivšem dečku iznela isti ovaj stav, na šta me je zapanjeno pogledao i rekao: „Šta, moraš da nosiš nevidljivi grudnjak?” Što nije poenta priče, ali opet. Na kraju ipak navlačim ružičasto-crni satenski - za svaki slučaj - i hitam napolje. Adam mi je poslao adresu u Dvanaestoj ulici, pored Junion skvera, zato uskačem u voz. Već sam se privikla na njujorški metro, razmišljam dok zauzimam slobodno sedište i gledam lica oko sebe. Kad sam tek stigla u Njujork, osećala sam se kao stranac, ali sada počinjem da se osećam kao domaća. Skoro kao kod kuće. Ali koliko će to trajati? Seme strepnje niče dok razmišljam o galeriji i Magdinim finansijskim problemima. Iskreno se nadam da će moj susret sa Artsijem uroditi plodom. Šta će od svega toga biti, saznaću uskoro. Odvraćam pogled od prozora i odbacujem sve brige. Bar za večeras. Izlazim iz podzemne stanice i tražim datu adresu. Naravno, moram da izvadim svoju mapu grada - možda se osećam kao kod kuće, ali desi se i da zalutam - i krećem u potragu za malim bioskopom. Neonsko svetlo iznad ulaza obasjava pločnik na kom stoji nekoliko ljudi, uključujući i Adama. Vidim ga odmah. Naslonjen na zid, puši cigaretu i čita časopis. Moje oči su kao laseri na njemu. Kako to da ga ranije nisam ni primećivala? Na otvaranju u našoj galeriji one prve noći, pažnju mi je privukao samo zato što se nije uklapao u masu. Sada je osvetljen neonkom i ne primećujem nikog drugog osim njega. Štaviše, primećujem sve na njemu: kako mu V izrez na majici otkriva nekoliko grudnih dlačica, kako su mu mišice preplanule dok okreće stranice časopisa, kako mu tamni čuperak kose uporno pada preko čela, zbog čega podseća na nemirno derište. Posmatram kako ga sklanja nadlanicom. „Adame?” „Hej.” Oči mu se smeju kad me ugleda. „Uspela si.” „Izvini što kasnim”, počinjem. „Avion je kasnio, a na telefonu je crkla baterija pa sam tvoju poruku pročitala tek kad sam stigla kući, pre sat vremena i...” „Nema frke. Iskoristio sam vreme za čitanje.” Prekida me slegnuvši ramenom. Potom gasi cigaretu, presavija časopis u ubacuje ga u zadnji čep. „Drago mi je što te vidim.” Izgleda srećno i tako zgodno da mi se utroba topi kao čokolada. Celog života mi govore da sam beskorisna jer kasnim, dočekuju me s nestrpljivim coktanjem ili nervoznim uzdasima. Adam je

213


prva osoba kojoj je drago što sam uopšte došla, kao da nisam učinila ništa strašno što sam malo zakasnila. „I ja tebe.” Smeškam se i prilazim da ga poljubim u obraz. Neću da budem napadna, uprkos izboru donjeg veša, ignorišem peckanje u dnu stomaka. Ali u tom trenutku se saplićem o neravninu na pločniku i dočekujem na njegovim usnama. Peckanje se širi po celom telu. Brzo se odlepljujem od njega. „Oh, izvini...” Opet se izvinjavam. ,,Ma, nema frke”, opet odgovara Adam. „Sačuvaću to za kasnije, ali sada hoću da...” Oči mu sijaju i mame mi smeh, uprkos blamaži. To je još jedna stvar kod Adama: čak i kada cmizdrim u policijskoj stanici ili ga spopadnem na javnom mestu, on uspeva da me umiri. „Dakle...” Adam se smeška i za trenutak stojimo i gledamo se. „Dakle...” ponavljam šireći ruke i pljeskajući se po bedrima. Ličim na pingvinku, najednom mi sine, i zato brzo uvlačim ruke u džepove svog žaketa da Adamu to isto ne padne na pamet. „Hoćemo li unutra?” „Hajde.” Uhvativši me za ruku, Adam otvara staklena vrata i uvodi me u foaje sa izbledelim tepihom ukrašenim zlatnim šarama i brazdama od usisivača. Na zidovima su uramljeni posteri starih filmova. Tu je Kum, zatim Vrtoglavica Alfreda Hičkoka, i neki film Brusa Lija, zajedno sa okrnjenim ogledalima u art-deko stilu. Vazduh miriše na kokice i veštački osveživač, i zidovi vape za krečenjem, ali u atmosferi ima nečeg toplog i mističnog što se retko može osetiti u modernim bioskopima. Na licima prisutnih čitam da vole ovo mesto. Baš kao i ja, zaključujem, osetivši iznenadnu simpatiju prema njemu. „Ovde je nekad bila stara vatrogasna stanica”, priča Adam dok koračamo kroz foaje. „Ovo je najstariji umetnički bioskop u gradu. Davne 1927. godine ovde je prikazan prvi zvučni film Džez pevač sa Alom Džolsonom u glavnoj ulozi. Eno tamo postera.” Glas mu je zabavan i odiše entuzijazmom. „Reakcije publike bile su burne. Nisu mogli da veruju. Zamisli samo, svi su ustali i aplaudirali. I to usred projekcije, tokom scene u noćnom klubu kada je Džolson iznenada progovorio.” „Šta je rekao?”, radoznalo pitam. Adam namešta glas. ,,’Čekaj malo, čekaj malo. Tek ćete da čujete pravu stvar!’“ Smeje se. „Malo patetično, a?” Opčinjeno ga gledam. „Kako sve to znaš?” „Ne’m pojma.” Sleže ramenima. „Valjda zato što to volim. Film me fascinira.” Zastaje da me pogleda. „Kao tebe umetnost. Ili kad nekog strasno voliš, zar ne? Ista stvar.” 214


Gledam u Adama, tridesetogodišnjeg filmadžiju iz Bruklina, s navikom imitiranja glumaca i nepozvanog upadanja u galerije. Tako smo različiti, a opet... Dok ga gledam, dobijam isti onaj osećaj kao u muzeju MoMA: da smo u suštini potpuno isti. ,,Da.” Klimam glavom. „Ista stvar.” Nastavljamo da koračamo i ubrzo stižemo do vrata na kojima piše ‘sala broj jedan’. „Koji ti je najomiljeniji film svih vremena?”, pitam kada stignemo do sale broj dva. Tu zastajemo. Kroz glavu mi proleće da još nismo kupili karte. „Sada ćeš da vidiš.” Sa zagonetnim smeškom, Adam otvara vrata. ,,Je li to iznenađenje?” Naravno, Adam je unapred kupio karte. „Otprilike.” Ulazimo u mračnu bioskopsku dvoranu. „Bože, nema nikog”, primećujem gledajući redove praznih sedišta. „Znam.” Adam me vodi do sredine dvorane. „Jao, zaboravila sam kokice”, uzvikujem setivši se. „Deo dogovora, sećaš se? Ti kupuješ karte, a ja kokice...” Naglo ućutim kad spazim nešto svetlucavo u tami. Srebrni bokal. Tačnije, kibla s ledom. ,,Je li ono...” Gledam u Adama, iako je u mraku teško dokučiti izraz na njegovom licu. Kada mi se oči priviknu na tamu, vidim da me gleda sa nervoznim smeškom. „Nadam se da voliš šampanjac”, kaže vadeći flašu niotkuda. „Ali kako?” Zatečena sam. Stvarno. Prvi put u životu ostajem bez reči. „Kino-operater je moj prijatelj. Duguje mi malu uslugu.” Adam počinje da odmotava foliju. „Misliš, ceo bioskop je samo naš?”, ushićeno pitam. „Recimo da je ovo privatna projekcija.” Kezi se kada čep izleti iz flaše. „Ups!” Šampanjac prska u penušavom mlazu i on brzo podmeće plastičnu čašu. „Izvini, zaboravio sam staklene, pa sam nabavio plastične”, tužno kaže pružajući mi jednu. ,,U stvari, oduvek sam verovala da šampanjac ima bolji ukus iz plastike.” Cerim se kucajući svoju plastičnu čašu o njegovu. ,,I odlično ide uz kokice”, dodaje Adam vadeći veliku kartonsku činiju. „Šta si ti?” Zadivljeno pitam. „Mađioničar?” „Tako nešto.” Adam se smeška dok grabim šaku punu toplih, puterom prelivenih kokica. Presrećna sam. „Mmm, ovo je...” Adam me ućutkuje poljupcem. „Ššš... počinje film.”

215


Ispostavlja se da je Felinijev Osam i po Adamov omiljeni film, jer naredna dva i po sata pomno pratim priču o Gvidu, italijanskom režiseru čiji se flešbekovi i snovi prepliću sa stvarnošću. „Sjajno, zaista sjajno. Iako nisam baš sve najbolje ukapirala”, priznajem kasnije završavajući drugo parče pice. Posle projekcije kupili smo picu koju jedemo na putu do mog stana. „Isto to sam ja mislio o umetnosti koju si mi pokazala”, odgovara Adam dok ulazimo u moju zgradu. „Može li da ti se svidi nešto što ne razumeš?”, zamišljeno pitam. „Naravno.” Adam klima glavom grizući picu. „Imaš ceo život da to ukapiraš. Moj deda je ceo život proveo pokušavajući da ukapira moju baku.” ,,I, je li uspeo?” Otključavam vrata od stana i uvodim ga u kuhinju. „Nije još. Kaže da je ona za njega misterija koju ne može da reši.” Spuštajući praznu kutiju od pice na sto, Adam se okreće prema meni. „Svaki put kad pomisli da ju je provalio, ona učini nešto što ga iznenadi i natera ga da je gleda na drugačiji način. Takav je slučaj sa mnom i filmovima. Neki vidim i po deseti put i tek tada provalim nešto novo.” „Tako je i sa umetnošću. Mogu da gledam neku sliku ceo dan i već sutradan...” glas mi se gubi. Adamu to ne moram da objašnjavam. Znam da kapira. On me kapira. „Hej, imaš malo kečapa na bradi.” Pokazuje prstom. ,Je l’?” Dižem ruku da se obrišem, ali on je brži. „Baš si neuredna kad jedeš”, smeška se. „Neuredna sam u svemu”, kikoćem se i prvi put mi to nimalo ne smeta. To što sam neuredna, što kasnim, što jedem picu dok mi kečap curi niz bradu, što preglasno pričam, što mi je kosa još ljubičasta od prošlonedeljnog farbanja. Zato što to ne smeta Adamu. „Mislim da je ovo najbolji prvi sudar na kom sam ikada bila”, priznajem. ,,Ne, ono u policijskoj stanici je bio naš prvi sudar”, ispravlja me sa smeškom. ,,To nije bio sudar”, bunim se. „Ali tada smo se prvi put poljubili.” Pri sećanju na naš prvi poljubac svi živci mi trepere. „ Ako je ovo naš drugi sudar, onda je ovo drugi poljubac, zar ne?”, koketno uzvraćam. Da ne bude da sam se celo veče zlopatila u ovom uskom seksi rublju uzalud. „Izgleda da jeste.” Adam spušta ruku oko mog struka i privlači me sebi. I pre nego što shvatim šta se dešava, on me ljubi. Uzvraćam mu poljubac. Ruka mu klizi niz moja leđa. I... 216


Utom zvoni interfon. Ignorišem ga, ne prekidajući poljubac. Opet interfon. „Nećeš da se javiš?” mrmlja Adam. „Verovatno je moja cimerka. Izgubila je ključ”, kažem sa uzdahom. Oslobodivši ruku, pritiskam dugme na interfonu kako bi se otvorila vrata od zgrade. Bože, Adam se tako dobro ljubi. Čujem korake koji se penju uza stepenice. „Idemo u moju sobu”, šapućem vukući Adama za majicu jer ne želim da nas Robin zatekne kako se ljubakamo u kuhinji. „Samo još jedan poljupčić”, šapuće on milujući mi lice svojim mekim čekinjama i privlačeći me bliže. Najednom čujem tresak naglog otvaranja vrata i trzam se. „Pobogu, Robin”, uzvikujem smejući se kad Adam odskoči od mene. Samo što u kuću nije uletela Robin nego Nejt. Kao kada iz sna uskočite u košmar. „Šta, kog đavola...” zapanjeno pitam dok njegova figura u sivom odelu juriša ka meni. „Šta si rekla Bet?” zahteva on bez pozdrava. Šokirano zurim u njega. Nikad ga nisam videla ovako besnog. ,,Ko si ti?” pita Adam, potpuno zbunjen. „Šta? Kad?” pitam, povrativši moć govora. ,,Na Martas Vinjardu!” ,,I ti si bio na Martas Vinjardu?” Adam podiže obrve. A onda mi sine. Ono nije bila Dženifer, agent za nekretnine, nego Bet, Nejtova bivša žena. „Bože, je 1’ te ona zvala u našu sobu?” Adam me šokirano gleda. „Našu sobu?” „Nije ostavila poruku. Nisam imala pojma”, počinjem da objašnjavam dok mi u glavi vlada haos. Tolike godine sam je kovala u zvezde, devojku kojom se Nejt oženio, onu koju je izabrao umesto mene, a zvučala je tako normalno. Nije ni čudo što mi je zalupila slušalicu. Verovatno je pomislila da... „Bili ste zajedno?” Adam me zapanjeno gleda. „Molim te, objasniću ti”, pokušavam, ali Nejt me prekida. ,,Mi smo stalno zajedno!”, urla on. ,,Ne razdvajamo se.” „Ali ne mojom greškom”, uzvraćam streljajući ga pogledom. „Nego obostranom.” „Sad moja žena misli da imam ljubavnicu.” ,,Ti si oženjen?” Adamov glas je sve tiši i tiši dok gleda čas u Nejta čas u mene. „Šta? Niste se razveli?”, preneraženo pitam. 217


„Jesmo, samo... sad pregovaramo...”, muca Nejt. Za trenutak spušta pogled, a onda ga opet diže ka meni. „Želimo još jednom da pokušamo. Bar ona želi...” Nastaje muk. Sve troje ćutimo. Mislim da niko ne zna šta da izusti, bar ja ne znam. Osećam se utrnulo, ali s nekom novom nadom. Ako Nejt želi da se pomiri s Bet... „Bila si u vezi sa oženjenim čovekom?” Adamov glas me vraća u stvarnost. „Šta? Ne!” Munjevito se okrećem prema njemu i mahnito vrtim glavom. „Ne, uopšte nije tako.” Presrećem Adamov pogled, ali u njemu više nema topline, samo hladnog, prezrivog gađenja. „Zaboravi, Lusi.” ,,Ne, molim te, nije kao što izgleda.” Panika u meni raste. On misli da sam kao njegova bivša devojka. Misli da ga varam, i to sa mužem druge žene. „Čekaj, objasniću ti”, očajnički kažem. Suze me peckaju u očima. Pružam ruku prema Adamu. „Veruj mi.” Ali on mi izmiče. „Kao što sam ti pre verovao?” uzvraća ne skrivajući bes. „ Adame, molim te”, preklinjem, ali me on samo hladno gleda svojim plavim očima pre nego što se okrene na peti i izjuri napolje. ,,Ne idi”, dovikujem za njim, ali znam da je uzalud. Već je otišao. Za trenutak nepomično stojim i zurim u otvorena vrata. A onda polako postajem svesna Nejtovog prisustva. Dižem pogled ka njemu, očekujući da ću na njegovom licu videti neku vrstu zadovoljstva, ali grešim. „Izvini. Bio sam ljut zbog Bet.” Deluje dotučeno. „Nisam hteo...” „Znam.” Umorno odmahujem glavom. Moje predivno veče sa Adamom leži u krhotinama, ali nema svrhe kriviti bilo koga. Nejt je jednako propatio. Verovatno je opet izgubio Bet, baš kao i ja Adama. Jecaj mi se otima iz grla. Kakva zbrka. Nejt i ja dugo ćutimo; nemamo više šta da kažemo jedno drugom. On odlazi, zatvarajući za sobom vrata, a ja se oslanjam na njih i spuštam na pod. Tek tada počinjem da plačem. Plačem iz dubine duše. *** „Zvala sam ga nekoliko puta i ostavljala poruke, ali ne odgovara mi.” Sledećeg dana sedim u restoranu na gornjem Vest Sajdu sa svojom sestrom, i nad omletom joj pričam šta se dogodilo na Martas Vinjardu i sinoć, sve po redu. 218


„Zovem ga, šaljem mu mejlove, poruke, ali ništa. Ne znam šta da radim.” Teško uzdišem. ,,Ne mogu da verujem šta mi je Nejt uradio. Sabotirao je moju vezu s Adamom i pre nego što se razvila. Kad se samo setim da sam izvela skoro sve stavke one tvoje strategije.” Težim se. ,,I ništa nije vredelo.” Tupo zurim u svoju kafu s mlekom. Sinoć kada je Nejt otišao, nisam mogla da zaspim. Celu noć sam se prevrtala u krevetu da bih ujutro ustala umornija nego što sam legla. „Ali ne krivim Nejta. Doduše, ni ne branim ga. Navodno pokušava da se pomiri sa bivšom ženom, žele da pokušaju još jednom.” Uzdišem i zavaljujem se u stolici. „Kakva zbrka. Izgleda da nam je suđeno da zauvek budemo zajedno.” „Blago tebi.” „Šta si rekla?” Dižem pogled ka svojoj sestri. Jedva da je progovorila dve reči otkad smo sele, a salatu nije ni pipnula. Umesto toga, sve vreme pilji nekud u daljinu, u mislima ko zna gde. Sigurno u novom advokatskom poduhvatu ili treningu za maraton. „Neki ljudi bi voleli da zauvek budu zajedno. Džef i ja nismo te sreće.” „Kejt, zar ti nisi ista osoba koja je brak nazvala doživotnom robijom?”, podsećam je. ,,A ta kazna se dobija za dobro ponašanje?” Gledam u svoju sestru, očekujući da se nasmeje, ali njeno lice ostaje bezizražajno. „Džef ima rak.” Bum! Iz vedra neba. Gledam je u neverici. „Šta?” ,,Na testisu. Doktor je konačno otkrio zašto gubi na težini i oseća se loše. Snimiće mu pluća i izvadiće mu krv kako bi otkrili koliko se proširio.” Kejt sve to govori jednoličnim tonom, kao da priča o hrani ili vremenu. „Naravno, moraće da mu odseku jaje, ali to nije ništa strašno - živi se i s jednim.” Zurim u Kejt i slušam njen smireni glas, ali ne mogu da dokučim kako sve to podnosi. „Jao, Kejt, ne mogu da verujem”, uspevam konačno da promrmljam. „Nisam imala pojma.” Pružam ruku preko stola da stegnem njenu, ali je ona povlači. Osećam se grozno. Brbljam o Nejtu i Adamu dok Kejt sve vreme sedi i čeka da mi saopšti ovu užasnu vest. ,,Ni ja. Mislila sam da mu trebaju samo antibiotici.” Za trenutak se čini da će klonuti duhom - u treptaju oka, ali koji mi ne promiče - a onda, povrativši se, brzo nastavlja. „Dobra vest je što postoje velike šanse da se rak nije proširio. Rano je otkriven. A kad izvade tumor, izvadili su sve. Nismo još sigurni, ali sad rade testove, pa ćemo uskoro znati.” Usiljeno se

219


smeška i uzima gutljaj vode. „Onkolog tvrdi da je to najblaži rak. Nisam znala da postoji deset najčešćih rakova, ali čovek se uči svaki dan.” ,,A šta ako...” Naglo zaćutim, ali Kejt završava moje pitanje. „Šta ako se raširio?” Gledam je skoro postiđeno. Osećam se neverno što mi je takvo nešto uopšte palo na pamet. ,,Pa, moraćemo da se suočimo s tim”, odgovara Kejt, pragmatična kao i uvek. „Preduzećemo sve potrebne mere - zračenje, hemioterapiju. Čitala sam o svemu, ali čak i za mene, sa mojim medicinskim predznanjem, rak je nepoznanica.” Neprirodno je mirna. Sablasno. „Prilično mirno si sve to primila”, primećujem. Kejt sleže ramenima. „Nema potrebe unositi emocije u bolest. Moramo da se nosimo sa činjenicama. Kada je medicina u pitanju, telo je kao automobil koji se pokvario. Zato moramo da iznađemo najbolji način da ga popravimo.” „Ali ne pričamo o automobilu, nego o Džefu”, žučno je podsećam. „Svesna sam toga, Lusi”, breca se Kejt, pokazujući po prvi put tračak frustracije. Spuštam pogled. Nisam sigurna šta da uradim ili kažem kako bih je utešila. Znam da je uzrujana, ali odbija da pokaže. Odbija da skine masku velike jake sestre i pusti me da joj se približim. To je tako frustrirajuće. Osećam se bespomoćno.” „Kako Džef sve to podnosi?” tiho pitam. „Bolje. Očigledno. Njegova najveća briga je što će mu posle operacije jaje igrati solo.” Kejt izvija obrve. „Ali doktor mu je objasnio da uvek može da stavi veštačko.” „Veštačko?” ,,Da, ima ih u svim veličinama, kao ženske grudi. A moj muž ima pozamašna jaja.” Kejt pokušava da se našali. „Zvaću ga Džordan.” Obe se smejemo, ali to zvuči nekako šuplje. Ipak pričamo o raku i Džefu, a to je nešto što preti da ugrozi ostatak njihovog zajedničkog života. Međutim, Kejt odbija da razmišlja o tome, a ja je ne forsiram. *** Posle ručka, Kejt me uverava da nema razloga za brigu. ,,Ne sekiraj se”, kaže mi. „Sve će biti u redu.” „Znam, naravno”, žurno kažem. „Nisam ni mislila... Čuj, ako ti nešto treba, bilo šta. Ako hoćeš da pođem s tobom u bolnicu i snabdevam te onim ogavnim kafama iz automata...” 220


„Pozvaću te.” Kruto klima glavom, kao da poručuje da nema nameru da pozove ni mene niti bilo koga. Kada Kejt okači torbu o rame, spremna za polazak, instinktivno je grlim. Jače je od mene. Uprkos čeličnom držanju, moja sestra je krhka i nežna pod lanenim sakoom. Koči se i naglo odmiče od mene. ,,I, Lusi, ništa ne spominji mami i tati. Znaš kakvi su kad preterano brinu.” „Naravno.” Klimam glavom razmišljajući koliko je to tipično za Kejt. Nikad ne želi da opterećuje druge, uvek odlučna da sve reši sama. „Neću ni pisnuti.” Rastajemo se, silazim niza stepenice ka metrou, a onda zastajem. Ne ide mi se kući. Prijaće mi šetnja. Okrećem se i izlazim nazad na ulicu. Nemam zacrtano odredište, samo besciljno koračam razgledajući svet oko sebe, prolaznike, izloge, ulice. Spuštam pogled i buljim u stopala. Ritam mojih koraka odzvanja poput muzičkog metronoma. Razmišljam o Džefu i Kejt. O stoicizmu moje sestre, njenim vickastim opaskama, sarkastičnom humoru kojim krije svoju duboku ljubav prema njemu, ali ne uspeva da sakrije senku straha koji sam upravo videla u njenim očima. Razmišljam o Džefu i o tome koliko mu je sada teško. Pokušavam da zamislim kako mu je, ali ne mogu. U pitanju je život ili smrt, a ne neka glupa legenda o srodnim dušama. Osećam ubod krivice. Krajnje je vreme da stvari postavim na svoje mesto. Ne znam koliko dugo hodam, ali posle nekog vremena noge počinju da me bole. Usporavam tempo i shvatam da se nalazim ispred galerije Vitni na aveniji Medison. Kakva sreća. Galerije su moja utočišta mira i spokoja. U njima se uvek osećam bolje. A sada mi je to potrebnije nego ikad. Žudeći za osamom, ulazim unutra sa željom da uronim u čarobni svet umetnosti. Da se izgubim u njemu i potisnem sve svoje brige. Samo što mi slike danas ne pomažu u tome; ni skulpture mi ne popravljaju raspoloženje; čak ni Rotkove Četiri nijanse crvene nemaju tu moć. Prisećam se kada sam poslednji put bila u galeriji. Bilo je to posle svade sa Nejtom, kada sam naletela na Adama u muzeju MoMA. Pri pomisli na njega, stomak mi se grči. Bože, šta bih učinila da mogu ponovo da ga vidim? Tumaram po galeriji u nadi da ću ga ugledati, ali razočarano spoznajem da on nije tu. Galeriju napuštam tek kada je zatvore. Veče je tek počelo, ali nebo već poprima zagasito ljubičastu boju, prvi nagoveštaj kasnog leta. Stopala mi bride od hodanja i nisam sigurna gde je najbliža stanica metroa, ali taj osećaj odgovara mom raspoloženju.

221


Prošetaću još malo, odlučujem, vijugajući između ulica dok ne zađem u park. Ubrzo shvatam da sam u Vilidžu, gde su ulice načičkane restoranima i kafićima ispred kojih ljudi opušteno stoje i ćaskaju, pušeći cigarete i uživajući u večernjoj svežini. Nastavljam da hodam, odsutno loveći deliće razgovora, sve dok ne nabasam na još jednu galeriju. Zastajem. Čujem zveckanje čaša i žamor, zapahnjuju me skupi parfemi. Ispred galerije je okupljena grupica iskrenih poklonika umetnosti. Za trenutak mi srce ubrzava tempo. Otvaranje izložbe! Možda je Adam tu. Zadržavajući dah, pogledom skeniram masu. A onda ga vidim. Okrenut je ledima. Ista majica, farmerke, tamna kosa... Srce mi lupa kao ludo. On je. Adam. Kao da sam primila injekciju adrenalina. U glavi mi vlada totalna zbrka dok mu prilazim. Osećam olakšanje, nadu, strah... „Adame.” Čujem glas koji izgovara njegovo ime i shvatam da je moj. „Dozvoli da ti objasnim.” Okreće se i gleda me. Samo što to nije on, već stranac koji neverovatno liči na njega. Upitno izvija obrve. ,,Oh.” Talas razočaranja. „Mislila sam da si neko drugi.” „Mogu da budem, ako to želiš”, šaljivo uzvraća mladić, izazivajući smeh svojih prijatelja. Pokušavam da se nasmešim, ali lice mi je ukočeno i oči su mi pune suza. „Izvini. Pogrešila sam”, mucam i okrećem se. Kada bih to mogla da kažem Adamu. Ali verovatno nikada neću dobiti priliku, shvatam, dok mi se knedla penje u grlo. U Njujorku živi preko osam miliona ljudi - kakve su šanse da ću ga ikada više videti? Gutajući suze, žurno odlazim kući. *** U stan stižem sa velikom kesom čipsa i flašom vina. Obično me podignu, uteše, oraspolože, ali večeras u tome ne uspeva čak ni čips s ukusom njujorškog sira, tužno konstatujem dok ulazim u kuhinju i polupraznu kesu spuštam na sto. Možda će vino imati bolji efekat. Odvrćem čep. Jednom sam pročitala članak o tome zašto su vinari u dvadeset prvom veku počeli da koriste čepove na zavrtanje. Navodno, vino se tako bolje očuva, jer pampur s vremenom može da se ubuđa. Lično

222


smatram da je to samo gomila gluposti. Čepovi na odvrtanje su praktičniji, jer sve usamljene devojke slomljenog srca tako mogu brže da otvore flašu. Sipam vino u čašu, otpijam do pola i ponovo uzimam kesu nepojedenog čipsa, želeći da mu dam još jednu šansu. Odlazim u dnevnu sobu i palim svetlo. „Ahhhhh...” Čujem prigušeni uzdah i tek tada na kauču primećujem dvoje ljudi isprepletanih udova. U istom trenutku oni primećuju mene i kao opareni skaču, žurno nameštajući odeću i kosu. ,,Oh, ćao, Lusi”, mrmlja Robin zajapurenog lica, poravnavajući haljinu. „Mislila sam da nećeš doći tako rano.” ,,I ja sam mislila”, kažem, stojeći kao ukopana. Sada znam kako se moj otac osećao kad me je zatekao u naručju Stjuarta Jejtsa u baštenskoj kućici. Imali smo po petnaest godina. „Znaš Danijela, zar ne?” Pokazuje na Danijela, koji ukočeno sedi na kauču kao da pijucka čaj sa sveštenikom. ,,Da, naravno.” Klimam glavom. „Zdravo, Danijele.” „Zdravo, Lusi.” Ustaje i učtivo mi pruža ruku. Tek tada primećujem njegov otkopčani šlic. „Ovaj...” Značajno spuštam pogled. Isprva me zbunjeno gleda, a onda i sam spušta pogled. Obraze mu obliva rumenilo. Nisam sigurna kome je više neprijatno, njemu ili meni. Ili Robin, koja sada živahno namešta jastučiće, podsećajući na moju majku pred dolazak gostiju. „Gledali smo DVD”, žurno objašnjava ona. Bacam pogled na TV. Isključen je. „Lepo.” Klimam glavom, prihvatajući igru. „Kako si ti provela dan?”, ozareno pita Robin. Ovaj razgovor je toliko usiljen da bi ga i najgori glumci amateri bolje odigrali. ,,Ma, uobičajeno...” Dvoumim se da li da joj kažem za moju sestru i Džefa i Adama, ali odustajem od te ideje. Nije ni vreme ni mesto. ,,A vas dvoje? Kako ste proveli dan?” „Fantastično”, oduševljeno će Danijel. „Onako”, nadjačava ga Robin. Razmenjuju poglede i njihova strast postaje skoro opipljiva u vazduhu. Tumačim to kao znak da ih ostavim same. „Onda, odoh ja u krevet. Kasno je.” Okrećem se. „Lusi, nemoj da ideš zbog nas”, dovikuje Robin. Opažam da još uvek 223


namešta isti jastučić koji joj Danijel suptilno uzima iz ruke. „Stvarno sam umorna”, kažem i teatralno zevam. Što i nije daleko od istine, najednom shvatam. Iza mene je težak dan. „Laku noć.” „Laku noć”, odgovaraju uglas, sedeći na suprotnim krajevima kauča kao da se između njih ništa ne događa. Zapravo, dokazujući da se među njima i te kako nešto događa. Ulazim u svoju sobu, palim obe lampe i svoje raznobojne lampice. One me uvek oraspolože. Ne znam zašto, ali ima nečeg u njihovom nežnom treperavom sjaju koje mi greje dušu. Ali ne i večeras. Večeras nemaju nikakav efekat, sumorno zaključujem. Stoga palim aromatičnu sveću i uključujem neku veselu muziku. Opet uzalud. Ni vrtoglavo skupe mirišljave sveće, koje koristim samo u specijalnim prilikama, ni muzika iz filma Mama mia koji mi je mama kupila, ne mogu da rasprše moje crne misli. Odustavši, mirim se sa svojim očajem i ležem u krevet sa flašom vina, kesom čipsa i laptopom. Možda mi je Adam odgovorio na neku od poruka na Fejsbuku, kažem sebi. Možda je imao dovoljno vremena da porazmisli o svemu... Nada u meni tinja, poput plamička na sveći, i za trenutak osećam tračak optimizma. Možda, samo možda. Okuražena velikim gutljajem vina, proveravam elektronsku poštu. Tri nova imejla. Jedan je od mame, s pitanjem jesam li razgovarala s Kejt, budući da ona ne može da je ulovi i da su kod njih ‘tropske vrućine i svi nose majice’. Otkad sam se preselila u Njujork, mama i ja se prepucavamo na meteorološku temu. Iz nekog razloga rešena je da mi dokaže kako je Mančester topliji od Menhetna. ,,Ne bi verovala kako je sunčano otkad si otišla!” Iskreno, ne bih verovala, mama, razmišljam dok otvaram drugi i-mejl. U pitanju je pozivnica od drugarice povodom njene veridbe u Londonu. „Divna vest! Čestitam!” kucam s dva prsta i pijuckam vino. „Izvini, ali neću moći.” U Njujorku sam i postajem alkoholičarka, dodajem u sebi pritiskajući dugme za slanje pisma. Poslednji imejl je obaveštenje da na onlajn aukciji imam nekoliko ponuda za kupovinu moje pozorišne karte. Ovo mi malo podiže duh. Bar nešto lepo večeras. I to je to. Nema poruka od Adama. Tužno zurim u prazan inboks, a onda se logujem na Fejsbuk. Nikad se ne zna, možda je došlo do neke greške i njegov odgovor nije prosleđen. To se desilo jednoj mojoj drugarici. Pa, ne baš drugarici, nego drugarici od drugarice, ili sam pročitala u nekim novinama. Ne sećam se. Najvažnije je da se dogodilo.

224


Ali ne i meni, shvatam dok zurim u stranicu svog Fejsbuk profila. Nema novih poruka. Nema ničeg osim promenjenog statusa Natanijela Kenedija: Razgledam nekretnine! Posle ovoga više nemam volje ni da ga izbacim sa spiska svojih prijatelja. Ima li svrhe? rezignirano razmišljam odjavljujući se. Najednom mi to više nije važno. Mislima se vraćam na ručak sa Kejt i njen komentar kako bi volela da su ona i Džef zauvek vezani. Obuzima me panika i uzimam novi gutljaj vina u pokušaju da se otresem osećaja koji preti da me proguta kao veliki, zimski kaput. Džef će biti dobro, uveravam sebe. Kejt je rekla da je oboleo od najblažeg raka, a ona je nekad studirala medicinu i sigurno zna. Kejt sve zna. Ona je uvek u pravu. Zašto bi sada bilo drugačije? *** Budim se u nedelju ujutro s jednim i samo jednim pitanjem u glavi: zašto, o, zašto sam popila četiri čaše vina? Bolno pulsiranje u glavi rađa novu odlučnost. To je to. Nema više samosažaljevanja. Zaboraviću muškarce i veze. Prestaću da gubim vreme na sve gluposti koje se tiču ljubavi. Umesto toga, fokusiraću se na ono što je mnogo važnije u životu. Na porodicu, prijatelje, zdravlje, skupljanje novca u dobrotvorne svrhe... I pijuckanje velike šolje kafe. Crvenih očiju ulazim u kuhinju i tamo zatičem Robin kako kuva biljni čaj. Robin je kraljica biljnih čajeva, i to ne od kamilice ili nane koji se mogu kupiti u svakom supermarketu. Robin pravi čitavu nauku od biljnih čajeva, kuvajući suvo bilje egzotičnih imena u svom čajniku, zatim cedeći kroz razne filtere i komadiće gaze. Takođe ume da spravlja čajeve ogavnog ukusa samo za muški rod. Pristavljam vodu i vadim tri šolje. „Jednu za mene, jednu za tebe i jednu za Danijela”, kažem značajno se smeškajući. „Hvala”, Robin mi uzvraća smešak, ubacujući suvo bilje u mali keramički čajnik, ,,ali meni treba samo jedna šolja.” „Razuman čovek. Ni on ne pije taj bućkuriš, a?” cerim se odvrćući svoj mali srebrni aparat za espreso. „Možda bi radije kafu.” „Nije tu.” Istresavši staru kafu u đubre, ispiram aparat pod česmom. ,,Je l’ skoknuo po kroasane?” U susednoj ulici postoji sjajna pekarica sa izvrsnim kroasanima. Svaki put kad prođem pored nje, setim se Nejtovog komentara i kažem sebi ’bralni 225


užitak, na bedrima dobitak’. Ali ne mogu da odolim bar onom sa bademom. Glupa rima, u svakom slučaju. Više mi se sviđa obrnuta verzija: ‘na bedrima užitak, oralni dobitak’. ,,Ne, otišao je”, odgovara Robin. Utom voda ključa i ona preliva svoje biljčice. „Otišao?” Rekla je to na način kao da je nestao. U iskušenju sam da pogledam ispod kuhinjskog stola i proverim da se nije tamo sakrio. A onda shvatam da je otišao i da se neće vraćati. „Ali kako? Zašto?” Zbunjeno posmatram kako meša svoj čaj sa nedokučivim izrazom na licu. „Sinoć ste delovali tako...” tražim pravu reč. Spremni za seks? Ne, to su tri reči. „Uigrano”, završavam. Robin prestaje da meša čaj i gleda me. ,,E pa više nismo. Gotovo je.” „Gotovo?” Osećam se kao kad sam propustila jednu epizodu.X-.FaA:tora, onu u kojoj je jedan od mojih favorita izbačen, zbog čega mi je trebalo nekoliko minuta da pohvatam šta se dešava. „Ionako se nismo zabavljali, niti bilo šta slično”, žurno dodaje Robin. ,,Ne, naravno.” Pomirljivo klimam glavom. „Samo smo prijatelji.” „Bliski prijatelji”, sugerišem. ,,Da”, slaže se Robin, spuštajući pogled. „Šta se onda desilo?” Robin teško uzdiše. „Harold. Eto šta se desilo. Rekla si mi da si ga upoznala na Martas Vinjardu.” Ubod krivice. Dakle, ja sam odgovorna. „Ali to nije razlog da prekidaš sa Danijelom”, bunim se. „Mislim, iako se niste zabavljali...”, čupam se, ali prekida me. „Nisam ja prekinula. Danijel je. Smatra da ne bi trebalo više da se viđamo.” Zapanjeno zurim u nju. „Ali, zar se niste...” Oklevam dok mi u glavi ječi. „Zar se niste dobro slagali... afričke udaraljke, veganski restoran, sitne nežnosti...” Prisećam se sinoćne scene na kauču. Verujte mi, Danijel uopšte nije izgledao kao muškarac koji želi da raskine. „Jesmo.” Robin klima glavom i frkće dok joj se krupne zelene oči pune suzama. Odagnava ih treptanjem. „Ali sad kad sam našla Harolda, Danijel ne želi više da nam bude na smetnji. Meni i mojoj srodnoj duši.” Ne mogu da verujem svojim ušima. „Možeš li to da ponoviš?”, pitam fiksirajući je pogledom. „Otkud on uopšte zna... da sam ja našla Harolda?” „Rekla sam mu.” „Rekla si mu?“ „Naravno.” Robin zabacuje kosu. „O Haroldu sam mu ispričala još na 226


početku. Znao je da ga tražim jer je on moja srodna duša.” „Ali nisi ga još ni videla! Možda je to potpuno pogrešan Harold”, uzvikujem mašući aparatom za espreso. „Mislim, ko zna koliko ima na svetu likova po imenu Harold.” Robin se blago koči. „Čak i da je ovaj nekim čudom onaj pravi, možda ćeš ga mrzeti.” ,Ja nikoga ne mrzim”, žučno uzvraća Robin. „Mržnja je loša emocija, unosi ogorčenost u srce.” „Nisi tako rekla za čoveka koji je ostavio svog psa u kolima.” Prošle nedelje, Robin je pročitala članak o čoveku koji je svog dalmatinca ostavio zaključanog u džipu preko celog dana, životinja umalo nije dehidrirala od vrućine. Spasen je nakon prijave slučajnog prolaznika. ,,Ne mrzim ga. Samo bih ga zaključala u kola po najvećoj vrućini bez vode ili vazduha i pustila ga da užasno dugo pati u agoniji i preklinje za pomoć na korak od smrti.” Robin se štipa prstima za obraze i pravi prilično jezivu grimasu. „Postoji razlika.” „Dobro, šta ćeš sada da radiš?” brzo menjam temu. ,,U vezi sa Danijelom, mislim, ne u vezi sa dalmatincem”, žurno dodajem pre nego što mi izdeklamuje ceo spisak sprava za mučenje. Za ženu koja se bavi isceliteljstvom, Robin poznaje popriličan broj načina za nanošenje bola. „Ništa.” Sleže ramenima i prazno zuri u svoj čajnik. ,,Ta veza ionako nije imala budućnost. Raskid je bio neminovan. Tako je suđeno.” „Zašto? Zbog izjave neke glupo proročice?” Osećam ubod frustracije. Robin pući usne i diže bradu. „Vakanda je indijanska vračara koja može da komunicira sa duhovnim vodama. Neverovatno je talentovana. Njeno plemensko ime u prevodu znači ‘ona koja poseduje magične moći’.” Otvaram usta u nameri da joj odgovorim, ali shvatam da to ne bi imalo efekta. Umesto toga stenjem. „O, bože, zašto sam ti uopšte bilo šta rekla. Trebalo je da bude tajna.” „Ali jesi”, kaže Robin, stežući mi ruku utešiteljski. „Rekla si mi i upoznala si ga. Suđeno je.” „Mislila sam da je to film, a ne stvarnost”, cvilim. Robin se smeška i još malo meša svoj čaj, a potom ga sipa u šolju. „Dobro, šta ćeš sad?” Senka tuge joj prelazi preko lica, ali brzo je zamenjena odlučnošću. „Ono što uvek radim”, samouvereno kaže, zabacujući kosu iza ušiju i široko se osmehujući. „Prepustiću se sudbini.”

227


*** Imam razloga da se ljutim na sudbinu. Sudbina voli da se predstavlja kao genijalac, dobra duša, anđeo čuvar koji se uvek nade pri ruci kad stvari krenu nizbrdo. Ne znate šta da radite? Prepustite se sudbini. Život vam je u haosu? Neka ga sredi sudbina - ona zna najbolje. Usamljeni ste i slomljenog srca? Sudbina vam je spremila nešto divno. Nije ni čudo što svi dižu ruke i prepuštaju se sudbini. Sudbina mu dođe kao neka bakica. Ili vrlo organizovana osoba, na primer, vaša lična sekretarica. Samo što moje iskustvo sa sudbinom nije ni približno tako. Iskreno, sudbina je napravila popriličan haos od mog života. Preuzimam kormilo, a kad je ljubav u pitanju, sudbina neka me zaobiđe u širokom luku. Uostalom, kao što rekoh, neću više da gubim vreme na mozganje o ljubavi. Što je bilo, bilo je. I tako, kad osvane ponedeljak, ovako preobražena ustajem pre budilnika, navlačim odeću i krećem lagano na posao. Imam vremena na pretek. „Što je bilo, bilo je”, ponavljam kao mantru dok koračam ulicom. „Što je bilo, bilo je.” Robin tvrdi da ću samo ponavljanjem steći afirmaciju. Robin je veliki pobornik afirmacije. Kad sam se tek uselila kod nje, po celom stanu sam nailazila na parole ispisane na komadićima papira i često sam je čula kako tumara po kući, ponavljajući ih. Moram priznati da mi je to izgledalo prilično ćaknuto. „Poenta je u tome da negativnu energiju zameniš pozitivnom”, objasnila je. „Na primer, ako brineš zbog nečeg i želiš da se to reši, moraš to da afirmišeš.” „Brinem zbog ovog računa za viza karticu”, odgovorila sam mašući crvenom opomenom. „Imaš li afirmaciju za to?” Sklopivši oči, Robi je nabrala nos u dubokoj koncentraciji, a onda ih opet otvorila, odgovorivši: ,,’Plaćam svoje račune s ljubavlju jer izobilje slobodno protiče kroz mene’“ Suvišno je reći da sam platila kaznu za prekoračenje računa. Ali što je bilo, bilo je. Iako sam još uvek uzdržana, i dalje mislim da je Robin malo ćaknuta, ali nekoliko afirmacija neće mi naškoditi. Sve je to deo moje rešenosti da okrenem novi list, da zgrabim još nešto od života i fokusiram se samo na važne stvari. Volim Kejt i Džefa. Operacija mu je zakazana za danas po podne i stoga udešavam da radim do podne, a posle toga da se nađem sa Kejt u bolnici. ,,Ne, dobro sam, stvarno”, uverava me ona. ,,Ne moraš dolaziti.” 228


Prvi put u životu se suprotstavljam svojoj sestri. „Dolazim.” Pre toga moram da izgladim neugovoren posao sa Artsijem, razmišljam dok otvaram vrata od galerije. Pripremam se za Magdinu inkviziciju. Osim kratkog telefonskog razgovora posle susreta s njim, više se nisam čula sa Magdom. No, poznajući nju, znam da će tražiti svaki detalj. Ali kako da je krivim? Ako Artsi pristane da izlaže kod nas, galerija će opstati. A ako ne pristane? Stomak mi se uvrće od nervoze. Ne želim da mislim o tome. Ne još. Ulazim u galeriju i čekam da čujem ‘Lusi!’ i klepet Magdinih potpetica. Ali nje nema na vidiku. Osvrćem se oko sebe. Galerija je prazna. Valentino odnekud istrčava i kevćući skače mi na nogu. „Ćao, momče.” Magda je očigledno tu negde, ali gde? „Magda?”, zovem je prolazeći pored recepcije prema kancelariji u zadnjem delu galerije. Moji koraci odjekuju po betonskom podu. „Jesi li tu?” U tom trenutku vrata se naglo otvaraju i iz kancelarije iskače Magda. Na sebi ima beli komplet i preplanuli ten; podseća na lik iz crtanog filma. „Blagi bože!” Trzam se, prosipajući kafu i gazeći Valentina koji počinje da skiči. „Uplašila si me!” „Izvini. Malo sam... ovaj... raspremala.” Stoji na vratima, delujući usplahireno. „Nisam te čula kad si ušla.” ,,Ma, nema veze”, kažem sa smeškom. „Sačekaj da se okačim.” Krećem prema kancelariji, ali ona mi preprečuje put protežući ruke i noge na dovratku. Što je čudno. Magda se ne proteže. Čak ni u svojoj teretani, navodno. „Tamo idem samo da se brčkam u đakuziju i gledam zgodne instruktore”, priznala mi je jednom prilikom. „Izvini, samo da prođem”, kažem skidajući blejzer. „Daj meni.” Seva osmehom i uzima moj blejzer. ,,Ja ću ga okačiti.” Sad sam već zbunjena. Magda nikad ne kači tuđe blejzere. Ne kači čak ni svoj, iz straha da ne pokvari svoje besprekorno manikirane nokte. „Jesi li dobro?” pitam i zagledam je. ,,Ko? Ja?” Spušta ruku na grudi i glumi iznenađenje. Verujte, glumi gore i od mene. „Samo sam malo preokupirana”, kaže premeštajući se s noge na nogu. „Glava mi je puna.” ,,Ah, naravno.” Klimam shvativši konačno o čemu se radi. Verovatno je ceo vikend probdela strepeći zbog galerije i mog neuspešnog puta na ostrvo. „Zbog Artsija.” Njena reakcija je krajnje neočekivana. Umesto da zahvalno klimne glavom, Magda me zaprepašćeno gleda. „Šta s njim?” goropadno pita.

229


,,Pa, pretpostavljam da želiš da znaš kako je prošao naš susret. Na Martas Vinjardu”, podsećam je. Bože, stvarno se čudno ponaša. Čudnije nego ikad. ,,Ah, da, da, naravno.” Živahno klima glavom. „Tvoj put na Martas Vinjard.” Zvuči kao da je potpuno zaboravila na to. „Pričaj, slušam te.” Zagrlivši me oko struka, vodi me nazad do recepcijskog stola. Zapravo, odvlači me što dalje od kancelarije, konačno shvatam. Oštro je gledam. Šta se ovde događa? Zašto se Magda ponaša ovako bizarno? „Hajde. Hoću sve da čujem”, teatralno govori spuštajući me na stolicu. „Dakle, Artsi nije bio onakav kakvog sam očekivala, nego je zaista bio učtiv”, počinjem, vraćajući film unazad, „iako ni sama ne znam šta sam očekivala.” „Mmm.” „Kad sam stigla, prvo sam kopala njegov krompir.” Smeškam se dok se prisećam. Sada, kada sam opet u Njujorku, to mi deluje skoro nerealno. „Onda mi je pokazao neka svoja novija dela koja su prilično...” Gledam u Magdu. Uopšte me ne sluša. Zamišljeno vrti pramen kose i pilji nekud u daljinu. „Gospođo Zakerman?” kažem otresito. „Da, Lusi?” Pokušava da namesti masku nevinašca, ali u tome ne uspeva. Da li ja to detektujem krivicu ili... ,,Ne slušaš me”, prebacujem joj. „Stvarno?” Oči su joj iskolačene. „Samo trenutak. Nešto sam zaboravila.” Magda utrčava u svoju kancelariju. Zurim za njom, zapanjeno i pomalo iritirano. Je li moguće da je uopšte ne zanima? Odletela sam čak na Martas Vinjard da se vidim sa Artsijem; štaviše, delila sam krevet sa Nejtom, ili tako nekako, samo zato što me je Magda ubedila da je to jedini način da spasemo galeriju. I sad, kad sam se vratila, ona je potpuno nezainteresovana za... „Iznenađenjeeee!” Magda izlazi iz kancelarije i sklanja se u stranu, propuštajući visoku figuru u pantalonama na tregere, beloj košulji i sa šeširom na glavi. Lice mu je u senci, ali postoji samo jedna osoba koja se tako oblači. „Artsi?!” Zatečena sam. „Šta ti radiš ovde?” „Izlaže!” ushićeno odgovara Magda i pre nego što on stigne da otvori usta. „Zar ne?” Ovo nije pitanje, nego izjava. Gledam u Artsija sa mešavinom olakšanja i sreće koja preti da iskoči iz mene poput vatrometa. Je li moguće? Pogledom tražim njegove oči pod obodom šešira. Je li? „Rekao bih da je tako”, odgovara Artsi s podrugljivom formalnošću, a 230


zatim mi namiguje. U meni nečujno eksplodira vatromet zapljuskujući me svojim toplim iskricama. Uspela sam. Pristao je. Spaseni smo. Želim da skočim od sreće, da poljubim Artsija, da podignem Magdu i zavrtim je u krug, da zagolicam Valentinov stomak, ali umesto svega toga samo se učtivo smeškam. „Divna vest”, uzdržano kažem trudeći se da obuzdam oduševljenje. „Galerija će biti počastvovana i sigurna sam da ćete ovde, u Broju trideset osam, biti zadovoljni.” Magda mi dobacuje zahvalan pogled. Nešto mi govori da i sama leti od sreće otkako je saznala ovu vest. ,,I ja sam siguran.” Artsi lenjo klima glavom žvaćući žvaku. ,,Posebno sada kada sam lično upoznao gospodu Zakerman.” „Molim te, zovi me Magda”, cvrkuće ona rumeneći kao šiparica. Zaljubljena šiparica, stičem utisak. „Izvini, ali sve ovo je bila moja ideja”, obaveštava me Artsi. „Molim?” Zbunjeno ga gledam. „Iznenađenje”, pojašnjava on. „Mislio sam da će biti zabavno. Ponekad volim tako da se našalim.” „Ali sada se ne šališ, zar ne?” žurno pitam. Artsi se ceri i miluje svoju bradu, koju je u međuvremenu ošišao u špic i ukrasio perlicama. ,,Ne, sad sam ozbiljan.” Magda i ja razmenjujemo poglede. Izgleda kao da je umrla i otišla u „guči” raj. „Posle tvoje posete malo sam istraživao, raspitivao se, i svidelo mi se ono što sam čuo.” Začas gleda u Magdu koja nadima svoje već napumpane grudi. „Toliko galerija je rasprodato. Više ih ne zanima umetnost, niti bilo šta u vezi sa njom, samo novac i sticanje bogatstva.” „Da”, slaže se Magda. „Upravo tako.” „ Ali vi ste drugačiji”, nastavlja Artsi, gledajući u mene. „Vas zanima moja umetnost i kako je stvaram.” „Svidela mi se tvoja priča o čarapama”, kažem i Artsi se smeška. „Skroz kapiram tvoju filozofiju”, nastavlja on, okrenuvši se prema Magdi. „Umetnost ne treba da bude dostupna samo bankarima sa Vol strita, nego svim društvenim klasama.” „Apsolutno”, Magda klima glavom. „Prokleti bankari, pih!” Zgroženo frkće. „Njih zanima samo novac. Ne mare za ljude, njihove živote, njihova nadanja i snove.” 231


Magda očigledno misli na stan koji su joj oduzeli i galeriju koju čeka slična sudbina. „Upravo tako”, slaže se Artsi. „Zato sam i uzbuđen što ću izlagati kod vas. Nikad nisam osećao ovoliku potrebu da pokažem svoje radove, niti sam to želeo, ali sada znam da je ovo prava stvar”, uzvikuje i mlati rukama. „Sjajno.” Smeškam se. Bože, ovo je fantastično. Konačno nešto ide kako treba. ,,Da, toliko sam oduševljen ovim konceptom izlaganja, da svoja dela neću prodavati, nego ću ih darivati. Ovo je genijalno!” Nastaje muk. „Šta?” Magda deluje zbunjeno. „Darivati?” „Pa da. To je vaša filozofija, zar ne? Umetnost dostupna svima, i onima koji leže na milionima, i onima bez prebijene pare.” Osećam kako me steže hladna ruka panike. Ne mogu da verujem šta ovaj čovek govori. „Hoćeš da pokloniš svoja dela?”, oprezno pitam sa zaleđenim kezom na licu. Ne usuđujem se da upotrebim glagol ‘darivati’. „Dabome!” Artsi se kliberi, delujući zadovoljno. „Dabome?”, ponavlja Magda kreštavim glasom. ,,A nećeš da ih prodaš?” pitam zabezeknuto. „Neću.” Artsi klima glavom, klibereći se i dalje. ,,To je budućnost. Umetnost za mase.” Pokušavam da ostanem mirna, ali u meni se skuplja vrisak poput onog u istoimenom filmu. Teško gutam. Ne paniči, Lusi. Moraš popraviti ovo. Da ga ubediš da se predomisli. Misli, do đavola. Misl! ,,Da, fantastična ideja, vrlo genijalna.” Skupljam hrabrost i udišem vazduh. „Samo...” „Samo šta?” Artsi prestaje veselo da skakuće unaokolo u svojim velikim ljubičastim „najkama” i gleda me pronicljivo. Temperamentni umetnik vrca iz svake njegove pore. Oklevam. Svesna sam da će Magda izgubiti sve jer ne računa samo na publicitet koji će doneti njegova izložba, nego i na procenat od prodaje njegovih dela, koji će spasiti njen život i njen dom. Gledam je. Njeno bledo kao kreč i pomalo zbunjeno lice podseća me na lice moje bake kad je saznala da je deda umro - kao da i dalje ne shvata šta se događa. Opet gledam u Artsija. Kako da mu kažem? Ne mogu! „Fenomenalna ideja”, konačno kažem, sa naporom se osmehnuvši. „Istinski genijalna.” Kao da sam zapalila baklju. ,,Pa to ti sve vreme pričam!” Artsijev kez se vraća. „Okej, pošto smo to sredili...” Diže dlan i pljeska ga prvo o moj, a

232


onda o Magdin. „Vidimo se, kasnije.” Izlazi iz galerije u svojim pantalonama na tregere i nestaje na ulicama Menhetna. Magda i ja ostajemo same, čekajući u tišini da se prašina slegne. Jednog trenutka sve ide kao podmazano, sledećeg... Polako se okrećem da je pogledam. Sklupčana na stolici, deluje sitnije nego ikad. U stvari, podseća me na ucveljeno detence. „Magda, žao mi je.” Za trenutak ne znam da li me čuje. Kao da je miljama daleko, zagledana u jednu tačku i glave blago nakrivljene u stranu. „Šta?”, pita dižući pogled. „Žao mi je zbog galerije, zbog svega.” Bespomoćno širim ruke. Njene maskarom uokvirene oči prelaze preko galerije, upijajući je pre nego što se vrate na moje lice. „Nemoj da žališ”, tiho kaže. „Ali...” „Nemoj nikad da žališ.” Glas joj je još tih, ali u njemu ima neke čudne odlučnosti. Magda se uspravlja na stolici, kao da je negde iz dubine skupila snagu. „Znači, izgubiću galeriju i stan?” Pogled joj je nepoljuljan. ,,Pa šta? Moji rođaci su u ratu izgubili sve. Izgubili su i jedni druge.” Pogledi nam se sreću i najednom u Magdi prepoznajem dubinu koju nisam ni znala da poseduje. Videla sam da je napadna i prosta, bila sam svedok njenom preterivanju i dramatizovanju, slušala sam njene sumanute priče i smejala se njenim šalama, čak i kada ih nisam razumela. Ali ovo je nešto drugo. Nešto potpuno drugačije. Nešto plemenito. I prilično dragoceno, razmišljam, najednom preplavljena poštovanjem. Delujući prosvetljeno, Magda duboko uzdiše i ustaje. „Ovo nije razlog za žaljenje. Ovo je razlog za slavlje”, objavljuje ona, šetkajući po galeriji. „Izlagaćemo dela najpopularnijeg umetnika u gradu. A možda i u svetu!” Širi ruke i okreće se ka meni, ubadajući me svojim iskričavim očima. „Ovo je predivno, Lusi, predivno!” Njen entuzijazam je zarazan, jer osećam kako me hvata groznica optimizma, uprkos svemu. U pravu je. Artsi je najpopularniji umetnik današnjice. Kako god da se sve ovo završi, Artsi je izabrao našu galeriju, i to je veliki uspeh. Publicitet će biti ogroman. „Organizovaćemo veliku žurku”, kažem sa smeškom, „ovoga puta sa pravim šampanjcem.” Pa makar i na račun moje kreditne kartice, dodajem u sebi. „Pravi šampanjac, pravo sve! Biće čudesno”, balavi Magda. Saginje se, uzima Valentina u naručje i grli ga. „Ljudi će pamtiti i prepričavati. Ova galerija neće potonuti nečujno, nego na vrhuncu slave! Kao Titanik. 233


„Titanik?”, zbunjeno pitam. „Potonuo je, ali uz zvuke orkestra koji je neumorno svirao”, pojašnjava Magda drhtavim usnama. „Svirao je do samog kraja.” Gleda me zamagljenim očima i pruža ruku, privlačeći me u grupni zagrljaj: Magda, Valentino i ja. „Tako ćemo učiniti, Lusi. Sviraćemo do samog kraja.” *** Ostatak jutra prolazi u smišljanju ideja za izložbu koja je za šest nedelja. Pod uslovom da Magdina banka pokaže malo milosti. Navodno, već joj je izdala nalog za iseljenje zbog višemesečnog neplaćanja hipoteke. Ali to nije sve. Sada kada njeno finansijsko stanje više nije tajna, Magda mi priznaje da je do guše u kreditima: uzima jedan da pokrije drugi, slažući tako kamatu na kamatu bez nade da će ih ikada otplatiti. Sve vreme je ćutala o tome, kao da situacija nije bila već dovoljno alarmantna. Tobože, nije htela da opterećuje druge. A zapravo nije htela da prizna, ni sebi ni drugima, da se ceo njen svet raspada. „Jesi li rekla svojoj deci?”, pitam je kada mi sve potanko ispriča. Magda odmahuje glavom. ,,Ne još.” Neverovatno je tvrdoglava, za medalju, ali u njenim očima vidim da bi je priznanje deci dotuklo. Srce mi se steže. Zavolela sam Magdu i žao mi je što ne mogu nekako da joj pomognem. Zato ću pokušati da budem pozitivna i podržaću svaku njenu odluku. I tako nameštam vedriju grimasu ne bih li je malo oraspoložila, ali teško je. Kad zatvore galeriju, izgubiću posao, a s njim i vizu za boravak u Americi. Moraću da se oprostim od Njujorka i vratim u London. Najednom osećam ubod sete. Saleće me horda crnih misli, ali odbacujem ih pre nego što me dotuku. Kao što rekoh, o tim stvarima više neću da razmišljam. Gotovo je. Kraj. S Magdinim blagoslovom u vreme ručka odlazim u bolnicu da se nađem sa Kejt. U pitanju je jedna od najboljih bolnica u Njujorku, u šta ne sumnjam. Poznajući svoju sestru, ne sumnjam da se odmah po dijagnostikovanju kancera bacila u potragu za najboljom terapijom, najboljom bolnicom i najboljim lekarom. Odredila je misiju i postavila cilj: postaće ekspert za rak testisa. Kejt me čeka u predvorju, stežući hrpu fascikli u jednoj ruci, a u drugoj svoju aktovku, nabreklu od papira. „Šta ti je to?” pitam pošto je zagrlim.

234


„Istraživanje”, odlučno kaže dočekavši moj zagrljaj uobičajeno ukočeno. Moj zet ima rak, ali svako pokazivanje emocija, po mišljenju moje sestre, krajnje je bespotrebno. „Gde je Džef?”, pitam osvrćući se. ,,U toaletu. Nervozan je”, odgovara Kejt, ništa manje nervozna. ,,Rekla sam mu da je to rutinska operacija. Imam ovde sve statističke podatke.” Pokazuje mi zelenu fasciklu. „Prema poslednjoj studiji Nacionalnog instituta za onkologiju, ako se rak nije proširio van testisa, petogodišnja stopa preživljavanja iznosi čak devedeset devet procenata.” Ali štaje sa tim jednim procentom?, pišti prestravljeni glasić u mojoj glavi koji voli da me plaši. Ignorišem ga. „Biće sve u redu”, uveravam je. „Naravno”, optimistički će Kejt. „Moje dame.” Obe se okrećemo prema Džefu koji korača hodnikom nama u susret. Strašno je oslabio otkad sam ga poslednji put videla, ali trudim se da sakrijem šok dok ga grlim. „Često svraćaš ovde?” pita Džef u pokušaju da se našali, i uspeva u tome. Smejem se. „Jesi li tako smuvao moju sestru?” „Ne, ona je smuvala mene”, uzvraća on dobacujući joj šeretski osmeh. Kejt nadureno frkće. „Nisam. Odlično se sećam. Bila je Noć veštica i pitao si me da li sam ikad poljubila Irca.” ,,I šta si ti rekla?” izaziva je Džef cereći se. Nikad nisam čula ovu priču. „Rekla sam: ‘Da, nekoliko puta, dok sam radila u Makgretovoj advokatskoj kancelariji u Dablinu.’“ Kejt je mrtva ozbiljna, ali ja ne mogu da se ne nasmejem. Ubrzo se i ona smeje. Moja sestra ima odgovor za sve. Čak i za masne doskočice. „Šta si onda uradio?” Gledam u Džefa koji uživa u ovoj priči. „Klasika, mlatnuo je toljagom po glavi i odvukao u svoju pećinu.” „Nisi”, kontrira Kejt ne popuštajući u svojim feminističkim principima. ,,U pravu si, nisam”, popušta Džef sa kezom. „Rekao sam joj da ja nikad nisam poljubio lepu plavu Engleskinju, pa ako bih mogao...” Nastaje muk u kome moja sestra i zet razmenjuju poglede. ,,Ti, stari romantičaru”, šapuće Kejt stežući ga za mišicu. Posmatram ovaj trenutak nežnosti. Ona koja sve to drži na okupu u svojim raznobojnim fasciklama, strogom odelu i brutalno poslovnom stavu; on koji izgleda kao da se raspada, lica neobrijanog i pogleda izbezumljenog

235


od straha. Dvoje ljudi izgubljeni u trenutku dok oko njih huči velika bolnička mašina. „Kad smo već kod romantike.” Džef se okreće prema meni. „Čujem da si nedavno pokušala da spaseš mačku i uvalila se u malu nevolju.” Do đavola. „Nevolju? Kakvu nevolju?” pita Kejt. Moja sestra je pretvorena u uši, poput detektora za metal, onih što mogu da otkriju i najmanju česticu, i evo već počinje da pišti. ,,Ma, ništa strašno”, žurno kažem. „Imam prijatelje u Devetoj policijskoj stanici. Jedan od njih je prepoznao prezime, a pošto si Britanka, pitao se da li ti je Kejt nešto u rodu.” Namiguje. „Nisam znao da imamo kriminalca u porodici.” „Lusi, šta si uradila?” zahteva Kejt gledajući me na isti način kao kada me je uhvatila da ‘friziram’ njenu omiljenu lutku. Zaboga, kako sam mogla znati da joj kosa neće porasti? Imala sam četiri godine! „Ništa”, jogunim se, streljajući Džefa pogledom. „Mali nesporazum, to je sve. Prošla sam sa opomenom.” „Blagi bože, znači privedena si?” Kejt skoro vrišti. „Otprilike... ali odmah sam puštena”, brzo dodajem. „Lusi, ja sam advokat!” uzvikuje Kejt. „Ako moj direktor sazna, to može da ugrozi moje unapređenje u partnera! Stalno se uvaljuješ u nevolje.” Odmahuje glavom i ljutito me gleda. ,,A ja te stalno vadim iz njih, ja skupljam komadiće, ja...” „Dušo, nije bilo ništa strašno”, prekida je Džef braneći me. „Kolega mi je rekao da niko nije stradao.” Spušta ruku na Kejtino rame smirujući je. Moja sestra je kao napeta struna, što je u ovim okolnostima sasvim razumljivo, a ipak ne mogu da se otresem osećaja uvređenosti. „Neki tip po imenu Adam je došao po tebe”, dodaje Džef gledajući me upitno. Ovo već boli. ,,Ko je Adam?” mršti se Kejt. „Spomenula sam ti ga pre neki dan”, tiho kažem misleći na naš ručak za vikend. „Sigurno si zaboravila. Pričala sam o svemu i svačemu, ali ti si imala gomilu briga u glavi.” Gledam u Džefa, a zatim spuštam pogled na svoje sandale. „Novi dečko, a?” dobroćudno pita Džef. ,,Ne, izašli smo samo par puta. Nije išlo.” Sležem ramenima i hvatam Kejtin pogled. Znam šta hoće da me pita, ali brzo skrećem pogled. Neću da pričam o Adamu, naročito ne sada. „Nemaju svi sreće kao vas dvoje”, dodajem uz smešak. „Tip očigledno nije upotrebio irsku foru”, uzvraća Džef sa kezom. 236


„Očigledno”, tiho govorim sećajući se kako smo u bioskopu sedeli zajedno u mraku dok je stidljivim prstima milovao moje. „Nije upotrebio nikakvu foru.” „Moraš da se vratiš u sobu”, opominje Kejt Džefa gledajući na sat. ,,Za deset minuta imaš pregled kod dr Kolmana.” „Važi, šefice.” Džef salutira šegačeći se, ali meni ne promiče njegovo naglo bledilo. Pogleda me, a ja namestih najubedljiviji osmeh ohrabrenja. Džef mi namiguje. „Onda, moje dame, odoh ja.” *** Dr Kolman je čovek dobroćudnog lica sa kockastim naočarima, u belom mantilu iz čijeg gornjeg džepa viri desetak različitih olovaka, i sa nekoliko belih čekinja u dnu brade, koje je izostavio prilikom brijanja. Neobično je da primećujem sve te sitne detalje, ali tako najlakše odbacujem negativne misli. Dr Kolman je Džefov onkolog. Stoji rukujući se sa Džefom i učtivo ćaska sa Kejt. Izlazim iz sobe i sedam u čekaonicu, dajući im malo privatnosti. Doktor je došao da popriča o operaciji, zakazanoj za danas posle podne. Poznajući svoju sestru, ne sumnjam da mu postavlja milion pitanja. Pre nego što sam izašla iz sobe, već je iz svojih raznobojnih fascikli izvukla svežnjeve odštampanih stranica, zamolivši ga da joj ‘razjasni nekoliko stvari’, kao da nije reč o bolesti njenog muža, već o nekoj nagodbi na sudu. Nevoljno prelistavam časopise i površno ih posmatram. Spuštam ih i razgledam po čekaonici u kojoj sedi nekoliko pacijenata u društvu svojih najmilijih. Znala sam da ću imati vremena na pretek i planirala sam da donesem knjigu, ali neka sila me je navela da zgrabim sa police svoj stari blok za crtanje. Sada ga vadim. Ivice su mu pogužvane i pun je dopola mojih starih crteža, ali ipak okrećem na čistu stranu. Zurim u njenu belinu dok mi nervoza raste. Odavno nisam ništa nacrtala, možda sam zaboravila kako se to radi, možda više nisam u formi. Ali ista sila koja me je naterala da ih ponesem, sada me tera da iz torbe izvadim olovku. Tera me i da osmotrim lica oko sebe, i prepoznam njihove emocije - nadu, strah, dosadu. I tera me da ponovo crtam. Ne znam koliko vremena provodim tu. Jedva primećujem doktora koji izlazi iz sobe, ali pošto Kejt ostaje unutra, onda i ja ostajem napolju. Naposletku vidim dve medicinske sestre kako ulaze sa praznim invalidskim kolicima, u kojima izvode Džefa nekoliko minuta kasnije. Verovatno ga vode u operacionu salu. Ne ustajem. Neću da me vidi. Umesto 237


toga, gledam kako ga Kejt prati niz hodnik do lifta, glave pognute nad njim, tako da joj ravno podšišana plava kosa pada poput zavese, skrivajući poljubac koji mu spušta na čelo. A onda Džef nestaje u liftu i odlazi na operaciju. Uz nju sam, kao što sam obećala. Predlažem joj da izađemo napolje i kažem joj da ne brine. „Biće sve u redu”, ponavljam po ko zna koji put kada s kafama u rukama izađemo u park ispred bolnice. Neverovatno, ali kafa je loša u svim bolnicama, zaključujem dok mi bljutava topla tečnost klizi niz grlo. „Znam”, Kejt klima glavom po ko zna koji put. „Naravno.” Ćutke zuri u svoju plastičnu šolju, grizući se za usnu. A onda joj jedna suza neočekivano klizi niz obraz i upada u kafu. Jedna suza, to je sve, ali moćna kao čitava reka. Ne sećam se kad je moja sestra poslednji put plakala. U stvari, mislim da je nikad nisam videla da plače. Nikad. Gledam sa nevericom kako njena čvrsta odbrana popušta po svim šavovima. „Jao, Lusi, šta ako ne ispadne dobro? Šta ako se rak proširio? Šta ako...”, glas joj nestaje u jecajima. „Biće sve dobro”, uveravam je. „Operacija će uspeti.” „Kako znaš?”, breca se. „Šta ako ne uspe? Šta ako on spada u procenat koji podleže bolesti?” Trgnem se, ali ostajem pribrana. „Džef je borac. Nije sve u procentima”, odlučno kažem trudeći se da zadržim smirenost. „Oženjen je tobom, sećaš se. Mora da bude jak.” Kejt šmrkće i tera se na osmeh. ,,Ne dozvoljavam sebi da mislim negativno, ni jednog trenutka”, priznaje mi. „Moram da budem čvrsta. Jer ja sam ta koja brine o svima i o svemu.” ,,Ne moraš to da radiš”, tiho kažem. „Niko to ne očekuje od tebe.” ,,Da, očekuje. Ti, mama, tata, ovi na poslu, svi.” Glas joj se menja. „Pitaj Kejt. Ostavi to Kejt. Osloni se na Kejt.” Uzdiše teško. ,,U pravu si, očekujemo”, kažem s ubodom krivice, ,,i to nije pošteno. Ne smemo toliko da se oslanjamo na tebe, ali to zavisi i od tebe”, dodajem. „Moraš da nam kažeš kad ti je teško, i da prestaneš da preuzimaš toliko breme na sebe.” „Ali sve će se raspasti ako nije tako.” „Znaš da neće.” „Hoće.” ,,Pa šta i ako se raspadne?” Kejt me zapanjeno gleda. „Ozbiljno, Kejt. Šta i da se raspadne? Nije u pitanju život ili smrt.” Momentalno žalim što sam ovo rekla. „Bože, izvini, nisam tako mislila, ja i 238


moja brbljiva usta...” Kejt me prekida odmahivanjem glave. ,,Ne, u pravu si”, kaže, gledajući me svojim bledosivim očima. „Nije u pitanju život ili smrt. Ništa od toga nije važno. Ni napredovanje u poslu, ni trčanje glupog maratona, ni biranje pločica za kuhinju...” Umuknuvši, Kejt odmahuje glavom kao da ni sama ne veruje. ,,U majčinu, Lusi”, psuje, više sebe nego mene. „Kako sam bila glupa. I slepa. Sve vreme sam mislila da su ove stvari važne, nervirala se zbog svake sitnice, strepela da li ću uspeti, a zapravo sve je tako besmisleno bez Džefa. On mi je najvažniji. Bez njega nemam ništa.” Gleda me očima punim suza. „Celog života samo ređam uspehe: student generacije, najbolja u firmi, trčim maratone, osvajam promocije. Sve mi to ide glatko. Ima smisla. Ali ovde se ne snalazim. U raku nema ni smisla ni razloga, i koliko god da se trudim, šta god da učinim, ne mogu da ga izlečim. Potpuno sam bespomoćna.” Kejt odmahuje glavom. „Prvi put u životu ne znam šta da radim.” Nikad nisam videla Kejt tako izgubljenu i uplašenu, niti sam u sebi osetila ovoliku paniku. Kejt je uvek bila jača i sposobnija sestra. Nikad se nije plašila i uvek je sve držala pod kontrolom. Tek sada shvatam koliko je ne poznajem. Svoju rođenu sestru. Uvek je ona brinula o meni i sada osećam neku čudnu strepnju da više nisam samo ja ta koja puca, koja se plaši i očajava, jer ona je uvek bila tu da me podigne, otrese prašinu i postavi me na noge. Doduše, ropćući i pridikujući. Najednom shvatam koliko sam je zbog toga prezirala. Zato što je njen život bio savršen i uspešan. Kejt nikad ništa nije krenulo nizbrdo. Sve je išlo kao podmazano. Nikad ni u čemu nije omanula i uvek je dobijala ono što je želela, bila to dobra frizura ili visoka ocena. Pored nje se osećam promašeno. Njen život je tako sređen, njene emocije uvek pod kontrolom. Mislim da Kejt srce nikad nije bilo slomljeno. Upoznala je Džefa, venčali su se i žive u srećnom braku. Kod Kejt je sve lako. Sada shvatam da nije tako lako; nikad nije ni bilo. Ona samo deluje jače i sabranije, uvek tu za mene, i tako celog mog života. Međutim, sada je na mene red da budem jaka i sabrana za nju. Moram biti uz nju. Grlim svoju sestru i prvi put se ne koči i ne odmiče. I biću tu. Nekoliko trenutaka stojimo tako, na kasnom popodnevnom suncu, ne govoreći ništa, a onda se vraćamo u bolnicu. Kada dr Kolman konačno izađe iz sale, obaveštava nas da je operacija prošla dobro i da će Džefa zadržati preko noći zbog oporavka od anestezije. 239


,,U međuvremenu, idite kući i naspavajte se, mlada damo” savetuje Kejt uz odlučno klimanje glavom. „Vidimo se sutra.” Okreće se da ode, ali ona ga zaustavlja. „Kada ćemo znati jeste li sve izvadili?” „Rezultate s patologije dobijamo za par dana.” ,,I tada ćete znati koji je tip raka i u kojoj fazi je?” Dr Kolman je malo iznenađen ovim direktnim pitanjem, ali njega je upitala bivša studentkinja medicine, a ne uplašena žena. ,,Da”, odgovara on. „Tada ćemo odrediti dalju terapiju, ako bude potrebna.” „Verujete li da će moj muž biti dobro?” Ali uplašena žena je tu, ispod svih raznobojnih fascikli i učtivih maski, njena nada je skoro opipljiva. Dr Kolman za trenutak okleva. Milion puta je čuo ovo pitanje. ,,Budimo optimisti, važi?” Kratko joj steže rame i odlazi. Nudim Kejt da je ispratim do kuće i ovoga puta se ne buni, samo ćutke klima glavom i pušta me da preuzmem stvar u svoje ruke. Zaustavljam taksi i vozaču govorim adresu. Kad uđemo u stan, punim joj kadu toplom vodom, kuvam čaj, a onda ga menjam za nešto mnogo jače. Otkud mi uopšte ideja da se u ovakvim situacijama pije čaj? Kejt bez reči radi sve što joj kažem. Ona stara sposobna Kejt bi dosad izrekla gomilu primedbi o kesicama za čaj koje slučajno ostavljam na sudoperi, ili o izboru peškira koji vadim iz njenog plakara, ili o mojim prljavim sandalama, koje sam zaboravila da skinem i koje ostavljaju tragove po njenom tepihu. Ali staru Kejt zamenila je bespomoćna žena, koja okupana i vlažne kose u pižami izgleda deset godina starije i koja poslušno sedi na kauču i pijucka viski. Posle duge ćutnje diže pogled ka meni. „Mislim da ću sada u krevet, Lusi. Umorna sam.” Klimam glavom. ,,I ja ću.” „O, ne, ne moraš da ostaješ. Mogu sama...”, govori automatski, ali glas joj se gubi i tada shvatam da ne može sama. „Biće kao kad smo bile male”, uveravam je. „Sećaš se kako smo ponekad spavale u istom krevetu?” ,,I razmenjivale tajne pod pokrivačem sa baterijskom lampom.” Smeška se. ,,A onda bi me ti izgurala usred noći.” Cerim se. ,,I vratila bih se u svoj krevet, prazan i hladan.” „Bože, bila sam grozna sestra, je l’ da?”

240


Spazivši njen blago teleći izraz lica, grohotom se smejem. „Veruj mi, i ja sam bila prilično dosadna.” Ulazimo u njenu i Džefovu spavaću sobu. Sušta suprotnost od moje. Ova je prostrana i sva je u bež bojama, s besprekornom posteljinom i vazdušastim jastucima. „Treba nam samo baterijska lampa”, šapućem uvlačeći se pod pokrivač. ,,I tajne”, uzvraća Kejt šapatom. Okrećem se prema njoj i ona me gleda, tražeći moje oči u tami. „Hoćeš da čuješ jednu? Klimam glavom da je ohrabrim. „Život može da se promeni u treptaju oka. Sve što imaš je sadašnjost. Zato nikada ne oklevaj da kažeš drugim šta osećaš prema njima. Misliš da oni to već znaju, a možda ne znaju i možda bude prekasno.” Znam da sestra govori o Džefu, ali donekle i o meni. „Volim te, Kejt.” „Volim i ja tebe, Lusi.” Okreće se na bok i ja je grlim, kao nekada. Kada joj se disanje umiri i konačno padne u san, ležim budna i razmišljam o njenoj tajni, dugo, dugo. *** „Moraš da mi pomogneš. Moram da pričam sa Adamom.” Sledećeg jutra, nakon što ispratim Kejt u bolnicu da pokupi Džefa, hitam kod Robin na posao, u Isceliteljski centar tao veština. „Šta? Ko je Adam?” šišti ona sva uzrujana. A kako i ne bi bila, kad sam je prekinula usred tretmana ubadanja iglica u polugolog muškarca. Ne znam ko je više iznenađen, Robin, ja ili njen pacijent, koji iznenada dobija iglu tamo gde je najmanje očekuje. „Tip iz galerije, onaj koji me je pokupio iz policijske stanice.” Zajapurena u licu, Robin prestaje da mlatara rukama okićenim narukvicama. Još oseća krivicu zbog mog privođenja. „Posle toga smo izašli u bioskop i onda sve je krenulo naopako... Mislim, ne izlazak. Spoj je bio savršen. Ali došlo je do nesporazuma oko Nejta...” ,,Nejta?“ Robin se pretvorila u uši. ,Jao, nisam ti rekla. Bio je na Martas Vinjardu. Spavali smo u istom krevetu...” „Spavali ste u istom krevetu?“, ponavlja zapanjeno.

241


„Da, formalno govoreći, ali svako na svojoj strani, i Adam je sve pogrešno ukapirao, i posvađali smo se i sad ne odgovara na moje pozive i imejlove, a dok sam juče bila sa sestrom u bolnici...” „Ubolnici?” Robin kao da je naprasno zaboravila svoj maternji jezik, ponavljajući moje reči kao papagaj. ,,I rekla mi je da ne čekam da nekome kažem šta zaista osećam, jer možda više nikad neću dobiti priliku za to, a ja hoću da kažem Adamu kako se zaista osećam.” Uzimam dah. „Vau”, kaže muški glas iza mene. „Moćno.” Obe se okrećemo i zurimo u polugolog muškarca pokrivenog iglicama. Leži na krevetu u boksericama i bulji u nas. „Izvini samo časak.” Robin brzo zatvara vrata od ordinacije i okreće se ka meni. „Lusi, zašto mi sve to nisi ranije ispričala?” Skrstivši ruke na grudima, gleda me prekorno. ,,Pa, imala si gomilu svojih muka. Obe smo imale...” Uzdišem i spuštam pogled na svoja stopala. Na njenom licu se smenjuju nestrpljivost, krivica, saosećajnost i konačno odlučnost. „Slušaj, učiniću sve da ti pomognem, znaš da hoću, samo kaži šta. Mislim, moj poslednji pokušaj ipak nije najbolje prošao.” Ovde misli na vradžbine. Zamišljeno je gledam. „Problem je u tome što ni sama ne znam šta da radim. Adam me odbija od sebe. Ne uzvraća mi pozive, poruke, imejlove.” Za trenutak se gledamo. „Kada bih samo znala kako to da ispravim...” „Znam!” uzvikuje Robin. ,,U ovakvim situacijama uvek poželim da gvirnem u kristalnu kuglu.” „Tako je!” prihvatam ideju. „A šta misliš o tvojoj proročici?” Robin pravi grimasu. „Ali ti ne veruješ u proročice.” „Rekla si da komunicira sa duhovnim vođama i da ima neverovatan talenat” podsećam je. „Bar će mi reći šta da radim.” Hvatam se za poslednju slamku, eto koliko sam očajna. „Nisam sigurna da je to dobra ideja”, kaže Robin sa brigom na licu. „Znam šta ćemo. Kako ti se sviđa kavitacija?” „Kavitacija?” „Ili neke tinkture?” ozareno nastavlja Robin. „Efekti su fantastični.” „Nećeš me kljukati onim svojim biljkama”, odlučno kažem. ,,Ne zaboravi da sam ti našla Harolda.” „Ali to je ucena.” „Jeste.” Zabacivši nestašni pramen iza uha, Robin me proučava kao da smišlja 242


nešto epohalno, a onda me tiho pita: „Baš si se zagrejala za tog tipa, a?” „Jesam”, tiho odgovaram. „Baš, baš.” Klimne glavom zadovoljno i okrene se. „Samo da uzmem olovku.” Ostatak dana provodim u stanju nervoznog iščekivanja Vakandinog proročanstva. Naravno, prethodno moram da zakažem seansu, što nije nimalo lako usled velike navale očajnika, stoga planiram da nakon posla odem kod uvažene vidovnjakinje, ili šta je već, i zamolim je da me primi preko reda. Robin nema njen telefon, već samo adresu koju mi daje zajedno sa savetom da budem otvorena i da se ne uplašim kad Vakanda počne da ’kanališe energiju i govori glasovima’. „Glasovima?” radoznalo pitam. „Kakvim glasovima?” „Samo glasovima”, nehajno odgovara Robin. „Znaš, glasovima raznih duhovnih vođa.” Ne, ne znam, ali spremna sam da ostavim svoje nepoverenje i cinizam na vratima i konačno saznam svoju budućnost. Situacija mi nalaže da probam sve što mi se nudi, a ako to znači da treba da prekrstim srebrom dlan nečije zemlje, učiniću to. „Kuda sad?” Izašavši iz metroa, stojim na raskrsnici. Uprkos detaljnom opisu i mapi odštampanoj sa interneta, telefoniram Robin. „Kreni na istok”, objašnjava ona. „Istok? Na koju stranu je istok?” frustrirano pitam. ,,I nemoj mi reći da je suprotno od zapada.” Okrećem svoju mapu i vrtim se ukrug, a onda počinjem da koračam, pridržavajući telefon ramenom. „Jesi li našla?”, pita Robin posle kraće pauze. „Valjda”, lažem prekrstivši prste i nadajući se najboljem. ,,Na kraju ulice mora da bude vešernica, a pored nje prodavnica cipela sa smešnom ljubičastom nadstrešnicom.” „Aha, vidim je!” uzvikujem spazivši ljubičastu nadstrešnicu i ubrzavam korak. „Broj četrdeset tri”, kaže Robin. „Ima srebrni natpis.” ,,Da, evo blizu sam.” Uzbuđenje u meni raste. Da mi je neko pre samo dva meseca rekao da ću posetiti proročicu, ne bih mu verovala. Ali ima dosta stvari koje pre samo dva meseca ne bih uradila, kažem sebi ignorišući bol u nožnom članku koji je još uvek rovit od nesreće u teretani. Malo zadihana od žurbe, konačno stižem do radnjice sa staklenim izlogom na kome su nacrtane zvezdice i natpis ‘Proricanje sudbine’. „Našla sam!”, trijumfalno kličem, istinski uzbuđena. „Super!” 243


„Ali izgleda da je zatvoreno”, kažem kada ne uspem da otvorim vrata. Ubod razočaranja. „Vakanda verovatno ima seansu”, brzo me uverava Robin. „Pozvoni.” „Okej.” Pritiskam zvonce, a onda primećujem papirić umetnut u izlog. „Čekaj, ima neka poruka.” „Poruka?” Robin zvuči iznenađeno. „Šta piše?” Saginjem se da pročitam. „Dakle?” nestrpljiva je Robin. „Zatvoreno zbog nepredviđenih okolnosti.” Muk s druge strane veze. „Pih! I to mi je neka proročica!” glasno ropćem. „Jesi li sigurna da si na pravom mestu?” Robin zvuči zbunjeno. „Sasvim. Broj četrdeset tri. Pored prodavnice cipela sa ljubičastom nadstrešnicom”, ponavljam njena uputstva. „Ništa mi nije jasno”, mrmlja Robin, više za sebe. ,,To mora da je neka greška.” „Jedina greška je što sam uopšte došla ovde”, uzvraćam osećajući se izrađeno. Okrećem se na peti i koračam nazad prema metrou. „Bila si u pravu - ovo je loša ideja. Uopšte ne znam šta sam mislila.” „Mislila si o Adamu”, podseća me Robin. Na spomen njegovog imena osećam titraj u stomaku. ,,Pa, biće najbolje da prestanem da mislim o njemu”, kažem rezignirano. „Ionako me mrzi.” ,,Do đavola!” opovrgava me Robin. Odvajam telefon od uha i zaprepašćeno ga gledam. „Jesi li ti to upravo rekla ‘do đavola’?” pitam vraćajući ga na uho. Otkad sam upoznala Robin, nijednom je još nisam čula da psuje. ,,Da, rekla sam”, odgovara ona postideno. ,,I do đavola. Zato što te ne mrzi. I ne smeš da odustaneš.” Zahvalno se smeškam. „Hvala ti. Znam da pokušavaš da budeš pažljiva i sve, ali mislim da sam ga izgubila.” ,,U tom slučaju, šta radiš kada izgubiš nešto drugo?”, uzvraća Robin, ne dopuštajući da moja negativnost poljulja njenu pozitivnost. „Recimo ključeve, kao ja pre neki dan.” ,,Pa...” Zatečena, moram malo da porazmislim. „Pretpostavljam da bih se vratila nazad, istim putem.” „Tako je. Hajde onda da se vratimo nazad i nađemo Adama”, predlaže vedro. „Kada si ga poslednji put videla?” „Posle našeg izlaska, kad smo se i posvađali.” ,,A oko čega ste se svađali?” 244


„Oko Nejta koji je uleteo u kuću i Adam je sve pogrešno ukapirao.” „Oko Nejta? Pa da”, znalački će Robin. ,,On je kriv za sve. Dakle, prvo moraš da raskineš vezu koju imaš sa Nejtom, jednom za svagda.” „Kaži mi nešto što ne znam”, uzdišem. Samo juče sam imala još jedan njegov propušten poziv i morala sam da odustanem od gledanja televizije, jer svaki put kada uključim TV, na programu je Velika lova. „Ozbiljno, Lusi. U protivnom to nikad nećeš razrešiti, a to znači da bi već sada mogla da digneš ruke.” Čujem je kako frkće. ,,To je isto kao kineska medicina. Ne lečiš simptom nego uzrok. A u tvom slučaju to ste ti i Nejt.” Dok koračam ulicom i slušam je, moram priznati da za nekoga ko veruje u anđele, ponekad ume da govori veoma razumno. „Moraš to da okončaš”, odlučno kaže. „ Ali kako?” Teško uzdišem. „Strategija nije uspela. Vradžbine takođe.” „Tačno”, slaže se ona. Nastaje pauza u kojoj čujem televizor u pozadini. „Šta to gledaš?” odsutno pitam. „CSI. Treba da krenem na bubnjarski krug, ali mislila sam da odgledam bar pet minuta. Sad je onaj deo kad se vraćaju na scenu zločina kako bi došli do nekih odgovora.” Robin naglo zaćuta. „Jao, znam!” „Šta?” pitam zbunjeno. „Moraš da se vratiš na scenu zločina! Odgovor je tamo. Moraš da deluješ kao Ketrin Vilous. Tamo ćeš naći rešenje.” „Kako to misliš?” Članak počinje da mi pulsira od silne jurnjave tamoamo. Dižem ruku da zaustavim taksi. „Moraš da se vratiš u Veneciju.” Stežem telefon da mi ne ispadne od šoka. ,,Ne budi smešna!” „Ali to je jedini način. U protivnom, zaboravi Adama.” Taksi staje uz ivičnjak i hvatam se za kvaku. „Jesi li ti poludela? Ne mogu tek tako da odjurim u Italiju.” Otvaram vrata, ali sa druge strane neko me je preduhitrio, zauzimajući zadnje sedište. „Hej, ovo je moj taksi!” ljutito vičem. „Lusi, moraš...” nastavlja Robin s druge strane veze. „Robin”, prekidam je, ulazeći u taksi. ,,Ne idem u Veneciju i tačka!” Tek tada dolazim licem u lice sa strancem koji pokušava da mi otme taksi. Samo što to nije stranac, nego Nejt.

245


*** „Idem u Veneciju.” Ušavši u kuhinju narednog jutra, zatičem uključen radio, skuvan čaj i Robin koja sedi za kuhinjskim stolom u svojoj pižami od bojenog platna. „Ideš?” Prestaje da maže puter na tost i široko se ceri. „Sjajno!” ,,Pa, ne bih rekla da je sjajno’.” Pre bih rekla da je očajnički, razmišljam, sedajući preko puta nje. Posle sinoćnog nemilog susreta s Nejtom na zadnjem sedištu taksija, donela sam odluku. „Hoćeš tost?” pita Robin. „Može. Hvala.” Uzimam ponuđeno parče. „I, kad ideš?” zapitkuje ona. „Hmm...” Najednom shvatam da o tome još nisam porazmislila. U stvari, porazmislila sam, ali ima tu još puno da se misli. Kao, mogu li da priuštim avionsku kartu do Italije i hotelski smeštaj, zatim hoću li dobiti slobodne dane... Opet panika. „Nisam još sigurna”, neodređeno kažem i zagrizem tost. „Trebalo bi što pre da odeš”, savetuje Robin. ,,Ne smeš da odlažeš.” ,,Da, ne smem da odlažem”, mrmljam žvaćući sporo dok mi u glavi vlada zbrka. Bože, sve ovo je previše za mene. ,,I naravno, Nejt mora s tobom.” Zalogaj mi zastaje u grlu. „Šta? Nejt i ja moramo zajedno u Veneciju?” Zaprepašćeno je gledam. „Mislila sam da je plan da ga se otarasim, a još da s njim letim u Italiju!” Uzevši sledeće parče tosta sa gomile, Robin ga mirno maže puterom. „Uspeće samo ako oboje odete”, znalački kaže. ,,Ko kaže?” brecam se, mašući svojim polupojedenim tostom. ,,Da ne postoji možda pravilnik za legende?” Robin prestaje da maže i gleda me. „Slušaj, ako ste ti i Nejt bili zajedno kada ste to zakuvali, morate biti zajedno i da to poništite.” Sleže ramenima. „Čista logika.” ,,U tvom svetu, možda”, uzvraćam, obmotavajući svoju kućnu haljinu oko kolena i podižući noge na stolicu. ,,Ja ne živim u svetu magije i vradžbina i drevnih legendi.” ,,Ma nemoj?” Robin izvija obrve i fiksira me svojim skeptičnim pogledom. „Umalo da me prevariš.” Otvaram usta da se pobunim, ali samo teško uzdišem. Spuštam tost i zarivam glavu u kolena. „O, bože, ovo je beznadežno”, stenjem u prevoje svoje kućne haljine. „Pokušala sam sve i ništa nije pomoglo. I dalje jedno drugom zagorčavamo život. Adam mi se više nikada neće obratiti, baš kao ni 246


Bet Nejtu. Ni odlazak u Veneciju neće pomoći. Glupa ideja.” „Slušaj, Lusi”, počinje Robin, sada već kuražnije. „Probaj nešto što misliš da ne možeš. Nema veze ako ne uspeš. Probaj ponovo. Sledeći put ćeš napredovati. Ljudi koji ne padnu nikad se ne mogu popeti. Ovo je tvoj trenutak. Zgrabi ga.” ,,A?” Dižem pogled i vidim Robin koja pilji u mene, lica rumenog i odlučnog. „Opra”, pojašnjava ona. „Ali kako da ga zgrabim? Nejt neće hteti u Veneciju, ni za milion godina.” Utom na radiju počinje vesela pesmica Nila Sedake Breaking Up Is Hard to Do. Naginjem se i gasim ga. „Kako znaš?” Kroz glavu mi proleću slike: Nejt i ja delimo krevet na Martas Vinjardu, pevamo karaoke, urlamo jedno na drugo u kuhinji jer me on optužuje za sabotažu njegove veze sa Bet. „Veruj mi, poslednja stvar koju Nejt želi je putovanje sa mnom u Italiju. U stvari, verovatno bi sam sebi iskopao oči.” ,,E, moraćeš da ga ubediš”, iskreno će Robin. „Ali kako?” ,,Ne znam.” Nakrivljuje glavu u stranu i temeljno žvaće. „Moraćeš nešto da smisliš.” „A šta ako neću?” prkosno pitam. „Bićete zajedno do kraja života”, jednostavno kaže i uzima sledeći tost. *** Dok mi Robinine reči još odjekuju u glavi, skupljam hrabrost i zovem Nejta. Kao što sam očekivala, nije srećan što me čuje. U prevodu, odbija moj poziv nekoliko puta, odgovara na poziv i naziva me neponovljivim imenima, a onda konačno pristaje da me sasluša, ali samo ‘trideset sekundi’. Prekida me već kod desetog. Ne, neće u Veneciju. Da, stvarno sam luda i zar ne znam da je tada filmski festival u Veneciji i da nema šanse da nađem smeštaj, sve je prebukirano, pa srećno mi bilo. Zatim prekida vezu. „Osuđena sam na propast.” Na pauzi za ručak stojim sa Robin u redu za porudžbine u Kacu. „Sigurna si da je bio iskren? Možda te odbija iz zezanja”, optimistično će ona, vadeći keks iz džepa i jedući ga. ,,Ne, u pravu je - guglovala sam.” Uzdišem. „Stvarno je tada festival, nema slobodnih letova. Ionako ne mogu da priuštim avionsku kartu.”

247


„Ništa lakše - kupi je kod Er Majlsa. Hiljadu puta sam s njima putovala u inostranstvo.” „Robin, to je tako lepo od tebe.” Gledam je zahvalno, a onda se mrštim. „ Ali čak i kada bih nabavila kartu, ne bih imala gde da odsednem - svi hoteli su puni.” „Baš svi?” „Baš svi.” Klimam glavom. Jutros sam na internetu pretražila sve turističke sajtove. Štaviše, izmislila sam kako neko koga poznajem želi da zaprosi svoju devojku baš u Veneciji kako bih naterala Magdu da pita kćerku svoje prijateljice koja radi u turističkoj agenciji, ali ništa. ,,Uh, baš bedak.” Robin zamišljeno žvaće. ,,Ma, nema veze. Nejt ionako neće da ide, suvišno je pričati o tome.” Robin me sažaljivo gleda. „Znaš li šta je to?” „Beznadežan slučaj?” ,,Ne, to je kosmička sila”, znalački će ona. „Moć legende sprečava vas da odete u Veneciju i razbijete čaroliju večne ljubavi. Zato vam stalno podmeće neke prepreke.” Robin je ponosna na svoj detektivski talenat. „Super.” Sležem ramenima i sporo se pomeram u redu. „Sada znam da se ceo svet urotio protiv mene. I nije samo svet, nego i ceo kosmos.” „Gde ima ljubavi, ima i nade”, mudruje ona grickajući svoj keks. „Opra?” „Ne, to sam pročitala na nekoj nalepnici”, priznaje Robin pomerajući se pored mene. „Živa istina. Ako voliš Adama, onda ima nade. Treba samo da se boriš za njega.” „Kao što si se ti borila za Danijela?” Izvijam obrve. Robin prestaje da žvaće. „Šta to radiš, Robin?” „Šta radim?” breca se. „Sanjariš u stanu slušajući CD koji ti je on kupio, gojiš se...” Robin naglo rumeni i vraća keks u džep. „Zašto si ga tek tako pustila da ode?” „Zato što nije moja srodna duša”, resko odgovara ona. ,,Ko kaže?” uzvikujem. „Proročica koja nije mogla da prorekne ni sopstvenu budućnost? Izem ti takvu proročicu!” Robin nervozno počinje da se igra sa svojim srebrnim narukvicama, izbegavajući da me pogleda u oči. Sad kad sam počela, više nema zaustavljanja. „Nekad sam bila kao ti, ubeđena da ću znati kad dođe onaj pravi, da ću to nekako osetiti. Svi govore ‘Znaćeš’ - dobronamerni prijatelji, knjige, pesme, filmovi, iako ni sama ne znaš šta tražiš. Nisam imala pojma kakav je to osećaj, jednostavno ubediš 248


sebe da će, kad sretneš svoju srodnu dušu, zazvoniti neko magično zvonce u tvojoj glavi i tako ćeš znati. „Kada sam srela Nejta, bio je to neverovatan fluid, pomislila sam: Toje to. On je onaj pravi. Istinski sam verovala u to i zato sam onoliko patila posle raskida. Bila sam izgubila jedinu osobu na svetu koja mi je značila, i bez te osobe nisam više mogla da budem srećna. Okej, bilo je i drugih mladića, finih, zabavnih, divnih, ali nijedan nije bio Nejt. Izgubila sam ga i doživela krah. „Godine su prolazile. Izlazila sam, promenila par frajera, ali nijedan nije mogao da se poredi s Nejtom. On mi se stalno vrzmao po glavi. A onda smo se nekim čudom opet sreli i dobili još jednu šansu. I šta se desilo?” Gledam u Robin koja stoji pored mene, delujući pomalo šokirano, ali ne krivim je. Iz mene je pokuljala srceparajuća ispovest usred prepunog njujorškog restorana. „Shvatila sam da ga više ne volim, baš kao ni on mene. Shvatila sam da je sve bila greška. Kao i milioni ljudi koji se venčaju, shvate da su pogrešili, i razvedu se. Doduše, ja sam imala sreće - da nisam dobila ovu drugu šansu sa Nejtom, verovatno bih ga i dalje idealizovala. Ostatak života bih provela sa ružičastim naočarima kroz koje nikad ne bih videla Adama. Promakao bi mi. Trenutak kad sam digla ruke od Nejta i takve predstave o ljubavi bio je trenutak kad sam ugledala Adama.” „Hej, devojko.” Čujem glas iza sebe, ali ignorišem ga uzdišući. „Pazi, možda sve ovo nema mnogo smisla, ali poenta je u tome da previše žena propusti pravu ljubav. Zato što čeka da se pojavi onaj pravi, izmišljena osoba koja će ih upotpuniti i koja verovatno čak i ne postoji. Nad njim će stajati znak To je on. I ti čekaš da se pojavi. Srce ti je otvoreno samo za Harolda, tvoju srodnu dušu, tamnokosog zgodnog stranca na tvojoj tabli vizije. I toliko si usredsređena na njega da ne vidiš kako si već našla nekog izuzetnog.” Robin se skoro grči, kao da sam je pogodila u živac. „Ne mora uvek da stoji znak, Robin. Ne moraš uvek da znaš. Ponekad je potrebno malo vremena da prepoznaš onog koji je sve vreme bio pored tebe.” Prestajem da govorim jer sam ostala bez daha od navale emocija. Iako je za mene i Adama možda prekasno, neću da bude prekasno za nju i Danijela. Robin me gleda kao da joj se svašta vrzma po glavi, a onda uzdržano kaže: „Biće onako kako je suđeno.” ,,Uh, to je takva besmislica.” „Nije”, žučno će Robin. 249


„Jeste, a tvoja logika je uvrnuta”, uzvraćam. „Pričaš mi kako moram da prihvatim kosmos, kao da sam neki superheroj, a ti samo sediš i mirno posmatraš šta se dogada.” „Alo, devojko, jesi gluva ili šta?” Opet muški glas iza mene. Okrećem se, pomalo pretenciozno, a onda shvatam da je to mrzovoljni čovečuljak koji svakog dana uzima moju porudžbinu. ,,Oh, da, izvinite”, mrmljam. „Supu s knedlama i...” Ne pušta me da završim. „Mani sad supu”, kaže nabusito, odmahujući glavom. „Načuo sam da pričate o Veneciji.” Zapanjeno ga gledam. Mesecima od njega čujem samo mrzovoljno stenjanje i pokoju formalnu reč, a sada bi ćaskao sa mnom? O Veneciji? „Tako je”, nesigurno kažem, pitajući se kuda će me ovo odvesti. „Mogu da ti pomognem.” Ne verujem svojim ušima. Obraća mi se, i još želi da mi pomogne! „Možeš?” pišti Robin pored mene. „Moj stric ima mali pansion u Veneciji”, nastavlja on. „Siguran sam da će se naći jedna slobodna soba za tebe... ako hoćeš, mogu da ga pozovem.” I dalje zapanjeno zurim u njega, ne verujući šta mi govori. „Jao, to bi bilo sjajno”, ushićeno će Robin. ,,Da... sjajno”, mucam. „Okej, daj mi tvoj broj i zvaću ga danas po podne”, predlaže on grabeći olovku zadenutu za uho. Iz gornjeg džepa vadi blokčić. Dodaje mi preko pulta blokčić i olovku, zajedno sa osmehom koji prvi put vidim. *** Ostatak popodneva provodim u galeriji razmišljajući o današnjem preokretu. Ne znam šta je šokantnije, činjenica da mi se mrzovoljni čovečuljak osmehnuo ili da mi je telefonirao, potvrdivši da njegov stric ima slobodnu sobu i da će mi je povoljno izdati. Njegovo pravo ime je Vinsent i zapravo je vrlo brbljiv kad ga malo bolje upoznate. Promenivši iz korena mišljenje o njemu, zapisujem sve detalje i obećavam da ću svratiti u Kac na večeru čim se vratim, da mu ispričam kako je sve prošlo. Dakle, to je sređeno, razmišljam. Imam prevoz, imam smeštaj. Još samo da nagovorim Nejta da pođe sa mnom. To je kao da sam rekla: „Sad mi treba još samo milijardu dolara”, snuždeno kažem sebi. Na zadnjoj strani članka o Artsiju koji pišem za štampu, žvrljam spisak opcija. 250


Pokušavam da smislim još neku opciju kad začujem vrata. Dižem pogled i vidim Danijela koji ulazi unutra. „O, zdravo, Danijele.” Mahnem mu sklanjajući spisak. „Kako si?” Suvišno pitanje. Danijel izgleda užasno. Njegovo tamnoplavo odelo je zgužvano kao da je u njemu spavao, danima se nije brijao i podočnjaci su mu tamni. „Zdravo, Lusi.” Usiljeno se smeška. ,Je li mama tu?” ,,Da, pozadi je.” Pokazujem na kancelariju. „Vas dvoje izlazite?” ,,Ne.” Odmahuje glavom. „Došao sam da je odvezem kući. Pomažem joj da spakuje svoje stvari.” „Magda se seli?” Gledam ga u neverici. „Već?” „Nažalost, da.” „Ništa mi nije rekla.” Preplavljuje me tuga. Magda me je ceo dan neumorno zabavljala neverovatnim pričama, uzbuđena oko Artsijeve izložbe, ne spominjući da se večeras seli iz stana u kom je živela proteklih dvadeset godina. „Kuda će?” pitam sa strepnjom. „Kod mene”, odgovara Danijel s tužnim smeškom. ,,Na neko vreme. Uostalom, san svake jevrejske majke je da živi sa svojim sinom.” Smejem se uprkos svemu. „Kako je Robin?”, dodaje on trudeći se da zvuči nonšalantno, ali to mu ne polazi za rukom. „Onako”, kažem neodređeno. Da li da mu kažem istinu? Da je Robin pogrešila i da sam umorna od pokušaja da je urazumim. Ili je bolje da se ne mešam. Da se priklonim njenoj ideji - biće onako kako je suđeno. „Pretpostavljam da je srećna što je konačno našla Harolda”, kaže Danijel ispipavajući. Gledamo se, ali niko ne govori ono što zaista misli. ,,Da, verovatno.” Sležem ramenima i grizem se za usnu. Jao, ovo me ubija. „Slušaj, Danijele, mislim da bi vas dvoje trebalo da porazgovarate”, izleće mi pre nego što se zaustavim. E, žao mi je. Više ništa ne prepuštam sudbini. Da sam poštovala pravilo ‘biće onako kako je suđeno’, sada bih imala slamnatu kosu i čupave obrve. Ponekad morate malo da pogurate stvar, bilo uz pomoć pincete i pene za kosu, bilo puštanjem najbolje prijateljice da vam se umeša u ljubavni život. Očekujem da Danijel klikne ,,U pravu si!” i odjuri da izjavi Robin svoju besmrtnu ljubav, ali grdno se varam. ,,Ne.” Rezignirano odmahuje glavom. „Zaljubljena je u drugog. Ne bi bilo pošteno s moje strane da se isprečim između nje i njene srodne duše.”

251


„Ali on nije njena srodna duša!”, uzvikujem dok u meni raste očaj. „Robin nije zaljubljena u Harolda. Ona misli da jeste, ali nije. Zaljubljena je u...” „Danijele, sine moj!” Prekida me Magdin krik oduševljenja. „Ćao, mama”, uzvraća on rumeneći kada mu se Magda okači oko vrata i spusti glavu na njegove grudi, kao da se zauvek rastaju. „Prelepi moj”, cvili ona, ne silazeći s njega. A onda se naglo odmiče i odmerava ga od glave do pete. „Šta se desilo? Zašto si tako tužan?” „Nisam.” Danijel se usiljeno smeška. „Sve je u redu.” „Predivno!” Magda se razdragano kezi. ,,A kako je Robin?” Najednom shvatam da joj Danijel nije rekao. „Super. Robin je super.” Klima glavom dobacujući mi pogled koji preklinje: Samo ćuti. Prelazim prstima preko usana poručujući: Kao zalivena. „Eto, da si ranije verovao u moje provodadžisanje...” počinje Magda, a onda se naglo okreće ka meni. ,,A gde je Robin? Je 1’ dolazi u stan?” „O, ne, zauzeta je.” „Zauzeta?” Magda počinje da skuplja svoje torbe i pakete. ,,Ti sačekaj. Mami su pune ruke”, naređuje Valentinu koji joj skakuće oko nogu želeći u naručje. Magda gleda u Danijela. „Šta radi?” ,,Pa... ovaj...” muca on. „Daj da ti pomognem.” Saginje se, ali Magda ga nežno odguruje od sebe. „Čuvaj kičmu, Danijele.” „Mama, dobro sam.” „Sećaš se šta je dr Goldštajn rekao za išijas?” Valentino i dalje skakuće gore-dole tražeći pažnju. Danijel se saginje da uzme torbu i nisam sigurna šta se događa, ali iznenada čujem zaglušujući vrisak. Sledećeg trenutka Danijel počinje da pada, zajedno sa torbom i Valentinom koji izleće iz njegovog naručja kao metak, dok se ovaj stropoštava na pod. „Kuku meni!”, zapomaže Magda skačući svom sinu u pomoć. „Jesi se povredio?” „Sve je u redu, mama.” Streljajući Valentina pogledom, Danijel se diže na noge i briše prašinu sa sebe. Magda mu u tome zdušno pomaže. „Dobro sam, stvarno. Ne brini...” Naglo zaćuti. „Sranje!” „Šta je?” Magda ne diše, iskolačivši oči od brige. „Jesu li leda? Kuku meni! Znala sam da ćeš povrediti leđa. Znala sam!” „Nisu leđa, mama.”

252


,,Pa šta je onda?” Magda je na rubu histerije. ,,Da nije srce? Priznaj da je srce! To si nasledio od oca.” „Nije nego slika.” Danijel naglo bledi. Magda prestaje da zapomaže i zbunjeno se mršti. „Kakva slika?” Danijel pokazuje na umotanu sliku koja leži na podu zajedno sa nekoliko torbi. U pitanju je ulje na platnu koje Magda nasledila od pokojne tetke Irene. Očigledno je nameravala da je ponese u Danijelov stan, ali sada kada je omot spao, vidi se pocepano platno. „Izvini, mama. Kad sam pao verovatno je...”, počinje da se pravda, ali Magda ga prekida. ,,Ma, ne sekiraj se.” Odmahuje rukom. „Ionako je bez veze.” „Šta je bez veze?” radoznalo pitam. Svedok sam cele scene i dok Danijel podiže sliku s koje visi omot, gledam je s probuđenim interesovanjem. „Liči na klovna”, primećuje Danijel vireći unutra. „Mrzim klovnove.” Magda tobože drhti. „Jezivi su.” „Možda može da se zakrpi”, predlažem prilazeći Danijelu. „Naći ćemo nekog dobrog restauratora.” Pružam ruku i spajam pocepano platno prstima. ,,Ma, nema vajde. Baciću je.” Magda diže nos. „Nikad je nisam volela.” „Ali to je baka Irenina slika”, buni se Danijel „Htela je da je ti imaš.” „Čekaj malo, čekaj malo”, mrmljam. Prestaju da se natežu oko slike i okreću glave ka meni. „Šta je?” pita Magda. „Šta je? „Pogledaj ispod”, kažem osećajući trnce uzbuđerija. „Ispod je sakriveno još jedno platno.” „Jao, jeste. U pravu si”, oduševljeno će Danijel. „Još jedna slika.” ,,Ko bi to rekao”, čudi se Magda. „Tetka Irena je stalno govorila da izgled vara.” „Živo me zanima šta je”, kaže Danijel. „Postoji samo jedan način da to otkrijemo.” Gledam u Magdu. „Mogu li?” Ona širi ruke kao da kaže samo ’izvoli’, i tako, s dubokim uzdahom skidam pocepano platno klovna jarkih boja i amaterskih poteza, otkrivajući pravu sliku. U pitanju je gola žena na kanabetu oko koje igraju anđelčići. „Nije loše”, mrmlja Danijel s odobravanjem, ali ja sam zatečena. Srce mi ludački udara i u glavi mi se vrti. Pažljivo birane boje. Poznata religijska tema. Nemoguće. Prosto,

253


nemoguće... Drhtavim prstima okrećem sliku prema svetlu i zurim u inicijale u uglu. Jeste. „Blagi bože”, kažem, skoro šapatom. „Šta je?”, zahteva Magda. „Tvoja tetka je bila u pravu, izgled stvarno vara.” Okrećem se prema Magdi i jedva prevaljujem preko usana: „Ovoje Ticijan.” Posle toga nastaje urnebes. Danijel odmah telefonira renomiranom ekspertu za umetnine u poznatoj aukcijskoj kući, Magda seda na stolicu da se ne bi srušila od šoka, a ja samo zabezeknuto zurim u neprocenjivo remek delo. Sve vreme je bilo tu, na podu kancelarije, potpuno zanemareno, i verovatno nikad ne bi bilo otkriveno da Danijel slučajno nije pao na njega. Imam osećaj kao da sam dobila premiju na lutriji. Ako je original, vredeće milione. Neverovatno! Biće to odgovor na Magdine molitve. Promeniće sve! Usled sveg tog uzbuđenja, gubim pojam o vremenu i u poslednjem trenutku shvatam da mi je Robin dala pozorišne karte za večeras. Umalo da zaboravim. Žurno napuštam galeriju i hitam u pozorište. Uprkos svemu, radujem se ovom izlasku jer će mi na neko vreme skrenuti pažnju sa ostalih problema. Juče sam preko interneta uspela da istapkam drugu kartu za fantastičnih sto pedeset dolara, budući da je predstava rasprodata. Prijaće mi da se izgubim na nekoliko sati u potpuno drugom svetu. U kom nema Natanijela Kenedija, razmišljam, gledajući u ekran svog telefona i razmatrajući ideju da još jednom pokušam. Vredi pokušati. Biram njegov broj i čekam da se veza uspostavi. Možda se neće javiti, kažem sebi slušajući kako zvoni. „Ako zoveš da me opet nagovaraš da idem u Veneciju, odgovor je NE”, recituje Nejt čim se javi. ‘Halo’ i ‘kako si’ već odavno ne razmenjujemo. „Nejte, molim te saslušaj me...” pokušavam ali me on seče. „Lusi, koliko puta treba da ti kažem?” Uzdišem, pokušavajući da ostanem mirna. „Znam da misliš da je ovo loša ideja.” ,,Ne, mislim da je to najgora ideja koju si ikad imala”, osorno će Nejt, ,,i to ti sve govori.” Osećam prve znake frustracije. „A da još malo razmisliš?” hvatam se za slamku. „Razmislio sam, i odgovor je NE.” Gledam na sat. Do đavola, predstava samo što nije počela. Vreme je da uđem. 254


„Čekaj”, šištim u telefon i sakrivam ga pod blejzer, dajući svoju kartu na ulazu i ulazeći u dvoranu. Zadivljena sam. Već me hvata uzbuđenje. Hej, ovo je Brodvej. „Izvini, gde sam stala?” kažem vraćajući telefon na uho. „Razgovor je završen”, hladno će Nejt. „Tek tako? Ima li šanse da se predomisliš?”, koračam između sedišta proveravajući brojke na početku svakog reda. „Koji deo rečenice ‘Ne idem u Veneciju’ ne razumeš?” Našavši svoj red, počinjem da se probijam prema broju svog sedišta. Moram nekako da ga nagovorim, ali kako? Kako? „Izvini, moram da prekinem”, breca se on. ,,Ne, čekaj. A onaj susret u taksiju pre neki dan?” Izvinjavam se ljudima koji već sede i polako napredujem ka sredini gde vidim dva prazna sedišta. „Šta s tim?” „Moramo to prekinuti, jednom za svagda, u protivnom ti i Bet...” „Lusi, umukni i saberi se.” „Savršeno sam sabrana”, uzvraćam čitajući brojeve na sedištima. Dvadeset dva, dvadeset tri, dvadeset četiri... Muk s druge strane veze. „Nejte, jesi tu?” ,,Tu sam.“ Baš čudno. Najednom zvuči kao da nije s druge strane veze nego tu, pored mene. Bingo! Moje sedište. Dižem pogled i nailazim licem u lice s osobom koja se sve vreme probijala sa drugog kraja reda. „Nejte!” Šokirano zurim u njega. „Šta ti radiš ovde?” Pomislio bi čovek da sam ova iznenađenja već prevazišla, zar ne? Ali ne, otvorenih usta piljim u njega. „Šta?” Ne spuštajući telefon, Nejt preneraženo bulji u mene. ,,Došao sam na predstavu. Ovo je moje sedište.” Pokazuje na praznu stolicu pored moje. Zapanjeno gledam u sedište, pa u njega, i onda mi sine. „Ti si kupio moju drugu kartu na onlajn aukciji?” „Ti si prodala tu kartu?” Zabezeknuto me gleda. Nastaje pauza u kojoj zurimo jedno u drugo sve dok se svetla ne ugase, a onda poslušno sedamo na svoja mesta. Publika se utišava, čekajući podizanje zavese i početak predstave. Utom čujem kako mi Nejt šapuće na uho. „Kad krećemo za Veneciju?”

255


*** Venecija, Italija, 2009. Ništa se nije promenilo. Letnja žega stvara svetlucavu izmaglicu kroz koju Venecija podseća na oživljeno Kanaletovo ulje na platnu. Kupola katedrale svetog Marka nadvisuje zdanja pastelnih boja, impozantna građevina uprkos oljuštenoj farbi na zidovima. Vaporeti zuje. Turisti se tiskaju. Deca trčkaraju po trgu rasterujući golubove; muškarci obučeni u odela i tamne naočari sede u osenčenim baštama kafića i puše cigarete; vodič prepričava istoriju Venecije grupi nemačkih turista. U lavirintu uličica, u malom starom pansionu, u sobi sa ružičastim pokrivačima i slikom blažene device Marije stoji dvoje ljudi: Amerikanac u odelu koji zabrinuto trlja čelo i Engleskinja koja pokušava da ostane smirena. To smo Nejt i ja u Veneciji, deset godina kasnije. Ovoga puta sve se promenilo. „Kakav je plan?” nervozno pita Nejt. Spustivši svoj kofer i okačivši sako o naslon drvene stolice, Nejt se okreće prema meni. Znoj i stres mu izbijaju iz pora. Isto kao da je debelim, crnim flomasterom preko celog čela napisao: ,,Ne želim da budem ovde”. ,,Pa, u tome je stvar...” Prilazim prozoru i otvaram šalone. Svetlost ispunjava sobu kovitlajući čestice prašine. Naginjem se i upijam isečak iz venecijanskog života ove uličice. Ovo je ujedno i dobra taktika odugovlačenja. Jer stvar je u tome da još uvek ne znam kako da predočim Nejtu da još uvek nisam sve detaljno osmislila. Mislim, imam neke ideje, samo... Ma, koga ja to zavaravam? Ne postoji plan. Štaviše, nemam pojma šta mi je činiti. „Lusi?” Okrećem se i vidim da me Nejt gleda upitno, samo što su mu crte lica još tvrđe, poput hrane kada se ohladi i stvrdne na tanjiru. „Molim te, kaži mi da imaš plan.” Glas mu je leden i nestrpljiv, ali u njemu prepoznajem i tračak brige. „Imam... ali nije konkretan”, mucam smišljajući neki izgovor dok me Nejtove oči probadaju poput lasera. ,,U redu, nemam plan”, priznajem. „Nemaš plan?” mirno ponavlja Nejt. Preteće mirno. Kao kad proveravate račun svoje kreditne kartice i suma koju pročitate pogađa vas poput kamiona od deset tona. E tako mirno. „Još”, dodajem trudeći se da zvučim pozitivno. ,,Ne još” 256


Nejt plane. „Koga ti zajebavaš?” izbezumljeno urla dižući ruke uvis. „Dovukla si me čak u Veneciju, a nemaš plan?” „Okej, okej, shvatili smo. Nemam plan!” brecam se. „Šta ćeš sad? Da me ubiješ?” Nejt teško uzdiše i seda na ivicu ružičastog pokrivača, trljajući slepoočnice. „I to bi bio neki plan”, mrmlja ispod glasa. Gnevno ga gledam. Smrt u Veneciji nisam imala na umu. „Slušaj...” Duboko uzdišem, koncentrišući se. Kako je ono Robin rekla? Ah da, spomenula je mesto zločina. „U vreme zalaska sunca dođi na Most uzdaha.” „Šta onda?” „Budi strpljiv”, odgovaram s nešto više samopouzdanja. „Smislićemo nešto.” Zavrnuvši rukave, Nejt maramicom briše čelo. „Bolje bi ti bilo, inače sutra ujutro hvatam prvi avion za Njujork.” Stavljam tamne naočari i kačim torbu o rame. ,,Ne brini.” Otvaram vrata. „Sve je pod kontrolom.” Naravno, ništa nije pod kontrolom. Izlazim na jarko italijansko sunce dok mi srce lupa u grudima. Konfuzna sam. Do đavola! Kakav bedak. Šta ću sad? Nemam blage veze. Panika mi grči utrobu poput gvozdene pesnice. Pod kontrolom, malo sutra. Šta ja to trabunjam? Sve se otelo kontroli. Moj život visi o koncu. Pala sam u teretani i umalo polomila nogu, pokušala da izvedem vradžbinu i završila u policiji, umalo sam poginula u saobraćajki i posle toga pevala karaoke. I sad sam u Veneciji, sa Nejtom. I biću s njim narednih sto godina ako ne smislim nešto. I to brzo! Strepnja u meni raste dok koračam kaldrmom. Neću večno da budem vezana za svog bivšeg dečka. Skončaću kao smežurana babadevojka pokušavajući do poslednjeg daha da se oslobodim svog bivšeg. Utom dobijam viziju sebe kao starice koja krešti: „Ćrkni!”, i Nejta kao ćaknutog neženje, ćelavog i bez zuba, u besprizornim boksericama, koji mi krešteći odgovara: „Crkni ti!” Drhtim i odbacujem ovu misao. Međutim, kako je krenulo, bojim se da će upravo tako završiti, razmišljam panično. Sećanje na Adama iskrsava mi u glavi - kako je bio uzbuđen one noći u bioskopu, a kako povređen kasnije u mojoj kuhinji kada je Nejt uleteo. Po svemu sudeći, Nejt će sabotirati moj život, baš kao i ja njegov. Prisećam se telefonskog razgovora sa Bet, njegovom bivšom ženom. Nejt joj se nikada neće vratiti zato što ga ona nikada neće primiti nazad. Zato što je još moj. Zauvek! Hladna jeza steže mi srce. Bićemo vezani kao sijamski blizanci. 257


Neću moći nigde da mrdnem bez njega. Niti će on moći išta da uradi bez mene. Fraza ‘upotpunjuješ me’ više neće biti najromantičnija rečenica u filmovima jer postaje zloslutna. Nejt i ja ćemo biti kao oni parovi koji braku provedu po šezdeset i više godina, mameći uzdahe neupućenih: ,,Ah, kakva ljubavna priča.” Elem, niko neće znati pravu istinu. Da naša priča nije ljubavna već horor. A možda je ista priča kod svih parova, razmišljam sa užasom. Možda ti parovi za koje čujemo da su proveli šezdeset i više godina zajedno, zapravo sanjaju o danu kada će imati krevet samo za sebe. Možda su se i ti parovi poljubili u Veneciji pod mostom i posle toga celog života pokušavaju da se ratosiljaju jedno drugog. Prekini, Lusi. Postaješ paranoična. Skrećem za ugao i nailazim na kolonu turista, shvativši da sam se obrela na trgu Svetog Marka. Zastajem da se osvrnem oko sebe i sve moje brige najednom nestaju pri pogledu na istinsku lepotu veličanstvene Venecije. Način na koji se sunce odbija o kaldrmu, prorez u masi koji otkriva plavetnilo mora, mešavina mirisa kafe, parfema i dima cigareta, strasna melodija italijanskog jezika koji mi uvek zazvoni u ušima poput najlepše muzike. Bože, kako volim Veneciju. Zaboravila sam to jer je dugo nisam posetila. Kao stara fotografija izbledela od vremena, moje sećanje na grad je izbledelo. Tokom godina se svelo jedino na priču o meni i Nejtu, o našem prvom susretu i burnoj tinejdžerskoj ljubavi. Onog dana kada smo napustili Veneciju, ona je prestala da postoji. Kao da je postojala samo zbog nas, a onda se sklopila i nestala onog trenutka kada smo se vratili svojim dosadnim životima. Setno se smeškam svojoj mladalačkoj gordosti. U mom tinejdžerskom umu bila sam prva osoba koja je otkrila Veneciju, a Nejt i ja smo bili jedni par koji se zaljubio u njenim kanalima, ispresecanim malim pjacama i lavirintom stepenica. Niko se nije voleo kao mi tada. Kako sam samo bila u zabludi, shvatam koračajući preko trga. Venecija ima sopstveni život i istoriju koja zasenjuje sve što smo Nejt i ja ikada stvorili. Venecija ima magiju kojom privlači ljubavnike sebi, razmišljam dok gledam zaljubljene parove koji šetaju držeći se za ruke. Ne sumnjam da se osećaju kao Nejt i ja nekada - kao jedino dvoje ljudi na svetu. To je magija Venecije - svakoga nagoni da se oseća posebno. Ponovo skrećem za ugao i probijam se kroz uske uličice. Ovo je prvi put u proteklih deset godina da sam se vratila. Ja sam se promenila, ali grad nije.

258


Besciljno hodam, uživajući u osećaju ponovnog otkrivanja skrivenih kanala, kitnjastih gondola, zvukova i mirisa koji čine Veneciju. Toliko sam bila opterećena dovlačenjem Nejta ovde da sam zaboravila kakav je osećaj biti opet tu. U mojoj glavi to je bilo samo mesto zločina, uzrok celog haosa, ali sada ne mogu a da se iznova ne zaljubim. Ali ovoga puta ne u Nejta, već u samu Veneciju, zaključujem, odmeravajući još jednu prelepu zgradu. Ne znam joj ime, ali ispred nje vidim grupu paparaca. U toku je filmski festival i grad je prepun plakata koji reklamiraju filmove, turista sa spremnim foto-aparatima, u nadi da će uslikati filmsku zvezdu. Navodno je Penelope Kruz primećena na mostu Rijalto, obavestio nas je recepcionar, zaklevši se da su Tom i Kejti odseli u sobi broj 12. Čisto sumnjam. Sve slavne ličnosti odsedaju u ekskluzivnoj palati Griti. Prošli smo je na putu od aerodroma i ispred nje videli crveni tepih koji se protezao od ulaza pa sve do kanala. Po terasi palate vrzmala se četa uniformisanih konobara, podsećajući na vojsku pingvina, vršeći poslednje pripreme za žurku posle večerašnje premijere. Iako nemam pojma koji film je u pitanju. Adam bi znao, pišti glasić u mojoj glavi. Osećam poznati treptaj u stomaku. Sve vreme pokušavam da ne mislim na njega, ali otkad mi je njegov lik iskrsao u podsvesti, ne prestajem da se sećam našeg prvog susreta na ulici, sa sve kamerom i čupavim mikrofonom. Zatim naše šetnje muzejom MoMA i ćaskanja o umetnosti i filmu. Do noći kada smo se sreli ispred umetničkog bioskopa i njegovog uzbuđenja što će sa mnom podeliti svoj omiljeni film. Adam bi uživao ovde, zaključujem razgledajući festivalsku groznicu oko sebe. Za trenutak mi pada na pamet da ga pozovem, da mu kažem gde sam. Ali to ne bi imalo smisla, zar ne? Sumnjam da bi se javio na telefon. Čak i kada bi, kako bih mu objasnila šta radim ovde? Ćao, evo me na filmskom festivalu u Veneciji sa Nejtom. Pokušavamo da prekinemo drevnu legendu. Volela bih da si tu! Da, kako da ne, Lusi. Sjajan potez. Nastavljam da koračam. Obuzima me tuga, ali tešim se. Možda ćemo, kada se sve ovo završi, početi ispočetka... ali znam da od toga neće biti ništa. Adam u mene više nema poverenja, a i zašto bi? Šta smo imali? Par poljubaca, dva sudara, i to je to. Nastaviće dalje, baš kao i ja. Ništa strašno. Samo što meni izgleda strašno. Nisu to bila samo dva sudara; bilo je mnogo više. Adam me je podsetio na nekoga - na mene. To sam prvi put osetila one noći kad smo izašli iz policijske stanice i kad sam shvatila da je on jedina osoba koju želim da vidim. Sećam se kako je skrštenih nogu sedeo 259


na podu moje spavaće sobe i uzbuđeno prelistavao moje skice, nagovarajući me da pratim svoj san. Sve su to male, jednostavne, nevažne stvari, ali na mene su ostavile dubok trag. Tada toga nisam bila svesna, ali sada... Sada je prekasno. Ono što se dogodilo s Nejtom i Adamom, gotovo je. Ovoga puta nema popravnog. Ne prestajem da hodam, ruku uvučenih u džepove svog šorca. Svuda okolo čuju se zvuci smeha i ushićenja, savršen kontrast mom turobnom raspoloženju. Ubrzo zalazim u mračnu uličicu. U njoj je tiho, nema fensi galerija, tezgi sa sladoledom ili suvenirnica koje bi privukle turiste, samo mačka koja sedi na kamenim stepenicama i žica za sušenje veša visoko kod prozora. Podseća me na Artsija i njegovu umetnost na žicama za veš. Razmišljam o predstojećoj izložbi. Konačno će nas pokrenuti s mrtve tačke. Magda mi je na aerodromu, baš pred ukrcavanje, saopštila da je slika potvrđena kao Ticijanova. „Naravno, sve vreme sam to znala!” uzviknula je. „Rekla sam Danijelu: ‘Znala sam da me tetka Irena ne bi ostavila bez ijedne pare, znala sam!’“ Što nije tačno, ali koga je briga? Magda je srećna i ja sam srećna zbog nje. Slika će biti prodata na aukciji, posle čega će Magda moći da otplati svoje dugove i sačuva galeriju. Štaviše, njen ormar će nastaviti da se puni novim dizajnerskim kostimima dok god je živa. Ipak se sve dobro završilo. Izbijam na malu pjacu i zastajem. Na sredini je fontana od isklesanih riba iz čijih usta prska voda i pored nje drvena klupica na snopu sunca. Deluje primamljivo. Umorna sam i sandale počinju da me žuljaju. Iako je početak septembra, još vlada letnja žega. S neizmernim olakšanjem sedam na klupu i skidam sandale. Tišinu remeti samo žubor fontane. „Scusi.” I glas. Otvaram oči i vidim muškarca koji stoji i pilji u mene. Leđima je okrenut prema suncu tako da mu je lice u senci, dodatno zatamnjeno obodom šešira. Belog šešira. Nešto u meni se komeša, terajući mi žmarce niz kičmu. Poznat mi je. Odnekud ga znam, ali kako? Rukom mi pokazuje na klupu, kao da želi da pita Mogu li da sednem?, na šta uzvraćam pokretom ruke u stilu Samo izvoli. Neznanac seda pored mene i okreće lice prema suncu. I tada mi sine. ,,To ste vi!”, kažem, više za sebe. On me upitno gleda. 260


,,Vi ste mi prodali onaj privezak i ispričali o Mostu uzdaha.” Proučavam njegovo smežurano lice u potrazi za znakom prepoznavanja. „Sećate se?” Gledam ga, iščekujući njegov odgovor. Možda je ovo znak. Možda je ovo odgovor koji sam tražila. Nada u meni raste dok zadržavam dah u grudima. „Mnogima sam ispričao tu priču”, priznaje starac sa smeškom. „Stvarno?” Osećam ubod razočaranja i spuštam pogled na svoje krilo kako mi ne bi video lice. Sve ove godine mislila sam da smo Nejt i ja nešto posebno, ali sada naprasno shvatam da smo samo jedan u nizu parova kojima je ispričana ista priča. Kakav blam. I još sam verovala da će starac sačuvati tajnu i možda mi sada dati neki odgovor. ,,Pa, je li delovala magija legende?” Dižem glavu i vidim njegov upitni pogled. „Jeste li i dalje zajedno?” „Otprilike.” Nevoljno sležem ramenima. Starac se mršti. „Izvini... moj engleski.” Širi dlanove. ,,Ne razumem.” „Duga je to priča.” On mi za trenutak proučava lice, kao da će na njemu naći odgovor. „Oboje volite nekog drugog? Je li tako?” ,,Da, tako je.” Klimam glavom, setivši se Nejta. Na aerodromu sam ga čula kako telefonira Bet, ubeđujući je da mu pruži još jednu šansu, i srce mi se steglo zbog njega. Očigledno je zaljubljen u nju, ali to tek sada počinje da shvata. Stara izreka ‘ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš’ tačnija je nego ikad. Ali opet, zar to nije slučaj kod mnogih ljudi, pitam se tužno, misleći na Adama. „Ati?” Vraćam se u stvarnost. ,,Ja? Ne”, bunim se odmahujući glavom. ,,Ne volim nikog...” Reč mi zastaje u grlu dok mi kroz glavu proleću slike moje i Adamove kratke veze. Nije to ljubav. Naravno da nije. Kako mogu da volim nekog koga ne poznajem? Mada... Ljudi ponekad provedu ceo život pored osobe koju nikad ne upoznaju, a opet, neko koga tek sretnete može za kratko vreme da vam pročita dušu. Da li se ljubav meri vremenom? Ili bilo čime? Ili je to nešto nesvakidašnje i neponovljivo, što nema ni rimu ni razlog ni naučno objašnjenje. Nešto što se samo dogodi. Kao magija. Kod ove misli konačno shvatam da ne vredi nikoga da ubeđujem, ponajmanje sebe. ,,Da, volim”, priznajem gledajući u starca. Glas mi je tih ali nepoljuljan. „Volim nekog drugog.” ,,E, onda nemoj da brineš.” Uverljivo se smeška. „Legenda je moćna, ali 261


znaš li šta je još moćno?” Njegove tamne oči postaju još tamnije i od njegovog prodornog pogleda mi se ježi koža na rukama, baš kao i pre deset godina. „Ljubav”, jednostavno kaže. „Moć ljubavi.” Zurim u njega dok mi se milion pitanja vrzma po glavi. „Ali...” „Zbogom, Lusi.” I pre nego što stignem da odreagujem, starac ustaje i lako dodiruje obod svog šešira. „I pozdravi Natanijela.” „Hoću.” Odsutno klimam glavom, posmatrajući kako se udaljava, a onda mi doleće misao. „Kako ste zapamtili naša imena?” Ali starac je već zašao za ugao i nestao u osenčenoj uličici, ostavljajući me da se rvem sa bujicom zbunjujućih misli i pitanja. *** Još sedim na klupi, pokušavajući da nađem neki smisao u svemu, kad mi zazvoni telefon. Moja sestra, Kejt. Javljam se. „Kako je u Veneciji? Jesi li ga se rešila?”, pita ona sa uobičajenom nabusitošću. „Nisam još”, odgovaram nehajno, sa strepnjom podsećajući sebe zašto sam ovde. „Kako si ti?”, brzo menjam temu. ,,Pa, hoćeš da čuješ dobru vest... ili još bolju vest?” ,,A?” Dramska pauza. „Potpuno smo ga očistili!” uzvikuju Džef i Kejt uglas, toliko glasno da moram da odmaknem mobilni aparat od uha. „Bože, pa to je fantastično!” uzvraćam preplavljena bujicom emocija olakšanjem, radošću, srećom... Želim da skočim uvis, zagrlim nepoznatog prolaznika, ali nikoga nema na vidiku. I dalje sama sedim na klupici pored fontane nasred pjace u Veneciji, slušajući sa telefona kako moja sestra i Džef istovremeno brbljaju. Rak je presečen u prvoj fazi i hemoterapija nije potrebna. „Samo odmor”, obaveštava me Kejt, „đavolski dug odmor.” Slušajući je, ne mogu a da se ne smeškam, i ne samo zato što je Džef potpuno izlečen. Moja sestra se promenila. Dok uzbuđeno priča o odmoru, shvatam da je to neka nova Kejt. Nema više radoholičarke koja je svaki slobodan trenutak provodila u kancelariji ili u teretani, koja se fokusirala na napredovanje u karijeri i trčanje maratona kako bi išla u korak s onim što je najvažnije u životu. Ta Kejt je onog dana ostala u bolnici, i nešto mi govori da se više neće vraćati. „Možda ćemo otići na safari, ili u Australiju na ronjenje, a Džef predlaže da se samo zezamo i zaboravimo na posao i radimo sve...” Dok Kejt cvrkuće, pažnju mi okupira par koji u tom trenutku prilazi 262


fontani. Odsutno posmatram kako je fotografišu. Mladić mi prilazi. „Izvinite”, počinje, a onda okleva primetivši da sam na telefonu. ,,Oh, izvinite.” ,,U redu je.” Smešim se. Sreća kojom odiše moja sestra je zarazna. Mislim, ovo dvoje zaljubljenih je u najromantičnijem gradu na svetu i žele da ih fotografišem. „Čekaj, Kejt”, kažem svojoj sestri koja je sada u dilemi da li da proputuje svet sa svojim mužem, uz obavezan obilazak piramida. „Samo da škljocnem foto-aparatom.” „Nema frke. čujemo se kasnije”, veselo kaže, oprašta se i prekida vezu. Nema frke? Zapanjeno zurim u svoj mobilni telefon. Nešto mi govori da ću morati da se priviknem na ovu moju novu sestru. „Mnogo vam hvala.” Okrećem se i vidim nasmejanu devojku koja mi pruža foto-aparat. U pitanju je jedan od onih profesionalnih, a ne mali digitalni na kom je dovoljno pritisnuti samo jedno dugme. „Neće vam smetati da stanemo ovde, na zalazak sunca?” pita ona. „Nije problem.” Smešim se, uzimajući foto-aparat i gledajući kroz objektiv. Naglo se kočim. Je li ona upravo rekla? „Zalazak sunca! ponavljam. ,,Da. Zar nije predivan?” Lice joj sija dok diže ruku. „Nebo kao da gori.” Glas joj se stapa sa ubrzanim lupanjem mog srca dok dižem glavu. I eto ga. Poput ogromnog bioskopskog platna. Nebo je preliveno plamtećim bojama dok crveno sunce polako tone za krovove. Blagi bože. Legenda. Moram da se nađem s Nejtom. Okrećem se i gledam u zaljubljeni par koji pozira za slikanje. Gvirim kroz objektiv, ali ništa ne vidim. Previše sam napeta da bih se fokusirala. „Izvinite, ali moram da idem”, pravdam se škljocnuvši jednom i vrativši im foto-aparat. „Nadam se da vam nisam odsekla glave.” Sa osmehom izvinjenja ostavljam ih zbunjene i nedorečene, hitajući kroz mračnu uličicu. Ne smem da zakasnim. Prvi put u svom životu ne smem da zakasnim. Moram da stignem na vreme. Moram da... Kuda, do đavola? Ukopavam se u mestu dok mi srce lupa i u glavi vlada zbrka. Odjednom shvatam da nemam pojma u kom pravcu bi trebalo da idem. Nemam pojma ni gde je Most uzdaha. Da stvar bude još gora, nemam pojma ni gde se nalazim. Izgubila sam se. Nemam mapu, niti govorim italijanski. U panici osećam grč u stomaku i za trenutak šokirano stojim, poput zeca uhvaćenog u klopku. Sad me neće spasti ni moja mantra. Misli, Lusi, 263


misli. Ali ne mogu da mislim, glava mi je prazna, i u tom očaju samo vijugam kroz uličice dok pored mene promiču radnje, restorani i grupe turista. „Izvinite, znate li gde je Most uzdaha?” bez daha pitam turiste, ali oni samo odmahuju glavom. Utom primećujem grupicu mladića koji deluju kao domaći. „Ponte dei Sospiri?”, očajnički natucam. ,,A, si, si.” Klimaju glavama i počinju da parlaju svi uglas, pokazujući mi pravac. Zahvaljujem se i sa olakšanjem nastavljam da se probijam kroz zakrčene ulice. Baš je gužva. Filmofili se spremaju za večernju projekciju dok paparaci vrebaju na svakom uglu. Ceo grad je osvetljen. Cak i kanali. Stigavši do vode, primećujem gondolu i jarka svetla kojom je osvetljena. Očigledno prevozi neku filmsku zvezdu. A onda vidim most, impozantni luk koji nadsvođuje kanal. Most uzdaha. Sam pogled na njega ispunjava me neobičnim uzbuđenjem. Prelep je. Njegov beli mermer je poput netaknutog slikarskog platna, osvetljen zalazećim suncem i mreškanjem vode. Za trenutak očarano zurim u njega. Efekat je skoro magijski. Ali ne mogu da stojim ovde celo veče. Moram da nađem Nejta, hitno. Pogledom letim po masi. Vidim ga. Stotinak metara uzvodno, stoji i čeka pored jednog manjeg mosta s koga može da se uhvati gondola. Čak i sa ove udaljenosti razaznajem izraz njegovog lica, i ne deluje nimalo srećno. Spazivši me, ljutito me gleda i ruke diže uvis kao da govori: Gde si dosad? Hitam ka njemu. Do đavola, vreme nam ističe. Sunce samo što nije zašlo. Zakasniću. Gde ćeš zakasniti?, pita glasić u mojoj glavi. Kad nemaš nikakav plan. Ignorišem ga. Još nije kasno. Još imam nekoliko minuta, tešim sebe. Još ima vremena za čudo. Izvinjavajući se prolaznicima, probijam se kroz masu prema Nejtu, ali teško je. Previše ljudi mili unaokolo, fotografišući Most uzdaha, zalazak sunca, filmsku zvezdu na kanalu. „Jao, eno onog glumca”, uzvikuje glas pored mene. ,,U gondoli je”, uzvikuje drugi dok se provlačim kroz prorez. Za trenutak okrećem glavu da vidim o kome govore i prepoznajem gondolu koju sam ranije već opazila. U pitanju je neki lepuškasti holivudski glumac osvetljen reflektorima. Intervjuiše ga mladić sa bejzbol kapom. Molim?! Dah mi zastaje u grlu. Nemoguće... Dok gondola klizi pored mene, zagledam mu lice. „Adame?” Ljuljajući se od šoka, čujem svoj glas kako 264


uzvikuje njegovo ime. I vidim kako okreće glavu da me pogleda. „Lusi?” zaprepašćeno uzvraća Adam. Pogledi nam se sreću. Izgubivši ravnotežu, osećam kako gubim tlo pod nogama. Teturam se, pokušavajući da se uhvatim za nešto, ali grabim samo vazduh. Padam... Čujem nečiji vrisak i upadam u vodu. Jesam li to ja vrisnula? Ne znam. Mislim da sam udarila glavom, jer pred očima vidim zvezdice. Mlataram rukama u pokušaju da se održim na površini, ali to mi ne polazi za rukom. Nešto me vuče dole. Srce mi galopira i panika se skuplja u grudima. Zaboga, ja tonem. Tonem... A onda osećam nečije čvrste ruke kako me dižu iz vode i ubacuju u gondolu. Kašljem i pljujem, boreći se za dah, ali sve mi je mutno, kao da gledam kroz najlon kesu. Oko sebe vidim ljude koji otvaraju usta i čujem prigušene glasove, ali ne reagujem. Očni kapci su mi teški. Ruke i noge kao da ne pripadaju meni. Svet oko mene se topi, nestaje. „Fare la respirazione bocca a bocca!”, urla gondolijer ponavljajući. „Fare la respirazione bocca a bocca!” „Poljubac života”, prevodi neko. „Daj joj poljubac života.” Adamovo lice okupano zlatnim zracima sunca nadvija se nad moje. Primećujem da mu je kosa vlažna i voda mu kaplje s lica iskrivljenog od brige. Gondola ulazi u senku dok prolazimo ispod Mosta uzdaha. Tako sam iscrpljena da želim samo da spavam. Umorno sklapam oči... A onda osećam nečije usne na mojima, odlučne i čvrste. Otvaram oči i vidim Adama. Na njegovom licu prepoznajem olakšanje kad prestane da me ljubi. Za trenutak samo zurimo jedno u drugo, bez reči, iako nas deli milion pitanja. Tek tada ih čujem, kao iz velike daljine. Naprežem se. Jesu li to... „Zvona”, šapućem i Adam me upitno gleda. „Znate li legendu?”, pita tvrdi italijanski glas i oboje se okrećemo prema gondolijeru koji nam se ceri. „Koju legendu?” uzvraća Adam stežući me u naručju. Širim lice u najveći osmeh. ,,Ma, duga je to priča”, svijam mu ruke oko vrata i privlačim njegove usne mojima.

265


Epilog Umotana u debeli zimski kaput, sa šubarom na glavi, vunenim šalom i rukavicama, žurno koračam snežnom ulicom. Dah mi se ledi pri svakom uzdahu, podsećajući na oblačiće parne lokomotive. U sumrak je hladno. Ledenice na požarnim stepenicama liče na kristalne lustere dok pahulje kovitlaju oko mene, kao da sam stvarno u snežnoj kugli. Drhtim, stežući kaput oko sebe. Verovatno bi trebalo da uhvatim taksi, ali prija mi brza šetnja. Volim ovo godišnje doba. Njujork se pretvorio u zimsku čaroliju, prepunu ukrasa i lampiona koji svetlucaju u izlozima. U ledenom vazduhu uzbuđenje raste. Bliži se Božić, a kao da sam juče bila u Veneciji, razmišljam prisećajući se toplog italijanskog sunca. Prošlo je tri meseca otkad me je Adam poljubio pod Mostom uzdaha, i od tada se nisu smenila samo godišnja doba. Još ne verujem da se našao tu da me spase od utapanja. Posle me je odveo u svoju hotelsku sobu da se osušimo i ispričamo. Rekao je kako je u poslednji čas dobio ponudu da uradi nekoliko intervjua na filmskom festivalu u Veneciji. Kako nije prestajao da misli na mene. Kako sam mu nedostajala toliko da je pomislio da mu se priviđa kad me je ugledao na onom mostiću. Kako se prestravio kad je video da sam upala u kanal. Sve to mi je ispovedio u jednom dahu. Došao je red na mene. Morala sam da mu objasnim zašto sam došla u Veneciju s Nejtom, kako smo se zajedno obreli na Martas Vinjardu i da to nema nikakve veze sa švaleracijom. Morala sam malo da ga ubeđujem. Što je potrajalo tri dana u njegovoj hotelskoj sobi. Nisam znala da ubeđivanje može da bude tako zabavno. Potpetica mi isklizava na ledenom pločniku i za trenutak gubim ravnotežu. Eto, u tome je problem sa štiklama, razmišljam gledajući svoje nove crvene satenske cipelice. Skroz su nepraktične, sumanuto visoke i očaravajuće slatke. Ali zaboga, ne mogu doći u postavljenim čizmama na fensi izložbu, naročito kada na njoj izlaže renomirani umetnik Artsi, zar ne? „Lusi, ah, tu si!” Na vratima galerije dočekuju me paparaci i Magda u „gučiju” od glave do pete, sa Valentinom pod miškom. „Izvini što kasnim”, kažem grleći je. Izgleda da se ništa nije promenilo. U galeriji vlada grozničavo uzbuđenje. Artsijeva prva izložba digla je popriličnu prašinu, privukavši paletu poznatih faca, kao i masu novinara.

266


Izložba je uzdrmala umetnički svet, obezbedivši nam veliki publicitet. Magda je već dala intervju za Njujork tajms, galerija je predstavljena i u Vogu, a govorka se da će i Venitifer objaviti članak o njoj. Stojeći na prstima, brzo skeniram okupljene. Je li ono Madona? Osećam novo uzbuđenje, ali brzo prolazim pored nje tražeći pogledom poznatu figuru. A onda ga vidim kako stoji u uglu i čeka me. Adam. „Drago mi je da te vidim.” Širi lice u osmeh, obavija mi ruku oko pojasa i privlači me. Njegov poljubac preplavljuje me srećom. ,,Pa, kako ti se sviđa?” „Hmm, iskreno, ne znam kako da shvatim ovaj prljavi veš”, pokazuje na Artsijeve poznate žice za sušenje, ,,ali mislim da je izložba originalna”, kaže prilazeći crtežima koji vise na zidovima. „Zaista?” Proučavam njegovo lice. ,,A zašto?” „Sviđa mi se kako su prikazana ljudska lica, njihove emocije, njihove nade.” Pokazuje na ženu koja drema u bolničkoj čekaonici, stežući brojanicu na krilu. „Ovde je ispričana cela priča, cela istorija, a uhvaćen je samo jedan trenutak u nekoliko poteza olovkom.” „Vidim, naučio si dosta o umetnosti.” Ozbiljno klimam glavom, ali uglovi me usana odaju. „Imao sam dobru učiteljicu.” Adam se ceri, gledajući me. ,,A pomaže i kad poznaješ umetnicu.” Grudi mi se pune ponosom i usne šire u zaljubljeni osmeh. U pitanju su moji crteži. Naravno, večeras je izložba posvećena samo Artsiju i on je glavna atrakcija. To je ujedno prilika za predstavljanje novog talenta. Novog talenta. Srce mi veselo poskakuje i umalo da uštinem sebe kako bih se spustila na zemlju. Adam me je ohrabrio da pratim svoje umetničke snove i stoga sam se odmah po povratku iz Venecije ozbiljno bacila na crtanje. Kao da nikad nisam ni prestajala. Ubrzo nisam nigde mrdala bez svog bloka za crtanje, provodeći večeri i vikende u šetnji po gradu, hvatajući izraze na licima ljudi, njihova raspoloženja i neobične trenutke. Sve dok se jednog dana nisam osmelila da ih pokažem Magdi. Oduševljeno je pljesnula rukama i uzviknula: „Predivno!”, prekorevši me što ih ranije nisam pokazala, i ponudivši mi da izlažem prvi put. Dobro, rekoh ‘ponuda’, a zapravo je to bilo insistiranje i nagovaranje. U poslednje vreme toliko toga mi se desilo. Koračam ulicom i naglo zastanem, setivši se da imam izložbu - ja, Lusi Hemingvej - i na licu mi

267


zaigra osmeh. Ne sumnjam da su me Njujorčani smatrali poremećenom osobom. Ali ne marim. Konačno pratim svoje snove i nikad nisam bila srećnija. Nadam se da ću uskoro skratiti radno vreme u galeriji i potpuno se posvetiti svojoj umetnosti. Ko zna šta može da se desi. Strepim, ali se i radujem, jer osećaja beskorisnosti više nema. Mislim na onaj deo mog bića koji je oduvek smatrao da nešto propuštam. Zato što sam se napokon našla u nečemu. I našla sam više od toga, razmišljam, gledajući postrance u Adama koji proučava jedan moj crtež, ne ispuštajući me iz zagrljaja. Puf! i moji snovi su se ostvarili. „Bravo, sestro!” Začuvši poznati glas, okrećem se i vidim sestru i Džefa. Bar mislim da je to moja sestra, budući da ne liči na sebe. Bledilo je nestalo - njeno lice sada ima bronzani ten i pegice, a stroga paž frizura je pretvorena u stepenastu sa izvučenim plavim pramenovima. Najviše šokira to što je poslovno odelo i ravne cipele zamenila bledoplavom svilenom haljinom i sandalama. I je li ono srebrni lak za nokte na njenim nožnim prstima? „Vratila si se!” uzvikujem. „Jutros smo doleteli sa Balija.” Oboje se ushićeno keze. „Kako je bilo?” „Neverovatno. Dođi jedan dan da vidiš slike”, kaže Džef pucajući od zdravlja i sreće. „Moraš da vidiš kako tvoja sestra skače bandži-džamping na Novom Zelandu.” „Kejt? Bandži-džamping?” Zapanjeno piljim u oboje. „Kad malo bolje razmislim, jesi li sigurna da si ti moja sestra?”, šalim se sumnjičavo škiljeći u Kejt koja me dobroćudno pljeska po ruci. „Mehurići?” Prekida nas Magda noseći poslužavnik sa šampanjcem u visokim čašama. Uprkos unajmljenim konobaricama, ona insistira na tome da i sama poslužuje goste. ,,Ko je za mehuriće?” Ne čekajući odgovor, svakome uvaljuje po čašu. Nikad je nisam videla ovako srećnu. Nije samo spasla galeriju, nego je kupila i novi elegantni stan, počastila sebe novim fejsliftingom, liposukcijom i uvećanjem usana, i sada priređuje najavangardniju izložbu u gradu. Očigledno joj je dr Rozenbaum dao posebnu cenu, tri za dva. Magda možda jeste milionerka, ali ume da se cenjka. „Kako ste?”, učtivo je pita Kejt. „Sjajno izgledate.” „Osećam se predivno, predivno!” pevuši Magda servirajući joj priču o Ticijanu, koja u njenoj verziji sadrži elemente tolikog preterivanja da uključuje i mafiju i moguću otmicu. 268


,Jao, kako je to kul!” uzvikuje Robin stigavši u pravi čas da me spase slušanja ove priče po ne znam koji put. Pozdravlja me velikim zagrljajem. „Ponosna sam na tebe!” „Hvala.” Smeškam se, blago rumeneći. „Nisam imala pojma da moja cimerka krije toliki talenat. Uskoro bivša cimerka”, ispravlja se gledajući u Adama. Osećam treptaj uzbuđenja. Kao što rekoh, posle Venecije došlo je do radikalnih pomaka, a jedan od njih je i odluka da Adam i ja živimo zajedno. ,,I, jeste li našli stan?” „Možemo da priuštimo samo kutiju za cipele u nedođiji”, odgovaram sa tužnim smeškom. „Pa, bar će vam cipele biti uredno složene”, smeje se Robin. ,,To je najvažnije.” Adam koluta očima. „Ostavljam vas vašim ženskim pričama. Idem po još šampanjca.” Kikoćem se. Neke stvari se nikad ne menjaju. „Dobro, šta misliš o Artsiju, sad kad si ga konačno upoznala?”, pitam Robin kad ostanemo same. Celo veče umirem od želje da to saznam. „Mislim da je gej”, šapuće ona. „Molim?” Zbunjeno je gledam, a onda pratim njen pogled ka Art-siju, koji stoji pored visokog muškarca obrijane glave i istetoviranih mišica. Baš u trenutku kada se ovaj nagne i poljubi ga. „Ono mu je dečko”, dodaje Robin. Za trenutak ili dva gledamo se bez reči, a onda praskamo u neobuzdan smeh. „Harold ima dečka?” kikoćem se vrteći glavom. „Aha, malopre smo ćaskali. Zanima ga moj bubnjarski krug, dolaziće kad god je u gradu.” Robin deluje ushićeno. „Navodno odlično udara u đembe.” Belo je gledam. „Afrički plemenski doboš”, objašnjava ona. „Znači, konačno priznaješ da on nije tvoja srodna duša?” Značajno izvijam obrve. Robin prestaje da se smeje i nevino trepće. „Pazi o čemu se radi”, počinje polako, vrteći pramen kose oko prsta. „Kad sam preslušala traku s poukama moje proročice, ukapirala sam da Vakanda nijednog trenutka nije imenovala moju srodnu dušu. Rekla je samo da ću upoznati svoju srodnu dušu i da tražim tamnokosog, zgodnog stranca po imenu Harold. A to je velika razlika.” Robin ćuti i lice joj naglo bledi. U galeriju je upravo ušetao Danijel. Na sebi ima tamnoplavi kaput i 269


pahulje koje mu svetlucaju na tamnoj kosi dok ćaska sa Magdom i Artsijem. Robin i on se mesecima nisu videli ni čuli. Navodno je on bio ‘na poslovnom putu’. Ali to je samo zvanična verzija. Po njegovom izrazu lica kad spazi Robin, nisam baš tako sigurna. „Jesi li dobro?” pitam gledajući je zabrinuto. ,,Da, dobro sam.” Klima glavom, očigledno nimalo dobro. „Znala sam da ću ga večeras videti. Pripremila sam se za to.” Posmatram kako nervozno vrti svoje narukvice. Deluje krajnje nepripremljeno. „Što mu ne priđeš i javiš se?”, predlažem. Robin odmahuje glavom. „Bojim se da ne želi da razgovara sa mnom”, tužno odgovara ona. „Prošla su tri meseca, a da se nije ni javio.” Stežem joj ruku. Deluje tako ranjeno. „Nikad se ne zna.” S teškim uzdahom, Robin me gleda u oči. „Šta nas uopšte više vezuje?” Utom pritrčava Artsi i nakon pompeznih poljubaca u vazduh, svečano objavljuje: „Robin, hoću s nekim da te upoznam.” I pre nego što shvatim šta se događa, pored njega vidim poznatu figuru u tamno-plavom kaputu. „Robin, ovo je Danijel.” Oboje rumene razmenjujući kratke poglede. „Drago mi je”, kaže Danijel pristajući na igru i pružajući joj ruku. Robin načas okleva, a onda je prihvata. ,,I meni”, uzvraća ona, pomalo uzdržano. Pogledi im se sreću dok se drže za ruke i oboje se osmehuju. U pitanju je osmeh dvoje ljudi koji imaju osećaj da su sami u prepunoj prostoriji. I tada shvatam. Nije bitno šta ih je spojilo, neko ko. Artsi. Poznat još kao Harold. Pa naravno. Harold i nije njena srodna duša; on je samo osoba koja ju je dovela do njene srodne duše: Danijela. Gledam ih kako se zaljubljeno gledaju. Kad malo bolje razmislim, možda ta proročica nije mutava... Diskretno se izvlačim ostavljajući Robin i Danijela same. Muvam se po galeriji. Pijuckam šampanjac uživajući u trenutku. Gledam Artsija, Magdu, Danijela i Robin, Kejt i Džefa, Adama... i ispunjava me neka toplina. Na kraju se sve dobro završilo. A Nejt? Nisam ga videla od Venecije. Primetila sam da je promenio status na Fejsbuku u oženjen Bet’ i dodao svoju novu adresu u Los Andelesu, ali to je bilo davno. Otkad me obrisao sa liste prijatelja, prestala sam da nalećem na njega i da dobijam misteriozne propuštene pozive. 270


Možda je to jednostavno zato što se vratio u Los Anđeles, a možda zato što smo se vratili u Veneciju i razbili čaroliju. Nikada neću znati sa sigurnošću, ali ako verujete u sudbinu kao što Robin veruje, onda nam je sve suđeno. Meni je bilo suđeno da poljubim Nejta pre deset godina pod Mostom uzdaha, da ga ponovo sretnem, da raskinemo, zatim da ne raskinemo, što nas je nateralo da se vratimo u Veneciju, jer sam samo tako mogla da budem sa Adamom. Svi ti događaji odveli su me Adamu. Sve je napisano u zvezdama od samog početka. A možda kao moja sestra smatrate da je sve to samo gomila gluposti. Da ne postoje ni magija ni legenda ni sudbina, da je Nejta i mene spojio samo splet okolnosti, a onda se moja mašta otrgla kontroli. Lično volim da verujem kako je stari Italijan bio u pravu, da ništa nije moćnije od ljubavi, i da sam tek zaljubljivanjem u Adama konačno razbila čaroliju koju je Nejt imao nada mnom. Tek tada sam bila u stanju da krenem dalje. A legenda? Je li stvarna? Niko to ne zna, ali ako jeste, onda smo Adam i ja vezani za večnost i više nas ništa neće rastaviti. Bićemo zajedno do kraja života. Gledam ga i on mi poklanja osmeh. I beskrajno me usrećuje.

271

148028930 nisi onaj koga želim alexandra potter  
148028930 nisi onaj koga želim alexandra potter