Issuu on Google+

1


LEDENA PRINCEZA I MILIONER

2


1. Poglavlje Gospođice Montrouz – viknu i Hlijer – gde je, do đavola, ona poznanica s kojom treba da se vidim? Liz Montrouz se začudi. – Otkud bih ja to znala, gospodine Hilijer? – Pa to vam je posao! Kao moja pomoćnica trebalo bi to da znate! Liz se zagledala u Kema Hilijera. Od pre nedelju i po dana radi za njega kao ispomoć, dok se njegov stalni asistent ne vrati s bolovanja. Ipak, brzo je shvatila da je njen novi šef izuzetno zahtevan i arogantan. I kako sada da reši problem kašnjenja njegove poznanice? Očajno se osvrnula oko sebe. Sedela je u kancelariji njegove sekretarice Moli Svonson, koja joj je pružila slušalicu značajno se osmehnuvši iza Kemovih leđa, a Liz je poželela da je zagrli iz zahvalnosti. – Pobrinuću se za to – reče Liz svom šefu. On sleže ramenima i ode u svoju kancelariju. – Kako joj je ime? – prošaputa Liz preuzimajući slušalicu. – Porša Pengeli – došapnu joj Moli. Liz se namršti. – Nije valjda ona manekenka i starleta? – Moli klimnu glavom. – Gospođice Pengeli, javljam se u ime gospodina Kamerona Hilijera... Nekoliko sekundi kasnije, preneraženog izraza lica, vratila je slušalicu Moli. – Šta je rekla? – upita Moli. – Da bi radije izašla s kanibalom nego s njim. Kako to da mu prenesem? Kancelarija Kema Hilijera bila je minimalistički uređena: debeli zeleni tepih, žaluzine boje slonove kosti, prostran pisaći sto od hrastovine s kožnim naslonjačem iza i dve manje fotelje ispred njega. Gotovo prazna prostorija delovala je umirujuće, a umetnost na zidovima prikazivala je dve glavne potpore Kemovom statusu multimilionera: konji i ribolovna flota. Imena konja i brodova odavala su šefovu sklonost Šekspiru: pastuvi su dobili imena po Hamletu, Prosperu i Otelu, a brodovi po Mirandi, Juliji, Kordeliji... Liz je i ranije radila za uspešne biznismene i nikada nije naišla na probleme; činilo se kao da je talentovana za rad s takvim ljudima. Ali nikada ranije nijednom od njih nije morala da saopšti ovo što sad treba da prenese Hilijeru... Još je nešto Kema Hilijera izdvajalo od ostalih. Bio je mlad, tek zašao u tridesete, ekstremno dobro građen, visok i širokih ramena. Imao je tamnu gustu kosu i duboke plave oči; lice mu, doduše, nije bilo lepo u konvencionalnom smislu reči, ali pogled tih očiju izazivao je prijatnu jezu.

3


Zapravo, Liz je nevoljko priznala sebi da nije ostala imuna na moćnog i muževnog Kema Hilijera. Shvatila je to tek pre nekoliko dana... Bio je vreo dan u Sidneju i uputili su se pešice na sastanak, samo dve ulice dalje od njegove kancelarije. Buka saobraćaja odbijala se od fasada višespratnica, a na trotoaru je vladala gužva. Odjednom se Lizina potpetica zaglavila između dve betonske ploče. Saplela se i sigurno bi pala da je Kem nije uhvatio za ramena i uspravio. – Hvala – promucala je. – Je li sve u redu? – upitao je uzdignutih obrva. – Jeste – slagala je jer, naime, ništa više nije bilo kao pre. Dodir njegovih ruku, njegova blizina, svest o njegovom snažnom telu... Sve ju je to uzdrmalo do temelja. Međutim, najviše ju je iznenadio osećaj uzbuđenja, telo joj je bridelo od njegove blizine. Srećom, brzo se pribrala ne odajući ništa, inače bi u zemlju propala od stida. Nastavili su dalje. Ako je Kem nešto primetio, nije to ničim pokazao. Ipak, nešto duboko u njoj nije želelo da se kontroliše u šefovoj blizini i to ju je iznenadilo, ali i uplašilo. Pošto se Kem korektno poneo prema njoj, bilo je neshvatljivo zašto je pomišljala na seks! Nije se osmehnuo kada je podigao pogled s dokumenata na pisaćem stolu i upitno pogledao Liz. – Gospođica Pengeli... – Liz proguta knedlu. Kako to da mu saopšti, zaboga?! – Ovaj... ona neće doći. Kem Hilijer se namršti i tiho opsova sebi u bradu. – Tek tako? – ljutito je pogledao Liz. – Manje-više – Liz oseti da joj se boja vraća u obraze. Kemove usne razvukoše se u neodoljivi osmeh koji odmah potom iščeze. – Shvatam. Žao mi je što sam vas doveo u neprijatnu situaciju. Preostaje samo jedno rešenje: moraćete da uskočite umesto Porše. – Sigurno to neću učiniti! – uzvrati Liz. – A zašto? To je samo koktel-zabava. Liz ostade bez daha. – Ako je tako, zašto ne odete sami? – Ne volim da odlazim na zabave sam jer me onda neprestano saleću. Porša je – dodade on sa žaljenjem – bila idealna pratilja koja je napadne dame držala podalje od mene – on sleže ramenima. – Takvoj lepoti nema premca. Liz zatrepta. – Zar je ona bila samo...? Ali gospodine Hilijer, pa ni svog redovnog asistenta ne biste poveli da... vas odbrani od napadnih dama. – Tačno – složio se. – Rodžer bi mi obezbedio odgovarajuću pratnju. Verovatno iz eskort servisa, pomisli Liz s gnušanjem.

4


– Ne želim da idem – reče ona odsečno. – Uostalom, nemam dar Porše Pengeli za... odbranu od napadnih dama. Kem Hilijer ustade i obiđe pisaći sto. Seo je na ivicu stola pomno posmatrajući Liz. – Veoma ste zanimljiv tip žene – promrmljao je. – Pa šta? – Liz pogleda niz svoju elegantnu, jednostavnu lanenu haljinu krem boje. – Uostalom, nisam obučena za odlazak na zabavu! – S tim svetloplavim očima, svetlom kosom, u toj strogoj haljini odajete utisak ledene princeze. Siguran sam da biste bili podjednako delotvorni kao i Porša. Liz se zacrvene od besa, pa duboko udahnu nekoliko puta da se smiri. On je strpljivo čekao ne skidajući pogleda s nje. – Dobro, ići ću na zabavu, ali treba mi nekoliko minuta da se osvežim. U očima mu je sevnula iskra zadovoljstva. – Mnogo vam hvala, gospođice Montrouz. Cenim to. Vidimo se za petnaest minuta u foajeu. Liz se umila u toaletu za osoblje. Osećala se duboko uvređenom, a istovremeno je jedva čekala da se osveti Kemu. Uzdahnuvši, pogleda se u ogledalu. Za posao se namerno oblačila jednostavno i strogo, a njena majka bila je izvrsna krojačka pa je mogla da izvoljeva. Uz krem haljinu imala je odgovarajući svileni blejzer sa okruglim izrezom, diskretnim naramenicama, uskog kroja. Liz zasuka rukave blejzera i nehotice se osmehnu ugledavši transformaciju iz ozbiljne kancelarijske radnice u parti devojku, i to samo zahvaljujući zasukanim rukavima. Izvukla je šnale iz kose, koja joj se rasula po ramenima, a onda je umesto naočara pažljivo stavila kontaktna sočiva. Pregledavši sadržaj torbe, shvatila je da će morati da se snađe s minimalnim dnevnim mejkapom: senkom, maškarom i sjajem za usne. Poprskala se parfemom i očetkala kosu. Srećom, na nogama je imala kožne cipele koje su savršeno pristajale uz blejzer. Još jednom je proverila svoj odraz i bila je zadovoljna izgledom. Ipak, zašto je on doživljava kao ledenu princezu? Oh, kad bi znao... Kada je ušla u foaje, Kem Hilijer je bio udubljen u razgovor s Moli. Leđima okrenut Liz, primetio je da je Moli zadivljeno raširila oči pa se okrenuo. U prvom momentu nije je prepoznao. Kada ju je drugi put odmerio, oteo mu se prigušeni zvižduk. Liz bi to shvatila kao kompliment da je pogledom nije premeravao od glave do pete, a onda joj se zagledao u oči pogledom kojim su muškarci ženama davali na znanje da su dobrodošle u njihov krevet. Liz neveselo primeti da je njegov pogled u njoj izazvao ista ona zbunjujuća osećanja kao i onomad na trotoaru: ubrzano disanje, lupanje srca i uznemirujuća spoznaja da je Kem neodoljiv.

5


Zahvaljujući tome što se naljutila na sebe, uspela je da je spase crvenila u obrazima, pa je prkosno isturila bradu. On je gurnuo ruke u džepove i ozbiljno rekao: – Žao mi je ako sam vas uvredio, ali nisam znao da možete da izgledate tako... neodoljivo. Dobro, hajdemo. U rekordnom roku stigli su na mesto gde se održavala koktel zabava jer je vešto vozio svoj sivi "Aston Martin" izbegavajući gužvu na putevima. Ne pokazujući ni trunku nervoze pred njim tokom vožnje, tek kada su stigli na cilj, ona je primetila: – Verujem da ste promašili zanimanje, gospodine Hilier. Trebalo je vozite Formulu 1. – U mladosti sam vozio na trkama, ali mi je to brzo dosadilo. – Ovu vožnju svakako ne bih opisala kao dosadnu. Ali ne bi trebalo ovde da parkirate, zar ne? Blokirao je prilazni put jednoj kući koja je bila tik uz jarko osvetljeno veliko imanje ograđeno visokim zidovima. Očito se tu održavala ta zabava. – Neće biti problema – promrmljao je. – A ako vlasnik kuće bude hteo da se odveze ili doveze? – Vlasnik nije kod kuće. Bili su u Belvju hilu, jednom od najotmenijih predgrađa Sidneja, i Liz je shvatila da je očekuje otmena koktel-zabava. A to je ni najmanje nije privlačilo. – Dobro – posegnula je rukom da otvori vrata. – Hajde da završimo s tim. – Samo trenutak – uzvrati Kem Hilijer žurno. – Shvatam da sam vas uvredio i želeo bih da se izvinim. Ali postoji li neki razlog za vašu namrštenost? Liz ostade bez reči osećajući vrelinu u obrazima. – Šta vam se tačno ne dopada? – upita je on. Liz je uspela da se pribere. – Ako baš hoćete da znate... – Da, želim da znam. Zaustila je da mu kaže, ali se predomislila. – Zaboravite. Ko sam ja da sudim o bilo čemu? Pustite, nije važno – ispravila je leđa i zabacila kosu. Kem Hilijer ju je neko vreme posmatrao, a onda se desilo nešto čudnovato. Vazduh u automobilu odjednom je počeo da pršti od napetosti. Liz je opet postala svesna njegovih širokih ramena pod sakoom tamnozelenog odela, uz koji je nosio bež košulju i kravatu nešto zagasitije boje. Jasno je videla sitne bore oko njegovih usana i dubokih plavih očiju. Najednom su joj se izoštrila čula. Osećajući na sebi njegov prodorni pogled, celo telo joj se naježilo. Sedeli su toliko blizu jedno drugom da je Liz odjednom obuzela nerealna želja da oseti njegove ruke na sebi, njegove usne na svojima... Naglo se okrenula da bi prekinula tok takvih misli.

6


On je ćutke otvorio vrata. Liz je učinila isto. lako je bila spremna na otmeni ambijent, ostala je bez daha po ulasku u vilu. Široki hodnik vodio je do prve od tri prostrane terase s pogledom na Sidnejsku luku pod zalaskom sunca. Fenjeri su osvetljavali terase i glinene saksije sa egzotičnim biljkama, dok je na najnižoj terasi akvamarinsko-plavi bazen blistao poput najfinijeg dijamanta. Uzbuđene glasove brojnih gostiju pratili su hipnotišući ritmovi bubnjeva i afričke muzike koja je dopirala sa srednje terase. Konobar u fraku, s belim rukavicama prišao im je i ponudio šampanjac. Kem je uzeo dve čaše i pružio je jednu Liz. Domaćica zabave požurila je da ih pozdravi. Bila je visoka i upadljiva u ružičastom kaftanu, s mnoštvom zlatnog i dijamantskog nakita na sebi, dok su joj u srebrno-sivoj kosi bleštali ružičasti pramenovi. – Kem, dragi! – zacvrkutala je. – Uplašila sam se da nećeš doći! – okrenuvši se prema Liz, podigla je obrve. – A ko je ovo? – Dozvolite da vas predstavim: Liz Montrouz, Narel Hejstings. Liz pruži ruku. ženi i promrmlja: – Drago mi je. – I meni je – Narel ju je hitro odmerila od glave do pete. – Dakle, vi ste zamenili Poršu? – Ne, ne – požuri da objasni Kem. – Liz radi kod mene kao ispomoć, umesto Rodžera, pa sam je manje-više primorao da dođe. – Dragi – opet zacvrkuta Narel – ne očekuj da u to poverujem – okrenula je prema Liz. – Previše ste lepi za sekretaricu, dušo, a Kem je privlačan na svoj način. To je sasvim prirodno. Ali – ponovo se obratila Kemu – kako je Arči? – Na kraju živaca je. Dane mu ispunjava Venonin lavež. Narel se odmahnu. – Pozdravi ga. O, izvinite, evo još gostiju. I da ne zaboravim – obratila se Liz – život nam nije dat da ga provedemo u radu, odričući se svih radosti. Uživajte u vremenu s Kemom dokle god možete! – potom se udaljila. – Nemojte mi reći kako da se ponašam – upozori ga Liz. – Ni u ludilu! Narel ume da bude pomalo ekscentrična. – Ipak, znala sam da ovo nije dobra ideja – dodala je natmureno. Slegnuvši ramenima, Kem je uzvratio: – Nemojte ovome pridavati previše važnosti. Liz ga ošinu besnim pogledom, ali sve što je time postigla bilo je da podseti sebe na neodoljivu, opasnu privlačnost Kamerona Hilijera. Nikakvo čudo što žene nisu mogle da odvoji pogled od njega. – Nije reč samo o vašoj reputaciji – reče ona. – Verovatno je već... – zastala je i ućutala. – Ruinirana? – predložio je. Liz odvrati pogled osetivši da ga je verovatno bespotrebno uvredila, pa požuri da promeni temu.

7


– Veličanstvena kuća – otpila je gutljaj šampanjca. – Postoji li poseban povod za zabavu? Iznenađen neočekivanim primirjem, Kem se osmehnu i odgovori: – Ne verujem. Narel nema običaj da čeka priliku ili povod. Ona je jedna od najvažnijih figura sidnejskog visokog društva. – Zanimljivo – ljubazno primeti Liz. – Zar je po vašem mišljenju pogrešno prirediti zabavu zabave radi? – upita on. – Pa ako čovek to sebi može da priušti... – ona pokaza raskoš oko sebe. – Uostalom, Narel je moja tetka. – O... – Liz skrušeno otpi gutljaj pića. – Hvala – reče ona. Na njegov upitni pogled, ona dodade: – Za objašnjenje. Ponekad... dešava se da ponekad razmišljam naglas – priznala je. – Ali o bilo čijoj tetki imala bih samo lepe reči. Kem Hilijer se na to glasno nasmeja. – Šta je smešno? – Ni sam nisam siguran – odgovorio je vedro. – Možda to što se potvrđuju moje slutnje da ste veoma direktni? Ili su možda tetke za vas svetinja? Liz se namrštila. – Dobro znate na šta mislim. Po pravilu ne zalazim rado u lične sfere tuđih života. Pogledao ju je u neverici. – Ali kako to da vam ta očita direktnost ne stvara probleme na poslovnom planu? – I sama se ponekad to zapitam. lako je većini ljudi moja iskrenost pravo osveženje, trudim se da je zauzdam. – Ali preda mnom to ne pokušavate? Liz se odsutno zagleda u svoju čašu i otpi još jedan gutljaj. – Da budem iskrena, nikada dosad nisam bila u prilici da prenesem svom šefu da bi žena, koju je trebalo da vodi na zabavu, radije... izašla s kanibalom nego s njim. Kem Hilijer prigušeno zviznu. – Mora da je strašno ljuta zbog nečeg. – Da, zbog vas. Potom, vaša primedba da nikako ne biste mogli sami otići na zabavu jer bi se inače armija dama obrušila na vas... tu sam imala malo problema... – Posredi je samo moj novac – ubaci on. – U to ne mogu da poverujem – reče Liz sarkastično, a onda se trže na iznenadni blesak blica. – Ali kad se uzme u obzir to da me ljudi verovatno smatraju vašom devojkom i da sam se nasmrt isprepadala tokom vratolomne vožnje po ulicama Sidneja, nije neobično to što ne mogu da zauzdam svoj jezik, zar ne? – Verovatno nije – složio se. – Želite li da date otkaz? – Oh – Liz pogleda čašu i iznenadi se ugledavši je dopola praznu, a onda podiže oči na Kema. – Zaista ne bih. Potreban mi je novac. Mnogo bi mi značilo ako bismo se ubuduće pridržavali normalnog radnog vremena. On se zamislio. – Koliko vam je godina i kako ste došli do ovog posla?

8


– Napunila sam dvadeset četiri i imam diplomu poslovne administracije. Bila sam najbolji student u generaciji, u što vam je verovatno teško poverovati. – Odmah sam to shvatio po načinu na koji ste obavljali svoju dužnost – reče on. – Videlo se da ste pametni. – Ah? – Liz se iznenadi. – Po čemu to? – Sećate li se "Fortunine" ponude, one trgovine morskom ribom? Još prvog dana dao sam vam predmet i rekao da se pobrinete za to. Liz klimnu glavom. – Sećam se. – Bacio sam vas u vatru, a vi ste me prijatno iznenadili svojom snalažljivošću. Liz otpi gutljaj šampanjca. – Hvala. – A Moli mi je rekla da ste pravi IT ekspert. – Nisam baš ekspert, ali volim kompjuterski svet. – Pitam se zašto radite kao ispomoć umesto da gradite sopstvenu karijeru – upita on oprezno. Liz se osvrnu oko sebe umesto da mu odgovori. Nekoliko parova bilo je na plesnom podijumu i obuzela ju je želja da se sasvim prepusti afričkim ritmovima, zovu bubnjeva, divljine. Da zaboravi na sve probleme... uz partnera s kojim može da pleše, da se zabavlja, koji bi učinio da joj teško breme postane lakše. Davno je bilo kada je poslednji put plesala, zaboravila je taj osećaj. Vrativši pogled na Kema, primetila je da ju je sve vreme pomno posmatrao. Zapitala se da li može da joj čita misli. Da li je naslutio kako sebe zamišlja u njegovom naručju dok joj se telo njiše u ritmu muzike? Brzo se pribrala shvativši da ne bi bilo pametno flertovati s njim. Da bi se vratila u stvarnost, rekla je prvo što joj je palo na um: – Ko je Arči? – Moj nećak. – Čini se da je ljubitelj životinja. Liz se spremila da sluša, ali Kem izgleda nije želeo da priča o svom nećaku. Slegavši ramenima, okrenula se da posmatra goste oko sebe. Nije mogla da poveruje očima kada je pogledom obuhvatila visoku priliku na drugom kraju terase. Čovek koji joj je nekada davno značio sve na svetu... Najednom je dodala Kemu svoju čašu. – Izvinite – rekla je uzrujano – idem... da operem ruke – požurila je u kuću. Pronašla je toalet i narednih deset minuta provela pokušavajući da se smiri, ali emocije su joj se uskomešale do te mere da više nije mogla da razmišlja. Odlučila je da se neprimetno išunja iz kuće, ali put joj preprečila Narel koja se pred vratima pozdravljala s gostima. Zato je počela da luta hodnicima dok se nije obrela u kuhinji. Srećom, tamo nije bilo nikoga. Pokušaću na zadnji izlaz!, pomislila je. Izašavši na dvorište, u daljini je na visokom zidu ugledala kapiju, koja je, nažalost, bila zaključana.

9


Stisnula je šake shvativši neprijatnost ove situacije. Kako će objasniti Kemu Hilijeru, a kamoli njegovoj tetki, to što se bez dozvole šunja po kući? Ako pokuša da preskoči zid, neko bi je mogao videti. Onda joj pade na pamet da je kuća pored ove, na čijem se prilazu Kem parkirao, prazna. Treba samo da se popne na zid i... Ali kako to da uradi? Brzo se sklonila u senku kada su se najednom otvorila vrata kuće a neko od osoblja ubacio je kesu smeća u kantu. Ne primetivši Liz, čovek se vratio u kuću i zatvorio je vrata za sobom. Ali dao joj je sjajnu ideju. Odguraće kantu do zida i popeće se na nju, pa na ogradu. Pre nego što je krenula prema kanti, još jedan radnik izašao je da izbaci smeće. Liz je bila primorana da još jednom razmisli o svom planu. Ne može doveka ostati u ovom dvorištu. Kada se spremila da se vrati u kuhinju, dogodilo se nešto što joj je pomoglo da odluči. Iza vrata je odjeknuo muški glas koji je objavio da će zaključati vrata. I odmah potom se čuo ključ u bravi. Duboko udahnuvši, odgurala je kantu do zida, izula cipele i prebacila ih preko zida. Potom je stavila tašnu na rame, skupila haljinu i popela se na kantu. Penjanje na zid nije bilo problem, ali spuštanje s druge strane jeste. Nije bilo daleko do zemlje, ali od silne napetosti Liz je nezgodno doskočila i pritom pocepala čarapu i ogulila koleno. Odjednom su se otvorila krila kapije i začuo se zvuk motora na prilazu. Okamenjena, zurila je u farove automobila koji se zaustavio pored nje. Prozor s vozačke strane bešumno se spustio. Liz se sagnula da pogleda unutra. Sve joj je odjednom postalo jasno kada je ugledala lice Kema Hilijera. – Shvatam – rekla je razjareno. – Kuća pripada vama. Zato nije bio problem da blokirate prilaz. – Tačno tako, Liz. Ali nije mi jasno šta to izvodite.

10


2. Poglavlje – Ko je on? – Kemovo pitanje bilo je teško kao olovo. Liz je sedela na udobnoj smeđoj sofi. Nad kaminom, između dvoja vrata koja vode na verandu, visila je slika idiličnog australijskog pejzaža. Pored sofe i dve fotelje u istom stilu bilo je tu nekoliko odabranih ukrasa, ukusno poređanih na parketu. S prozora se pružao pogled na bazen osvetljen podvodnim reflektorima, na visoke čemprese i udaljena svetla sidnejske luke. Kuća Kema Hilijera možda nije bila spektakularna poput tetkine, ali je odavala izvrstan osećaj za stil u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Domaćin ovog zgodnog "kućerka" sedeo je naspram Liz u fotelji. Skinuvši sako i kravatu, otkopčao je gornja dva dugmeta košulje. Oboma je sipao brendi. Čim je ušla u vilu, Liz se uputila u kupatilo da skine poderane čarape, očisti ranu na kolenu i da na nju zalepi flaster. Potom se umila i oprala ruke; nije se ponovo našminkala. To ionako ne bi pristajalo uz pocepanu haljinu i zaprljani blejzer, da ne spominjemo bose noge. Jednu cipelu je, posle temeljne potrage, pronašla u buretu punom kišnice. Liz je dosad rekla samo to da je na zabavi videla nekoga s kim nije želela da se sretne, pa je zato pobegla. Popila je gutljaj brendija osetivši da joj se mišići opuštaju. Primetila je da Kem u majici kratkih rukava i razbarušene kose deluje podjednako upečatljivo kao i na zabavi. Činilo se da tim fascinantnim plavim očima prodire pravo u njenu dušu... – On? – promrmljala je. – Kako to mislite...? – Ne pravite se blesavi, Liz – glas mu je bio odsečan. – Nijedna žena u vama ne bi mogla izazvati tako ekstremnu reakciju. Primetio sam da vam se pogled zaustavio na jednom muškarcu i da ste pobeleli pre nego što... ste utekli. A posledica toga bilo je nekoliko neprijatnosti po mene – dodao je. – Napadne dame? – upitala je nevino. Prostrelio ju je mračnim pogledom. – Ne. Ali kada se niste vratili, zamolio sam Narel da vas potraži u toaletu. Bila je oduševljena – primeti on kivno. – I onda? – Pošto ste nestali bez traga, zaključili smo da ste se taksijem odvezli kući. – Za to vreme lutala sam po dvorištu – Liz uzdahnu. – U redu, bio je muškarac. Mi... Bili smo zajedno, ali veza nije uspela, pa... nisam želela da ga vidim – objasnila je mucajući. Kem Hilijer klimnu glavom. – To mogu da shvatim. Ali zašto ste nestali bez reći objašnjenja? I zašto niste izašli na glavna vrata?

11


– Bila sam u šoku – priznala je. – Pre će biti da vas je uhvatila histerija. Narel je mogla pomisliti da njuškate po njenoj kući. Mogla je pozvati policiju. Ni pomislio nisam da biste mogli reagovati tako neracionalno. Dobro, ali nisi upoznat sa okolnostima, pomisli Liz i ohrabri se gutljajem brendija. – Pitanja srca i ljubavi umeju da budu... komplikovana – reče ona tiho. – Aha. Dakle, vi niste baš toliko nepristupačna ledena princeza, gospođice Montrouz? Liz ne odgovori, a on se namršti. – Upravo sam se setio nečega. Vi ste samohrana majka, zar ne? – istog trena lice joj se pretvorilo u ledenu masku. – Nemojte mi zameriti, ali čini se da zato radite kao ispomoć? – Tako je – ona se ponovo opusti. – Pričajte mi o svom detetu. Zamišljeno je vrtela čašu u ruci. Telom joj se razlio talas topline, kao i uvek kada je mislila na svoje dete. – Moja kćerka Sani uskoro će napuniti četiri godine i jednostavno je... očaravajuća. – Ko brine o njoj dok ste na poslu? – Moja majka. Živim s njom, otac mi je umro. – I lepo se slažete? – zanimalo ga je. – O da, vrlo lepo – uzvrati ona. – Sani voli moju majku, a mama... Pa mama ume da bude ekscentrična, što nije uvek jednostavno. Ali dobro se slažemo i razumemo. – A Sanin otac? – Oprostite, gospodine Hilijer, ali to se vas zaista ne tiče. Ignorišući njenu iznenadnu promenu raspoloženja, nastavio je da je propituje: – Gospođice Montrouz, i te kako me se tiče činjenica da ste nepozvani ušli na moj posed i da ste se šunjali po kući moje tetke. Pošto su obe kuće prepune vrednih stvari, smatram da ste mi dužni objašnjenje. – Pojma nisam imala da je ovo vaša kuća niti da će se zabava održavati u kući vaše tetke – uzviknula je ljutito. – Samo bi idiotu palo na pamet da opljačka obe kuće. – Ili samohranoj majci s finansijskim problemima – primeti on zajedljivo. Koja se, uz to, veoma dobro odeva. Liz je bila van sebe od besa. – Moja odeća nije skupa! Majka mi ju je sašila! – suočena s njegovim sumnjičavim pogledom, popustila je. – U redu. Muškarac sa zabave je Sanin otac. Godinama se nismo ni čuli ni videli. – Jeste li pokušali?

12


Odmahnula je glavom. – Među nama je gotovo za sva vremena. Za njega je to bila avantura, pa nisam imala izbora nego da... – gorko se osmehnula – ... da se saberem i povučem. Problem je bio u tome što... – Niste znali da ste u drugom stanju – prekide je Kem. – O jesam, znala sam da sam trudna – pokušala je da potisne suze koju su navirale. – Ali niste mu rekli – dodao je Kem. – Naravno da jesam. Na to je odgovorio da je abortus u datim okolnostima najbolje rešenje i da će mi pružiti podršku. Već je imao novu devojku i planirao je da se preseli u drugu državu gde ga čeka bolje radno mesto. Verujem da je čak pomislio da sam namerno zatrudnela u pokušaju da ga primoram na brak... – rezignirano je slegnula ramenima. – Odbila sam njegovu pomoć i rekla da ću se snaći. Od onda ga nisam videla... Potom sam otputovala na studije u inostranstvu, pa pojma nemam da li je pokušao da stupi u kontakt sa mnom pre nego što se odselio. – Dakle, on ne zna da ste rodili dete? – Ne. – I ne želite to da mu kažete? – Tako je! – Liz uz tresak odloži čašu na stočić. – Kada je Sani došla na svet, znala sam da ona pripada samo meni. On nije želeo čak ni da se rodi, pa zašto bi je delio sa mnom? I dalje se tako osećam, ali... – potišteno je oborila glavu. – U jednom trenutku moraću da se suočim sa Saninim pitanjima. Kada odraste i počne da shvata, poželeće da sazna nešto o svom ocu. – A dotad on ne sme znati za nju? Dakle, zato ste se večeras tako uspaničili – zamišljeno se zagledao u nju. – Mislite li da bi večeras drugačije reagovao? Liz duboko uzdahnu. – Pojma nemam, ali teško je zamisliti da bi bilo ko odoleo Sani. Toliko podseća na njega... Nedavno sam čitala članak o njemu, postao je uspešan i u braku je četiri godine, a nema decu. Možda sam paranoična, ali plašim se da bi mi on i njegova žena mogli oduzeti Sani. – Liz – reče on odlučno – vi ste Sanina majka i niko vam je ne može oduzeti... osim ukoliko ne možete da se starate o njoj. – Pravno gledano, ne bi imao šanse, ali postoje druge mogućnosti. Kada Sani odraste, možda neće moći da mu odoli. Ugledan je i živi u prvoklasnim uslovima. A ja... S mukom sastavljam kraj s krajem. Ućutala je, savladana osećanjima. – Jeste li ga preboleli, Liz? – Nisam ni zaboravila ni oprostila – utonula u misli, zagleda se u bazen napolju. – Nisam oprostila ni sebi što sam bila tako naivna i glupa. – Nemojte biti strogi prema sebi. To se dešava, doduše, ne uvek s takvim posledicama, ali život nas neprestano uči.

13


Ugledavši razumevanje u Kemovim očima, Liz je sasvim razoružalo njegovo saosećanje lišeno svake osude. Oborila je pogled na bosa stopala u pokušaju da sakrije suze. Odjednom je shvatila da se upravo poverila potpunom strancu koji joj je pritom poslodavac! Odlučno se uspravila na sofi. – Oprostite – rekla je promuklo. – Shvatiću ako poželite da me izbacite na ulicu. Važno mi je samo da mi verujete. – Verujem vam – reče Kem Hilijer bez oklevanja. – I... neću vas izbaciti na ulicu, ali ću vas odvesti kući – iskapio je čašu i ustao. – Mogu da pozovem taksi – reče ona, žurno ustajući sa sofe. – Neću da čujem ni reč! – ogrnuo je sako i u tom trenutku zazvonio mu je mobilni. Pogledao je ekran. – Ah, Porša – promrmljao je. – Verovatno hoće da doda još malo žuči. Jednim pritiskom na dugme isključio je mobilni i vratio ga u džep. – Nije trebalo ono da vam kažem. Verovatno je htela da se izvini. Mislim da treba da se čujete s njom. U njegovim plavim očima zaiskri interesovanje. – Svaka čast što brinete za moj ljubavni život, gospođice Montrouz, ali Porša i ja smo završili. Hajdemo. Pokretom ruke pokazao je Liz da pođe ispred njega. Kem Hilijer ju je ostavio pred njenom zgradom posmatrajući je kako korača prema ulazu. Insistirala je da obuje obe cipele iako se iz jedne cedila voda. Nehotice mu se oteo tihi zvižduk kada je primetio njene duge vitke noge koje bi se svakako mogle meriti s Poršinim. Vitka je i graciozna. Kako to ranije nije primetio? Pa da, zavarale su ga njene naočare, stroga frizura, silovit nastup... Nema sumnje da se iza te fasade nepristupačne ledene princeze krije neodoljiva srcolomka. Umeo je sa ženama i morao je priznati da ga je zaintrigirala. Možda zbog izazova, potrebe da se razbije ledeni omotač dok se ne ukaže strasna žena? Svidelo se to njoj ili ne, primetio je da ni ona nije imuna na njega. Ipak, pomislio je, nestaće iz njegovog života za dve nedelje. Osim ako... Narednog jutra Liz je pripremala kćerki doručak kada je u kuhinju ušla njena majka Meri Montrouz. – Sinoć te nisam čula kad si stigla – reče ona. Da, srećom po mene, pomisli Liz. Nije imala volje da s majkom zalazi u detalje te večeri... Zato je zadovoljila Merinu znatiželju skraćenom verzijom priče. Meri uzbuđeno reče: – Jednom sam kreirala haljinu za Narel Hejstings. Da li je ona zaista tetka Kamerona Hilijera?

14


– Tako je – smešeći se, Liz je puterom premazala parče tosta za Sani. Znala je da je njenu majku zanimalo sve o visokom društvu. – Hm... – Meri se zamislila na tren. – Porodice Hejstings i Hilijer zadesilo je nekoliko tragedija. Liz obrisa mrvice sa Sanine brade i poljubi je u vrh nosa. – Dobra devojčica, sve si lepo pojela. Kakve tragedije? – okrenula se majci. – Kameronovi roditelji poginuli su u avionskoj nesreći, a onda je i njegova sestra izgubila život u odronu lavine. Kako ti se on čini? – Sasvim je u redu – pogledala je na sat. – Moram da krenem. Šta vas dve planirate za danas? – Posetićemo koale u zoo-vrtu. Je li tako, bako? – uzviknu Sani. – I druge životinje, dušice – potvrdi baka raspoloženo. – I ja se tome radujem. Liz pomisli koliko bi lepo bilo provesti ovaj sunčani dan u šetnji zoo-vrtom, a onda energično ustade i spremi se za odlazak u kancelariju. Liz je s majkom i Sani živela u predgrađu Sidneja. Stan je bio komforan... majka se pobrinula za to... ali kvart nije bio otmen, što Meri nije odgovaralo. Ali zato je bio u blizini ulice Oksford, pune otmenih butika i kafića. U blizini je i park u koji su Liz, Sani i Meri često odlazile na piknik. Stan je bio prostran pa je Meri imala radnu sobu u kojoj je primala redovne mušterije za koje je kreirala garderobu. Posle smrti Lizinog oca ostvarila je životni san i otvorila sopstveni butik. Nažalost, posao je propao, ali ne zbog slabe potražnje, već zbog Merinog nedostatka osećaja za biznis. Tada je izgubila svu svoju ušteđevinu. Pošto je zahvaljujući majci Liz uvek bila dobro obučena, nije se primećivalo da živi od ograničenih sredstava. I danas je sjajno izgledala u uskim crnim pantalonama koje su prikrile flaster na kolenu, crno-beloj bluzi s tričetvrt rukavima i kaišem oko struka. Uz to je obula crne kožne cipele s visokim potpeticama od plute i srebrnu ogrlicu u više redova, sa crnim i belim perlama. Kosu je pustila, a umesto naočara stavila je sočiva. Dok se autobusom vozila na posao, u mislima se neprestano vraćala na Kema Hilijera. Više puta je pomno prečešljala događaje iz prethodne večeri. Kem Hilijer je nije osuđivao, pogotovo ne u vezi sa Sani... Posle katastrofalne veze sa Saninim ocem Liz se usredsredila na to da izgradi život za kćerku i sebe. Bila je sita muškaraca. "Ko se na mleko opeče, taj i u jogurt duva". To joj je bio moto. Nesvesno je izgradila i do savršenstva dovela ekstremno delotvornu fasadu nepristupačne ledene princeze. To je, naravno, uzelo svoj danak jer je morala teško da radi da bi krpila kraj s krajem, pri čemu ju je neprestano grizla savest što ograničava život svojoj majci. Često je strahovala da će prevremeno ostariti i da nikada više neće naći sreću s muškarcem zbog razočaranja koje ju je pritiskalo poput nevidljivog bremena.

15


Priznala je sebi da je ipak osetila telesnu privlačnost prema Kemu Hilijeru, koji je u njoj izazivao osećanje ljubavi i mržnje istovremeno, iako tu, naravno, nije moglo biti reči o ljubavi. S jedne strane, bio je besramno arogantan, a juče tako pun razumevanja da mu je poverila sve što joj tišti srce i dušu. Čemu sve to? pomislila je. Uskoro će nestati iz njegovog života. Rezignirano je izašla iz autobusa ne sluteći šta je očekuje. Posle kraćeg pešačenja ušla je u zgradu "Hilijer korporacije" i požurila kroz foaje prema liftovima. Prvi koji se zaustavio stigao je iz podzemne garaže. Liz je ušla u njega i tek kada su se vrata zatvorila, primetila je da je u liftu sama sa svojim šefom. – Dobro jutro, gospođice Montrouz – reče on. – Dobro jutro, gospodine Hilijer. Pogledom ju je odmerio od glave do pete, a uglovi usana podrugljivo mu se izviše. – Teško je zamisliti da ste vi provalnica koja je sinoć preskočila zid. Liz ga ošinu ljutitim pogledom, a potom se zagleda u pod. – Jeste li se oporavili, Liz? – Jesam – hladno je uzvratila i nakon kraćeg razmišljanja dodala: – Hvala. Bili ste... – nije se setila prikladne reči. – Hvala. – Nema na čemu. Lift se zaustavio, ali oboje su i dalje stajali. Kao juče u Kemovom autu, atmosfera u liftu počela je da pršti od napetosti. Elegantno odeven, u sivom odelu sa svetloplavom košuljom i srebrno-plavom prugastom kravatom, izgledao je sjajno. Uz to, bio je svež, istuširan i obrijan, s pažljivo očešljanom kosom, fascinantno plavim očima i lepim rukama. Liz se zavrtelo u glavi od čulnosti kojom je zračio budeći u njoj čežnju za telesnim kontaktom... za dodirom, strasnim poljupcem... Pogledi im se sretoše i Liz primeti nervozni trzaj mišića na Kemovom licu, koji joj otkri da su i njegova osećanja uskomešana. Njegovi pogledi sinoć otkrili su joj da je više nije smatrao samo kancelarijskim inventarom. Poput strujnog udara protrese je pomisao na to da je možda želi kao i ona njega. Tek kada su se vrata lifta polako zatvorila, oboje su se trgnuli iz nepomičnosti. Pritiskom na dugme Kem je otvorio vrata i propustio Liz. Ona se bez reči uputila u svoju kancelariju. Moli je podigla pogled sa papira pred sobom i oboma je uputila prijateljski osmeh. – Liz, dođite za deset minuta u moju kancelariju da proverimo dnevni raspored. I molio bih kafu, Moli – naložio je pre nego što je nestao iza vrata. – Kako je bilo sinoć? – upita Moli. – Gospođica Pengeli je zvala već dvaput. Liz složi grimasu. – Bojim se da je s tim svršeno. – I bolje je tako – primeti Moli. – Treba mu prava žena, a ne te smešne filmske zvezde... I pas moje komšinice bolji je glumac od gospođice Pengeli!

16


Osam minuta kasnije Liz se spremila da predstavi šefu raspored sastanaka. Nasula je u čašu vode iz frižidera, ali umesto da je popije, prislonila ju je uz čelo. Definitivno sam pomerila pameću, pomisli ona. A bogami je i on ako mu pada na pamet da se upusti u vezu sa mnom. Ili mu možda samo treba zamena za Poršu? Neko ko će ga odbraniti od napadnih dama... i ni u ludilu ne verujem da je tim ženama samo njegov novac na umu. Ali dok ga je upoznavala s rasporedom, atmosfera među njima bila je poslovna. – Dobro – reče on. – Jeste li dobili materijal za "Fortuna" konferenciju? – Ona klimnu glavom. – Želim da budete tamo. Treba prikupiti još mnogo materijala. A potom ćete me odvesti u restoran "Bromvič" i doći ćete po mene kasnije. Tamo nema mesta za parking. – U redu – promrmljala je pomalo nesigurno. On je pogleda. – Ima li problema? – Treba li da vozim vaš automobil? – Zašto da ne? – Da budem iskrena... – Liz je nervozno zagrizla usnu – bojim se da ga ne ogrebem. On se zavali u naslonjač. – Nisam ni pomislio na to. Dobro, uzmite kola iz voznog parka. Liz se opustila. – Mislim da je to bolja ideja. Zadrhtao mu je krajičak usana i Liz je pomislila da će se on našaliti, ali na lice je smesta navukao beziražajnu masku. Liz je bila ljuta na sebe. U liftu je bila savršeno hladna i odbojna sve dok u vazduhu nije zavladala erotska nota a onda je njena maska spala. Znala je da bi veza s njim bila nezamisliva ludost, ali očito je delićem svog bića čeznula za njegovom pažnjom... Nakašljala se i ljubazno je upitala: – Kad želite da krenete? – U pola jedan. "Fortuna" konferencija zakazana je za pola deset. Liz i Moli zajedno su pripremile salu. Diskusija je protekla bez problema. Liz je podelila materijal, preuzela dokumenta, pobrinula se za kafu i vodu... i ljubaznim osmehom primila je preterane znake zahvalnosti od niskog, korpulentnog potpredsednika kompanije "Fortuna Sifud Grup". Osećaj peckanja na leđima nagnao ju je da se osvrne... i ugleda nezadovoljstvo u pogledu Kema Hilijera.

17


Nije valjda pomislio da joj je stalo do komplimenata nekog potpunog stranca? S druge strane, Liz je znala za predrasude po kojima su samohrane majke u stalnom lovu na muškarce... Dok je vozila šefa u restoran u firminom "mercedesu", njegovo neraspoloženje postalo je očigledno. – Izuzetno ste oprezan vozač, gospođice Montrouz – prebacio joj je. – Automobil nije moj, a vodim računa i o vama. – Preterani oprez može da izazove nesreću – zareža on. – Rodžer je mnogo bolji vozač. Liz je kiptela od besa, ali uzdržala se od komentara. – I uz Rodžera ne moram da brinem – nastavi on zajedljivo – o prljavim i niskim ponudama matorih drtina. Do vraga! Imali ste dovoljno mesta da obiđete autobus! To je bilo previše! Parkirala se uz bankinu, isključila je motor i, pruživši Kemu ključeve, smireno je rekla: – Ako hoćete da u jednom komadu stignete u "Bromvič", moraćete sami da se odvezete. I nemojte više tražiti da vam glumim vozača. Inače, sasvim sam sposobna da se odbranim od prljavih ponuda, a kritike na račun mog stila vožnje možete zadržati za sebe, jer ste vi slika i prilika opasnosti po bezbednost u saobraćaju. – Liz... Ne obazirući se na njega, otvorila je vrata i izašla.

18


3. Poglavlje Dva minuta kasnije Kem je sedeo na vozačkom, a ona na suvozačkom sedištu nemajući pojma da li je on van sebe od besa ili će je ismejati, iako je slutila da je ovo drugo verovatnije. – Dobro – reče on uključujući se u saobraćaj – nazovite restoran i obavestite ih da ne dolazim. – Ali ne možete... – O, mogu. ionako nisam želeo da idem na taj glupi poslovni ručak. Od dvesta ljudi niko neće primetiti moje odsustvo. – Šta da kažem? – Recite... – zamisli se na trenutak – ... da, kažite im da sam frustriran posle svađe sa svojom sekretaricom koja ne samo da je pretila da će me rastaviti na sastavne delove, već me je označila kao opasnost po javnu bezbednost. Liz nije bilo do smeha. – Vrlo originalno! – frknula je. – Naravno, možete reći i da ću po tako lepom danu radije otići na plažu da tamo ručam. Tako je, počastićemo se ribom i pomfritom. Šta kažete? Ona se zavalila u sedište. – Verovatno nema smisla da vas ubeđujem da je to loša ideja. – Tako je – šarmantno se osmehnuo. – O tome je trebalo da razmišljate pre nego što ste mi predali "kormilo" u šake. – Ali bili ste nemogući! – Hm... – on se namršti. – Danas i jesam donekle van sebe. Osećate li se i vi tako? I šta se to zapravo desilo u liftu? – dodao je tiho. Liz se zagledala preda se pitajući se kako da odgovori na to. Ni sama nije znala zašto ta suptilna erotika neprestano izbija medu njima. Godinama nije osetila ništa slično i sada se uplašila. Setivši se neplaćenih računa, ponovo se vratila u stvarnost. Ne sme reskirati gubitak radnog mesta! – Želela bih da izvinim za svoj ispad – izgovorila je pokajnički. – Verovatno nisam dobar vozač. Nedostaje mi iskustvo, ali pokušala sam. Kameron Hilijer joj je dobacio podrugljiv pogled. – Nemate ništa da dodate na to? Znala je da aludira na situaciju u liftu, primetio je da je izbegla odgovor na to pitanje. Nervozno je kršila prste donekle smireno uzvrativši: – Ne. Neko vreme vladala je tišina, a onda je on rekao: – To zvuči konačno. Mislite li da među nama ne može biti ničeg što bi prelazilo granice poslovnog odnosa? Liz provuče prste kroz kosu.

19


– Ne – promrmljala je. – Nazvaću restoran mada sumnjam da će mi se neko odazvati. – Onda to nije suđeno – reče on, a Liz je shvatila da pritom nije mislio na poslovni ručak. Posle kraćeg oklevanja odlučila je da učvrsti svoj stav po tom pitanju: – Nema potrebe da me izvodite na ručak, gospodine Hilijer. – Pogrešno ste me shvatili – uzvratio je opušteno. – Prvo, umirem od gladi, a drugo, i s Rodžerom odlazim na ručkove ako smo na putu. Vaša sumnjičavost je, dakle, izlišna. – Sumnjičavost? Kada ga je pogledala, njegove plave oči sevale su od zadovoljstva. – Sumnjičavost da bih mogao pokušati da probijem vaš ledeni oklop. Liz je osetila da joj se krv penje u obraze. Restoran u koji ju je odveo imao je terasu na otvorenom od koje je široka staza vodila do mora. Seli su za sto pod suncobranom, naručili jelo i odmarali oči na blistavoj vodenoj površini. Kem je neobavezno ćaskao dok su uživali u ribi i pomfritu. Dakle, on ume da bude i drugačiji, pomisli Liz. Umesto ćudljivog i arogantnog milionera, naspram nje je sedeo duhovit druželjubivi muškarac. Odjednom joj se učinio još mladim. – Dakle... – bacio je pogled na sat. – Nazad na posao. Liz ustade. – Hvala na ručku. Za trenutak su im se pogledi sreli a onda su pošli prema automobilu. Liz je znala da će ovaj izuzetno prijatni ručak izazvati nemirne snove. Sani nije imala sličnih problema. Uzbuđeno je prepričavala dogodovštine iz zoo-vrta i zaspala je istog trena kada ju je Liz spustila u krevet. Liz je poljubila devojčicine zlatne uvojke i na prstima se išunjala iz sobe. Satima kasnije prevrtala se u krevetu dok su joj se u mislima odvijali prizori ovog neobičnog dana. Ne smem to dozvoliti, ubeđivala je sebe. A ne mogu ni da dam otkaz, jer bi me agencija degradirala, što bi značilo niža primanja ubuduće. Moram misliti na Sani. Ne smem dozvoliti da još jednom budem iskorišćena i odbačena. Zurila je u tamu dok su joj vrele suze tekle niz obraze. Ne sme dozvoliti da joj još jedan muškarac razori život. Srećom, Kem Hilijer je naredna dva dana proveo na poslovnom putu. Došao je nekako bolje raspoložen, manje odsečan, bar prema Liz, i nije spominjao situaciju u liftu. Da se nije pomirio s Poršom, ili joj je možda našao zgodnu zamenu?

20


U svakom slučaju, Liz se donekle opustila. I kada su se putujući na jedan sastanak zaglavili u saobraćaju, nije se ljutila što joj je postavio nekoliko ličnih pitanja da brže prođe vreme. Bio je tmuran i oblačan dan. Daleko pred njima dogodila se nesreća, a nad njima je kružio helikopter. – Čini se da se dogodilo nešto ozbiljno – promrmljala je Liz. – Zakasnićemo. Slegnuvši ramenima, on je isključio motor. – Ne možemo ništa učiniti. Pričajte mi o svom detinjstvu. Liz je zagladila rukom crvenu haljinu uz koju je nosila tanku crnu jaknu. – Otac mi je bio nastavnik i intelektualac, a majka... – zastala je tražeći prave reči – ... ona je kreativan tip, neverovatno je vešta s rukama, ali nije mnogo praktična u smislu biznisa. Uprkos razlikama, lepo su se slagali. Ona je umela da ga razvedri, a on je umeo da odgovori majku od njenih ludih ideja. Kao nastavnik, veliku pažnju poklanjao je obrazovanju. Mnogo je od mene očekivao. Zato sam dobila stipendiju za privatnu školu, a kasnije i za fakultet. On... – ućutala je. – Pričajte dalje – zamolio je Kem. Pitala se zašto ga sve to zanima. Ko zna, možda ga i zabavlja. – Mislila sam da sam nalik na oca, ali odnedavno sam počela da primećujem sličnosti s majkom. Ona je talentovana kuvarica, i ja sam u međuvremenu dobro ovladala tom veštinom, ali kao krojačica nikada joj neću biti ni do kolena. – Kako ste uspeli da uskladite studije s detetom? – upita je. – To ne može biti jednostavno. Za trenutak su njen pogled privukle njegove šake na volanu, pa je brzo pogledala kroz prozor. – Nije bilo jednostavno, ali mi je mnogo pomoglo to što sam imala jasan cilj pred očima. Naravno, uz studije sam morala da radim svakojake poslove. – Na primer? – Za prijemnim pultom u salonu za tetoviranje, u odeljenju za pića u supermarketu, čuvala sam i odgajala decu... – ona uzdahnu. – Tada mi je otprilike umro otac. Nije doživeo da vidi Sani. Ali čvrsto sam odlučila da završim školovanje jer sam znala da bi, u suprotnom, bio duboko razočaran. – Kako ste postali lična asistentkinja? – Pukom srećom. Jedan moj profesor bio je u kontaktu sa agencijom. Prošla sam obuku, majka me je snabdela odgovarajućom garderobom i, evo me! – A uz to ste i veoma oštroumni – rekao je više za sebe. – Pretpostavljam da se između angažmana odmarate? Liz klimnu glavom. – Kad god je to moguće, po dve nedelje. Da olakšam majci, ali i da provedem više vremena sa Sani. – Vaša majka i dalje vam šije garderobu? – Da. Sašila je blejzer koji sam nosila na zabavi vaše tetke.

21


– Otac bi se ponosio vama. – Hvala. – A Sanin tata? Jeste li posle nabasali na njega? Liz odmahnu glavom osećajući neprijatnost. – Pitam se da li se preselio u Sidnej. – Ako želite, mogao bih to saznati. – Ne, hvala vam. U to ne treba dirati. O, pogledajte, automobili su krenuli, ima još šanse da stignemo na vreme. Činilo se kao da je želeo još nešto da kaže, ali je odmahnuo glavom i uključio motor. Iste večeri Liz je, na svoju ogromnu žalost, iz jednog intervjua na radiju saznala da Sanin otac, ekonomski ekspert, planira da se preseli u rodni Sidnej. Liz užasnuto isključi radio. Prema Saninom ocu osećala je samo još odvratnost. Narednog jutra trebalo je da obavi neobičan zadatak za šefa. Pripremajući kancelariju za Kemov sastanak s direktorom Ijudskih resursa, Liz je počistila nered na njegovom pisaćem stolu i pritom načula telefonski razgovor koji nije bio baš poslovan. – Razbio je prozor? – izgovorio je u slušalicu. – Ni slutio nisam da ima snage da... Dobro, nije problem. Kaži mu da ne pokušava da to ponovi dok se ne vratim – spustio je slušalicu i okrenuo se Liz. – Sećate li se pesme o bumerangu koji se nije vratio? – Ne. – Ja se sećam – rekao je otegnuto. – Pokušajte, molim vas, da mi nađete tu pesmu. U tom trenutku čulo se kucanje i direktor je ušao unutra. Satima kasnije Liz je saopštila šefu da je pronašla pesmu o bumerangu i da se oduševila njome. – Pravi evergrin. Peva je Čarli Drejk. Njegov bumerang ne samo da se nije vratio već je i pogodio avion Letećeg Doktora. – Odlično – reče Kem Hilijer ne nudeći nikakvo objašnjenje. Nekoliko dana kasnije ponovo ju je iznenadio. Nakon što je pročitala šefu raspored za taj dan, zatražio je da vidi i raspored za naredni. Preletevši preko popisa termina, vratio joj je rokovnik. – Odložite sve sutrašnje termine. – Sve? Ali... – bilo je bar deset važnih sastanaka. Odlaganje će izazvati pravi haos. – Dobro. Ovaj... šta da kažem ljudima? Da ste hitno morali da otputujete? Ili... On joj se neodoljivo osmehnu, pa reče: – O, da...

22


– Želite li da me uputite u svoje sutrašnje planove, gospodine Hilijer, ili biste radije da ne znam ništa o tome? – Teško izvodljivo, jer ćete sutra poći sa mnom. Putujem u Jevaru i treba mi vaša pomoć. – Jevara? – ponovi ona zbunjeno. – To je moja vikendica u Plavim planinama. – Plav... – Liz postade svesna da sve ponavlja poput papagaja, pa brzo upita: – Koliko će to trajati? – Jedan dan, normalno radno vreme – odgovori on. – Ako krenemo u osam ujutro, vratićemo se pred kraj radnog vremena. I obucite se ležerno – zavalio se u naslonjač. – Pa, još samo tri dana i Rodžer se vraća na posao. – Tako je – reče ona tiho. – A vi krećete u nove pobede, Liz. – Da. – Dobro smo sarađivali – ućutao je na tren, a onda je cinično dodao: – Ako zaboravimo da ste često želeli da me ošamarite i da ste zapretili da ćete me rastaviti na sastavne delove. – Pošto mi to nikada nećete zaboraviti, dobro je što uskoro odlazim... U tom momentu vrata kancelarije se naglo otvoriše i Porša Pengeli ušeta unutra. – Kem, moramo da razgovaramo... Oh! – Porša se ukoči, a potom nastavi manekenskim hodom. Bila je u crnoj uskoj haljini od svile i sa svetlocrvenim džemperom na ramenima, a u ruci je držala veliku tašnu iste boje. – A ko je to? – upitala je pokazavši glavom na Liz. Liz ustade i dohvati rokovnik. – Ovde radim. Ako je to sve, gospodine Hilijer, vratila bih se poslu. Izvinite – obratila se Porši i, izlazeći, čula je još samo to kako Porša strasno i molećivo guče: "O, Kem". Narednog jutra krenuli su tačno u osam. Iza Penrita put je vodio uzbrdo i pred njima se ukazaše čarobne Plave planine. Liz je negde pročitala da plava izmaglica koja obavija planine potiče od eteričnog ulja iz eukaliptusovog drveta koje uspeva na njenim padinama. Put se uspinjao zavojitom putanjom sve više, a pred njima se pružao pogled na brda obavijena plavom izmaglicom. Posle nekog vremena Kem je upita: – Koje vam je naredno zaposlenje, Liz? – Još ga nemam. Ali uvek nešto iskrsne. – A šta radite ako duže vreme ne bude ničeg?

23


– Snaći ću se. Svaka čast što brinete, ali ne želim da pričam o tome. Odlazim za nekoliko dana i smatram da je bolje za oboje da ne mešamo privatno s poslovnim. – Ah, zaista? – neko vreme vozio je u tišini. – Taj voz je odavno prošao. Liz se namrštila. – Kako to mislite? On ju je okrznuo letimičnim pogledom, ali Liz je primetila tračak ironije u njemu. – Narel je bila u pravu. Nismo stvoreni za odnos šefa i radnice, gospođice Montrouz, između nas pršte varnice, a to je počelo pre dve nedelje u ovom automobilu. Možda upravo onog dana kada ste ogrnuli svoj čarobni blejzer i raspustili kosu.

24


4. Poglavlje Liz je bila zabezeknuta. – A to se nastavilo i narednog jutra, u liftu – nastavio je ulazeći u krivinu. – Zapravo, nije sasvim zgasnulo uprkos vašem trudu da to potisnete. Bilo je besmisleno pobijati njegove iskrene reči. Smeteno je oborila pogled na svoje ruke. – Pa da – izgovorila je jedva čujno – može biti da vam se sviđam. I obrnuto, takođe. Krajičkom oka videla je taj neodoljivi osmeh, a onda je rekao: – Ne funkcioniše to baš tako. – Kao odrasli ljudi, trebalo bi da odlučujemo o svojim postupcima – rekla je ležerno. – A po kom to osnovu? To bi bilo van pameti – skrenuo je na jedan prilaz s visokom kapijom. – Stigli smo? – upita Liz. – Veoma daleko – rekao je ležerno, ali Liz se učinio donekle mračnim. Otvorila su se vrata i petogodišnji dečak pojavio se na pragu. Uzbuđeno je poskakivao dok je dadilja pokušavala da ga obuzda. – Ko...? – ućutala je ne želeći da deluje znatiželjno. – To je Arči – objasni Kem Hilijer. – Sin moje pokojne sestre. Usvojio sam ga. Kem je izašao iz automobila, a Arči se otrgnuo iz dadiljinih ruku potrčavši ujaku u susret. – Kem! Konačno si tu! Venona ima šest kučića, a ja smem da zadržim samo jedno! Kem Hilijer podiže sestrića i čvrsto ga zagrli. – Pomisli na petoro druge dece koja takođe žele kucu. Liz je pretpostavila da je dečak stariji, a pažnja kojom se njen šef ophodio prema petogodišnjem detetu ogrejala joj je srce. – Tako je – reče Arči polako i zagrli Kema. – Ostaješ li ovde? – Neću prenoćiti – ugledavši Arčijevo razočarano lice, brzo je dodao: – Ali ću doći ponovo za vikend – spustio je dečaka na pod. – Arči, ovo je Liz, ona radi kod mene. – Dobar dan, Liz – pozdravi dečak kulturno. – Hoćeš li da vidiš moj zoo-vrt? Liz čučnu. – Jedva čekam da ga vidim. Arči je uhvati za ruku i povede. – Nemoj predugo, Arči – opomenu ga Kem. – Liz i ja moramo da radimo.

25


Arčijeva menažerija bila je u ograđenom i mrežom natrikljenom kompleksu u blizini kuće. Uske šljunčane stazice vodile su kroz vrt vijugajući između žbunja i drveća. Arči je ponosno pokazao Liz kaveze s kunićima, porodicu morskih prasića, upoznao ju je s belim kakaduom koji je umeo da kaže: "Zdravo, bitango!" i "Sto mu gromova!" Potom ju je poveo do jezerceta s malim vodopadom gde je živelo šest žaba i do ribnjaka sa zlatnim ribicama. – Sve si ovo napravio? – upita Liz zapanjeno, pomislivši kako bi se to dopalo Sani. – Da – on pritisnu dugme za daljinsko upravljanje i krila se razdvojiše. Dobrodošli u Jevaru, Liz. Odjednom je poželela da pobegne. Činilo joj se da ulaskom na ovo područje gubi kontrolu nad sobom. Ali dok su se polako vozili popločanim prilazom, Liz je zanosni prizor ostavio bez daha. Između veličanstvenog drveća prostirale su se leje belih i plavih afričkih ljiljana, ruža i gardenija. Grmovi jasmina širili su slatkasti miris, a stabla žakarande sa svetlo-ljubičastim cvetovima obavijali su zeleni listovi orlovih noktiju. Bila je to prava eksplozija mirisa i boja. – Predivno je – uzdahnula je savladana utiscima. – Hvala. Vrt u izvesnom smislu predstavlja sećanje na moju majku, na njenu ljubav prema cveću i njen smisao za lepo, koji je nekako očuvala tokom teških razdoblja života s mojim ocem. Zaustavio se pored fontane iza koje se uzdizala jednospratna zgrada od opeke prekrivena šindrom. Drveni stilizovani prozori bili su zaštićeni rešetkama od kovanog gvozđa, a ulazna vrata ukrašavao je izrezbareni delfin sa simpatičnom okruglom mesiganom alkom. – Ni kuća nije loša – primeti Liz. – Jeste li je sami gradili? – Ne. Nisam imao ništa s tim. Dodao sam ovo ovde – pokazao je fontanu. Figura u centru fontane predstavljala je delfina od bronze kako iskače iz vode. – Imaju li delfini posebno značenje? – upita Liz. Zamislio se na trenutak. – To i nije loš simbol za nekoga čiji su preci bili moreplovci. Liz se prisetila slika u kancelariji. – Daleko ste dogurali. – Ne, ludice. Meni je samo pet godina – uzvrati Arči. – Kem je uradio gotovo sve, a ja sam mu pomagao. – Shvatam – reče Liz ozbiljno. – A gde su Venona i njeni mladunci? – Tamo, u štali. Venona je ponekad bezobrazna i ume da smota kuniće. Ali svoju kucu naučiću da se to ne radi. Problem je samo u tome što ne znam da li ću dobiti žensku ili mušku kucu. – Sigurno ti Kem može pomoći, on se razume u to.

26


Arči se široko osmehnu. – Kem zna sve! A sad ću ti pokazati Valija, mog guštera plavog jezika! – Vau! – uskliknu Liz i spusti se na kolena da pobliže pogleda guštera. Kada se Kem nešto kasnije pojavio, Liz i Arči su još uvek klečali pred kavezom pokušavajući da izmame Valija. Liz se uspravila otresajući zemlju s kolena. – Oprostite, ali ovo je fascinantno. Sani bi se oduševila da to vidi. – Ko je Sani? – upita Arči. – Sani je moja kćerka, i ona voli životinje. – Dovedi je ovamo da se zajedno igramo – reče Arči. – Videćemo, Arči – ubaci se Kem. – Smem li sada da odvedem Liz? Arči se nevoljko složi. – Veoma lepo ste primljeni – primeti Kem na putu do kuće. – Kada čovek provodi mnogo vremena s decom, i sam postane dete -odgovori Liz zadovoljno. Ušavši u kuću, zadivljeno je zastala. Na foaje se nadovezivao prostrani dnevni boravak. Udoban nameštaj pozivao je čoveka da sedne i odmori; ali Liz je bila oduševljena pogledom kroz panoramske prozore. Strma padina koja se nastavljala na zelenu dolinu blistala je pod zracima jutarnjeg sunca. I u radnoj sobi dočekalo ju je prijatno iznenađenje s pogledom na negovani vrt, a u daljini pašnjaci i nekoliko konja. Još dalje nazirala se zgrada s dva krila i zvonikom, očito konjušnice. Duž dva zida pružali su se regali puni knjiga, a preostala dva prekrivale su uramljene slike konja i ribarskih brodova. Pod je bio zastrt tamnoplavim tepihom, a stolice s oba kraja pisaćeg stola tapacirane su kožom. – Kako možete da se otrgnete od ovog predivnog mesta? – reče Liz kad im joj je dodao šoljicu kafe. – Da li je mali privatni zoo-vrt bio vaša ideja? – Manje-više. Arči se oduvek zanimao za životinje, pa sam pomislio da bi to trebalo da uradimo kako valja. Uostalom, to mu je pomoglo da preboli gubitak majke. Liz diskretno promeni temu. – Ovde sam radi posla, pa... – zastala je primetivši ironični sjaj u njegovim očima. I odjednom je na površinu isplivalo sve što je rekao u automobilu pre nego što joj je Arči zaokupio pažnji zoo-vrtom. Osetila je da joj gore obrazi i za trenutak je sklopila oči. – Pustimo to, gospodine Hilijer – rekla je tiho. – Nema smisla pričati o tome. Zavalio se u naslonjač dok je dugim prstima premetao srebrnu hemijsku olovku.

27


– Zašto? To se desilo. – To je van pameti – odvrati Liz hladno. – Samo mali, beznačajni intermeco? – osmehnuo se. – Pa ipak ste iz vedra neba dobili šut-kartu. Da li je to možda odigralo neku ulogu? – Porša mi zaista nije bila ni na kraj pameti. To možda zvuči... – Brutalno – ubaci ona. Zamišljeno ju je pogledao. – Porša je mislila da bi me, kao protivuslugu za svoj... pa, šarm, mogla ubediti da investiram u njenu kolekciju kupaćih kostima. Želela je po svaku cenu sama da ih kreira i, naravno, da ih prikaže – reče on suvo. – Kada sam malo istražio tržište, shvatio sam da je tu došlo do zasićenja i da se ne isplati investirati. lako joj ništa nisam obećavao, ona smatra da sam je prevario. – Ah... – Delujete iznenađeno. – I jesam – priznade Liz. – Mislili ste da mi je jedini pokretač povređena sujeta? – Ovaj... da. Ali kako to da niste predvideli da neće hteti da izađe s vama? Skrušenog lica, provukao je prste kroz kosu. – Da, tu mi je definitivno nešto promaklo – priznao je. – Mislio sam da će verovati mojoj proceni, bar posla što se tiče – slegnuo je ramenima. – Svejedno, Porša i ja smo završili – reče odlučno. – Bez brige, ona će brzo naći zamenu. Verovatno mnogo pre mene, pošto vi po svaku cenu morate da glumite ledenu princezu. Liz ga šokirano pogleda. – Otkud znate...? – Znamo se skoro mesec dana, što je dovoljno da primetim kako se i kada skrivate iza tog ledenog oklopa. Liz bespomoćno zatrepta i zausti da odgovori, ali je Kem preteče. – Svejedno, pustimo sad to. Razumete li se u konje? – Ne znam zašto me to pitate, ali obožavam konje. Jahala sam kao dete. I da vam unapred odgovorim na pitanje o ribarskim brodovima: nikada nisam bila na jednom niti osećam potrebu za tim. Zatečeno se zagledao u nju. – Zašto bih vas to pitao? – Liz pokaza zid. – Čini se da su za vas konji i ribarski brodovi neraskidivo povezani. – Tako je. Od oca sam nasledio ribarsku flotu koja mi je omogućila da držim konje. – A otkud Šekspir u svemu tome? – Primetili ste to? To je u vezi s mojom majkom. Ona je volela Šekspira. – Aha – Liz utihnu na tren, a onda reče: – Kažite, zašto ste me pitali za konje? Mislila sam da sam ovamo došla posla radi.

28


– I jeste reč o poslu, Liz. Želeo bih da vas angažujem kao menadžerku Jevare. Nameštenje podrazumeva logistiku. Ovde se često održavaju priredbe i zabave. Imam dobro osoblje, ali mi je potreban neko da koordinira poslove u kući i u štalama. – Ali... – ona se nakašlja. – Ne razumem se baš do te mere u konje. – To zapravo nema mnogo veze s konjima. Imamo tri pastuva, dvadeset sopstvenih kao i niz tuđih kobila, ždrebnih i s porodom, koje su smeštene kod nas. Papirologija je ogromna. A uz to je još za rasplod s našim pastuvima potrebna verifikacija rodoslova kobila. Treba mi neko da sve to organizuje pomoću kompjutera. Liz duboko udahnu, ali ništa ne reče. – Papirologija je prevelik zalogaj za mog konjušara i dresera, da ne pominjem silne ljude koji dolaze poslom na Jevaru. Na raspolaganju bi vam bila prijatna kućica, s dovoljno prostora za Sani i vašu majku, a Sani bi imala čak i malog prijatelja... Arčija. – Ali... – ona proguta knedlu. – Zašto ja? – Ostavili ste utisak na mene. Smatram da je posao sekretarice rasipanje vašeg talenta. Umete s ljudima, umete da organizujete posao. – Ja... Ne znam šta da kažem – promuca Liz. – Dobro, hajde još da se dogovorimo za platu – pomenuo je velikodušnu sumu. – Predlažem tromesečni probni period... u slučaju da vas obuzme čežnja za gradskim životom ili slično – dodao je namignuvši joj. – A šta ako ne bih povela majku... – Liz je razmišljala naglas. – Zašto? – Ona voli da čuva Sani, ali ova ponuda pružila bi joj priliku da se bavi onim što voli. Život ovde ne bi joj odgovarao. – Arčijeva dadilja pomoći će i u čuvanju Sani. Liz ga neodlučno pogleda. – Da li sve ovo podrazumeva posebne uslove? – Kao na primer? – reče on tiho. – Na primer, kao put do vašeg kreveta. Strogo je pogledavši, odgovorio je: – Draga moja Liz, grdno se varate ako mislite da sam primoran da plaćam ovako visoku cenu za to. Znate i sami da smo se jedva kontrolisali u onom liftu, ali ako želite da nastavite život kao usedelica, vi odlučujete. – Vi ste načeli tu temu – uzviknu Liz. – Ja sam bar iskren. – A ja nisam? – Ne sasvim. Liz uzdahnu. – Verovatno ne znate da je, samohrana majka lak plen nekim muškarcima.

29


Kemove plave oči se smračiše. – Znam ponešto o samohranim majkama. I moja sestra je to bila... Liz je tog trena shvatila njegov pogled pun razumevanja kada mu je ispričala svoju priču. – Iskren da budem, stalo mi je da uz Arčija bude prava osoba koja će ga voditi kad ja nisam tu. Sledeće godine polazi u školu i želeo bih da mu ova godina bude lepa, da se oseća zbrinutim i srećnim. – Otkud znate da sam ja prava osoba za to? – Video sam vas sa Arčijem, a primetio sam i kako vam se lice razneži dok pričate o Sani. – Ipak.. Sve se prebrzo dešava. – Tajna mog uspeha je u sposobnosti da dobro procenim situaciju i brzo donesem odluke – uozbiljio se, ali mu je u očima zaigrao tračak zadovoljstva. – Oprostite – oglasio se ženski glas pred vratima. – Ručak je spreman, gospodine Hilijer. Servirala sam u kuhinji ako je to u redu. – Hvala, gospođo Preston. Kuhinja je bila ogromna, na prozorskim daskama bile su saksije sa začinskim biljem. Seli su za sto za ručavanje. Gospoda Preston, sedokosa žena rumenih obraza, poslužila je šnicle, pekarski krompir s pavlakom i vlascem i mešanu salatu. – Gde je Arči? – upita Liz. – Na pregledu kod zubara. Gospođa Preston je godinama moja domaćica, a uz to je nadarena kuvarica – podigao je čašu vina da joj nazdravi. – Ispričajte nam ono što ste meni već rekli, gospodo Preston. Domaćica se obratila Liz. – Nedavno sam nazvala gospodina Hilijera jer znam da se mogu osloniti na njegovo razumevanje. Sustižu me godine i želela bih da se usredsredim na kuvanje. U ovako velikom domaćinstvu, s tako mnogo gostiju... bilo bi mi draže da neko drugi koordinira ostale poslove. Liz je bila zatečena. Dakle, Kem joj taj posao nije ponudio iz ćefa. I očito je da ga svi zaposlenici vole. – Kakva god da bude moja odluka – reče Liz između dva zalogaja – bilo bi šteta da budete opterećeni organizacijom jer ste veoma talentovana kuvarica. – Hvala – nasmeši se gospođa Preston. – Arčiju ste se baš svideli. Spomenuo je da imate kćerku, a ovo je sjajno mesto za decu. – Dakle, kako glasi vaša odluka? – upita Kem Hilijer dok su posle jela šetali pored štala. – Ja... Još uvek nisam sigurna – priznala je Liz. – Bili biste odgovorni za vođenje domaćinstva i celog imanja. – Možda bi vam muškarac više odgovarao za taj posao.

30


– Smatram da su žene bolje – reče on. – Pogotovo one koje ne trpe glupost čak ni od svog šefa. Liz se osmehnu. – Gde smo stali? – nastavi Kem. – Da, kompjuterski program za vođenje domaćinstva treba unaprediti, a postoji program i za vođenje štala. Ovaj posao značiće u vašoj radnoj biografiji – dodade on. – Menadžerka imanja Jevara zvuči bolje od sekretarice na ispomoći. – Recimo da pristanem. Kada bi trebalo da počnem? On sleže ramenima. – Ne pre nego što se Rodžer vrati. Potom možete uzeti nekoliko slobodnih dana za preseljenje. Kada su ušli u kancelariju iznad štala, Liz je ugledala muškarca divovske građe, četrdesetih godina, kako sedi za kompjuterom izmučenog lica. Kem ga je predstavio kao Boba Kolinsa, upravitelja štala. Kolins im odsutno otpozdravi. – Sve je otišlo do vraga! – požalio se. – Ovaj prokleti program opet ne funkcioniše! Liz se smestila na stolicu do Boba i, postavivši mu nekoliko pitanja, počela je da kucka po tastaturi. Uskoro je program ponovo bio funkcionalan. – Šefe, ne znam gde ste je pronašli, ali smemo li je zadržati? Molim vas! – Videćemo. Još nije odlučila. Odšetali su nazad do kuće, oboje zadubljeni u misli. Zazvonio je Kemov mobilni. – Da. Hm... Danas po podne? U redu, ali recite Džimu da se odmah vrati u Sidnej. Odloživši mobilni u džep, okrenuo se Liz. – Promena plana. Naš advokat mora da razgovara sa mnom. Doći će ovamo firminim helikopterom i ostaće da prenoći. Ja... – Kako ću se vratiti kući? – uzbuđeno upita Liz. – Helikopterom ćete se vratiti u Sidnej – zastao je i, uhvativši je za ramena, okrenuo ju je sebi. – Ako mi tako malo verujete, Liz, možemo odmah da zaboravimo buduću saradnju. – Nije reč o poverenju – prošaputala je. – Zabrinula sam se za Sani i majku jer nikada nisam odsustvovala preko noći. Do kasnog popodneva Liz je vreme provela u društvu gospode Preston, razgledajući kuću. Potom se predveče helikopterom odvezla u Sidnej. Te večeri Kem je posle razgovora sa advokatom dugo razmišljao o Liz, o svojim roditeljima, o svom životu... Sećanje na roditelje uvek mu je prizivalo osećaj da je njegov život nekako nepotpun. Plodove teškog rada svog oca i majke pretvorio je u imperiju, ali uprkos

31


tome nije imao ono što je njih povezivalo. S druge strane, mučilo ga je i sećanje na Ameliju, koja se nikada nije oporavila jer ju je napustio čovek koga je volela. A tu je i Arči, bez majke i oca, jer je Amelija ime njegovog oca ponela sa sobom u grob. Ako to nije dovoljno da u meni izazove cinizam prema ljubavi i njenim katastrofalnim posledicama... savakako su tome doprinele žene koje mi se umiljavaju zato što sam bogat, pomislio je ogorčeno. Po cinizmu u vezi s ljubavlju bio je sličan Liz Montrouz. Pa ipak, najviše od svega bolela ga je nepravda prema Arčiju. lako mu je ispunjavao svaku želju, nije provodio dovoljno vremena sa svojim sestrićem. Nije imao vremena čak ni za sebe. Uspeh i moć uzimali su danak, a stremljenje ka sve većim uspesima ponekad se mu činilo poput okova kojih se nije mogao osloboditi. Možda je postao zatočenik trke za uspehom zato što nije imao trajnu vezu niti pravu porodicu. Možda se zato pobrinuo da Liz Montrouz ostane u njegovom životu. Nije to svesno planirao. Osećao je naklonost prema njoj, bila mu je veoma privlačna, ali nije želeo samo njeno telo. Želeo je i njenu dušu. Ali šta ako je duboko povređena ledena princeza žena koju zaista želi, ali ne može da je ima?

32


5. Poglavlje Narednog jutra Liz je kasnila jer se Sani inatila. Nije želela da se obuče, da doručkuje, nije želela ništa. Pošto nije bilo naznake da se razbolela, Liz je pretpostavila da je Sanino ponašanje reakcija na majčinu nervozu. – Samo ti idi! – reče joj Meri. – Ja ću se pobrinuti za Sani. Liz je obukla crnu kratku haljinu sa četvrtastim izrezom i tričetvrt rukavima. Obula je cipele s visokim potpeticama, zgrabila tašnu i potrčala na autobus. Zakasnila je samo petnaest minuta, ali Moli joj je rekla da je šef već očekuje. – Š... šta? – promucala je. – Zar je već stigao? – Pre sat vremena. Ponesite odmah rokovnik – posavetova je Moli. Liz duboko udahnu pa požuri u šefovu kancelariju. Kem je upravo telefonirao pa joj je rukom pokazao da sedne. Zadubljena u misli, trgla se kada ju je upitao: – Jeste li spremni? – nije primetila da je završio razgovor. – O, da. Oprostite što kasnim. Sani je danas bila jogunasta pa me je zadržala. Neko vreme ju je promatrao s nedokučivim izrazom u plavim očima. Onda je ustao i prišao panoramskim prozorima s kojih se pružao pogled na grad. Na sebi je imao marinskoplavo odelo koje mu je savršeno pristajalo. Posle nekoliko sekundi okrenuo se prema Liz. – I? Jeste li se odlučili? – Sinoć sam o tome popričala s majkom i ona... – Liz se nakašlja. – Dakle, rado bih prihvatila nameštenje ako se niste predomislili. On ležerno gurnu ruke u džepove pantalona. – Nisam se predomislio. Da li ste odluku doneli vi? – Tako je – oborila je pogled. – Takvu ponudu ne bih mogla da odbijem. Pružiće mi finansijsku sigurnost, a više neću morati da radim vikendom. Imaću više vremena za Sani... – ona proguta knedlu. – Mogla bih da budem bolja majka svojoj devojčici. – Mislite, u slučaju da Sanin otac dovede u pitanje vaše sposobnosti kao majke? – Ona klimnu glavom. – Dakle, reći ćete mu? – Ne. Ali... Slučajno sam čula na radiju da se preselio u Sidnej. I to je još jedan razlog da budem negde drugde. – Ne možete pobeći od njega, Liz. – Znam to, ali s boljim poslom imala bih više samopouzdanja. Za trenutak se zamislio. – A vaša majka? Šta ona kaže na to? – Apsolutno se slaže. Posećivaće nas često ako mislite da je to u redu.

33


– Razume se – nasmešio se. – Radujete li se novom poslu? Hoćete li se osećati usamljenom? Pogledi su im se sreli i Liz nije mogla da se otrgne utisku da je nekako drugačije gleda. Nervozno je ovlažila usne. – Sigurno ću biti prezaposlena da bih se osećala usamljenom. I sama je bila svesna činjenice da je upravo izbegla njegovo neizgovoreno pitanje jer su erotske varnice i dalje prštale među njima. I sada, dok je tako visok i muževan stajao pred njom, Liz je osećala da je neodoljivo privlači, nehotice se pitajući kakav je osećaj ležati u njegovom naručju. Ipak, njegova primedba podsetila ju je na osećaj koji godinama prati. Usamljenost. Nedostajala joj je ta posebna povezanost s muškarcem koji joj je istovremeno i prijatelj i ljubavnik. I nije bilo sumnje da bi Kameron Hilijer umeo savršeno da uskladi te dve uloge. – Liz? Hoćemo li i dalje da obigravati oko te teme? Malo ju je uplašilo to što je direktan, ali joj je istovremeno imponovalo. Zaslužio je da bude iskrena prema njemu. – Ne poričem da me privlačite, ali... – zastala je da nađe prave reči. – Ali ne smem to sebi dopustiti. Jednom sam grdno pogrešila zamenivši prolaznu privlačnost s ljubavlju. Još uvek se nisam oporavila od toga. – Ućutala je, savladana sećanjima. – Čovek bi pomislio da je pet godina dovoljno za oporavak, ali nije. I oprostite što ću to reći, gospodine Hilijer, ali vi ste slučaj za sebe. – Da pogodim: ne znate da li su moje namere časne? U svakom slučaju, ne bih bio toliko bezdušan da vas odbacim ako zatrudnite. – Ja sam ostavila njega – prošaputala je. – Liz, sada su vam dvadeset četiri godine, dakle tada vam je bilo samo devetnaest, zar ne? – Da, ali... – Pretpostavljam da je on bio stariji. – Imao je... trideset i pet. – Kako ste ga upoznali? – Bio je moj nastavnik. Lagano je odmahnuo glavom. – Čest slučaj: stariji, autoritativni muškarac i mlada, naivna žena koju nije teško šarmirati. Nije smeo da nestane iz vašeg života samo zato što je upoznao drugu ženu. Trebalo je da pokaže više odgovornosti. Liz se poigravala minđušom boreći se protiv navale gorkih uspomena. – Ne želim to ponovo da doživim – rekla je odlučno. – Zašto onda prihvatate posao? Ispravila je ramena. – To je prilika da se izvučem iz teške finansijske situacije, kao i da Sani pružim više. Uostalom... – Liz navlaži suve usne. – Verovatno zvuči čudno, ali presudilo je to kada sam vas videla sa Arčijem. Ako vam je to isuviše...

34


– Isuviše nepodnošljivo? – upita on. Liz smeteno obori pogled. – Ne bih želela... Mislim, ja... Vratio se pisaćem stolu i utonuo je u svoj naslonjač. – Zar ne bi bilo najbolje da sve zaboravimo? – upitala je. Na njegovom licu nije bilo nikakvih emocija. – Ne. Mislim da ste savršeno sposobni za taj posao. – Ipak, još uvek mi nije jasno zašto ste taj posao ponudili meni ako... – bespomoćno je odmahnula rukom. – Ako ne nameravam da vas po svaku cenu odvedem u krevet? – hladno se osmehnuo. – Ne, posao sam vam ponudio zbog svoje sestre. Prošla je put sličan vašem, ali, nažalost, nikada nismo saznali ko je Arčijev otac. A taj čovek duboko ju je povredio. Bila je ogorčena i osećala se izdanom. Možda je strahovala da ću se osvetiti toj protuvi. Poginula je na skijanju, u odronu lavine kada je Arči imao tri godine. – Da li biste to učinili? – upita Liz zgranuto. – Da li biste se... osvetili? Mračna senka prekrila je Kemovo lice. – Pojma nemam šta bih uradio. Ali nisam mogao da gledam sestru onako nesrećnu. – I nemate apsolutno nikakvu ideju ko bi to mogao biti? – Ne. U to vreme bila je u Evropi – praznim pogledom okrznuo je Liz, a onda je slegnuo ramenima. – Dakle, jesmo li se dogovorili, gospođice Montrouz? Liz je oklevala. – Bez brige, neću vas spopadati. – Da – progovori ona konačno. – Dobro. Urediću sve što je potrebno, a sad da vidimo šta je danas na rasporedu. Potom joj je dao naloge za predstojeći dan. Zaustavio ju je pre nego što je izašla iz kancelarije. – Ako osetite potrebu da pričate s nekim – reče on smireno – slobodno dođite meni. Liz se zaprepastila osetivši da joj naviru suze. – Mnogo vam hvala – okrenula se u nadi da nije primetio koliko su je ganule njegove ljubazne reči.

35


6. Poglavlje Posle mesec dana na Jevari Liz je morala priznati da se Kem Hilijer pridržavao obećanja. Bilo je to napornih mesec dana, ispunjenih zadovoljstvom. Liz se uselila u malu kuću obraslu puzavicama u blizini glavne zgrade. Imala je sopstvenu baštu i ljuljašku u holivudskom stilu. Sani je prijala promena. A dok je Liz radila u maloj radnoj sobi u kućici, kroz prozor je držala na oku svoju kćerku. Liz je primetila da je pod diskretnom prismotrom. Gospođa Preston je, doduše, bila prava duša od žene, a Bob poput umiljatog medveda, ali oboje su budnim okom pratili kako se snalazi na Jevari, pogotovo sa Arčijem. Meri je već dva puta tokom vikenda navratila u posetu, prštala je od radosti i uzbuđenja, prepuna ideja za nove kreacije, preplavljena narudžbama. Liz je čak posumnjala u to da se Meri možda zaljubila budući da je neprestano spominjala nekog Martina. Na Lizino pitanje Meri je pocrvenela, ali nije odgovorila. Meri se upoznala s Kemom, koji je očigledno ostavio pozitivan utisak na nju. Iznenađujuće je, međutim, bilo kako je već na prvi pogled shvatila situaciju između svoje kćerke i njenog poslodavca. Naslutila je da između Kema i Liz postoji nevidljiva veza. Pa ipak, nijednom rečju nije to spomenula a Liz je to odgovaralo. Posla što se tiče, Liz je sačinila popis svega što treba popraviti, zameniti ili obnoviti u glavnoj kući. Naložila je popločavanje prilaza štalama i lično je proverila ograde oko imanja. U izvidnicu po imanju odlazila je na leđima kobile blage naravi, koju joj je Bob preporučio. Uživala je u jahanju i naprosto nije mogla da se zasiti veličanstvenih prizora i zdravog, čistog vazduha. Tokom meseca bilo je i trenutaka koji su joj zasenili sreću i harmoniju... Ne navikavaj se previše na to, opominjala je sebe. Šta god radila, nemoj se osećati kao gospodarica kuće i imanja, jer ćeš pre ili kasnije morati da odeš. Takve misli obuzimale su je kada je Kem imao goste, a ona se osećala isključenom. A tu je, naravno, bio i Arči... ozbiljan, osećajan dečak sivih očiju i smeđe neukrotive kose. Arčija je sve pogađalo. Kada je pet Venoninih kučića otišlo u nove domove, celoga dana gotovo ništa nije pojeo, a noću nije mogao da spava. A bilo je dirljivo gledati koliko obožava Kema. Kem mu je slao razglednice i poklone sa svih strana sveta. Arčija je to ispunjavalo ponosom i sve ih je čuvao u zasebnom ormaru u svojoj sobi. – Naravno da nisu svi pokloni primereni petogodišnjaku – rekla je Arčijeva dadilja jednom prilikom Liz. – Recimo, bumerang. Arči nije znao da se time ne može igrati u kući, a rezultat je bio razbijen prozor. Bio je snužden dok mu gospodin

36


Hilijer nije pronašao pesmu o čoveku čiji se bumerang nije vratio. Arči obožava tu pesmu. – Poznata mi je – Liz sa nasmešila. Sani se odlično privikla na život na Jevari. U početku joj je nedostajala baka, ali se potom privikla na Dejzi Ker, Arčijevu dadilju, mladu i veoma odgovornu ženu, koja je umela da zaroni u magični dečji svet. Liz se lepo slagala s Dejzi i njih dve umele su da zabave decu. Sani je u početku bila pomalo rezervisana prema Arčiju, koji je navikao da bude gazda na Jevari, pa je određivao šta će raditi i kako će se igrati. Sani mu se spremno pokoravala sve dok joj Arči jednoga dana nije oduzeo igračku. Vrisnula je i odgurnula ga. – Sani! – ukori je Liz pomažući Arčiju da ustane. – To je moje! – viknula je Sani udarivši nogom u pod. – Ista njena majka – oglasi se Kem Hilijer. – Nisam znala da ste tu... Naslonjen na dovratak on reče: – Upravo sam stigao. Vaša kćerka je prilično temperamentna i svojeglava. – Nažalost. Ali nikada je nisam videla ovakvu. U tom trenutku u sobu ude Dejzi. – Sve je u redu, Arči, zar ne? Sada smo ponovo dobri drugari. Imam sjajnu ideju: hajde da posetimo Venonu i kučiće. Prepirka je zaboravljena i njih troje odoše prema štalama. Ipak, Liz je mučila griža savesti. – Moram se izviniti za Sanino ponašanje – rekla je. – Obično se divno slažu. Kem odmahnu rukom. – Ne može škoditi ako Arči odmalena nauči da je ženski rod neuračunljiv. Liz se nasmeja. – Ima nekoliko stvari oko kojih se moramo dogovoriti. Kada ćete imati vremena za obilazak imanja? – Umoran sam pa ću ranije leći. Recimo, rano ujutro? – Jeste li dobro? Pitam samo zato – dodala je žurno – što sam vas dosad viđala punog energije. Kem Hilijer provuče prste kroz kosu. Pitao se kako bi reagovala da joj kaže istinu: da neprestano misli na nju, da zamišlja kako istražuje tajanstvena mesta njenog gracioznog tela, a ona mu bez daha, oblivena znojem i neizrecivo lepa, leži u naručju i uzvraća podjednakom strašću... Dok je on doživljavao pakao, ona kao da se tokom proteklih nedelja preporodila. I to nije bilo sve. On je maštao o porodici, on je shvatio da mu je posao progutao čitav život. Želeo je da vidi kako će se Liz uklopiti u Jevaru, pa tako i u njegov život, da ga time učini vrednim življenja, za oboje. Da, tokom celog meseca držao se na distanci dajući Liz vremena da se navikne na novo okruženje. Pridržavao se obećanja, ali to mu je postajalo sve veće mučenje.

37


A definitivno nije računao na prisni familijarni odnosi između Liz, Sani i Arčija, pri čemu se on u sopstvenom domu osećao kao autsajder. – Dobro sam – procedio je konačno. – Ujutro ću biti spreman za nove izazove – brzo se okrenuo da mu ne bi izletelo nešto zbog čega bi kasnije mogao zažaliti. Liz, doduše, nije imala pojma kakve su misli mučile njenog šefa, ali se posle tog susreta osećala uznemireno i napeto. Sve sam to umislila, tešila je sebe narednog jutra kada se s Kemom uputila u obilazak kuće pokazujući mu inovacije koje je sprovela. Delovao je opušteno. – Ovo je jedina prostorija koju je trebalo potpuno obnoviti – reče Liz dok su stajali u vratima zastakljenog salona iz kojeg se izlazilo na popločanu terasu s pogledom na dolinu. To je bilo mesto za jutarnji i popodnevni čaja s gostima. Kem se složio s renoviranjem obeju gostinskih soba, uključujući i sanitarije, kao i s novim šporetom za gospođu Preston, ali se dosađivao dok mu je nabrajala narudžbine za nove stolnjake, salvete, escajg i kuhinjski pribor. – Imam procenu troškova i nekoliko nacrta i uzoraka iz jedne prodavnice za uređenje enterijera – reče ona – ali sam htela da sačekam vaš pristanak. – Pokažite mi ih. Raširila je pred njim nacrte, slike nameštaja i uzorke tkanina. Kem se zainteresovano nagnuo da pogleda. – Imate li čiodu? – Čiodu? – Uvek ponavljate ono što drugi govore? – upita on. – Ne! – Izgleda da to uvek činite kad sam ja u pitanju. – Da, kad me uhvatite nepsremnu! – usprotivila se smeteno ga posmatrajući. – Nemojte mi reći da nameravate naslepo da prikačite čiodu umesto da sami odaberete? On se nasmejao. – Pošto nemam ženu da mi pomogne, šta mi drugo preostaje? Zašto vi ne izaberete? – Zato što ja neću morati da živim s tim. A pošto nisam vaša... – uplašeno je zastala jer joj se u mislima ukazala vizija budućnosti protiv koje se već dugo i bezuspešno borila. – Pošto niste moja žena? Ali znam to, draga moja Liz – uzvrati on ironično. Liz je odjednom shvatila da u njemu plamte opasna osećanja i da mora da bude veoma oprezna. Naravno da je osetila telesnu privlačnost i... žudnju... Stajali su blizu jedno drugom. U izrezu njegove raskopčane košulje primetila je tamne malje i... osušila su joj se usta kada je zamislila njegova naga prsa, snažna i mišićava... Osetila je trnce u vrhovima prstiju, kao da njima klizi preko njegove kože prateći putanju gustih malja naniže...

38


Bradavice su joj se ukrutile postoje zamislila kako njegovi prsti miluju njene grudi, lagano se spuštajući sve niže. Još je gore bilo to što nije mogla da odvoji pogled od njega. Sigurno joj se s lica moglo pročitati o čemu razmišlja dok su joj obrazi goreli, a disanje se ubrzalo. Ni on nije bio imun na magiju privlačnosti, jer mu je odjednom zaigrao mišić na obrazu. Progutala je knedlu očajnički smišljajući šta bi mogla reći da nekako ublaži situaciju. Ali Kem ju je predupredio. – Pa vi ste žena sa istančanim ukusom, zar ne? – polako je kliznuo pogledom niz Lizino telo. Nekako joj je pošlo za rukom da se pribere. – To drugi treba da procene – prgavo je rekla. – A ako baš želite da znate, ne sviđa mi se nijedna od prvih ideja – osvrnula se oko sebe. – Ovo je prostorija u kojoj čovek treba prijatno da se oseća, pa ona ne sme biti uštogljena kao na ovim nacrtima. Kitnjast nameštaj pastelnih boja nije dobar izbor. Prostoriji su potrebne snažne boje, udobne fotelje, sobno cveće i... – užasnuto je ućutala jer je shvatila da se previše oslobodila. – Oprostite, to je moje mišljenje. – Onda tako uradite. Uredite prostoriju prema svojim zamislima. To mi se svidelo. I ne brinite, to ne znači da ću vas smatrati svojom suprugom. Pre nego što je uspela da mu odgovori, ušla je gospođa Preston. – Oprostite, gospodine Hilijer. Liz, htela sam da pitam važi li dogovor za popodnevni roštilj? – Ah, tako je – Liz se okrenu Kemu. – Htela sam da roštiljamo s decom... oko pet popodne u mojoj bašti. Ali možda danas želite da provedete vreme sa Arčijem. – Voleo bih da i mene pozovete na roštilj – reče Kem iskreno. – Dakle, ne moram da vam spremam večeru, gospodine Hilijer – ubaci gospoda Preston. Kem pogleda Liz. – Ovaj, ne. Mislim, da. Hoću da kažem... – Liz nervozno odmahnu glavom. – Ne morate ništa da kuvate, gospodo Preston. A vi ste, naravno, pozvani i dobrodošli, gospodine Hilijer. Kada je gospoda Preston otišla, Liz je počela da skuplja nacrte i uzorke. – Povedite me da mi pokažete sve te divne stvari koje ste na Jevari uradili ili planirali da uradite – reče Kem. Liz se zagrcnula. – Ako mislite... – poče ona ljutito. – Samo trenutak, preformulisaću – prekinuo ju je, očito vedro raspoložen. – Nema potrebe! – uzvrati ona. – Liz! – nasmejao se. – Opustite se, tako ste napeti. Srećom, u tom trenu zazvonio mu je mobilni i Liz je odahnula. Kem je nestrpljivo izvukao aparat iz džepa, pa je podjednako nestrpljivo zarežao:

39


– Rodžere, rekao sam vam da me ne uznemiravate! Šta? U redu. Čekajte... ne, odmah ću vas nazvati – pogledao je Liz. – Sigurno će vas obradovati da do kraja dana imate slobodno, gospođice Montrouz. Nešto je iskrsnulo. – Nadam se da nisu loše vesti? – Ako potencijalno preuzimanje zanimljive firme opisujete kao lošu vest, onda je tako. – Ali ne čini se da ste preterano srećni povodom toga. On razvuče lice u grimasu. – To znači još više posla. – Ali... mogli biste da usporite – začudila se. – Zar vam je potrebna još jedna firma? – Nije. To je više postalo stvar navike. Dakle, ipak ćemo se videti u pet. Kada je otišao, Liz je uhvatila sebe kako sažaljeva Kamerona Hilijera. Možda je to saosećanje ili divljenje... Zamišljeno se spustila u stolicu. Manijakalni tempo njenog šefa nesumnjivo je mač s dvema oštricama. lako je napola u šali to opisao kao naviku, definitivno nije zvučalo da je oduševljen vešću o preuzimanju još jedne firme. Možda nije umeo da se opusti, da se isključi? Očito i on nosi teško breme, pomisli Liz. Pomisao na to da bi Kemu Hilijeru mogla biti potrebna pomoć, činila ga je pristupačnijim. Da, osećala mu se bliskijom. Ali otkud odjednom eksplozija erotskih varnica kad tokom proteklog meseca nije bilo nikakve naznake da još postoje, a Liz je uspešno držala pod kontrolom svoja osećanja. Bar je tako mislila... Pokušavajući da premota film, Liz je shvatila da se erotski naboj osetio onda kada je rekao da ona nije njegova supruga. A zamisao da bi to mogla biti u njoj je pokrenula poplavu nezadržive žudnje. Da bi skrenula tok misli, posvetila se pitanju kako da preuredi ovaj salon. Ipak, duboko u njoj i dalje je plamteo oganj žudnje i ona je bila besna na sebe što se ponaša kao zaljubljeni devojčurak... Roštiljanje je, uprkos Lizinoj zabrinutosti, teklo u opuštenoj atmosferi, bar u početku. Sto na verandi prekrila je šarenim stolnjakom, na sredinu je stavila vazu punu poljskog cveća i upalila je nekoliko lanterni, koje su stvorile svečani ugođaj iako je još bio dan. Na brzinu se istuširala, obukla je farmerke i sivi pulover kratkih rukava, a potom je u bašti za Sani i Arčija pripremila potragu za blagom. Tačno u pet stigao je Kem sa Arčijem, noseći bocu vina. Nasuo je vino oboma i predložio Liz da se najpre malo opuste. Liz nije bila sigurna da je u stanju da se opusti, ali dok je sedela u smiraj dana okružena mirisom cveća i crvkutom ptica, najednom je utonula u blaženstvo. Kem je potpalio roštilj, bio je iskusan i spretan roštilj-majstor. Besprekorno je ispekao šnicle i kobasice. Sve je bilo baš kako treba, pa su i deca i odrasli s apetitom prionuli na jelo.

40


Liz je za desert poslužila sladoled od čokolade, u koji je zabola prskalice. Kada ih je pripalila, deci su oči zasijale od radosti. – Ovo je prava svečanost! – uzviknu Arči oduševljeno. – Ne brini, Sani okrenuo se svojoj maloj drugarici – to uopšte nije opasno – uhvativši Sani za ruku, počeo je da skakuće s njom po bašti sve dok nije zaboravila na strah. Ali usledilo je još jedno iznenađenje, ovog puta za Liz. Kada su deca počela da pokazuju znake umora, iako su junački pokušavali da prikriju zevanje, pojavile su se gospođa Preston i Dejzi koja je upitala može li Sani prespavati sa Arčijem u velikoj kući. – O, molim te, mamice! – cupkala je Sani dok ju je Arči podržavao. Liz je donela Saninu pidžamu. Pre nego što je otišla s decom i Dejzi, gospođa Preston je rekla: – Sad oboje možete da se opustite i da na miru uživate u vinu. Tako se Liz odjednom našla nasamo s Kemom i svojom drugom čašom vina. Spokojna tišina nadvila se nad baštom. Srebrni mesečev srp obasjavao je nebo dok se žar roštilja polako pretvarao u pepeo, a svici su se spuštali na cvetne leje poput palih zvezda. Ipak, Liz je osećala napetost. – Nije bilo neophodno da Sani prenoći kod Arčija. – Oni se odlično slažu – reče Kem ležerno. – Mislim da su zaista veoma slični. Oboje su pričljivi, a Arči je izuzetno inteligentan i veoma osećajan. – On uživa u tome što ste Sani i vi ovde. Deluje nekako... – Kem zastade. – Znam da to zvuči čudnovato za jednog petogodišnjaka, ali deluje opuštenije. Izgleda da su oboje shvatili do kojih granica mogu da idu – pogledao je Liz pravo u oči. – Baš kao i mi. Da prikrije smetenost, Liz je otpila gutljaj vina. – Šta kažete na to da malo proširimo naše granice, Liz? Ako bi iskreno odgovorila na to pitanje, morala bi reći da su se njene granice pre samo nekoliko sati same od sebe proširile. – A... ali sve je bilo tako savršeno do sada – promucala je bespomoćno.

41


7. Poglavlje – Tako je, sve je u najboljem redu, Liz – reče on. – Nije otkad smo... – zagrcnula se. – Otkad smo primetili da žudimo jedno za drugim? Dakle, nisam ja to umislio, zar ne? Liz mu umesto odgovora uputi ledeni pogled. – Draga Liz – izgovori on otegnuto – nije vas uvek lako prozreti. Večeras ste veoma hladni prema meni, kao da ste odlučili da me držite na distanci ili pak da mi iskopate oči na prvi pogrešan pokret. Liz se ljutito uspravila. – To nije istina! – Onda ste samo zakopčani, a to me baš čudi. Liz se osetila zatečenom. Najradije bi propala u zemlju. Neko vreme zamišljeno ju je posmatrao. – Zar ne mislite da je krajnje vreme da počnete normalno da se ponašate? Jasno je da ste posle dubokog razočaranja imali razlog da se zaštitite neprobojnim oklopom, ali nećete valjda do kraja života tako? – Ah... – glas joj je podrhtavao. – Dakle, smatrate da je moje ponašanje melodramatično i budalasto? – To nisam rekao. Želeo sam samo da vas ohrabrim da živite punim plućima. – Tako što ću se upustiti u avanturu s vama? – sarkastično je upitala. – Liz, ne nameravam da vam napravim dete, pa da vas ostavim na cedilu rekao je bez uvijanja. – Ali ovako dalje ne može. Ne mogu više ovako. Želim vas. Znam da sam obećao... – To će sve pokvariti. – Zašto? – Pa, moraće da ostane tajna i... – A zašto, zaboga? Vi ste očito jedina osoba koja ništa ne primećuje. Niste se zapitali zašto su nas ostavili nasamo? Liz se zagleda u njega. – Mislite, gospoda Preston i Dejzi... – Obe su mi vrlo jasno dale na znanje da bismo vi i ja bili dobar par. – Otvoreno su to rekle? Odmahnuo je glavom osmehujući se. – Ne, ali nisu propustile priliku da vas pohvale. A Sani i Arči previše su mali da bi ih to pogodilo. Liz ustade sa čašom u ruci i poče da korača po travi. Šta nam se to događa? zapitala se. A onda se okrenula i pogledala je Kema pravo u oči. – Liz – promrmljao je – nemojte se boriti protiv sebe. Neću vas povrediti – spustio je njenu čašu u travu pa je rukom obgrlio Liz oko struka privukavši je sebi.

42


Liz se ukočila, ali kada mu se zagledala u mesečinom obasjano lice, shvatila je da mu neće odoleti. Oprezno je podigla ruku i vrhovima prstiju nežno je dodirnula sitne bore oko njegovih usana. Od dodira njegove kože raspalila se vatra u njenim prstima. Poželela je da vreme stane, da zauvek izgara u plamenu zbog blizine ovog visokog, uzbudljivog i zavodljivog muškarca... Lagano ju je pomilovao obema rukama niz leđa i bokove. Uzdahnula je kada joj je telo zadrhtalo pod slatkim talasima njegovog dodira. A onda ju je poljubio. Čitavu večnost kasnije došla je sebi od tog poljupca. Potom ju je podigao i poneo do ljuljaške u koju je seo s njom na krilu. – Oprosti mi – prošaptao je – ali odavno žudim za ovim. A čini mi se da si i ti to priželjkivala... Liz je bila začarana. Osetila je njegovu uzbudljivu blizinu na ulicama Sidneja, u njegovoj kancelariji, automobilu, u salonu, ali to nije bilo ništa u poređenju s neopisivom požudom koju je doživela sada, u njegovom naručju. Obuzeo ju je primitivni nagon da mu se potpuno preda, da se sasvim izgubi u njegovom zagrljaju, da on preuzme kontrolu, prvo nežno, pa onda razigrano, snažno i dominantno, sve dok ne pomisli da će eksplodirati od zadovljstva jer znala je da on to može... On može da je dovede do neslućenih vrhunaca strasti. Dok ju je ljubio, stenjući je sklopila oči obgrlivši ga oko vrata. Provlačio joj je prste kroz kosu, milovao ju je po vratu tako nežno kao da joj je koža od svile. A kada je njegova ruka zalutala pod njen pulover i grudnjak, zadrhtala je celim telom i činilo se da neće izdržati silinu uzbuđenja. Kao da je to naslutio, sklonio je ruku i, odvojivši usne od njenih, zastenjao je: – I ti meni to možeš raditi. Liz je ushićeno zavukla ruke pod njegovu košulju. Osećaj je bio senzacionalan. Tako joj je prijalo da ga dodiruje... U tom dodiru bilo je prisnosti i još nečega... što je izbrisalo trag svih onih godina usamljenosti. Tela su im stopila, ujedinjena u iskonskom ritmu koji je nezadrživo vodio konačnom sjedinjenju za kojim su oboje očajnički žudeli. I upravo je u tome opasnost, shvatila je Liz. Ne zbog mogućih posledica, poput ponovne neplanirane trudnoće, već da li bi bila u stanju da preživi još jedno duboko razočaranje? Da se poda muškarcu i da rizikuje da joj on potom zgazi i srce i dušu? Odmaknula se od njega. – Liz? – nežno joj se osmehnuo. – Ni traga od ledene princeze. Naprotiv. Ja... Nije uspeo da završi pošto mu se ona otrgnula iz naručja. – Liz! – uhvatio ju je za ruku. – Šta je bilo? – skočio je s ljuljaške prodorno je gledajući. – Ovo zaista nije normalno. Znam da imaš dobar razlog da budeš osetljiva na to šta muškarci misle o tebi, ali... – Ja jesam osetljiva – uzmaknula je koji korak. – Ali takva sam.

43


– lako si malopre u mom naručju...? Ne, neću poricati ovo što se medu nama dešava samo zato što si jednom davno imala loše iskustvo. – Poricao ili ne, ja idem u kuću! – otrčala je preko orošenog travnjaka u svoju kuću. Ostao je gledajući za njom. – O ne! – zastenjala je Liz kada je narednog jutra ugledala svoj odraz u ogledalu. Pod očima je imala tamne senke, bila je bleda, a lice joj je bilo izmučeno. Uskočila je pod tuš, a onda je obukla marinskoplavi šorts i belu majicu. Čak ni Sani nije tu da mi skrene misli, razmišljala je pijući jutarnju kafu. Onda je dohvatila slušalicu telefona koji je imao direktnu vezu s glavnom kućom. Čemu odlagati neizbežno? Posle nekoliko reči s gospođom Preston Liz je spustila slušalicu i iznervira se primetivši da su joj ponovo potekle suze. Šta sad da radi? Planirala je da telefonom da otkaz – kratko i jasno, bez rasprave. Nažalost, to nije bilo moguće pošto je Kem izgleda sinoć, bez najave, otputovao u Sidnej. Napisao je poruku gospodi Preston da je otišao. Žena je bila začuđena i u njenom glasu lebdelo je neizgovoreno pitanje na koje Liz nije bila spremna da odgovori. Uzdahnuvši, zagleda se kroz prozor. Jutro je bilo oblačno i tmurno, baš kako se i ona osećala. Tmurno i krajnje beznadežno. Liz je dobro poznavala sebe i znala je da možda nikada više neće biti u stanju potpuno da veruje muškarcima, a polovične stvari ne dolaze u obzir. Ili bi se možda mogla promeniti? Čak i kada bi mogla, postojalo je još nešto što ju je kočilo. Njena reputacija. Ako bi živela s muškarcem s kojim ima neobaveznu avanturu, bila bi diskreditovana, nepodobna majka. Čvrsto je obgrlila sebe rukama, očajnički želeći da se uteši. A šta da radi kad da otkaz? Da odvede Sani iz ovog prijatnog okruženja? Da ostavi Arčija na cedilu? Da se vrati mami u čiji je život definitivno ušao novi čovek? Ali kako da ostane ovde? Posegnuvši za drugim telefonom, pozvala je Kema Hilijera na mobilni. Mora mu to odmah saopštiti. Automatska sekretarica najavila je da "mobilni korisnik trenutno nije dostupan". Liz besno poklopi slušalicu. U redu!, pomislila je. Zasad mi ne preostaje ništa drugo nego da nastavim da radim. Nekoliko dana kasnije Kem Hilijer je snužden sedeo u svojoj kancelariji u Sidneju. Tek što je potpisao dokumente za preuzimanje još jedne firme, i umesto da ga ispuni osećaj trijumfa, proklinjao je sebe zbog imbicije koja ga je nagnala na tu

44


kupovinu i koja će mu život učiniti još stresnijim. lonako mu život nije pričinjavao zadovoljstvo. Po ko zna koji put tokom poslednjih dana mučilo ga je isto pitanje: šta da radi ako je nepristupačna ledena princeza jedina žena koju želi, a koju ne može da ima? Da bi skrenuo misli s toga, pretvarao se u sumanutog radoholičara koji ne ume da se zaustavi. Na dan njegovog povratka na Jevaru naprasno je isplanirana svečana večera. Pristizanje gostiju očekivalo se u šest sati predveče, a zahvaljujući nesporazumu, Liz i gospođi Preston preostalo je samo nekoliko sati za pripremu gozbe. Ne znajući kako da se postavi prema Kemu, Liz se tešila mišlju da će se tokom zabave držati po strani i biti neprimetna. Sat vremena pre početka večere gospođa Preston je zamolila Liz da joj, zbog nedovoljno osoblja, pomogne prilikom posluživanja. Preostalo joj je samo pola sata da se istušira i da obuče kratku crnu haljinu uz ravne cipele. Pred ogledalom je podigla kosu u punđu. Nije se našminkala, ali je ostavila kontaktna sočiva. Potom je spakovala nekoliko stvari za noć i sa kćerkom požurila prema glavnoj kući. Arči je blistao od sreće zbog neočekivane posete i veoma se radovao što će Sani prenoćiti kod njega. Liz je prepustila Dejzi da odvede decu na spavanje. Stigavši u kuhinju, zatekla je gospodu Preston, šaka stisnutih u pesnice i sklopljenih očiju, kako nepomično stoji nasred prostorije. – Gospodo Preston, šta je bilo? – upita Liz zabrinuto. – Jeste li dobro? Gospoda Preston je otvorila oči. – Dobro Sam, dete moje, ali sam malo nervozna zbog kratkog roka za večeru. – Kažite kako vam mogu pomoći? Zajedno ćemo sve obaviti! Šta ste hteli da pripremite za večeras? Žena se odmah razvedrila. – Supu od praziluka, patku s maraskino trešnjama, a za desert moj vreli čokoladni puding. Sto je već postavljen. Tranžiraću patku i serviraću je zajedno prilogom od povrća. Da li biste mogli još jednom da proverite sto? O, i da iznesete kanapee? – Naravno. Dugi sto u trpezariji bio je prekriven stolnjakom od damasta. Na tanjirima su postavljene salvete od istog damasta, a na sredini stola raskošan buket plavih afričkih Ijiljana, s po jednim srebrnim svećnjakom sa svake strane. Liz je proverila escajg, čaše i porcelan uverivši se da je sve na broju i na mestu. Potom je donela ovale s kanapeima u salon. Bilo je kavijara na tostu, inćuna na krekerima kao i na drvenim štapićima nabodenih maslina i loptica mesa s pikantnim umakom u srebrnoj posudici. Pikantna ljuta kobasica nasečena na kolutove bila je ukusno aranžirana s kockicama edamera. Na jednom ovalu bili su s

45


račići s dresingom "hiljadu ostrva", koji podsetiše Liz na to da će za kanapee biti potrebno još salveta. Potrčala je po njih u kuhinju i na hodniku je naletela na Kema Hilijera. – Oh! – ništa nije uspela da kaže jer ju je svom silinom obuzeo osećaj poznatog uzbuđenja i trnaca u šefovoj blizini. – Liz? – kao da na njega susret s njom nije delovao nimalo uzbuđujuće. – Šta radiš? – Oh... – pokušala je da se pribere. – Pomažem gospodi Preston. Osmotrio ju je od glave do pete. – Nećeš valjda ti posluživati goste? – Bez brige – požurila je da ga umiri – nije mi to problem. Gospođi Preston je potrebna pomoć i... – Ne! – preseče je on. – Zašto ne? – zbunjeno je zatreptala. – Zato što ćeš večeri prisustvovati u svojstvu gosta – rekao je i jednim pokretom izvukao šnale iz njene kose koja se rasula po ramenima. – Zašto...? Ovaj, ne možeš samo... Nisam odevena za tu priliku – ućutala je shvativši da je odeća trenutno njen najmanji problem. – Dobro si odevena – glave nagnute u stranu, posmatrao je njenu kratku crnu haljinu. – Dobro, možda je jednostavna, ali sasvim zadovoljavajuća. U tom trenu u salon je ušla Dejzi. – Tu li ste, Liz! Oprostite, gospodine Hilijer, htela sam da kažem Liz da su Arči i Sani zaspali. – Lepo je to čuti – reče Kem. – Dejzi, moram vas zamoliti za uslugu. Malo smo kratki sa osobljem. Da li biste mogli da pomognete gospodi Preston oko večere? Liz je htela da poslužuje, ali voleo bih da bude gost. Dejzi je razrogačila oči ali se odmah pribrala. – Naravno da ću pomoći. Kada je Dejzi otišla, Liz se zagledala u svog poslodavca. – Zašto to radiš? – upitala je konačno. – Iz predostrožnosti. Ako jednom budeš pristala da živiš sa mnom, Liz Montrouz, ne smemo dozvoliti da nam ljudi šapuću iza leda kako si ranije radila za mene u kuhinji. Tebe radi, meni je sasvim svejedno. Liz nije stigla da zausti jer su se pojavili prvi gosti, kojima je predstavljena kao menadžerka Jevare. Pola sata kasnije sedela s Kemove desne strane i uživala u predivnoj supi od praziluka. Veće je proteklo savršeno, kako večera tako i zabava posle nje. Među gostima bila su dva para srednjih godina, jedna živahna žena od tridesetak godina, kao i Kemov advokat. Tokom večere razgovor je tekao neusiljeno. Malo-pomalo, Liz se sasvim opustila.

46


Konačno su je na red došao razgovor o konjima: o odgoju, trkama, prodaji i kupovini rasnih grla. Zahvaljujući kompjuterskom programu koji je kreirala za Boba, kao i poslu oko organizacije štala, Liz je bila dobro upućena u tu temu. Oduševljeno je opisivala novo ždrebe, koje je došlo na svet pre nekoliko nedelja. Tek tada joj je postalo jasno da su gosti došli da procene novo ždrebe na Jevari. Vanesa, živahna žena u tridesetim, plavokosa s paž frizurom, noktima i usnama obojenim u tamnocrveno, vitkog i zategnutog tela, znatiželjno je posmatrala Liz, verovatno se pitajući u kakvoj je vezi s Kemom. Ali i Liz se pitala ko je zapravo Vanesa... Na kraju večeri gosti su se razišli po sobama na počinak. Obrevši se u savršeno čistoj kuhinji, Liz je odahnula i nasula sebi čašu vina. Zatim je kroz kuhinjska vrata izašla u bašticu punu začinskog bilja. Nekoliko metara dalje putić se završavao obronkom s nagibom prema dolini. To je bilo sjajno mesto za posmatranje zvezda. Liz je sela na klupu i podigla pogled prema nebu, koje se nadvijalo nad njom poput prekrivača okićenog dijamantima. Iz pomrčine je odjednom izronio Kem Hilijer i spustio se na klupu pored Liz. – Tražio sam te. Evo, uzmi! – pružio joj je čašu. – Mislim da ništa ne može nadmašiti čašu šampanjca na kraju dana. Živeli! – kucnuo se s njom.. – Živeli – ponovi Liz. Osećala se iscrpljenom. – Šta te muči? – upitao je. Liz je otpila veliki gutljaj osećajući da se postepeno opušta. – Ni sama ne znam. Pojma nemam šta se dešava. Ne osećam se prijatno i potpuno sam sluđena. On se tiho nasmejao. – U redu, ja ću ti reći šta se dešava. Nedavno smo zagazili u prilično nesrećan pokušaj. Liz se oteo prigušeni jecaj. – Da, besmislena hrpa reči posle lepog intermeca. Izgovorio rekao jedan nepromišljen komentar na šta si ti besno uletela u kuću, dok sam se ja, isto tako besan, usred noći odvezao do Sidneja, gde sam se zakopao na nekoliko dana. Nastavio je sa istim prizvukom iskrenog kajanja: – Nisam često u prilici da doživim odbijanje, što je verovatno razlog za moj nedostatak saosećanja i moju prokletu uskogrudost. Šta kažeš na to? – Ja... – Liz se zagrcnula. Grlo joj se stegnula, a jedna suza skotrljala se niz obraz i ona ju je jezikom pokupila s gornje usne. – Zar ne misliš da bi trebalo da zakopamo ratnu sekira? – Ja... ne mogu da živim s tobom – izgovorila je promuklo. – Sigurno shvataš zašto. – Ne shvatam. Zašto?

47


– Jer... Neću se dobro osećati. To bi bilo... – nije znala kako da nastavi. – Liz, dosad si sigurno primetila kakav utisak ostavljaš na mene. – Ali ti to ne pokazuješ! – Na koju priliku misliš? – Ah, bilo ih je više – energično je odmahnu rukom ne znajući kako da osećanja pretoči u reči. – Čak sam se zapitala da li si Vanesu pozvao samo da bi... mučio mene. – Imponuje mi to što si ljubomorna na Vanesu – primetio je – ali ona je u srećnom braku sa slavnim džokejom koji mora da vodi računa o kilaži i stoga izbegava ovakve gozbe. Liz smeteno obori pogled. – Žao mi je – promrmljala je. – Hajde, popij još jedan gutljaj – reče on. – Ne možeš zamisliti koliko mi je teško bilo ovih dana u Sidneju. Nisam mogao da spavam, radio sam kao sumanut. Neprestano sam mislio na tebe u svom naručju. Zamišljao sam te bez odeće, kako te ljubim... Kako je tebi bilo za to vreme? Liz je progutala knedlu prisetivši se haosa koji je vladao u njenoj duši. Možda je u pravu, možda je konačno kucnuo čas da zaboravi prošlost i posveti se budućnosti. – I ja sam bila van sebe – priznala je konačno, jedva čujnim glasom. – Dobro! Zbunjeno ga je pogledala. – Dobro? – Veoma bi me pogodilo da sam samo ja patio. Liz je počela da se kikoće. – Nepopravljiv si – uzdahnuvši, naslonila je glavu na njegovo rame. Potom se odmah uspravila zagledavši mu se oči. – Šta će biti s nama? – upitala je ozbiljno. – Zaista ne mogu da živim s tobom. – Postoji još jedna mogućnost – uhvatio ju je za ruku. – Mogla bi se udati za mene. Liz se uplašeno otrgnula. – Ne mogu se samo tako udati za tebe! – Čini se da mnogo toga ti ne možeš da uradiš – odgovorio je ironično. -Dakle, šta možeš da uradiš? Skočila je na noge u želji da pobegne, ali ju je on uhvatio oko struka, nežno je primoravši da opet sedne na klupu. – Nećemo se svađati, Liz. Rekla si da treba da se ponašamo kao odrasli ljudi, pa hajde onda razumno da popričamo. – Pošto nije odgovorila, nastavio je: – Potrebna mi je majka za Arčija. Tebi je potreban otac za Sani, kao i stabilan porodični život – osmehnuo se. – Nema boljeg okruženja i uslova od ovih ovde. Liz ga je posmatrala.

48


– A onda, i ti si tu – pojačao je stisak oko njenog struka pošto je Liz počela da se otima. – Slušaj me pažljivo. Bez problema navikla si se na Jevaru, kao da si se ovde rodila. Osim ako se možda nisi pretvarala... Da li je to sve bio samo privid? – upitao je. – Nije – prošaptala je. – A Arči? – Volim tog dečaka, ali... – Šta je s nama? – pogledao ju je tako prodorno da se Liz zavrtelo u glavi. Hajde da bar jedan jedini put budemo sasvim iskreni. Ni ti, a ni ja ne želimo vezu za jednu noć. Inače ne bismo proveli dva meseca žudeći jedno za drugim... Dva beskonačno usamljena meseca, zar ne? Čitava večnost na mukama. Liz je udahnula. – Da – rekla je tiho. – O, da. Privukao ju je bliže sebi. – Možda nam je potrebno nekoliko dana nasamo da se naviknemo na tu ideju. Da li bi otputovala nekud sa mnom? – A šta ćemo s decom? – Samo na nekoliko dana. Arči je navikao na to. A možda bi tvoja majka mogla da se brine o Sani za to vreme. – Pa... – I? – upita on posle nekoliko sekundi. Ako pristanem, biću na tankom ledu, pomisli Liz. Otkriću da li će me led izdržati ili ću potonuti. Mogu li da verujem Kemu ili je neočekivana prosidba rezultat trenutnog hira? – Ako pristanem na putovanje – reče ona zagrcnuvši se – biće to bez ikakvih obećanja. Ali bio si tako dobar prema meni, pa... – Liz! Pristani ili zaboravi da sam pitao, ali nemoj to činiti iz zahvalnosti! Ona se uspravila. – Ja ti jesam zahvalna! – Onda smatraj da sam povukao ponudu. Besno je frknula. – Ne samo da si nepopravljiv, već si i nemoguć! – Nisam. Budi iskrena, Liz. Žudimo jedno za drugim, a zahvalnost nema apsolutno ništa s tim. Liz je počela grozničavo da razmišlja tragajući za izgovorima, ali nije ih bilo jer je Kem naprosto bio u pravu. – Tako je – priznala je konačno. – U pravu si. Snažno joj je stisnuo ruku. – Onda ponovo važi moja ponuda. – Hvala. Ja... Poći ću s tobom. – Divno! – obgrlio je rukom njena ramena. Liz je sklopila oči prepuštajući se njegovoj toplini i blagotvornoj blizini. Bila je svesna toga da je ovo nepoznat teren, ali nije imala snage da se odupre Kemu Hilijeru.

49


Da se ne bi sasvim izgubila u vihoru novih događaja, Liz se mislima vratila na svakodnevne stvari. – Brinem se za gospođu Preston. Večeras je gotovo pala u histeriju. – Pre nego što otputujemo angažovaću ženu da joj pomaže. Nemoj brinuti. Pa gora si i od Arčija – prstom joj je podigao bradu zagledavši joj se duboko u dušu. – Neka te ništa više ne zabrinjava – promrmljao je. – Ja ću se za sve pobrinuti – a onda ju je poljubio.

50


8. Poglavlje Tri dana kasnije Liz i Kameron uputili su se na Veliki koralni greben. Liz je bila neobično ćutljiva tokom linijskog leta do ostrva Hamilton, a onda ju je Kem uhvatio za ruku i rekao: – Deca su u dobrim rukama. Začuđeno ga je pogleda. – Kako si znao da mislim na njih? – Nije bilo teško pogoditi. Kaješ li se što si pošla na put sa mnom? – Ne. Avion je klizio iznad svetlucave morske površine, koralnih grebena i ostrva Vitsandej pre nego što se prizemljio. Naloživši nekome da se pobrine za njihov prtljag, Kem je poveo Liz u šetnju po luci, pored prodavnica, umetničkih galerija i kafea. – Jesi li ponela šešir? – upitao je zastavši pred prodavnicom s velikim izborom šešira. – Biće ti potreban na moru. – Na mo... Ne, nisam se setila da ponesem šešir. Isplovićemo na more? – Hajde da ti izaberemo šešir. Kupila je slamnati šešir širokog oboda, a onda su pošli u kafić gde su popili ledenu kafu i pojeli ukusne kolače. Liz je osetila da opuštena atmosfera u njoj otapa i poslednje atome nervoze. Držeći se za ruke, prošetali su duž pristaništa. Brod "Leilani" bio je oličenje luksuza: sjajno polirano drvo, debeli tepisi, najfinije tkanine, mesing i blistava bela farba. Salon je bio ogroman, a tri luksuzne kabine, zidova obloženih drvenim panelima, raspolagale su prostranim, udobnim krevetima." Bilo je dve palube: jedna u visini salona i jedna na gornjem nivou, iza komandnog mosta. Mladi čovek odeven u belo, koji se predstavio kao Mik, poželeo im je dobrodošlicu na brod i odveo je Liz do njene kabine. Kada se osvežila, Liz se vratila na gornju palubu. Na njeno iznenađenje, Mik je iskočio s broda, mahnuo u znak pozdrava i odvezao užad, dok je Kem startovao motor. – Zar on ne ide s nama? – upitala je. Izvlačeći katamaran iz luke, kratko je odgovorio: – Ne. – Možeš li da upravljaš tako velikim brodom? – Liz, ja sam manje-više odrastao na brodovima. Bez brige, znam šta radim. Pošto je nervozno grickala donju usnu, glasno se nasmejao. – Sve više ličiš na Arčija – zadirkivao ju je dok je usmeravao "Leilani" prema pučini. – Da li je brod tvoj ili si ga iznajmio?

51


– Moj je. Sad moram nakratko da se usredsredim na vožnju. Upravo su izlazili iz luke. – A kuda plovimo? – Vajthejven. Trebalo bi da stignemo pred zalazak sunca. To je nezaboravan prizor. I bio je u pravu. Spustili su sidro pred plažom Vajthejven kada je sunce bilo vrlo nisko na horizontu. Liz se već raspakovala i osećala se kao kod kuće. Kameron je isključio motor i oboje su sišli na donju palubu s pogledom na božanstvenu plažu Vajthejven. Kem je straga obgrlio Liz oko struka i okrenuo ju je sebi. – Gladan sam te – reče on promuklo. Liz se nasloni na njega. – I ja tebe. Privukavši je sebi, usnama je pomilovao njene i prošaputao: – Ne osećaš potrebu da se svađaš sa mnom? – Nemam pojma kud je to nestalo. – Sav tvoj otpor? – poljubio ju je u čelo klizeći rukama po njenim bokovima. – Mmm... Teško je odoleti muškarcu s takvim brodom. – Predlažem da obučeš nešto komotnije dok nam spremim piće za uživanje u zalasku sunca. I ja ću obući kratke pantalone. Požuri, jer kad sunce dotakne horizont, sve će se brzo odvijati. Liz je u kabini obukla očaravajuću belu haljinu sa širokim narandžastim obrubom, bez naramenica. Osetila se preporođenom, spremnom za flert, mladom i poželjnom. Potom je bosa požurila kroz salon na zadnju palubu. Kem je bio tamo, u beloj majici i marinskoplavom šortsu. Sedeo je na ivici broda, a pored njega je bio postavljen sto: čaše koktela, komadi hleba s dimljenim lososom i mladim sirom posutim mirodijom. – Neverovatan si, Kem! Ovo je divno! Okrenuo se i najednom mu se dah zaustavio iako Liz toga nije bila svesna. Nikada mu nije bila tako divna, apsolutno neodoljiva. On ustade. – Izgledaš... – pružio joj je ruku – ... fenomenalno. – osećam se fenomenalno. Poljubio ju je a potom joj je pružio koktel. – Zauzmi poziciju. U čast zalaska sunca! – U čast zalaska! – nazdravi ona i očarano se zagleda u sunce koje je zaranjalo u more. Ali spektakl se nije završio zalaskom sunca. Nebo je poprimilo divne boje, zlatni oblaci isticali su se u odnosu na tamno-ljubičastu pozadinu, a horizont je zaplamteo u blistavoj narandžastoj boji. Kem je upalio lanternu na palubi pa je sišao pod palubu da pripremi po još jedan koktel.

52


Liz je ostala na palubi uživajući u spokojnoj tišini. Nije bilo drugog šuma osim pljuskanja vode o bokove broda. – Mogla bih se naviknuti na ovakav način života – rekla je kada se vratio noseći koktele. Odjednom se uspravila pošto je iz unutrašnjosti broda dopirala tiha, ritmična muzika. – U mladosti sam bila pasionirana disko-plesačica. Godinama nisam plesala, osim sa Sani. I ona voli da pleše... Odjednom se ponovo osećam mladom. – Ti jesi mlada – odvukao je stolicu u stranu pa su sedeli dodirujući se kolenima. – Zapravo, daješ i meni osećaj kao da sam ponovo mlad. – Koliko ti je godina? – upita Liz. – Trideset i tri. Od danas. – Zašto mi to nisi ranije rekao? – Rođendani dođu i prođu. U suštini, nemaju značaja. A šta bi uradila da si znala? Za trenutak se zamislila. – Šta da pokloniš nekome ko ima sve? Svakako, rođendansku čestitku. U redu, evo moje poslednje ponude – nagnula se da ga poljubi. – Dakle, sve najbolje za rođendan, gospodine Hilijer. – Hvala, gospođice Montrouz. Nadam se da je to bilo predjelo! Liz je zadrhtala ugledavši pulsirajući mišić na njegovom obrazu, koji joj je otkrio da pod ležernom fasadom vreba vrela požuda. – Iskapi to. Očekuje nas gozba – pružio joj je čašu. Nije preterao: bila je to zaista gozba u svakom smislu. U obroku od morskih plodova moglo se uživati ne vodeći računa o umrljanim prstima i mrljama na čašama. – Baš je ukusno – rekla je a onda mu je pomogla da odnese posuđe pod palubu. – Može kafa? – upitao je kada je oprao ruke. Liz se zavali u ugrađenu sofu presvučenu pepeljastoroze somotom, savršeno u skladu s tepihom boje cimeta i jastucima zlatne i tamnoroze boje. Brodom se razlegalo blago brujanje i Liz je pogledala Kema koji je kuvao kafu. – Da budem iskren... – prineo je kafu i mleko na sto. – Ovo putovanje planirao sam da iskoristim i za kupovinu kuće na ostrvu Hamilton. – Dakle, hoćeš da spojiš malo zadovoljstva s mnogo posla? – A, ne – odgovori on. – Prilikom izbora nekretnine pre svega oslanjam se na tvoj sud. – Zaista? Mislim, zar ti je potrebna još jedna kuća? – Hm, zapravo mi ne treba još jedna kuća, ali to bar nije još jedna firma. Liz se nije dala zavarati njegovim ležernim tonom. – Jesi li... srećan? Mislim, da li si zadovoljan svojim životom?

53


– Teško je to reći. Arči i Narel jedini su mi rod. Nema nikog ko bi uživao u plodovima mog rada, nikoga ko bi mi čestitao rođendan. Ali to mi, u suštini, i ne znači toliko. Ponekad sam tužan što moji roditelji nisu doživeli sve ovo. I moja sestra Amelija... – Hoćeš da kažeš... – zastala je tražeći prave reči. – Da ponekad želim da pobegnem od posla, da biznis zamenim životom punim plućima. – Ali... Zašto to ne učiniš? – Liz – reče on uzdahnuvši. – Nije to jednostavno. Odgovoran sam prema svojim radnicima. Uostalom, ne bih znao šta da radim s tolikom slobodnim vremenom. – Lice mu je poprimilo izraz napetosti, a onda je rekao sležući ramenima: – Verovatno nisam tip čoveka koji može da sedi besposlen. – Možda – uzvrati ona zamišljeno. – Kad kreneš jednim putem, jedna stvar obično vodi drugoj. Kao i u mom slučaju. Odjednom se s komandnog mosta začulo zujanje i Liz ga je upitno pogledala. – To je faks s prognozom vremena – objasnio je. – Svaka promena vremena automatski se prosleđuje. – Idi da pogledaš inače nećeš imati mira. – On ustade. – U pravu si, oprez nikada nije na odmet. Pošto se zadržao, Liz se udobnije smestila na sofi podigavši noge, i u sledećem trenutku već je zaspala. Kem se vratio s faksom u kojem im je savetovano da ujutro zbog nadolaženja nevremena napuste mesto na kojem su se usidrili. Videvši da je zaspala, zastao je da je posmatra, nežno se osmehujući. Ležala je tako ljupko usnula, s rukom pod obrazom. Graciozno telo ocrtavalo se pod tankom haljinom. Savladao ju je umor i alkohol, pomislio je... Gurnuo je sto u stranu, podigao ju je na ruke i odneo u njenu kabinu. Promrmljala je nešto nerazumljivo, ali nije se probudila. Pažljivo ju je spusti na bračni krevet i pokrio toplim prekrivačem. Neko vreme nepomično je stajao posmatrajući je, a onda je tiho rekao: – Laku noć, Pepeljugo. Liz je spavala nekoliko sati a onda se trgnula iz noćne more. Najpre nije znala gde je i odjednom ju je obuzela užasna slutnja da je izgubila Sani. Grozničavo je opipavala oko sebe po mraku. Sve je bilo nepoznato pa je, oblivena znojem, počela da doziva Sani. – Liz! – svetio se uključilo i Kem se nadneo nad njom, obučen u pidžamu. -Šta je bilo? – Izgubila sam Sani – dahnula je. – Gde sam? On sede na ivicu kreveta i uze Liz u naručje, uveravajući je da je sve u redu.

54


– Sani je dobro. Ona je sa Arčijem, Dejzi i tvojom majkom na Jevari. Polako se smirila i sklopila je oči. – Hvala ti, Bože! Zagrli me čvrsto, molim te – prošaputala je. – Ne bih mogla podneti da izgubim Sani. – Nećeš je izgubiti – obećao je. – Čekaj – ne ispuštajući Liz iz naručja, uvukao se u krevet do nje. – Je li ovako u redu? Liz se privila uz njega. Zaštićena njegovim snažnim rukama, uživala je. – Predivno je – položila je obraz na njegovo rame. – Još uvek želiš da se oženiš mnome? On je pogleda. – Da. Ali... – Onda učini to, molim te! Ne dozvoli da te obeshrabri moja tvrdoglavost. Ponekad se samo inatim. Ne puštaj me! Oh, ja sam još uvek obučena! – Liz, prekini! – strogo ju je pogledao čekajući da se ona malo pribere. – Da, još si obučena – rekao je tiho. – Nisam tip koji bi iskoristio umornu ženu u snu. Uostalom, sad nije pravi trenutak. Potresena si, loše si sanjala. Nećemo žuriti – odmaknuo se malo od nje. Osetila je trzaj u dnu duše, jer joj je u međuvremenu postalo apsolutno jasno da je Kem čovek njenog života. Ne zarad Sani, već jedino i isključivo zarad nje same. Pružao joj je osećaj sigurnosti, fascinirao ju je i privlačio kao nijedan muškarac do sada. – Misliš da ovu noć treba da provedemo čedno? – upitala je promuklo. – Ne verujem da bih to mogla. Osim ako... možda me ne želiš. On duboko udahnu. – Ja da ne želim tebe? – izgovorio je u neverici. – Kad bi samo znala, Pepeljugo... – Pepeljugo? On se osmehnu. – Oko ponoći sam te odneo u krevet. – O ne! – uzviknula je. – Planirala sam... pa, želela sam da ti poklonim sebe za rođendan. Mislim, više je to bila zamisao nego baš plan – zbunjeno je ućutala. Pošto on dugo ništa nije rekao, Liz je od nelagode okrenula glavu u stranu. Konačno je progovorio: – Liz, ja nisam od kamena. Okrenula se da ga pogleda. – Nisam ni ja – prošaputala je položivši mu ruku na obraz. – Želim da me zagrliš i ljubiš. Da osetim da sam poželjna, da ti pokažem koliko žudim za tobom. Sećaš li se kada sam prvi put osetila tvoj dodir? Kada sam se naježila od miline? Onda kada sam se spotakla na trotoaru, a ti si me uhvatio da ne padnem. Sećaš li se? Klimnuo je glavom. – Ja se mnogo duže od tebe borim protiv te žudnje! – stenjući, privukao ju je na sebe. – Nemoj posle da kažeš da sam se predao bez borbe – zagnjurio je lice u njenu kosu. – Znao sam da će biti ovako.

55


– Kako to? Ležali su na krevetu, licem u lice. Prekrivač je skliznuo na pod, zajedno s Lizinom haljinom i gaćicama. Kosa joj je poput lepeze prekrila jastuk. Pomilovao ju je prstima između grudi. – Da si tako glatka i nežna, kao svila. I vitka, i baršunasta, i predivna. Uhvativši njegovu ruku, podigla ju je do svojih usana. – Obožavam tvoje ruke. Ponekad su me dovodile do ludila. A to čine i sada. – Znači, tako? – nežno je pomilova njene zaobljene bokove. – Da, tako – uzdrhtala je kada je prstima kliznuo dublje, istražujući intimna mesta na njenom telu. Bujica neizrecive miline sručila se na nju i ona ga je zagrlila oko vrata. – Kem... – uzdahnula je osetivši da je napušta poslednji atom samokontrole dok mu se telom i dušom predavala znajući da ga želi isto kao i on nju. Magična privlačnost među njima bila je gotovo opipljiva. Liz je natenane istraživala Kemovo snažno telo, sa uživanjem ga je milovala. Pritisnula je svoje gole grudi uz njegova široka i snažna prsa obgrlivši ga nogama oko bokova. Ispunila ju je neizreciva sreća. U njegovom naručju plamtela je vrelinom nikada doživljene strasti. Kada je konačno prodro u nju, suze su joj navrle na oči dok je napola luda od strasti pratila njegov ritam snažne, prefinjene ljubavne igre kakvu Liz nikada ranije nije doživela. A onda se srušiše sve ustave i oni se zajedno ustremiše prema vrhuncu strasti, eksploziji slasti i miline. – Mmm – otelo se Kemu dok su iscrpljeni ležali jedno do drugog. – Čekanje se isplatilo. Liz se privila uz njega. – Bilo je... Naprosto nemam reči za to. Kažiprstom joj je pomilovao obrise usana. – Moja draga, slatka i apsolutno neodoljiva Liz, podarila si mi komad raja na zemlji. Ona se osmehnula. – Hvala. Ali ne bi mi uspelo bez tebe. – Rekao bih da smo oboje podjednako zaslužni. – Zvuči fer – odjednom ju je napustila vedra razuzdanost i ponovo ju je obuzeo osećaj nelagode. – Liz? Kao da se i on odjednom uozbiljio, a u plavim dubinama njegovih očiju naziralo se pitanje. Liz je već zaustila da mu prizna da ga voli, da je odavno zaljubljena u njega iako to sebi nije želela da prizna. Ali strah ju je sprečio da to izgovori. Nemoj požurivati stvari, opomenula je sebe. Da, ponovo je spavala s muškarcem i za nju je to bilo mnogo više od pukog seksa. Ali zasad to mora zadržati za sebe da bi se zaštitila od patnje. – U redu je – promrmljala je konačno, zagnjurivši lice u njegova prsa. Narednog jutra podigli su sidro a onda su se skrasili u zalivu s tirkiznoplavom vodom i koralnim grebenom.

56


Plivali su i pecali, čamcem su se odvezli do obale da se popnu na uzvišicu s koje se pružao božanstven pogled na Vitsandej. Ronili su oko koralnog grebena i veslali laganim kanuima po moru. Pričali su o svemu, samo ne o braku. Liz je čudilo to što su oboje izbegavali tu temu. Više puta uhvatila je Kema kako je namršteno promatra, kao da pokušava da je odgonetne, na šta bi je potom obuzeo blagi nemir. Ipak, Kem je bio toliko prijatan saputnik da je brzo zaboravljala i naprosto uživala u zajedništvu među njima. Bilo je predivno doživeti ga lišenog poslovnog stresa. Tako opušten bio je sasvim drugi čovek. Kem bi trebalo da uspori, pomisli Liz ponovo, da se oslobodi poslovnih obaveza. Možda mu ona u tome može pomoći? Pružiti mu ispunjen život... O čemu ja to maštam? Ko zna da li ću ikada uspeti da se oslobodim demona prošlosti da bih mogla da se upustim u novu vezu. A onda je najednom sve krenulo nizbrdo... Kem joj je iz vedra neba rekao: – Danas se niko osim nas nije ovde usidrio. Ležali su na ležaljkama na zadnjoj palubi. Liz nakratko podiže glavu i pogleda oko sebe. – Tako je. On je gurnuo naočare na čelo. – Imam jednu neispunjenu fantaziju sa sirenama u glavnoj ulozi. Pogledala ga je ne shvatajući ništa, ali on je gledao u more. – I? U kakvoj je to veze s tim što smo sami ovde? – Mogli bismo goli da se kupamo. – Zanemela je od iznenađenja. – Liz... zapravo, moj problem je u tome što želim da te vidim nagu u moru. Svetlucavo, suncem okupano more delovalo je primamljivo. Zašto da ne? pomisli ona. Hitro je ustala, skinula bikini, zakoračila na ivicu broda i skočila u vodu. – Pridruži mi se! – pozvala ga je kada je izronila. – Voda je predivna! Još je bolji bio osećaj kada je i on uskočio u vodu i uzeo Liz u naručje. – Dobra ideja? – prošaputao joj je na uho. – Veoma – reče ona. – Imam osećaj kao da jesam sirena. – I jesi – nežno je dodirnuo njene bradavice i, obujmivši je oko struka, odigao ju je iz vode. S rukama na njegovim ramenima, osmehivala mu se rastresajući kosu i raspijući kapi vode svuda unaokolo. Onda se otrgla i otplivala je od njega. – Plivaš kao riba – uzdahnuo je kad ju je sustigao. – I vodiš ljubav kao sirena. Hajde da se vratimo na brod. Liz poslušno zapliva prema brodu. Čim su se popeli na palubu, podigao ju je na ruke i tako mokru odneo ju je u svoju kabinu i položio na krevet. – Kem – usprotivila se. – Pokvasićemo sve!

57


– Nije važno – spustio se pored nje privukavši je sebi. – Ono što ću sad uraditi s tobom nije za javnost. – Ali napolju nema nikoga. – Prija li ti? – namestio ju je na sebe i, obuhvativši njene bokove, snažno je prodro u nju. Liz je zastenjala i progovorila glasom koji nije ličio na njen. – Ja... Ne znam da li je to pravi izraz, ali osećaj je... fenomenalan. Potom su se ljubili gladno, opijeni strasnom i divljom ljubavnom igrom. Ostali su jednom drugom u naručju pokušavajući da dođu do daha. – Kako se to desilo? – upita Liz povlačeći pokrivač na sebe. Pomilovao ju je po kosi. – Ti si kriva, jer si neodoljiva sirena. – Zaista misliš da sam sirena? To si mi već drugi put rekao. Nije odgovorio i Liz je primetila da je odlutao u mislima. Gledao ju je kao da nešto od nje očekuje. Ona se pridigla oslonivši se na lakat. – Je li sve u redu? – upitala je nežno ga milujući po glatkim, mišićavim ramenima. S neobičnim izrazom na licu, kao da je nije čuo, rekao je: – U pravu si, sve smo pokvasili. Hajde da navučemo svežu posteljinu. Ali prvo idem pod tuš – ustao je istog trena. Liz je osetila da joj naviru suze na oči dok je posmatrala njegova snažna leda. Na kraju je primorala sebe da ustane i požuri u svoju kabinu. Zaključala je vrata prvi put otkad je na ovom brodu. Nešto kasnije ćutke su navukli posteljinu na krevet. Liz je na sebi imala žuti šorts i bluzu krem boje, a kosu je vezala gumicom. I on je nosio kratke pantalone i majicu. Među njima je vladala gotovo opipljiva napetost. Liz se pitala šta se to dogodilo. Iznenada mu je zazvonio mobilni. Bio je to Rodžer, i po Kemovom izrazu lica i pitanjima koja je postavio Liz je shvatila da je reč o nečem ozbiljnom. – Gospođa Preston je prevezena u bolnicu zbog problema sa srcem. Naterao sam je da mi obeća da će otići na kontrolu jer si mi rekla da si zabrinuta za nju. – Oh... – To nije sve. Dejzi ima grip. – O, ne! Ko...? – Tvoja majka je uz pomoć Bobove žene preuzela stvari u svoje ruke. Ipak, smatram da bi najbolje bilo da se što pre vratimo kući. – Naravno – Liz se bespomoćno osvrnu oko sebe. – Ali kako ćemo to izvesti? On je već držao mobilni prislonjen na uho. – Rodžer nam zakazuje povratni let iz Hamiltona. Halo, Mik – reče on u telefon. – Slušaj, moram da se vratim kući što je moguće pre. Molim te, organizuj da

58


nas helikopter pokupi s Vajthejven plaže. Budi i ti u helikopteru pa vrati "Leilani" u Hamilton. Liz je zanemela, sve se odvijalo isuviše brzo. – U redu – reče Kem – hajde da dignemo sidro jer za pola sata treba da budemo u Vajthejvenu. – A ako nema nijednog helikoptera na raspolaganju? – Onda ću kupiti jedan. – Ma hajde, molim te! – uzviknu Liz. – Ne očekuješ valjda da u to poverujem?! – Verovali ili ne, gospođice Montrouz, ne bi mi bilo prvi put da to uradim. Namršteno se osvrnuo oko sebe. – Da li bi mogla oboje da nas spakuješ za polazak? Liz se u neverici zagleda u njega. Ponovo je postao onaj arogantni Kameron Hilijer, kakvog je upoznala u kancelariji. Okrenula se i smireno je odgovorila: – Naravno da bih. Liz se nekoliko sekundi nije pomerila s mesta. Začulo se brujanje brodskog motora, zvuk podizanja sidra i zveckanje lanca. Osetila je vibriranje poda kada se brod pokrenuo i zaplovio. Suze su joj potekle niz obraze jer je nešto užasno pošlo po zlu, a ona nije imala pojma šta je to bilo. Zašto je odjednom postao tako hladan? Utonuvši u očajanje, pokrila je lice rukama. Istog dana pred mrak stigli su na Jevaru. Sani i Arči već su spavali, ali ih je budna dočekala Meri Montrouz. Liz je zagrlila majku, a Kem se rukovao s njom. – Mnogo vam hvala što ste priskočili u pomoć – rekao je, šarmntno se osmehnuvši, na šta je Lizina majka pocrvenela. – Nadam se da ste se preselili u glavnu kuću? – Da, zajedno sa Sani – odgovori Meri. – Smestili smo se u krilu za decu. I ti ćeš, pretpostavljam, prenoćiti s nama? – obratila se Liz. – Ah, Liz i ja treba da vam saopštimo novost – reče Kem. – Odlučili smo da se venčamo.

59


9. Poglavlje – Kako si mogao?! – uzviknula je Liz kada je zatvorila vrata njegove radne sobe. Napolju je besnela oluja, vetar je povijao krošnje drveća čupajući lišće i granje, dok je u daljini zvuk grmljavine zaparao noć. Liz je bila van sebe od besa. Njena majka se oduševila čuvši novost, ali je potom, ugledavši kćerkin izraz lica, naglo ućutala. – Bolje da vas ostavim nasamo – rekla je i povukla se na spavanje. – Zar nisi rekla: "Ne dozvoli da te obeshrabri moja tvrdoglavost. Ponekad se samo inatim" – naveo je njene reči. – Sećaš li se? – otpio je gutljaj brendija. Pošto je sedeo za pisaćim stolom, a Liz ispred njega, ponovo se osećala kao radnica pred svojim moćnim šefom. I to ju je zabolelo. – Naravno da se sećam – duboko je udahnula da se pribere. – Sećam se i da smo se pre nekoliko sati sručili jedno na drugo kao da ne postoji sutra, a onda si se pretvorio u santu leda. A sada si, kao iz vedra neba, objavio da želim da se udam za tebe. – Ali ti to želiš, Liz, zar ne? Zbog Sani? Liz bespomoćno zari prste u naslon za ruke. – I sam si rekao da ti je potrebna majka za Arčija, a meni stabilan porodični život za Sani. On naglo ustade i priđe zidu zagledavši se u sliku broda pod nazivom "Miranda". – Ni slutio nisam da ću to ikada doživeti, taj osećaj... Bio joj je okrenut leđima, ali svaki mišić njegovog tela odavao je napetost. – Kako to misliš? – upitala je tiho. Konačno se okrenuo. – Žena što se tiče, život me je oduvek mazio. Imao sam mnoštvo avantura bez ikakvih obaveza. A onda sam se zaljubio u ženu koju ne mogu imati. Preneraženo ga je posmatrala. – N... ne možeš imati? – promucala je. Nasmejao se, ali pogled mu ostade uperen u daleku prošlost. – Liz, opet ponavljaš za mnom. – Samo zato što ne mogu da verujem da to govoriš. Pa ti si... mi smo... ah, zar nisi dobio sve? – suze joj navreše na oči. On ponovo sede za pisaći sto. – Mislio da će mi biti dovoljno da te imam uza se pod bilo kojim uslovima. Zato sam ti ponudio primamljiv posao na Jevari, iskoristio sam tvoju nesigurnost u vezi sa Sani, a onda sam otkrio da bi se udala za mene samo zarad Sani, ne zbog mene. A to nije ono što želim.

60


Misli u njenoj glavi smenjivale su se munjevito. Prisetila se kada su prvi put vodili ljubav... one prve noći na brodu kad su je probudili teški snovi. Setila se njegovog otpora na koji je potpuno zaboravila. – Trebalo je još tada da mi kažeš. – Pa, rekao sam ti da nisam od kamena. Bio sam budala što nisam želeo da priznam sebi šta mi se događa. – A šta je bilo jutros? – Jutros sam silno želeo da mi kažeš da me voliš i to tako da u to mogu da poverujem. Liz smušeno odmahnu glavom. – Još uvek ne shvatam zašto si mojoj majci rekao da ćemo se venčati. – Ne znam, ali spreman sam da ti ponudim zaštitu svog prezimena ako smatraš da Sanin otac tada neće imati pravo da ti je oduzme. Bio bi to fiktivan brak – slegnuo je ramenima. – I ti misliš da bih to želela? – bila je duboko uvređena. – Zar ne želiš baš to? Polako je ustala. Zašto nije mogla da mu kaže da se i dušom i telom zaljubila u njega? – To nije ono što želim – tiho je rekla. – Kem... Gotovo je. Ujutro odlazimo s Jevare. lonako nam nikada ne bi uspelo, previše je problema – suze su joj potekle niz obraze. – Rekla sam ti da bi bio lud da se upuštaš u vezu sa mnom, ali ne krivim te za to. Sama sam kriva za sve – na putu do vrata još jednom se osvrnula. – Molim te, pusti me da odem. – Liz... – promuklo je prošaputao, ali ona je već nestala.

61


10. Poglavlje – Hoću Arčija! – plakala je Sani. – Hoću Vinoninu kucu! Zašto više ne mogu da se igram s njima? – nezadovoljno se osvrtala oko sebe u bakinom stanu. – Ne sviđa mi se ovde. Liz tiho uzdahnu. Prošlo je tri nedelje otkad su napustile Jevaru. Srce joj se slamalo. U mislima je videla Arčija, bledog i zbunjenog, kako nepomično stoji pored fontane gledajući ih dok su odlazile. Kem je insistirao na tome da joj tri probna meseca isplati u celosti. Razdiralo ju je sećanje na to kako se jedva zaustavila da mu se ne baci u naručje... Prisećanje na to bolno joj se usecalo u srce i dušu. Za protekle tri nedelje primetno je smršala. Majka je bila uz nju trudeći se da povratak u stan učini što je moguće prijatnijim. Ali Liz je znala da joj predstoje promene: treba da pronađe stan za sebe i Sani. Meri se u međuvremenu zbližila s Martinom i bila je pretrpana poslom. Pre nedelju dana Liz se konačno prijavila agenciji za novo zaposlenje. Dosad nije dobila ponudu, ali je i dalje radila vikendom u restoranu da bi skrpila kraj s krajem. Sledeće na dnevnom redu bilo je traženje stana. A onda su joj iz agencije konačno ponudili dvonedeljni posao sekretarice. Posle kraćeg savetovanja s majkom Liz je prihvatila angažman i narednog dana pojavila se u kancelariji "Vejkfild inkorporejted", firme koja se bavi teretnim brodovima. Trebalo je da zameni sekretaricu direktora firme. Pažljivo je odabrala odeću za posao, kosu je skupila u punđu i stavila naočare. Na prijemnom pultu dočekala ju je žena i kada se Liz predstavila, uputila ju je u direktorovu kancelariju. – Odmah će vas primiti – rekla je zadovoljno. Vrata direktorove kancelarije bila su odškrinuta. Liz je obuzela seta prisetivši se kancelarije na prošlom radnom mestu. Izgleda da ovde nije bilo slika na zidvima, a i boje su bile sasvim drugačije: bež tepisi i zidovi, kao i smeđa kožna sofa. Pisaći sto bio je skriven od pogleda. Duboko udahnuvši, zakoračila je unutra i... zamalo se onesvestila. Za pisaćim stolom sedeo je Kem, očigledno direktor i "Vejkfild inkorporejteda". – Liz – rekao je tiho. – Uđi. – T... ti? – promucala je. – Ne shvatam. – Ovo je firma koju sam kupio dok si bila na Jevari. Posmatrala ga je. Elegantan kao i uvek, bio je bled u licu.

62


– Ne shvatam – ponovila je. – Zar nije trebalo da menjam sekretaricu koja je na bolovanju? – To sam izmislio. Od agencije sam zahtevao da mi pošalju tebe. – Namerno si me dovukao? Zašto? – Jer ne mogu da živim bez tebe. Potrebna si mi, Liz – uhvatio ju je za ruku pošto je bila do te mere potresena da se jedva držala na nogama. – Ni Arči ne može da živi bez tebe. Bićemo ti zahvalni na svemu što si spremna da nam pružiš. Samo da nam se vratiš... Da li zbog šoka od neočekivanog susreta s njim ili pak zbog njegovih iskrenih reči... osetila je da je neka nevidljiva ruka srušila zid oko njenog srca oslobađajući nezaustavljivu bujicu osećanja. Sve reči koje ranije iz straha nije uspela da izgovori sada su bez zadrške prokuhale iz nje. – Zar ništa nisi shvatio? Nikada ne bih spavala s tobom da te ne volim! Znam da je delovalo kao da sve radim zbog Sani, ali to nije tačno. Radilo se samo o tebi. Uvek si bio samo ti – suze su joj potekle niz lice dok se tresla čitavim telom. – Liz – prihvativši je u naručje, zagrlio ju je čvrsto. – Liz, najdraža moja... – Ne znam zašto ovo ranije nisam mogla da ti kažem – zagrcnula se. – Želela sam, ali... – glas ju je izdao. Skinuo joj je naočare i poljubio uplakane obraze, obrve, usne. Liz se odjednom odmaknula od njega zadivljeno ga posmatrajući. – Istina je... – Uistinu te volim – reče on. – Nikada nikoga nisam tako voleo. Kao da sam konačno pronašao dom. Nije važno ako ceo svet propadne, samo da si ti uz mene. Nežno je pomilovao njene usne otečene od poljubaca i suza. – Moji roditelji bili su srodne duše i oduvek sam tragao za takvom dušom. I onda sam sreo tebe. – To je lepo – Liz se privila uz njega. – Sećaš li se kada si mi zapretila da ćeš me rastaviti na sastavne delove? Tada sam prvi put osetio da se nešto menja. Ali ako ćemo iskreno, kada si se popela preko mog zida, obuzela me je nejasna slutnja da si ti moja sudbina. – Ali... Slegnuo je ramenima. – Ne pitaj me kako. To se jednostavno desi. Ali kada si bila na Jevari, to je bilo više od puke slutnje. Postalo mi je jasno da si ti moja druga polovina. Liz je sklopila oči spustivši glavu na njegovo rame. – Žao mi je... On ju je povukao na kožnu sofu. – Ne treba da ti bude žao. Samo se udaj za mene. – Nema ničeg što bih više volela – reče Liz zaneseno. A onda se odjednom uspravi i zabrinuto ga pogleda. – Ali ja umem da budem poprilično teška i...

63


– Znam, osetio sam to na sopstvenoj koži. Ponekad si veoma direktna. I ekstremno svadljiva. Ali kako sam ja strpljiv, tolerantan, sabran... trebalo bi lepo da se dopunjujemo. – Strpljiv? Tolerantan? – Liz prasnu u smeh. – Oh, Kem, pa ti si i netolerantan i nestrpljiv, ali si moj junak. Bezgranično te volim! Stisnuo ju je u zagrljaj kao da je nikada više neće pustiti i Liz je ponovo osetila tu magiju, tu neodoljivu privlačnost. Strasno su se ljubili zaboravivši svet oko sebe, svesni samo svoje ljubavi i duboke zahvalnosti što su se pronašli. Kada su se razdvojili, Kem reče: – Trebalo bi da se gubimo odavde. – I ja mislim – Liz je pokušavala da pokupi kosu u punđu tražeći šnale koje su se rasule po sofi. – Ali verovatno će biti govorkanja. – Kako to? – pomogao joj je da ustane. – Ušla si ovamo kao nepristupačna ledena princeza, a sad izgledaš tako predivno da svi mogu samo da ti se dive. – Kem... – počela je, ali ju je on prekinuo poljupcem. Uhvativši je za ruku, poveo ju je do vrata. U prijemnom delu bilo je nekoliko zaposlenih, koji su s poštovanjem pozdravili vlasnika firme. On im ljubazno otpozdravi, pritisnu dugme za lift, pa se okrenu sekretarici. – Gven, da vam predstavim svoju buduću suprugu: ovo je Liz. Ah, uostalom, biću odsutan narednih nekoliko nedelja, možda čak i meseci. Ukoliko je nešto hitno, obratite se Rodžeru Vudvordu iz "Hilijer korporacije". Za trenutak je zavladala tišina, a onda je Gven ustala i rukovala se s Liz i Kemom. – Čestitam oboma. Kakva divna vest! Želim vam sve najbolje – srdačno je rekla. – Siroti Rodžer – nasmeši se Liz dok su se liftom spuštali do podzemne garaže. Kem je upitno pogleda. – Počupaće svu kosu s glave, kao i ja dok sam radila za tebe. – Izvinjavam se za sve ranije grehove. Ali jedno nisam učinio iako me je to stajalo neviđene samokontrole – potom ju je, zavukavši prste u njenu gustu kosu, poljubio. Narednog jutra helikopterom su se odvezli na Jevaru. Arči je dirnuo Liz do suza. Zagrlio je ujaka i Sani, a potom stao pred Liz i sa zabrinutim izrazom na licu, ozbiljno ju je upitao: – Nećeš ponovo otići, Liz? Nećeš ponovo odvesti Sani? Jer, sve je drugačije kad vi niste tu. – Neću – rekla je grleći dečaka. – Nećemo više odlaziti. To ti obećavam. Nekoliko nedelja kasnije venčali su se na plaži Vajthejven.

64


Liz i Kem su sa Arčijem, Sani i sveštenikom doputovali helikopterom. Zvanice su stigle "Leilanom" i još jednom brodom sa ostrva Hamilton, pa su se čamcima prevezli do plaže. Liz je nosila venčanicu koju je kreirala njena majka, od čipke i tila u boji slonovače, a u kosu je uplela cveće. Kem je bio obučen u svetio odelo. I bili su bosonogi. Meri Montrouz bila je presrećna. Narel Hejstings je objavila svima koji su želeli da čuju da je ona to od početka naslutila. I dok je raskošno sunce tonulo na horizontu, Kem i Liz postali su muž i žena. Držali su se za ruke i gledali u oči dok su se nebo i more pretvarali u tečno zlato. U tom čarobnom trenutku postojali su samo njih dvoje... Satima kasnije Kem i Liz oprostili su se od gostiju. Arči i Sani, koji su već spavali, pratiće ih na svadbenom putovanju oko ostrva Vitsandej. – Sve je savršeno proteklo – reče Kem zagrlivši svoju nevestu. – Čak se i Rodžer opustio i zabavio. Naslonila se na njega. – Osećaš li se sada oženjenim? – O, i te kako! To je divan osećaj. – Privukavši je sebi, strasno ju je poljubio. Prošla je godina dana. Posle obilnih letnjih pljuskova Jevara se pretvorila u najzeleniju oazu na svetu. Liz je šetala po bašti udišući opojni miris ruža, a onda se naslonila na debelo stablo zagledana u daljinu. Tako ju je zatekao Kem kada je pošao da je potraži. Tri dana proveo je na poslovnom putu i upravo je stigao kući. Čak i nakon godinu dana bilo joj je dovoljno da ga ugleda i da joj zaigra srce u grudima. – Vratio si se – nasmešila se nudeći mu usne. – Ne samo da sam se vratio, već sam upravo tamo gde pripadam – obgrlio ju je oko struka i zajedno su prošetali po bašti. – Jesam li ti nedostajao? Klimnula je glavom, presrećna što se on toliko promenio. Sveo je poslovne obaveze na minimum trudeći se da što više vremena provodi kod kuće. A ako je morao da otputuje, nije odsustvovao duže od nekoliko dana. U međuvremenu je počeo da uživa u životu. Naravno, povremeno mu je bio potreban poneki izazov, ali luđački tempo kojim je ranije živeo postao je prošlost. – Otkud to da si sama? – upita on. – Gde su deca? – Na rođendanskoj zabavi. Dejzi ih je odvela. On iznenada zastade i pogleda je. – Zašto danas deluješ tako... tajanstveno? – Ah, primetio si? – Na tebi sve primećujem, Liz Hilijer. Čekaj, pusti me da pogodim. Imaćemo bebu, zar ne? – Da, imaćemo bebu – ponovila je. – I kako se osećaš? – upita on oprezno.

65


– Presrećna sam – zagrlila ga je. – Da ti kažem zbog čega? – Naravno. – Oduvek sam želela da ti pokažem koliko te volim – rekla je tiho. – Ali nedostajalo mi je reči. A sad imam dokaz koji znači više od svih reči na svetu. Želim da rodim tvoje dete, i srcem i dušom to želim. – O, Liz! – oči su mu blistale od sreće. Držeći se za ruke, odšetali su kroz baštu prema kući.

Kraj

66


Ledena princeza i milioner