Issuu on Google+


Naslov originala: Sheila O’Flanagan THE PERFECT MAN


Šila O’Flanagan

GOSPODIN SAVRŠENI S engleskog prevele Tijana Živković i Staša Mijić


1. Mesto: Barbados Vreme: mirno i suvo; vetar: jugoistočni, jačine 4; temperatura: 26°; pritisak: 1014,9mb – Eno kalipso benda na rivi. – Mija se još više nagnu preko ograde broda i zagleda se dole u zagasitu svetlost, a onda se uspravi i okrenu opet prema svojoj sestri. – Izgleda da nam sviraju serenadu. – Sklonila je svoje zlataste lokne s blistavih zelenih očiju koje su zadovoljno poigravale. – Niko mi nikada nije svirao serenadu. – Nije ni meni – složi se Brit. Njen pogled blesnu prema bendu, a potom nazad preko dokova te prema zlatnim i belim svetlima koja su se u tačkastom nizu pomaljala u daljini. – Izgleda da je u današnje vreme serenada nekako staromodna. – Ali zar ne bi bilo divno – reče Mija – kad bi neki momak to stvarno učinio? Stao pod tvoj prozor, obasjan mesečinom i s ružom u ruci, a onda zapevao o večnoj ljubavi. Baš bi to bilo romantično, zar ne? – Ako bi bilo koji momak tamo nešto cvrkutao ispod mog prozora usred noći, vrlo brzo bi se našao u pritvoru – reče joj Brit strogim glasom. – Ne želim da mi san prekidaju kojekakve karaoke, molim lepo. Uostalom, to bi verovatno bila samo nekakva njegova diverzija, da mi odvuče pažnju dok njegov drug lopov upada sa zadnje strane i beži s televizorom, ili tako nešto. – Brit Makdona! – U Mijinom tonu odzvanjala je vesela sablažnjenost. – Kako možeš tako nešto da kažeš? Zar baš ti! – Zar baš ja? – reče Brit suvo. – Baš sam ja, i to je sasvim jasno, najkompetentnija na ovom brodu da ocenim šta je potpuno otrcano kad su u pitanju romantični gestovi. A kada neko kasapi „Nessun Dorma“ ili „Three Times a Lady“ pod terasom mog dvosobnog stana, očigledno je u trci za prvo mesto u tome. – Odjedanput se stresla. – Imam užasan osećaj da će ovo putovanje biti puno takvih trenutaka, i zaista iskreno pomišljam da je


bila greška što nam je uopšte palo na pamet da pođemo. Zabrinutost pređe Mijinim licem. – Ne govori tako – uzbunila se. – Ovo je putovanje iz snova. Znaš da je tako. – Ne, jebiga, nije – odgovori Brit strogo. – I da znaš, odmah sad, ako bih birala putovanje svojih snova, najbolje dane svoje dve slobodne sedmice sigurno ne bih provela na ovoj plutajućoj ljubavnoj palati. – Ma daj – ubeđivala ju je Mija – fantastično nam je. Znaš da jeste. I isto tako znaš da ćemo se super provesti. Kako ne bismo? Brit ne reče ništa, ali se udalji od ograde i sede na jednu od udobnih stolica. Mija ju je sa zebnjom pratila pogledom. Ne bi valjalo, rekla je u sebi, da Brit ponovo počne da sumnja u ovo putovanje. Mislila je da je njena sestra sama sa sobom već to raskrstila. Mija je znala da Brit nije baš oduševljena zbog svoje uloge koju treba da preuzme na putovanju koje ih očekuje. Nadala se, međutim, da je njena sestra uspela sebe da ubedi kako će sve biti u redu. Mija je i sama bila spremna da prizna kako ukrcavanje na ekskluzivni kruzer Afrodita zbog bljutavo romantičnog krstarenja povodom Dana zaljubljenih nijednoj od njih dve ne bi bio prvi izbor – čak ni ako bi uz to išao i odgovarajući momak koji bi zaokružio celokupan užitak – ali stvar je u tome što tek treba da provedu gotovo dve nedelje krstareći tropskim morima na jednom od najekskluzivnijih kruzera, što ne može nikako biti loše. I upravo zbog Brit odsedaju u neviđenom apartmanu s privatnim balkonom i (skoro pa) uživaju sve privilegije takvih putnika, a ne spremaju hranu u brodskoj kuhinji i ne čiste klozete, što bi inače – barem kada je Mija u pitanju – bio slučaj. Tako da za Brit nikako ne bi bilo dobro da ponovo dobije nervni napad, a Mijin je zadatak da se za to pobrine. Jedini problem bio je što Mija nije bila sigurna da je sasvim kvalifikovana za taj zadatak. Dok su se nešto ranije ukrcavale na Afroditu (kruzer manji od prosečnog jer treba da obezbedi nešto intimniju atmosferu na otvorenom moru, a ipak ogroman u njihovim očima), Miji je postalo jasno zašto se ovakvo putovanje u brošuri reklamira kao „putovanje iz snova“. A Brit ju je pogledala onim odjedanput strogim izrazom svog srcolikog lica i podsetila


da nijedna od njih dve nije tu na odmoru, već zbog posla. I da to ne treba da zaboravi. Kako bi mogla da zaboravi?, pomisli Mija, ponovo sklanjajući svoju talasastu kosu s lica. Brit ju je dovoljno često na to podsećala. I premda ona želi to da nazove poslom, sigurno da je dve nedelje skakutanja s ostrva na ostrvo – makar polovinu tog vremena provele u držanju radionica i predavanja, kad je u pitanju Brit ili, u staranju da sve bude kako treba za sestru perfekcionistu, u Mijinom slučaju – milion puta bolje nego ostati u Dablinu koji je, pokazalo se, zadesio najkišniji zabeleženi februar. I uprkos činjenici da ni sama Mija nije bila u sumornom Dablinu, već je radila u Španiji, gde je suvo iako ne baš i toplo, u trenutku kada ju je Brit pozvala na ovo izazovno putovanje od Kariba preko Pacifika do Gvatemale (gde je prvi put upoznala Aleha) takva ponuda bila je isuviše dobra da bi je odbila, bez obzira na to koliko je puta dovela u pitanje ispravnost svoje odluke. Koncentrisala se na kalipso bend dole na doku, u košuljama jarkih boja i belim šortsevima, i vrlo odlučno izbacila Aleha iz glave. Gvatemalu je želela ponovo da poseti jer je pre četiri godine tamo provela nekoliko divnih meseci i jer voli tu zemlju i njen narod. Nije želela da to bude nekakav omaž njenoj budalastoj prošlosti. Ili Alehu. Prošlosti ne može da se otrese, naravno, ali možda bi mogla da iskoristi ovu priliku da je stavi u određenu perspektivu. Poseta Gvatemali, uveravala je sebe, okončala bi to poglavlje njenog života. Neophodno joj je to okončanje. Neprimetno je uzdahnula. Kad je već tako surovo iskrena prema sebi, iako je znala šta joj je potrebno, nije baš bila sigurna da uopšte želi da se ta stvar okonča. Jedno motorizovano vozilo, nespretno natovareno brdom prtljaga, prozujalo je duž pristaništa i zaustavilo se pokraj broda, gde su se torbe postavljale na rampu koja se do njega spuštala. Dva oficira su se šetala tu gore-dole. Mijine oči su ih pratile kako nadgledaju situaciju i prosto joj se nametnu pomisao kako im te snežnobele uniforme prilično dižu cenu. Tiho je zviždukala temu iz filma Oficir i džentlmen. Bila je vrlo mala kada je taj film snimljen, a budući da je to jedan od maminih omiljenih filmova i da su ga ona i Pola nebrojeno puta zajedno gledale, postao je i jedan od Mijinih omiljenih. Uvek je delila mamino mišljenje da niko ne izgleda tako dobro u beloj uniformi kao Ričard Gir. A sada može da kaže kako nije bila u pravu.


Tu se pojavio jedan mlađi oficir koji je usmeravao poslednje putnike prema mostiću, i čak i izdaleka delovao je kao zaista dobar komad. Ona se na trenutak zapita da li je posadi dozvoljeno da je ponese duh Dana zaljubljenih. Dopala joj se ideja o romansi s čovekom u uniformi, čak i bez serenade kalipso benda. Na trenutak je sklopila oči i prepustila se misli o oficiru koji je obara s nogu. A onda ih je ponovo otvorila i rekla sebi kako ne treba da pravi budalu od sebe. Šta god da je bilo na rasporedu u naredne dve nedelje, pa bilo to i krstarenje povodom Dana zaljubljenih, romansa svakako nije. Barem ne njoj. Bilo kakav romantični trenutak koji bi mogao da nastupi biće vezan isključivo za posao koji joj je poveren. Uostalom, nju i ne interesuje da je neko obara s nogu. Naučila je svoju lekciju na teži način. Poslednji putnici su se ukrcavali na brod, zaustavljajući se na kraju mostića kako bi ih naspram ružičasto-zlatnog neba na zalasku uslikala mlada i lepuškasta brodska fotografkinja, a koja se starala da svi deluju srećno i uzbuđeno, uprkos činjenici da su za sobom imali dug dan i da je većina njih prilično iscrpljena. Tek što je skinula aparat s vrata i uputila se prema grupi svojih kolega, još jedan putnik ubrzanim korakom prođe preko keja, zakratko zastade, a onda, pre nego što je uspela da i njega uslika, požuri preko mostića, ostavivši nju da ga zaprepašćeno isprati pogledom, s aparatom u rukama. Fotografkinje nije bilo kada su Brit i Mija pristigle, tako da nijedna od njih nije mogla da dobije svoju fotografiju ukrcavanja. Uhvatile su redovan let rano tog jutra iz Londona, izbegavši čarter kompanije za krstarenja Plava laguna, koji je krenuo kasnije u toku dana. To što su ranije stigle značilo je i da će se ukrcati na brod pre svih i pre nego što fotograf stigne na brodski most. Mija pomisli kako verovatno i nije tako loše što nisu morale da poziraju ispred ogromnog srca okačenog da glumi pozadinu. A i prilično je sigurna da ionako ne bi uspela da nagovori Brit na tako nešto. Taj redovni let bio je ustupak kompanije za krstarenja na insistiranje Britine visprene agentice Meredit, koja je isprva nameravala da krene s Brit na putovanje i za koju je „štednja“ zabranjena reč. I uprkos tome što je Mija bila toliko uzbuđena zbog predstojećeg krstarenja da je morala neprestano da se uverava kako je sve to stvarno i da je zaista tamo, nije mogla duboko


u sebi da ne misli kako bi možda za sve bilo bolje da je Meredit mogla da krene, kao što je i bilo planirano. Bilo kako bilo, ona mora dalje sebe da uverava kako na ovom putovanju nije Britina jadna mala sestrica. Ona je njen asistent, njen plaćeni asistent, i stoga profesionalac, i isto tako mora da zapamti – koliko god strašno teško to bilo – da njena sestra više nije ona dobra stara Bridžit Makdona. Ona je sada Bridžit Martin, autorka Gospodina Savršenog, srceparajućeg romantičnog romana koji poslednjih šest meseci drži prvo mesto na listama bestselera, a tek treba da postane glavno filmsko ostvarenje s dva oskarovca i jednim za Oskara nominovanim glumcem. I zato sada Brit (u Mijinim očima prilično neverovatno, budući da je njena sestra verovatno najneromantičnija osoba koju poznaje i da se, najzad, razvela od muža nakon manje od godinu dana braka) smatraju i nekom vrstom autoriteta kad su u pitanju ljubav i romantika, pored toga što je nagrađeni romanopisac, i postaje traženi gost u tok-šou programima i na književnim večerima kako bi diskutovala o prirodi ljubavi i svom životu pisca najromantičnije knjige godine. Ta jagma za njom, Mija to zna, rasla je sa svakim Britinim odbijanjem da se negde pojavi. A Brit vrlo često to radi, što prema Mijinom čvrstom ubeđenju dovodi Meredit do očajanja. Mija – koja voli pričaonice i koja sve takve emisije prati kako bi držala korak s najsvežijim tračevima iz šou-biznisa – ne može baš da shvati zašto Brit odbija da se u njima pojavljuje. Mija obožava Džonatana Rosa i Rajana Tabridija, pa čak i anarhistički šou Podža i Rodža, ali Brit uvek insistira na tome kako nema nameru da o svom životu diskutuje s bilo kim i da neće dozvoliti da joj se rugaju neke drvene marionete s televizije. Na kraju bi, međutim, popustila i pojavila se na Kasno uveče na RTÉ, ali samo zato što se Pola ježi na pomisao da njena ćerka odbija da se pojavi u najstarijoj pričaonici na nacionalnom programu i što je u stanju da unedogled maltretira Brit sve dok ova konačno ne popusti. Pola ume da slomi Brit mnogo efikasnije nego Meredit. Ona želi da otputuje u Dablin, rekla je Brit strogo, i neće dozvoliti da propusti jedan izvrstan izlazak samo zato što se Brit izmotava. Pola je na kraju pobedila, a onda raspamećeno pričala Miji o toj večeri, kako je Brit bila neverovatna i briljantna i potpuno prirodna. Poslala je DVD sa snimkom programa, a Mija je bila zapanjena shvativši da je Pola apsolutno u pravu.


Najfascinantnija od svega, pomisli Mija, bila je drastična promena u izgledu – njena sestra, večito u crnim lanenim kostimima i belim svilenim bluzama, koje je nosila deset godina unazad gotovo bez izuzetka, postala je neverovatno privlačna žena s mekim kovrdžama u šarenoj haljini, koja se smejala i šalila s publikom. Mija odavno nije videla Brit da se tako od srca smeje i šali, te je počela da se pita da li je pisanje te knjige zaista označilo prekretnicu u životu njene sestre. Ali nije. Pola joj je ispričala kako je Brit nakon završetka emisije odbila da ostane i proćaska s ostalim poznatim ličnostima, i insistirala da je umorna i da želi da krene kući, i čim se vratila, odmah je uklonila šminku i ispravila lokne. Pritom, dodala je Pola, Brit je rekla kako joj je sve to predstavljalo ogroman napor i kako se nada da više nikada neće morati ništa slično da uradi. Tako tipično za Brit, pomisli Mija, da postigne uspeh u emisiji iako joj se to ne radi. Njoj samoj bi se pod istim okolnostima svezao jezik i ne bi bila ni za šta. Brit je, međutim, iritirajuće dobra u većini stvari – posebno u onome što ne voli da radi. Jedanput je napomenula Miji da je lako biti dobar u onome u čemu uživaš. Biti dobar u onome što ne podnosiš, to je pravi izazov. (Mija je u tom trenutku radila domaći iz matematike, koji joj nije baš išao od ruke. Za razliku od Brit, ona užasno obavlja stvari koje ne podnosi!) Brit je, pored svega, još i tvrdoglava pa je, na Mereditino užasavanje, i dalje propuštala mnoge prilike za promociju koje bi joj njen agent i izdavač obezbedili, bez obzira na to što se vrlo dobro u njima snalazila. („Ne mogu ceo svoj život da provedem govoreći drugima kako da nađu pravog muškarca“, vajkala bi se. „Pre ili kasnije neko će primetiti da ga ni sama nemam, i postavljaće mi pitanja na koja apsolutno nisam spremna da odgovaram.“) Pošto su Brit morali bukvalno da nateraju da krene na krstarenje, Mija je stalno sebe podsećala da mora da se postavi poput Meredit i ophodi se prema svojoj sestri kao prema vanredno uspešnoj osobi, što ona i jeste, a ne kao prema svojoj iritantnoj starijoj sestri, kako bi njen poduhvat na Afroditi doživeo potpuni uspeh. Mija nije bila sasvim sigurna da je u njenoj moći da to i izvede, i što je više o tome mislila, postajalo joj je jasnije da je uskočiti na Mereditino šminkersko mesto bilo zapravo vrlo loša ideja.


Iako je navikla da Brit stalno i oduvek doživljava uspehe, Mija je veći deo svog života provela u težnji da je postavi na svoje mesto pre nego da joj se dodvori. Ona je bila ta koja je stavljala Brit paukove u krevet kada su bile male i krila joj udžbenike kako bi je uvalila u nevolju, i ukrala njen poslednji omiljeni parfem samo da bi je čula kako divlja i besni. Iz puke navike je izazivala Brit kad god bi joj se ukazala prilika, samo da je trgne od tog osećaja spokojnog samozadovoljstva zbog večitih petica u školi i činjenice da je bila učiteljičina mezimica. Kada je bila mnogo mlađa, Mija je bila potpuno ubeđena da su je morabiti usvojili kao bebu, jer nije mogla da shvati kako može biti u srodstvu s nekim tako preambicioznim kao što je Brit. (Uz to zlatokosim, plavookim, napućenim i preambicioznim.) Činilo joj se nemogućim da su isti ljudi koji su prvi put dobili tako divnu ćerku mogli toliko da zabrljaju s njom. Ima mnogo više smisla u tome da su je Pola i Geri primili u svoju kuću nakon što ju je njena prava majka napustila. Kao tinejdžerka, Mija se opredelila za teoriju da je ona zapravo ćerka jedne (punačke) ruske princeze čija je porodica ostala lišena svega za vreme Revolucije i koja je morala da se odrekne sopstvene dece u nadi da će im se negde pružiti bolji život. Dugo joj je trebalo da prihvati verodostojnost svog izvoda iz matične knjige rođenih i konačno prizna da je ipak rođeno dete Pole i Gerija. (Nikada im nije oprostila što su taj punački gen zaveštali njoj, a ne Brit.) Znala je da je Brit blaženo nesvesna zavisti svoje sestre na njenu samokontrolu, njenu pamet i sposobnost da kaže „ne“ drugom parčetu Poline nedeljne čokoladne torte. Brit je bila izuzetno usredsređena osoba i veoma odlučna da uspe u svemu što odabere da radi. Isto tako, bila je vrlo disciplinovana, a to je osobina, Mija je to znala, koju svi pisci treba da poseduju, tako da verovatno i ima smisla što je iznenada, mada neočekivano u očima ljudi koji su je znali, napisala knjigu godine. U stvari, samo jednom je Britina čuvena samodisciplina popustila, i to kada se udala za Ralfa. Mija bi često pomislila kako bi malo manje discipline u drugim stvarima a malo više oko Ralfa bilo mnogo bolja kombinacija za njenu sestru, ali je to mišljenje čvrsto zadržala za sebe. Jer se nakon Ralfa Brit potpuno promenila – od tople osobe s ledenim razumom koji se samo naslućivao postala je ledena osoba s toplinom koja se samo


naslućuje. I zbog toga je Mija bila tako zapanjena kada su Britinu knjigu pozdravili kao romantično remek-delo. Što se Mije tiče, Ralf je istrebio Britine romantične gene. I iskrena da bude, uprkos Gospodinu Savršenom, od tada u svojoj sestri nije mogla da ih pronađe ni u tragovima. Zato je i bila onako zabezeknuta kada joj je Brit telefonirala i pozvala je da pođe s njom na Afroditu, bacivši je u veliku dilemu. – Jesi li apsolutno sigurna da želiš da ja krenem s tobom? – upitala je sumnjičavim glasom jer ju je Brit sasvim iznenada pozvala i iznela taj predlog. – Nije da ne bih volela da pođem i sve to – dodala je brzo – ali čini mi se da bi neko od tvojih izdavača za ovakvu stvar bio pogodniji od mene. – Moram da delim kabinu – reče Brit, a u glasu joj se oseti panika. – Ne mogu to s nekim koga ne poznajem. S Meredit bi mi bilo u redu, na nju sam se dosad već i navikla, pa bih izdržala nekako. Brit se ne snalazi dobro kada treba s nekim nešto da deli. Njoj je potreban prostor. Kada su bile mlađe i kada bi ih pozvali da prespavaju kod neke drugarice, ili kada bi Pola pitala da li bi one volele da neka drugarica prenoći kod njih, Brit bi uvek odbila, jer je više volela da spava sama. Mora da joj je baš teško, pomisli Mija slušajući sestru kako joj u poverenju priča o krstarenju, kada se odlučila da od svih ljudi baš mene pozove da pođem, makar i samo kao tihu podršku. Ona je uredna a ja aljkava, i znam da je to izluđuje. – Hoćeš li ili ne? – Brit je zvučala nervozno ali nadmeno. – To sve zvuči divno i hvala ti na pozivu, ali stvarno ne mogu da ostavim Alegru – reče Mija, u kojoj su se borile želja da iskusi kako ona druga strana živi (jer nema šanse da će ona ikada moći sebi da priušti tako basnoslovno krstarenje u normalnim okolnostima) i svest da ima trogodišnju ćerku o kojoj treba brinuti. Brit je svakako mogla da vodi računa o sebi. Alegra to ne može. – Samo na dve nedelje – reče Brit. – Biće ona dobro. I naravno, platiću ti. Mama mi reče da si ostala bez onog posla u Gradskom veću. – Mija zaškrguta zubima i požele da joj majka nije takva brbljivica. – Samo na neko vreme – rekla je. – Sijera Bonita je mesto koje se razvija, pa Veće organizuje dosta časova engleskog za svoje zaposlene.


Zadovoljni su mnome kao predavačem i rekli su da će me ponovo primiti za nekoliko nedelja. – Pa, odlično – reče Brit. – U međuvremenu možeš meni da pomogneš, a i ja mogu tebi. – Ja... – Molim te, stvarno si mi potrebna. Brit je retko tražila pomoć, a Mija je godinama nije videla tako zabrinutu. Spustila je pogled na svoju malenu crnokosu devojčicu okruglog nosića i ružičastih usana, koja se igrala sa svojom lutkom na popločanoj verandi ispred njihove kuće na uzvišici, i jače stisnula slušalicu. − Zaista ne mogu – rekla je sa žaljenjem. − To je predugo da ostavim Ali, a nemam nikoga ovde kome bih mogla da je ostavim. − Nemoj da si smešna – uzvrati Brit. – Šta je s Džejmsom i Sarom? Zar vam nisu bili prošle godine u poseti? Alegra ih poznaje. Osim toga, baš će joj lepo biti s Barnijem i Lukom. Oni su tu, njenih godina. Mija ne htede da je ispravi. Barniju je osam a Luki šest godina, i to je ogromna razlika. Ali, s druge strane, Brit nema pojma o deci; kada su bile tinejdžerke, ona je bila jedina iz ulice koja nije čuvala decu kako bi zaradila džeparac. Govorila je kako su deca velika gnjavaža za koju se premalo plaća. − Morala bih da je vratim u Irsku – reče Mija sumnjičavo. − A i prošla je godina dana otkako ih je videla i možda ih neće prepoznati, pa će se osetiti odbačeno. − Neće se osetiti odbačeno – reče Brit. − I zar ne misliš da će joj koristiti druženje s drugom decom? − Ona se sasvim dobro druži s drugom decom – odgovori Mija pomalo žustro na Britinu primedbu da nešto nije baš kako treba u Alegrinom životu. − Pitaj Džejmsa – reče Brit naglo. − Kladim se da bi on i Sara bili oduševljeni što mogu da je pričuvaju. Mija nije bila tako sigurna u to, ali prevarila se. − Već mi je telefonirala – rekao je njen brat kada ga je Mija kasnije te večeri pozvala da mu kaže za Britinu molbu. – Koliko ti sreće imaš! Mene nikada nije pozvala da bilo kuda krenem s njom, a siguran sam da bih bio odličan telohranitelj.


− Ma, kako da ne – začikavala ga je Mija. U njihovoj porodici je bilo vrlo dobro poznato da je Džejms nežni džin koji se izgubi na prvi znak nevolje. – Ja bih bila bolji telohranitelj od tebe. − Znači, zato je pozvala tebe! − To me i čudi – priznade Mija. − Nismo ljudski pričale sto godina. − Ona ni sa kim nije „pričala“ sto godina – podsetio ju je Džejms. − Znaš kako se oseća u poslednje vreme. − Kao što se oseća već godinama – reče Mija. − Nije ona kriva za to – branio je Džejms Brit. − Zaista ju je povredio taj brak koji se ne sme spominjati. − Pobogu, pa prošle su godine! – uzviknula je Mija. − Čovek bi pomislio da je to već prevazišla. − Ne znam koji detalj nije prevazišla – reče Džejms. – To što se razvela ili to što je njena udaja za Ralfa od početka bila greška. Mija se zasmejulji. – Ona ne podnosi da pravi greške. − A ta joj je najveća u životu. − Bolje bi joj bilo da je u školi iskusila nekoliko beznačajnih veza – rekla mu je Mija. – Ali ti znaš kakva je bila. Čuvala se za savršenu osobu od samog početka. − Potpuno pogrešan pristup – složio se Džejms. − Kako li je, pobogu, uspela da napiše tu knjigu kada nema pojma o muškarcima. Da li je uopšte izašla s nekim posle Ralfa? − Nemam pojma. Ne obaveštava me o svom ljubavnom životu. A što se knjige tiče – da li bi pročitao knjigu koju je napisao neko ko se nije kresnuo čitavu deceniju? Džejms se nasmeja. – Ja čitam trilere – reče. – Tako da ne bih. Ali ne mogu da se ne zapitam šta njeni čitaoci pomisle kada je upoznaju, a ona hoće glavu da im otkine... − Mislim da joj je zato potreban neko na tom krstarenju – reče Mija. – Njena agentica očigledno zna kada joj je preko glave da se pravi da je umiljata i fina, i zato je odgura negde pre nego što šizne i dozvoli da njena prava ličnost dođe do izražaja. Trebalo bi i o tome da vodim računa, i da se staram da joj sve ostalo bude organizovano. − To bi moglo da bude i zabavno – rekao joj je Džejms. – Pa pobogu, to


je krstarenje Karibima. − I sigurna sam da će biti divno – složila se Mija. – Ostalim putnicima, u svakom slučaju! Ali ja prosto ne znam šta da radim. S jedne strane, tako bih volela da pođem na to krstarenje. S druge, treba da idem s Brit, a ne mogu da povežem Brit koju poznajem s ovom romantičnom osobom koju bi trebalo da predstavlja. S jedne strane, platiće mi. S druge... jao, Džejmse, ne mogu da ostavim Alegru. Nedostajaće mi nenormalno, a zauvek će me mrzeti ako odem. − Naravno da te neće zauvek mrzeti – reče Džejms. – Ne budi smešna, Mija. Znam da će ona tebi nedostajati, ali to ionako nije stvarno dugo. Osim toga, Sari će biti posebno drago da ostane kod nas. Čini mi se da joj je ponekad preko glave ove naše testosteronom prezasićene atmosfere. − Još uvek nisam odlučila – reče Mija. – I zašto je ta njena glupa agentica morala da padne s tog glupog konja! Da je ta žena lepo sedela na toj prokletoj životinji, Brit bi sasvim lepo otišla bez mene. − Možda će vam zajednički put obema dobro doći – reče Džejms ozbiljnim glasom. – Znaš ono, žensko druženje. − Mora da se šališ? Stvarno je volim, ali ona je toliko teška osoba da nema šanse za naše žensko druženje. Uostalom... − Uostalom šta? − Zbog nje se uvek osećam tako prokleto nesposobno – priznade Mija. – Mislim, i ranije je imala sjajnu karijeru i ime joj je bilo po novinama, a sada ima još jednu sjajnu karijeru i pojavljuje se na televiziji; i nije kao da ja sad to isto želim, nego znam da će mi držati predavanje na temu „i ti bi mogla da zablistaš samo kad bi se malo potrudila“. Uvek to radi, pobogu! Džejms se smejao. – Teško je imati je u porodici – složio se. – Ali ona je ipak jedna fina duša. Mija zastenja. – Ima najbolje namere. Ali ponekad tako ume da nipodaštava druge. I kad god to uradi, samo mi dođe da se izderem kako ju je muž ostavio posle samo nekoliko meseci i da nije baš tako uspešna u svemu što radi. Ali njen brak je zabranjena tema, je l’ tako? O tome se ne sme diskutovati. Ne, ne! Ona nas može da kritikuje do sto jedan i nazad, ali niko ne može da govori o njenom velikom razvodu. − Možda ne bi trebalo da kreneš ako ćeš biti takva – složio se Džejms.


− Poubijaćete se. − Znam... Stani malo! – Mija se izvinu preko verande i u poslednjem trenutku uhvati praznu saksiju koju je Alegra umalo gurnula s postolja na pločice. – To je bilo nevaljalo – rekla je svojoj ćerki. – Stvarno nevaljalo. Rekla sam ti da je ne diraš. Alegra se svojim tamnosmeđim očima pobunjenički upiljila u nju, a onda sela na stepenice leđima okrenuta majci, pokazujući da je ljuta. Na svoje zaprepašćenje, Mija oseti kako joj se oči pune suzama. − Nije mi potreban odmor. – Progutala je knedlu pre nego što je zaustila. – I savršeno sam dobro. − Ne moraš uvek sve sama da radiš – reče Džejms nežno. – To su samo dve nedelje. Znam da ti se čini kao mnogo vremena, ali proći će vrlo brzo. A mi ćemo ti čuvati Alegru. Nećemo dopustiti da joj previše nedostaješ. − Naravno da ću joj nedostajati! − Biće joj sasvim dobro s nama, stvarno – obećao je Džejms. Mija se navali na skoro okrečen zid i pogleda preko bujne zelene doline prema horizontu, u tanku plavu liniju Mediteranskog mora. Ona živi na jednom od najlepših mesta na svetu, gde je klima veličanstvena a ljudi divni. Ali ponekad se osećala zarobljenom. I ponekad je bila veoma usamljena. − Dođi kod nas na nekoliko dana pre nego što pođeš – predložio je Džejms. – Taman će se i Alegra lepo privići na nas. − Razmisliću o tome – reče Mija. – Stvarno ću razmisliti. Na kraju, odlučila je da ide. U stvari baš imam sreće, pomislila je kad je stigla u Dablin s Alegrom. Sara ih je dočekala na aerodromu, zagrlila ih obe i rekla kako je divno što ih vidi. Imam divnu porodicu, podsetila je Mija sebe. Moraću da ih teram da me češće posećuju. Mada je Alegra upoznala svoja dva brata od ujaka kada su prošle godine posetili Španiju, Mija se brinula da će možda sad biti stidljiva s njima, ali se ona već za nekoliko minuta uživela u igru, i za tren oka je već brbljala na špangleskom, mešavini španskog i engleskog kojom razgovara s Mijom. − Sada već sasvim lepo govori – uveravala je Mija Saru. – Oba jezika.


Engleski razume savršeno, pogotovu reči tipa „ne“ i „spusti to“ i „šta to kog đavola radiš?“. Sara se smejala. – Pravo je mezimče – rekla je Miji. – Stvarno se radujemo što će biti ovde kod nas. − Nikada ranije nije ostajala negde bez mene – reče Mija zabrinuto. – Možda će se uznemiriti. − Nasnimila si joj sve te klipove – uzvrati Sara. – Možeš je zvati svakog dana. Nemoj se brinuti. Biće njoj dobro. Da, pomisli Mija nekoliko dana kasnije dok je kretala za London da se nađe s Brit, koja je bila na svom promotivnom putovanju, Alegri bi moglo da bude dobro. Ali šta je sa mnom? Ma koliko bila bezbrižna što može da ide aerodromom ne misleći da li je ponela dovoljno vlažnih maramica, ili neku plišanu igračku, ili ćerkin omiljeni sok od jabuke, kao da je deo nje nedostajao. Kada je pritisnula dugme za lift, usamljenost ju je obuzela tako snažno da je umalo uzdahnula iz sveg glasa. Progutala je knedlu i treptanjem oterala suze koje su joj iznenada navrle na oči. Nije želela da se pretvori u posesivnu budalastu majku koja ne može da podnese da bude odvojena od svog deteta ni na trenutak. Biće dobro za Ali da provede malo vremena s dečacima. Promrmljala je reči naglas kako bi ubedila sebe u to. Ali samo je uspela da se ponovo oseti krivom. Nalazila se s Brit u ekskluzivnom butik hotelu u Pedingtonu, gde je njena sestra odsedala za vreme svoje posete Londonu. Uprkos odbojnosti prema publicitetu, Brit je popustila na Mereditino insistiranje da, pošto je Gospodin Savršeni treći put ove godine nominovan za nagradu, ima obavezu da svima koji su kupili knjigu pruži nešto od sebe za uzvrat. Uostalom, rekla je Meredit, iako kažeš da mrziš da te intervjuišu, ispunjavaš tu obavezu prilično dobro. Brit je zaustila da izrazi negodovanje, ali je na kraju ipak samo klimnula glavom. Mija se zaprepastila kad je videla sestrinu sliku na naslovnoj strani magazina s TV programom na železničkoj stanici, na kojoj obećava da će odati svojih pet glavnih pravila kako da upecate muškarca svojih snova. Sve je to zvučalo neverovatno glamurozno i kilometrima daleko od njenog sveta ispunjenog trčanjem za Alegrom i pokušajima da predaje engleski iscrpljenim gradskim službenicima koji bi mnogo radije bili kod kuće sa svojim porodicama. Bila


je uzbuđena, iako na ivici živaca, pri pomisli da će postati deo svega toga. Mija je stigla u London Hitrou ekspresom, i bilo joj je drago što hotel nije mnogo udaljen od stanice jer joj je kofer bio besmisleno težak. Trudila se da ne spakuje baš previše stvari, ali glava joj je bila toliko puna raznih odevnih kombinacija za večernje prilike da ju je obuzela panika šta će joj sve biti potrebno. I tako je ponela otprilike sve što ima. Morala je da plati pozamašnu sumu za prekoračenje težine prtljaga i pitala se šta bi Brit rekla ako bi pokušala da povrati novac kao troškove putovanja. Hotel u kome je njena sestra odsela bio je surovo moderan, s crnim mermernim podovima, snežnobelim zidovima i minimalističkim nameštajem od crne kože, tek ponegde ublažen ponekom usamljenom biljkom jarkocrvene boje. I sobe su bile u minimalističkom crno-belom stilu. One Brit ispunjavaju entuzijazmom. Miji su bile odbojne. Više bi volela udobnu fotelju i raznobojne jastuke, iako joj se vrlo dopalo impozantno mermerno crno-belo kupatilo s ugodno toplim podnim grejanjem, ogromnim prostorom za tuširanje i ekstravelikim toplim peškirima. − Uvek odsedam ovde – reče Brit kad je otvorila vrata i spustila ruke na oba Mijina ramena i poljubila je u obraz, tako da Mija nije mogla da je zagrli kao što je nameravala. – Udobno je. − Ali nije baš kao kod kuće – primeti Mija i zapita se gde su ormari, a onda uoči belu ploču na zidu koja je, kliznuvši u stranu, otkrivala ugrađeni plakar. − Meni se sviđa. − Definitivno je u tvom stilu – reče Mija. Pogledala je u Brit. – Tvom starom stilu. Isto izgledaš, kao i uvek. Mislila sam da ćeš se potpuno promeniti. Očekivala sam da ćeš izgledati kao Bridžit. Brit se široko osmehnu, a Mija se odjedanput zbog svega osećala bolje. Britin osmeh uvek je bio neočekivano nestašan, nagoveštavajući smisao za humor duboko sakriven ispod te hladne i mirne spoljašnjosti, samo da mu ona dozvoljava da ispliva na površinu. Nažalost, u poslednjih nekoliko godina, to jedva da se ikada dešavalo. − U meni su dve različite osobe – rekla je Miji. – Kada radim stvari vezane za knjigu, onda sam Bridžit. A ostatak vremena sam ona sestra koju poznaješ i voliš. – Upitno je pogledala u Miju. – Da li ti se više sviđa


Bridžit? Mija je zurila u svoju sestru, ne znajući šta tačno da kaže. U ovom trenutku Brit je ličila na sebe – visoka i dugonoga, s mekom plavom kosom nemarno skupljenom na potiljku. Na sebi je imala isprane farmerke i meki lila džemper s V-izrezom. Oko vrata joj je visio mali privesak od belog zlata, a sićušni dijamant u sredini svetlucao je pod sobnom svetlošću. Kao i uvek, zato što mrzi da bude viša od drugih ljudi, nosi ravne cipele. Bio je to potpuno drugačiji izgled u odnosu na njeno gostovanje u Kasno uveče, kao i kada ju je Mija poslednji put videla u jednom jutarnjem intervjuu na britanskoj televiziji, a koji je gledala preko interneta. Brit je tada bila i više nego doterana, s izražajnom šminkom, dugim trepavicama i ružičastim sjajem za usne. Imala je svilenu bluzu, dugu lepršavu suknju i ružičaste cipele s visokom potpeticom. (Potpetice su, zapravo, bile ogromne, i zlatne. Mija je primetila da voditelj nije ustao kada mu se Brit pridružila.) Brit se za vreme intervjua mnogo smešila i čak je malo flertovala s voditeljem – u tom trenutku Mija je bila zgranuta jer nikada u svom životu nije videla Brit da flertuje s bilo kim, čak ni s Ralfom. Snimak je pregledala dvaput, i tek je pri drugom gledanju primetila da se i, pored svega, Britine oči nisu smešile, a kad ju je voditelj dodirnuo po ramenu, njena sestra se odmakla. − Nisam sigurna da Bridžit predstavlja tebe – rekla je na kraju. – Ali je za hotel to svakako tačno. − Znam da više voliš šarene jastuke i draperije – zadirkivala ju je Brit. – Ali meni se ovo zaista sviđa. Zato su me tu i smestili. Da sam izrazila želju za cvećem i naborima, i to bi uredili. Mija ju je gledala s čuđenjem. – Zar oni tebi ispunjavaju svaku želju? − U ovom trenutku da – reče Brit bez razmišljanja. – Ja im ove godine obrćem mnogo novca. Do sledeće godine će verovatno pronaći nekog novog i uzbudljivijeg, a ja ću biti stara priča, ali trenutno zarađuju čitavo bogatstvo na Gospodinu Savršenom, pogotovu otkako su sklopili ugovor za film i pokupili nagrade. − Drago mi je da neki muškarac barem nečemu služi – reče Mija. − Sve u svemu, donela sam im mnogo para – dodade Brit, a Mija se


nasmejala. Britina prava karijera, ona u kojoj je bila tako uspešna pre objavljivanja Gospodina Savršenog, bila je advokatska praksa specijalizovana za brakorazvodne parnice. Gotovo uvek je zastupala žene i gotovo uvek je dobijala odlične pogodbe. Mija zna da je za Brit njena karijera bila veoma važna. Ali, pomislila je, mora da je mnogo zabavnije pisati o pravoj ljubavi nego se upuštati u prljave razvode. − Let nam je u jedanaest sati ujutro – rekla je Brit dok je Mija otvarala kofer – tako da ne moraš ništa da raspakuješ. − Samo da uzmem spavaćicu i još ponešto – rekla je Mija. – I... – zamahnula je knjigom – moj primerak Gospodina Savršenog. Bio je to nov primerak s aerodromskom cenom. Brit se namrgodi. − Poslala sam primerke svima čim je knjiga izašla – rekla je. – I tebi sam poslala jedan. Mija je pogleda kao da se izvinjava. – Dobila sam je. Ali znaš kakva sam ja s knjigama. Nikada nisam nešto ni čitala. I pre nego što sam stigla da pročitam onu koju si mi poslala... pa, slučajno je završila u bazenu. Izvini. − Hoćeš da kažeš da je još nisi pročitala? – Brit iskolači oči. − Pročitala sam je na španskom – uveravala ju je Mija. – Ali hoću da je pročitam i na engleskom. Španski govorim ali ne čitam ga baš najbolje, i mislim da je nisam baš sasvim... sasvim razumela. − Misliš, nije ti se svidela? − Nije to – reče Mija na brzinu. – Nego, nisam uspela da ukapiram baš svaku reč. − Razumem – reče Brit. – U redu je. Ali po iznenadnoj stegnutosti u glasu svoje sestre, Mija je znala da nije. Čitala je Gospodina Savršenog na putu za Barbados. Nije rekla celu istinu o tome šta se dogodilo primerku knjige koji joj je Brit poslala. Njeno potapanje u komšijski bazen uopšte nije bilo slučajno. Na dan kada je knjiga stigla Mija je bila umorna posle neprospavane noći, jer je Alegra bila dobila zabrinjavajući napad kašlja, pa nije mogla nikako da zaspi. A onda je uspela da probuši gumu na svom prastarom polovnom džipu dok je tog jutra vozila ćerku kod lekara, tako da je na kliniku stigla unezverena i


prebledela. Jedina pozitivna stvar bila je ta što je Alegri sa svakim minutom bivalo sve bolje, i kad su konačno stigle kući, jurcala je naokolo kao luda, slomila je Mijinu omiljenu vazu, upotrebila njen jedini pristojan karmin na sebi, „kako bi joj bilo bolje“, i uopšte je dovela svoju majku u bezumno stanje. Stoga, kada je stigao poštar s knjigom na čijoj je naslovnici svetlucavim slovima stajalo „Međunarodni bestseler“, a sa zadnje korice se smešilo Britino predivno, bezbrižno lice, potpuno je izgubila kontrolu i zavitlala ju je preko balkona, prateći je pogledom kako u širokom luku jezdi kroz vazduh pre nego što je uz pljesak uronila u bazen Karmen Kolanž, koji se nalazio na pola puta niz padinu. Karmen je iznajmljivala kuću veći deo godine i Mija je znala da ima turista koji u njoj odsedaju. Zato nije otišla po svoj natopljen potpisani primerak, već je na kraju kupila španski prevod u maloj knjižari u Sijera Boniti nekoliko nedelja kasnije. Naravno, nije to tada ispričala Brit – samo joj je poslala poruku na mobilni u kojoj joj se zahvaljuje na divnoj knjizi. A čak i kada je našla vremena da pročita špansku verziju, nije joj se baš posvetila; samo je letimično prešla preko stranica da bi shvatila suštinu priče. Sada, dok opušteno sedi na udobnim sedištima biznis klase, ne može da veruje da je ikada prelistala knjigu. S vremena na vreme, dok je okretala stranice, bacila bi pogled na svoju sestru, ali je Brit bila udubljena u filmove iz kolekcije u avionu i nije joj uzvratila pogled. Kada je Mija konačno završila s čitanjem, samo dvadeset minuta pre sletanja, pročistila je grlo i šmrcnula. Brit je pogleda. − I, jesi li je ukapirala ovog puta? − O, da − Mija ponovo pročisti grlo. – Valjda... dok sam je čitala na španskom, bila sam okupirana Alegrom i svim ostalim, i nisam... nisam je cenila dovoljno. Ali predivna je, Brit, stvarno jeste. Tako je topla i divna i... − Ne preteruj − reče Brit s nipodaštavanjem. – Kao što si i sama rekla, knjige te ne zanimaju baš mnogo. − Znam, ali... − Tako da ne moraš samo zbog mene da se pretvaraš. − Ne pretvaram se! − uzviknu Mija. – Odlična je. Samo... nikada ne bih očekivala tako nešto od tebe.


− Je l’? − Brit je pogleda ispitivački. – A zašto? − Zato... zato što je prosto očaravajuća! − uzviknula je. – Tako je duboko, duboko romantična. I uzvišena. Tako je... ma, uopšte ne liči na tebe. Brit napravi grimasu. – U pitanju je fikcija. − Da, ali... − I nije mi namera bila da bude romantična. − Nego šta je onda? − Samo priča o jednom čoveku – reče Brit. − Najfenomenalnijem čoveku na svetu. − Mijin ton je bio iskren. − Zato to i jeste samo fikcija. − Nemoj da si takva − reče Mija. – Priznaj da si ponovo otkrila svoju mekšu stranu. − Nisam ja imala šta ponovo da otkrivam − odgovori Brit. − Znam da nikada nisi bila najromantičnija devojka na svetu − složi se Mija. – Ali lepo je videti da ti srce nije u potpunosti otvrdnulo tokom svih ovih godina. − Moje srce je kakvo je oduvek i bilo − rekla joj je Brit. – A moja osećanja prema romantici nisu se ni trunčicu promenila. Mija je pogleda. Britino lice bilo je stisnuto. I Mija je znala da je vreme da se zasad okane teme o pravoj ljubavi. Sada, duž keja na Barbadosu, šest hiljada milja daleko od minimalističkog hotela u Londonu, ona se ponovo okrenula i pogledala u svoju sestru. Brit se ispružila na jednu od ležaljki od tikovine koje su stajale na balkonu, a pogled njenih indigoplavih očiju odlutao je nekud daleko. Kako li se dogodilo, zapitala se Mija, da naši životi budu tako potpuno suprotni? Kako to da je ona uvek bila neverovatno uspešna, a da jedini uspeh u mom životu predstavlja Alegra? Premda većina ljudi samohrano majčinstvo ne bi baš smatrala uspehom. Kako ona može da bude tako hladna i smirena u vezi sa svojim postignućima, a meni je celog života krv uzburkana i uvek su me pogađali neuspesi? I koje su šanse, zaboga, da uspem da se brinem o njoj onako kako je njoj potrebno da bude zbrinuta na ovakvom putovanju kad nemam blage veze o tome šta treba da radim?


− Zašto se ne bismo spustile na zabavu? − predložila je odjednom kad je pogledala na sat. – Održava se pored bazena. I imaju besplatan šampanjac. − Nismo ovde da bismo išle na žurke i nalivale se besplatnim alkoholom − rekla joj je Brit strogo. − Ovde smo da bismo radile. − Bridžit Mari Makdona! – Mija je bila zaprepašćena. – Znam da si oduvek bila luda za poslom, ali šta bi zaboga mogla večeras da radiš? Dan je bio dug i zaslužuješ mali predah. Osim toga, prvi zadatak te očekuje tek prekosutra. E sad, meni možda nažalost nedostaje radne etike, ali ipak ne mislim da je odlazak na zabavu tako užasno gubljenje vremena. Možda ćeš se upoznati s nekim od putnika. Brit je bila sablažnjena. – Na želim da upoznajem putnike – rekla je. − Ali zato si ovde − kazala je Mija. – Da ih upoznaš i budeš prijatna s njima i pričaš im o ljuuubavi. − Jao, molim te! − Hoćeš da kažeš da ćeš, kad god se s nekim upoznaš, biti nepristojna i gadna? − upita Mija. − Naravno da neću. Ali radije se ne bih maltretirala s tim. Mija je bila nepopustljiva. – Ja sam ovde da ti popravim imidž − rekla je. – Ne možeš sve vreme izbegavati ljude. − Znam, ali... − Ionako te neće prepoznati − reče Mija. – Uopšte ne izgledaš kao na fotografijama. Bridžitina promotivna fotografija bila je jedna od onih koje bi Mija u sebi nazvala „pod punom ratnom opremom“: uvijena kosa i esktravagantna šminka, zbog čega je delovala kao potpuni neznanac. Brit nestrpljivo slegnu ramenima. – Ne brine me da li će me prepoznati − rekla je. – Sasvim sam drugačija kada sam Bridžit. Ali ovde sam došla kao Bridžit, i ne želim da razgovaram ni sa kim kada to nisam. − O, pobogu! − Mija se razbesnela. – Nemoj mi reći da nećeš kročiti iz kabine ukoliko ti frizura nije savršena a lice prekrečeno šminkom. To je besmisleno. Ne moraš da se pretvoriš u drugu osobu da bi se slobodno kretala brodom. Nisi ti Doli Parton, znaš. − Daj urazumi se − uzvrati Brit. − Samo budi svoja. Nikoga neće biti briga kako izgledaš − reče Mija.


− Ljudi očekuju da budem baš „takva i takva“ zbog knjige – rekla je Brit strpljivo. – Misle da sam prijatna, draga i romantična, a ja to nisam. Ti znaš da nisam. Biće vrlo razočarani kad shvate da sam jedna nadrndana krava. Ti si ovde da ih sprečiš da to saznaju. Mija je pažljivo pogleda. – Nisi... previše emotivna – priznala je na kraju. – Ali umeš da budeš prijatna i fina kada želiš; nisi uvek nadrndana krava. Brit podiže obrvu na taj komentar. – Mislila sam da ste me ti i Džejms tako zvali. − Pre mnogo godina. – Mija pocrvene. – Kada si učila za ispite na Pravnom i nisi želela da razgovaraš s nama. − I u školi si me tako zvala – podsetila ju je Brit. − Dobro, dobro. Ali nisam to stvarno mislila. − Shvatam – reče Brit. – Znam da umem da budem ćudljiva i džangrizava. Samo ne želim da budem takva i s putnicima. − Nisi ti toliko loša koliko želiš da tako izgledaš – reče Mija. – Znam da postoji jedna brižna osoba skrivena ispod te ćudljive spoljašnjosti. – Pogledala je u Brit znatiželjno. – I do koga ti jeste stalo u poslednje vreme? − Do mojih klijenata – odgovori Brit. Mija ispusti oštar uzdah. – Namerno si tako naporna – rekla je. − Ne baš. – Brit slegnu ramenima. – Sama sam. Advokat sam za brakorazvodne parnice. Nemam čak ni mačku! Ne moram da budem prijatna i fina. − U tom slučaju, prepusti to meni – reče Mija nakon izvesnog vremena pošto se borila sa željom da odalami Brit po glavi. – Ako neko pokuša da ti se obrati, a ti ne možeš da budeš fina, reći ću da si malaksala od putovanja. Brit se neprimetno nasmeši. – Valjda to nije loš izgovor. − Zato hajde, idemo na zabavu i lepo ćemo se provesti, a niko te neće ni primetiti jer će biti isuviše uzbuđeni zbog svog odmora i verovatno i sami vrlo malaksali od putovanja. − Valjda imaš pravo – prihvati Brit pomirljivo. − Prihvatam da to nije u tvom stilu – složi se Mija. – Ali jeste u mom. A ti ćeš biti sa mnom tako da nećeš morati da se mešaš među ljude. Dobro ćeš se provesti i niko te neće uznemiravati. Obećavam.


I pre nego što je Brit uspela da uloži još neki prigovor, Mija ju je izgurala kroz kabinu, pravo na vrata.


2. Mesto: kruzer Afrodita Vreme: mirno i suvo; vetar: jugoistočni, jačine 4; temperatura: 25°; pritisak: 1014,8mb Brit je zaboravila koliko je Mija neverovatno puna entuzijazma. Prošli su meseci nakon što je poslednji put videla svoju sestru, i u tom periodu je zaboravila kako Mija uvek teži da izvuče najbolje iz svega; da uprkos svim nedaćama u svom životu veruje da se stvari dešavaju s razlogom i da je taj razlog uvek dobar. Pola, njihova majka, rekla joj je da je Mija, kad je saopštila da je trudna i da očigledno ne očekuje nikakvu budućnost sa ocem deteta, bila vrlo optimistična i vesela i rekla im da to ionako nema veze, jer će beba biti lepo prihvaćena i podizana u atmosferi punoj topline i ljubavi. Bila je jednako optimistična i vesela kada je tu vest saopštila Brit. Brit se tada zapitala da li je njena sestra toliko naivna, ili prosto ume stoički da podnosi situaciju. Ali kada je pokušala da je upita za oca, Mija je samo slegnula ramenima i rekla da on nije u toj priči, i da onda sama planira da bude koliko god može dobra majka kako bi nadoknadila ne tako idealnu situaciju u kojoj će se beba naći. − Oduvek sam verovala da je logičnije da oba roditelja podižu dete – rekla joj je smireno. – Ali to ne znači da neću dati sve od sebe kako bi bebi bilo dobro i kako bi se osećala voljenom i željenom. − Želiš li to dete? – upitala je Brit radoznalo, ne obraćajući pažnju na Mijino lice koje se zacrvenelo od uznemirenosti. − Naravno. I više nije ono. Moja beba je devojčica. − Ne misliš li da će ti podizanje bilo kakve bebe, dečaka ili devojčice, zakomplikovati život? − Više nego što on to već jeste? – Mija se nasmejala na tu pomisao. – Barem iz tvoje perspektive. Pa, pomisli Brit, možda to što je dobila Alegru nije zakomplikovalo


Mijin život. Mada je prokleto teško reći. Otkako je napustila školu, njena sestra je živela haotično i bez plana – prelazila je s jednog posla na drugi, išla iz zemlje u zemlju i, činilo se, birala jednog neprikladnog muškarca za drugim. (Iako su ti neprikladni muškarci uvek bili tu. Čak je i u školi Mija izlazila s nizom momaka koji se Brit nisu dopadali jer su bili zabušanti i besposličari.) Pola je jednom rekla kako njena mlađa ćerka ima problem s držanjem pažnje, i Brit se slagala s tim. Mija je uvek tražila nešto, nekog novog ili neko novo mesto. Ali ne onako kako je to radila Brit. Brit je tragala za novim stvarima kako bi napredovala u karijeri. Mija je tražila nešto novo zarad čistog iskustva. Pa, pomisli Brit, to je definitivno dobila s Alegrom. Brit nije mogla ni da zamisli koliko teško može da bude podizati dete sam. A Miju apsolutno nikako nije mogla da zamisli kao majku. Brit je smatrala svoju sestru previše neorganizovanom za tako nešto. Ali Pola je napomenula da se Mija odlično snalazi u podizanju Alegre, naročito ako se uzme u obzir da se to dešava u Sijera Boniti, daleko od svih koje poznaje. Mada, zašto... i onda bi Pola trabunjala o Mijinoj odluci da se preseli u Španiju, što je, govorila je, potpuno besmisleno, zar se Brit ne bi složila? Brit je uvek bila neodređena u svojim odgovorima, ne želeći da staje ni na čiju stranu, ali je duboko u sebi mislila kako je njihova majka verovatno u pravu i kako se Mija veoma budalasto ponaša u celoj toj situaciji. Sada je pogledala u svoju sestru koja je obuvala fluorescentne zelene japanke ukrašene limun-žutim perlicama. I dalje joj nije bilo jasno šta ju je to nateralo da pozove Miju da pođe s njom na ovo putovanje. Njih dve više i nisu toliko bliske. Nije ni mislila da će Mija biti baš toliko dobra u ulozi asistenta. Ali uhvatila ju je panika pri pomisli da će na krstarenju povodom Dana zaljubljenih biti sama, i očajnički joj je trebala podrška. Bio je to nesvakidašnji trenutak slabosti; sada nije mogla da se otme pomisli da možda i nije bilo tako pametno pozvati Miju. Možda bi i uspela da se sama izbori sa situacijom, ali to svakako nije imala na umu kada joj je Meredit, njena agentica, javila da ne može da pođe s njom. Meredit je bila očajna zbog toga, jer je celo putovanje bilo njena ideja. Nekada je delila stan s glavnom osobom zaduženom za odnose s javnošću u Plavoj laguni, a pomisao na gostujućeg pisca koji drži radionice i vodi razgovore o romantici i romantičnoj beletristici javila joj se jedne


večeri kada su, kao što to čine svakih pola godine, ona i Eni Hajsmit otišle na večeru i piće da razmene novosti u najnovije otvorenom hit mestu u Londonu (te večeri su u celom restoranu dominirale crne i srebrne nijanse, a svetlo je bio toliko prigušeno da si jedva mogao da vidiš šta ti je u tanjiru). Eni je tražila neku originalnu ideju koju bi ubacila u zabavni paket Plave lagune i Meredit je predložila Brit, čiji se prvenac prodavao kao alva. Eni je lagano klimnula glavom, i tako se rodila ideja o radionicama na krstarenju povodom Dana zaljubljenih. Uostalom, istakla je Meredit, ljudi mogu neko vreme da razmenjuju nežnosti, a već posle nekoliko dana požele da rade nešto drugo. A hiljade ljudi želi da piše knjige. Ko će im bolje pričati o tome od Bridžit Martin, autorke knjige o kojoj se najviše priča ove godine. Biće to pun pogodak ako Plava laguna bude dovela Bridžit (Meredit je zove Brit samo kada su same, pa čak ni tada ne čini to sve vreme; važno je, rekla je, da se odvoji privatna od javne ličnosti). Štaviše, dodala je Meredit uz širok osmeh svojoj prijateljici, bilo bi divno otići u februaru negde u neke tople krajeve na krstarenje. Eni se nasmejala na to, ali je obećala Meredit da će razmisliti. A onda se vratila da kaže kako će prihvatiti predlog, kako žele da Brižit održi nekoliko časova pisanja i da je, recimo, intervjuiše organizator krstarenja na večernjem dešavanju: „Veče rezervisano za romantiku s Bridžit Martin“. Da li Meredit veruje da će njena klijentkinja moći to da izvede? Meredit je s mnogo entuzijazma klimnula glavom i rekla da je sigurna u to. Brit, međutim, uopšte nije bila u stanju to da izvede, delimično zbog toga što u životu nije držala nikakve časove pisanja i što nema predstavu o tome kako se to radi, a delimično zato što smatra da su ljudi na takvom romantičnom putovanju previše okupirani romantičnim stvarima (ili barem seksom u velikim količinama) da bi želeli da pišu o tome. A što se tiče „Večeri rezervisane za romantiku“, Brit je samo frknula i rekla da to dolazi u obzir samo preko nje mrtve. Meredit, užasnuta na pomisao da će Brit propustiti tako dobru šansu za publicitet i još više što će propustiti krstarenje, čvrsto je odbila da sluša prigovore svoje klijentkinje. − Jesi li odlepila? − upitala ju je svojim zategnutim južnoafričkim akcentom (Meredit je došla u London nakon što je diplomirala na univerzitetu u Johanesburgu, i odmah izgradila uspešnu karijeru, tako da je


njeno ime odmah zadobilo poštovanje drugih književnih agenata). – Znaš li koliko bi pisaca ruku dalo za ovakvu priliku? − Brit pomisli kako niko pri zdravoj pameti ne bi davao ruku za dvonedeljni festival mučenja takozvanom romantikom, ali ništa nije rekla jer joj Meredit nije dala priliku da odgovori; kazala je Brit da ona to prosto mora da uradi jer će joj to lako ići i zato što su u pitanju Karibi u februaru, zaboga, i zato što je njoj, Meredit, očajnički potrebno malo toplog vazduha da nadomesti dosadnu vlažnu zimu koja još nije pustila Englesku iz svojih kandži. Idemo zajedno na krstarenje, rekla je Meredit, i biće nam zabavno i divno, i ti ćeš doživeti potpuni uspeh i svi će na brodu kupovati potpisane primerke Gospodina Savršenog, i šta hoćeš više? A? − Ovo poslednje je izustila tonom koji je sugerisao da je Brit zrela za ludnicu ako odbije. Niko inače ne može da natera Brit na nešto što ona ne želi, ali Meredit je nekako uspela da je ubedi da će joj držanje časova pisanja dobro doći kao osobi – još jedna veština koju ćeš savladati, rekla joj je – i Brit je slušala sebe kako na to pristaje, a onda se zapitala šta joj se to, pobogu, dešava kad je prvo popustila Poli zbog programa Kasno uveče, a sada će ići s Meredit na krstarenje umesto da bude čvrsta i drži sve pod kontrolom, kao što je to nekad činila u advokatskoj kancelariji kod „Klevina i Greja“. Njena agentica je provela narednih nekoliko meseci pričajući o tome kako će sve to biti fenomenalno, a onda, dve nedelje pre nego što je trebalo da krenu, na jahanju je pala s konja, slomila mnogo rebara i iščašila rame, i uopšte završila sva modra i ugruvana. − A tako sam želela da idem! − kukala je preko telefona. – Želim da ležim na palubi i pijuckam egzotične koktele pod suncem. Želim da me tetoše u spa centru. Želim da dođem na tvoje književne večeri i istopim se od tvoje briljantnosti. A sada ne mogu ni da se pomerim a da ne zaplačem. Brit je predložila da otkažu celu stvar, ali joj je Meredit rekla da je Plava laguna već najavila njeno prisustvo na krstarenju povodom Dana zaljubljenih tako da ne postoji šansa da se sada odustane, i da treba da povede nekog drugog da joj bude moralna podrška (ne da joj je zaista i potrebna, jer ona je apsolutna superzvezda i nikada to ne treba da zaboravi). Brit je naposletku, nemajući apsolutno nikakvu ideju koga bi mogla da pozove, razmatrala mogućnost da krene sama, ali je to, ako izuzme


činjenicu koliko bi stresa doživela što mora sama da se suoči sa situacijom, delovalo kao vrlo tužan i usamljenički potez. Nije mislila da će se osećati tužnom i usamljenom (zapravo voli kada je sama), ali nije želela da drugi to pomisle. Na kraju, ona treba da bude topla i divna. Svako ko je pročitao Gospodina Savršenog to od nje i očekuje, iako ona savršeno dobro zna da ljudi koji su joj najbliži nikada za nju nisu upotrebili te reči. Džejms i Mija su praktično patentirali onaj izraz „nadrndana krava“. A Ralf, njen bivši muž, jednom ju je nazvao bezdušnom kučkom. (A opet, sećala se sa žaljenjem kako ju je taj isti čovek nazivao i ljubavlju svog života. Doduše, brzo je promenio pesmu.) Osim toga, stvarno joj je potreban neko na tom putovanju. Obično je Meredit bila uz nju kad bi učestvovala u nekom dešavanju i usput ćaskala s čitaocima koji su došli da razgovaraju s njom, tako da je Brit delovala mnogo pričljivije nego što to zaista jeste. Oslanjala se na Meredit kad su u pitanju fine i neobavezne stvari, a njena agentica je u tome bila veoma dobra. I Mija je dobra u tim finim i neobaveznim stvarima. Brit nije bila sigurna da će Mija biti tako organizovana kao Meredit, ali nije joj se činilo da ima mnogo opcija. I tako je, pitajući se hoće li se na kraju pokajati, ipak pozvala Miju da joj se pridruži. − Ima da radiš – upozorila je Miju, nakon što joj je ona javila da pristaje jer, kao što je Sara istakla, prosto ne može da propusti priliku za divan odmor na krstarenju. – Staraćeš se da mi je sve pripremljeno kako treba i tako to. Ne želim da imam kontakta s organizatorom krstarenja oko zabavnog programa... − Zastala je nad tom rečenicom. Učinilo joj se besmislenim da bude uključena u program zabave na krstarenju. Ona je advokat za brakorazvodne parnice, a ne zabavljač, zaboga. − Znači, ja ću biti kao Džulija Roberts u Omiljenom paru – rekla je Mija. – Trčaću za tobom kao da si Ketrin Zita Džouns i udovoljavaću svakoj tvojoj zapovesti. Pitam se, da li ću na kraju pridobiti glavnog glumca? − Smejala se. − Pojma nemam o čemu ti pričaš – reče Brit (koja skoro nikad ne ide u bioskop). – Treba mi neko ko će se postarati da prostorije budu pravilno nameštene i da ja budem na pravom mestu u pravo vreme i da sve teče kao


po loju, kao i neko ko emituje dobru energiju u vezi s celom stvari. − Pobogu, Brit, bićeš na brodu – smejuljila se Mija. – Teško ćeš se naći na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I kako da ne odaješ dobru energiju kad sve to zvuči tako fantastično? − Možda jeste fantastično. Ali i dalje je potrebna organizacija – reče Brit strogo. – Ne želim da se pojavim pred praznom prostorijom. − Sumnjam da će se to dogoditi – reče Mija. – Zar ti nisi trenutno najpoznatiji pisac u zemlji? Zar Tajms nije šuškao o tome kako ti tačno prepoznaješ šta je to što žene žele? Brit je delovala sumnjičavo. – Ljudi će biti na odmoru. Svom skockanom ljubavnom krstarenju! Znači, ono što im treba biće sunce, more i neprestani seks. Ne verujem da će želeti da dođu na časove pisanja kad mogu da se izležavaju na suncu. Ili da se jebu do besvesti u svojim kabinama. Mija na to prasnu u nekontrolisan smeh. − Moram da budem realistična – Brit se ponovo borila da uguši osećanje panike koje je počelo da je obuzima. – Eni i Meredit su to zajedno smutile. Ali to sve moram da iznesem ja, i ne želim da napravim nikakvu svinjariju. U tome i jeste stvar, pomisli Brit. Meredit je odlučila da je ideja o gostujućem piscu na krstarenju briljantna, ali neće Meredit pojesti živ sram ako se ni na jednom času pisanja niko ne pojavi. A još joj teže pada – Brit oseti kako joj se grlo steže pri samoj pomisli na to – činjenica da svi oni misle kako ona poseduje nekakvu mudrost o pisanju koju treba preneti ljudima, ili (još gore) o muško-ženskim odnosima. A stvarnost je da toga nema. Jer je istina da je uspeh koji je Gospodin Savršeni ostvario stvar puke sreće, a ona nije očekivala ništa slično galami s kojom je dočekano objavljivanje knjige. A kada su u pitanju muško-ženski odnosi, jedina stvar kojom ona može da se pohvali jeste jedan propali brak. Meredit je uspela da u kampanji našminka taj razvod prosto rekavši da je Brit iskusila uspone i padove koje zaljubljenost sa sobom nosi i da joj je njen kratak brak dao bogato emocionalno iskustvo neophodno da svoj roman učini tako duboko dirljivim. Brit je to pitanje obično izbegavala u intervjuima, prihvatajući ideju da ti


odnosi nisu jednostavni i naglašavajući važnost romantičnih trenutaka koji će održavati ljubavni plamen u vašem životu. Doduše, uprkos tome što govori, i dalje je skeptična kada je u pitanju romantika. Vlastito iskustvo joj je pokazalo da su to budalaštine, a njena karijera počivala je na bavljenju ljudima koji se razvode. Videla je najgrđu ljudsku stranu kada se takozvane veze rasprše zbog razmirica, netrpeljivosti, ponekad i čiste mržnje. Brit je bila dovoljno pametna da ne veruje u ono „živeli su srećno do kraja života“. To ne postoji. Niko i ništa na svetu ne može je ubediti u suprotno. Čak ni njena knjiga. Nikako nije bila sigurna da li se prelako prepustila duboko ukorenjenom romantičnom osećaju kada je ušla u taj kratkotrajni brak, brak koji je sve iznenadio skoro koliko i nju samu. Ako je to bilo u pitanju, taj osećaj se od tada nije više pojavio. Sada, deset godina iskusnija, smatra da ju je tada jednostavno napustio zdrav razum. Ali tada je udaja za Ralfa delovala kao sasvim ispravna. I tako, dopustila je sebi da je opije romantika svega toga dok je stajala u svojoj snežnobeloj haljini, s ružičastim i plavim cvećem umetnutim u kosu, i primala čestitke svojih zapanjenih kolega i porodice koji su komentarisali kako nikada ne bi pomislili da će se udati tako mlada, ali da će ona i Ralf biti savršeni par. (Naravno, lagali su, i to je kasnije shvatila. Svi su zapravo pomislili da je odlepila. Znali su, svi osim nje, da je Ralf isuviše zgodan i društven za nju, a ona previše ozbiljna i posvećena poslu. To bi bila sjajna romansa, rekla joj je kasnije jedna od njenih prijateljica, ali luda si što si se udala za njega.) No bila je zavedena. Ne samo Ralfom već idejom o nekome s kim je zabavno biti, ko će se ponašati prema njoj kao prema princezi i ko će je zasmejavati. Dobre odlike za momka, priznavala je sebi. Ali ne obavezno i za muža. Potrebno je više od zabave i smeha da bi brak uspeo. (Kad god bi to pomislila – a činila je to svakog dana nakon što su se vratili s medenog meseca – nije mogla da se otme utisku da je nekako ocrnila instituciju braka.) Bilo kako bilo, nije očekivala da u nekom trenutku više neće biti zaljubljena u Ralfa. Bila je uverena da će ga uvek voleti isto onako kao kad ga je prvi put ugledala na travnjaku Triniti koledža, u pamučnoj košulji raskopčanoj do pola stomaka, koja je otkrivala njegovo osunčano i


mišićavo telo. Prvi put ju je obuzela žudnja na prvi pogled, a kada je Ralf tada iznenada podigao pogled i uhvatio njen kako ga fiksira, pretrnula je od sramote. Njega nimalo nije bilo sramota. Prišao joj je i započeo razgovor, i tako je saznala da je diplomirao na dramskoj umetnosti iste godine kada i ona na pravima. Ona je tada stažirala u jednoj maloj advokatskoj kancelariji u Dablinu, dok je on, kako je rekao, proučavao karakteristike lika tako što je radio u baru. Bolje bi prošao kao model, predložila je, ne mogavši da skrene pogled s njegovih trbušnjaka, a on se nasmejao i rekao da je sa šest godina bio zaštitno lice papazjanija sladoleda. Ona se namrštila i rekla da se toga ne seća, a on je odgovorio da se niko ne seća sladoleda, ali da su svi godinama pamtili njega. Mada više ne, dodao je, pošto sada već ima dosta godina. Umeo je da je nasmeje, toga se najbolje sećala u vezi s njim. Zasmejavao ju je sve do dana kada je zbog njega zaplakala. Ona nikada nije plakala. Ali kada je s Ralfom sve krenulo nizbrdo, nije mogla da se zaustavi. Na kraju, Gospodin Savršeni je bio njena terapija, iako se nikako nije nadala da će ga podeliti s bilo kim drugim, nekmoli s celim svetom. Advokat koji joj je vodio razvod predložio joj je da piše kako bi se pomirila s okolnostima koje su dovele do raskida tog braka. Ironija svakako nije izostala u činjenici da sada Brit mora nekoga da pita za savet i angažuje za brakorazvodnu parnicu, ali je znala da nije pametno da na svoju ruku to rešava. Njeno najjače oružje u rešavanju razvoda i raskida bili su njena smirenost i postojanost, čak i kada je suprotna strana padala u vatru. Bila je sigurna da može biti smirena i hladna i s Ralfovim advokatima, ali nije želela da rizikuje nervni slom pred njima. Po njenom mišljenju, već ga je bila doživela, čim se udala za Ralfa. A kada je u pitanju bila sama parnica, znala je da će se Ralfova strana potruditi da izgleda kao da je za sve ona kriva, čak iako zaista, zaista nije bila (barem ona tako misli; teško je biti objektivan kad je u pitanju vlastiti razvod). Što je bio još jedan razlog da celu stvar prepusti nekom drugom. Štaviše, smatrala je da joj neće mnogo značiti ako samu sebe bude


zastupala kad je postala tako uspešna u zastupanju drugih žena. Najspektakularniji njen slučaj bio je kada je uspela da bivšoj stjuardesi udatoj manje od godinu dana povisi iznos alimentacije za neverovatnih dvesta pedeset posto – i doneo je naslove u novinama kako je brak vrlo dobar poslovni potez za žene koje su duboko zaglibile. Nije bilo važno što je pomenuta žena radila za privatnu avionsku kompaniju i bila plaćena iznad proseka. Što se odrekla te vrlo pristojne plate i beneficija kada se udala jer je njen biznismen želeo da ona bude kod kuće isto kada i on. I što je upravo biznismen ubrzao razvod jer je započeo ljubavnu vezu sa svojom pomoćnicom čim se vratio s medenog meseca. Britini argumenti bili su ubedljivi i koncizni, a njena klijentkinja je bila vrlo zadovoljna celokupnim ishodom, iako joj se uopšte nisu dopali naslovi u novinama (u jednom od njih je stajalo: „Pazite se, momci! Ova ženska zna kako da se dokopa vaših para“). Nakon toga, zaključila je da će bolje biti ako ne upetljava prste u sopstvenu situaciju. Od Ralfa ništa nije tražila. Samo je želela da se zauvek izgubi iz njenog života. Želela je da zaboravi kako ju je naveo da poveruje u postojanje prave ljubavi. Želela je da zaboravi kako su je obmanule njegove reči i njegovo cveće i to što se zbog njega, makar nakratko, osetila kao najvažnija osoba na celom svetu. Prestani, govorila je sebi, svesno se trudeći da opusti svoje vilične mišiće i ramena dok su sećanja navirala. Bilo je to veoma davno. Prebolela si Ralfa. I taj brak. Sve si prebolela. Zahvaljujući Gospodinu Savršenom. Ako uopšte treba nečemu da se zahvali. Zna ona da treba da bude srećna i ponosna i zahvalna. Zna da je svi smatraju najsrećnijom ženom na svetu. Ali smešno je to što bi ona više volela da je njen brak uspeo. Da nije morala da iz snova izvuče Gospodina Savršenog. Da ga je već upoznala i bila udata za njega. Da joj neko dokaže kako nije u pravu što romantiku smatra sranjem. Nakon što je Sabrina, koja je vodila njen slučaj, na kraju pristala na uslove za razvod i odvela Brit kod Dobinsa na ručak da proslave, njih dve su razgovarale na način potpuno drugačiji nego što su dotad činile. Do tada su obe bile potpuno profesionalne jedna s drugom; Brit je Sabrini davala


sve potrebne informacije o svojoj olupini od braka, Sabrina je predviđala moguće ishode s vrlo malo emocija, kao da nijedna od njih nije bila deo Britinog stvarnog života, već da barata neugodnim detaljima kojima je morala da se pozabavi. Upravo tada, dok su pile kafu, Brit je uzdahnula i rekla da je cela ta stvar uzdrmala njeno poverenje u sve ljude i stvari i da joj je iznenađujuće teško da se s tim bori. Sabrina je zapanjeno pogledala u svoju klijentkinju. Brit je prvi put izrazila bila kakvu emociju u vezi sa svojim brakom. Sabrina je mislila da je njena klijentkinja hladna i neosećajna, baš kao što su je svi ljudi iz pravnih krugova opisali. I da je više nego bilo šta drugo brine to koliko joj poslovnog vremena oduzima taj razvod. − Nisam znala da ti to toliko znači – primetila je. − Naravno da mi znači! – povikala je Brit. – Znači mi jer sam bila takva glupača. Znači jer sam dozvolila da mi glavom rukovodi srce, kao da je ono glavni razlog što se za nekoga udaješ! − Mnogi bi rekli da je to prilično dobar razlog. − I ne bi bili u pravu – rekla je Brit grubo. – A to bi i ti sama trebalo da znaš. Brak je mnogo više od uzburkanih nekontrolisanih emocija i čokoladica u obliku srca. To je zakonski ugovor. I čovek mora tako da mu pristupi. − Niko to ne radi – reče Sabrina. − Trebalo bi – odgovori na to Brit. – Ljudi poput nas pre svih. Budimo realni, u našem poslu mi uviđamo tu potrebu. Znamo koliko se brakova rasturi. Zato što je nemoguće sačuvati ih. − Mnogo se brakova sačuva – rekla joj je Sabrina. − Mnogo manje nego što misliš – uzvrati Brit. – A znaš li zašto? Zato što dopuštamo da nas zavede neko ko nas ne zaslužuje i što prihvatamo njegove najstrašnije mane i trpimo kojekakva sranja – a zašto? Zato što se bojimo da budemo same! − Ne mogu da zamislim da se ti bojiš da budeš sama – primeti Sabrina. − Niko ne želi da završi kao kakva matora ekscentrična bakuta koja živi sama i zaplenjuje lopte koje joj slučajno zalutaju u dvorište – reče Brit. – Mislila sam da će biti dobro imati partnera. Bila sam glupa. Trebalo je da


znam. – Sabrina se nasmeja. – Tražila si savršenstvo – rekla je. – A to ne biva. − Nisam! – uzviknu Brit. – Bila sam prosto mlada i budalasta i mislila sam da postoji nešto što se zove pristojan lik. − Pa, ima pristojnih likova – uveravala ju je Sabrina. − Ma da, u romanima. − Trebalo bi da napišeš jedan – reče Sabrina. – Tako ćeš moći da ispeglaš svaku nepravilnost. Moglo bi ti to dobro doći – kao vrsta terapije. Brit se smejala tome. A onda, nekoliko meseci kasnije, nakon što je i sama bila na sličnom ručku s klijentkinjom čiji se brak raspao, pomislila je da je Sabrina u pravu. Ako bi možda izmislila svog savršenog čoveka, to što ga u stvarnom životu nije upoznala neće više biti važno. To će čak biti i bolje jer neće morati da ga upozna i odnosi se prema njemu kao prema stvarnoj osobi! On bi mogao da bude nešto kao njen izmišljeni prijatelj dok je išla u školu – neko ko zna apsolutno sve o njoj i zna kako se ona oseća. Neko kome bi mogla da veruje. I na kraju, kao Stefi, neko od koga može da ode, bez posledica. Pisala je kod kuće, na svom laptopu postavljenom u ogromnom krevetu koji je nekada delila s Ralfom, a prsti su leteli po tastaturi dok je pretakala tajne svoga srca u reči. Uvek su smatrali da dobro piše eseje i referate, kako u školi tako i kasnije na poslu. Ali ovo je bilo drugačije. Ovde se sve vrti oko ideja, ne činjenica. Pa ipak, uživala je da posmatra ideje kako se otkrivaju pred njom na ekranu. Volela je što može da pobegne u svoj sopstveni svet fantazije, svet u kome se sve odvija baš kao što ona želi i gde se slomljena srca mogu zalečiti. Svake večeri je pisala o čoveku kakvog je u Ralfu želela da nađe. Čoveku za koga je mislila da se već krije u Ralfu. Što je više pisala, to joj je više Džek Hejz, njen glavni lik, pristajao; od poboljšane verzije Ralfa stopio se u njenu samu ličnost, tako da je na kraju on zaista postao njen savršeni muškarac. A onda, kada je počela da se oseća milion puta bolje i mnogo spremnije da se suoči sa ženama koje su joj dolazile u kancelariju raspitujući se o dobijanju razvoda, gurnula je rukopis u donju fioku svog radnog stola i potpuno na njega zaboravila, baš kao što je zaboravila i na Stefi.


Pronašla ga je njena lična asistentkinja, Ejmi. Brit je ušetala jednog dana u kancelariju upravo se vrativši s veoma uspešnog sastanka sa suparničkim advokatima, što je značilo da će njena klijentkinja dobiti skoro sve što bude tražila, i zatekla Ejmi za svojim stolom kako sedi sva u suzama. − Izvini – rekla je asistentkinja šmrcajući. – Tražila sam informaciju o slučaju Hejz, i čini mi se da si rekla da si ga stavila u fioku radnog stola. I videla sam ovu fasciklu i pretpostavila da su ti tu beleške o slučaju, počela sam da čitam i jednostavno nisam mogla da se zaustavim. – Obrisala je lice maramicom. – Odakle ti ovo? Brit je bila toliko zapanjena što je nesvesno iskoristila ime muža jedne od svojih klijentkinja za svog savršenog muškarca da nije rekla ništa. (Džek Hejz, luda misao joj prođe kroz glavu. On je ćelav. I ima stomak. Nimalo ne liči na mog muškarca. Šta li me je kod đavola nateralo da ga spomenem?) I iako je videla da Ejmi plače, nije joj palo na pamet da plače zbog knjige. − Mislim... – Ejmi ponovo šmrcnu. − Tako je efektna i potresna i tako... tako realna! − Saberi se, Ejmi. – Brit je odjednom shvatila da je njena asistentkinja zapravo pročitala roman. – I nemoj mi reći da si sve to pročitala danas po podne! – Morala sam! – povika Ejmi. – Morala sam da vidim da li je Džek... – Ponovo je šmrcnula. – On je tako sjajan. Kada bi samo više muškaraca bilo poput njega. – Onda je opet usmerila svoje oči prepune suza prema Brit. – Ko je ovo napisao? − Ja... ja sam – reče Brit skromno. – Stvarno, Ejmi, zaista mislim da... − Ti! Ti si ovo napisala? – Ejmi je zurila u nju ne verujući. – Sama si ovo uradila? − Iz čiste zabave – reče Brit. – Da bih imala šta da radim. − Ali ovo je briljantno! – uzviknu Ejmi. – Zaista jeste! Brit je oduvek mislila da je Ejmi možda previše osećajna da bi se bavila pravom. Sada je bila sigurna u to. − To je samo nešto što sam radila u slobodno vreme – rekla je žustro. – E sad, da li misliš da bi mogla da se sabereš i daš mi pravu fasciklu za slučaj Hejzovih?


− Da. Ali čuj, Brit... moraš da objaviš tu knjigu. Svi će želeti da je čitaju. Ona je, ono kao, fenomenalna. − Uopšte nije fenomenalna – reče Brit s nipodaštavanjem. – Jednostavno... to sam radila iz zabave i to je sve. Nije baš toliko dobra. Ejmi je prkosno pogleda. – Govoriš gluposti, Brit. Odlična je. Čuj, mogu li da je odnesem svojoj sestri, Betani? − Zašto bi to učinila? − Zato što je rođaka Betaninog momka jedan od onih književnih agenata. Kladim se da će reći kako je briljantna. − Ja se kladim da neće – reče Brit suvo. – Ne, ne možeš da je daš nijednom tom književnom agentu. Hajde, Ejmi, imamo posla. Brit još nije sigurna kako se oseća u vezi s činjenicom da ju je Ejmi potpuno izignorisala i čak iskopirala Gospodina Savršenog. Dala ga je Betani, koja ga je predala svom momku, koji ga je prosledio svojoj rođaci Lili iz agencije Klover, koja ga je dalje prosledila Meredit. Brit ništa od ovoga nije znala sve dok je Meredit nije pozvala da joj kaže kako misli da knjiga ima mnogo potencijala i da već ima dosta zainteresovanih ljudi. − Ejmi! – povikala je Brit čim je spustila slušalicu. – Šta si to kog đavola uradila? Iako je Meredit govorila o tome kako su ljudi „zainteresovani“ za Gospodina Savršenog, Brit je to uzimala s rezervom. Slušala je o ambicioznim autorima koji su svoje zidove oblepili odbijenicama i bila je prilično sigurna da će se to dogoditi i Gospodinu Savršenom, uprkos Mereditinom optimizmu. Zato je bila zapanjena kad je saznala da dve izdavačke kuće žele da objave knjigu i da se utrkuju ko će dobiti tu čast. − Trevalion je kuća koja nam treba – rekla joj je Meredit. – Oni su prvi kada je u pitanju romantična beletristika. − Moja knjiga nije romantična beletristika – rekla je Brit (i pritom se osećala pomalo čudno što govori „moja knjiga“, kada je, što se nje tiče, to u suštini samo gomila papira A4 koja je gotovo godinu dana ležala u fioci njenog radnog stola). – To je... ovaj... − Besramna romantika – reče Meredit strogo. – Tako ćemo je opisivati. Istovremeno, knjiga ima veliku snagu. Osećanja kolaju njom, i to je ono što je odlično. Mogli bismo da je uporedimo s Prohujalo sa vihorom. Ima tu


epsku notu. Samo na manje stranica, naravno. Možda više liči na Mostove okruga Medison. I verovatno bi trebalo spomenuti i Gordost i predrasude . Ta je uvek u modi, a gospodin Darsi u poređenju s Džekom Hejzom deluje slabunjavo. − Ali... ali mislim da... Na kraju, nije bilo bitno šta Brit o tome misli. Meredit ju je pozvala da joj kaže kako su u Trevalionu spremni da plate pozamašnu sumu novca za Gospodina Savršenog i da su sigurni da će knjiga doživeti uspeh. Brit je narednih nekoliko meseci provela zapanjena celokupnom idejom, iako se uglavnom bila usredsredila na posao i nije previše mislila na predstojeće objavljivanje knjige. Imala je druge brige, uključujući i dva vrlo važna slučaja razvoda u kojima su strane koristile štampu da svoje prljavštine iznesu u javnost. Provodila je sate na telefonu pričajući obema ženama da ne čine sebi nikakvu uslugu time što prodaju priče tabloidima i da ona posao ne obavlja preko medija; razvod je lična stvar. Bilo je trenutaka kada bi se usred razgovora sa svojim klijentkinjama zapitala ne bi li bilo bolje okrenuti se pisanju romana. A onda je jednog dana u njenu kancelariju ušla Dženifer Kitson, žena koja je sve žrtvovala za svog muža – koji je poslednjih deset godina proveo posećujući striptiz klubove i plaćajući privatne „usluge“ – i Brit je znala da je borba u ime žena poput Dženifer razlog što se ona bavi takvim poslom. Zato je misli o predstojećem izlasku Gospodina Savršenog izbacila iz glave i umesto toga razmišljala o pogodbi u slučaju Dženiferinog razvoda. Meredit je bila ta koja je brinula o Gospodinu Savršenom. Mereditin posao bio je da sve zvuči briljantno i divno, iako je Brit bila previše cinična da poveruje kako sve može da bude briljantno i divno kao što njena agentica veruje. Pročitala je na internetu da većina pisaca zarađuje ispod minimalne plate i, mada je Trevalion platio iznenađujuće visok avans, Brit je znala da u budućnosti ne može da očekuje više novca od njih. I tako, dok je čekala da knjiga bude objavljena, nije mnogo o tome razmišljala, osim što bi povremeno pomislila da postoji izvesna simetrija u tome što je baš o Ralfu, koji joj je ostavio bezdan dugova kad ju je napustio, napisala knjigu koja joj je nenadano popravila finansijsku situaciju.


Nadala se (jer je to bilo pitanje ličnog ponosa) da će Gospodin Savršeni obezbediti pristojnu prodaju. Ali ta knjiga neće promeniti njen život; nijedan čovek – mračno se zasmejuljila na tu pomisao – bio savršen ili ne, više neće moći da promeni njen život. Neverovatno je koliko puta za neke stvari nije bila u pravu, kasnije je pomislila. Jer se, naravno, njen život potpuno promenio, iako ona to nije ni želela, ni očekivala. A sve to jer je knjiga doživela mnogo veći uspeh nego što su to Meredit ili Trevalion mogli da očekuju. − Izvrsna je to knjiga – otvorila se Meredit za vreme večere koju su organizovale da proslave prvo mesto knjige na listi bestselera i duplo veću prodaju u odnosu na prvog rivala. – Džek je ključ cele priče. On je tako divan i takav macan da privlači i muškarce i žene. A najbolje od svega je, kao što sam i rekla, to što je Džek Hejz razbio gospodina Darsija. Brit u to nije bila ubeđena. Osim toga, nikada nije razumela tu opsesiju gospodinom Darsijem. Čitala je Gordost i predrasude u školi i knjiga joj se vrlo dopala, ali i tada je mislila da je gospodin Darsi previše snužden i neverovatno precenjen kao lik. Da nije onih brojnih filmova i serija – posebno s Kolinom Firtom u mokroj košulji – Brit sumnja da bi se on ženama uopšte svideo. Priznaje da ga je televizija zbog izvesnih trenutaka pretvorila u ikonu. Ali što se nje tiče, Džek Hejz nije nimalo nalik gospodinu Darsiju. On mnogo pozitivnije gleda na život. Kada joj je ta misao prošla kroz glavu, istog trenutka je sebe prekorila što razmišlja o Džeku kao o stvarnoj osobi i što je poverovala da bilo šta od toga ima smisla. Tek je nekoliko nedelja nakon objavljivanja knjige, koja je još zauzimala prvo mesto na listi bestselera, Brit shvatila da bi morala da razmisli o svojoj karijeri. U Trevalionu su tražili da se posveti nizu reklamnih programa (iako je bila vrlo odlučno protiv njih, još je bilo mnogo članaka o brakorazvodnoj parničarki koja je postala najčitaniji pisac romantičnih romana); Meredit je organizovala jednog izdavača iz Sjedinjenih Država koji je tražio da Brit doputuje u Njujork i potpiše ugovor; a Džefri Klevin, partner kod Klevina i Greja, pozvao ju je na razgovor u svoju kancelariju i rekao da bi u ovakvim okolnostima promena karijere možda bila najbolje rešenje.


– Zovu me žene koje traže da im se „romantična gospođa“ pobrine za razvod – rekao je iritantnim tonom. – A onda me zovu druge koje traže bilo koga osim „romantične gospođe“ jer šta ona kog đavola zna o razvodu. Ne mogu da žongliram oko tebe, Brit. – Ali trudila sam se da se ne ističem previše! – zakukala je. – Nisam koristila svoje pravo ime, pobrinula sam se da na fotografijama izgledam potpuno drugačije... – Ma daj! – pogledao ju je nestrpljivo. – U Dablinu smo, zaboga. Svi znaju ko si ti; zar nije jedan od tabloida rastrubio kako si sklopila onu nečuvenu nagodbu za... – Znam, znam – prekinula ga je. – Ali ljudi će za neko vreme sve to zaboraviti. – Ne znam šta je to s tobom – rekao je. – Mnoge žene bi oduševljeno menjale ovako napet posao za život spisateljice. Mislim, šta bi drugo kao trebalo da radiš osim da lebdiš po ceo dan i smišljaš nemoguće ljubavne priče pre nego što odeš u šoping ili na ručak s drugaricama? – Ja nisam spisateljica! – povika Brit. – Ja sam brakorazvodna parničarka koja je napisala knjigu. To su dve potpuno različite stvari. I ne idem u šoping i na ručkove s drugaricama! Mani me s tim, Džefri. – E pa, dajem sve od sebe – reče Džefri – ali sada je stvarno teško. Slušaj, zašto ne napraviš pauzu? Bićemo vrlo radi da te primimo kad završiš sa svom ovom slavom i bogatstvom. – Je l’ ti to meni daješ otkaz? – upitala je. – Naravno da ne. – Delovao je uzdržano. – Govorim to da se sav ovaj publicitet trenutno ne slaže dobro s tvojom pozicijom u firmi. Tražim od tebe da uzmeš neplaćeno odsustvo – i nemoj mi reći da je to neki problem; očigledno je da odlično zarađuješ na tom tvom sladunjavcu. Kada se situacija smiri, ponovo ćemo ti naći mesto kod nas. Brit nije mogla da veruje svojim ušima. Ne otpušta je, a traži od nje da ode. Ali ovo je njen posao, njena karijera! Ona obožava pravo. Obožava njegovu preciznost. Ne želi da bude romantična spisateljica. Ne želi da se pojavljuje u televizijskim emisijama i daje uputstva kako pronaći savršenog čoveka. Pa, ni sama to nije uspela da uradi, pobogu! Želi da se vrati onome što najbolje radi. Bavljenju razvodima. Zar je to toliko teško učiniti?


Međutim, na kraju je ipak popustila. Pristala je na neplaćeno odsustvo. Meredit je bila oduševljena i istog trenutka je organizovala vrtoglavu turneju po evropskim prestonicama, kako bi Brit mogla da potpisuje primerke Gospodina Savršenog na mnogobrojnim jezicima na koje je knjiga prevedena. A onda su odletele u Los Anđeles da pregovaraju o pravima za film. Nakon toga Brit je prisustvovala brojnim komercijalnim večerima kako bi pokupila nagrade za Gospodina Savršenog, osećajući se svaki put kao pravi prevarant i krivac što su uništene nade ostalih pisaca koji su tu došli – ljudi koji su izgradili karijeru pišući knjige a ne tako što ih je pogodila početnička sreća. Nakon nekoliko razgovora s nekima od njih shvatila je koliko je neobično da odmah na početku čovek ima toliko sreće. Kako je nesvakidašnje da ti se ikada posreći. Znala je da treba da bude izuzetno zahvalna. Ali bila je samo zatečena jer se čitav njen život polako otimao kontroli. Na neki način, pomislila je sva očajna, vraća mi se sve što sam proživela u braku s Ralfom, nikada ne znajući šta će se sledeće dogoditi, uvek strepeći da neko drugi rukovodi mojim odlukama. Nakon meseci provedenih u putovanju, potpisivanju i čitanju i osećanju krivice što je slučaj Dženifer Kitson morala da prepusti jednom od svojih kolega, Brit je saopštila Meredit kako je iznurena i da joj je potrebna pauza. – Pa, svakako ćeš morati da porazmisliš o svojoj vrlo važnoj drugoj knjizi – složila se Meredit. – Drugoj knjizi! – Brit ju je pogledala užasnuto. – Nema šanse. – Draga, ti moraš da napišeš još jednu knjigu – rekla joj je Meredit. – Ne možeš da spavaš na lovorikama. Osim toga, potpisala si ugovor. Brit nepoverljivo pogleda svoju agenticu. Ubrzo nakon što su se našle s ljudima iz Trevaliona Meredit joj je iznela novosti o ponudi koju imaju za Gospodina Savršenog. Oni žele, rekla je Meredit, da s njima potpiše ugovor za dve knjige. Za Gospodina Savršenog i koju god knjigu Brit sledeću napiše. Brit je odgovorila da ne planira pisanje druge knjige i da nema svrhe potpisivati takav ugovor, ali Meredit je rekla da je niko ne požuruje da napiše još jednu knjigu i da joj Trevalion daje dosta vremena, ali da bi bilo dobro biti obezbeđen ako ikada odluči da ponovo nešto napiše. Brit je na kraju potpisala ugovor i otvorila odvojeni račun za deo avansa namenjen za drugu knjigu. Bila je sigurna da će ga vratiti izdavačkoj


kući. – Ne želim da spavam na lovorikama – sada je rekla Meredit. – Želim nazad svoj život. – To ne možeš. – U Mereditinom pogledu gotovo se moglo videti sažaljenje. – Ovo je sada tvoj život, a imaš i dužnost prema sebi da iskoristiš taj talenat i pišeš. – Ali ne znam šta da pišem – povikala je Brit. – To već znaš! Ja nisam pisac. Ja sam advokat. – I oba se bave čistom fikcijom! – zasmejulji se Meredit. – Ono što treba da uradiš jeste, kao što si i sama rekla, da uzmeš malo odmora, napuniš baterije i onda kreneš u nove pobede. Brit proguta knedlu. Nije imala šta da kaže. Nedelju dana kasnije Meredit ju je pozvala da joj iznese ponudu Plave lagune. Biće to prilika da istovremeno napuni baterije i odvoji se od svega, rekla je njena agentica zadovoljnim glasom. Ubiće time čitav roj muva jednim udarcem, dodala je. Ubiću i samu sebe, pomisli Brit mračno, iako to nije rekla i svojoj agentici.


3. Mesto: kruzer Afrodita, isplovljavanje Vreme: mirno i suvo; vetar: jugoistočni, jačine 4; temperatura: 25°; pritisak: 1014,9mb Uprkos činjenici da je većina putnika imala dug i naporan dan, mnogo ih je došlo na zabavu kod bazena, namamljeno besplatnim šampanjcem i kanapeima kao i veselom muzikom brodskog benda, što je bio nastavak u tonu kalipso benda. Čuo se zvuk smeha nošen noćnim vetrom, a Mija i Brit se – nakon što su se nakratko izgubile na putu iz kabine i nekako otišle na sasvim pogrešan kraj broda – napokon nađoše na bazenu ukrašenom bleštavim lampionima i masivnom ledenom skulpturom Neptuna lično. Sestre se probiše kroz masu i prihvatiše čašu šampanjca od jednog poslužitelja, koji je za tu priliku na sebi imao cvetnu košulju i bele pantalone; Brit je, doduše, odbila kriščice hrskavog hleba s lososom koje su išle uz piće. – Nisam gladna – rekla je Miji, koja je pokupila nekoliko komada. – Kako to misliš? – upitala je njena sestra, istovremeno užurbano gutajući i loveći još neki komad pre nego što poslužavnika nestane. – Koliko je prošlo otkako smo poslednji put jele, a restoran će se otvoriti tek za sat vremena. – Biću gladna za sat vremena – ubeđivala ju je Brit. – Ali sada nisam. – Volela bih da ja mogu tako. – Mija tugaljivo pogleda na svoje kukove i stomak. – Ionako sam dovoljno debela. – Ja volim tvoju liniju – reče Brit. – Volela bih da imam takve obline. Mija je bila zapanjena. – Nemoj da pričaš. – Bih – reče Brit. Blago se nasmešila. – Mislim da bi romantične spisateljice trebalo da imaju obline. – Zašto? – Nemam pojma. Valjda ističe toplinu u izgledu. Mija se zasmejulji. – Ti si luda, znaš?


– Aha. – Brit ne obrati pažnju na poslužavnik minijaturnih kroketa koje su im nudili. Mija uze jedan. – Ako želiš obline, treba da jedeš – rekla je svojoj sestri. – Kasnije – obeća Brit. Bacila je pogled na gomilu putnika koji su se smejali i šalili daveći se u šampanjcu i kanapeima. – Šta misliš? – upitala je. – Da li svako ima svog para, ili ti barem neko deluje kao da bi mogao biti zainteresovan za radionicu koju će održati osoba željna da kaže kako se nikada i nikako ne treba venčavati? – Ne misliš to stvarno – reče Mija. – Mislim, bogami. – Brit nastavi da ispituje putnike. – Mnogo mladog sveta... navodno će biti održano šest venčanja ovde na brodu, a među njima i jednog para sedamdesetogodišnjaka. – Bože blagi! – Mija je delovala zaprepašćeno. – Nisam znala da su venčanja na moru tako popularna. – Odnedavno su kojekakva venčanja popularna – kazala joj je Brit. – Rešavala sam razvod paru koji se venčao na Aljasci, neki drugi su to obavili u balonu, a jedni pod vodom... Mija se nasmeja. – Hoćeš da kažeš da što je venčanje uvrnutije, par će se pre razvesti? – Ma, ne. – Brit odmahnu glavom. – Nema to mnogo veze, pravo da ti kažem. Ljudi se razvode kako god. – Pa, šta je onda s ovih šest venčanja? – Polovina će otići u propast – reče Brit kao iz topa. – Kakav si ti cinik. – Takav je život. – Brit se blago nasmeši. – Pretpostavljam da će se nekoliko ljudi i veriti. I nemoj da zaboraviš one što slave godišnjicu. – Sad sve počinje da dobija smisao – reče Mija. – Mi smo ovde uljezi, zar ne? – I delimično zbog toga nisam bila oduševljena ovim putovanjem – rekla je Brit. – Možda ima ljudi kojima je jedino stalo da budu na odmoru, ali ne mogu da se otmem utisku kako smo upale usred plutajućeg svadbarskog vašara, što predstavlja moju verziju pakla na zemlji. – Možda neće biti baš toliko loše. – Mija napravi facu, a onda se


nasmeši svojoj sestri. – Možda će se naći i koja prilika za razvod, pa ćeš imati šta da radiš. Uostalom, koga briga! Ne moramo mi sve vreme da budemo obavijene romantikom. Tu je uvek Potraga za blagom da nas razonodi. O Potrazi za blagom pročitale su u brodskom dnevnom biltenu. Potraga će otpočeti nakon posete privatnom ostrvu Espada, tako je pisalo u biltenu, a nagrada će biti dijamantski prsten vredan pet hiljada dolara iz brodske juvelirnice. Na tu informaciju Mijine oči se širom otvoriše. Već je bila pronjuškala oko ulaza u juvelirnicu i žudno piljila u dijamante koji su bleštali na jakom svetlu. – Moram priznati da ta potraga za blagom zvuči vrlo uzbudljivo – složila se Brit. – A i nikad se ne zna – reče Mija nestašno. – Možda se na brodu nalazi jedan divan slobodan mladić koji će jednu od nas oboriti s nogu i zauvek promeniti tvoje poimanje ljubavi i romantike. – Nekako vrlo sumnjam u to. – Ali Brit se smejala. Mija joj se nasmeši. Lepo je videti sestru kako se smeje. Shvatila je da je to prvi put da Brit deluje potpuno opušteno još otkako su se našle u Londonu. A i njen posao je bio da Brit bude opuštena. Otpila je gutljaj šampanjca. Nije baš zicer zadatak. Sumnja da je Brit ikada u svom životu bila opuštena. Nema razloga da sada počne da bude. – Hvala, hvala – obratio im se vođa benda. – Nadamo se da ćemo se uskoro ponovo videti. Mija baci pogled na svoj sat. Bilo je skoro sedam i restoran se uskoro otvarao. Restorani, ispravila se. Na Afroditi ih je bilo četiri, i za razliku od većih kruzera, u koje staje ogroman broj putnika, ovde nije bilo utvrđenog rasporeda sedenja. Restorani si bili otvoreni od sedam do jedanaest, te si mogao da jedeš kad god ti odgovara. Jedini nedostatak je bio to što nije moglo da se rezerviše mesto, što je značilo da sto ponekad mora da se deli. U brošuri (koju je Mija jedno deset puta pročitala od korica do korica pre nego što je krenula) stoji da tako ljudi mogu da upoznaju nove, zanimljive ljude i sklope doživotna prijateljstva.


Nije joj smetala činjenica da će jesti s ljudima koje ne poznaje, iako je veoma sumnjala da će s bilo kim od njih sklopiti doživotno prijateljstvo. Ali je isto tako znala da Brit nije baš otvorena za takvu ideju. Mija je prihvatala ograničenja svoje sestre u ispraznom ćaskanju i znala je da joj je uvek neprijatno kada nekoga tek upoznaje. Kada su bile deca, Mija je shvatila da joj je sestra gotovo obogaljena stidljivošću, i da mrzi da razgovara s ljudima koje ne poznaje. Zbog toga je još čudnije što je uspela da se izbori s kampanjom za Gospodina Savršenog a da je pribranost nije potpuno napustila. Naravno, s godinama je Brit uspela da prevaziđe svoju stidljivost – uspeh u karijeri koju je izabrala umnogome joj je pomogao. A kada je u pitanju njena najnovija karijera, Meredit je ta koja upravlja njenim kretanjem raznim dešavanjima i stara se da Brit nešto ne zabrlja. Mija požele da je imala prilike da popriča s Britinom agenticom i sazna kako joj uspeva da Brit deluje duhovito i spontano kada svi u porodici znaju da Brit ni na šta ne pristaje bez bolno detaljnog planiranja i prethodnog razmatranja. Jedini put kada se jeste ponela ludo i spontano to joj se tako gadno obilo o glavu da Mija sada savršeno razume zašto je tako oprezna. Mija je (kao i Džejms, Pola i Geri) bila začuđena što je neko uspeo da Brit obori s nogu – makar to bio Ralf, sa svojom nenametljivom lepotom i očiglednim šarmom. Na Brit nikako nisu delovali dobar izgled i šarm lokalnih momaka dok su odrastale u Templougu. Govorila je da fizički izgled nije važan i da su oni svi glupi i nezreli. (Za primer glupog i nezrelog momka uzimala bi njihovog brata Džejmsa, a Mija nije uspevala da ga odbrani – jadni Džejms je do svojih kasnih dvadesetih bio potpuno beznadežan slučaj, i njih dve su se složile da je samo zbog Sare postao funkcionalno ljudsko biće.) Ralf je, međutim, delovao svakako samo ne glupo i nezrelo – bio je predivan, imao je u sebi neku crtu opasnog, nešto što je Brit očigledno u potpunosti zavrtelo mozak i nateralo je da napravi najveću grešku u životu. I nekako, pomisli Mija, ona još plaća za to. Nadam se da Alegra neće praviti glupe greške kada su u pitanju muškarci, reče Mija u sebi. Ni kao Brit, ni kao što sam ja. Nadam se da će naći pravu osobu i živeti srećno do kraja života. Osetila je još jedan nalet usamljenosti pri pomisli na Alegru. Telefonirala joj je kad su se ukrcale na brod, mada je u tom trenutku –


pošto je Dablin na šest sati vremenske razlike – Alegri bilo skoro vreme za spavanje. Ćerka ju je upitala kada se vraća kući, a Mija je odgovorila „uskoro“ i osetila se grozno zbog toga jer u očima deteta dve nedelje sigurno nije skoro, već je užasno mnogo vremena. U tom trenutku je gorko zažalila što je pristala da pođe, zažalila zbog sebičnog razloga koji joj je govorio da zaslužuje odmor, makar i radni odmor, i da će joj dobro doći da se malo odvoji od Alegre. E pa, nije joj zbog toga bolje, a nije bolje ni Alegri, i ona je užasna majka, kao što su svi i predvideli da će biti. – Mija? Jesi li dobro? – Brit je pogleda sa znatiželjom, a Mija se sablazni jer je shvatila da joj suze ispunjavaju oči. – Naravno – odgovori naglo. – Dobro sam. – Jesam li ja rekla nešto što te je uznemirilo? – Ne. – Imaš li razloga da budeš uznemirena? – Ne – ponovi Mija. – Samo sam mislila na Alegru. – Nedostaje ti? – Brit! Ona mi je ćerka. Ima tek tri godine. Normalno je da mi nedostaje. – Naravno. Razumem te. Mija slegnu ramenima. – Biću dobro. I Alegra će biti dobro. – Hvala ti što si pošla – reče Brit. – Znam da ti je bilo teško da je ostaviš. – Nema na čemu. – Mija otpi poslednji gutljaj svog šampanjca i krajičkom usana se nasmeši svojoj sestri. Znala je da se Brit svojski trudi da pokaže brižnost. Pitala se koliko će dugo izdržati da ne pukne. Ubrzo nakon što je bend završio sa svirkom putnici su počeli da se udaljavaju s bazena i sada je svega još nekoliko njih bilo prisutno: Mija i Brit, grupica žena, četiri starija muškarca i jedan mlađi čovek koji je stajao sam, naslonjen na ogradu s drečavim i očigledno vrlo neukusnim koktelom u ruci. Mija se namršti. Ličio je na onog putnika koji se poslednji ukrcao, čim se fotograf udaljio. Možda je on, pomislila je, neka poznata ličnost koja želi da pobegne od svega. Ako jeste, definitivno je došao na pravo mesto. Niko se nije trudio da s njim razgovara. – Hajdemo – reče Brit. – Da vidimo možemo li da pronađemo slobodan sto u glavnom restoranu. Verovatno smo već prilično okasnile.


Mija ponovo pogleda na sat. I dalje je pokazivao nekoliko minuta do sedam i ona ga kucnu, iznervirana. – Treba mu nova baterija – reče. – Ili ću možda kupiti sat na tezgi na nekom egzotičnom mestu. Hoćeš li izdržati ako budemo morale da delimo sto večeras? – Više bih volela da ne moramo – reče Brit iskreno. – Ako nema slobodnog mesta, možemo li da odemo u kafić? Mija klimnu glavom. Naposletku, Brit je ovde gazda. Osim toga, odjedanput je osetila strašan umor. I na svoje iznenađenje, više uopšte nije bila gladna. Restoran Partenon je bio skoro pun, ali uvidevši da ih je strefila ogromna sreća, Brit i Mija uspeše da ugrabe mali okrugli sto odmah iza vrata. Bio je postavljen za troje, ali one su pretpostavile da sigurno niko nije pošao sam na krstarenje za Dan zaljubljenih (to bi, primeti Mija, bilo tragično preko svake mere), te im se sigurno niko neće prikačiti. – Ovo je sjajno, zar ne? – Mijin umor se izgubi čim su sele za sto i ona zainteresovano pogleda oko sebe. Uprkos prostranosti, restoran je bio napravljen tako da deluje intimno i elegantno, a dugačke trake belog muslina koje su visile s tavanice upravo su odavale takav utisak. Prigušeno osvetljenje i tepih meke smeđesive boje činili su prostor ušuškanim i spokojnim. Ekstravagantni cvetni aranžmani postavljeni tu i tamo davali su boju i toplinu. – Pa, uopšte nije loše – složila se Brit. – Hvala ti što si me pozvala. – U Mijinim očima ogledao se srećan pogled. – Ni za hiljadu godina ne bih mogla ovako nešto sebi da priuštim. Brit zausti nešto da kaže, ali brzo zatvori usta. Mija je bila sigurna da je Brit nameravala da joj održi jednu „da si vredno radila kao ja“, ali se brzo predomislila. Zapitala se da li će im celo putovanje biti u znaku zajedljivih komentara na neželjene savete koje jedna drugoj dele. Obe su sedele u tišini i posmatrale uskomešanost ljudi u restoranu, kada im jedan od poslužitelja priđe i upita da li bi im smetalo da podele sto s nekim. Mija pogleda Brit, kojoj je očevidno bilo neprijatno, ali ipak je rekla „naravno da ne“ ljubaznim, mada ne sasvim entuzijastičnim tonom.


Poslužitelj joj se nasmeši i mahnu putniku da dođe. – Gospođica Martin i gospođica Makdona – rekao je da bi ih predstavio. – A ovo je gospodin Tajler. – Leo – reče muškarac, pružajući im ruku. – Drago mi je. – Brit. – Mija. Mija mu se široko nasmeši, dok ga je Brit ozbiljno posmatrala svojim plavim očima. – Oprostite ako sam se nametnuo – reče Leo. – Sve je u redu i nikako se ne namećete. – Mija u njemu prepozna čoveka koji je stajao naslonjen na ogradu na malopređašnjoj zabavi. Nemoguće da je ovde došao sam, pomislila je. Isuviše je privlačan da bi lutao ovako sam! Mada, nije baš njen tip. Ona pada na visoke, tamnokose, stasite momke, a Leo (iako nadasve visok) imao je svetlu, gotovo srebrnu kosu ošišanu vrlo kratko. Njegove blistavoplave oči ukrašavale su simetrično lice s jakom vilicom i četvrtastom bradom. – Možda sam malo okasnio za večeru – reče Leo. – Nisam znao da će biti takva gužva. – Namrštio se. – I nadao sam se da ću dobiti sto samo za sebe, što je bilo vrlo naivno s moje strane. – Mislim da Afrodita nije opremljena stolovima za jednu osobu. Barem ne na ovom krstarenju – prokomentarisa Brit. – Osim toga, lepo je družiti se i upoznati nove ljude – rekla je Mija. – Tako da nam je milo što ste nam se pridružili. Pretpostavljam da je u restoranu večeras posebna gužva. Svi su gladni. Ne može se preživeti ceo dan na avionskoj hrani. A i hrana na kruzerima je legendarna. – Mija pogledom isprati jednog poslužitelja koji je prošao pored njih noseći tanjire s grilovanom tunom žutih peraja. – Stomak mi zavija od gladi – dodala je, shvativši da joj se povratio apetit. – Ja nisam uopšte gladan – reče Leo dok je otvarao jelovnik i zadržao ga je pred sobom skrivajući lice. – Ali sam pomislio da bi trebalo da jedem. I Brit i Mija otvoriše svoje jelovnike. Obe su naručile crveni zubatac, a Leo je odabrao biftek. Kada je poslužitelj otišao da prosledi njihovu porudžbinu, sve troje se pogledaše s nelagodom.


– Možda bi trebalo da kažemo nešto o sebi – predloži Mija kako bi razbila tišinu, pitajući se da li će Brit učiniti potreban napor ili neće. Nije bila sigurna hoće li ovo biti prvi test za njene asistentske veštine – da li će morati da predstavi Brit kao duhovitu i šarmantnu pred ovim privlačnim strancem. – Vas dve ste ovde zajedno, zar ne? – Leo nabra čelo. – Čini mi se da sam vas video malopre. – Mi smo sestre – reče mu Mija vedro. Leo je izgledao zapanjen. – Stvarno? I to je, pomisli Mija, uobičajena reakcija ljudi kad saznaju da su ona i Brit u srodstvu. Reakcija isprogramirana na briljantnost naspram prosečnosti, plavušu naspram crnke, vitkost naspram – pa, ne baš debljine, opomenula je Mija sebe. Brit ju je nazvala ženom s oblinama, i smatrala je to sasvim prihvatljivom procenom. Ali u svetu opsednutom veličinom XXS neko ko ima obline ne ostavlja utisak odvažne osobe. Što je u njenom slučaju, mora da prizna, verovatno tačno. Ona nema nimalo odvažnosti niti discipline u sebi, i zato je ona asistent, a Brit je zvezda s bestselerom. Mija nikada nije bila sasvim ubeđena u priču koju Brit priča u svojim intervjuima, kako je njena asistentkinja prosledila rukopis. Nije mogla da se otme utisku da je Brit to verovatno planirala. Ona je osoba koja planira. Mija je ta koja ide kako vetar duva. – Brit je ta koja je uspešna, a ja sam tu samo zbog uživancije – rekla je Leu veselim tonom, bacivši pogled na svoju sestru. – Mija... stvarno – Brit je bilo neprijatno. – Pa, istina je – reče Mija. Ponovo se okrenula prema Leu. – Brit je onaj gostujući pisac na krstarenju. Leo je bledo pogleda. – Bridžit Martin – dodade Mija, kako bi ga podsetila. Leo ju je i dalje bledo gledao. – Gospodin Savršeni – rekla je Mija. – Žao mi je – reče Leo. – Nisam neki čitalac. Mislim da nisam čuo za vas. – U redu je – reče brže-bolje Brit. – Ne bih ni očekivala da bude drugačije.


– Ja bih! – uzviknu Mija. – Svi čitaju Gospodina Savršenog. Čak i muškarci. Knjiga je neviđen bestseler i uskoro će se po njoj snimiti i film. – Stvarno? – Leo nije bio nimalo impresioniran. – Prodaje se u knjižari ovde na brodu – obavestila ga je Mija. – Po posebnoj ceni s deset odsto popusta za sve koji prisustvuju Britinim predavanjima o tome kako napisati megapopularni roman. Možete se upisati na recepciji i biti prvi. Održaće se prekosutra. – Pogledala je svoju sestru pobedonosno, s mišlju da je ispunila sve što se od nje kao asistenta traži, spomenuvši knjigu i predavanje prvom prilikom. – Svakako ću je kupiti – reče Leo. – Nemojte se osećati obaveznim – rekla je Brit naglo. – Verovatno nije po vašem ukusu. – Otkud ti znaš šta je po njegovom ukusu? – upita Mija. – Ipak je on na krstarenju za Dan zaljubljenih. Mora da u sebi ima neku romantičnu crtu. – Znači knjiga je romantična? – Skroz – reče Mija kako bi mu pojasnila. – Gordost i predrasude se... – Mija! Sigurna sam da Leo ne želi baš sve da sazna – rekla je Brit. – Pa, pitao je – reče Mija. – Ja mu odgovaram. Poslužitelj je prišao noseći hranu koju su poručili, čime je (hvala bogu, s Britine tačke gledišta, jer joj je bilo vrlo neprijatno da govori o Gospodinu Savršenom nekome ko nije čuo ni za nju ni za njenu knjigu) efikasno promenjena tema razgovora, pošto su počeli da pričaju o kvalitetu hrane. – Ja sam kao dete koje puste samo u zabavni park – rekla je Mija Leu dok se služila mladim krompirićima. – Izbor je očaravajući. Britine oči lutale su po restoranu pošto se Leova pažnja usmerila na Miju i hranu – skenirala je stolove, razmišljajući, kao i obično, o sudbini ljudi oko nje. Srećan brak, rekla je u sebi, gledajući u par preko puta sebe. A onda je, tragom svog lutajućeg pogleda, i druge parove počela da kategoriše na razne načine: Još nevenčani. Ludo zaljubljeni – zasad. Predugo venčani. Na ivici razvoda. Njene se oči zadržaše na paru na ivici razvoda. Uspeli su da ugrabe sto za dvoje, ali nisu progovarali. Ima nečega u načinu na koji sede, u mislima kilometrima udaljeni jedno od drugog, uprkos fizičkoj blizini, zbog čega ih je Brit i smestila u kategoriju razvoda. Ponašanje im je mehaničko. Možda je ovo putovanje pokušaj da se nešto


spase. Ali na kraju će to biti samo gubljenje vremena. Seća se kako je i sama jednom na isti način sedela s Ralfom. Bilo je to nekoliko meseci nakon venčanja. On je bio mamuran jer je prethodne večeri izašao s nekim društvom, a ona je pokušavala da razluči da li su pogrešili. Ralf se napio jer nije dobio ulogu u nekom komadu u Centru,1 iako je bio siguran da je savršen za nju. Toliko je bio siguran da je batalio posao u baru u centru grada. Brit je bila ljuta na njega što je napustio posao pre nego što je dobio ulogu, ali trudila se da saoseća s njim. – Problem je u tome – rekao joj je Ralf dok su je njegove krvave oči fiksirale – što ti uopšte ne saosećaš sa mnom. Ti misliš da sam ja za sve kriv. – Saosećam zbog te uloge! – povikala je. – Samo mislim da je glupo što si digao ruke od posla u baru a da nisi bio siguran da ćeš ulogu dobiti. – Ja nisam barmen – reče Ralf. – Ja sam glumac. Htela je da mu kaže kako je on glumac koji ne glumi, ali nije bilo svrhe u tome. Svi znaju koliko je teško probiti se u svet glume. Svi znaju da je talenat samo deo priče. Da sreća igra ogromnu ulogu. I da je Ralf, podsetila se, predivan i seksi i da zaslužuje glavnu ulogu u nekom vatrenom komadu. Ili bi mu čak, razmišljala je praktično, dobro došla ponovo neka reklama za papazjanija sladoled. Ona je dala sve od sebe, stvarno jeste. Ali nekoliko meseci kasnije sve je bilo gotovo, a ljudi su saosećali s njom i govorili kako je to šteta ali da ne brine, pa zar nije ona još uvek mlada i srećna što ima vremena na pretek da pronađe Onog Pravog. (Iako je Brit znala da mnogi od njih saosećaju i s Ralfom, i da mu govore kako bi s njom bilo nemoguće živeti jer je tako ambiciozna i da bi mu verovatno posvećivala premalo vremena jer je potpuno okupirana sopstvenom karijerom.) Tu su pogrešili, pomislila je. Na kraju se ipak posvetila njemu, uprkos sebi samoj. Odsutno se nasmešila Leu, koji je nešto prokomentarisao, ne čuvši šta je rekao i ne mareći mnogo za to što je govorio. Upitala se, doduše, šta traži ovde sam. Ako zaista jeste sam. Kao i Miji, teško joj je da u to poveruje. Ali ne planira to da ga pita. Ne zanima je. Ono što stvarno želi jeste da ode kući i vrati se svom normalnom životu. I ako je to čini čudakinjom ovde na Afroditi, stvarno je nije briga.


4. Mesto: Karipsko more Vreme: mirno i suvo; vetar: jugoistočni, jačine 4; temperatura: 25°; pritisak: 1014,5mb Čim je završio s glavnim jelom, Leo je ustao od stola i izvinio se Brit i Miji rekavši da je grogi i da će uskoro zaspati na nogama. Na njihove brižne proteste, uveravao ih je da su mu bile divno društvo ali da zaista mora malo da bude sam. Zatim je odgurnuo svoju stolicu od stola, pomalo kruto klimnuo glavom u znak pozdrava (pri čemu se osetio kao nekakav lik iz kostimirane drame), a onda liftom otišao na palubu A, ili Apolo, kako su je vrlo praktično nazvali. Leo je bio ubeđen da će mu se do kraja krstarenja grčka imena smučiti. Otvorio je vrata svoje kabine i ušao unutra. Nešto ranije, kada je stigao na brod, bio je vrlo iznenađen veličinom kabine i njenim luksuznim nameštajem. Mada to verovatno nije trebalo da ga čudi. Najzad, ovo putovanje ga košta koliko pet prethodnih zajedno. Činilo mu se prikladnim kad je rezervisao. Sada je uvideo koliko je pogrešio. Do poslednjeg trenutka nije bio siguran da li da se uopšte ukrca na brod. Čak i nakon dugog leta iz Londona, kad je zajedno sa ostalim uzbuđenim i raspričalim putnicima ostavljen na doku, upitao je sebe šta to radi i zašto je, zaboga, došao ovamo. Jedna od opcija mu je bila da pokuša da se vrati prvim sledećim letom kući. Ili da možda ostane na Barbadosu noć ili dve, a onda da krene nazad. Ali onda je ugledao Afroditu, s njenim osvetljenim palubama i nizom belih lampica koje su se pružale od dimnjaka, preko pramca do krme, obećavajući zabavno i uzbudljivo putovanje, i podsetio sebe da, kao što su mu svi i govorili, mora da ide dalje sa svojim životom. Iako je ovo možda bezosećajan način da to postigne. Ali on nije bezosećajan, šta god neki trenutno govorili. Pomisao na putovanje na Afroditi bila mu je mučna. Ipak, u njegovoj glavi je to postao nekakav simbolički potez. I tako, nakon što su se svi ukrcali, a mlada fotografkinja


skinula aparat s vrata, on je gotovo u punom trku preleteo preko mosta i ušao u Afroditino elegantno predvorje popločano mermerom. Jedan član posade u propisanoj beloj uniformi koji je stajao odmah iza vrata upitao ga je u kojoj će kabini boraviti, a kada mu je Leo odgovorio da odseda u Delfi apartmanu, član posade mu se istog trenutka nasmešio i poželeo mu dobrodošlicu. – Zadovoljstvo nam je što ćete biti s nama, gospodine Tajler – rekao je, zbog čega ga je Leo iznenađeno pogledao. Nije očekivao da će ga osloviti po imenu, uprkos tome što se na sajtu Plave lagune umnogome ističe činjenica da se prema svakom putniku ophode kao prema prijatelju. Poslovni deo Leovog mozga upitao se da li je moguće da jedan član posade može da zapamti svačije ime ili im je naloženo da upamte samo budale koje su se odrekle čitavog bogatstva da bi dobile najskuplji apartman. (Delfi je na drugom mestu po ceni. U najskupljem, Okeanusu, borave penzionisani biznismen i njegova žena, koji šest meseci u godini provode na Afroditi.) Leo nije bio uvrežen u mišljenju da su ljudi budale ako plate ono što je najbolje, ali nekad čovek mora da prihvati da je najbolje izvan njegovog dometa. Ali to nije koncept u koji on želi da veruje. On ne prihvata da postoji bilo šta što ne može da dobije, ako se dovoljno potrudi. I zasad se dobro pokazao. Ljudi su ranije govorili da ima sreće. Prijatelji – posebno njegov najbolji drug Majk – često su mu govorili da nije svestan u kolikoj meri ga prati sreća. To bi Lea ponekad nerviralo jer, što se njega tiče, sâm je gradio sopstvenu sreću radeći vredno, ulažući sate u taj rad i odlazeći na pravo mesto u pravo vreme. Sve to mu je omogućavalo da bude neko ko, kada se ukaže prilika, može sebi da priušti ono najbolje. Zbog toga je pristao da rezerviše apartman Delfi na kruzeru Afrodita nekoliko meseci ranije, kada je ceo njegov svet bio blizu savršenog. Na dan kada je pozvao kompaniju za krstarenja, osoba s kojom je govorio nije bila sigurna da je apartman slobodan. Rekla je da jedan od njihovih stalnih klijenata razmišlja da putuje u istom dvonedeljnom periodu kad i Leo. Ali onda ga je ponovo nazvala i rekla da je taj stalni klijent promenio datum putovanja, jer ne želi da krstari na Dan zaljubljenih, i da Leo može da ga rezerviše.


Pomislio je kako ima sreće. To je možda poslednji put u životu da mu se sreća osmehnula. Osetio je kako mu srce bije u grudima, te načini napor da uspori disanje. Nije sve samo do njega. Nije on bio kriv. Drugi su bili umešani. Drugi, kojima je verovao. U svemu tome on je bio samo naivni posmatrač. Nema razloga da se oseća krivim. On to zna. Logično bi bilo da s tim može i da se izbori. Ono što je Lea mučilo jeste činjenica da ga logika, nešto što je oduvek bilo njegova prednost, u poslednje vreme često napušta, a umesto nje obuzimaju ga čitavi naleti neočekivanih i neželjenih emocija. Počeo je da krši prste, što uvek radi kada je pod stresom. Znao je da je ta navika povezana sa stresom, ali ga svest o tome nije sprečavala da to i dalje radi. Nije mogao prestati da razmišlja o tome kako je pogrešio što je krenuo na ovo krstarenje, iako mu je Majk rekao da će mu dobro doći. Oslobađajuće, rekao je Majk tonom kojim je retko razgovarao s Leom. Treba malo da se udaljiš od svega, druže. Dobro će ti činiti. Leo se složio. Ali sada, okružen ekstravagancijom apartmana Delfi, nije mogao da se otrese osećanja da je Afrodita najgore moguće mesto za beg. Ne možeš večito da se grizeš zbog toga, rekao je Majk. Leo se složio. Nije da se grize baš toliko. Jednostavno je razmišljao kako ga, zbog toga što plovi na Afroditi, drugi vide kao bezosećajnog i neosetljivog, a njega u stvari još mori krivica. Što je suludo, pomislio je, jer ako neko treba da nosi taj teret na duši, to sigurno nije on. – Moraš da kreneš dalje – dodao je Majk ohrabrujuće. Leu su se te reči smučile. Lako je reći. Ali niko ti nikada ne kaže kuda to dalje zapravo treba da kreneš. Dok nije pošao na put bio je uveren da zaista ide dalje. Uspevao je nekako sve da potisne u neku fioku u glavi. U tu fioku sklanjao je sve svoje pogrešne poslovne odluke. Kad god nešto ne krene onako kako je zamislio, otključao bi fioku, smestio posao unutra i ponovo je zaključao, uveravajući se da je s tim tada gotovo, sve je okončano i nema svrhe više o tome brinuti. To je učinio i s Vanesom i Donalom. Jedini problem je u tome što s vremena na vreme mora ponovo da otvori fioku i misli o tome šta se zapravo dogodilo i da li se moglo učiniti nešto drugo. Da li je mogao drugačije da postupi. I nekako promeni ishod događaja. Pomislio je kako je sve moglo dobro da se završi, da nije


bio onako arogantan i da nije izgubio živce. Možda ne baš sve, ispravio se u mislima, ali se sigurno ne bi sve pretvorilo u takvu katastrofu. Ustao je s kreveta. Apartman Delfi bio je prostraniji nego cela garsonjera u kojoj je živeo kada je završio fakultet. Ogromni su bili i prostor za spavanje, s garderoberom u koju se zasebno ulazi, fantastičnim krevetom s baldahinom od muslina i dugačkim toaletnim stočićem, tu je bio i dnevni boravak sa stolom i stolicama, divanom, dvema foteljama i televizorom s ravnim ekranom. Kupatilo je bilo popločano istim mermernim pločicama kao i predvorje broda, a uz njega su išli i skupoceni proizvodi. Leo se upitao da li je propisano da među njima bude proizvoda i za muškarce i za žene, ili se od njega očekuje da nađe sebi neku žensku i dovede je u kabinu kako bi iskoristila piling za telo s mirisom avokada i manga – karibijan terapi. Šta to ima u mirisu voća kod proizvoda za tuširanje što toliko privlači suprotni pol, pitao se. Sklonio je piling za telo na policu pored debelih plavo-belih prugastih peškira i ogrtača sa izvezenim logom Plave lagune. Stojeći u kupatilu, posmatrajući u velikom ogledalu svoje prilično bledo lice i umorne, zakrvavljene oči, počeo je da svlači košulju i pantalone i uzeo je jedan od plavo-belih ogrtača. Stegnuo je kaiš oko struka i ponovo se pogledao u ogledalu. Ne izgleda ništa bolje u ogrtaču, pomislio je. Više liči na nekakvo derište, ili na jednog od onih tipova s reklame za brijač. Muškarci generalno ne nose pufnaste ogrtače. Osim ako ih žene ne nateraju. Pokupio je svoju odeću, odneo je u spavaću sobu i spustio u korpu na kojoj je pisalo „veš“. Flaša moeta ugnezdila se u srebrnoj posudi s ledom na stolu u dnevnom boravku. Pored posude je stajala čaša sa širokim obodom napunjena jagodama umočenim u čokoladu. Šampanjac je bio tu i kada su Lea prvi put uveli u kabinu, ali tada nije obratio pažnju. Sada je prišao i izvadio ga iz posude, primetivši da je led dopunjen dok je bio na večeri. Obrisao je flašu uštirkanim ubrusom i pomislio kako bi do sada bio vrlo impresioniran da mu je do ovog putovanja iole stalo. Sa sobom je poneo flašu i jednu od visokih čaša i uputio se na verandu. Nalet tropskog vetra uneo mu se u lice, prijatne topline spram svežine klimatizovane kabine. Naslonio se na ogradu broda i zagledao se u tminu


vode pod sobom. Sve je tako čudno, pomislio je dok je vadio čep iz flaše. Čudno i neočekivano i... Čep izlete uz bučan zvuk, napravi luk nad vodom i nečujno se izgubi u vodenoj brazdi. Leo ustuknu. U brošuri Plave lagune stoji da putnici ne bi smeli da prljaju more. On nije baš imao nameru da zaprlja more čepom. Možda, ponadao se dok je sebi sipao čašu šampanjca, možda se čepovi ne računaju. Od prirodnog su materijala, zar ne? Kao korali. Ili tako nešto. Leo otpi poveći gutljaj šampanjca. Naučio je da ga voli tokom godina, ali istina je da ipak više voli pivo. Ali postoje trenuci kada se zbog šampanjca osećaš kao da će sve biti u redu. Čovek ne može da pije šampanjac i da se oseća jadno. Zar nije tako? On se sada ne oseća jadno, zar ne? Umoran je, ako ništa drugo. Već je bilo kasno i njegov unutrašnji sat govorio mu je da je već pola noći. Navikao je on da radi po celu noć, ali ovo je nešto drugo. Široko je zevnuo i dovršio piće u još jednom gutljaju. Zapitao se da li u znak dobrodošlice stavljaju šampanjac u sve privatne apartmane. Pretpostavlja da je tako. Šampanjac u znak dobrodošlice, i jagode u znak dobrodošlice, i u znak te iste dobrodošlice bog zna šta još. Samo da bi čovek osetio da mu se udovoljava, da je privilegovan, kao što u brošuri i piše. Što je sve sasvim u redu. Ali na kraju se, iznutra, uprkos svemu, ne možeš osećati ništa bolje. Sipao je i drugu čašu. Znao je da je to glupo jer mu se u stvari nije pilo – usta su mu već bila suva od previše alkohola, a oči su mu se sklapale. Ali nije mogao da se obuzda. Pomislio je da bi možda trebalo da se obeznani od alkohola. Nije se tako napio godinama unazad. Dobro, ako ne računa veče kada je izašao s Majkom i rekao mu za krstarenje. – I nisi ga otkazao? – Majk je bio zapanjen. – Potpuno sam zaboravio – rekao je Leo. – Važnije stvari su mi bile na pameti. A onda sam na listi plaćanja karticom video iznos i shvatio šta je. – Idi, onda – reče Majk. – Idi i ludo se provedi i povali prvu žensku na koju naletiš. – Ne mogu da idem. – Leo je bio užasnut. – Ne mogu čak ni da pomislim... – Naravno da možeš – prekide ga Majk. – Ne možeš čitav život da zaustaviš od sad pa nadalje.


Sada se Leo namršti. – Stvarno ne mislim... – Da, znam. Ali vreme je da se vratiš u kolosek. Moraš da izađeš u svet. A najbolji način da to uradiš jeste da povališ neku. – Majk, žene nisu samo predmeti koji čekaju da ih neko povali, znaš... – Leo pomisli koliko je nadmeno zazvučao rekavši to. Na kraju, i sam je svojevremeno povalio nekoliko njih a da ga baš i nije bilo briga. – Znam – reče Majk. – Umem ja da budem i osećajan. Ali ponekad, bio muškarac ili žena, to nije važno. Ponekad ti je prosto potrebno malo seksa koji ništa ne znači. Leo je već razmišljao o seksu koji ništa ne znači. Nekoliko meseci ranije otišao je u jedan noćni klub u Dablinu, spreman i voljan da povede kući prvu doteranu i raspevanu plavušu na koju naleti, kako bi mogao (kako su to govorili u mladosti) da je razvali. Bio je rešen da to bude čist seks bez obaveza, ništa više do oko jedan sat čistog fizičkog užitka (bude li, pomislio je, izdržao i sat!). Ali kada je stigao u klub, naručio je flašu njihovog precenjenog šampanjca i sam je gotovo celu ispio, iako mu je nekoliko prelepih žena prilazilo i pitalo da mu se pridruži. Sele bi do njega, ali bi onda verovatno primetile očaj ili kakvo slično osećanje u njegovim očima, jer nijedna nije dovršila svoje piće, nekmoli krenula s njim u njegovu renoviranu kuću u Monkstaunu, koja je sada delovala prazno i napušteno. – To je krstarenje za Dan zaljubljenih – podsetio je Leo Majka, koji nije znao za propalo veče u klubu. – Sve potencijalne povaljuše biće tamo sa svojim momcima. A ako i bude slobodnih ženskog pola, biće to ili neka sasušena matorka ili Ružna Beti koja se uzalud nada da će upecati nekoga na loš vid. – Ma kakvi – reče Majk kategorično. – Sigurno će se naći i poneka slasna cica u minijaturnom bikiniju koja vreba naokolo. – Nema šanse – odgovori Leo. – Nije to krstarenje gde takve mogu da očekuju slobodne muškarce. – Možda ne putnike – reče Majk mudro. – Ali znaš šta kažu za devojke koje ljube mornare. Možda će tamo doći kako bi se bacile na posadu. Leo ga je pogledao skeptično. – Ne verujem. Osim toga – dodao je – to nije nekakvo krstarenje po akcijskoj ceni. Ovo je više kao luksuzna


plovidba na jahti. Sigurno neće biti nikakvih cica u ponudi, a čak i da ih bude, znaš da nisam raspoložen za takve stvari. – Druže, saberi se malo – reče Majk. – Kada ti je na raspolaganju, svako je raspoložen za takve stvari. Previše dugo stojiš po strani. Odslužio si svoje. – Nisam ja morao ništa da odslužujem – reče Leo oštro. – Nisam bio ja kriv. – U tom slučaju, prestani da se ponašaš kao da jesi – rekao je Majk. – Tako izgleda? – upita Leo. – I dalje? – Druže, znam da je to najžešća stvar koja ti se ikada dogodila, ali počinješ da deluješ kao prokleti mučenik – odgovori Majk. – I od toga me boli glava. – Izvini – reče Leo. – Nego, samo je... – ... samo je vreme da nastaviš dalje – reče Majk. – Kao što sam već rekao – idi i povali neku cicu. Ne mogu da verujem da neće biti barem jedne slobodne ženske osobe koja će uzdisati za tobom. A taj deo priče o luksuzu samo govori da će cica biti bogatašica. Ti savršeno dobro znaš da kad neka devojčica puna para baci oko na tebe koji razmrdavaš mišiće pored bazena – pa, to je gotova stvar, nemaš problema. Uvek tako bude. – Namignuo je svom prijatelju. – Naravno, sasvim je nepravedno što ti možeš da upecaš devojku bez imalo truda. Ni sam ne znam zašto. Kod mene plavušani s trbušnjacima baš i ne prolaze, ali njima je to izgleda dovoljno. – Nemoj da si budala – Leov ton bio je iznerviran, ali ipak se još malo ispravio u sedećem položaju kako bi njegovo vitko telo delovalo još vitkije. – To se ne organizuje za ljude koji samo žele da se napiju i pojebu nešto. Trebalo bi da ima malo više stila. Samo svečana odela i markirana oprema. Majk se zaceni od smeha. – Svako hoće da se napije i kresne – rekao je. – Posebno oni koji su pljunuli bogatstvo za svoj lični raj na vodi. – Možda. – Leo spusti svoje pivo, dopustivši svom telu da se ponovo oklembesi, i pređe zamućenim pogledom po baru. – E, ova je definitivno povaljuša – reče Majk čiji se pogled zaustavi na jednoj dugonogoj crvenokosoj koja je plaćala piće. – I mogu da se kladim da bi je bez problema smotao.


– Da, verovatno. – Leo učini još jedan napor da se uspravi u stolici kad dugonoga crvenokosa prođe pokraj njih. Nije ni pogledala u njihovom pravcu. Nije se više trudio. – Ali ne želim to. – Ako je tako, druže, znači da je tebi onda stvarno loše – reče mu Majk. – Treba ti odmor. U svakom slučaju, možda ćeš sresti neku grozno bogatu udovicu koja traži zgodnog mladog dečka za zabavu, pa ćeš joj ti zapasti za oko i zgrabiće te i odvući u lagodan život. – Tebi nešto fali, znaš? – Da. Ali sam dobar prijatelj. Mogu da pođem s tobom ako želiš. – Majk razvuče osmeh. – Ne bih nam dao neke šanse kod dama ako čuju da delimo apartman – reče Leo. – Ima king-sajz krevet u obliku srca. – Ah, dobro. To onda otpada – reče Majk hitro. Leo odjedanput poče da se smeje. – Svejedno bih voleo da vidim lica kada bismo se pojavili tako. – Ja ti jesam dobar prijatelj, ali ne baš toliko dobar – reče Majk. – Prepušten si sam sebi. Ali trebalo bi da odeš, i da se dobro provedeš. S kresanjem ili bez njega. I eto mene tu, pomisli Leo. I već prvo veče večeram s dve slobodne žene. Majk bi bio ponosan na mene, iako sam sada sam u kabini, čvrsto se držim za bocu šampanjca i polako se napijam. Prelistao je brošuru kako bi se uverio da ima dovoljno sadržaja koji će ga odvratiti od želje da naredne dve nedelje provede odvaljen od alkohola. I bilo je. Uživanje u novim mestima, na prvom mestu. Leo nikada pre nije bio na Karibima, iako su mu svi govorili da je to izvrsno mesto za uživanje. Niti je posetio neke od manje razvijenih mesta pomenutih u maršuti, poput Kostarike ili Gvatemale. Pomislio je kako će moći mnogo toga da nauči ako tamo ode. A onda su, naravno, tu i predavanja – Plava laguna se dičila kvalitetom predavača koje je dovela. Jedne godine su imali Kventina Tarantina (ili tako nekog režisera, Leo nije baš mogao da se seti imena; u svakom slučaju Spilberg nije, već neko malo siroviji), koji je govorio o svetu filma. Imali su i jednog poznatog operskog pevača, a i jednog dobitnika Nobelove nagrade za mir. A na krstarenju koje je prethodilo ovom, Afroditina glavna atrakcija bio je


poznati šef kuhinje koji je držao časove kuvanja. (Leu doduše nisu potrebna. Ponosi se činjenicom da dobro kuva. Voli da prčka po kuhinji.) Bilo je tu i predavanja koje je održao jedan bivši američki predsednik, što je, pomisli Leo, definitivno bio najunosniji potez. Za Dan zaljubljenih spustili su se nešto niže. Ovoga puta je glavni predavač bila mlada spisateljica romana za koju nikada nije čuo. Stisnuo je oči i ponovo ih otvorio. Ali već ju je upoznao, naravno. Ona je jedna od one dve žene s kojima je večerao. Bože moj, pomisli, kako sam to mogao da zaboravim. Mada baš i ne zadovoljava njegove opšte kriterijume povaljuše. Njemu se dopadaju crnke, ne plavuše. I više voli druželjubive, nasmejane žene. A čini mu se da ova spisateljica nimalo nije druželjubiva. Previše je tiha. Za razliku od one druge devojke, koja definitivno bolje izgleda ali od čije će ti priče otpasti uši. Definitivno bolja povaljuša. Ako je to ono što mu treba. Leo je znao da alkohol sada već preuzima kontrolu nad njegovim mozgom jer su mu misli postale vrlo nepovezane i usmerene na seks. Uvek misli na seks kada je pijan (mada mu to nije mnogo išlo naruku). Romantična spisateljica, pomislio je. To je glavna stvar. I jedan muzičar. Ili dirigent. Kao kroz maglu mu se činilo da je u brošuri pročitao nešto što ima veze s dirigentom. Ili to beše neki pevač? Nije mogao da se seti. Brod se lagano zaljulja i Leo se spotače. Moram u krevet, rekao je sebi. Potreban mi je san. Spustio je polupraznu flašu moeta u ugao verande i stavio čašu iza nje. Negde duboko u njegovim mislima lebdelo je pitanje da li bi bilo bolje da je unese unutra. Ali onda je pomislio da će biti srećnija na vazduhu. Želi da ona bude srećna. Svežina kabine ga je skoro rastreznila. Ali samo na trenutak. Odšetao je do kreveta u obliku srca, srušio se na ružičasti prekrivač i istog trenutka zaspao, obučen u svoj pufnasti ogrtač sa znakom Plave lagune.


5. Mesto: Grenada Vreme: delimično oblačno, mirno i suvo; vetar: južno-jugoistočni, jačine 4; temperatura: 28°; pritisak: 1015,9mb Narednog jutra Mija je, naglo se probudivši, po navici potapšala drugu stranu kreveta, tražeći Alegru, a onda se setila da Alegra nije tu. Talas usamljenosti je ponovo obuze, a krivica joj se oštricom zari u grudi. Uzela je mobilni iz torbe koja je stajala pored kreveta i potražila signal. Na njeno iznenađenje, bio je vrlo jak te je svukla pokrivače sa sebe i razmakla teške zavese s vrata balkona. Zažmirkala je na blesak neočekivano jakog sunca koje se probijalo kroz otvor, a onda je izašla na balkon pre nego što je svetlost probudila Brit koja je još uvek spavala, lica mirnog i bezbrižnog, plave kose rasute po velikom jastuku. Mija se čudila što Brit i dalje spava (njena sestra je oduvek bila ranoranilac), ali je pretpostavljala da ju je verovatno stigao umor od leta kao i čaša šardonea koji je iskapila za večerom. Uzdahnula je od zadovoljstva pred vidikom koji se pružao pred njom. Tamno zelenilo Grenade, njihove prve stanice, naziralo se iz azurnoplavog mora, a načičkane kuće s crvenim krovovima pratile su strminu padine sve do zlataste plaže u obliku polumeseca. Prizor nadasve idiličan, pomisli Mija. Da je samo Alegra tu da to vidi. Okrenula je Sarin i Džejmsov broj. Nakon nekoliko sekundi jednog velikog ništa koje je odzvanjalo, čula se zvonjava telefona, a potom i Sarin glas. – Zdravo – reče Mija. – Ja sam. – Kako si? – upita Sara. – Gde ste? Da li je sve predivno i prelepo? – Samo što smo pristali u Grenadi – odgovori Mija. – I ne bih da baš pozeleniš od zavisti, ali da, sve je divno i prelepo. – Ovde neprestano lije – rekla je Sara, premda se moglo čuti da je vesela. – Za neki minut svi idemo u Lifi veli na neku popodnevnu


projekciju. – Da li je Ali dobra? – Zasad je pravo ljubimče – reče Sara. – Hoćeš li da je pozovem? – Molim te. – Mija je s nestrpljenjem čekala dok nije čula Alegrin glas koji je rekao – Mama?, i umalo joj se ponovo nije steglo grlo. – Hola, chica2 – rekla joj je. – ¿Qué tal?3 – Bien4 – reče Alegra. – A jesi li dobra devojčica tu kod ujna Sare i ujka Džejmsa? – Da. – I lepo se igraš sa svojom braćom? – Da. – Znam da im je mnogo drago što si kod njih – rekla je Mija blago. – I zato i dalje budi dobra devojčica i radi kako ti kažu, a ja ću doći kući pre nego što trepneš. – Stvarno? – Stvarno. Ali zvaću te svakog dana. – Obećavaš? – Sto posto. Razmenile su poljupce preko telefona i Mija spusti slušalicu, shvativši da bi u tom trenutku rado menjala toplo zelenilo Grenade za drečavo zelenilo Irske, pa makar pljuštalo. – Dobro jutro. – Vrata iza nje se otvoriše i Brit izađe napolje, čvrsto stežući kaiš svog ogrtača. – Ćao. – Je l’ sve u redu? – Ma da. – Ovo izgleda divno. – Prelepo je. – Mija proguta knedlu i nasmeši se svojoj sestri. U redu je to što joj Alegra nedostaje, rekla je u sebi, ali ne bi baš htela da se rasplače svaki put kad s njom progovori. A ne želi ni da se ubija osećanjem krivice. Odlučila je da pođe s Brit iz sebičnog razloga jer joj je potreban odmor, kao i iz nešto manje sebičnog razloga jer je zaista potrebna Brit. I to što je svoju ćerku ostavila na čuvanje svom bratu i snaji, gde će Alegra sigurno biti u dobrim rukama, ne čini je lošom majkom. Morala je sebi to dvaput da


ponovi kako bi se ubedila da je zaista tako. – E pa onda – rekla je veselo – šta želiš da radimo danas? Da odemo na neki od izleta ili na plažu? – Ja ću se smestiti na verandu i poraditi na ovom predavanju za sutra – reče Brit. – Zezaš! – reče Mija. – Zar ti nikada ne prestaješ da misliš o poslu? Na Karibima si, zaboga. Usidreni smo u Grenadi! Zar to nije uzbudljivo? Mogle bismo biti u starom sumornom Dablinu, ali mi smo ovde, na suncu. I zato bi trebalo da se malo zabavimo i istražimo ostrvo ili tako nešto. – Kao što sam ti već milion puta rekla, nisam ovde da bih se zabavljala – reče Brit. – Ja sam ovde da radim. A i ti si. – Brit, draga, posao može da bude i zabavan – rekla je Mija. – Osim toga, predavanje ti je tek sutra posle podne. Imamo sasvim dovoljno vremena da završimo sve što treba. – Ključ uspeha je pažljivo planiranje – reče Brit. – Ako sve budem unapred pripremila, predavanja će biti dobra. – Sigurna sam da je planiranje važno – složila se Mija. – Ali je ključ uspeha sigurno i u ljubaznosti prema svakome ko naiđe. Brit joj se mudro nasmeši. – Ti si ta koja treba da bude fina, ako se dobro sećaš. Ja sam glavna za planiranje. Treba da pričam tim ljudima o romantici i pisanju. Ne moram pritom da budem i fina. – Mislim da baš moraš – reče Mija sumnjičavo. – Kako ti je ranije to išlo? – Ovo nikada pre nisam radila. – Panika se ponovo začu u Britinom glasu. – Davala sam intervjue i to je sve. A to je prosto jer ti postavljaju pitanja, a ti samo treba da odgovoriš na njih. – Ali valjda si držala nekakva predavanja ranije – rekla je Mija. – Da. Iz prava. A ključ uspeha... – ... jeste planiranje. Dobro, dobro, kapiram te – reče Mija. – I dobro, kakve pripreme želiš da napravim? – Treba da se sastaneš s rukovodiocem krstarenja i postaraš se da sve bude postavljeno kako treba. Pobrini se da imam gde da uključim računar i da su plakati namešteni. – Važi. – Mija klimnu glavnom. – Još nešto?


– Zakaži mi termin kod frizera. – Dobro. A posle toga? Brit ju je posmatrala kroz svoje duge trepavice. – Ne moraš da budeš tu i dok radim – rekla je. – Ako želiš da izađeš na obalu kada završiš sa svim poslovima, samo izvoli. – Stvarno? – Naravno. – Stvarno te volim, znaš? – Mija je zagrli. – Miči se! – Brit je nežno odgurnu. – Očekujem da daš sve od sebe. – Hoću – obećala je Mija. – I znam da si perfekcionista u svemu čega se dohvatiš i da je planiranje ključ svega, ali jesi li potpuno sigurna da ne bi volela sa mnom na obalu? Brit odmahnu glavom. – Moram malo da se posvetim ovome. – Čini mi se da bi baš bilo šteta... – Stvarno moram – reče Brit. – Biću ja dobro. Sedeću ovde u hladu i biću savršeno srećna. – Sigurno? – Sigurno. – Važi. – Mija klimnu glavom. – U tom slučaju, ja ću se istuširati i idem dalje gde treba. Nakon tuširanja i tropskog doručka u vidu voća i hleba s bananom, Mija pođe uzanim hodnikom koji je vodio do stepeništa. Salon lepote Stara Grčka nalazio se na gornjoj palubi, te je Mija zakazala termin za Brit pre nego što se zastakljenim liftom spustila skroz dole u spektakularno mermerno predvorje. Umalo je nije savladala pomisao na aromatičnu foliju za telo koja bi joj garantovano skinula koji milimetar s kukova, ali predomislila se pomislivši da foliju može da dobije bilo kada, a ostrvo će moći da obiđe samo danas. Mala grupa ljudi okupila se u predvorju čekajući ili polazak u organizovani obilazak ili prosto odlazak na obalu. Mija upita jednog od recepcionera može li da razgovara s rukovodiocem krstarenja, a čovek za pultom klimnu u znak odobrenja i reče joj da sačeka. Mija je sela na jednu od mekanih udobnih fotelja i posmatrala kako


ostali putnici silaze s broda. Tako ju je nešto vuklo da i sama pođe na obalu da nije mogla da se otme utisku kako je užasna šteta ostati tu, na brodu. Ali, opomenula se, biće to samo nakratko a onda će moći da krene, i u trenutku se sva beše uzvrpoljila na pomisao kako uopšte ne bi ni bila ovde da nije Brit! – Gospođica Makdona? Ona podiže pogled. Oficir koji je stajao pred njom bio je mlađi nego što je očekivala, s tamnom kosom i crnim očima. Nosio je obaveznu belu uniformu i delovao je staloženo i smireno. – Stiv Šo – predstavio se. – Rukovodilac krstarenja. Drago mi je. – Takođe – reče Mija. – Da li biste došli u moju kancelariju? – upitao je. – Mala je, ali tamo ćemo moći da popričamo. Mija pođe za njim iza uvijenog drvenog paravana i sačeka dok je on otključavao vrata od zamućenog stakla. – Mogu li vas poslužiti nečim? – upitao ju je kada je ušla za njim. – Čaj, kafu, možda vode? Mija odmahnu glavom. – Ne, hvala. – Sela je. Nameštaj u kancelariji nije bio luksuzan kao drugde na brodu. Tepih standardno siv, a zidovi krem boje. Na jednom zidu bio je okačen veliki dnevni planer, odmah iza Stivovog radnog stola, koji je bio pretrpan svakojakim raznobojnim fasciklama. Uzeo je plavu i otvorio je. – Dakle, želite da prođemo kroz pripreme za sutra? – Da – reče Mija. – Sigurna sam da je sve kako treba, ali Bri... Bridžit je perfekcionista. – Čuo sam. Mija se začudi. – Naš savetnik za odnose s javnošću mi je poslao imejl – objasnio je. – U kome su navedeni zahtevi gospođice Martin. – Zahtevi? – upita Mija. – U smislu opreme i izgleda prostorije – rekao je Stiv. – I, naravno, da njena knjiga bude u ponudi. Ali očigledno ima još nekih zahteva... – Tačno. – Mija se trudila da joj lice bude savršeno mirno. – Osim gomila i gomila primeraka njene knjige, potrebno joj je šest vaza s belim


orhidejama i velika činija M&M bombonica, ali bez plavih. – Molim! – Stiv Šo se upilji u nju, a Mija prasnu u smeh. – Govorite o njoj kao da je neka pop zvezda – rekla je. – Ona je pisac, to je sve. Nema nikakvih zahteva. – Za nas je ona poznata ličnost – reče Stiv. – Zaista? – Mija ga je zapanjeno gledala. Britino ime je spominjano u novinama i časopisima i zbog njene pravne karijere i sada zbog knjige, ali „slavna ličnost“ je ipak malo preterano. – Ona je naš VIP predavač na ovom putovanju – rekao je Stiv. – I zato ako želi M&M bombonice bez plavih komada, dobiće ih. – Vi to ozbiljno? – upita Mija. – Stvarno biste to učinili za nju? – Plava laguna ne štedi na sreći svojih gostiju i svog tima za kulturni program – rekao je Stiv svečano. – Boga mu. – Mija razvuče osmeh. – Šta ćete učiniti da i ja budem srećna? – Vi ste asistentkinja gospođice Martin – rekao je. – Dakle, šta god je potrebno. – Veoma mi se sviđa kako to zvuči – reče ona. – Ali, zapravo, treba mi tek nešto malo. Za razliku od moje sestre, ja sam laka za održavanje. – Vaše sestre! – Stiv ju je zapanjeno pogledao, a Mija iznenada oseti kako ju je žacnuo osećaj da je nedorasla zadatku. – Njena ne tako talentovana sestra. – Iz uprave sam dobio obaveštenje da njena agentica dolazi s njom. – Da, naravno. Meredit je pala s konja – reče Mija. – A ja sam joj zamena. Ali – dodala je odlučno – nisam ni ja mačji kašalj. Stiv se široko nasmeši. – Nisam ni pomislio da jeste. – Dakle, vrlo je važno da prostorija bude spremna i da sve njene stvari budu na mestu. – Prostorija očigledno neće biti spremna do sutra jer naš savetnik za ulaganja danas tamo drži radionicu, ali ništa ne brinite, sve držimo pod kontrolom. – Savetnik za ulaganja? – Mija je bila iznenađena. – Ima mnogo imućnih ljudi na brodu – rekao je Stiv. – Oni vole da znaju šta da čine sa svojim novcem kada ga ne troše na krstarenja.


– Mogla bih da ih posavetujem kako da potroše jedan deo. – Mija razvuče osmeh. – Ali verovatno je sve to malo izvan mog dometa. – Siguran sam da nije – kazao je. – A uvek možete da odete na neki od njegovih razgovora. – Možda ću poslati Brit da ode. – Brit? – Gospođicu Martin. – Miji je išlo na živce što je zaboravljala da Brit zove njenim umetničkim imenom, a tako se trudila da to zapamti. – Da. – Stiv klimnu glavom. – U svakom slučaju, vidim da upravljate svime kako treba – rekla mu je dok je ustajala da krene. – Što znači da je moj posao ovde završen i da mogu da izađem na sunce. Stiv se smejao. – Mislio sam da ćete me baš namučiti. – Zašto? – upita Mija. – Delovali ste vrlo žustro kada ste ušli. – Zar tako? – Žustro i odlučno – reče. – Takve smo mi zamenice ličnih asistenata – rekla je ona. – Uvek smo žustre i odlučne kada se treba postarati da poslodavac dobije poštovanje koje zaslužuje. – Ne brinite – reče rukovodilac krstarenja. – Pobrinućemo se da bude zadovoljna. Želimo da stvari proteknu kako valja. Na kraju, ovo je krstarenje povodom Dana zaljubljenih, pa smo rešeni da element romantike bude na visokom nivou. – Mislim da nju pomalo brine da će biti previše romantike na samom putovanju i da ljudima neće mnogo biti zanimljiva romantika iz romana – reče Mija u poverenju. – Ne mora zbog toga da brine – rekao je Stiv. – Već smo dobili neke rezervacije za njena predavanja. U prostoriju staje oko četrdeset ljudi, a dvadeset petoro je rezervisalo mesta pre putovanja. Još pet se prijavilo jutros. Očekujem da će mesta biti rasprodata. – Bože moj – reče Mija. – Nisam mislila da ima toliko ljudi koje zaista interesuje kako se treba zaljubiti ili pisati o tome. – Izgleda da ima – reče Stiv. – Nikada ne potcenjujte moć romantike.


– Postaraću se da Brit ispuni sva očekivanja – reče Mija ozbiljno, misleći o tome kako će morati da obavi jedan dug razgovor sa svojom sestrom i pobrine se da njena priča bude dovoljno natopljena sentimentalnošću da rukovodilac krstarenja bude srećan. Stiv joj se nasmeši. – Samo želim da se ljudi dobro provedu – rekao je. – Vaša sestra treba da odradi svoj deo posla. – Ne brinite – reče Mija. – Hoće. Planiranje je ključ uspeha, očigledno, a ona se kao luda bacila na planiranje, i upravo to i radi u ovom trenutku. – Divne vesti. – Stivove oči zasijaše i usne se razvukoše u osmeh, a ona mu uzvrati osmehom. Nekako je sladak, pomislila je. I odlično je što mu je tako lako prići. To će joj mnogo olakšati posao. Izašla je iz kancelarije i ponovo se našla u predvorju. Tamo je i dalje bilo mnogo putnika koji su se šetkali i pričali o tome na koji izlet da pođu. Mija je planirala da prosto sama krene na obalu i malo procunja, ali iznenada se predomislila i odlučila da krene u obilazak ostrva. – Požurite kako biste se pridružili ostatku grupe – rekao joj je organizator ekskurzija. – Prođite kroz pristanište i naići ćete na autobus broj dva. Taj je vaš. Javiću vozaču da vas sačeka. – Hvala – reče Mija. Brzo je stigla do mostića i probila se kroz gužvu pristaništa zakrčenog uobičajenom gomilom meštana koji pokušavaju (ponekad i uspeju) da prodaju majice i začine turistima. Miji se dopala ta buka i vreva i molećivi glasovi koji u jednoličnom ritmu neprestano pozivaju da nešto kupiš. Kada se bude vraćala, obećala je sebi prelazeći ulicu prema mestu gde je bila postavljena grupa autobusa sa po osam sedišta. Pogledala ih je pomalo bezvoljno. Organizovani izleti joj baš i nisu bili po volji, i nije joj sasvim jasno zašto se odlučila da krene. Više voli da sama tumara naokolo i tako sazna ponešto o mestu i njegovim stanovnicima. Ne voli kada joj neko drži predavanja. Bila je poslednja koja je ušla u starinski i pomalo rasklimani autobus (nema ništa protiv starinskih buseva; svojevremeno je mnogo puta putovala njima i njihova jednostavnost joj se veoma dopadala), i našla se prignječena na sedištu uz jednog putnika. Tek kada se smestila i namestila svoju tašnu, prošla prstima kroz kosu, koja se zbog tropske vreline beše ukovrdžala više nego ikad, prepoznala je Lea Tajlera, opuštenog i ležernog u sivoj meliranoj


majici i širokom šortsu, odsutnog pogleda, pomalo čak zakrvavljenih očiju, pomislila je. – Zdravo. – Razvukla je širok osmeh. – Toplo je, zar ne? Njegov osmeh jedva pređe ugao usana. – Pa, u tropskom smo pojasu – rekao je kratko. Ala je džangrizav od jutros, pomislila je. Kako iko može da bude džangrizav usred ovakve divote? – Dobro, ljudi – reče vozač dok je ulazio u autobus i zatvarao vrata za sobom. – Krećemo. Autobus ožive i sav se uzdrma kad vozač ubaci u brzinu i posrnu napred. Mija bi bačena u stranu prema Leu. – Izvinite – rekla je dok se uspravljala. Leo protrlja prstima levu slepoočnicu i ne reče ništa. Mija je odustala od svakog pokušaja da s njim započne razgovor. Ako želi da bude mrzovoljan u ovakvom raju, ona tu ništa ne može. Bilo je vruće uprkos klimi, te je iscepala jednu stranicu brošure koju je sa sobom ponela i napravila lepezu. Mahala je njome sebi ispred nosa dok se autobus provlačio kroz uske ulice grada, zakrčene saobraćajem i ljudima koji su prodavali voće i povrće, ili se prosto šetali, očigledno besciljno. – Prva stanica, fabrika muskatnih oraščića – reče vozač. – Vrlo zanimljivo. Ogromni plehovi puni oraščića blago su se presijavali nad pojedinačnim zracima svetlosti koji su prolazili kroz četvrtaste otvore u zidovima koji su služili poput prozora, a Mija je s interesovanjem slušala vodiča koji je objašnjavao manuelni proces ocenjivanja oraščića i mlevenja kako bi se dobio začin. (Fabrika daje prevelik značaj svemu tome, pomislila je kasnije kad je kupila vrećicu oraščića da ponese kući. To je samo velika zgrada, ništa više.) Zamalo da upita Lea šta misli o tome kad je ponovo zauzela mesto pored njega u autobusu, ali je on zurio kroz prozor s nepristupačnim pogledom u očima, te se zadovoljila sopstvenim ćutanjem i energičnim hlađenjem pomoću plisiranog komada papira, dok su se drmusavo kretali prašnjavom ulicom do sledećeg odredišta.


Veranda kabine B45 bila je u senci. Brit je to odgovaralo jer je mogla jasno da vidi ekran svog laptopa koji je otvorila i postavila ispred sebe na okrugli sto od tikovine. Pregledala je pauer point prezentaciju koju je pripremila za predavanje i prelistavala slajdove, mrmljajući sebi u bradu. Kada ju je pre nedelju dana sastavila, bila je zadovoljna njom. Ali ovde, na samom brodu, nekako nije baš delovala istinito. Nedovoljno je uverljiva. Ali, naravno, ona nije ni znala kako da bude uverljiva kad je u pitanju ljubav. Jedno je biti ležeran na tu temu u kratkom intervjuu za televiziju, i možda čak malo koketirati s voditeljem, ali sada ne može da bude ni neozbiljna niti da koketira. Plaćaju je da prodaje strast, a nju veoma brine što možda nije dorasla tom zadatku. Šta meni ovde treba, pitala se izlistavajući slajdove. Možda malo više romantične raskalašnosti. Više seksa. Ali to nije isto što i romantika, zar ne? A možda ljudi veruju da jeste? Češkala se po glavi malim prstom, što je bio pokret po kome su njene kolege iz Klevina i Greja znale da je u nedoumici. Samo, ta nedoumica nikada ne bi dugo trajala kod Klevina i Greja. Tamo je uvek mogla da nađe pravo rešenje i nastavi dalje. A sada... sada joj je u glavi samo to da čoveku od romantike otupe čula, i da se zbog nje čine gluposti, i zaljubljuje u pogrešne osobe, a sve završava razvodom, i besparicom (ukoliko vas ne zastupa neki pristojni advokat). Sve je u redu kada vam momak poklanja bukete cveća i bombonjere, pa čak vam i govori da vas voli – što ne znači da i jeste tako. To samo znači da ste se upecali na ideju da je romantični gest isto što i ljubav. Romantika i zaljubljenost moraju biti nešto više od beznačajnih postupaka. Uz bukete cveća mora ići i nešto više. Ali žene tako lako padaju na to. One veruju svim reklamama, padaju na sve holivudske trikove, veruju u bajke. Čak veruju i u Gospodina Savršenog. A ona je, stavivši ga na papir, dala svoj doprinos mitu da on postoji. I sada daje svoj doprinos time što govori o ljubavi i romantici na ovom prokletom pretrpanom brodu strasti, a mnogo bi radije sklapala za nekog klijenta kakvu dobru nagodbu prilikom razvoda. Gurnula je laptop u stranu, ustala i naslonila se na ogradu broda. Grenada, iz čijeg su plavog mora zračile zelene i zlatne nijanse, izgledala je divno i zavodljivo. Meredit je s mnogo oduševljena pričala o ovome,


rekavši da postoji mogućnost da obiđu najnoviji i najekskluzivniji hotel na ostrvu i tamo dobiju jedinstven spa tretman tropskim voćem. Brit je bila zbunjena što Meredit želi spa tretman u hotelu kada na Afroditi postoji vrhunski spa centar, ali Meredit je odgovorila da je sam taj hotel jedinstven doživljaj i da se Sijena Miler navodno kune u njega, a ono što je dobro za Sijenu sigurno je dobro i za nju. Zar Brit ne misli tako? A? Ja sam izgubljen slučaj, pomisli Brit natmureno. Mene tretmani tropskim voćem i zatezanja lica ni najmanje ne interesuju. Uopšte me ne zanima da se namackam zgnječenim kajsijama i avokadom ili da pijem vruću vodu sa sokom od limuna ili da mi neko uravnotežuje čakre, šta god to značilo. Uostalom, ne mogu da verujem da to uopšte nekome pomaže! Naslonila je bradu na ogradu. Stvarno mora biti da sa mnom nešto nije u redu kada želim da se vratim u svoju kancelariju kod Klevina i Greja, a ovde sam na tako divnom mestu. Blagi povetarac zaigra oko nje i dunu joj kosu na lice dok je tropsko sunce razbijalo more na hiljade svetlucavih čestica. Pogrešno je reći da želim da se vratim u kancelariju, shvatila je, sklonivši kosu iza uva. Kancelarija je samo izgovor. Bila bih oduševljena da sam ovde na odmoru zasluženom kod Klevina i Greja. Prosto sam... blago je odmahnula glavom. Prosto nisam u svom elementu. Nisam na to navikla. I to mi se nimalo ne dopada. Autobus je nastavio putem oko ostrva, a plastična figurica Device Marije zalepljena na kontrolnu tablu nemilosrdno se drmusala dok su se peli uz strme plantaže banana i ponovo spuštali u bujnu zelenu dolinu koja se pružala pod njima. Nebo je bilo plavo, u boji kineskog porcelana, istačkano pufnastim oblacima. Šteta što Brit nije pošla, pomisli Mija kad uđoše u krivinu a vozač im reče da će se zaustaviti da se osveže. Ovo je stvarno predivno, i daleko lepši način da se provede jutro nego praviti beleške za predavanje koje je Brit, takva kakva je, ionako već do tančina uvežbala. Pauzu za osveženje napravili su na plantaži u jednoj staroj kući preuređenoj u bar i restoran. I drugi autobusi za obilaske bili su parkirani u blizini, a putnici su ćaskali i tiskali se kako bi zauzeli najbolju poziciju za


fotografisanje kuće i predela. Mija nije ponela foto-aparat. Nije neki fotograf, a i više voli da stvari razgleda nego da ih slika. Uprkos predivnim utiscima koje je pokupila na ostrvu, počela je da misli kako bi možda bolje bilo da je otišla za svojom prvobitnom idejom i procunjala po gradu. Previše je turista preplavilo predeo koji bi trebalo da odiše mirom i tišinom da bi zaista mogla da uživa u njemu. – Zdravo, zdravo. Izgubili ste muža? Mija se okrenu i blago namršti ženi koja je iza nje stajala i koju je prepoznala kao putnika iz svog autobusa. U svojim je, pretpostavi Mija, ranim pedesetim, sa šeširom sa širokim obodom koji je štitio njen svetao ten od sunca (iako joj je vrh nosa nekako već uspeo da izgori) i obučena u šorts i odgovarajuću majicu. – Izgubila sam šta? – upita Mija. – U baru je, pije pivo – reče žena. – I Džon je naručio jedno. On je moja jača polovina. Ja sam Ajlin. Ajlin Kostelo. – Mija. – Nasmešila se ženi. – Ali nisam udata. – A ja sam pretpostavila da jeste – reče Ajlin. – Što je smešno u današnje vreme, zar ne, jer se toliko mnogo ljudi uopšte ne trudi da uđe u brak. Ne krivim ih. Možeš tako ludo da se zabavljaš kada nisi zauzet. – Glasno se nasmejala. – Stvarno mi je žao, ali mislim da je došlo do nekog nesporazuma – reče Mija. – Ne znam zašto ste pomislili da sam ja uopšte udata. – Oh. – Ajlin je bila iznenađena. – Pomislili smo da ste s onim svetlokosim momkom. Sinoć smo vas videli zajedno na večeri. – Slučajnost – reče Mija. – On se pridružio meni i mojoj sestri za stolom, ništa više. – Vrlo čudno. – Ajlin se blago nasmeši. – Svi smo pomislili kako izgledate kao jedna porodica i zaključili smo da ste vi za njega udati. – Svi? – Moj muž, moja ćerka i ja. – Žao mi je, potpuno ste pogrešili. – Pa, nikad se ne zna. – Ajlin se smejala. – Dan zaljubljenih, krstarenje i sve to. Možda će Kupidon tek ispaliti svoju strelicu pa ćete imati šta i da


proslavite. Mija se zapita koliko će u naredne dve nedelje sličnih komentara čuti od ostalih uskogrudih napaljenih putnika. – A vi? – upitala je. – Da li vi slavite nešto na ovom krstarenju? – Dvadeset pet godina braka – reče Ajlin sva ponosna. – Ponekad je teško poverovati da je prošlo toliko vremena. Očekujem da će mi Džon kupiti neke vrlo lepe dijamante na brodu za tu priliku. Juvelirnica je da umrete od lepote. Naravno, uvek postoji šansa da osvoji prsten u Potrazi za blagom. I takav bi sasvim lepo poslužio! – Ton joj se blago podiže kada im se pridruži iznuren, pomalo gojazan čovek, nameštajući crvenu bejzbol kapu na ćelavoj glavi. S njim je prišla i devojka, tanka poput modela, sjajne kestenjaste kose poput grive, u kratkoj modernoj letnjoj haljini i s prevelikim naočarima za sunce. – Džone i Pipin, ovo je Mija – reče Ajlin. – Pipin je moja ćerka – dodala je ponosito. – Drago mi je – rekla je Mija, zapitavši se da li bi Pola ili Geri ikada poveli neko od svoje dece na krstarenje povodom godišnjice braka, i zaključila je da ne bi. Takođe se zapitala kako su, pobogu, ljudi tako prosečnog izgleda poput Džona i Ajlin Kostelo uspeli da naprave tako egzotičnu ćerku kao što je Pipin. (Pipin, pomisli, odakle li su samo iskopali to ime?) Devojka, za koju Mija pretpostavi da ima oko dvadeset godina, podiže naočare za sunce na svoju sjajnu kosu, otkrivši besprekorno našminkano lice i tamnosmeđe oči. – Mija je došla na krstarenje sa svojom sestrom – objavila je Ajlin. – Njih dve same. – Oh – reče Džon. – Mislili smo da ste sa... – Već sam joj rekla – reče Ajlin. – I ko je onda taj čovek? – upita Pipin, zavukavši prste u svoje sjajne talase i vrativši naočare natrag na oči. – Danas ste ponovo s njim, zar ne? – Ne – odgovori Mija. – Samo sedimo jedno do drugog u autobusu. – Hmm – reče Pipin. – Znači vi niste par. Baš je pravi macan, zar ne? – Zapravo, pomalo je dosadan – rekla je Mija. – Ali, ako se vama dopada... Pipin se nasmeja. – Vrlo je privlačan, ali nisam sigurna da bi to sada bio


dobar potez za moju karijeru. – Pipin je model – reče Ajlin ponosno. – Aha. – Mija klimnu glavom. Tako kompletna šminka, ekstravagantno stilizovana kosa i skupa haljina sada su imali smisla. Pipin očigledno veruje da u svakom trenutku treba biti spreman. – Ona reklamira onaj novi lak za kosu – reče Džon. – „Jedan štrcaj za gladak sjaj.“ – Divno – reče Mija, koja tu reklamu nije videla. – To mi je dosad najbolji rad – rekla je Pipin. – Odlično – ponovi Mija. – A u poslednjih nekoliko meseci bili smo toliko zauzeti da su mama i tata pomislili kako bi bilo lepo da negde odemo zajedno. Istina je da se osećam pomalo kao padobranac pošto im je godišnjica braka na krstarenju, ali insistirali su. Džon i Ajlin su blistali. Mija je mogla da vidi koliko su ponosni na svoju očaravajući ćerku. – Ako ste vi i vaša sestra same, možete slobodno i bilo kada da nam se pridružite na piću ili večeri – reče Ajlin. – Vrlo ste ljubazni – uzvrati Mija. – Bilo bi baš kul da se nekad družimo – reče Pipin. – Čini mi se da nema mnogo slobodnih devojaka na brodu. – To je tačno – složi se Mija. – Pa, zašto ste onda odabrale baš ovo krstarenje? – upita Ajlin. – Nekako je čudno za osobe koje su same. S Pipin je drugačije, jer je s porodicom. – Ono je odabralo nas – rekla joj je Mija. – Brit je tu poslom, a ja sam njen asistent. Tako da zapravo i nemam mnogo vremena za druženja. – Stvarno? – Pipin iskolači oči. – Da li je ona neki zabavljač? Poznajem dosta ljudi s aktuelne dablinske scene, ali mislim da nju još nisam upoznala. – Ona je pisac – reče Mija. – Bridžit Martin. – Zaista? – zabezeknu se Ajlin. – Uopšte je nisam prepoznala. Pročitala sam njenu knjigu. Predivna je. Mogli smo da se odlučimo za jedno drugo krstarenje, ali odabrali smo ovaj brod jer smo čuli da će i ona biti tu.


– Zar je stvarno tako? – Mija je bila zadovoljna. – Sigurna sam da bi veoma volela da to čuje. – U tom slučaju nam se definitivno morate pridružiti na nekoj večeri – reče Ajlin. – Bili bismo oduševljeni da dođete, a i Pipin je već pročitala knjigu, je l’ tako, Pips? – Da. – Pipin klimnu glavom. – Sjajna je. – Razgovaraću s njom kada se vratimo – reče Mija. – Sigurna sam da će joj biti veoma milo da večera s vama. Hvala na pozivu. – Ni ja je nikad ne bih prepoznala. – Pipin se blago namršti. – Uopšte ne izgleda kao na slici. – Ona nije... ona ne izgleda... – Mija nije znala šta tačno da kaže. Da njena sestra mrzi da navija kosu i ima tonu šminke na sebi? Da joj se taj imidž i ne sviđa? Što je, odjednom je shvatila, upravo Pipin imidž, uprkos drugoj boji kose. – Verovatno pokušava da prođe inkognito – reče Ajlin zaverenički. – Ne želi da je prepoznaju u njeno slobodno vreme. – Da – složila se Mija, sva zahvalna. – U svakom slučaju, recite joj da bilo kad odgovara za večeru. – Naravno. – Da li biste nas uslikali? – zamoli Džon. – Nema problema. Mija uze digitalni foto-aparat od njega. – Ne ovde – reče Džon. – Tamo. S pogledom na dolinu. Spektakularan je, zar ne? Malo je potrajalo dok ih je uslikala. Džon se bunio zbog pozadine i svetla, a Pipin je insistirala da bude nameštena baš kako treba kako joj nos ne bi izgledao prevelik. – Srediću ga kad se vratimo kući – rekla je Miji. – To mi je investicija u budućnost. Grudi sam sredila pre nekoliko godina. Najbolji potez koji sam mogla da napravim. Džon je pregledao sliku na foto-aparatu. – Odštampaće nam je u fotografskom studiju na brodu – rekao je. – Mogu i tamo malo da je doteraju. Ali ja volim da prvo sama fotka bude


dobra. – Džon je izvrstan fotograf – rekla je Ajlin. – Pohađa časove fotografije na brodu. – A ja idem na seminar o lepoti – reče Pipin. – Držaću Brit na oku – rekla im je Mija. – Ali sigurna sam da ćemo se već sresti. – Mene ćete videti na njenim časovima pisanja – reče Ajlin. – Nadam se da će vam se dopasti – reče Mija. – I ja se nadam – reče Ajlin. – Kada bih umela da napišem bilo šta što liči na Gospodina Savršenog... – Uzdahnula je, kao da mašta. – Divna je, zar ne? Mija klimnu glavom kada im vodič dade znak da se vrate u autobus. Pošla je za Džonom, Ajlin i Pipin i uspentrala se na sedište. Nekoliko minuta kasnije došao je i Leo Tajler. Mija ponovo ustade kako bi se on uvukao na svoje sedište do prozora. Nasmešio se nakratko i ona ga umalo ne upita da li se lepo proveo na pauzi, ali je rešila da to ne učini, kako ne bi ponovo izazvala neprijatnu reakciju. Umesto toga prepustila se razmišljanju o poslednjem putu kada se zatekla u ovako drndavom autobusu. Bilo je to na putu za Gvatemalu kad je išla na kampovanje s nekim društvom s fakulteta koje se tamo uputilo da bi proučavalo ekostrukture. Ona je krenula samo zbog vožnje. Sve se dobro uklopilo jer je proizvodna firma u kojoj je radila kao knjigovođa, otkako je napustila fakultet nekoliko godina ranije, odlučila da zatvori postrojenja u Irskoj i prebaci se na Daleki istok. Ne može se baš reći da je Mija bila skrhana kad su je proglasili viškom – računovodstvo nikada nije bilo njena strast (nije je čak ni interesovalo; posao je prihvatila samo zbog iskustva, mada joj je takvog iskustva bilo preko glave). Zato je odlučila da uzme nekoliko meseci slobodno i uputi se ka Centralnoj Americi, mestu koje je oduvek želela da poseti. Pola nije želela da Mija ide. Rekla joj je kako je to nestabilna oblast i da se tamo koješta događa. Ali Mija se samo nasmejala i rekla da će tamo biti s Piterom i Markom, dvojicom svojih pajtosa s faksa, i da će je oni dobro čuvati. Pa, sada je shvatala, oni se jesu trudili da je zaštite od svakojakih


„koještarija“. Ali nisu uspeli da je zaštite od nje same. Autobus udari u rupu na putu i trgnu je iz sećanja. – Oprostite, ljudi – oglasi se vozač. – Ovi putevi baš ne valjaju. Ali uskoro ćemo skrenuti na glavni put. Bićete na svom bajnom kruzeru dok trepnete. I kuliraćete uz dugo piće. – Oglasio se gromkim i zaraznim smehom, pa i ostali u autobusu počeše da se smeju. Uprkos vozačevom predviđanju, prošlo je gotovo sat vremena dok su ponovo kročili na pristanište. Mija pogleda brod koji se sjajio svojom belinom na tropskom suncu. Zažmirkala je spram odbleska pokušavajući da uoči njihovu kabinu, a onda je shvatila da ne zna zasigurno na kojoj se strani broda nalaze. Moraću da naučim kojim putem da stignem do mesta koje mi treba, pomislila je kad se popela na brod i liftom odvezla na palubu Boreas. Jer ću se u suprotnom svaki put izgubiti. Ali ne i ovog puta! Nasmešila se kad se zaustavila ispred B45 i shvatila da je slučajno iz prve pogodila kabinu. Unutra nije bilo nikoga. Mija beše iznenađena, ali joj je u isto vreme bilo i drago. Bila je iznenađena jer je imala osećaj da Brit planira da ceo dan provede na verandi i radi na svom predavanju. Drago joj je bilo jer je odsustvo njene sestre značilo da je prevazišla nevoljnost da se druži sa ostalim putnicima. Mija baci tašnu na krevet, svuče prilično znojavu majicu i šorts i obuče modernu majicu bez rukava i drugi šorts. Bila je užasno gladna. Jedna dobra stvar kada ste na brodu jeste što uvek možete na nekom mestu da nađete hranu. A ona je baš to nameravala da uradi!


6. Mesto: kruzer Afrodita Vreme: delimično oblačno, mirno i suvo; vetar: jugoistočni, jačine 3; temperatura: 28°; pritisak: 1015,5mb Zapravo, pomisli Mija kada se uputila ka snek-baru koji se nalazio pored bazena Trozubac, bilo bi moguće provesti čitav dan na Afroditi i samo jesti. Pre nego što je izašla iz kabine prelistala je dnevni bilten u kome su bile navedene sve opcije za ručavanje na brodu i zaključila da ako ne želi da po završetku ove dve nedelje izgleda kao nasukani kit, moraće potpuno da ignoriše pun obrok iz tri sleda i opredeli se za neku laganiju varijantu. Znala je da bi vrlo lako odmah mogla da smaže trodelni obrok, jer zbog obilaska ostrva sada umire od gladi, ali joj se činilo da bi, ako uspe da se umeri u vreme ručka, mogla da se razvali od hrane za večerom, kada desert podrazumeva i princes-krofne i tiramisu, njene užasne slabosti. (Znala je da će morati da preskače i popodnevnu užinu i poslastice od čokolade, koji su zvučali tako predivno i primamljivo da je već sada imala problem da se toj ideji odupre.) Ali ako ne uspe nekako da ograniči unos kalorija, ispostaviće se da sva odeća koju je ponela na putovanje nepotrebno zauzima prostor u torbama! Snek-bar pored bazena bio je prepun ljudi koji su sedeli pod ogromnim suncobranima u boji vanile postavljenim iznad okruglih stolova kafića. Niko od njih, po svemu sudeći, nije bio zabrinut zbog broja kalorija koje unose. Mija je nesigurno stajala po strani i pogledom uporno tražila slobodan sto – počela je da misli kako će takva stvar uvek biti luksuz na brodu. A onda je spazila Brit kako sedi u uglu i čita knjigu, s čašom belog vina na stolu. Mija blago podiže obrve na prizor belog vina. Brit beše zauzela tako poslovan stav oko celog tog dana da je Mija pre očekivala bocu mineralne vode, koju Brit polagano ispija dok pregleda svoje beleške, ali lepo je videti, pomisli dok se probijala između stolova, da njena sestra ipak nije


baš totalni radoholičar. Otišla je do stola i tresnula svoju tašnu na jednu od stolica. – Ćao – rekla je razdragano. – Kako si provela dan? Brit podiže pogled sa svoje knjige, trilera Džona Grišama. – Ne tako loše – odgovorila je. – Kako je bilo u obilasku? – Uobičajeno – priznade Mija. – Malo smo se truckali u autobusu. Videli nešto od lokalne industrije, nešto od tipičnih stvari za turiste. Upoznali nekoliko putnika. Vrućina i znojenje. Znaš sama. – Zato sam i mislila da ću mnogo bolje iskoristiti vreme ako poradim na sutrašnjoj prezentaciji. – Brit ubaci obeleživač u Grišamovu knjigu i zatvori je. – Prezentaciju? Mislila sam da je u pitanju razgovor – reče Mija sedajući za sto. – Prezentacija, razgovor, isto mu dođe. – Nije baš – usprotivi se Mija. – Prezentacija podrazumeva da ti ljudima govoriš o nekim stvarima. Razgovor je više... pa, valjda nekakvo ćaskanje. – Ti odradi svoj deo posla, a ja ću brinuti o mom – reče Brit. – Jesi li sve sredila s rukovodiocem krstarenja? I zakazala mi kod frizera? – Zar si mi i to rekla? – Mija je upitno pogleda. – Naravno da jesam! To sam ti... – Ma, nema frke, to je prvo što sam jutros obavila – prekinu je Mija. – Znam da sam prema tvojim standardima beznadežno neorganizovana i haotična, ali u poslednje tri godine uspevam da odgajam svoju ćerku i da se zadržim na istom poslu, tako da mislim da mogu da obavim šta god mi zatražiš. – Izvini. Malo sam opsednuta kontrolom – reče Brit. – Prosto moram da budem sigurna da će sve biti obavljeno i... – ... i biće – završi Mija. – Dobar plan, bla, bla, bla. Uzeću nešto da pojedem. Hoćeš nešto? – Ne, hvala. – Brit odmahnu glavom. – Pojela sam nešto salate malopre. Mija ode do odeljka sa salatama i, osetivši da mora da prati Britin primer, napuni tanjir zelenišem. A onda, primamljena mirisom pljeskavica tek ispečenih na roštilju, naruči jednu. Teško da se ovo može nazvati preterivanjem u hrani, rekla je sebi dok se vraćala za sto, noseći tanjir. Ne


jedem i zemičku s pljeskavicom. I odabrala sam niskokalorični prilog. – I, o čemu ćeš pričati u svom razgovoru, izvini, prezentaciji? – upitala je dok je spuštala tanjir na sto i sela na stolicu. – U pitanju je čitav jedan serijal – odgovori Brit. – Zove se „Romantika kroz razdoblja. Kako osmisliti sopstveni romantični par“. – Prstima je vrtela čašu s vinom. – Znaš, došla sam do zaključka da se najveće strasti rađaju iz sebičnosti. – Brit Makdona! Kako možeš da kažeš tako nešto? – Razmisli. Antonije i Kleopatra... koje su nasledili Ričard Barton i Elizabet Tejlor; Edvard i gospođa Simpson... nasledili ih Princ Čarls i Kamila Parker Bouls; a tu su i fiktivni likovi: Romeo i Julija, Ketrin i Hitklif, Džejn Ejr i gospodin Ročester... sve puke besmislice nastale iz samoživosti. Mija poče da zamuckuje. – Svaku veliku ljubavnu priču izručićeš u kantu za đubre samo zbog svoje glupe samoživosti! – uzviknula je. – Linčovaće te. – Pa, uzmi Antonija i Kleopatru – reče Brit. – Oboje su bili jogunasti ljudi. Ona je rukovodila ogromnom državom. I na kraju ga je izdala jer joj je tako bilo bolje. Ti znaš da je on već bio oženjen? Uvek me iznenađuje to koliko je ovakvih takozvanih velikih ljubavnih povesti zapravo o ljudima u braku koji imaju veze sa strane. Mija je uporno gledala u hranu dok je sekla svoju pljeskavicu. – Elizabet Tejlor i Ričard Barton – nastavi Brit nemilosrdno. – Njihova priča je toliko značajna jer su se zapravo sreli na snimanju Antonija i Kleopatre. Ali ona je već bila udata. U stvari, ona je već bila serijska udavača. Svi trabunjaju o tome kako je to bila velika romansa, ali priča je ista kao kad se neko kresne s novim kolegom iz kancelarije. – Ne možeš stvarno da veruješ u to. – Mija podiže pogled sa svog tanjira. – I ne možeš da znaš kako se ljudi osećaju... – Ljudi bi trebalo da vladaju svojim osećanjima, a ne da dozvole da osećanja vladaju njima – reče Brit strogo. – Ne bi trebalo da idu okolo i izmišljaju opravdanja za svoje greške samo zato što je u pitanju „ljuuubav“. – Ovde si da probudiš u ljudima romantiku i strast – rekla je Mija svojoj sestri – Ne da zbog ljubavi ispadnu glupi. Nisam neki stručnjak, ali


ti odmah sada mogu reći da ako kažeš da je Elizabet Tejlor bila samo fuksa, a da Kleopatra nije ništa više od izdajničke kurve, nećeš steći mnogo naklonosti. Brit se smejala. – Znam, znam. Samo, ne podnosim kad ljudi zbog žudnje postanu sentimentalni. – I ti si nekada bila takva. – Mija je znala da stupa na vrlo opasan teren kad spominje Britin privatni život. – Ali sam shvatila koliko grešim – reče Brit smireno. – Ma hajde, Mija, moraš priznati da su strast i romantika vrlo kratkog veka. Potrebno je mnogo više od toga da bi jedna veza uspela. Mija se blago nasmeši. – Kažeš to kao da to i misliš. – I mislim – reče Brit. – Dok me, s druge strane, pomisao na to da stojim pred ljudima i govorim o srculencima i cvetićima i tome sličnom zapravo prilično prestravljuje. Kako neko može da zvuči iskreno kad... – Ponovo je zavrtela čašu i pogledala u Miju. – Znam o čemu bi trebalo da im govorim; stvar je u tome što bih u tom slučaju morala da idem protiv svog instinkta, a ne želim da nešto zabrljam. – Nećeš zabrljati – reče Mija, kao da i ne razmatra tu mogućnost. – Ti nikada ne zabrljaš, čega god da se prihvatiš. Osim tvog braka, valjda – dodala je. – Oprosti. – Da nisam dozvolila da me obuzmu Ralfov šarm i običaj da mi šalje crvene ruže, ne bih se nikada ni udala – reče Brit suvo. – Svi se navuku na crvene ruže – složi se Mija. – Što dokazuje da sam u pravu. – Brit je izgledala pobedonosno. – Romantika je obično sranje. I u pravu sam što nisam sva prijatna i usplahirena. – Možda – reče Mija. – Ali mene si pozvala da glumim tvoju prijatnu i usplahirenu stranu, i zato te molim, stvarno molim, da budeš uz mene u tome. Kada budeš razgovarala s ljudima, nemoj im reći kako misliš da je ljubav čisto sranje. Nikada ti neće oprostiti. – Videćemo – reče Brit zloslutno i dovrši čašu vina. Leo je bio u sajber-kafeu, ulogovan na svoj imejl nalog. Iako je njegov kolega u privatnoj banci u kojoj Leo radi vodio računa o njegovim


klijentima, Leo je proveravao svoju poslovnu poštu kako bi pratio šta se dešava. Majk mu je rekao da se ne opterećuje ničim u vezi s poslom dok je na odmoru, ali Leo nije mogao da se suzdrži, iako je namerno ostavio svoj blekberi kod kuće. Međutim, prethodne nedelje je poslao predlog u vezi s jednim novim proizvodom u svrhe investiranja nekim od svojih vrednih klijenata i sada se pitao da li će se još koji javiti. Primetio je, sa zadovoljstvom koje ga je žacnulo u stomaku, da su dvojica klijenata obavezala sredstva za taj projekat, ali uspeo je da se suzdrži i ne pošalje im nikakav imejl. Neko drugi će im preneti njegovu poruku, a Piter, njegov kolega, ionako bi trebalo da je s njima u kontaktu. Tako da nema nikakve potrebe da se ponaša kao bezveznjaković kakvim ga neki ljudi smatraju. Proverio je i svoj lični nalog. Primio je tek dva imejla otkako se ukrcao n a Afroditu. Jedan je bio od Majka, koga je zanimalo kako mu je na krstarenju i koji ga je podsećao da je smisao nastavljanja sa životom učiniti sebe dostupnim i staviti ženskama do znanja da je slobodan. Drugi je poslala sestra njegove majke, tetka Sandra, s uputstvom da na krstarenju uživa i rečima da je život prekratak, da nesreća traži druga i da ljubav upravo čini nešto što se srcu sviđa. Sandra Bišop poseduje ogroman set klišea za svaku božju situaciju i kad god želi da istakne neku poentu, naveliko ih upotrebljava. Nije, doduše, mogla nijednog da se seti kad je Leo došao da joj ispriča za njega, Vanesu i Donala. Iako joj je pružio sve moguće informacije, samo ga je gledala, sva zapanjena, i zagrlila ga, privivši ga uza se tako čvrsto da se osetio opet kao dete. Bio joj je zahvalan na tome. I ona je bila šokirana, pa je osetio da je njoj potrebna uteha koliko i njemu samom. Pokušao je da razume kako se i drugi osećaju, ali nije mu bilo lako s obzirom na to da je on taj koji se osećao i krivim i izdanim. Sada ga, međutim, Sandra spopada da nastavi sa svojim životom. To bi i njegova majka želela, rekla mu je. Bilo bi užasno da pomisli kako mu je život upropašćen. Leo nije baš siguran u to kako bi se njegova majka osećala ili šta bi želela. Bilo mu je deset godina kad je umrla i, mada je se seća, njeno prisustvo u njegovom životu bilo je sasvim maglovito. Otac mu je umro prošle godine. Tada je bio tužan. Sada oseća olakšanje.


Ponovo je bacio pogled na Sandrinu poruku. „Lepo se provedi i uživaj u svakom trenutku“, pisalo je. Iako se trudio, nije sasvim uspeo da uživa u izletu toga dana. Ne zato što ga neopisiva divota ostrva ili toplina tropskog povetarca nisu dovoljno očarali, već zato što njegovom mamurluku (groznoj glavobolji i opštem osećaju aljkavosti, uprkos tome što je uvek bio uveren da šampanjac ne može imati nikakve posledice) nimalo nije prijalo bučno drmusanje autobusa. Takođe, osećao se satrtim dok je sedeo pored brbljive sestre one spisateljice. Činilo mu se uvrnutim što se ponovo našao pored nje, a kada je pokušala još i da započne razgovor, stresao se, jer se inače osećao loše. Pa valjda, rekao je sebi dok je ulazila u autobus, na tom šugavom brodu ima dovoljno ljudi da ne naleće iznova i iznova na istu osobu. Ne želi da se sprijatelji s njom. Ne želi ni sa kim da se sprijatelji. I uprkos Majkovim savetima i rečima ohrabrenja, sigurno ne želi da se spetlja ni sa kakvom slobodnom ženom na tom brodu, koliko god bio očajan. Tako da ne namerava da se približava ni Miji, ni romantičnoj spisateljici (ima li išta gore, pomisli, od veze s nekim ko verovatno smatra da je Dan zaljubljenih fantastičan?; možda ona sama čak i čestitke pravi i piše one sentimentalne stihove). Niti želi da upozna onu drugu devojku koja mu se obratila kad su se vratili na brod nakon izleta, a čije ime nije ni stigao da upamti. Ustuknuo je kada ju je prvi put ugledao. Na delić sekunde ga je podsetila na Vanesu, sa svojom dugom crnom kosom i sporim, zavodničkim hodom. Ali ona je mršava kao čačkalica i uopšte ne liči na Vanesu (koja je jednom prilikom opisala svoje telo kao jebozovno). Svejedno, kada mu se nasmešila i upitala ga da li se dobro proveo, ugledao je Vanesu u njenim očima i osmehu i nekontrolisano se stresao pod tropskim suncem. A kada joj ništa nije odgovorio, ona je nastavila da čavrlja kao da i ne haje za njegovu ćutnju i onda spomenula nešto kao da ga je već ranije videla, provukavši svoje duge manikirane nokte kroz svoju sjajnu grivu, pokretom koji je bio isti Vanesin. Leovo srce se steglo. Morao je brzo da se skloni, kako ne bi videla mešavinu očaja i želje koji su se u njemu borili, a koje je njegovo lice bez sumnje otkrivalo.


Stiv Šo je posmatrao plakate koje je štamparija na brodu pripremila za razgovor koji će održati romantična spisateljica, a koji je zakazan za naredni dan. Stiv je i dalje bio skeptičan u vezi s gostovanjem pisaca na brodu. Mnogo su mu se više dopadali časovi primenjenih umetnosti, uvek vrlo popularni jer se putnici zabavljaju slikanjem doživljaja s obilazaka raznih destinacija i same Afrodite. Neke od tih slika budu veoma dobre, pa ih nakon časova izlože u umetničkoj galeriji broda. Ponekad ih neko i kupi. S piscima u uzletu nije isto – oni jedva imaju strpljenja da na pano okače list papira koji će neko potom kritički da proceni! Brit Martin je, međutim, divna. Stiv pogleda njenu fotografiju pored slike Gospodina Savršenog. Plave oči zavodnički su virile ispod mora zlatnih uvojaka, a pune, blago rastvorene usne otkrivale su red belih, jednakih zuba. Stiv je umeo da u fotošopu od najobičnije žene napravi pravu mačku, ali sada pomisli kako Brit Martin ima mnogo prirodnih atributa. Samo da je jedan od njih i sposobnost da zabavi publiku. Stiv bi voleo da tu ženu poznaje, ili da se našao u prilici da s njom porazgovara pre nego što ju je Eni utrapila. Mora da prizna da ideja deluje prilično dobro, ali je još bio nesiguran zbog sutrašnjeg dana. „Knjiga o kojoj svi govore“, pisalo je u dnu plakata. Kao i „Da li ste vi Gospodin Savršeni?“. Nasmejao se. Koje su šanse da bilo koji muškarac današnjice bude savršen? Upitao se kakve to osobine pisac romantičnih romana daje savršenom čoveku – muževnost ali i emotivnost, pomisli. Stivovo iskustvo govori da sve žene žele emotivne, ali ne previše emotivne. Žele i muževne, ali ne previše muževne. Njima je, u stvari, nemoguće ugoditi. A ona koja o tome još i piše, koja stranice začinjava večerama pod svećama i šetnjama po mesečini, verovatno je najzahtevnija. Stiva je društvo često zadirkivalo zbog prilika koje mu se pružaju na Afroditi, a i on je morao priznati da je nekoliko puta prekršio vrlo strogo pravilo kruzera o druženju s putnicima, ali nikada se nije dogodilo ništa više od uživanja u primamljivoj atmosferi palube osvetljene mesečinom. (Neverovatno je kakav efekat paluba pod mesečinom ima na ženske putnike, pomislio je. Kao da su poprskane kakvim čarobnim napitkom.


Osećaju se romantičnim i poželjnim i vrlo, vrlo spremnim, što dođe vrlo zgodno, ako ste i vi spremni!) Ponovo je pogledao u fotografiju Bridžit Martin. Prava je mačka, pomisli. Ali zahtevna za održavanje, siguran je u to. Njena sestra, s druge strane... Stiv se nasmeši kad mu se Mija uvuče u misli... pa, ona je više njegov tip devojke. Prijalo mu je kad su malopre razgovarali, a i njen blistav, iskren osmeh mnogo više privlači pažnju nego ovaj koji je Bridžit namestila za fotografiju. Ostavio je sliku po strani i pregledao ostatak rasporeda. Osim časova pisanja, bile su tu i radionica fotografije, aktivnosti u vezi sa šminkanjem i lepotom uopšte, takmičenja u skreblu i šahu, kao i niz drugih aktivnosti, uključujući i savetovanja o investiranju koja putnici na visokoj nozi uvek posećuju u velikom broju. Ali najvažniji od svega su, sa Stivove tačke gledišta, Potraga za blagom i Večernji gala bal. Iščekivanje Potrage za blagom već je činilo da putnici poskakuju od uzbuđenja. Ona će se jednim delom održavati na brodu, a drugim na privatnom ostrvu gde će pristati. Iako putnici moraju da nalaze predmete određenim redom, počevši od pretrage ostrva, Stivu je gorko iskustvo govorilo da pravila neće sprečiti putnike da još pre toga aktivno potraže znake na brodu. Jedne godine se umalo nije dogodila katastrofa kad je horda ljudi pokušala da upadne u brodsku kuhinju, ubeđena da ih treći znak tamo vodi. Šef kuhinje je tada zapretio da će sići s broda u sledećem pristaništu i Stiv ga je s teškom mukom (i nakon dugog razgovora s kapetanom) smirio. Ove godine je u biltenu naglašavano da nema potrebe pretraživati brod, da će se znakovi davati za vreme putovanja i da nijedna stvar koju treba naći neće biti dostupna pre određenog datuma i vremena. Ali on je znao da ih to neće zaustaviti. Ne kad je u pitanju dijamantski prsten vredan pet hiljada dolara. Putnici na visokoj nozi sigurno nisu to postali tako što su propuštali da pokupe besplatan vredan dobitak kad god su mogli. Stiv ponovo izmeša papire na svom stolu. Znao je da će na ovom putovanju, na kome spisateljicu treba da usreći a putnike da zabavi, imati vrlo težak zadatak. Voleo je svoj posao. Ali mu je želudac zbog njega ponekad teško vario.


7. Mesto: otvoreno more Vreme: delimično oblačno; vetar: istočni, jačine 5; temperatura: 28°; pritisak: 1011,0mb Narednog jutra Brit se probudila pre Mije. Tiho se iskrala iz kreveta i otvorila vrata koja izlaze na balkon, izašla napolje, sela na jednu ležaljku od tikovine i zagledala se u ružičasto jutarnje nebo. Bilo joj je jasno zašto su časovi slikanja na brodu tako dobro posećeni – posmatrajući pastelne boje ranog jutra i sama je poželela da ih ovekoveči na platnu. Požele da je napolje iznela foto-aparat, ali nije htela ponovo da otvara vrata kabine i probudi Miju. Trenutno je želela da bude sama. Brit se činilo da joj u poslednje vreme sve više treba da vreme provodi sama. Meredit je kazala kako je to dobro. To znači, rekla je, da Brit ponovo dolazi u dodir sa svojom kreativnom stranom, istražujući dubinu svoje duše za svoj sledeći roman. Ali Brit zna da se to dešava prosto zato što se inače povlači u sebe kada je pod stresom. I uprkos luksuzu koji je okružuje, trenutno je pod velikim stresom. Problem je u tome, objasnila je sebi dok je mrdala nožnim prstima u toplini tropskog jutra, što je sve što joj se u poslednjih godinu dana dogodilo bilo van njene kontrole. Kada su u pitanju sastajanje s klijentima, razgovaranje o razvodu i davanje saveta, tu je u potpunosti u svom elementu. Ona uvek zna šta im je potrebno, zna šta ona sama želi i zna kako to treba da ostvari. Navikla je da bude ta koja će deliti savete i postavljati pravila. Teško je sada biti onaj koji ih sledi. Ovo nikome nije govorila, kako ne bi pomislili da je odlepila. Svi smatraju da je njen život glamurozna vrteška – i delimično su u pravu. Ali što se same Brit tiče, ona najviše od sebe daje kada smišlja strategiju za svoje klijente, ne kada smišlja zaplete romantičnih romana. Sada mi je potrebno da napravim strategiju za sebe, pomislila je zureći u blistavo osvetljeno nebo koje je sunce polako osvajalo, potiskujući


ružičaste nijanse koje su nestajale u azurnoplavoj. Moram da se izmigoljim iz ovog sveta ljubavi i romantike i vratim se u svet razvoda i gnušanja. Postoji samo jedan način da to učini. A to je da stvari postavi kakve jesu, da kaže kako je romantika smrdljiva gomila đubriva i da ne postoji srećan kraj. To je bilo predavanje kakvo je stvarno želela da održi. Dvadeset minuta kasnije vrata su se otvorila i Mija izađe napolje, u pratnji poslužitelja koji je nosio tacnu s doručkom – voćem i kroasanima. On ostavi tacnu na stolu, a Mija sede preko puta Brit. Sipala je aromatizovanu kafu u široke šoljice i uzela jedan kroasan. – Iščekuješ li željno da izdeklamuješ svoje mudrosti? – upitala je. Brit slegnu ramenima. – Je l’ znaš prezentaciju napamet? – Manje-više. – Tako i u sudnici radiš? – upita Mija. – Ja se u suštini ne pojavljujem u sudnici – rekla joj je Brit. – Porodično pravo je drugačije. Ali uvek znam šta ću reći. Mija pogleda svoju sestru koja je delovala sasvim sabrano i smireno. Da ja treba da održim predavanje gomili stranaca, pomislila je, bilo bi mi muka. Ne bih mogla da tako fino grickam kriščice lubenice i manga. Mada, priznade sebi dok se služila danskim pecivom, uspela sam da održim one časove engleskog u gradskom veću i da ne napravim budalu od sebe. Doduše, nisam sigurna da su bogzna koliko naučili! Mislim da nisam bila dovoljno stroga. Brit bi ih, s druge strane, naučila da progovore za manje od mesec dana. Afrodita je putovala južno kroz Karibe, a Mija predloži da jutro provedu lenčareći pored bazena. – Obe ćemo se opustiti – rekla je Brit – a ti bi morala da budeš opuštena pre tog predavanja. (Mija nije znala da li je Brit zaista potrebno da bude opuštena – pomisli da bi joj možda bilo bolje da se užurbano priprema – ali činilo joj se da bi lični asistent trebalo da kaže tako nešto brižno.) Brit je sat vremena sedela pored nje i dokono listala časopis, a onda je krenula u frizerski salon da se pretvori u Bridžit. Stilistkinja, jedna mlada Francuskinja krupnih očiju i savršenog tena, nasmešila joj se i rekla da je pročitala Gospodina Savršenog pre izvesnog


vremena i da je to najbolja knjiga koju je ikada pročitala, i da jedva čeka Britin naredni roman – govorka se da će priča biti o jednom od likova iz Gospodina Savršenog, devojci po imenu Lizet. – Da li je to tačno? – upitala je stilistkinja dok je sapunala Britinu kosu. Lizet joj se dopada, ali više joj se sviđa ona druga junakinja romana, Frančeska. – Još se nisam odlučila – reče Brit, iako je zapravo istina da, čak i ako napiše još jednu knjigu (što apsolutno ne namerava da učini; moraće o tome da porazgovara s Meredit čim stigne kući, a tom razgovoru se baš i ne raduje), knjiga neće biti ni o Lizet, niti o Frančeski, ženama koje sada ne smatra ni upola tako snažnim niti dovoljno borbenim. Suština Gospodina Savršenog – pomisli dok joj je frizerka ispirala kosu – jeste u tome što je Džek Hejz impresivan u svojoj veličini, ali žene u knjizi su toliko pasivne da on mora da izgleda dobro. Trebalo je da jedna od glavnih junakinja bude moćna advokatica s kojom niko ne sme da se kači. Osoba kojoj se srce neće slomiti, kao što se događa Lizet, jer je zatekla svog muža kako se kreše s njenom najboljom prijateljicom. Da treba ponovo sve da napišem, pomisli Brit dok je frizerka presom uvijala pramen njene plave kose, Lizet bi ubila skota i dobila na sudu. – Opa. Mija nikada pre nije videla Brit uživo kao Bridžit. Bila je zabezeknuta jer je njena sestra izgledala fantastično u ružičastoj svilenoj bluzi koja je padala preko uzanih bež pantalona, sa isfriziranom kosom koja joj je padala na ramena i lica kompletno i pažljivo našminkanog. – Zastrašujuće, zar ne? – Brit je zurila u svoj odraz u ogledalu. Makla je trunčicu maskare s obraza. – Uopšte nije zastrašujuće – reče Mija. – Glamurozno je, predivno izgledaš. I definitivno nije ni upola onoliko zastrašujuće kao kada si u svojoj punoj pravničkoj snazi, u onom svom crnom odelu i s podignutom kosom tako da izgledaš kao Zla Veštica Zapada. – Pa mnogo mi je lakše da tako izgledam – reče Brit. – Ne znam kako se neke žene šminkaju ovako svakog dana? A u štiklama sam beznadežan slučaj! Ovde će mi u njima verovatno biti još gore jer se brod pomera i sve to. – Pogledala je dole u vrtoglave potpetice svojih salonki.


– Pa, ne znam – reče Mija – Ovako si sasvim drugačija osoba. Nekako nežnija. – Uhu. – Brit pogleda na svoj sat a potom dotera obuću. – Biće nam bolje da krenemo. Ti si proverila... – Bila sam u prostoriji pre petnaest minuta i ljudi su već tamo i čekaju – uveravala ju je Mija. – Htela sam da te pitam jesi li proverila da li projektor radi – reče Brit. – Da – odgovori Mija – samo, daleko od toga da ti ja sada govorim šta treba da radiš, ali kog će ti đavola projektor? – Zbog ilustrativnih slika sebičnih ljubavnika – Brit otvori svoj koralnocrveni sjaj i još jednom ga nanese na svoje već sjajne usne. – Dobro, idemo. Leo Tajler je jutro proveo u teretani, najpre guleći traku za trčanje, a onda još pola sata vozeći bicikl. Uspeo je da se treningom okupa u sopstvenom znoju, podsećajući se da su bolovi u listovima vredni toga, da će ga vreme provedeno u teretani odvući od neodoljivog osećaja razmaženosti koji Afrodita hrani. Leo zapravo ne želi da ga bilo ko razmazi. Nije on metroseksualac, rekao je sebi dok je stajao pod mlakim tušem. Ne veruje u tretmane lica i manikir i sve te gluposti. Voli da je čist i obrijan i da dobro miriše, ali sve drugo prevazilazi njegove potrebe. A prirodno je da na krstarenju za Dan zaljubljenih čine sve da koga god mogu uvuku u tu priču o tetošenju – nudeći dane u spa centru s tretmanima za nju i njega (tako barem u brošuri stoji) koji garantovano vraćaju vitalnost vašem telu i bistrinu vašem oku. Leo je znao da je vitalnost napustila njegov organizam, ali pomisli kako se oseća bolje nego nekoliko dana ranije. Njegov lekar, kod kojeg je na kraju otišao, kad je shvatio da noći provodi samo na dva načina – ne spavajući ili spavajući uz noćne more – rekao mu je da treba vremena da se traumatični događaji zaleče i da Leo nije baš vodio računa o sebi u poslednjih šest meseci. Leo je odbacio lekarove primedbe i izmumlao kako mu je dosta samosažaljenja, a i toga da ga drugi sažaljevaju. Doktor Makliland je na to rekao da Lea niko ne sažaljeva, već da on prolazi kroz težak period. Leo je odgovorio da je sve gotovo i sa svim svršeno, a doktor


Makliland ga je saosećajno pogledao i rekao da prestane da se ponaša kao nekakav mačo lik. – Nije greh plakati – rekao je, ali Leo ga je pogledao u zaprepašćenju i kazao da je deo s plakanjem prevazišao. Ako bude zaplakao, biće to samo zato što zaista sažaljeva samog sebe, šta god drugi govorili. A onda je zatražio od lekara da mu prepiše neke šugave tablete. Što je ovaj drugi naposletku i učinio, iako je predložio Leu da dođe na još jedan pregled za nekoliko nedelja. Leo je to odbacio s indignacijom. Kako on na to gleda, sve sada pripada prošlosti i ne vredi uopšte razmišljati o tome. A da plače sigurno više neće. Poklonio je jedan dan suzama. To je sasvim dovoljno. Dosta je bilo samosažaljenja. Svakako je teško žaliti samog sebe na Afroditi. Kako biste i mogli kad svaki vaš hir biva ispunjen, makar to bilo, kao u njegovom slučaju, usamljeno sedenje na balkonu kabine nakon vežbanja u teretani, uz roman o inspektoru Rebusu s ciljem da se unese malo sumornosti u okolinu okupanu suncem. Zatvorio je knjigu i posmatrao ogromno prostranstvo plavog mora. Ideja o krstarenju potekla je od Vanese. On sâm se ne bi odlučio za tako nešto. Mislio je kako će ga obuzeti klaustrofobija na brodu prepunom ljudi koje ne samo da ne može da izbegne već je primoran da se upusti u nešto više od jednostavnog otpozdravljanja glavom u prolazu. Ali Vanesa se samo nasmejala i rekla da ne moraju ni sa kim da se druže ako im nije to toga, i nema veze što je ona više za zabave i druženja, naravno da će najviše vremena ionako provoditi u krevetu u obliku srca u apartmanu Delfi. Progutao je knedlu, iznenada osetivši mučninu. Da su stvari ispale drugačije, našao bi se na prokletom krstarenju samo njoj u inat. Ali sada, odjedanput... stresao je na toplom vazduhu... odjedanput mu se učini da je pogrešno što je uopšte ovde. Baš kao što je pogrešno što vas svi tetoše. Baš kao što je pogrešno i ići za besmislenim seksom. Kao što se, inače, sve u vezi s njegovim životom i dalje čini pogrešnim, koliko god se on trudio. Nekoliko dana nakon što je u dablinski noćni klub otišao sâm i sâm se i kući vratio, Karen Kenedi, jedna od rukovodilaca uslugama za klijente, prišla mu je i upitala ga kako je. Pogledao ju je iznenađeno i odgovorio da


će završiti svoj izveštaj o ulaganjima za desetak minuta. Ona mu se nasmešila i rekla da ne govori o poslu, već o njegovoj glavi – na kraju, rekla je, svima je veoma žao zbog Vanese. Mora da se oseća užasno, rekla mu je tonom punim saosećanja, što ga je navelo da se zapita da li ga ona možda smatra ponovo slobodnim, pa ispituje teren. Nije znao šta je posredi i nije se osećao sposobnim da išta sazna. Tako da je samo rekao, grubim tonom i kroz zube, da mu je više muka od ljudi koji mu stalno govore o Vanesi i da je ona, što se njega tiče, sada deo prošlosti, što možda i nije tako loše, i da je gotovo s tim. – Ne misliš ti to – rekla je, a on joj je drsko odgovorio da nikada ne govori ono što ne misli i da je vrlo zauzet i da li bi mogla da ga ostavi na miru. Nakon toga su i svi ostali učinili isto. Nije mogao ni da ih krivi. Pažnju mu je privuklo iznenadno kretanje u moru, te ustade i nasloni se na ogradu. Jato delfina plivalo je stotinak metara dalje, prateći brod u stopu i povremeno iskačući iz vode. Njihovo očigledno zadovoljstvo bilo je zarazno. Leo je uhvatio sebe kako se smeši dok ih je posmatrao kako prave društvo Afroditi sve dok se nisu, sasvim iznenada, ponovo izgubili u moru. Ne mogu sve vreme da budem očajan. Moram da se trgnem. Moram ponovo da postanem osoba kakva sam bio. Ušao je u kabinu, uzeo dnevni bilten i letimično pogledao raspored dešavanja za taj dan. Primetio je da romantična spisateljica drži predavanje u jednoj od konferencijskih sala. „Napišite sopstveni romantični roman“, stajalo je u reklami. „Vrhunski časovi najuspešnijeg romanopisca godine.“ Pisanje romantičnih romana nije ga baš zanimalo, ali ga jeste interesovalo šta bi imala da kaže o sebi. Sećanje na prvo veče provedeno na brodu, kada je delio sto s njom i njenom sestrom, nije mu bilo sasvim bistro, ali pamti kako je pomislio da je ona jedna hladna, odsutna osoba. Mada mora da ju je pogrešno procenio, jer je ona, kako piše u biltenu, žena koja ima moć da prodre u suštinu ljubavi. Što se baš i ne slaže s nečijim hladnim karakterom. Kakva šteta, pomislio je. On ne želi poznanstva sa ženama koje imaju moć da prodru u suštinu ljubavi. Zamislio je da bi ova spisateljica mogla biti jedna od onih vatrenih, brižnih žena koje vole ceo svet. Dosta mu je brižnih žena. Sve dok nije prasnuo na Karen, sve žene u kancelariji bile su vatrene i brižne, iako je


znao da ima dana kada hodaju na prstima u njegovoj blizini. Sada su prema njemu hladne, i to mu sasvim odgovara. Da li bi naučio nešto više o ženskom umu da je pročitao najčitaniju knjigu ove spisateljice ili prisustvovao nekom od njenih predavanja? Da je bolje poznavao žene, da li bi se poneo drugačije? Da li bi se sve odigralo onako kao što je i suđeno? Vanesa je čitala romantične knjige. Njega je to užasavalo. Govorio joj je da ne bi trebalo da gubi vreme na to đubre, da se u stvarnom životu stvari nikada ne odvijaju kao u njenim omiljenim romanima. Naravno, tu je bio u pravu. Ali ona mu se smejala i rekla da upravo ljubav i romantika pokreću svet i da život ne čini samo niz uspešnih poslova sklopljenih za klijente u privatnoj banci. Ne želi da razmišlja o Vanesi. Ne želi da razmišlja o tome kako bi ona sada trebalo da je tu, s njim. Moj savršeni medeni mesec, rekla mu je mesec dana pre nego što ga je izdala. Mesec dana pre nego što mu se ceo život okrenuo naglavce. Brit je na trenutak oklevala pred ulazom u salu Atina. Mogla je da čuje tih žamor iznutra, naglašen povremenim smehom. Rukom obuhvati kvaku i oseti da su joj se usta osušila. Navikla je da se obraća ljudima. Stalno je to radila u svojoj advokatskoj firmi. Ali ovo je nešto sasvim drugo. Tada je, kao što je često podsećala svoju publiku, najvažnije bilo ostaviti emocije po strani i usredsrediti se na činjenice. Današnje predavanje treba da izgleda potpuno drugačije. Veoma je mnogo truda uložila kako bi ljudi koji veruju u večnu ljubav mogli da se poistovete s onim što će govoriti. A onda je dosta razmišljala o tome kako bi mogla da kaže ono što zaista oseća da više niko nikada od nje ne bi tražio da ovo ponovi. Duboko je uzdahnula, otvorila vrata i ušla unutra. Razgledala je prostoriju – more lica gledalo ju je s iščekivanjem. Plakati sa slikom prednje korice Gospodina Savršenog (silueta glave i ramena na zagasitonarandžastoj pozadini, stil za naslovnicu s pomalo šaljivim tipiziranim likom koji se danas nalazi na mnogim knjigama) bili su na svom mestu, kao i njen laptop s kojeg se na platno u vrhu prostorije takođe projektovala prednja korica knjige. Zidovi su bili prekriveni srcima i malim


Kupidonima, a crveni baloni u obliku srca stavljeni na poneki sto njihali su se zajedno s brodom. Na svakom mestu se nalazila zlatasta kutija vezana crvenom trakom sa čokoladicom. Brit pomisli kako prostorija liči na bordel. U nju je moglo komotno da se smesti četrdeset ljudi, a sva mesto su bila popunjena. Brit je pogledom preletela preko publike i uvidela da će se, kao što je i očekivala, uglavnom obraćati ženskoj publici. Ali tu i tamo se mogao spaziti pokoji muškarac. Oni su je ozbiljno gledali, a u rukama držali spremno otvorene beležnice. Na svoje iznenađenje, među njima je ugledala i Lea Tajlera, mada on nije imao beležnicu kod sebe, sedeo je pozadi i zurio u plafon. – Dobro jutro – rekla je i pročistila grlo. – Drago mi je što vidim da ste svi ovde i spremni za rad. Začuo se tih žamor. Mija se smesti u stolicu u uglu, za nju rezervisanu. Opazila je gotovo neprimetan sjaj sestrinog vlažnog čela. Oseti jak ubod sažaljenja prema Brit i upita se koliko li je samo nervozna. – Poznate romanse kroz istoriju – reče Brit. – Odatle ćemo krenuti. – Kliknula je na svom laptopu i pogledala u lica pred sobom. Željno su iščekivali njen govor. Ona je oklevala kada su slike počele da se smenjuju. Jedna žena iz prvog reda otvorila je svoju beležnicu i čekala. Bacila je pogled na prvi slajd, nefokusiranu sliku čoveka i žene koji šetaju plažom držeći se za ruke. Banalno tipična romantična fotografija koja navodi ljude da poveruju u pravu ljubav. Žena s otvorenom beležnicom s iščekivanjem ju je posmatrala. Oni ne žele da čuju kako sve to nije istina – pomisli Brit. Oni žele da veruju u to. Žele da veruju kako sve ima srećan kraj. Mada ja lično ne poznajem nikog kome je to pošlo za rukom. Pa, osim Sari i Džejmsu. Ali ona je svetica kad pristaje da trpi mog brata. Oni su izuzetak samo zbog nje. I dalje su je koncentrisano gledali, čekali da progovori. Olizala je usne. Ljubav je ponižavajuća, eto to je. Planirati svoj život prema drugome. Verujući u to da ga poznajete, a onda se šokirate kada shvatite da to nije istina. Dozvoliti da vas napravi budalom. Niko zaista ne veruje u pravu ljubav. Zar ne?


Krajičkom oka mogla je da vidi Miju koja ju je zabrinuto posmatrala, a onda joj pokazala da joj drži palčeve. Još jednom je duboko uzdahnula i nasmešila se. – Znači – rekla je, dopustivši sebi da se opusti na trenutak – gde bismo mi bili da nije romantike? Danas ćemo pogledati nekoliko primera iz poznatih ljubavnih priča. A onda ćemo razgovarati o tome kako takve priče nastaju. Sve u nadi da će vas to nekako inspirisati da i sami napišete svoju priču. Potom ćemo na narednim časovima to uvežbavati. Dobar je govornik, pomisli Mija, dok je slušala Brit. Može da stvori sliku s nekoliko pažljivo odabranih reči. Mija je morala da prizna da je Britin nastup zaista dobar, mada je primetila da mu nedostaje strasti. Ali to je sasvim razumljivo, s obzirom na Britino viđenje Antonija i Kleopatre. Uprkos tome, Mija je bila prilično uverena da niko neće poverovati, slušajući je dok sada govori, kako Brit u stvari smatra da je Kleopatra zavela Antonija samo zato što je to smatrala dobrim potezom za Egipat. Ili da su Elizabet Tejlor i Ričard Barton bili sve samo ne najpoznatiji ljubavni par veka. – U Gospodinu Savršenom Frančeskina strast prema Džeku je neuzvraćena – reče jedna od žena iz publike kad je Brit upitala ima li pitanja. – Da li ste imali nekog posebno na umu kada ste pisali knjigu? – Pa... možda svakog momka koji me nikada nije pozvao da izađemo – rekla je Brit. Miju je ovaj komentar iznenadio. Da li to u Britinom životu postoji neka neuzvraćena ljubav? Neko osim Ralfa? Značajno je pogledala svoju sestru. – Sigurno ste imali nekog posebnog za inspiraciju – rekla je jedna druga žena. – Možda nekog čoveka iz vaše prošlosti. Jeste li ikada bili zaljubljeni u nekoga ko vam nije uzvraćao ljubav? – U Džordža Klunija – odgovori Brit kao iz topa, a žena se nasmeja. – Džek je tako divan lik – dodala je treća gotovo bez daha, sva očarana. – On zaista predstavlja čoveka koga biste poželeli. Tako je snažan i pouzdan. Mija je prepoznala Ajlin, ženu koju je upoznala na izletu po Grenadi. Pipin je sedela pored nje, ponovo bogato našminkana, mada sada obučena u


svetli top i najkraći šorts koji postoji, kako bi se njene duge, osunčane noge prikazale u najboljem mogućem svetlu. Ogromne naočari za sunce i dalje su joj stajale navrh glave. – Drago mi je što vam se on dopada – reče Brit. – Jeste li sigurni da on nije stvaran? – upita Pipin. – Mislim, zamislite da pronađete Džeka Hejza. Zamislite da takav čovek zaista postoji. – Verovatno se zato sve to naziva fikcijom. – Brit joj se nasmeši. – On nije stvaran. – Pa šta vas je onda navelo da napišete knjigu? – upita neka druga žena. – Šta vas je navelo da stvorite Džeka? Brit odjedanput postade nelagodno. – Zaista ne znam – rekla je. – To nam baš i ne kazuje mnogo. – Jedna punija dama u beloj tunici i belim kapri pantalonama strogo pogleda Brit. – A ova radionica je najavljena kao mesto gde ćemo naučiti tehnike pisanja. Ja to hoću. Savete. Moj cilj je da napišem knjigu koja će mi doneti onoliko novca koliko je vaša vama. Brit pocrvene, a ostatak prostorije prasnu u smeh. – Da li vi tako gledate na muškarce? – umeša se jedan muški glas. – Kao na sredstvo da se zarađuje novac tako što ćete pisati o njima na idealističan i nerealan način? Omogućiti ženama da poveruju u nemoguće? Brit se zapanjila kad je shvatila da to govori Leo Tajler. – Svakako da ne – rekla je strogo. – Zar ne mislite da su žene previše okupirane romantikom, a premalo ljubavlju? – upita Leo. Većina ljudi se okrenu ka njemu. – Možda neke žene i jesu – reče Brit. – Mislim, vi sve tragate za nekim mitskim savršenim čovekom – reče Leo. – Ali da li je bilo koja od vas savršena žena? – Interesantno zapažanje – reče Brit. – Na to ćemo se osvrnuti na sledećem sastanku kad budemo razgovarali o razvijanju odnosa između vašeg junaka i junakinje. – Tome se unapred radujem. – Leo je zvučao skeptično. Nekoliko žena u grupi se prihvatilo teme, te ih Brit pusti da govore o tome nekoliko trenutaka, a onda im je rekla da je njihovo vreme isteklo i da


se nada da će ih sve videti na sledećem predavanju. – Niste nimalo onakvi kakvu sam vas zamišljala – prokomentarisa Ajlin dok su odlazili. – Niste ni kao Lizet, a ni kao Frančeska, a ja sam mislila da ćete biti. Doduše, izgledate pomalo kao Frančeska. – To su osobe vrlo različite od mene – priznade Brit. – I... dok sam knjigu pisala, nalazila sam se u svom krevetu obučena u pižamu, tako da tada sigurno nisam izgledala kao Frančeska. Ona uvek nosi svilenu spavaćicu! – Obožavam te cure – reče Ajlin usplahireno. – Znam da im je vrlo teško, ali trenutak kada se pojavi Džek je sjajan. On je divan, zaista jeste. – Zato što je izmišljen – reče Brit. Pipin, koja je stajala do svoje majke, nasmeja se. – Svi najbolji muškarci su takvi! Njih dve su poslednje izašle. Brit ugasi svoj laptop i isključi projektor. – Bilo je zanimljivo – rekla je Mija. – Uživala sam. – Jesi li? – Da. – Mija pročešlja listiće s komentarima koje su svi popunili pre nego što su izašli. – Kao i svi ostali. Ali... – dodala je dok je prelistavala komentare – ... izgleda da žele da čuju nešto više o tome kako da pišu o romantici. – Znam, znam. – Brit protrlja vrat. – I to mi je najteži deo. Nemam pojma kako sam napisala Gospodina Savršenog. Zato sam pre dolaska ovamo nabavila gomilu knjiga o tome kako se piše – čini mi se da sam sve pogrešno uradila! Ja nisam imala plan kakve ću ljude smestiti u knjigu niti šta će im se događati ili kako ću stvoriti dramatične situacije i slično. Knjiga se nekako sama napisala. A onda tamo govore o tome kako se služiti sopstvenim iskustvima... pa, ja ih i nemam! – Brit Makdona, to su gluposti – reče Mija. – Pre svega, nisi mogla ni u čemu da pogrešiš, jer je knjiga odlična. A svi imaju nekog iskustva u vezama. Ali šta je to bilo s onim likovima koji te nikada nisu pozvali da izađeš s njima? – Široko joj se nasmešila. – Ko su oni? Umirem od želje da čujem! I želim da znam da li je u tvom životu postojao neko nalik Džeku koga mi nisi spomenula. Neka neuzvraćena ljubav. Mislim, to bi im se


svidelo, zaista bi. To je taaaaako romantično. Jedna tužna priča najromantičnije žene na svetu. Brit se smejala. – Ne postoji nikakav Džek. Nikakva neuzvraćena ljubav – rekla je odlučno. – I mislim da je neuzvraćena ljubav nešto najneromantičnije što može da te snađe. To je takvo rasipanje emocionalne energije. A što se ostalih časova tiče, nadam se da ćemo uspeti da se usmerimo na njihovo pisanje i da budemo praktični. – Ne moraš uvek da budeš praktična – podseti je Mija. – Moram. – Brit uze svoj laptop i beleške koje je koristila. – Meni to sasvim odgovara. Stiv Šo je stigao u salu Atina baš kad su one bile spremne da je napuste. – Gospođice Martin – obratio se Brit – žao mi je što nismo imali prilike da se ranije sretnemo, ali drago mi je što vas sada vidim. Kako je sve proteklo? – Bila je odlična – reče Mija. – A i vi ste obavili fantastičan posao s ovom salom – dodala je. – Hm, u vezi s tom salom... – reče Brit. – Da li bi vam predstavljalo problem da je za sledeće predavanje učinite malo skromnijom? Nekako su me pogodila sva ona srca i buckasti anđelčići sa strelama uprtim u moju glavu. Stivove smeđe oči veselo zaigraše. – Mislio sam da će vam se dopasti – rekao je. – Mislio sam da će vas možda inspirisati. – Da budem iskrena, nisu – rekla je Brit. Bio je iznenađen. – Ma dajte! Vama romantičnim damama svakako treba malo srcolikih oblika da ostanete usredsređene. – Meni nisu potrebni debeli Kupidoni da bih ostala usredsređena – uveravala ga je Brit. – U stvari, nekako su me plašili. Deluju pomalo preteće. Kao da bi baš voleli da vas potkače jednom od onih njihovih strelica. Stiv se nasmeja. – Videću šta mogu da učinim. Želimo da se potrudimo da budete zadovoljni. – Hvala vam – rekla je. – Postoji li još nešto što bih mogao da učinim i olakšam vam situaciju?


– Sve drugo je u redu – odgovorila mu je. – Cilj Plave lagune je da sve bude više nego u redu – reče Stiv glumeći ozbiljnost. – Na svakom putovanju. – A šta je cilj krstarenja za Dan zaljubljenih? – upitala je dok je provlačila prste kroz kosu, trudeći se da raspravi uvojke. – Šta god vam srce poželi – reče Stiv. – Dijamantski prsten iz Potrage za blagom – reče Mija hitro. On se nasmeja. – Niste jedina koja je bacila oko na njega. I Brit se odjedanput nasmeja. – Nekako se potvrdila moja poenta – rekla je. – A ona je? – Romantika je kratkog veka. Ali dijamanti su, ipak i definitivno, ženi najbolji prijatelji. Kada su se vratile u kabinu, Brit zbaci svoje visoke potpetice, izmasira tabane i ode u kupatilo da skine šminku. Kada je izašla, bila je u kupaćem kostimu i raščešljavala je lokne, a kosu je potom skupila u zategnuti konjski rep. – Sedeću malo na balkonu – rekla je Miji. – Zašto ne pođeš ponovo do bazena? – upitala ju je sestra. – Tamo će biti prijatno, a sada bi ti dobro došlo malo opuštanja. – Treba mi da budem malo sama – reče Brit. – Možda ću zadremati. To mi je dovoljno opuštanje. – Jesi li sigurna? – Mija ju je sumnjičavo gledala. – Sigurna sam da te putnici neće zapitkivati o Gospodinu Savršenom, tako da ne moraš da izigravaš Bridžitku. – Sigurna sam – rekla je Brit. – Potrebno mi je da budem malo svoja. I sama. Mija sleže ramenima, i sama obuče kupaći kostim i navuče haljinu za plažu preko glave. – Ako želiš da budeš sama, ostavljam te – reče. – Znaš gde možeš da me nađeš. – Važi – reče Brit i otvori vrata balkona. – Vidimo se kasnije. Bilo je dosta ljudi kod bazena Trozubac, i Mija prepoznade neke koji su


bili na Britinom predavanju. Možda će ih, pomisli, nešto kasnije pitati za mišljenje. Ali sada namerava da čita. Shvatila je, kad se smestila u ležaljku i otvorila drugu od jedine dve knjige koje je sa sobom ponela – priča o kampovanju u Peruu – da zapravo povelik broj ljudi čita Gospodina Savršenog. Kako je čudno videti ih da okreću stranice knjige i znati da Brit, od svih ljudi na svetu, ima moć da im takvom ljubavnom pričom zaokupi pažnju. Pretpostavljam da to otklanja sumnju u vezi s tim da je pisanje po prirodi autobiografsko. U Britinom slučaju to nikako nije tako. Čini mi se da je još više nastrojena protiv muškaraca otkako je knjiga izašla. I znam da i dalje nije ubeđena u celu tu stvar s Antonijem i Kleopatrom. Nije da ona mora da bude ubeđena u sve to, opomenu Mija sebe dok je sklapala oči i puštala knjigu o kampovanju da joj sklizne iz ruke na pod pokraj ležaljke. Samo treba da zvuči ubedljivo. A to je nešto u čemu je ona veoma, veoma dobra. Prošlo je neko vreme pre nego što je ponovo otvorila oči, i tada spazi Lea Tajlera kako ulazi u bazen. Bila je iznenađena kad ga je videla na Britinom predavanju i zaintrigirana njegovim grubim pitanjima o načinu na koji žene gledaju na muškarce. Da li to Leo pokušava da pronađe savršenu ženu? Naravno, to je misija osuđena na propast, jer kao što ne postoji savršeni muškarac, ne postoji ni savršena žena. Niko nije savršen. Niko ne može da ispuni svaku želju i potrebu onog drugog. U svakom slučaju, pomisli Mija dok ga je posmatrala kako pluta po površini, sudeći po ono malo što je provela s Leom, on očigledno ne poseduje nikakve socijalne veštine kada su u pitanju žene. Osoba koja bi poželela da bude s njim morala bi biti isto toliko asocijalna. Zbog čega bi, pomisli Mija i razvuče usne u širok osmeh, Brit bila gotovo idealna za njega. A i on bi bio skoro idealan za nju! Njih dvoje bi zajedno mogli da provode dane sami na balkonu neke kabine, ignorišući svaki događaj na brodu. Mogli bi da sede za istim stolom i zajedno se dosađuju za večerom. Mogli bi da posećuju intelektualna predavanja i bespoštedno razmišljaju o svakome ko se tamo nađe. Bili bi zaista, zaista savršen par. Mija se nasmeja i uzdahnu. Verovatno su i previše slični da bi potrajali. Njihovo ćutanje bi ih okamenilo, a asocijalno ponašanje učinilo da dosade


jedno drugom. Tako je to sa savršenim parovima. Dve osobe koje čine par obično su vrlo različite. Jedna je tiha, druga više druželjubiva. Neko je osećajan, a neko više praktičan. I u svakoj vezi jedan se o njoj brine više od onog drugog, stara se da ona duže potraje, ne dopušta da se sitnice pretvore u velike probleme i ugroze partnerstvo. Doduše, u Alehovom slučaju ništa od toga nije bilo važno, pomislila je sa žaljenjem. On je bio ljubav mog života, ali mi nismo bili u vezi. Nismo imali ništa. I jednoga dana ću uspeti da prihvatim da je tako. Iako sam, u to vreme, smatrala da je on baš moj savršeni čovek. Stvar je u tome što u mom slučaju niko još nije uspeo da ga nadmaši. Niko i ne može. Zato joj skromni društveni život Sijera Bonite tako odgovara. Više joj ne prija grozničavo druženje. Njeni dani za velike izlaske sastoje se u odlasku kod frizera gospođe Dijaz, gde bi nekoliko sati potrošila na izvlačenje pramenova, ili u povremenom zakazivanju masaže u salonu Estetika Kajetana. I mada se sprijateljila s nekoliko majki, posebno Anom i Ramirom, čija se deca stalno igraju s Alegrom, više se ne druži sa slobodnim devojkama, niti visi po noćnim klubovima, ili radi bilo šta slično što je radila pre Alegre. I pre Aleha. Ona zapravo ne traži muškarca za sebe. Aleho je još uvek jedini čovek u njenom životu, iako on to ne zna. U svakom slučaju, nema mnogo muškaraca koji bi poželeli da izlaze s nekim ko ima trogodišnju ćerku. Naročito ne u Sijera Boniti. Mija trepnu nekoliko puta pri pomisli na Alegru. Zaista je voli, nikada nikog nije tako volela u celom svom životu, ali uloga samohrane majke je bez sumnje zahtevna. Tim pre jer je tako daleko od kuće. Ali njoj je potrebno da bude daleko, iako zna da time samo otežava sebi život. Ostala je pri svome uprkos činjenici da je Pola bila užasnuta kada joj je Mija rekla da se seli u Španiju i da vodi Alegru sa sobom. – Jesi li prolupala? – upitala ju je. – Ne – odgovorila je Mija. – To je nešto što moram da uradim. – Uopšte ne moraš tako nešto da radiš – rekla je Pola. – Možeš da živiš ovde, s nama. A u pansionu nam je uvek potrebna pomoć. – Ne želim da pomažem u pansionu – reče Mija. – Želim da nađem normalan posao i podižem Alegru.


– Platićemo ti – reče Pola. – Nisam ni mislila da živiš ovde i pomažeš oko posla a da ne budeš adekvatno plaćena za to. Ima mnogo stvari koje treba obaviti, posebno u letnjem periodu. – Ne želim nikako da radim u pansionu – rekla je Mija. – To što je firma tvoja uopšte nema veze. – A kako misliš da nađeš posao i potpuno sama se brineš o Alegri u nepoznatoj zemlji? – upitala je Pola. – I nije mi baš nepoznata – rekla je Mija blago. – Vodila si nas u Toremonilos svake godine, jedno deset godina zaredom. – To je potpuno druga stvar, i ti to znaš – prasnu Pola. – Ne mogu da verujem da si tako neozbiljna. – Zurila je u svoju ćerku. – Da li to ima neke veze s onim čovekom? Alehom? Da li on živi tamo? – Ne znam gde živi Aleho – znala je da nije bila potpuno iskrena kad je to izgovorila, ali zaista nije želela da uđe s Polom u dugu, ozbiljnu diskusiju o ocu svog deteta. – Želim da Alegra poznaje svoju kulturu. – O, zaboga! – Pola je bila ogorčena. – Ona je Irkinja. Njena kultura je ovde. I ako baš moraš negde samostalno da živiš, možeš da odeš u Dablin. – Mama, ne mogu da priuštim sebi život u Dablinu! – uzviknu Mija. – Iznajmljivanje stanova je papreno, a i sve ostalo je nenormalno skupo! Ali mogu da priuštim sebi da živim u Španiji. Malo sam kopala po internetu i pronašla kuću koju bih mogla da iznajmim na nekoliko meseci, a imam i neku ušteđevinu, i mogla bih da se zaposlim u nekom baru ili kafiću... – Kako to možeš da znaš? – upita Pola. – Zbog čega misliš da ćeš moći da se zaposliš kada ima gomile Španaca koji traže posao? – Zbog toga što Sijera Bonita ima sajt na kome se oglašavaju poslovi – rekla je Mija strpljivo. ��� Vidi, ako mi ovo ne uspe, vratiću se. Ali prosto moram to da uradim. Pola je pogleda nestrpljivo. – Kako si tako tvrdoglava – reče. – Ne moraš da radiš to iz nekog pokajanja, znaš. – Ne osećam kajanje – reče Mija. – Nije mi žao zbog Alegre. Ona je nešto najbolje što mi se ikada dogodilo. – I zato zbog nje nemoj da uprskaš – insistirala je Pola. – Nemojte da se izolujete. – Moram to da uradim – reče Mija. – I zbog nje i zbog sebe.


I tako je otišla u Sijera Bonitu i oduševila se. Ne želi da se vrati u Irsku i radi za svoje roditelje, ali je ponekad, morala je priznati, vrlo, vrlo usamljena. Do pre nekoliko dana nije sasvim ni shvatala koliko je zapravo usamljena. Protrljala je oči. Nije bila sigurna da li su joj suze iznenada navrle na oči zbog gledanja u sunce, ili zato što se pitala kakav će joj život nadalje biti. Pa, ako plače zbog toga što ne zna kako će dalje živeti svoj život, pomisli, stvarno je mnogo detinjasta. Ona u Španiji lepo živi i nema razloga da plače. Kada se bude vratila, pregledaće poslove u Sijera Boniti i okolnim mestima i uspeće da pronađe nešto što će i njoj i Alegri odgovarati. A samo je to i važno.


8. Mesto: otvoreno more Vreme: delimično oblačno; vetar: temperatura: 25°; pritisak: 1011,1mb

jugoistočni,

jačine

3;

Iste večeri Mija je ubedila Brit da treba da proslavi svoje prvo uspešno u nizu predavanja koja će uslediti. Brit je delovala sumnjičavo, rekavši da je predavanje bilo fino, ali da ga ne može baš nazvati uspešnim jer nije uspela da bude strastvena koliko bi trebalo; ali Mija istaknu kako je niko ne proziva da je prevarant koji ne veruje u ljubav, tako da barem to mora računati kao svoj uspeh, na šta se Brit nasmeši. – Da popijemo po koktel u svakom baru – predloži Mija. – Da se malo zabavimo. – Noge će nam se odseći – pobunila se Brit. – A budući da ionako već pomalo lelujamo, to mi ne deluje kao dobar predlog. Mija razvuče osmeh. – Ako izuzmemo šampanj-bar, mada ne volim da isključujem šampanjac iz svog života, ostaju nam samo još tri – podsetila je Brit. – Troja, Panorama i Terasa bar . To je svega tri koktela. To sigurno možeš da podneseš. – Meni su dva granica – reče Brit. – Sad mi treba mnogo više vremena da se oporavim od alkohola. – Jao, jadna moja starija sestro. – Mija se smejala. – Znači, to se dešava kad uđeš u tridesete? – Pravo da ti kažem, moja kondicija u alkoholisanju u kombinaciji s ranim ustajanjem narednog dana počela je naglo da opada čim sam prešla dvadesetu – odgovorila je Brit. – Nikada nisam umela s alkoholom. – A i moja je nestala posle Alegre – složi se Mija. – Ali moramo jedne večeri da se opustimo. Neka to bude naša interna žurka! A i sledeće predavanje ti je tek za nekoliko dana, tako da ćeš imati dovoljno vremena da se oporaviš. Brit na kraju pristade i sestre naručiše po rum-punč u Troja baru, kada


joj priđe jedna žena i reče da joj je Gospodin Savršeni promenio život i naterao da se otkači od momka s kojim je pet godina bila u besmislenoj vezi. Brit je bila zatečena i oseti nelagodu što je uopšte uticala na nju, ali žena potom reče da je nakon toga upoznala čoveka koji je mnogo više za nju i da će se njih dvoje za nekoliko dana tu na brodu i venčati, i da bi joj bilo neizmerno drago ako Brit dođe na venčanje. Brit joj se zahvali i reče da ne bi želela da se nameće, a žena joj odgovori da to nije nikakvo nametanje, baš bi bilo super, te Brit na kraju reče da možda neće doći baš na venčanje, ali bi kasnije mogla da im se pridruži na piću. Kada je žena otišla, Mija se nasmešila svojoj sestri i upitala je kakav je osećaj znati da si nekome promenio život. – Uživala sam u tom osećaju dok sam im sređivala razvode – odgovori Brit. – Ali ovo me prestravljuje. Šta bi bilo da je ta žena shvatila da ipak voli svog momka? Šta ako joj brak ispadne propast? – Nisam imala pojma da toliko brineš o svemu – reče Mija. – Uvek sam te gledala kao savršeno samouverenu osobu kojoj nije stalo do toga šta drugi misle. Ova žena je meni delovala prilično srećno, tako da nema razloga za sekiraciju. A i ako joj brak ispadne katastrofa, možeš joj pomoći oko razvoda. Brit poče da se smejulji ne mogavši da se zaustavi, te joj Mija oduze koktel i reče da ne bi trebalo više da pije dok se ne uozbilji. Iz Troja bara su se preselile u Panoramu, gde su popile samo kiselu vodu, pre nego što su se konačno uputile u Terasa bar , gde su pijuckale mohito pod zvezdama. – Baš je romantično – uzdahnu Mija dok su tako sedele jedna do druge i zurile u horizont, na kome se nije moglo razaznati gde se završava nebo, a počinje more. – Sad ti je jasno zašto se ljudi venčavaju na brodu. – Bože, nemoj opet počinjati s tim – Brit lenjo promeša koktel. – Zar nismo danas dosta o tome slušale? Zar ne možemo da se složimo da smo ti i ja zaglavljene u neromantičnoj zoni? – Pa, jesmo – reče Mija. – Nijedna od nas ne može da se pohvali svojim romantičnim dostignućima, zar ne? – Čime se iko može pohvaliti kad su u pitanju muškarci? – Ma ne znam – reče Mija. – Ali ima nečeg tako divnog u zaljubljivanju.


Brit je pogleda zamišljeno. – Jesi li ti bila zaljubljena u onog lika Aleha? – upitala je. – Mislila sam da jesam. – Mijin odgovor je došao naglo. – Ali ko će to više znati? U svakom slučaju – odlučila je da se napregne da joj glas zvuči veselo – svakako pamtim osećaj zaljubljenosti u Terija Bolanda. Sećaš se njega? Iz broja trinaest. Modrocrna kosa i zagasite oči. Bože moj, kako je bio zgodan. – Zagasite oči? – reče Brit. – Imao je samo deset godina. – I bio je vrlo zreo za svoje godine. Njega sam prvog poljubila. – Mija se široko nasmeja. – Uvek su stajali u redu za tebe – reče Brit. – Zbog moje magnetski privlačne ličnosti – rekla joj je Mija. – Koga si ti u mladosti potajno čekala da te pozove da izađete? – Lensa Kelija. – Šališ se! – Mija je pogleda s veselim zanimanjem. – Taj krakati jadnik! – Meni je delovao tugaljivo i osećajno. Mija se zagrcnu od smeha. – Ne, nego je bio jadan i dosadan. – Nikada nisam umela da procenim muškarce – priznade Brit. – Nisam ni ja – reče Mija. – Ali sam ja barem birala veseljake. – Radiš li nešto povodom toga u poslednje vreme? – upita je Brit. – A? – Pa, Alegra ima tri godine. Između tebe i njenog oca se očigledno ništa neće dogoditi. U tom slučaju – i ako zaista tako duboko veruješ u ljubav i romantiku – jesi li se dala u potragu? – To zvuči nekako hladno – promrmlja Mija. Brit slegnu ramenima. – Pa zar nisi hladan kada tražiš nekoga? Ako nekoga želiš, moraš biti praktičan i, iskreno rečeno, ostaviti romantiku izvan te jednačine. – Pa, hladna, praktična ili romantična, nema šanse da upoznam bilo koga u Sijera Boniti. – Mija je znala da su joj se obrazi zarumeneli, ali se ponadala da će Brit to pripisati koktelima. – Što si se onda zaglavila tamo? – upita Brit. – Zašto se kriješ u nekom tamo šugavom španskom mestu?


– To nije šugavo mesto – usprotivi se Mija. – Baš je divno. Pravo idilično mesto za podizanje deteta. – Ma daj, molim te. – Brit je bila skeptična. – Postaće mala seljančica. – Neće – uzviknu Mija. – A čak i da je tako, šta ima loše u tome? Što je tako bitno živeti u velikom gradu? – Uvek si u duši bila nebrušena seoska cura. – Volim selo – reče Mija. – Volim taj ritam. – Kakva šteta – reče Brit. – Toliko si toga mogla da napraviš od svog života pre nego što si postala profesionalna majka. – Pitala sam se kada ćeš prsnuti i održati mi vakelu na temu „kako si protraćila život“. To me mnogo vređa, znaš? – Mija je govorila mirnim tonom, ali bila je iznervirana. – Da li vas tome uče na pravima? – Teško da je istina toliko uvredljiva – reče Brit. – A šta ima toliko bolje od posvećenog majčinstva? – upita Mija. – Biti bezdušni advokat? – Ja nisam bezdušna – reče Brit. – Vrlo mi je stalo do mojih klijenata. – Pa šta – reče Mija s nipodaštavanjem. – Oni te ne čekaju noću da se vratiš kući. Nisi emotivno vezana za njih. – Jesam emotivno vezana – rekla joj je Brit. – Znači mi da im ne upropasti život to što su im brakovi okončani. I vrlo sam srećna što me ne čekaju kod kuće, hvala lepo. – Pa, mislim da je to pomalo tužno. – Mija je znala da će otići predaleko, ali kokteli su joj razvezali jezik i nije mogla da se suzdrži. – Tužno je kad znaš da nisi uspeo da ostvariš svoj pun potencijal – reče Brit. – Misliš na mene? – strogo upita Mija. – Pametna si i bistra, ali nikada se nisi dovoljno trudila, ni u školi ni na fakultetu. – Ja imam Alegru – reče Mija. – Ti nemaš nikoga. Tako da mi se čini da sam bolje prošla, ali se ti uvek trudiš da me srozaš. – Nije tačno. – Brit spusti svoju čašu na drveni sto. – I ako sam ikada učinila nešto da se tako osećaš, izvini. – Ne kažem da mi ti to naturaš na nos – reče joj Mija. – Prosto mislim da kad god poželim da sagledam svoj život i pomislim kakav sam


beznadežan slučaj, samo treba da se setim tebe. – To nije istina! – Istina je. Jer da nisam tako beznadežna, da i sama imam fantastičan posao, da mogu kao ti da se bavim bilo čime, ne bih mogla da pođem na ovo krstarenje, zar ne? Morala bih da kažem kako sam previše zauzeta sklapanjem srednjoatlantskog dogovora o pripajanju, ili pisanjem svog sledećeg scenarija za TV ili tako nešto, a ne da mi jedina briga bude ko će mi pričuvati dete. – Zašto se svađamo? – upita Brit. – Nisam te pozvala ovamo da se svađamo. – Ne svađam se – reče Mija. – Tako izgleda. – Znam. – Mija uzdahnu. – I trebalo bi da budem fina i pružam ti podršku i budem zahvalna za tvoju darežljivost umesto što pizdim na tebe zato što si vredna i superuspešna, dok ja nisam ni za šta. Izvini. Na trenutak zavlada tišina. – Nije tačno da nisi ni za šta. Kakve su to gluposti – reče konačno Brit. – I izgleda da si bila u pravu kada si mi rekla da ne pričam o Kleopatri kao o kurvi. – Hm. – Imaš li još neki predlog za moje sledeće predavanje? – Ne uvlači mi se. – Ne radim to. Ne uvlačim se ljudima. – Pitaš me to jer misliš da mogu da pomognem? – Mija ju je sumnjičavo gledala. – Pa, da. Misliš li da sam nešto mogla bolje da odradim? Nešto što bi bilo zanimljivije? – Verovatno – reče Mija na kraju, odlučivši da svoju sestru drži u neizvesnosti – ali samo ću te iznervirati. – Nećeš. Obećavam – reče Brit ozbiljnim glasom. – Svaku konstruktivnu kritiku dobro prihvatam. Mija odjedanput poče da se smeje. – Ne poznajem nikoga ko dobro prihvata kritiku, kakva god da je. – Daću sve od sebe i neću se mrštiti – obeća Brit.


– Pa, dobro. – Mija se zavali u ležaljci. – Predavanje je bilo odlično. Možda ovaj utisak imam jer te poznajem, ali čak i kada si se povremeno šalila s publikom, sve je delovalo nekako poslovno. Nisi unela mnogo strasti u to. – Opet fali strasti – procedila je Brit kroz zube. – Ne takve strasti – reče Mija. – Strasti prema samoj temi. – Ne mogu tek tako da je stvorim ni iz čega. – Brit otpi još jedan gutljaj pića. – Znala sam da nije trebalo da pristanem na sve ovo. Od početka je osuđeno na propast. – Nije propast. Osim toga, možeš ovo da izneseš. Gledala sam one intervjue za televiziju. Tada si bila sva vragolasta i koketna. – Bilo ih je samo nekoliko, a i nisu trajali dugo – reče Brit. – Takođe, znala sam kakva će mi pitanja postaviti, a Meredit mi je dala nekoliko ideja kako da na njih odgovorim. – E dakle nikad više neću pogledati nijednu emisiju s gostima – reče Mija s gađenjem. – Ne mogu da verujem da tu nema spontanosti. – Kod nekih verovatno ima – reče Brit – ali ja nisam spontana. Ja planiram. Takva sam. – Pogledala je u Miju, sigurna u ono što govori. – Kada smo radili Kasno uveče, popila sam tri čaše vina pred početak. Mija se smejala. – Nisam znala da postaješ koketna kad se napiješ. Nije ni čudo što si stala posle dva koktela. – Vrlo smešno – reče Brit – ali tako je. Mogla sam da postanem Bridžit jer sam se za to pripremala i jer bi mi čaša dala hrabrosti! – Da li mama za to zna? Brit se zasmejulji. – Sumnjam. Znaš kakvo mišljenje ima o alkoholu. Ako bi i na trenutak pomislila da sam bila nacvrcana na nacionalnoj televiziji, reč više ne bi progovorila sa mnom. Makar ja bila uspešan pisac romantičnih romana. – Pa, pretpostavljam da ni sada ne želiš da se napiješ – reče Mija. – Ali možda se ipak previše pripremaš. – Nikada ne možeš da budeš previše spreman – usprotivila se Brit. – Vidi ovako – Mija ju je odjedanput uzbuđeno pogledala – ti osećaš strast prema advokaturi, je l’ tako? – Pa, valjda.


– I ponekad dobiješ vrlo značajne brakorazvodne parnice u korist ljudi koji to baš i ne zaslužuju, zar ne? – Nikada ne prihvatam slučaj ako ne osećam... – Ma, daj! – prekide je Mija. – Mora biti slučajeva kad pomisliš da se neka kučkasta matorka samo zafrkava. – Ne baš. – Nikad? – Dobro, valjda ima slučajeva kada mi se klijent baš i ne dopada – složi se Brit na kraju. – I da li se onda manje trudiš oko povoljnog ishoda? – upita Mija. – Naravno da ne. Moj je posao... – Upravo to! – reče Mija pobedonosno. – Tvoj je posao da daš sve od sebe ma šta mislila o tome. Potpuno ista situacija je i sada. Po tvom mišljenju su plišane mece i čestitke za Dan zaljubljenih samo bacanje para i vremena. Ali ne misle svi tako. Tebi se čini da su svi muškarci skotovi. A nekim ženama ne! Ti smatraš da buket cveća znači: „Draga, zajebô sam stvar“. Ali ponekad to u stvari znači: „Draga, volim te“. Znači, ono što treba da uradiš jeste da se pretvaraš da to misliš, baš kao što si radila na poslu. Brit je zurila u svoju mlađu sestru. – Nikada o tome nisam tako razmišljala – reče polako. – Zato što si pokušavala da razmišljaš kao romantična osoba, a to ne umeš – reče Mija. – E zato treba da obučeš svoje advokatsko ruho i iskoristiš to iskustvo. Brit ju je zamišljeno gledala. – Možda si u pravu. – Zamišljaj da govoriš u ime nekog klijenta kada budeš držala sledeće predavanje – reče Mija. – Zamisli da je u igri strahovito vredna nagodba. – Znaš, to je skroz mudro – rekla je Brit polako. – Tebi ovo mnogo više leži nego meni. – A to nikako ne može biti tačno – reče Mija ironično – inače bih ja napisala tu šugavu knjigu, zar ne? Ispile su svoj mohito i pošle na spavanje. Mija je ležala budna u mraku dugo nakon što se po Britinom mirnom disanju moglo zaključiti da je zaspala. Kada, u dva ujutru, i dalje nije uspevala da usni, ponovo se digla iz


kreveta i, u širokom pamučnom donjem delu trenerke i majici, izašla iz kabine što je nečujnije mogla. U hodniku je bilo tiho, ali kako se približavala Panorama baru, mogla je da čuje prigušeni šum razgovora. Nije ušla u bar, već je nastavila prema šetalištu na palubi. Očekivala je da će biti pusto, ali ipak je zatekla parove kako šetaju držeći se za ruke ili se naginju preko ograde i zure u more. Žene su i dalje bile u večernjim toaletama – lepršavim haljinama od šifona ili elegantnim kombinacijama za veče, dok su muškarci imali smokinge. U Partenonu se održavalo formalno veče i glamur je bio na visokom nivou. Brit i Mija se nisu trudile da izgledaju doterano, te su izabrale da večeraju u opuštenom restoranu na terasi. Brit je rekla da mrzi oblačenje za posebne prilike. Mija se bojala da ni njena najfinija odeća neće biti dovoljno elegantna. Posmatrajući čoveka i ženu koji su sada stajali tik do nje, pomisli kako je donela pravu odluku. Haljina ove žene bila je od svetlucave svile smaragdnozelene boje i preko njenog vitkog tela spuštala se do zemlje. Cipele su imale vrtoglavo visoku štiklu, a dijamantske minđuše i ogrlica presijavale su se na svetlu palube. Kakav romantičan par, pomisli Mija. Dorasli su toj ulozi. A ja i Aleho – mi nikako nismo bili romantični. Mislila sam da jesmo. Mislila sam da je ta veza nešto najvažnije što mi se ikada dogodilo. Ali Brit je u pravu. Nije tu bilo romantike. Samo žudnje na prvi pogled. Osetila je kako joj se vilica steže. A ipak... ipak... volela ga je. I dalje ga voli. Volela ga je i kada je saznala za Belen. Čak i kada je shvatila da je napušta i vraća se kući u Španiju. Mrzela ga je i volela, i nikada nije prestala da ga u isto vreme i mrzi i voli, i zato nema apsolutno nikakve šanse da se okrene nekom drugom, jer se to prosto ne radi, zar ne, kada već pronađeš onog pravog. Čak i ako ga prepustiš nekoj drugoj. Ili ako ga nikada uopšte nisi ni imala. Parovi su i dalje šetali palubom, a Mija je stajala sama. Sela je na jednu od drvenih stolica poređanih duž sada već zatvorenog Terasa bara i skupila noge, položivši bradu na kolena. Brit nema pravo da je kritikuje. Ona u Sijera Boniti ima vrlo dobar život, i to će teško pronaći bilo gde drugde. Pa šta ako ne zarađuje gomilu novca ili gubi živce u surovoj borbi za uspeh? To je u stvari dobro, zar ne?


Osim toga, Alegri se sviđa tamo. Mesto je izvrsno za podizanje dece. I na svega je sat i po od Granade, velikog grada istorijom verovatno bogatijeg od bilo kog velikog grada koji poznaje. Tamo je ostala dva dana, gurala Alegru u kolicima kroz palatu Alhambra, upijajući vanvremensku lepotu građevina i vrtova i udišući miris pomorandži i kandilki, istovremeno uživajući u osmesima ženâ koje bi, pogledavši Alegru, prošaptale „Muy guapa“.5 Bile su u pravu. Alegra jeste lepa. Na Aleha. Videla je Aleha u Granadi. Znala je da će se to pre ili kasnije dogoditi. Sedeo je na trgu i pio pivo, šaleći se i smejući sa svojom pratiljom, omalenom ženom kratke crne kose i tamnih andaluzijskih očiju. Smejao se i šalio s Belen. Mija odgura kolica dalje od njih što je brže mogla, osetivši mučninu jer je shvatila da ga još uvek voli. Da će ga uvek voleti. I sada boli. Kada ga se seti. Kada se seti Gvatemale i kada pomisli na Granadu. Boli je pomisao na to kakva je naivna budala bila što je uopšte pala na njega, ne pretpostavivši da je s drugom ženom. Što je mislila da je pronašla svog savršenog muškarca. – Jeste li dobro? Podigla je glavu trgnuvši se i ugledala Lea Tajlera. Na sebi je imao belu košulju i crne pantalone, ali se u međuvremenu otarasio sakoa i leptirmašne. Njegove plave oči gledale su je pomalo zabrinuto. – Naravno. – Široko se osmehnula. – Hvala na pitanju. – Čudno je videti osobu koja je sama – rekao je. Ponovo mu se nasmešila. – Pretpostavljam da jeste. – Pomislio sam da vam možda nije dobro. Odmahnula je glavom. – Ne. Samo uživam u toplom večernjem vazduhu i... pa, znate već. – Nisam vas video na večeri – reče Leo. – A ni vašu sestru. – Ne – reče Mija. – Večerale smo u opuštenijoj varijanti. – Ni ja nisam za te formalnosti – složi se Leo. – Ali dobio sam pozivnicu za kapetanov sto, a i hrana je bila dobra. – Hrana je uvek dobra. – Miju je iznenadila njegova neočekivana ljubaznost. – Kladim se da ste odlično izgledali u smokingu. I košulja mi se dopada. Nasmešio se. Bio je vrlo privlačan kad se smeši. Ne sasvim po njenom


ukusu. Ali svejedno ugodan oku, te mu ona u sebi oprosti što je bio onako nepristojan na izletu po Grenadi, jer je, kada su izlazili iz autobusa na pristanište, uz grimasu na licu promrmljao da više nikada neće sam slistiti bocu šampanjca. Ona ne pamti kad je poslednji put doživela mamurluk na suncu, ali je ipak saosećala s njim. – Hvala. Osećam se kao kreten tako doteran, ali kada su to i svi ostali, nije toliko strašno. I Mija se nasmeši. – Znam na šta mislite. – Gde vam je sestra? – upita Leo. – Radi na svom romantičnom brodskom romančiću? Mija sad poče da se smeje. – Iznenadila bih se da je tako, mada se nikad ne zna. – Čitam onu njenu knjigu – reče Leo. – Pa... drugačija je. – Jeste li već zaplakali? – upita ga Mija. Leova vilica se steže. – Ne. – Izazivam vas. – Mija nije primetila promenu na njegovom licu. – Neću plakati – reče Leo. – Svako zaplače – kazala je Mija. – Ako vi tako kažete. Ovoga puta je osetila stegnutost u njegovom glasu, ali ne reče ništa. Bacila je pogled u stranu i ugledala još jedan par kako izlazi na šetalište. Žena je nosila tanjir na kome je stajala velika tabla čokoladne torte. Leo je ispratio njen pogled. – Ponoćna zakuska – rekao je, ponovo normalnim glasom. – Prošlo je dva ujutru – pobuni se Mija. – Još uvek poslužuju desert. – Prestaju li ikada da nude hranu? – razmišljala je naglas. – Ne verujem – odgovori Leo. – Ali čokoladna torta usred noći meni baš i ne ide. – Ni meni ne bi trebalo da ide – rekla je sumorno – ali imam osećaj da moram to da ispitam. Nemam ja Britinu volju. – Ona je izgleda jaka žena – složi se Leo. – Ne možete zamisliti koliko. – Mija se široko nasmeši. – Možda i ne mogu. Pa – reče Leo – čokoladu ću preskočiti, ali vi


uživajte. – Hvala – rekla je. – Vidimo se. Krenuo je prema krmi, a ona ga je posmatrala sve dok nije nestao u noći. Kakav čudan čovek, pomislila je. Tako je neočekivano druželjubiv. Neočekivano srdačan. Mada se s njim definitivno nešto čudno dešava. Ali, pomisli, i dalje nije za Brit. Ne bi bilo zgodno da ga vidi kao savršeno ležernog i smirenog, a onda otkrije da se u njemu krije nekakva mlakost i emocionalna nesređenost. To nikako ne bi valjalo. Možda je za mene dobar? Ta pomisao odjedanput odzvoni u Mijinoj glavi. Možda je meni potreban neko poput Lea. Neko smiren i pouzdan, čak iako je, uprkos tim trenucima topline, pomalo dalek. Neko ko će se smiriti pored mene i učiniti da zaboravim Aleha. Oštro je izdahnula. A kakve li su za to šanse kad ima trogodišnju ćerku? Koji bi čovek želeo da preuzme već oformljenu porodicu? Previše je tražiti to od bilo koga. Čak i ako bi pronašla čoveka koji bi pristao, opet bi od njega tražila previše jer bi morao da bude bolji od Aleha, a ko to može? To je nemoguće. Mija se okrenu prema zvezdama. Oklevala je, ne znajući da li da se vrati unutra i proveri čega ima na ponoćnoj zakusci. Samo ću baciti pogled, rekla je sebi i uputila se prema trpezariji. Ne moram ništa da pojedem. S obzirom na to da je tokom dana služeno zaista mnogo hrane, Mija nije mogla da veruje da se toliko ljudi s tanjirima i viljuškama sjatilo u restoran ovako kasno noću. Ali bilo je tako, a ona im se pridružila. Napunila je tanjir princes-krofnicama i tortom od čokolade i obećala sebi da će narednog dana otići u teretanu i skinuti sav višak. – Prijatno provodite veče, gospođice Makdona? Po drugi put ju je isprepadao muški glas. Okrenula se, usta punih krofni. – Gospodine Šo – rekla je nakon što je progutala povelik zalogaj – ili bi trebalo da vas oslovim nekim činom? – Zapravo, Stiv je sasvim prihvatljivo – rekao je. – Kako ste? Obrisala je krem s ugla usana. – Dobro – odgovorila je. – Drago mi je što vidim da uživate u delu našeg majstora za peciva. – Trebalo bi ga streljati – rekla je strogo. – Nije pametno ostavljati


hranu ovako na sve strane. Stiv se nasmeja. – Ljudi bi bili vrlo razočarani da nije tako. A šta je vas navelo da sami cunjate ovako kasno? Kraljica romantike spava, je li? – Kao top – reče Mija. – Obilazile smo barove da proslavimo njeno prvo predavanje koje je uspela da održi a da ne zabrlja. – Čini mi se da ona nije osoba koja bi mogla da zabrlja u bilo čemu – reče Stiv. – Izgleda mi veoma sposobno. – Da, jeste. – Ubija li vas od posla? – Pogledao ju je očima koje su govorile da se zabavlja. – Da budem iskrena, ne – priznala je. – Divno se provodim. – Drago mi je što to čujem – reče Stiv. – Nadam se da ćete imati dovoljno vremena da uživate u Afroditi, uprkos tome što ste uposleni. – I ja se istom nadam. – Međutim, moram da porazgovaram s vama o pitanjima koja treba pripremiti za Noć romantike. Mija klimnu glavom i oliže malo krema s prsta. – Neka pitanja budu razumna – uzvratila je. – Ona voli razumna pitanja. – Recite joj da daje razumne odgovore – odvratio je. – Našoj publici će se dopasti malo humora, pa bi bilo dobro ako može malo da popusti. – Snaći će se ona – reče Mija kao da je brani. – Nije toliko čvrsta kao što mislite. – Sam bog zna zašto sam to rekla, pomisli, jer Brit bi verovatno više volela da je smatraju čeličnom ledi. – Meni je samo važno da ona uradi ono što piše na reklami – reče Stiv. – Postaraću se da bude tako – obeća Mija. – Hvala vam. – Stiv se nasmešio. – Kada bi samo svi oni imali asistente poput vas. Mija razvuče osmeh. – Ja sam samo zamena. – Pa, vi ste najprijatnija zamena koju sam ikada upoznao – reče Stiv. – Oh... – Mija oseti kako joj obrazi crvene. Godinama joj se to nije dogodilo. – Ako budete imali bilo kakvih poteškoća, nemojte oklevati da mi se obratite – dodao je. – Ovde sam da vam olakšam posao. – Hvala – reče Mija.


– I još nešto, imate mrlju od krema na obrazu – rekao je Stiv i pružio joj papirnu salvetu. Protrljala je obraz, poželevši da joj hrana nije uvek koliko u stomaku toliko i na licu. – Pa, bilo bi bolje da krenem – reče Stiv. – Uživajte u desertu. – Hoću – odgovori Mija. Sladak je, pomislila je. Možda joj se malo nabacivao kad je prokomentarisao da je prijatna zamena. Nasmešila se sama sebi. Verovatnije je da je prosto ljubazan prema sestri velike zvezde. Možda bi on bio bolja kombinacija za Brit od Lea Tajlera, pomislila je odjednom. Stiv je već provalio da Brit nije tako sentimentalna i romantična. I još – a to je verovatno veliki bonus za osobu koja bi živela s Brit – bio bi odsutan veći deo godine zbog krstarenja. Tako da bi ona bila sama sa sobom većinu vremena, što i voli. Stiv bi, na kraju, mogao biti Britin savršeni muškarac. A ipak, pomisli Mija s izvesnim zadovoljstvom dok se vraćala prema kabini, i Leo i Stiv su večeras razgovarali sa mnom, a ne sa Brit. Odjednom je shvatila da mesecima nije opušteno razgovarala na engleskom s nekim muškarcem. Zaboravila je da muškarci umeju da budu i zabavni, ne samo prevrtljivi krelci koji ti slome srce. Brit začu prigušeni klik vrata kabine kada se Mija vratila. Čula ju je i kada je izašla – nikada posle alkohola nije mogla čvrsto da zaspi te bi je i najmanji šum probudio. Bila se uspravila u krevetu i zapitala šta li je, pobogu, ta njena sestra nameravala kad se tako iskrada iz kabine usred noći. Ali, naravno, sudeći prema listi događaja istaknutih u biltenu, mogla je da ode u bioskop, gde se filmovi prikazuju cele noći, ili u salu za opuštanje, otvorenu dvadeset četiri sata i gde puštaju umirujuću muziku... Brit pomisli kako bi Miji dobro došao jedan dugačak tretman u sali za opuštanje, pošto svoje dane provodi gotovo na planini i s Alegrom kao jedinim društvom. Brit to prosto nije mogla ni da zamisli. Nikada nije živela van grada i zna da nikada i neće. Uživala je u zujanju i gužvanju i osećaju da mora iznova i iznova da se dokazuje samo da bi preživela. Uživala je u saznanju da je uspešna u svom poslu i da suparnička strana kad vidi njeno ime kao nečijeg advokata, ustukne i zna da će morati da se pomuči. Uživala je da se


bori u ime svojih klijenata. Uživala je u borbi. Čudno je to, reče u sebi, kako i dalje razmišljam kao advokat. A nisam radila ni na jednom slučaju gotovo godinu dana. Ležala je nepomično u krevetu, ali je sada već bila potpuno budna i razmišljala o svojoj prohujaloj karijeri. Nije ispratila nijednu promenu u zakonu proteklih nekoliko meseci niti u bilo kom slučaju čiji bi tok bilo korisno znati. Pokušala je. Sastala se s nekim svojim starim kolegama na ručku, ali oni su uvek žurili da se vrate kod Klevina i Greja, dok ona nikad nije žurila. Razgovarali su s njom uopšteno o slučajevima, nisu mogli da je upute u detalje, tako da nije sve kao što je bilo. U svakom slučaju, nije tako jednostavno ostati u kontaktu jer ona previše vremena provodi šetajući tamo-amo preko Irskog mora ili se sastajući s izdavačima u raznoraznim zemljama. I onda, iako i dalje ume da razmišlja kao advokat, ona to više nije. Ima trenutaka kad pomisli kako joj više nikada neće biti dopušteno da se vrati toj profesiji. Biti uspešan advokat je sve za šta je marila kad joj se brak srušio kao kula od karata. Nije to nikakva zamena, rekla bi sebi, za to što je veza s Ralfom bila potpuni promašaj. Nije radila prekovremeno samo da bi dokazala sebi da je u pravu. Radila je jer je to ono što je oduvek želela. A posao joj je pomogao da zaboravi koliko je luda i naivna bila kada se za njega udala. Kada je napravila, kako ona to u svojoj glavi zove, svoju vlastitu veliku grešku. Kada je objavila da će napustiti Ralfa, svi su je gledali sa čuđenjem ublaženim izvesnim predosećanjem da će se stvar tako i završiti. Nisu bili baš toliko iznenađeni što njihov brak nije uspeo, mada su pogrešili u proceni razloga tog neuspeha. Ona to zna. Doduše, jesu se iznenadili što je odlučila da tako munjevito raskrsti sa svim. A ima li svrhe, pitala je Brit Polu kad je otišla da je obavesti o svojoj nameri, ostati u vezi osuđenoj na propast? Pola joj je sugerisala da je brak nešto na čemu mora da se radi, da svakome s vremena na vreme to postane naporno i da je greška napustiti brod na prvi znak nevremena. – A greška je i udati se za pogrešnu osobu – rekla je Brit odlučno. – Ja i Ralf smo kao nebo i zemlja. – Zašto si se kog đavola uopšte udala za njega? – upitala je Pola. – Čemu tolika žurba?


To je bilo pitanje koje je i Brit sama postavila čim je uvidela da živi s potpunim strancem. Da je sklopila pravno obavezujući ugovor sa osobom koju jedva poznaje. I s nekim s kim više ne može da živi, znala je to. – Spavaš? – prošaputala je Mija u mraku. Shvativši da je Mija sigurno osetila da leži budna, Brit se uspravi u krevetu. – Gde si nestala? – upitala ju je. – Nisam mogla da zaspim – reče Mija. – Pa sam otišla da se prošetam, srela Lea Tajlera i Stiva Šoa, a onda sam se bacila na grickanje čokolade sa zakuske. – Aha. – Izvini ako sam te probudila. – Nema veze. – Mnogo je lepo gore na palubi – rekla je Mija i otvorila vrata od kupatila. – Vrlo, vrlo romantično! – Zasmejuljila se. Brit je zatvorila oči i slušala zvuke svoje sestre koja je prala zube. Romantika traje tek trenutak, pomislila je. Istina je da jad u tebi ostaje mnogo, mnogo duže.


9. Mesto: ostrvo Espada Vreme: vedro; vetar: istočni, jačine 4; temperatura: 28°; pritisak: 1014,3mb I Brit i Mija su narednog jutra spavale duže nego inače, a probudilo ih je tek kucanje na vratima, koje je značilo da je stigao doručak. Budnija od svoje sestre, Mija navuče ogrtač i sačeka da poslužitelj spusti srebrnu tacnu na sto. – Srećno u potrazi za blagom – rekao je na izlazu. Potraga za blagom! Mija je potpuno na to zaboravila, ali ju je ova vest sasvim razbudila. – Mislim da ću ostati ovde da se izležavam – reče Brit pospano. – Ti idi i špartaj po ostrvu tražeći te kokose ili šta je već u pitanju. – Ustaj – naredi joj Mija. – Ovo radimo zajedno. Ti i ja. Tim sestara Makdona. Brit zevnu i prevuče čaršav preko glave. – Nas dve nikada nismo bile u timu. – Sada jesmo – reče Mija. – Ajde, ustaj, lenja bubo. Kada se Brit konačno izvukla iz kreveta i popila čašu sveže ceđenog soka od pomorandže, obe se spremiše za put na ostrvo Espada. Već je bilo prošlo deset sati kada su se spustile do brodića. Stiv Šo, koji je ćaskao s kormilarom, nasmešio im se. – Pomislio sam da možda nećete poći – rekao im je. – Vi ste praktično poslednje sišle s broda. – Zaista? – Brit je bila začuđena. – Svakako. Jedini koji su ostali na brodu su Sampsonovi, ali oni oboje imaju preko osamdeset godina. Ester Sampson mi je kazala da u svojim poznim godinama ima pametnijeg posla nego da čeprka po pesku i traži neke tamo školjke ili davno izumrla stvorenja koja treba doneti nazad, i da je sa žaljenjem rešila da još jedan dijamant u kolekciji prosto nije vredan


tog truda. Mija se smejala. – Bogata kuja. I jesu li predmeti uočljivi ili ne? – Videćete i same. Sad požurite. Njih dve se ukrcaše na brodić, a Mija se nasmeši za sebe. U zadnjem delu brodića, sa zelenim kačketom navučenim preko očiju, sedeo je Leo Tajler. – Zdravo, zdravo – rekla je i sela naspram njega. – Kako ste ovog jutra? – Dobro – rekao je. – Jeste li ostali do kasno? – Već je i pre toga bilo kasno – reče Mija. – Ali moram priznati da jesam otišla na zakusku. I ako budemo morali da se bacimo u ozbiljnu potragu po ostrvu, stajem prva u red. Moraću da skinem jedno hiljadu kalorija. – Inače, hrkala si – prigovori joj Brit. – Nisam! – Jesi. Zbog tebe sam satima bila budna. Zato sam jutros bila onako pospana. Znači, nema više čokolade u pola noći posle onoliko mohita. Mija se isplazi sestri. – Prestani – reče Brit – Leo će pomisliti da se ponašamo kao deca. – Danas se nekako i osećam detinjasto – reče Mija. – Tako radosno i praznično. – Pa, valjda smo i zaslužile jedan slobodan dan – složi se Brit. – Slobodan dan! Izgleda da si zaista počela da uživaš – reče Mija. – Jao, zar ovo nije predivno? – Sklonila je kosu sa lica i zagledala se pravo pred sebe. Ostrvo je svetlucalo na jutarnjoj svetlosti. Dugačko i usko, bilo je gotovo potpuno prekriveno zelenilom, a široka traka savršeno belog peska u polukrugu oivičavala je tirkizni zaliv. Ogromni pelikan sedeo je na stubu drvenog, od sunca izbledelog mola, na kome su ih čekali oficiri u belim uniformama. – Dobro došli na ostrvo Espada. – Jedan od oficira im se nasmešio kad su pristali uz dok. – Nadamo se da ćete se ovde lepo provesti i biti uspešni u Potrazi za blagom – predao je Miji kovertu zlatne boje. – Zagonetke su unutra. – Trebaju nam dve koverte – reče Mija. – Leo nije s nama.


– Mija! – Brit se namršti. – Pa, nije – istaknu Mija. – Za svaku kabinu je određena jedna, a Leo je u drugoj kabini. A i sigurna sam da prsten želi sam da osvoji. Osim toga, možda je on izuzetno nadaren i nije mu potrebna pomoć. – Nisam izuzetno nadaren – reče Leo. – Niti mi je potreban prsten, molim lepo. – Verovatno će vam onda dati dugmad za manžetne, ako vam se to više sviđa – reče mu Mija. – Ali uvek možete da se opredelite i za dijamantski prsten! Nikad ne znate kada će vam zatrebati. – Nestašno mu se nasmešila, ali Leo ne reče ništa i Mija prepozna na njegovom licu onu istu nelagodu kao i prethodne večeri. – Ili ga prosto možete prodati – dodala je blago. Brit lako gurnu svoju sestru. – Pusti čoveka na miru – rekla je. – Ako želi da izbegne ovo traganje koje će se očevidno pretvoriti u stampedo, to je njegova stvar. – Pogledala je u Lea. – Izvinjavamo se – rekla je. – Ono što radite samo je vaša stvar. – Da, ali Leo, stvarno morate da učestvujete u Potrazi za blagom – reče Mija. – Bilo bi šteta da to propustite. – Pusti to, Mija – reče Brit koja je takođe primetila napetost na Leovom licu. – Idemo prema plaži da potražimo te predmete. Dok je koračala duž pristaništa, moglo se videti da su njene duge noge već uhvatile tamnozlatastu boju. Mija je malo oklevala, ali je ipak pošla za njom. Plaža je već bila prepuna putnika s Afrodite, te im je trebalo malo vremena da pronađu slobodne ležaljke, koje su potom odvukle u hlad ispod jedne palme. – Zbog tebe sam ispala glupa pred Leom – požalila se Mija dok su spuštale svoje torbe na ležaljke. – Pričaš sa mnom kao da sam neka klinka. – Čoveku se ne ide u tu Potragu za blagom – reče Brit. – Bilo mu je neprijatno zbog tebe. – Nije tačno. – Mija namesti naočare za sunce. – Sviđa mi se Leo. Sinoć smo baš dugo ćaskali na palubi. Sladak je, iako deluje pomalo odbojno. U stvari, mislim da je stidljiv. Ne bih učinila da se zbog mene oseća neprijatno. – Kako god – reče Brit nehajno.


Mija taman zausti da se pobuni, ali se predomisli. Nema svrhe svađati se s Brit, jer ona u raspravama uvek izlazi kao pobednik. Mija ne može da pomene nijednu situaciju u kojoj je njena sestra izvukla deblji kraj, čak ni kada je bilo očigledno da nije u pravu. Ima ona neku misterioznu sposobnost da preokrene stvari u svoju korist, i ma koliko osećali da ste u pravu, ako vas Brit propusti kroz šake, do kraja rasprave više nećete biti sigurni ni u sopstveno mišljenje. – Pa, hajde – rekla je pomirljivo – otvori kovertu i pročitaj šta treba da radimo. Očigledno mnogo zaostajemo. – Mahnula je u pravcu plaže, gde su ostali putnici s broda ili energično šetali gore-dole, čitajući sa svojih papira i divlje gestikulirali, ili su zbijeni stajali pod palmama, udubljeni u živ razgovor. – Ima deset zagonetki koje treba rešiti – reče Brit kad je izvukla karticu. – I treba sakupiti pet predmeta. – Namrštila se. – Ne mogu da verujem da traže od nas da odnosimo stvari sa ostrva. Šta bi s njihovom ekološkom politikom? – Neće nam tražiti da donesemo ništa toliko bitno – reče Mija. – Verovatno nikakav autohtoni predmet. Što je samo po sebi nagoveštaj, zar ne? – Verovatno si u pravu... uostalom, znam koja je prva stvar koju traže – kazala je Brit – „Vratite nazad trenutak što u vama plovi.“ Zar ne misliš da bi to mogla da bude karta za ukrcavanje na ovo plovilo koje nas je dovde dovelo? – Eto, vidiš! – uzviknu Mija, u trenutku zaboravljajući na svoju zlovolju prema sestri. – Znala sam da ti je mozak kao stvoren za ovo. Zajedno su tumačile pitanja. Brit ih je forenzički analizirala, a Mija naslepo pogađala, ali su obe u većini slučajeva dolazile do istih zaključaka. – Idem po neko piće – reče Brit kada su rastumačile sve što su mogle i sakupile većinu predmeta. – Možda će mi malo osvežiti mozak. – Prišla je do bara koji je posada broda postavila blizu mola. Mija pokupi listu sa zagonetkama i zagleda se u nju, mada joj je bilo teško da se koncentriše na tako idiličnom mestu. – Evo. – Brit se vratila s nekom voćnom mešavinom. – Pretpostavila sam da si i ti žedna.


– Hvala ti. – A odgovor na pitanje o Gospodinovoj Slasti je Oficir Kiselica – reče Brit. – A? – Lik pored bara. – Brit pokaza prstom na mesto gde je stajao jedan od Afroditinih oficira, zagledan u osoblje bara, kome je bela kapa čvrsto stajala na obrijanoj glavi. – On se zove oficir Kiselica.6 Mija se zasmejulji. – Jesi li sigurna? – Sto posto. Znači, ostaje nam još jedan. „Možda se krije u imenu pravde, ili je samo u mom imenu. Ime je ono što se traži.“ – Mija ponovo pročita ono što je pisalo na papiru. Ništa joj tu nije imalo smisla. – Da nije mač pravde? – upita se Brit. – Ali ovde ne vidim nikakav mač. – Možda uopšte nema veze s mačem. Možda je samo pravda u pitanju – reče Mija. – Da nije to neki pravni termin? – Čak i da jeste, i dalje nema smisla – reče Brit. – Trebalo bi da svako može da nađe rešenje. Ne samo osobe s pravničkim znanjem. – Valjda si u pravu. – Mija se zavali u ležaljci i zaključi da se dosad dobro držala u rešavanju zagonetki, ali da je ova stvarno previše komplikovana. – Pa, dobro, izgleda da smo većinu odgonetnule. Sigurna sam da će to biti dovoljno. Brit je strogo pogleda. – Biće ljudi koji su ih sve rešili. I povrh toga sakupili sve skrivene predmete. Uvek ih ima takvih kada su u pitanju ovakva dešavanja. Mija pogleda u Brit i rukom zaštiti oči od zaslepljujućeg sunca. – Da li ti to redovno učestvuješ u potragama za blagom? – Ne, ali to ti je isto kao u kućnim kvizovima – reče Brit. – Ima ljudi koji se na njima redovno pojavljuju, na sva pitanja znaju odgovor i uvek osvoje nagradu, tako da protivnički tim, koji je jedva skrpio dovoljno ljudi, uvek izgubi. – Ne verujem da je iko došao na Afroditu samo da bi osvojio nagradu. – Mija, draga moja, taj prsten vredi pet hiljada dolara. Možda nisu došli specijalno zbog njega, ali sam sigurna da su prilično ozbiljni u nameri da ga


osvoje. A i mi bi trebalo isto da se ponašamo. – Ja jesam ozbiljna, ali neću dozvoliti da mi to upropasti dan. Prošetaj se malo i vidi možeš li da nađeš morsku zvezdu – rekla je Mija. – To je poslednji predmet, je l’ tako? Mada mi je vrlo čudno što treba pronaći morsku zvezdu. – Naravno! – Brit se lupi dlanom po čelu. – Ne treba tražiti pravu morsku zvezdu. Nego amblem morske zvezde. A on je na štapićima za koktel! – Zgrabila je piće koje je donela Miji i izvukla štapić. – Vidiš? – I evo ponovo našeg štrebera – rekla je Mija, ali se nasmešila sestri. – Da ti predložim nešto: razmisliću o ovom drugom tragu ako me pustiš da sklopim oči. – Važi. – Brit se podiže s ležaljke i ukloni fin peščani prah sa svoje haljine za plažu. – Idem da prošetam da i sama razmislim o tome. Leo Tajler je ipak popustio i potražio kovertu sa zagonetkama za potragu. Sedeo je na ležaljci i gledao u listu, ali uputstva nije čitao. Očigledno apsolutno nije nameravao da osvoji dijamantski prsten. Već ima jedan takav kod kuće, udobno smešten u marinskoplavoj kutijici, a koji ga je koštao znatno više od ovog koji nudi Plava laguna. Vanesina majka je bila ta koja mu ga je vratila. Oseti mučninu pri samoj pomisli na to. I dalje mu se povremeno sloši kada pomisli na Vanesu i to kako život u sekundi može zauvek da se izmeni. I koliko mnogo vremena treba da prođe da čovek konačno prihvati tu promenu. Jednog jutra se probudio sav srećan. Na spavanje je otišao paralisan od očaja. Ponekad se pita da li će ta paralisanost ikada proći. Zurio je u vodu modroplave boje koja je lenjo udarala u obalu. Putnici koji su ili rešili sve zagonetke ili odavno digli ruke od svega prskali su se u moru, smejali i šalili, a topla voda svetlucala je od odblesaka sunca. Trebalo je da zajedno budemo ovde, pomisli Leo. Tako je moralo da bude. Mislio sam da smo savršeni jedno za drugo. Ali samo sam se zavaravao. Jedna žena koraknu u stranu kako bi izbegla loptu za plažu koja je poletela u pogrešnom pravcu. Podigla ju je i ponovo bacila u vodu, a njeno gipko, blago osunčano telo savršeno se isticalo naspram belog kupaćeg


kostima koji je na sebi imala. Leo prepoznade Brit Martin. Kraljica romantične fikcije. Ljudi su razgovarali o njoj dok su onog dana čekali da predavanje otpočne. Svi su kazali da ih je Gospodin Savršeni rasplakao. Nijedna knjiga nikada nije rasplakala Lea. Očekivao je da će predavanje biti o muškim neuspesima na romantičnom i emotivnom frontu. Očekivao je nekakvu praznu priču o tome kako su oni kao pol beznadežan slučaj. I uprkos tome što je, nakon večere s Brit i Mijom, okarakterisao spisateljicu kao pomalo hladnu, očekivao je da će se taj led istopiti kada bude pričala o ljubavi. Nije bila baš sasvim hladna, ali nije bila ni upola onoliko vatrena koliko je zamišljao da će biti. I na kraju, razgovor je bio nadasve praktičan, mada, s njegove tačke gledišta, nije mu ni na koji način pomogao da išta bolje razume žene. Vrlo je privlačna, pomisli Leo. Nekako drugačija s podignutom kosom i bez one silne šminke koju je imala na predavanju. Ovako bolje izgleda, manje veštački i, pomislio je, opuštenije. Zapitao se da li je naporno biti romantičan sve vreme. Pretpostavio je da bi čak i ženi moglo u nekom trenutku sve to da dojadi. Brit okrenu glavu u njegovom pravcu i pogledi im se sretoše. Bilo mu je pomalo neprijatno što ga je uhvatila kako je odmerava. Ona mu se blago nasmešila i pošla prema njemu. – Zdravo – rekla je dok se probijala kroz dubok beo pesak nekoliko metara od njegove ležaljke. – Bože, što je ovo naporno za listove. – Hoćete li sesti da se malo odmorite? – Iznenadio je samog sebe upitavši je to. – Hvala. – Spustila se na ivicu susedne ležaljke. – Jeste li odgonetnule sve tragove? – upitao ju je. – Ma, jeste li ludi? – Nasmešila se. – Veoma su teški. Vi ste ipak popustili i rešili da okušate sreću? – Ne zbog nagrade – rekao je. – Iz zadovoljstva. – I kako napredujete? – upitala je. – Ne mogu da provalim broj tri. – Onaj s mačem. – Napravila je grimasu. – Ni mi taj nismo rešile. – Pa, šta ćete. – Nije mogao da se seti ničeg drugog što bi rekao. Bilo mu je nekako neprijatno dok je razgovarao s Brit, mada ni sam nije znao


zašto. Možda zbog činjenice da ona zarađuje tako što piše o ljubavi. Ili, pomislio je, možda jer je u Gospodinu Savršenom pisala o seksu, napisavši čitavu, vrlo deskriptivnu stranicu o jednom erotskom činu, što ga je dočekalo potpuno nespremnog. Prelistavao je knjigu pre nego što je počeo da je čita i zaustavio se (kako li se samo to dogodilo? upitao se; to mu svakako nije bila namera) kod scene u kojoj neki lik po imenu Džek započinje igru sa ženom po imenu Frančeska. Činilo mu se da je Džek (u Frančeskinim, a po svemu sudeći i u Britinim očima) vešt, nežan ljubavnik. Svakako je dobio željenu reakciju od Frančeske. Leo se zamisli oko činjenice da žene opisuju muškarce kao vešte i nežne. A, dodao je u sebi, ako veština dolazi s praksom, da li žene uopšte žele da njihovi muškarci budu baš toliko vešti? Na kraju, ako im je to prvi put, a njegova veština je na visokom nivou, ona će biti primorana da se zapita s kim je bio u prilici da sve te pokrete uvežbava. I koliko često. Stvari nikada nisu toliko jednostavne kao što piše u knjigama, pomisli Leo. Zbog čega on inače i ne čita takve tričarije. Lično mu se dopadaju knjige o istoriji staroga veka. U njima ima mnogo seksa, ali on nije zakomplikovan ničim drugim. Drevne civilizacije su imale pametnijeg posla nego da psihoanaliziraju fizičko izvođenje. – Trebalo bi da se vratim sestri – reče Brit nakon što su skoro pet minuta sedeli jedno do drugog bez reči. – Ona pokušava da odgonetne poslednji trag. – Naravno. Vidimo se. Bilo kako bilo, pomisli Leo dok ju je gledao kako se udaljava, kladim se da je ova romantična spisateljica dobra u krevetu. To treba da bude još jedna njena veština. Zar ne? – Vidim da si se zbližila s gospodinom Tajlerom – reče Mija kada se Brit vratila. Zelene oči igrale su joj od zadovoljstva. – Bili biste divan par. Nekoliko puta mi je to palo na pamet. – Pogledala je svoju sestru sramežljivo. – I ti i on ste po svemu sudeći jake, povučene ličnosti. Iako mi se čini da je njega lakše pripitomiti nego tebe. – Nemoj da si blesava – reče Brit. – Ti si se sastala s njim na palubi pod mesečinom. – Zažmirkala je zbog jakog sunca. – Pošto je on ovde sam


i očigledno je dobrostojeći, čim može sebi da priušti apartman na Afroditi, možda bi trebalo da ga staviš na listu potencijalnih. – Brit Makdona! – uzviknu Mija. – Apsolutno ne nameravam da bilo koga uzimam u obzir. I nema veze što je Leo Tajler možda privlačan, nije moj tip. Brit se iskreno, od sveg srca nasmeja. – To žene u knjigama uvek kažu. I baš tada, uprkos sebi, padnu na šarm romantičnog heroja. – Ne i ja – reče Mija odlučno. – Osim toga... – Ponovo je bacila pogled na plažu. – Sad razgovara s našom zahtevnom manekenkom. Čini mi se, pošto je on jedini slobodan muškarac na ovom putovanju, da su sve oči očigledno uprte u njega. Brit se okrenu na svojoj ležaljci. Mija je bila u pravu. Leo je razgovarao s Pipin Kostel, koja je na sebi imala drečavocrveni trakasti kupaći koji je isticao njene napravljene sise i duge, duge noge. Kosa joj je danas bila vezana, a lice zaklonjeno velikim slamenim šeširom u istoj crvenoj boji. – Možda je ona njegov tip – reče Brit suvo. – Možda su žene s dopravljenim grudima i zvonkim smehom uvek savršen tip za svakog muškarca. To ne bilo dobro za njenu karijeru, sutra malo!, pomisli Mija dok je posmatrala kako Pipin nežno dodiruje Lea po ruci, a onda pokazuje u pravcu broda. Načisto je pala na njega. – Imaš li sreće s onom zagonetkom? – Brit prestade da posmatra Lea i Pipin i ponovo uze listu pitanja za Potragu za blagom. – Ne – namrštila se Mija. – Gledala sam svuda naokolo ne bih li naišla na nešto što podseća na mač, ali... – Mislim da bi u pitanju mogao biti naziv mača – reče Brit zamišljeno. – Mada je jedini koji ja znam Ekskalibur. – O! – Mijini obrazi najednom se zarumeneše. – Espada. To je rešenje. – Espada? Ostrvo? – Brit ju je upitno gledala. – Zašto bi tražili ime ostrva? – Jer na španskom to znači mač – reče Mija sva uzbuđena. – Samo nisam razmišljala u pravom smeru. Ali ako malo bolje razmisliš, ostrvo upravo tako i izgleda – dugačko je i uzano, a ovaj deo bi mogao da predstavlja zaobljenu dršku mača.


– Pun pogodak! Miji se učinilo da je u Britinim očima blesnuo izraz poštovanja i zadovoljno se nasmešila. – Znači, prsten je naš – reče ona. – Odgonetnule smo sva pitanja i sakupile sve predmete i najjače smo! Napred, tim Makdona! Brit se takođe smejala. A Leo Tajler, koji je prolazio plažom s Pipin, video ih je kako, tu na pesku, bacaju jedna drugoj petaka. – Jeste li pročitali njenu knjigu? – upita Pipin, koja ga je videla kako posmatra sestre Makdona. On slegnu ramenima. – Onako, ovlaš. – Svi kažu da je srceparajuća – rekla mu je Pipin. – U to baš nisam sigurna. Dobra jeste, naravno. Doduše, ne toliko dobra koliko je hvale. Pretpostavljam da Džek Hejz kao lik jeste zgodan i divan, ali ja više volim muškarce realnijih kvaliteta. Leo se iznenada nasmeši. – Dok ne pronađeš jednog i ne pokušaš da ga promeniš. Pipin se smejala. – Valjda je tako. Ali nadam se da neću preterati. – To se još nije desilo. – Volim da moj muškarac bude muškarac – reče Pipin. – Drago mi je što čujem da imaš stav. – Jeste. Imam karijeru i svoje stvari. I muškarac bi trebalo da ima karijeru i svoje stvari. Vanesa se stalno žalila na njegovu karijeru. Da im oduzima previše vremena. Da njemu to znači više nego njoj njena. Bila je u pravu u oba slučaja. Ali nije mu ta karijera značila više od nje. Šta god mislila. – Hajdemo. – Pipin ga najednom uhvati za ruku. – Previše razmišljanja, malo delanja. Vreme je za kupanje! – Ja nisam... – Ali Leo nije stigao ni da završi rečenicu, a ona ga gurnu u sjajno more i zagnjuri ga u vodu.


10. Mesto: Kurasao, Holandski Antili Vreme: delimično oblačno s povremenom tropskom kišom; vetar: severoistočni, jačine 2; temperatura: 28°; pritisak: 1012,7mb Narednog jutra prispele su na Kurasao, ostrvo čiju luku okružuje niz raznobojnih kuća nalik kućicama za lutke i čija je holandska arhitektura podsećala Miju na mesec dana koje je provela u Amsterdamu. Mada je u Amsterdamu bilo daleko hladnije. Tamo je otputovala u januaru, kada je vreme ledeno i kada se ljudi obučeni u debele zimske jakne klizaju po otvorenim klizalištima. Ovde se ljudi šetaju ulicama u letnjim pantalonicama bleštavih boja i majicama bez rukava. Kako je Kurasao najkomercijalnije i najrazvijenije od svih ostrva koje su do tada posetile, odlučile su da odu u kupovinu, razdvojivši se kada su prešle preko visećeg mosta koji je vodio do lučkog grada Vilemstada, uz dogovor da se kasnije nađu na kafi u jednom od uličnih kafića. Mija zaista dugo nije išla u kupovinu te joj je šetnja od radnje do radnje bila pravo uživanje, da čežnjivo posmatra robu u dizajnerskim autletima, ali da kupuje u nekonvencionalnim radnjama. Odlučila se da Alegri kupi karipsku lutku koja se osmehuje (Miji se slatka lutka mnogo dopala, ali pošto je njena ćerka trenutno bila u vrlo destruktivnom periodu, pitala se koliko će dugo igračka potrajati), kao i jarkožutu majicu i odgovarajući šorts. I ćerki je kupila majicu još u Grenadi, a cilj joj je bio da donese po jednu iz svake luke koju posete. Nešto ranije je stigla u sladak mali kafić kraj vode, s kariranim prekrivačima na stolovima i suncobranima jarkih boja, i naručila sok od sveže ceđenog voća dok čeka Brit da stigne. Zatim je, pošto je kod kuće bilo veče, pozvala Alegru, kao što je svakog dana činila, koja je zvučala uobičajeno srećno i zadovoljno. Mija nije bila sigurna kako bi trebalo zbog toga da se oseća. Svakako nije želela da se Alegra oseti napuštenom ili nevoljenom dok je ona na putu,


ali njena ćerka bi s njom ne baš suvislo razgovarala svega jedan minut, a onda bi završila razgovor bacivši slušalicu i viknuvši nekom od svoje braće da je sačeka, jer eto nje. Mija je znala da treba da bude srećna što se Alegra tako lepo provodi s dečacima, ali joj kroz glavu prođe zabrinjavajuća misao da možda neće hteti da se vrati kući. Naposletku, igranje s Lukom i Barnijem i slobodan pristup nintendu, kao i sveukupni dobar provod, učiniće da joj Sijera Bonita spram svega toga deluje previše pitomo i dosadno. One tamo, zaboga, nemaju ni satelitsku televiziju! A nema ni neke druge dece s kojom bi se igrala u blizini njihove kuće, koja se nalazi na svega kilometar od grada vazdušnom linijom, ali do koga ima pet kilometara vožnje autom krivudavim planinskim putem kojim se vrtoglavo spušta u dolinu i koji je užasavao Miju kada se tu doselila. Alegri to ranije nije smetalo. Bila je srećna kada bi ujutru pošla u gradski vrtić, vratila se kući za popodnevni odmor, a noću se igrala s Mijom. Ali hoće li biti usamljena kada se sada budu vratile kući? Da li je način na koji živi sa svojom ćerkom ispravan? Da li je fer prema njoj? Mija duboko uzdahnu i otpi gutljaj soka na slamčicu. Smatrala je da je dobra majka, da je majčinstvo njen jedini stvarni uspeh, ali sada više nije bila sigurna. – Ćao. – Brit, skuvana i oznojena, u prsluku vlažnom od znoja, baci gomilu kesa na sto. – Kasnim li? Mija odmahnu glavom. – Ja sam poranila. Iscrpla me ova kupovina. – Šta si uzela? – Ništa uzbudljivo. Ali kupila sam neke lepe stvari za Alegru. – Mija je pokazivala svojoj sestri šta je sve kupila, a Brit naruči sok za sebe i još jedan za Miju, i uze podmetač za pivo da se rashladi. – Lepo je to – reče Brit i pomeri naočare za sunce navrh glave. – Taj šorts je mnogo sladak. Teško je poverovati da smo i same nekada bile tolicne. – Možda neće biti toliko mala kada se budemo vratile – reče Mija. – Raste neverovatnom brzinom. Ovo je broj veće od onoga što nosi. – Izgleda da ti kroz ruke prođe mnogo odeće za decu. – Po Britinom tonu se videlo da je tek sad shvatila da deca rastu.


– Aha. Ali super je što tamo gde mi živimo nema ove dizajnerske groznice – rekla je Mija. – Barem ne među decom. Tinejdžeri su druga sorta; stil je kod njih u prvom planu. – Meredit mi uvek zvoca kako treba da obnovim garderobu – primeti Brit. – Kad god treba da idem na neku od onih prokletih večera, ona ispituje šta sam obukla i kuka mi kako bi trebalo da nabavim nešto bajno kod Stele. Mija se nasmeja. – Ja ne bih trošila tako svoj novac, ali ako možeš to da priuštiš, što da ne? – To onda nisam ja – reče Brit. – U srcu nisam glamurozna osoba. Kao i cela ova stvar s Bridžitom: kosa i sjaj za usne i ostalo. Sve je to potpuno drugačije od onoga što ja zaista jesam. – To je jedan drugačiji deo tebe, ali si svejedno ti. Šta ima loše u tome da kupiš neku lepu stvar ako možeš sebi to da priuštiš? Dobro, sva ta pompa s Bridžitom je malo preterana, ali tebi malo glamura zaista lepo stoji. – Ja sam najgori kupac na svetu – reče Brit. – Odeća me dovodi do suza. Novac trošim na korisne stvari poput vrhunskih usisivača i tako toga. Mija je pronicljivo pogleda. – Znaš šta nije u redu s tobom? – Šta? – Nasledila si mamin katolički osećaj krivice i tatinu protestantsku radnu etiku. Nerado trošiš novac tek onako jer to vidiš kao greh i misliš da je đavo tu umešao prste za one koji nemaju šta da rade. Brit prasnu u smeh. – U pravu si – složila se. – Međutim, kako bih ti dokazala da me ne privlače isključivo usisivači... – Preturala je po stvarima u kesama i izvukla jedan paketić s prugicama, uvezan crnom trakom – uzela sam ti jednu sitnicu. – Šta? Kada? – Dok sam bila u kupovini. – Zašto? – Ne mora da postoji razlog – reče Brit. – To je samo poklon. – Pa, dobro, hvala. – Mija poče da odvezuje mašnu. – Samo sam se zapitala šta te je... – pogledala je kutiju pre nego što će je otvoriti – Brit... – Poklončić. Samo sitnica. Rekla si da ti treba jedan takav. Mija otvori kutiju i pogleda u tag hojer ručni sat.


– Brit Makdona! Ovo je skup sat. I uopšte nije sitnica. Stvarno nije trebalo... – To je vrlo praktična sitnica – rekla je Brit. – Bio ti je potreban novi sat. Na ovom ostrvu se ne naplaćuje porez. Stvari su jeftinije. Pa, zašto da ne? Mija je zurila u nju. Britina naprasna velikodušnost ju je zapanjila. Njena sestra je bila vredni sakupljač džeparca kad su bile male, uvek je imala skrivenu kamaru para za hitne slučajeve, iako njih nikada nije bilo. Čak ni kada je njena pravnička karijera uznapredovala, nije trošila novac na luksuziranje. – Divan je, ali... – Neka ti to bude kao bonus – reče Brit. – Zbog čega? – Zbog toga što si pomogla oko predavanja. Za savete koje si mi posle dala. I što ćeš mi večeras pomoći oko sutrašnjeg časa. – Večeras radimo? – Svakako – reče Brit. – Tako da to u stvari i nije poklon. To ti je prekovremeni rad. Dok su se približavale Afroditi, iznenada pljusnu topla tropska kiša i one otrčaše prema mostiću da ne bi pokisle do gole kože. – U stvari, imam još jedan zadatak za tebe – rekla je Brit kad su ušle u kabinu, a Mija uzela peškir da istrlja kosu koja je od kiše postala kovrdžava, više nego ikad. – Možeš li da svratiš na radionicu za ljubitelje muzike u četiri? – Zašto? – Mija je prestala da trlja kosu i zbunjeno pogledala u Brit. – Želim da vidim kako to izgleda – objasnila je. – Ti možeš da hvataš beleške. – O obožavanju muzike? – Mija je delovala zbunjeno. – Ne, nego o tome kako predavač to radi – reče Brit. – Šta čini da predavanje bude zanimljivo. Ako uopšte bude tako. – Zašto sama ne odeš? – Mija uze četku da očešlja kosu. – Jer ne želim da me tamo vide – reče Brit. – Ljudi će se možda zapitati zašto sam došla.


– Možda će pomisliti da si tamo jer te interesuje muzika – reče Mija blago. – Ili da hvatam fazone. – Pa to i radiš! – Ali ne želim da oni to znaju. Mija je razdraženo pogleda. – Ti si najluđa osoba koju znam, Brit Makdona. – Samo idi, hoćeš li? – Dobro, hoću. Ali ako sve bude bilo o džezu, dobićeš batine. Znaš da ga ne podnosim. Predavanje je, zapravo, bilo o muzici Čajkovskog i Šopena. Mija je bila vrlo iznenađena što je uspela da prepozna poveliki broj sonata i simfonija, a da nikada pre nije sebe videla kao ljubitelja klasične muzike. To što ih zna s televizijskih reklama verovatno je ne čini previše učenom, priznala je sebi, ali barem je uspela da deluje tako. Predavač, Eron Saks, dirigovao je mnogim orkestrima, tako da je savršeno vladao materijom. Mija je primetila da na njegovom licu nije bilo onog stegnutog, pomalo uplašenog izraza koji se mogao videti kod Brit za vreme njenog predavanja, kao i da lako komunicira s prisutnima. Puštao je mnogo muzike i davao im dosta vremena da s njim i ostalim prisutnima porazgovaraju o tome šta su čuli, tako da se Mija iznenadila kad je shvatila kako je brzo prošlo sat vremena. – Drago mi je što vas vidim ovde – rekla je Ajlin, koja joj je mahnula kada je ušla u salu. – Divan je, zar ne? Mija baci pogled na dirigenta. Zaista je, mora da prizna, vrlo poletan i sasvim onakav kako ona zamišlja da bi dirigent trebalo da bude. Na predavanje je došao u odelu, što mu je davalo na ozbiljnosti, koju su pojačavali njegova srebrnasta, gusta kosa i čeličnoplave oči. – Zna čovek šta radi. – Imam sve njegove snimke dok je dirigovao u Filharmoniji – reče Ajlin. – Čak sam bila na jednom izvođenju u Njujorku pre nego što se povukao. – Bože, pa vi ste pravi obožavalac. – Zato su krstarenja Plave lagune izvrsna – reče Ajlin u poverenju. –


Imate priliku da vidite talentovane ljude kojima se divite, a možete i da prozborite s njima. – Da li dolazite na Brit... Bridžitino predavanje sutra? – Naravno. Prosto obožavam to što ona radi. Nadam se, doduše, da će nam dati mnogo više saveta o pisanju. Ja sam, vidite, proživela vrlo zanimljiv život, i sigurna sam da bi od toga ispala fantastična knjiga. – Zaista? Blago vama – reče Mija. – Da, bila sam prilično živahna pre nego što sam upoznala Džona – reče Ajlin. – On ne zna ni polovinu. – Znaće ako budete pisali o tome. – Biće to roman – rekla je Ajlin. – Nikada neće pogoditi. – Naravno. – Mija nije baš bila sigurna u to. – U svakom slučaju, recite svojoj sestri da ću sutra doneti svoj primerak na potpisivanje – reče Ajlin. – Nude li popust za kupovinu u knjižari broda? – Deset posto. Dobra je to ponuda – reče Mija brzo. Budući da je Britin asistent, smatrala je važnim da joj obezbedi što veću prodaju. – Mislila sam da kupim nekoliko za poklon i dam da mi ih potpiše – reče Ajlin. – Mogu ih podeliti prijateljima u toku godine. Neću morati da brinem o rođendanima narednih nekoliko meseci. – Odlična ideja. – Pa, moram da bežim. Nalazim se s Pipin u spa centru za dvadeset minuta. Idemo na tretman celog tela. Mija izađe iz prostorije za predavanja i prođe kroz sajber-kafe kako bi došla do stepeništa. Leo Tajler je sedeo pogrbljen ispred jednog od ekrana. Umalo mu se nije javila, ali ju je način na koji je sedeo naveo da samo prođe pored njega. Delovao je kao da ne želi da ga iko uznemirava. Leo je preko interneta pregledao stara izdanja irskih onlajn novina. Povremeno je to radio, ne mogavši da se toj potrebi odupre, iako zna da ga ta besmislena aktivnost uvek uznemiri i potrese. Ali ponekad je prosto morao da ponovo pročita reportaže kako bi u njegovoj glavi postale stvarne. On zna da se to dogodilo. Samo mu je teško da to prihvati. U različitim novinama o tome je različito pisano. Ajriš tajms je prosto


naveo činjenice u kratkoj kolumni smeštenoj krajnje desno na stranici, te biste reportažu, zapravo, vrlo lako prevideli ako se ne zadržavate baš na svakoj kolumni. U naslovu iznad priče od svega četiri reda stajalo je: Par nastradao u saobraćajnoj nesreći. Indipendent je imao sličnu priču i identičan naslov, ali je tekst upotpunjen fotografijom koja privlači pažnju. Bilo bi teško ne primetiti auto na slici, mada je automobil sam po sebi gotovo neprepoznatljiv, osim kao komad zgnječenog metala. Na osnovu nje je bilo jasno da niko ko se nalazio unutra ne bi mogao da preživi tako užasnu nesreću. Tabloidi su izašli s fotografijama i pola strane priče naslovljene sa: Par zbrisan u užasnom sudaru. Leo oseti kako u njemu narasta poznati talas mučnine dok je gledao u fotografiju. Nije morao da je gleda; svaki detalj mu je bio urezan u mozak. – Ubiću te, jebem li ti sve – urlao je te večeri na Donala. – Ubiću i tebe i nju, jebote. Ali Donal ih je oboje ubio umesto njega. – Karakterizacija je u romanu veoma bitna – rekla je Brit naglas. – Čitaoci moraju da saosećaju s vašim likovima. – Ja sam, bogami, saosećala s Džekom – rekla je Mija dok je slušala Brit kako uvežbava predavanje – ali Lizet je jedna plačljiva krava i trebalo mi je vremena da mi se dopadne. – Jeste pomalo slabašna – složi se Brit. – Stvar je, međutim, u tome što... – pogledala je u svoje beleške i namrštila se – nisam razmišljala o tome da li će se Džek ili Frančeska ili Lizet bilo kome dopasti. Nisam razmišljala o tome da čitaoci treba da saosećaju s bilo kim. Ja sam knjigu prosto napisala, a moja luckasta asistentkinja ju je poslala jednoj svojoj prijateljici koja je kritičar. – Stvarno? – Mija je priznala Brit da je, uprkos pričama iz novina o tome kako je Ejmi poslala rukopis, oduvek mislila da je njena efikasna sestra zapravo sama iskopala najboljeg agenta da odradi taj posao. – Jesi li skrenula? – upita Brit. – Uopšte nisam imala nameru da to bude objavljeno. – Mora da si ti jedini pisac na svetu koji je tako krio svoj rukopis –


rekla je Mija, zabavljena razgovorom. – Mislila sam da stolovi agenata i izdavača pucaju pod težinom raznoraznih stvari koje im svakodnevno pristižu. – Čula sam i ja da je tako – složila se Brit. – Samo što ja nisam želela da i svoje dodam na tu gomilu. Za sve je Ejmi kriva. – Kladim se da ti je drago što je tako. Brit uzdahnu. – Trebalo bi. Znam da bi trebalo. Ali... – Ma, daj – Mija je skeptično pogleda. – Kada se predstavljaš, moraš da se pretvaraš kako si skromna i sve to, ali ti si uvek jurila za uspehom. – Kada se bavim pravom, da – reče Brit. – Ovo uopšte nisam imala u planu. I mada priznajem da sam, kad je Gospodin Savršeni objavljen, želela da knjiga dobro prođe, stvarno se mučim s čitavim ovim glumljenjem spisateljice. – Sve si luđa – reče Mija. – Ali želiš da postigneš uspeh na predavanjima. Znam da je tako. I bilo bi bolje da si... – Oklevala je. – Da sam šta? – Manje... savršena. – Manje savršena!? – U sebi – reče Mija s nelagodom. – Znam da sam ti rekla kako treba da se pretvaraš da iznosiš slučaj pred sudom. Ali možda to i nije tako dobra ideja. Zato što sada izgledaš kao neko ko pokušava da dobije raspravu. Neko ko slučaj iznosi samo da bi ga izneo, iako u te svoje reči ne veruje. – Nije važno što ja u to ne verujem, dokle god oni veruju – reče Brit. – Naravno da je važno – uzvrati Mija. – Ne želiš da ispadneš prevarant, zar ne? – Ja već jesam prokleti prevarant! – povika Brit. – Pa, moraš se potruditi da izgledaš kao da nisi – reče Mija u očaju. – Umorna sam od toga da odgovaram na tuđe predstave o tome kakva bi trebalo da budem! – uzviknu Brit. – Nisam stvorena za to. – Eron Saks uspeva da prenese osećanje kao da si deo nečega zajedno s njim – reče Mija. – I ti isto to možeš, znam da možeš. – Da sam deo čega? – upita Brit ljutito. – Deo priče da ljudi mogu da pronađu pravu ljubav i žive srećno do kraja života, iako dva od tri braka odu dođavola? Iako će se verovatno ispostaviti da je taj takozvani savršeni


muškarac potpuna suprotnost onome što su mislili? Da će otperjati i spavati s nekom drugom prvom prilikom? Želiš da budem deo toga? Mija ju je gledala u potpunoj tišini. Britine oči su se punile suzama. – Jesi li ti dobro? – upita je, posmatrajući je kako se bori da ne zaplače. – Naravno da jesam. – Brit okrenu glavu. – Izgleda da sve ovo ipak može da me uzbudi. Očigledno je ovo bio pogrešan razlog za putovanje. – Izvini – reče Mija. – Nisam htela da te uznemirim. – Nisam uznemirena. – Meni deluješ uznemireno. A to što govoriš... ako zaista veruješ da su svi muškarci takvi, onda te žalim. – Ne treba meni da me ti žališ – reče Brit odsečno. Mija je znala da se pogrešno izrazila. – Hajde da se vratimo na tvoje predavanje – predložila je. – Vrlo si dobra u tome i imaš zaista profesionalan pristup, ali... ne zračiš. Čini mi se da ljudi žele da sijaš. – Ja ne sijam. – Naravno da sijaš. I znaš da je tako. Samo treba da uživaš u tome. Ne razumem kako to ne možeš. Zašto moraš da se distanciraš od svakog i svega kao da je nekako sve to ispod tebe. – To misliš? – reče Brit. – Pa... Brit uz tresak zatvori svoj laptop. – Dosta mi je svega ovoga – reče naprasno – idem kod Stiva Šoa. Ne mogu ovo da radim i neću to da radim. Glupo je bilo što sam uopšte mislila da ću moći. – Pogledala je na sat. – Za sat vremena isplovljavamo. Sigurna sam da ćemo moći da siđemo s broda i uhvatimo let iz Kurasaoa. – Brit! Jesi li skrenula? – Ne, nisam. – Brit ustade. – Možeš da počneš s pakovanjem. – Svega mi je dosta. Odlazimo. – Brit, zaboga. Dobro ti je išlo. Samo sam rekla... Ali nije uspela da završi rečenicu, jer je Brit izjurila iz kabine, i da vrata nisu imala ugrađen mehanizam za automatsko zatvaranje, zalupila bi ih za sobom. Ispred kancelarije Stiva Šoa stajala je petnaest minuta pre nego što se on


pojavio. Devojci na recepciji je rekla da je stvar hitna i da Stiv mora da je primi bez obzira na to šta trenutno radi. Tifani Džonson, koja je pročitala Gospodina Savršenog i koja je Brit gledala na televiziji, bila je zapanjena koliko je gruba ta naizgled fina autorka. – Trenutno je s grupom pozorišnih umetnika – objasnila je. – Zaista ne bi trebalo da ga uznemiravam. – Potreban mi je ovde ovog trenutka – reče Brit, čiji ton natera Tifani da podigne slušalicu i pozove ga. Delovao je uzrujano kada je stigao, budući da se pozorišna scena nalazila četiri palube iznad njih i na suprotnom kraju broda, ali se svejedno nasmešio Brit i pozvao je u svoju kancelariju. Kao i Mija, bila je iznenađena skromnim izgledom te prostorije, u poređenju sa ostalim delovima broda. Rukom joj je pokazao na stolicu nasuprot njegovom radnom stolu. – U čemu je problem? – upitao ju je dok je izvlačio plavu fasciklu iz gomile koja je stajala na stolu i pogledao je. Fascikla je bila obeležena s „Glavni predavač“, a ispod toga je stajalo, manjim fontom, „Bridžit Martin“. To ju je podsetilo na fascikle koje je ona nekada imala nagomilane na svom stolu kod Klevina i Greja. – Gospođice Martin? – dobacio joj je upitan pogled. Koliko je bilo jednostavnije raditi za Klevin i Grej. Tamo je mogla da bude ono što jeste, Brit Makdona, sa svojom solidnom reputacijom i poznavanjem porodičnog prava u prste. Da bude ona koja, zapravo, zna sve što se može znati o porodičnom pravu. Koja nikada nije bila loše pripremljena za slučaj koji vodi. Koja je bila poznata kao osoba koja ne trpi ničija sranja. Osoba koju niko ne primorava da bude blistava, već samo sposobna. Stiv Šo je želeo da kaže ženi koja je sedela pred njim da je zauzet čovek i da ima važnijih stvari od pričanja s nekim ko je zahtevao da on tu dođe i odvukao ga od posla, a sada očigledno nema razloga za to. Ali svi su na Afroditi opomenuti da moraju biti ljubazni s gospođicom Martin, koja je zvezda u izdavaštvu, i imati je na brodu je (po rečima odeljenja za odnose s javnošću) prava čast, jer ima reputaciju da se vrlo nevoljno pojavljuje bilo gde. Čast ili ne, on je na osnovu njihovog kratkog razgovora nakon prve


radionice osetio da ona baš i ne želi da bude tu. A onog dana kada su se uputili na ostrvo Espada, i dalje ga je držao utisak da nije sasvim srećna. Njegov je posao da svi na Afroditi budu zadovoljni. Pa čak i trivijalne spisateljice romantičnih romana koje misle da znaju šta čini savršenog muškarca. Pitao se kakav bi to njen savršeni muškarac bio. Već mu je bilo žao čoveka. – Kako mogu da vam pomognem? – upitao je. Brit nikada ranije nije dozvolila sebi neuspeh kad je njena karijera u pitanju. Nikada nije pala na ispitu, nikada pala u očima klijenata, nikada obrukala firmu. Ako bi sada dozvolila sebi neuspeh... ali ovo – ovo i nije bila karijera, ovo je samo jedno skretanje s puta. Razmišljala je o tome da stvari predstavi onako kako ih ona vidi samo da bi svi imali razloga da je omrznu, ali nije bila u stanju to da učini. U svakom slučaju, znala je da u njoj nema onog što se traži. Mija je videla da njeno srce nije predano. Mija je uspela da primeti razliku između nje i Erona Saksa. To znači da bi i svi ostali mogli da je primete. Njena predstava nije verodostojna. Nikada neće ni moći da bude. Stiv Šo se sada već namršti. Brit oseti da mu se ona baš i ne dopada. Znala je da je smatra lakom kategorijom. Luckastom ženom. Mogla je to da vidi u njegovim očima, baš kao što je isti taj pogled nekada gledala u očima svojih protivnika. Kako su samo grešili. A većina ih je zažalila što ju je potcenila. – Ne bih voleo da delujem nestrpljivo, gospođice Martin, ali danas sam vrlo zauzet. – Stivu je osmeh bio kao zalepljen na licu. Ovo bi bilo prvi put da u nečemu ne uspem, pomisli Brit. A onda se setila da nije tako: i u svom braku je doživela neuspeh. Dakle, već je to iskusila. I nije toliko važna koliko misli da jeste. – Gospođice Martin? Verovatno se oseća kao da sam mu nametnuta, shvatila je. On nema nikakve veze s tim što sam ja ovde; za sve su krive Meredit i ona devojka iz odeljenja za marketing, Eni. Možda je on imao nekog drugog na umu, nekog koga smatra mnogo pogodnijim da govori dobrostojećim putnicima n a Afroditi. Nekoga ko bi se uživeo u atmosferu krstarenja za Dan zaljubljenih i ne bi se žalio na njegov trud oko srculenaca i cveća i malih


debelih Kupidona postavljenih svuda naokolo. Samoj sebi sam se oko toga popela na glavu. Ne krivim ga što mu se ne dopadam. Nisam se ni potrudila da se bilo kome dopadnem. – Gospođice Martin? Nakon što je okrenula leđa svom braku, Brit je obećala sebi da više nikada neće okrenuti leđa bilo čemu. Zbog čega je na poslu uvek ulagala i poslednji napor kako bi bila sigurna da će njeni klijenti dobiti najbolji mogući ishod. Nikada nije odustala. Ljudi su je po tome znali. Čak ni kad je bilo najgore, nikada nije odustala. Brit Makdona vas neće izneveriti. To je bila uobičajena fraza u firmi. Ali ako sada odustane, izneveriće mnoge oko sebe: Meredit (pa šta? Meredit je na njoj zaradila mnogo novca); Eni, osobu iz odnosa s javnošću koja joj je ugovorila ovaj posao (preboleće to, zar ne?); Miju (mada Mija nema na šta da se požali; provela je nekoliko divnih dana na brodu, a i verovatno će joj biti milo da se vrati Alegri); Stiva Šoa (koji se trudio da bude ljubazan, zaista jeste; bilo bi joj krivo da njega ostavi na cedilu); ljude koji su rezervisali mesta za predavanja (pa dobro, ima još mnogo drugih stvari koje mogu da rade); samu sebe. Ako bi sada odustala, ponajviše bi izneverila sebe. To bi značilo da je osoba koja samo pokušava da se bavi stvarima kojima želi da se bavi. Jednostavnim stvarima. A nikada nije bila takva. Uvek je davala sve od sebe onda kada su ulozi bili najveći. Kada je zadatak najzahtevniji. Stiv je uspevao da zadrži prijatan izraz lica, ali mogla je da oseti njegovu razdraženost. Da li je ispravno dići ruke od svega samo zato što se uhvatila nečeg najtežeg što je ikada radila? Da li je u redu poremetiti ovom čoveku celokupnu koncepciju dešavanja samo zato što se ona bori sa samom sobom? Da li je ona zaista osoba koja se brzo predaje? Kad god pomisli na svoj neuspešan brak, oseća se užasno. A za to nije ona u potpunosti kriva. Ali ako i sada dozvoli sebi neuspeh, neće biti nikoga drugog na kog može da svali krivicu. – Izvinjavam se. – Brit ustade. – Imala sam nekoliko pitanja koja sam želela da vam postavim, ali sam upravo shvatila da i nisu toliko važna. – Molim? – gledao ju je zapanjeno. – U vezi sa sutrašnjim predavanjem. Imala sam nekoliko pitanja, ali...


Sama sam došla do odgovora. – Kazali ste Tifani da je stvar hitna i da ne može da čeka. – Stiv nije imao nameru da prasne, ali znao je da ga glas odaje. – Znam – pogledala ga je s krivicom u očima. – Znam da mislite da sam neozbiljna osoba... – Ne, ne – ubeđivao ju je. – ... ali malopre su me neke stvari tištile, a sada više ne. – Onda mi je drago ako vam je sumnje odagnalo to što ste me samo videli – rekao je suvo. – Ali ako nemate ništa drugo... – Sada je i sâm ustao. Ona se nasmešila. Kakav divan osmeh ima, pomisli najednom Stiv. U potpunosti ju je izmenio. Kada se smeši, pomislio bi čovek da možda ipak zna ponešto o životu i ljubavi. – Zaista mi je žao. Dobila sam... dobila sam napad nervoze. Samu sebe je iznenadila rekavši to. Nikada pre nije priznala da je nervozna u vezi s bilo čim. – Nervoze! – Da. – Gospođice Martin, nemate razloga da budete nervozni. Što se naših kulturnih aktivnosti tiče, vi ste naša glavna zvezda. – Zato sam i dobila napad nervoze – rekla je. – Mhm. – Nikada ranije nisam radila ništa slično ovome. A malopre, dok sam prolazila kroz svoje sutrašnje predavanje, pomislila sam kako je to sranje kojim bih samo protraćila svačije vreme, te sam odlučila da bi bilo bolje jednostavno otići s broda i zaboraviti na sve to. Stiv je bio zabezeknut. – Ali, naravno, time bih sve izneverila, a ja nisam takva, i vrlo mi je žao... zaista nisam želela da vas ovako zadržavam... – Uzela je svoju torbu. – Sigurna sam da ste užasno zauzeti i da sam vam sasvim dovoljno vremena oduzela. – U redu je. – Glas mu je bio nežniji nego malopre. – Svako se nekad unervozi.


– Ja ne. – Ima li to veze s Afroditom? – upita Stiv. – Možemo li mi na neki način bilo šta da vam olakšamo? Ona odmahnu glavom. – To ima veze sa mnom – rekla je – i samo ja to mogu da rešim. Ali sada sam dobro, obećavam. Ponovo se nasmešila. Bože, kako je taj osmeh preobrazi. – Pa, ako bilo šta možemo da učinimo... Ili bih ja mogao da učinim... – Nema potrebe. – Glas joj iznenada postade oštar. – Prevazišla sam problem. Zaboravite da sam uopšte dolazila. Otvorila je vrata. – Ali hvala vam na posvećenom vremenu. Zatvorila je vrata za sobom, a Stiv polako izdahnu. Trebalo mu je pet minuta da ustane i ponovo se vrati u pozorište. – Pa? – Mija je stajala između dva kreveta na kojima je ležao po jedan spakovan i zaključan kofer. – Šta sad? Hoće li nam poslati nekog po kofere? – Ostajemo – reče Brit. – A? – Mija je zurila u nju. – Čula si me. Predomislila sam se. Ostajemo. Tako da možeš ponovo da raspakuješ te torbe. – Jesi li sigurna? – Mija ju je upitno gledala. – Nećeš ponovo promeniti mišljenje? – Neću – reče Brit. – A... je li među nama sve u redu? – upita Mija. – Između tebe i mene? – U kom smislu? – Zbog onog što sam rekla. Iskreno nisam mislila... – Sve je u redu – reče Brit. – Ti samo radiš svoj posao. Trudiš se da mi skreneš pažnju na neke stvari. To dobar asistent i treba da radi. – I dobra sestra, takođe – reče Mija veselo, dok je otključavala kofere i ponovo kačila garderobu na vešalice vraćajući je u orman.


11. Mesto: otvoreno more Vreme: delimično oblačno; vetar: istočni, jačine 5; temperatura: 27°; pritisak: 1011,2mb Kada je narednog jutra poslužen doručak, zajedno s njim stigla je i zlatna koverta s drugim setom zagonetki za Potragu za blagom. Rezultati će biti objavljeni na Balu zaljubljenih baš na veče Svetog Valentina, koji pada pretposlednjeg dana krstarenja. – Znam da te ove stvari mnogo i ne zanimaju, ali baš je uzbudljivo, zar ne? – rekla je Mija dok je otvarala kovertu. – Šta ako neki momak osvoji prsten i zaprosi njime svoju devojku, i to pred svima! Brit se strese. – Ma, hajde! – Mija je nestašno pogleda. – Nemoj mi reći da ne bi bila oduševljena. – Jesi li ti normalna? – upita Brit. – Tako ja vidim prosidbu iz noćne more. – A kako bi izgledala tvoja idealna prosidba? – Mija uze da sipa kafu dok je letimično čitala uputstva. Brit slegnu ramenima. – Da me niko i ne zaprosi. Mija je pogleda preko parčeta papira koji je držala u ruci. – Ne moraš da budeš takva baš sve vreme – rekla je blago. – Ali tako jeste – reče Brit. – Ne želim da se ponovo udajem. – Dobro, pogrešila si – složi se Mija. – Ali šta ako upoznaš nekog? – Priliku da upoznaš nekog dobiješ samo ako pristaneš da te cela ta stvar obuzme – rekla je Brit. – Tako da nema šanse. I pre nego što još nešto dodaš, ja sam savršeno, apsolutno, sto posto time zadovoljna. – Dobro, dobro – reče Mija. – U redu je. Prestaću da govorim o tome. – Spustila je listu pitanja na sto. – Mislim da ću poći da tražim ove predmete. – Šta će biti ako osvojiš prsten? – Brit joj dobaci vragolast pogled. – Hoćeš li se spustiti na jedno koleno i zaprositi kapetana?


Mija se nasmeja. – Ako se nekome smučila romantika, to mora da je on, sa svim tim venčanjima po brodu – reče. – Još jedno je organizovano juče, videla sam ih dok sam se muvala po palubi. Ne – dodala je – ako osvojim prsten... pa, u stvari, mi ćemo ga osvojiti, zar ne? Nagrada ipak odlazi svima koji su u istoj kabini. – Budući da meni apsolutno ničemu neće poslužiti, svakako ga možeš zadržati – reče Brit. – U tom slučaju, prodaću ga – reče Mija naglo. – To će mene i Alegru usrećiti za narednih nekoliko meseci. Brit se zagleda u nju. – Jesi li ti to ostala bez para? – upitala je. – Naravno da nisam – odgovori Mija brzo. – Samo nisam... nisam baš bogata. – Ali ako ćeš ga prodati... – E, slušaj – Mija razvuče osmeh – ionako nemam nikog s kim bih ga podelila. Tako da bi bila šteta da propadne. Mnogo je bolje dobiti ke�� za to. Brit nabra čelo, a Mija ponovo uze u ruke listu s uputstvima. Brit više ne progovori ni reč. Mija je očekivala da će Brit provesti jutro u pregledanju beležaka koje je spremila za popodnevno predavanje, ali ona je objavila da će ležati na suncu dok ne dođe vreme za termin kod frizera, zakazan za podne. Mija, koju mesto nije držalo i koja ne beše raspoložena za izležavanje, reče da će sakupiti sve predmete s današnje liste za Potragu. – Ti možeš da odgonetneš ostala pitanja – reče Mija – a ja ću odraditi fizikalisanje. Brit joj mahnu, zatvorenih očiju, a Mija odšeta niz palubu, na kojoj su se nalazili ostali putnici koji su imali istu nameru kao i ona. Prema opisu iz biltena, postoji dovoljan broj predmeta koje treba naći, ali šifrovane poruke su ponekad navodile putnike da traže potpuno pogrešnu stvar. Mija je shvatila da je većinu stvari lako pronaći, te je sva srećna lunjala naokolo i skupljala stvarčice s logom Afrodite po celom brodu. Naletela je na Ajlin i Džona u kafeu, gde su oboje pili krem-kafu, a Ajlin sa uživanjem jela parče čokoladne karamel torte.


– Znam da je ovo greh – reče Ajlin i obrisa mrvice s lica. – Ali toliko je divna da prosto ne mogu da se suzdržim. Pipin je muka kad me vidi. Nabacila sam dva kila u poslednjih nekoliko dana i od sutra se stavljam na strogu dijetu. – I ja sam sigurno nabacila koje kilo – priznade Mija. – Ali ne vidim svrhu u držanju bilo kakve dijete dok ne odem iz ove palate hrane. – U spa centru imaju program za detoksikaciju – reče joj Aljin. – Cilj mi je da povratim svoju težinu, i da skinem još neki kilogram pre nego što stignemo u Akapulko. – Ja sebi ne dajem nikakva obećanja – reče Mija i uze jedan od menija kafea, koji je bio na listi predmeta za Potragu. – Mada, ako rade ubrzano skidanje kilaže poslednjeg dana, možda ću se i prijaviti. – Verovatno rade. – Pitaću. E da, Brit je rekla da će sa zadovoljstvom potpisati koliko god knjiga budete želeli. – Odlično – reče Ajlin. – Snabdeću se na vreme. Mija se pozdravi i nastavi potragu po brodu, prošavši pored fotogalerije, gde je fotografkinja koja ih je slikala nakon one formalne večere izložila upravo te fotografije. Zidovi galerije bili su pretrpani nasmejanim, blago osunčanim licima muškaraca u odelima i ženama u večernjim haljinama. Tu su bile i fotografije sa Espade napravljene kada su pristigli na ostrvo. Mija spazi jednu na kojoj ona i Brit stoje na doku. Brit je u svojoj letnjoj beloj haljini izgledala kao elegantna dugonoga dama. A ja... Mija napravi grimasu... stvarno moram naučiti da se oblačim elegantnije, barem s vremena na vreme. Ovaj top i šorts možda jesu udobni, ali nisu nešto glamurozni, a u poređenju s romantičnom spisateljicom ja izgledam šokantno. Kao i u poređenju s Pipin Kostelo! (Njeno umetničko ime je samo Pipin, to je Mija otkrila kada je u sajber-kafeu preko interneta potražila njeno ime i kliknula na link koji ju je odveo do tabloidskog naslova „Kakva Pipin!“. Pored natpisa je stajala njena slika u seksi negližeu iz koga su se prelivale dopravljene grudi.) Izgledala je apsolutno fantastično tu na doku, u kupaćem kostimu sa šarenim pareom oko kukova i jednom nogom blago izbačenom napred, što ju je činilo još višom i vitkijom.


Primetila je i fotografiju Lea Tajlera. Izgledao je kao da mu je nelagodno što pozira, iako se fotografkinja trudila da svi deluju opušteno i srećno. Leo je očigledno neko ko ne voli da se slika, ma koliko se fotograf trudio da ga opusti. Otvorila je vrata koja su vodila na desni bok broda. Kao i obično, vazduh je napolju bio topliji nego unutra, ali je povetarac divno osvežavao. Jasno mi je zašto ljudi idu na ovakva putovanja, pomislila je uživajući u vetru koji joj je milovao lice. Sve je tako dekadentno i slobodno. Jasno mi je zašto svi vole da se razmaze i uživaju u luksuzu i osećanju da je sve savršeno. Ali to nije pravi život, zar ne, promrmljala je sebi u bradu. U stvarnom životu sunce ne sija stalno i povetarac nije uvek topao i blag, a ako nešto poželiš, moraš to sam da obezbediš. A ja nisam osoba koja može sebi priuštiti da uzme odmor radi putovanja po Karibima na velikom kruzeru, bez obzira na to izgledam li elegantno i očaravajuće ili ne. Pre nego što sam dobila Alegru mogla sam da se smucam svuda naokolo. To i jesam radila. I nije važno što nikada nisam bila ni elegantna, ni očaravajuća, uvek sam se dobro zabavljala. Mislila sam samo na sebe i brinula se samo o sebi, nemajući obavezu da budem nečiji uzor ili da izigravam dobru majku. Naravno, to što sam neplanirano zaglavila nije dobar primer ni za koga, zar ne? Iako je to, u tih nekoliko kratkih sati, bilo nešto najmagičnije što sam ikad doživela. Oslonila je laktove na ogradu od ispolirane tikovine i zagledala se u more koje se gubilo na horizontu. Zatrudnela je u Antigva Gvatemali. Isprva toga nije ni bila svesna, jer se tako dobro provodila u tom drevnom, opuštenom gradu. A onda je, sasvim neočekivano, shvatila da dva meseca nije dobila. Ponekad se dešavalo da preskoči jedan mesec, posebno ako bi se našla u nekoj drugoj zemlji. Ali nikada nije preskočila dva. Tog trenutka, kad joj je misao da je trudna prošla kroz glavu, kupila je test za trudnoću. Nije se nadala da će biti pozitivan. Štaviše, pomislila je da možda uopšte nema potrebe da se testira, ubedivši sebe da nije dobila zbog bakterije koju je navukla neposredno po dolasku u zemlju, zbog čega je neko vreme bila umorna i slomljena. Ali kada je uradila test, shvatila je da u sebi nosi deo Aleha i da će to biti


njihovo dete, i odjednom je razumela o čemu ljudi govore kada kažu da je trudnoća verovatno najlepša stvar koja ti se može dogoditi. Poželela je da istog trenutka poleti i objavi vest Alehu, ali je on u tom trenutku bio na putu van grada; geolog je i tada je proučavao oblast oko neverovatno aktivnih vulkana svoje zemlje. Tako nije dobila priliku da mu te večeri saopšti novost, jer je on bio daleko od kamenom popločanih ulica i razbacanih kuća, a ona je bila sasvim sama, i tako sama je prigrlila to novo saznanje. Iste večeri je otišla u bar i igrala salsu s Džimijem i Per-Henrikom, i s Klarisom, i s Vivi, i svima s kojima je tu došla u grupi, ali iako se zabavljala, odjednom joj je sve to igranje oko stolova i ispijanje piva u jednom cugu postalo previše nezrelo. (Rekla im je da tog dana pauzira što se tiče piva i oni su prihvatili jer niko do njih nije preterano pio; dobra atmosfera im je bila mnogo važnija od alkohola.) Seća se da je čak i zapevala, uprkos tome što ne ume nijedan ton da pogodi i što je zbog toga neslavno završila karijeru u školskom horu, kada je gospođica Adams shvatila da Mijin glas potpuno uništava njihovo izvođenje himne Panis Angelicus.7 S velikim je uzbuđenjem čekala da se on vrati, brojala sate iščekujući trenutak kada će moći da mu saopšti novost. U isto vreme se i pribojavala njegove reakcije. Ali je duboko u sebi verovala da će želeti to njihovo zajedničko dete. Uostalom, neprestano je govorila sebi dok je ležala na uzanom krevetu hotela i posmatrala mesec kroz prozor zabravljen rešetkama, on me voli i ja volim njega. Savršeni smo jedno za drugo. Bićemo zauvek zajedno. Kakva sam budala bila, pomislila je sada, a onda joj iznenadni nalet vetra zavitla jedan pramen kose pravo u oči, te one zasuziše. Stvarno je trebalo da budem pametnija. Jer sam čak i tada znala da ništa u životu ne traje večno. U prostoriji za predavanja nije bilo ni Kupidona ni srculenaca. Stiv Šo je uslišio Britine molbe i uklonio najupadljivije ukrasne dodatke. Ali je zato ubacio još balona u obliku srca (ipak se oni ubrajaju u predmete koje treba sakupiti za Potragu za blagom), koji su se sada kočoperili na svakom


stolu. Muškarci su došli ranije i, kao i pre, seli sa spremno otvorenim beležnicama i ozbiljnim izrazima lica. Jedna punija žena u pelerini po imenu Antoaneta Bond takođe je imala otvorenu beležnicu pred sobom. U stvari, s obzirom na to da je predavanje toga dana naslovljeno „Osmislite svog savršenog junaka“, podosta otvorenih beležnica i lica punih očekivanja ispunjavalo je prostoriju. Brit i Mija stigle su minut pre početka predavanja. Lokne Brit Bridžit Martin poigravale su joj oko lica. Lagana šminka joj je davala mladalački izgled, a na sebi je imala prozračnu plavu haljinu koja je divno pristajala njenom vitkom telu. Mija pomisli kako je apsolutno očaravajuća i pomisli da bi možda i sama mogla da izađe iz svojih bermuda i majice s bretelama i obuče nešto sofisticiraniju garderobu koja bi joj davala izgled profesionalnog ličnog asistenta. Ali ona ne poseduje ništa tako prozračno i bajno čime bi zamenila ovu svoju kombinaciju, a osim toga, nije se pojavila na detoksikaciji u spa centru, tako da ništa i ne bi moglo da joj tako divno pristaje kao Brit. Baš nije fer što Brit ne mora ni da se trudi oko svog izgleda, pomisli Mija. A teško je ne osećati ljubomoru prema nekome ko ima sve. Makar to bila i moja sestra. Smestivši se na svoju stolicu, Brit se s podijuma nasmeši svim gostima. – Nadam se da se lepo provodite na Afroditi – obratila im se. – Zar ona nije najromantičniji brod na svetu? Mija iskolači oči u iznenađenju. Toga nije bilo u Britinom probnom predavanju od prethodnog dana. – Nemoguće je povremeno ne pomisliti na Kejt Vinslet u Titaniku – dodala je Brit. – Mada mi možemo s priličnom sigurnošću reći da nećemo udariti u ledeni breg. – E, to je romantičan film – složila se žena po imenu Džesika Volton, koja ga je odgledala šest-sedam puta i koja i dalje sluša muziku iz filma (uprkos tome što to nervira njene komšije, koji preziru Selin Dion). – Zbog čega je taj film romantičan? – upita Brit. – Zbog Leonarda di Kaprija – reče Ajlin brzo. – Zbog tragičnosti priče – dodao je Džeremi Smit, koji je među


prisutnim muškarcima delovao kao najstudiozniji. – Zabranjene ljubavi između njih dvoje – rekla je Antoaneta Bond. – Verovatno je u pitanju kombinacija sve tri stvari koje ste naveli – složila se Brit. – Mislite li da sve prave romanse moraju najpre da prebrode izvesne poteškoće? Ovo je mnogo bolje predavanje, zaključi Mija. Brit je zvučala mnogo samouverenije, i što je još važnije, bila je sasvim opuštena s ljudima koji su došli, smejala se i šalila s njima kako je Mija nikada ranije nije videla da čini. I oni su na to pozitivno reagovali, iznoseći mnogo više misli i ideja nego na prethodnom predavanju, ćaskajući s njom kao da je poznaju. Brit i Žaklina Smit – žustra žena kratke crne kose i stalno agresivnog izraza lica – vodile su raspravu o tome kako su svi najveći junaci visoki, tamnokosi i naočiti, kad Leo Tajler uđe u salu. – Izvinjavam se što kasnim – rekao je i bacio pogled po prostoriji tražeći slobodno mesto. – Nedostaje nam stolica – rekla je Brit – ali možete se poslužiti mojom i smestiti je u stranu, ako želite. Ja se neprestano šetam, pa mi i ne treba. Leo klimnu glavom i privuče stolicu odmah pored Mije. Ona mu dobaci kratak osmeh i on joj uzvrati. – Moj apsolutno najomiljeniji junak je gospodin Darsi – rekla je Antoaneta. – Njega niko ne može nadmašiti. Brit nije iznela svoje mišljenje o gospodinu Darsiju, već je spomenula nekoliko drugih junaka. – Jao, nemojte gospodina Ročestera! – zakukala je kad neko spomenu junaka iz Džejn Ejr. – On je svoju ženu zaključao na tavan, zaboga. Uvek sam mislila kako ga je trebalo uhapsiti za okrutnost i potencijalnu bigamiju. Bila sam skrhana kada se Džejn udala za njega, ali sam sigurna da bi na kraju tražila razvod. – Vi želite da svi vaši junaci budu savršeni? – upita Leo. – Naravno da ne – reče Brit. – Svako ima neku manu. – Čak i vaš Gospodin Savršeni? – upita Antoaneta. – Džek Hejz ima mnogo mana – reče Brit. – Ali je u duši dobra osoba. Mislim da smo svi spremni da te mane prihvatimo ako znamo da smo voljeni. – Pročistila je grlo.


– Ko je vaš lični favorit? – upitala je Žaklina. Brit je razmišljala o pitanju, a Mija ju je gledala s iščekivanjem. Uprkos Britinom mišljenju, ona sama je fan gospodina Darsija. A obožava i Marka Darsija iz Dnevnika Bridžit Džouns! Njoj se dopadaju ti snažni, a tihi tipovi. Rekla bi da je i Aleho takav. – Da budem iskrena... – Brit kao da se malo postidela – mene i ne privlače mnogo muški likovi. Ali kada mi je bilo dvanaest godina, uzela sam primerak Skarletnog bedrinca8 iz biblioteke i vrlo mi se dopao deo kada Ser Persi ljubi stepenice po kojima stupa njegova žena, iako ona misli da je on mrzi. – To je ipak malo preterano – reče Ajlin. – On je bio ludo zaljubljen u nju – objasnila je Brit. – Ali joj nije verovao jer je smatrao da je izdala svoje prijatelje i poslala ih na giljotinu. – Moj muž ni u snu ne bi ljubio bilo šta po čemu ja hodam – primetila je jedna žena iz zadnjeg dela sale. – Ovde smo jer slavimo desetogodišnjicu braka, a najromantičnija stvar koju je on do sada uradio jeste da krene sa mnom na plažu. Doduše, on plažu ne podnosi, tako da je, s njegove tačke gledišta, zapravo veoma fin prema meni. Brit se nasmeja. – Neki muškarci nisu stvoreni da budu romantični. – Preletela je pogledom po muškarcima u prostoriji. – Šta vi mislite, momci? Da li su žene lude što žude za njom? – One ne znaju šta žele. – Džeremi se prvi javi. – Hoće da im ustupimo mesto u autobusu ili vozu, ali ako to i uradimo, misle da ih nipodaštavamo. – To nije tačno – uskopisti se Mija. – Ja baš volim kada mi neko dozvoli da sednem u vozu. – Očekuju od nas da čitamo između redova – reče čovek po imenu Robi, koji je sedeo do Džeremija. – Znate ono kada ste loše raspoložene, pa vas mi pitamo šta vam je, a vi kažete: ništa. Svi počeše da se smeju. Brit se setila scene iz Gospodina Savršenog u kojoj Džek Hejz upravo to primećuje. Ali on zna šta nije u redu. On uvek sve zna. Zato i jeste savršen. – Vi od nas tražite da budemo uspešni – reče Leo Tajler. – Ali kada naporno radimo kako bismo ostvarili taj uspeh, žalite se da nas nikada nema. I onda potražite nekog drugog.


Ton mu je bio pun gorčine i Brit ga zabrinuto pogleda. Zaista se trudila da razgovor teče lagano i da bude zabavan, i nije želela da Leo od njega napravi neku tragičnu debatu. – Šta je važnije? – upitala je, u trenutku smislivši šta da kaže. – Novac ili ljubav? I Leov komentar se izgubi u bujici odgovora koji su usledili. Pet minuta pre završetka radionice, Stiv Šo se ušunja u salu. Spolja je čuo smeh dok je prolazio pored i poželeo je da vidi kako se cela stvar odvija. – Pa, nisam tako sigurna u pravu ljubav – govorila je Bridžit Martin, a njene plave oči su sijale od zadovoljstva – ali ništa vas ne može učiniti tako poletnim kao prvi sastanak. Ono što želim da pripremite za sledeće predavanje jeste kratak opis, oko petsto reči, vašeg savršenog junaka. A vi momci, ako vam je draže, možete opisati savršenu junakinju. I ako ih budete ostavili na recepciji u holu, pročitaću ih sve pre naredne radionice, a onda ćemo na licu mesta prodiskutovati. Hvala vam. Začuo se kratak aplauz, zbog čega Brit pocrvene. Još jednom im se svima nasmešila, mada je odjedanput delovala čudnije nego nekoliko trenutaka ranije. Stiv Šo joj je prišao. – Izgleda da je stvar protekla veoma uspešno – rekao je. – Hvala. – Znači... više nema razloga za nervozu? Ona mu se pokajnički nasmeši. – Uvek ima razloga za nervozu. Ne volim da se bavim ovim poslom. On se zapanji. – Zašto? – Osećam se nelagodno. – Meni ste delovali kao da vam je sasvim lagodno – rekao je. – Da, zahvaljujući Miji. – Nije baš tako – usprotivi se Mija. – Kako nije – reče Brit. – Nakon onoga što si mi rekla, naterala sam sebe da zamislim kako je romantika najvažnija stvar na svetu, i pričala sam kao da zaista i verujem u to. Stiv se nasmeja. – Ne verujete u romantiku?


Mija razvuče osmeh. – Moja draga sestra to smatra najvećom prevarom u istoriji čovečanstva – veselo mu je saopštila. – Kada su u pitanju romantični ispadi, njenom cinizmu nema granica. – Ni za trenutak ne mogu da poverujem u to – reče Stiv. – Ja pišem izmišljene priče. – Brit se nasmeši. – A vi možete da verujete u šta god poželite. – Pročitao sam vašu knjigu. – Leo Tajler ju je čekao ispred sale. – Sva ona priča o pravoj ljubavi – sve su to gluposti, i vi to znate, zar ne? Brit je znala da bi se složila s njim da joj je taj komentar uputio dan ranije. Ali toliko ju je oraspoložio entuzijazam ljudi na današnjoj radionici da nije bila raspoložena da prima kritike na račun svog rada, posebno od čoveka koji je ogorčen na ceo svet. Osim toga, Gospodin Savršeni i nije knjiga o jednoj pravoj ljubavi. Tema joj je pronalaženje ljubavi. I zato mu je rekla da se oko milion čitalaca ne bi složilo s njim. – Onda su u zabludi – reče Leo. – U stvarnom životu stvari se ne odvijaju kao u toj knjizi. – Niko i ne kaže da je tako – rekla mu je Brit. – Ali to ne znači da ne možete da uživate u toj pomisli. – Ja ne mogu uživam ni u čemu što nije zasnovano na činjenicama – rekao je Leo. – U tom slučaju, pobogu, zašto dolazite na radionicu o pisanju romana? – Pomislio sam da ću dobiti kakav-takav uvid u ženski um – rekao je. – I jesam. Dokazano mi je da je, uopšteno govoreći, to jedno gnezdo nekoherentnih, nestvarnih zamisli, što samo potvrđuje moje sumnje. – Ne mislim da su moje ideje nekoherentne – reče Brit. – Možda idealistične. Ali nema ništa loše u postavljanju kriterijuma malo više nego inače. – Žene ih postavljaju toliko visoko da ih je nemoguće dostići – reče Leo. – Znate kako – rekla je lagano – meni se čini da ih većina nas postavlja isuviše nisko. I onda dopuštamo pogrešnom čoveku da ih samo preskoči i uleti u naše srce i život, a mi potom ostatak života provodimo kajući se. – Kakvo proseravanje! Ono što zaista biva jeste da žena, čim stupi u


neku vezu, pokušava da promeni čoveka tako da njoj odgovara, a ako se on ne promeni, počinje da kuka kako joj je beskoristan. – Poštedite me tih priča – uzvrati Brit. – Ono što se zaista dešava jeste da žene menjaju svoj život zbog muškaraca koji neće da naprave kompromis ni u jednoj sitnici. – Otkud vi to znate? – strogo upita Leo. – Verovatno samo sedite kod kuće i puštate u glavi romantične filmove, čekajući Gospodina Savršenog da naiđe i ulepša vam život. – Neverovatni ste! – uzviknu Brit. – Ne sedim kod kuće, a romantične misli gotovo i nemam, jer ih je vrlo efikasno iz mene iščupao moj bivši muž! I kako se usuđujete da meni držite predavanje o čekanju Gospodina Savršenog. Nije ni čudo što ste na ovo krstarenje došli sami. Nijedna devojka ne bi mogla da vas trpi ni pet minuta. – Radije bih bio sam nego zaglavljen s nekim kome je glava u oblacima. A vaš muž je verovatno i postao bivši jer niko ne može da dostigne vaše nerealistične ideale – uzvrati Leo. – Sažaljevam tog jadnog čoveka. Stvarno! Britine oči su sevale od besa. – Žao mi je što, očigledno, toliko ne volite žene – procedila je kroz zube. – A iako iz svog vrlo gorkog iskustva znam kolika govna muškarci mogu da budu, to ne znači da ih sve stavljam u isti koš. Na svu sreću, inače bih rekla da ste vi najnepristojniji muškarac i najveća neznalica kojeg sam u životu upoznala. A kako sam ih upoznala povelik broj takvih, vas bih stavila na vrh te vrlo velike gomile. Zatim se okrenula na potpetici i odšetala niz hodnik, a Mija, zanemela od čuda, pođe za njom.


12. Mesto: Panamski kanal, Panama Vreme: delimično oblačno; vetar: blag; temperatura: 30°; pritisak: 1010,1mb Kada mu je narednog jutra zazvonio sat – rano, jer je tog dana kruzer trebalo da prođe kroz prvu od tri kapije koje će im otvoriti put kroz Panamski kanal – Leova prva misao uopšte se nije ticala putovanja, već teških reči koje su on i Bridžit Martin razmenili prethodnog dana posle predavanja. Nerviralo ga je što o tome razmišlja, jer mu je bilo drago što je konačno nešto drugo osim romantike stavljeno u prvi plan kad su u pitanju uzbudljiva dešavanja na brodu, te je s nestrpljenjem iščekivao prolazak kroz Panamu. Ali nelagoda koju je osećao zbog svađe bacila je to iščekivanje u zasenak. Naravno da je zaslužila malo prekora, kad naivčinama protura svoje glupave ideje o nekakvim junacima i junakinjama. A i sama zna da su to gluposti – zaboga, pa razvela se. (I ne, ne krivi on tog jadnog čoveka, ko god da je. Mora da je grozomorno buditi se svakog jutra pored nekog čiji su standardi apsolutno nedostižni.) Mada, možda je način na koji ju je napao ipak bio preteran, posebno kada joj je pridikovao o mužu. To nije bilo pravično s njegove strane. Možda je prestrogo ocenio i njenu knjigu, koja je, mada to s teškom mukom priznaje, zapravo prilično dirljiva, makar bila smešno idealistična. Bilo kako bilo, ona je na kritiku navikla, rekao je sebi i popio poslednji gutljaj, i onda uvideo da se približavaju prvoj kapiji. O svemu ovome ona verovatno nije ni razmišljala. A on je ispao mekan iznutra. Što svakako ne planira da bude do kraja života. I Brit je navila sat da narednog jutra zvoni ranije, ali se sama probudila petnaest minuta pre njega. I njene misli bile su okrenute sukobu s Leom. Nije ni očekivala da će mu se Gospodin Savršeni dopasti (iako je privukla


hiljade muškaraca), ali zaprepastila ju je njegova očigledna zabluda u vezi s ljubavlju i ženama uopšte. Oduvek je mislila da je ona najciničnija osoba u svemiru kad je u pitanju romantika. Ali Leo je daleko, daleko gori. I veoma ju je povredilo kada je rekao da saoseća s Ralfom. Nije da i drugi nisu to osećali prema njemu (iako niko od njih nije znao zapravo ništa o njihovom razvodu), ali je ipak malo previše kada na njegovu stranu staju ljudi koji ga uopšte ne poznaju! Još je razmišljala o Leu kada je sat zazvonio, i ona pruži ruku da ga isključi. Onda je sve misli u vezi s njihovom svađom rasterala iz glave, umotala se u ogrtač i izašla na balkon. Brod je bio pred samom kapijom, a sve je vrvelo od ljudi koji su se pripremali da brod prođe kroz prvi prolaz. – Mija – pozvala je. – Ovo je fantastično. Izađi! Mija zbaci prekrivač sa sebe i pomisli kako ona uvek hoda na prstima da ne bi probudila sestru ako prva ustane. Ali Brit je lumpovala, očigledno nameračena da je izvuče iz kreveta. Možda u tome leži razlika između njih dve. Kada se Brit ustremi na nešto, očekuje da i svi ostali budu puni entuzijazma, dok Mija nikada ne očekuje od drugih da dele njena interesovanja. Kada je izašla na balkon, Mija zinu od iznenađenja. Bokovi Afrodite nalazili su se svega nekoliko centimetara od zidova kapije i dok je posmatrala kretanje broda, mogla je da vidi kako se brod izdiže zajedno s nivoom vode. – Nadam se da naš kapetan zna šta radi – rekla je naoštreno. – Užasno smo blizu tih zidova! – Pretpostavljam da zvanje kapetana nije dobio zakucavanjem svojih brodova u kapije – reče Brit. – Ali stvarno nisam znala da će biti tako tesno. – Još više se nagnula nad ogradom. Daleko napred, mogla je da vidi krmu broda koja je već prošla kapiju. – Ali zar nije ovo veličanstveno? – rekla je. – I ne samo kanal – sve! Mija se morala složiti s tim. Sva mesta koja su dosad obišli bila su divna na onaj svoj tropski, kao s razglednice način. Ali zelene planine Paname, koje su se probijale kroz jutarnje oblake magle, bile su veličanstvene i izazivale su strahopoštovanje.


Čulo se kucanje na vratima za kojim se pojavio poslužitelj koji im je doneo uobičajeni doručak na tacni – voće i kroasane. – Fantastično, zar ne? – rekao je spuštajući poslužavnik na sto. – Neverovatno. – Svake godine dolazim na ovo putovanje – reče poslužitelj. – I uzbudljivo je svaki put. Kada budemo prošli kroz kapiju Miraflores, mnogo ljudi će čekati da nas vide, jer je tu centar za posetioce. Mašu nam i pozdravljaju nas dok prolazimo. – Strava. Oduvek sam želela da budem u centru pažnje – reče Mija razdragano. – Fotografi će nešto kasnije sići s broda i slikati nas – rekao joj je poslužitelj. – I moraćete da pronađete svoju fotografiju zbog Potrage za blagom. – Upadljivo im je namignuo dok je im predavao kovertu s uputstvima za taj dan. – Takođe – dodao je – neka vam foto-aparati budu spremni za jezera. Tu se mogu videti i krokodili. – Šalite se. – Mija iskolači oči. – Ne – reče. – Pravi krokodili. Velike debele zverke. Jezero je oko šezdeset kilometara široko i na njemu ima mnogo malih ostrva. Krokodili se tu sunčaju. – Krokodili koji se sunčaju! Zezate me. – Brit se nasmeja. – Ima li još zverčica koje bi trebalo da potražimo? – Celog dana će na brodu držati predavanja o svemu što ima veze s kanalom i oblašću oko njega – rekao je poslužitelj. – Mogle biste da odete, ako vas zanima. Održavaju se u baru Panorama. Sestre brzo smazaše doručak a potom se uputiše na prenatrpano šetalište na palubi, odakle su bolje mogle da posmatraju dešavanja. Dok se veliki brod provlačio kroz prvu kapiju, svi putnici su stajali na palubi i netremice posmatrali. Ali čim je uplovio u jezero, svako je otišao svojim poslom. Bilo je vruće i vlažno na mirnoj vodi, a osvežavajući morski vetrovi koji su ih pratili na dotadašnjem putu nestali su. Vrhovi drveća koje je tu raslo mnogo pre nego što je ljudskom rukom napravljeno jezero poplavilo područje, virili su bez reda iz vode, načičkani pticama koje su u velikom broju jezdile preko neba, još prekrivenog tankim slojem


oblaka. – Malo ću posedeti ovde i slušati muziku s ajpoda – reče Mija. – I kad sam već tu, pročešljaću još malo ove zagonetke za Potragu za blagom. Imam kod sebe prospekt, pa ću verovatno većinu odgovora pronaći tu. – Onda ti neće smetati ako te ostavim? – upita Brit. – U Panorami prikazuju film o izgradnji kanala, pa sam mislila da odem i pogledam ga. – Kakav si ti frik, Brit Makdona – reče Mija. – Studirala si antičku istoriju, baviš se advokaturom, napisala si knjigu o ljubavi, a sada te interesuje mehanika. – Volim sebe da smatram svestranom osobom – nasmeši joj se Brit. – Mmm, da. I dalje si čudak – reče Mija. – Idi sad, i budi mehaničar! Ponesi drugi primerak s pitanjima, možda ćeš naleteti na neku stručnu informaciju, pa ćeš naći poneki odgovor. Brit joj klimnu glavom i laganim korakom se uputi prema holu. Panorama je najveći bar na Afroditi, s udobnim kožnim foteljama i niskim staklenim stočićima načičkanim svuda po prostoriji. Ali glavno obeležje su mu vertikalni prozori od poda do plafona koji otvaraju fantastičan pogled u punom krugu. Mnogi putnici su već ugrabili mesto do prozora i zamišljeno gledali u daljinu, dok su drugi stajali pored modela kanala i slušali čoveka tamne kose – Migela Hernandeza, tako je pisalo na kartici – kako objašnjava kako kapije tačno funkcionišu. Brit klimnu glavom u znak pozdrava nekima koji su dolazili na njena predavanja. Leo Tajler je stajao na obodu grupe, zagledan u model kapije, i nije obraćao pažnju na okolinu. – Kapetan Henderson je desetak puta prošao kroz kanal, u oba pravca. – Stiv Šo je stajao pored Migela i odgovarao na pitanje jednog putnika. – Tako da realno nema bojazni da će zabrljati. I naravno, zaposleni u kompaniji koja održava kanal staraju se da brod ostane na dobrom pravcu između vrata kapije. – Da li ga je ikada neko preplivao? – Brit iznenada upita. Stiv podiže pogled i nasmeši joj se. – Gospođice Martin – reče. – Baš lepo što vas ovde vidimo. Nadam se da uživate u ovom našem prolasku. Zapravo jeste, dosta ljudi je preplivalo kanal, ali se vlastima to očigledno ne dopada. Prioritet ima prevoz, a postoje zdravstveni i sigurnosni razlozi zbog kojih ne biste želeli u njemu da plivate.


– Kakvi razlozi? – upita jedan krupan čovek u majici s logom meksičkog grada Akapulka. (Brit i Mija su jedne večeri primetile da ima mnogo ljudi koji se utrkuju u nošenju majica s obeležjima mesta kroz koja kruzer još nije prošao, čime sebe ističu kao stalne putnike, ili putnike koji su na ovom krstarenju već bili.) – Pa, voda je na prvom mestu – rekao je Stiv. – Ovo je tropska oblast i postoji šansa da pokupite kakvu boleštinu. Zato bi, na primer, trebalo da imate kod sebe injekciju protiv tifusa. I možda da uzmete tablete protiv malarije. Jedan čovek po imenu Albert Ošiver preplivao je kanal 1962. godine za dvadeset devet sati. A tada je bilo mnogo manje brodova. Napominjem da je morao i putarinu da plati. – Moramo li i mi? – upita Leo. – Da platimo putarinu? – Stiv klimnu glavom. – Za brod kao što je naš brodarina je preko dvesta pedeset hiljada dolara. – Pretpostavljam da nam je to uračunato u cenu karte – reče jedna od putnica, mršava žena nakićena zlatom. – Pametnije je da vam se to ne naplaćuje na sam dan prolaska – rekao je Stiv veselo. Migel Hernandez ih je obavestio da će pustiti DVD o gradnji kanala, te se putnici smestiše na svoja mesta. Leo pokaza na stolicu pored Brit. – Da li je u redu ako sednem ovde? – upitao je. Ona ga oprezno pogleda. – Možete sesti gde god vam je volja – rekla je, vrativši pogled na platno. – Mmm, da. Hteo sam... hteo sam da vam se izvinim – rekao je nespretno. – Nakon vašeg predavanja. Preterao sam u razgovoru s vama. Brit je bila iznenađena. Nije očekivala izvinjenje od Lea. Nije mislila da je on tip čoveka koji bi se izvinjavao. – Nema potrebe da se izvinjavate. Imate svako pravo da mrzite moju knjigu, a sigurna sam da imate i razlog za svaki stav koji ste izneli. – Brit je govorila tiho i i dalje gledala u platno, na kome je podrhtavala slika crnobelog žurnala koji je prikazivao davne građevinske radove. – Isto kao što sam i ja siguran da imate razloga da mislite kako se ja nalazim na vrhu gomile muškaraca koji su potpuni nitkovi. Žao mi je što ih poznajete toliko mnogo!


Ponovo ga je pogledala, ali je on licem bio okrenut platnu. – Ne mislim da su svi muškarci nitkovi – rekla je blago. – Ali sam upoznala nekoliko takvih. – Ni ja ne mislim da sve žene spletkare i da izneveravaju – reče Leo. – Ali ste upoznali nekoliko takvih? – Ovoga puta se okrenula prema njemu i pogledala ga kako treba. – Siguran sam da smo svi... – Slegnuo je ramenima. – Nije važno. Pravim razliku između fikcije i stvarnog života. Pretpostavljam da sam samo bio iznerviran činjenicom da u imaginarnom svetu sve uvek ispadne kako valja. – Ne baš uvek. – U vašoj knjizi je tako. – Zavisi od tačke gledišta. – Završilo se onako kako sam ja želeo – priznade Leo. – Nadam se da je to dobro. – Džek je pravi heroj – reče Leo. – Ali to je čisto sranje. – Svi moramo da imamo heroje – reče Brit. – Mrzim činjenicu da mislite kako uopšte postoji neko savršen – rekao je Leo. – Ne mislim to stvarno – reče ona. – Ali jedna osoba može biti savršena za drugu. Svi na brodu žele da veruju u to. – Zato što im je ovo prokleto krstarenje povodom Dana zaljubljenih udarilo u glavu – reče Leo. – Zašto ste onda došli – upitala ga je – ako vam ne odgovara? – Nije to bila moja ideja. – Lice mu se smrači. – Ni ja ga lično ne bih odabrala – rekla je ona, ali on je zurio pravo napred, upiljivši pogled u platno. Ona shvati da on više ne želi da razgovara. Ponovo ga je pogledala i, sasvim iznenada, pomislila kako bi on trebalo da bude njen idealni junak, sa svom tom svojom sumnjom u sve što ima veze s romantikom. A onda se samoj sebi nasmejala što joj je to uopšte palo na pamet. Kada se film završio, a Migel odgovorio na još poneko pitanje u vezi s kanalom, Leo se ponovo okrenu prema Brit. – Iako kažete da vam nije potrebno izvinjenje za ono od juče, zaista mi


je žao – rekao je. – A da budem sasvim iskren, stvarno jesam uživao u knjizi, uprkos tom savršenom liku. – Hvala vam – rekla je. – Ako sam ja vas bilo čime uvredila... – ona mu se odjednom nasmeši – ili ako vas je on ikako uvredio, i ja se izvinjavam. – Dobro. Onda smo raščistili. – Na trenutak ju je čudno pogledao, a onda kratko klimnuo glavom. – Vidimo se. – Vidimo se. Posmatrala ga je dok je odlazio preko palube. Kada je stigao do stepeništa, okrenuo se i kratko joj se nasmešio, a potom nastavio svojim putem. Ona odjedanput oseti prazninu u dubini stomaka. Na delić sekunde njegove oči su je podsetile na to kako ju je Ralf prvi put pogledao onog dana na Trinitiju. I preplaviše je potpuno ista osećanja kao i tada. Kao da je upravo ugledala najznačajnijeg čoveka na svetu. Progutala je knedlu a onda se naglo okrenula i zagledala prema jezeru. Ali na mirnoj vodi nije mogla da vidi odsjaj sunčevih zraka. Niti je videla tropsko ostrvsko rastinje oko jezera. Pred očima joj je bila samo slika nje kako stoji pored Ralfa. A u mislima samo trenutak kada se zaljubila u njega. Ni iz jednog drugog razloga osim što joj se upravo onako nasmešio. To je bila jedina ludost koja joj se dogodila, a navela ju je da jedini put u životu i sama učini nešto ludo. Danas misli kako je bila doživela nekakvo pomračenje uma. Da je potpuno izgubila razum. Kada se sada na to osvrne, ne može da shvati zašto je poželela da se uda za njega, zašto se umesto toga nije prosto uselila kod njega kako bi, bez ikakve gnjavaže, mogla ponovo da se iseli. Ali ona je želela njega. I želela je da on bude njen. „Bićemo savršeni jedno za drugo“, rekao joj je te večeri kad ju je zaprosio u jednom otmenom i suludo skupom restoranu, tako što je prsten, na tanjiriću za desert i uz flašu šampanjca, doneo nasmejani konobar. Na delić sekunde se zapitala šta bi se dogodilo da ga odbije, ali naravno da nije želela da ga odbije; zašto bi, kad ju je tako divno i sjajno zaprosio, da se osetila kao one princeze iz bajki koje je Pola njoj i Miji čitala kada su bile klinke? I tako je ona pristala, i onda su se venčali, a onda je sve krenulo nizbrdo.


Mija je odgonetnula polovinu od dvadeset pitanja s liste kad je došlo vreme da ode na ručak. Iako je stigla ranije, dosta ljudi je već čekalo da počnu s posluživanjem. Kao skakavci smo, pomisli Mija. Na sam nagoveštaj hrane odmah smo tu. A najčudnije od svega... zgrabila je tanjir i salvetu i stala u red koji je počeo da se formira... jeste što opet umirem od gladi! Pre nekoliko sati sam pojela obilan doručak, a sada bih pojela vola. A ne mogu baš da kažem da je to zbog svežeg vazduha, jer je danas vruće i lepljivo. Nadlanicom je obrisala kap znoja s čela. Ne, moram konačno sebi da priznam da sam potpuno operisana od snage volje kada je u pitanju hrana na brodu. Sutra, terala je sebe da upamti, sutra počinjem s detoksikacijom u spa centru! – Zdravo. – Ajlin i Džon Kostelo pridružiše joj se u redu. – Fino se provodite? Ona klimnu glavom. – Baš je uzbudljiv bio prolazak kroz kapiju, zar ne? – Ali ovaj deo sada više nije – reče Džon. – Pa, ne znam baš. – Mija baci pogled prema planinama boje žada koje su se strmoglavo spuštale do vode. – Rekla bih da je prizor spektakularan. Budi neka iskonska osećanja u vama. – Neko vreme – složi se Ajlin. – Ali mi smo već satima na ovom jezeru. – Jeste li već videli krokodile? Ajlin se začudi, a Mija joj ispriča šta je poslužitelj rekao. – Moramo da ih potražimo! – Džon je bio pun entuzijazma. – Mogao bih da osvojim nagradu za najbolju fotografiju s putovanja ako uhvatim nekog krokodila. – A ja sam se ustremila na dijamantski prsten! – Mija se nasmeja. – Kako napredujete u Potrazi za blagom? – upita Ajlin. – Zagonetke su baš teške. – Pa, neke rešavam ja – reče Mija. – A neke odgoneta Brit, naravno. – A gde je naša poznata autorka? – Ajlin poče pogledom da je traži. – Moram da dogovorim s njom kada će mi potpisati knjige. – Otišla je na neko od predavanja. Ali ako knjige date meni, proslediću ih da ih ona potpiše, nije nikakav problem. – Ma, sačekaću dok je ne sretnem. Zastrašujuće je studiozna ispod te


fine tople spoljašnjosti, zar ne? – upita Ajlin. – Sigurno vas hvata strah pred njom. – Pa... – Najzad, ona je tako lepa i tako talentovana! Nije baš fer, zar ne? Mija trepnu nekoliko puta. – Ne – reče s nelagodom. – Nije. Ali Brit je vrlo... – Vrlo šta?, zapitala se. Vrlo nežna? Vrlo skromna? Vrlo naporna bi bilo prikladnije reći, pomislila je, i odmah joj beše krivo. Brit se poslednjih dana iz sve snage trudila da bude pažljiva i srdačna i laka za saradnju. I činjenica je da jeste bila vrlo laka za saradnju. Veći deo vremena. – Vrlo motivisana – dovršila je rečenicu. – Ona je perfekcionista. – Što je svakako bilo tačno. – Volela bih da imam njen talenat. Kladim se da biste i vi – reče Ajlin. – O, ma ja sam sjajna – reče Mija opušteno. – Imam dovoljno svojih talenata! Doduše, pomislila je noseći svoju hranu prema stolu za dvoje, ako se izuzme jedenje za celu Irsku, ubio me bog ako znam koji bi bili ostali. Krokodile su ugledali kasnije u toku dana. Brit je stigla na ručak baš kada se Mija spremala da navali na ogromno parče kolača od borovnice. Verovatno je, jedući, odašiljala signal „ne uznemiravaj“, jer iako se mnogo ljudi sjatilo na ručak, niko je nije pitao može li da sedne za njen sto. Zato je Brit mogla slobodno da se smesti na stolicu pored nje. – Jesi li provela zanimljivo jutro? – upitala je Mija, shvativši da je ozlojeđena na svoju sestru prosto zato jer je Ajlin bila tako prekomerno oduševljena njom, čime je pokrenula u Miji sećanja na školske dane kada su se nastavnici stalno pitali zašto ona ne može da bude više poput Brit i da pazi na času. Miju su tada pri pomisli na stariju sestru obuzimale mračne misli, želja da makar jedanput padne na testu ili zaboravi da uradi domaći, samo da bi mogla da nađe nekakvu manu u tom njenom savršenstvu. I mada ju je taj sitničavi prezir s vremenom napustio, bila je svesna da ga i dalje, kao danas, povremeno oseti kada neko s previše hvale govori o Brit. Ja sam grozna osoba, pomislila je, gurnuvši kolač u stranu. I ne bi trebalo ovo da jedem. Jer ću postati grozna debela osoba. Osetivši izvesnu napetost u Mijinom glasu, Brit jednostavno odgovori da


je sve u vezi s tim prolaskom bilo zanimljivo. – Jesi li pronašla odgovor na neku od zagonetki? – Da znaš da sam potpuno na to zaboravila – reče Brit kao da se izvinjava. Nije mogla ni na šta da se koncentriše s obzirom na neočekivani naboj emocija koje su u njoj izazvali najpre Leov osmeh, a onda i misli o Ralfu, koje su joj preplavile glavu, mada nije to nameravala da ispriča Miji, koja ju je gledala s mnogo nade. A zašto i ne bi zaboravila?, pomisli Mija dok je posmatrala svoju sestru. Naravno, ti imaš dovoljno novca da taj prsten kupiš kad god poželiš. Tebi to ništa ne znači. Zgrozila se nad samom sobom zbog te pomisli, ali nije mogla da joj se odupre. – Izvini – reče Brit. – Zanela me je prezentacija, a onda je Leo... – Leo je šta? – Mija ju je zbunjeno gledala, potpuno zaboravivši na svoju ljutnju. Bila je zapanjena zađevicom između njene sestre i inače ćutljivog Lea, i nakon tog incidenta predložila je Brit da bi mogla da mu se izvini. Brit ju je pogledala kao da je poludela i rekla da joj izvinjavanje drkadžijama nije u planu i da ako bilo ko treba da se izvini, onda je to Leo, taj arogantni kreten. Mija nije znala šta da kaže na to. – Leo je šta? – ponovila je. – Pa, izvinio se – reče Brit kratko. Izvukla je listu iz svoje bele platnene torbe i letimično prošla po njoj. – Dali su odgovor na ovo pitanje! I na ovo! – Popunila je informaciju o putarini za brod i imenu osobe koja je 1962. godine preplivala kanal, kao i ime prvog broda koji je kroz kanal prošao. – Kako se izvinio? – upitala je Mija. – Tako što je rekao da mu je žao, naravno. – Brit slegnu ramenima i ponovo pogleda u listu. – Znači, ostalo nam je samo ime zemlje koja najviše koristi kanal. I imena dva tegljača uprave Panamskog kanala. – Šta ga je navelo da to uradi? – A? – Da se izvini. Šta ga je nateralo? – Pretpostavljam da je shvatio koliko je užasno nepristojan bio. – I ti si bila pomalo nepristojna. – I ja sam se izvinila – reče Brit. – Bila si u pravu, ipak sam malo preterala. Dobro je što si tu da me vraćaš na kolosek. Možda ćemo tegljače


videti kod sledeće kapije. – Brit! – Mija je gorela od želje da čuje šta se dogodilo s Leom. Britina opuštenost joj je bila sumnjiva i Mija nije mogla da se otme utisku kako tu postoji nešto mnogo više. – Ništa više. – Brit spusti listu sa zagonetkama i pogleda u Miju. – On se izvinio. Ja sam izvinjenje prihvatila. Onda sam se i ja izvinila. Na kraju krajeva, on je ovde putnik, a ja imam neku ulogu zaposlenog, pa sam pomislila da bi trebalo da budem ljubazna. I on je prihvatio moje izvinjenje. Tako da je sada sve u redu. – Da li je... – Šta ti je sa svim tim pitanjima? – Brit ju je prekinula, na ivici strpljenja. – Oboje smo bili savršeno ljubazni jedno prema drugom, i to je sve. Pusti to, zaboga. – Dobro – reče Mija nakon izvesnog vremena, posmatrajući Brit kako uzima jelovnik sa sendvičima i studiozno ga gleda, kao da tako nešto prvi put vidi. Kada je Brit završila s jelom, Mija sklopi novine koje je dotad čitala i nasmeši joj se. – Hoćeš da potražimo one tegljače? Tegljače nisu pronašle, ali su zato ugledale dva krokodila kako se lenjo greju na suncu, koje je do tada već rasteralo izmaglicu. – Tašne u pokretu – promrmlja Brit posmatrajući jednog od njih kako je zamahnuo repom, a onda iznenađujuće brzo uplovio u vodu. – Stvarno su ružni! – Ja mislim da su veličanstveni. Devojke se okrenuše istovremeno i ugledaše Lea, koji je krokodile posmatrao kroz dvogled. – Ne toliko veličanstveni kao jedna lepa tašna – reče Mija. – Ne možete zaista to da mislite. – Leo je bio skandalizovan. – Pa i ne mislim, da budem iskrena – priznala je. – Nikada u životu nisam imala ništa od krokodilske kože. – Ja ništa takvo ne bih ni poželeo – reče Leo. – Dolazite li na večeru večeras? – upita iznenada Mija. – Odlučile smo


da se skroz formalno uparadimo. – Pa, nisam siguran. – Leo pusti da mu dvogled visi oko vrata. – Nisam ja za takve stvari, i... – Nisam ni ja – uveravala ga je Mija. – Verovatno ću potpuno promašiti po formalnim merilima. Ne oblačim se elegantno i raskošno, a haljina koju imam ne odgovara za tu priliku, ali večeras ću je ipak obući. I vi bi trebalo to da uradite. Inače će vam onaj smoking propasti. Leo je oklevao. – Ma, hajdete! – uzviknu Mija. Pogledala je u Brit, a potom ponovo u Lea. – Ovako, zašto sve troje ne bismo zajedno otišli na večeru? Da nam se isplate te haljine i smoking. Brit se na to namršti. – Ja ne... – Možemo se najpre naći u Troja baru, a na večeru otići oko pola osam – predloži Mija pre nego što je Brit uspela da dovrši rečenicu. – Ja... – Leo slegnu ramenima – nisam razmišljao o tome, da budem iskren. – Sigurno ne biste da jedete sami? – upita Mija. – Hoćeš li prestati da organizuješ ljudima vreme? – reče Brit. – Moj je posao da budem organizator na ovom putovanju – odgovori Mija. – Ti si mi to rekla, Brit. I ja to radim. A Lea pozivam da nam se pridruži jer bi bilo lepo da imamo još nekog s kim možemo da progovorimo, osim jedna s drugom, kao što svako veče činimo. I zato što bih, naravno, volela da dođete – dodala je brzo pogledavši u Lea. – Nisam znala da sam ti toliko dosadna – reče Brit suvo. – Nisi – reče Mija. – Ali... – U redu – rekao je Leo. – U baru, u sedam. Vidimo se tada. – Okrenuo se i pošao preko palube. – Šta je ovo bilo? – upitala je Brit strogo. – Praktično si ga naterala da pristane da krene s nama. – Pa, sam je – reče Mija. – Pomislila sam da ću učiniti jedno dobro delo. – Da, ali... – Ali šta? Rekla si da ti se izvinio, kao i ti njemu. Niko na ovom


putovanju nije baš pri sebi. A mislim i da je usamljen. – Izazivački je pogledala u Brit. – Ali... ma, ništa. Idem da prošetam po palubi. A Mija je ostala da gleda za njom kako odlazi u smeru suprotnom od onog kojim je krenuo Leo Tajler.


13. Mesto: otvoreno more Vreme: delimično oblačno; vetar: temperatura: 29°; pritisak: 2010,5mb

severoistočni,

jačine

2;

Na kraju, ipak, to nije bila večera za troje. Mija i Brit su se našle s Leom u Troja baru, već prepunom ljudi koji su ispijali aperitiv pred večeru. Bar se sjajio i vrveo ljudima, muzika s klavira jedva se čula od uzbuđenog žamora, a fotografkinja broda je pravila portrete doteranih putnika pokraj bogatog cvetnog aranžmana postavljenog u dnu spiralnih staklenih stepenica. Budući da je veče bilo formalno, Brit je ponovo otišla kod frizera i nabacila pravi Bridžit izgled. Bilo joj je drago kada je shvatila da joj, kad je videla Lea, ovoga puta nisu proradili leptirići u stomaku. Očigledno je to bilo samo jednokratno podsećanje na Ralfa. (A sećanja na Ralfa, rekla je sebi, čine jedino to da se puši od besa!) – Izgledate kao potpuno druga osoba kada tako namestite kosu – primetio je, pruživši joj koktel. – Da, znam. – Pristaje vam. Ali vam bolje stoji ravna – reče Leo, zbog čega ga i Mija i Brit iznenađeno pogledaše. – Zašto se ne biste vas dvoje slikali? – predložila je Mija veselo. – Jesi li poludela? – upita Brit. – Ne, hvala. I Leo je odmahnuo glavom. Bila bi to veoma glamurozna fotografija, pomisli Mija. Leo je delovao vrlo prefinjeno u svom smokingu, a Brit, koliko god mrzela da se udešava, bila je izuzetno elegantna u svojoj srebrnastosivoj haljini porubljenoj šljokicama i sa savršeno uklopljenim srebrnastosivim cipelama na nežnim stopalima. Dok su se spremale za večeru, rekla je Miji da joj je to najskuplja haljina koju ima, a kupila ju je za poslednje veče dodele nagrada, jer joj je Meredit rekla da je glamur obavezan. Mija je odabrala


svoju omiljenu haljinu od ljubičastog šifona, koja joj je bojom pristajala, mada nije bila tako očigledno skupa kao Britina. No verovatno je mnogo udobnija, rekla je u sebi dok je posmatrala sestru kako namešta bretele sa šljokicama i Lea koji je, mimo nje, pogledao u fotografkinju. Mija se namršti. Nešto se dogodilo između Lea i Brit, sigurna je u to. Ali nije znala šta i nije znala da li to išta znači. Ali nikada dosad nije videla sestru tako napetu od nelagode, čak ni na njenim radionicama. Nakon što su ispili nekoliko koktela, uputili su se ka restoranu. I u njemu je bilo mnogo više ljudi nego obično, te se namrgodiše na mali broj slobodnih stolova. – Mija! – mahnu joj Ajlin Kostelo, koja je sedela za velikim okruglim stolom pokraj prozora. – Pridružite nam se. Vrlo ste dobrodošli. Mija baci sumnjičav pogled na Brit i Lea. – Slobodnih stolova nema. Ni za dvoje, ni za troje – reče Brit, na brzinu preletevši pogledom po prostoriji. – Možemo da odemo, ako želite. – Nema svrhe otići – reče Mija. – Da li je bitno gde sedimo? – upitala je Brit Lea. – Pa... – Leo! – Pipin je stajala pored svoje majke. – Ovamo. – Ne možemo ih baš ni odbiti – reče Leo. – U tom slučaju... – Mija ih odvede do Ajlininog stola. Osim Ajlin, Džona i Pipin, za stolom je sedeo još jedan par, koji su im predstavili kao Džudi i Hektora. – Oni su prvi par koji se venčao na brodu – rekla je Ajlin ponosno. – Bilo je prelepo – reče Džudi, žena u poznim tridesetim godinama. – Kapetan Henderson je bio divan. – Džudi, ti nisi bila na predavanjima, pošto si bila previše zauzeta – govorila je Ajlin, blistajući. – Ali ovo je ona divna Bridžit Martin. Znaš, spisateljica. – Pročitala sam vašu knjigu – reče Džudi. – Briljantna je. – Hvala. – Ovo je njena sestra, Mija – dodala je Ajlin. – A ovaj divni gospodin je Leo. On je na putovanje pošao sam, pa se svi neizmerno trudimo da se ne oseća usamljenim.


Leo se rukovao s Džudi i Hektorom. – Isprva smo mislili da su svi u nekom srodstvu – reče Ajlin dok su sedali za sto. – Ali su kazali da nisu. – Što je u stvari dobra vest. – Pipino lice se ozari kad je pogledala u Lea i pokazala savršen niz svojih blistavobelih zuba. – Dobro veče, dame i gospodo. – Njihov konobar je stigao i razgovor se prebaci na večernji jelovnik. Čim su završili s porudžbinom, Ajlin poče da govori o slavnima koje je upoznala – ostalim slavnim ljudima, rekla je, osmehnuvši se Brit. Ona je na „ti“ s jednim poznatim dablinskim voditeljem vesti, kao i s drugim jednim voditeljem s radija i s poznatim šefom kuhinje. – Ali vi ste mi od svih njih najdraži – obratila se Brit trijumfalno. Brit se ljubazno nasmešila i premestila svoj escajg, a Mija se prigušeno zakikota i obrati se Brit: – Ti! Najdraža! – Ajlin je te večeri bila posebno luckasta, praveći se važna pred Hektorom i Džudi i dominirajući za tim stolom, dok ju je Pipin povremeno prekidala i dopunjavala priče o dablinskoj društvenoj sceni kao i svojim ambicijama o budućoj karijeri. – I sama razmišljam o tome da napišem knjigu – obavestila je Brit. – Kako bih upotpunila svoj lik i delo. Zato i dolazim na vaša predavanja. Vrlo su korisna. – Drago mi je što to čujem – odgovori Brit. – Šta ćete pisati? – Beletristiku – reče Pipin. – Pa, zašto da ne? Vi ste učinili da shvatim da to nije nimalo teško. Naravno, moj pravi cilj je da dospem na televiziju i možda na film. Veoma bih volela da imam svoj parfem, a i liniju odeće. Ali to će potrajati. – I pisanje knjige će potrajati – rekla je Brit. – Svakako, ali to mogu da radim kad god nađem slobodnog vremena – uzvratila je Pipin veselo. – I već ste odlučili šta će vam biti tema knjige? – upita Mija. – Mislila sam da bi možda mogla da bude o devojci modelu koja upoznaje predivnog neznanca na jednom kruzeru – odgovorila je Pipin. – Pretpostavljam da vam u tom slučaju ne manjka inspiracije – reče Brit. – Apsolutno! – Pipin se ponovo ozari, pogledavši u Lea.


– Nadam se da ćete, u tom slučaju, upoznati nekog predivnog neznanca – reče on, a svi se nasmejaše. Leo se nije osećao sasvim lagodno, iako se nasmešio Pipin. Da li ga ona privlači, zapitala se Mija. Teško je reći. Leo je čovek koga ćete teško pročitati. Zbog čega je ranije i pomislila kako su on i Brit stvoreni jedno za drugo. Zbog čega ju je tako i kopkalo šta se to dogodilo između njih dvoje. Jasno je, doduše, da nije toliko značajno. Ni jedno ni drugo tokom večere nije zapodenulo bilo kakav međusobni razgovor. Stoga bi njemu možda mnogo više odgovarala slatka Pipin. – Zbog čega ste odlučili da se venčate na brodu? – upitala je Mija Džudi kada je na trenutak nastupila pauza u razgovoru. – Ovo je moj drugi brak – reče Džudi. – Prethodnog puta sam imala veliko tradicionalno venčanje, i nisam ga želela ponovo. Ovo je sasvim lepo ispalo. – Hteli smo da to bude samo naš dan – reče Hektor. Nasmešio se svojoj ženi. – I bio je. – Dakle! – uzviknu Ajlin. – Živeli za Džudi i Hektora. – Za Džudi i Hektora – poslušno ponoviše svi i podigoše čaše za novopečene mladence. „Živeli za Brit i Ralfa! Mladu i mladoženju.“ Seća se svog oca koji to izgovara i kako svi podižu čaše, i seća se kako je pomislila da joj se život zauvek promenio i kako je najsrećnija osoba na celom svetu. Pronašla je svog savršenog muškarca i udala se za njega, i niko nije mogao da bude srećniji od nje te večeri. Seća se kako su joj te misli bile u glavi i da u njima nije bilo trunke ironije; da je zaista i iskreno u to verovala. Seća se i Ralfovog govora. Bio je to najdivniji govor koji je ikada u životu čula. Nazvao ju je svojom jedinom pravom ljubavi i svetlom koje je obasjalo njegov svet, a njegov glas, dubok i prodoran, začarao je goste. Samo zbog tog glasa, pomislila je Brit, vredi udati se za njega. Mogla je satima da ga sluša. Nakon razvoda, izbrojala je koliko su sati zapravo živeli kao muž i žena. Pet hiljada devetsto dvadeset osam. Sat-dva manje-više. Od toga je pet hiljada sedamsto šezdeset bilo previše.


„Živeli za Miju i Aleha!“ Per-Henrik im je nazdravio malo pre nego što je Aleho otišao u obilazak vulkana. Mija zatvori oči, a sećanja joj navreše u misli. Dokrajčio ih je vrlo vruć tango koji su odigrali u baru. Bili su napadni i pomalo nepristojni, a publika im je aplaudirala dok su se kretali po drvenom podu. Seća se žudnje koja ju je tada obuzela, dok je njeno vrelo telo čvrsto bilo stegnuto oko Alehovog. Seća se da je pomislila kako bi volela da taj trenutak večno potraje. Seća se kako je pomislila da je zaljubljena i da je to najdivniji osećaj na svetu. „Živeli za Vanesu i Lea.“ Donal je nazdravio na dan kada su objavili veridbu. Zapravo, bilo je to nekoliko dana kasnije, ispravio se Leo; tada su organizovali zabavu, jer ih je Vanesa obožavala. Radila je kao savetnik za odnose s javnošću i oduvek je tragala za spektakularnim idejama za proslave. Zbog tako grandiozne proslave veridbe, Leo je predložio da za dan venčanja organizuju nešto manje pompezno. Ali Vanesa mu se samo nasmejala i rekla da je za devojku dan njenog venčanja najpompeznija stvar koja će joj se u životu dogoditi i da njen ne bi trebalo da bude ništa drugačiji. A što se medenog meseca tiče, rekla je, ima savršen plan. Kako to davno beše, pomislio je. Teško je poverovati da je on ista ona osoba koja je ljubila njen nežni vrat i ležala kraj nje u francuskom krevetu, i koja ju je volela više od bilo čega na svetu. I koja nije shvatala da prosto voleti je nije dovoljno. – Hej, ovamo! – Ajlin pucnu prstima, te se i Brit, Mija i Leo trgnuše svako iz svog sanjarenja. – Izvinjavam se – reče Mija, bacivši se na svoju pileću pastu. – Valjda sam samo razmišljala koliko ste srećni, Hektore i Džudi. – Znam da jesmo – reče Džudi. – Nisam mislila da ću ikada pronaći nekog poput Heka. Pogotovo nakon mog prvog pokušaja braka. Kakav sam samo pogrešan izbor napravila! Ali divno je pronaći onog pravog. Za ne mislite tako? – Okrenula se prema Brit i nasmešila.


– Svakako. – Brit klimnu glavom, ali zadrža pogled na tanjiru. – A ima li nekoga u vašem životu, Leo? – upita Pipin veselo. – Ne trenutno. – Lice mu se zarumeni. – Ovo je pravo mesto i vreme za to – rekla mu je. – Predivno krstarenje brodom. Noći pod zvezdama... – Ne mogu da zamislim da bi iko mogao da pronađe svog budućeg partnera na krstarenju – reče Leo. – Tako da to ne bi moglo da prođe u tvom romanu. – Mi smo se, zapravo, upoznali na krstarenju – reče Džudi. – Delom smo se zbog toga i odlučili za venčanje na Afroditi. – Stvarno? – Leo je bio poražen. – Da. Na ovom brodu. Pre dve godine. – Kako je to romantično! – uzdahnu Mija, a Brit nešto tiho promrmlja. Džudi razvuče osmeh. – Jeste, zar ne? Mada tada nismo bili na krstarenju povodom Dana zaljubljenih. Ipak, pomislili smo da bi bilo lepo proslaviti na ovaj način. – To je sve tako divno! – Ajlin im se svima smešila. – A nikad ne znate kada bi ljubav mogla da nastupi? Zar ne, Mija? Bridžit? Leo? Pipin? – Ja mislim da znamo – reče Brit. – Barem što se mene tiče, a i Mije. Mislim da sigurno možemo reći da apsolutno znamo. – Možda ćete promeniti mišljenje pre završetka krstarenja, Leo – reče Pipin razdragano. – Možda ćete ipak pronaći nekog. – Ne mogu... – Leo je pogleda. Oči su joj se sjajile, a osmeh napravio rupice u nežnim obrazima. Podsetila ga je na Vanesu iz perioda pre nego što je sve krenulo naopako. Na to kako ga je ona nekada gledala. Progutao je knedlu. – Male su šanse za to – rekao je konačno. – Mislim da ipak ne tražim nikoga. – O, svako nekog traži – reče mu Pipin. – Samo, to ne prizna baš uvek. – Onda se ponovo nasmešila i dopunila čašu vinom koje je stajalo na sredini stola. Nakon večere, Kostelovi su izjavili da idu u pozorište na noćni program. Pipin uhvati Lea podruku i reče da mora da pođe s njima, biće odlično, ali je on rekao da nije baš lud za tom pevačicom, pa će ipak propustiti


program, ali će bez sumnje videti Pipin i njene roditelje nakon toga. Pipin mu stegnu ruku i reče da se nada da hoće; verovatno će se vratiti u Panoramu i možda ga videti tamo. Ponovo se setio Vanese i načina na koji ga je organizovala, i kako je voleo da ga ona organizuje, jer njemu druženje s ljudima nije bilo jača strana. Nakon što su se Kostelovi uputili u pozorište, Mija predloži da ona, Brit i Leo popiju po piće u Terasa baru. – Noću je tamo vrlo lepo – rekla je. – Tamo se osećam glamurozno i elegantno, nekako kao na Titaniku. Brit poče da se smeje, a Leo se nasmeši. – Terasa, neka bude – reče Mija. – Idemo. Očaravajuće su, pomisli Brit kad su seli za sto ispred bara, te noći obasjane mesečinom nad beskrajnim prostranstvom Pacifika. U stvari, nemoguće je biti baš toliko ciničan, popustila je Brit, kada je prizor zaista divan. Mija i Leo su razgovarali o prolasku kroz kanal i Brit je prvi put videla Lea da se toliko uživeo u neki razgovor. Zašto li je ovde došao sam, zapitala se. Mogla je savršeno da razume zašto bi neko ko je slobodan odlučio da sam krene na krstarenje – ima toliko stvari za razonodu i toliko ljudi koje možete upoznati da čovek ne mora da bude sam, osim ako to ne želi – ali konkretno ovo krstarenje nikako nije bilo za slobodne. I zašto, upitala se, pustivši da je misli odvedu u drugom pravcu, termin „slobodan“ ljudi upotrebljavaju pretežno za žene? I zašto on tu zvuči pomalo tužno i usamljenički? Nije zapravo postojao isti izraz i za muškarce. Neženja je bilo pomalo staromodno, a i više je zvučalo bezbrižno nego usamljenički. I naravno, bogati samci se i dalje smatraju dobrom prilikom. Da li je i Leo dobra prilika? Čini joj se da je dobrostojeći zbog onog apartmana Delfi, ali nekako joj ne deluje kao užasno bogat. Iskustvo joj je govorilo da vam užasno bogati muškarci to vrlo rano stave do znanja. (Osim ako nisu u brakorazvodnom sporu, u kom slučaju vole da se pretvaraju da su osiromašeni. Iako u tome nikada nisu dobri. Biti siromašan nikada nije dovoljno muževno za bogatog muškarca.) I zato se Leo možda ne valja u parama, ali ima dovoljno da priušti drugi po redu najskuplji


apartman na brodu. Dovoljno imućan, tako bi nekako rekla. A da li je usamljen? To je već teže reći. Zašto je na krstarenje za Dan zaljubljenih došao sam? Misli joj se vratiše ranijim pitanjima. Da nije na nekakvom hodočašću, pomislila je odjednom. Možda u čast neke devojke. Možda je ranije bilo na ovom krstarenju s nekim ko mu je nešto značio, a sada... – ... zar ti se ne čini tako? – Mijino pitanje ju je prenulo iz sanjarenja i Brit je nervozno pogleda. Baš je uživala u izmišljanju priče o Leu, osmišljavanju njegovog života. – Zar mi se ne čini šta? – upitala je. – Da je venčanje na brodu prilično dobra ideja ako ne želiš celu onu klasičnu halabuku? – Pričate o venčanjima? – Brit je pogledala svoju sestru i Lea s nevericom. – Da – reče Mija. – Pričamo i tome koliko su Džudi i Hektor slatki i kako je ovo veoma dobra stvar za njih. – Valjda jeste – rekla je Brit. – Prilično ste ravnodušni prema venčanjima za osobu koja zarađuje za život pišući o njima – reče Leo. – U Gospodinu Savršenom nema venčanja – istakla je Brit. – Istina – složi se Leo. – Venčanje je čest kraj dobre romantične priče – rekla je Brit, iznenada s nestašnim izrazom lica. – U svakom smislu. – Mislite? – Ima ona dosta iskustva – reče Mija. Nagnula se kako bi spustila čašu na sto od tikovine, a onda vrisnula, napravivši pogrešan pokret i prosuvši polovinu mohita sebi u krilo. – Dođavola! – Jesi li dobro? – upita Brit. – Ma, dobro sam – reče Mija. – Ali je moja elegantna haljina uništena. – Ustala je. – Idem da se presvučem – rekla im je. – Ako se sada spustim do kabine, možda ću uspeti da je večeras dam na pranje. – Sačekaj da dovršim ovo, pa ću poći s tobom. – Brit pokaza rukom na svoje piće. – Ma nemoj da žuriš – reče Mija. – Vratiću se kasnije. Ti ostani. – I pre nego što je Brit uspela išta da kaže, Mija je ustala i krenula prema njihovoj


kabini. Kada je ona otišla, Brit i Leo su ostali da sede bez reči. Brit je shvatila da nije mnogo doprinosila malopređašnjim razgovorima, te je sada pokušavala da smisli nešto zanimljivo. Bilo joj je i pomalo neprijatno što je zamišljala događaje o Leovom životu i razloge zbog kojih je on na Afroditi. Isto tako, bilo ju je stid što joj je malopre, kad ga je ugledala, zaigralo u stomaku, mada je, hvala bogu, taj osećaj sada nestao i njoj je bilo drago što ga je prevazišla, šta god taj osećaj značio. Možda je on na ovo krstarenje došao da bi nekog upoznao. Na kraju, ionako je za večerom proveo mnogo više vremena nego što je neophodno zureći u Pipin Kostelo. A opet, teško je od nje odvratiti pogled. Pipin je nosila zlatnu haljinu od lamea s prorezima sve do pupka, kao i zlatne sandale i pažljivo odabrani zlatni nakit, a kosa joj je bila skupljena u visoku labavu punđu. Brit je pomislila kako je sve to pomalo preterano, ali je iz Leovog ugla to očigledno privlačilo izvesnu pažnju. Mada, šta ja znam o privlačnom izgledu, zapitala se. Ipak sam ja romantična spisateljica koja se ne bavi romantikom. Kako bih ja mogla da znam šta privlači muškarca? Ne može se reći da sam ih u životu mnogo osvojila. Posle Ralfa niko nije ušao u moj život. Nekoliko užasnih sastanaka s muškarcima koji su me ubili od dosade se ne računa. Koliko jadna mogu da budem? Čvrsto je zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila. Uopšte nisam jadna, opomenula je sebe. Zapravo sam savršeno racionalna. Nema svrhe pokušavati tragati za nekim ozbiljnim. Sve veze su unapred osuđene na propast. Zvuk smeha koji je kroz noćni vazduh doplovio do nje vratio ju je u stvarnost i ona ponovo oseti potrebu da kaže nešto – bilo šta – čoveku koji sedi do nje. – Jeste li... – Da li ste... Oboje su prekinuli tišinu istovremeno. – Vi prvi – reče Leo. – Samo sam htela da vas pitam da li ste ikada ranije bili na nekom krstarenju – reče Brit. – Pomalo glupavo pitanje, rekla bih.


Leo odmahnu glavom. – Nije to baš za mene. Mada je svakako preporučljivo ako želite da posetite mnogo različitih mesta. – Ko vas je naterao da dođete? – Sve je bilo ugovoreno mnogo ranije – rekao je. Očajnički je želela da ga pita još nešto, ali bojala se da će previše zaći u njegovu privatnost. Videla je kako je nerado odgovarao na pitanja za večerom i nije želela da mu zbog nje bude neprijatno. Iznenadila je samu sebe tim nenadanim zanimanjem za njega, te se zapita da li bi njegova stvarna priča bila više ili manje interesantna od one koju je sama izmislila. – A šta ste vi mene želeli da pitate? Kao da se malo iznenadio jer je očekivao da će ga ona još nešto pitati, ali joj je svejedno odgovorio. – Pa, samo da li uživate u svojim predavanjima. Ona se nasmeja. – Ne baš. Nije to za mene. – Zašto ste onda pristali na to? – Ubedili su me – rekla je snuždeno. – Moja prokleta agentica je to organizovala. – Nekako ne mogu da vas zamislim kao osobu koja se dâ lako ubediti – reče Leo. – U ovom slučaju je bilo tako – rekla je. – Ali Mija je na svu sreću krenula sa mnom, pa se brine o meni. On se nasmeši. – Dopada mi se Mija. Nju čovek nekako lako upozna, zar ne? Brit postade svesna iznenadnog naleta ljubomore koju oseti nakon Leovih reči, što ju je šokiralo. Nikada ranije nije bila ljubomorna na Miju, iako joj je uvek zavidela na lakoći u odnosima s ljudima. – Mija je svakako druželjubiva – rekla je. – Zato sam je i pozvala da mi se pridruži. – A vi niste takvi? – Gledao ju je sa znatiželjom. – Šta biste vi rekli? – Činite mi se kao fina osoba – rekao je. – Dobro držite predavanja. – To je lepo čuti – reče ona. – Prestravim se svaki put kada ih držim. Ali Mija mi daje odlične savete. – Izgleda kao da je obrnuto – reče Leo iznenada.


– Molim? – Reklo bi se da je Mija spisateljica. Nekako je više... više... – Prijatna i usplahirena – dopuni rečenicu Brit. – Da. Valjda tako nekako. I neko ko više veruje u svu tu priču o romantici. Dok vi... – Šta ja? – Uprkos tome što kažete da ste prestravljeni na radionicama, delujete mi kao neko ko je vrlo samouveren. Neko ko... pa, kada bi se Džek Hejz pojavio na vašem pragu, verovatno biste ga isprašili bez pardona. Ne baš, pomisli Brit. Zaljubila sam se u Džeka dok sam ga stvarala. Kada bi on naišao, bacila bih mu se u naručje. A to i ne mora da bude Džek. Možda samo neko ko me razume. Ili ne, brzo se ispravila. Meni ne treba neko da bi me razumeo. A i zašto bi. Polovinu vremena ni sama sebe ne razumem. – Zdravo, društvo! – Mija se vratila u šortsu i dugačkoj majci i ponovo sela pored njih. – Nadam se da niste sedeli u potpunoj tišini dok nisam bila tu. Primećujem da ni jedno ni drugo niste neke pričalice. – Razgovarali smo – reče Leo. – Malo – dodala je Brit. – O čemu? – upita Mija. – Ni o čemu posebno – reče Brit. – Da. – Leo ustade. – Pa, hvala vam na večerašnjem druženju, dame. Siguran sam da ćemo se već videti. On pođe prema stepenicama, a Mija se okrenu prema svojoj sestri. – Jesi li se opet svađala s njim? – upitala je strogo. – Ne – reče Brit. – Pa, šta onda nije u redu....? Aha! – Aha, šta? – Jesam li vas ja to prekinula? Je l’ trebalo vas dvoje da... – Nemoj da si tako budalasta – odgovorila joj je Brit i u isto vreme promućkala mentu u svom koktelu. – Ponekad potpuno pogrešno protumačiš neke stvari. – Hoćemo li po još jedan mohito? – upita Mija kada im se konobar približio.


– Ne – reče Brit. – Mislim da ću otići da legnem. – Kako hoćeš – reče Mija koja se radovala još jednom koktelu, ali je znala da ne treba mnogo da pritiska sestru kad je već tako čudno raspoložena.


14. Mesto: otvoreno more Vreme: delimično oblačno, mirno; vetar: južni, jačine 3; temperatura: 29°; pritisak: 1011,0mb Prelaskom iz Atlantskog u Tihi okean završena je prva polovina putovanja. Dotad su u mislima putnika ti dani nazivani „danima do Paname“. Sada se govorilo o danima do pristajanja u Akapulku. Na svu sreću, rekla je Mija Brit dok su se pripremale za njeno poslednje predavanje, još uvek se mogu radovati rezultatima Potrage za blagom i gala večeri za Dan zaljubljenih. – Ne zaboravi našu sutrašnju šetnju kroz kišnu šumu i izlet u Gvatemalu – podsetila ju je Brit. – Mnogo se toga dešava. Jao, i ono prokleto Veče romantike sa Stivom Šoom. Mija razvuče osmeh. – Biće on blag prema tebi. Mislim da je nekako obuzet tobom. U poslednje vreme je baaaaš ljubazan. Brit se nasmeši. – Od onda kada sam mu se poverila kako sam nervozna. Mislim da je i dalje prestravljen da ću možda skočiti s broda ili tako nešto, što bi za njega bila potpuna katastrofa. Zato je tako ekstraljubazan sa mnom. – Da budem iskrena, mislim da mu se sviđaš – reče Mija. Sekla je svoju sestru pogledom. – A i Leu Tajleru. – Mija Makdona! – Britino lice se zajapuri. – Nijednom od te dvojice se ja ne sviđam. Stiv samo radi svoj posao, a Leo... – Da? – Ako se Leo Tajler za bilo koga interesuje, onda si to ti. Rekao je da je lako upoznati te. – Samo je bio ljubazan i pokazivao naklonost – reče Mija. – I meni se Leo dopada, ali mi se ne sviđa tako. – Zašto? – upita Brit. – Privlačan je i druželjubiv, i baš sam pomislila da bi ti bio po meri. Vas dvoje odlično komunicirate, a kada sam ja sama s njim, ne mogu ničega da se setim da kažem.


– Jesi li ti to iznenada postala Bridžit Provodadžika? – upita Mija kao da se zabavlja. – To uopšte ne liči na tebe! Izgleda da su te Dan zaljubljenih i ovo krstarenje ipak dotakli svojom romantičnom čarolijom. – Ne budi smešna – reče Brit. – Stvarno mislim da bi Leo bio dobra prilika za tebe. Uhvatila sam ga nekoliko puta za sinoćnom večerom kako zuri u tebe. – Dobra prilika! – Mija se sablazni. – Možda je nekoliko puta bacio pogled na mene, ali je mnogo više piljio u dražesnu Pipin. Mada je razlog tome verovatno njegovo čuđenje što pokušava da ga zavede kao što bi Lepa Jelena Džordana. – Imaš pravo – reče Brit. – Ali to ne umanjuje činjenicu da... – Hoćeš li više da zavežeš! – uzviknu Mija. – Kako da uopšte nisi zainteresovana? – upitala je Brit. – Zar ne misliš da bi bilo dobro da Alegra ima oca? – Ona ima oca – rekla joj je Mija kratko. – Biološkog oca – složi se Brit. – Ali – hej – on nije ovde, zar ne? – Ne znaš ti ništa o tome. A ja više apsolutno ne nameravam da pričam s tobom dalje o tome. – O, zaboga! Mija zausti nešto da kaže, ali onda zatvori usta. – Ne – rekla je. – Ne? – Znam te ja. Želiš da mi uređuješ život. Ali ti ga ne živiš, i zato nemoj da ti je uopšte palo na pamet da mi pričaš šta je najbolje za mene. – Ja nikada... – Brit, dušo, ti uvek misliš da znaš šta je najbolje, za svakoga. – Uopšte nisi fer! – rekla je Brit što je blaže mogla, iako je bila ogorčena na Miju. – Priznajem da ponekad mislim kako bi ljudi mogli mnogo više da naprave od svojih života... – Hm, da, misliš kao što bih ja mogla? – Pa, zar ne misliš da bi bolje prošla da nisi ostala trudna s likom koji za to nije želeo ni da čuje? Istog trenutka kad je to izustila, Brit se pokaja. Na Mijinom licu se videlo koliko su je te reči povredile i Brit požele da je držala jezik za zubima. Ali bilo je prekasno.


– Nemaš ti pojma o meni i Alehu – rekla je Mija stegnuto. – Nikakvog. I zato nemoj misliti da znaš. A trudna jesam ostala greškom, ali reći ću ti jednu stvar, Brit Makdona: Alegra je divna, najdivnija ćerka koju bi mogao da poželiš i nijednog trenutka nisam zažalila što je deo mog života. I ako bi nas sad anketirali na temu toga koja je od nas dve srećnija, rekla bih da sam daleko ispred tebe! – Ma, daj... – Nemoj ti meni: ma daj. – Mija ju je ljutito gledala. – Volim svoj život i svoju ćerku, a ti... mogla bi da imaš divan život, ali sve što si do sada radila, otkako smo došle na ovaj brod, jeste da kukaš koliko ti je sve teško, i kako mrziš sve i svakog, i koliko si očajna. I u stvari hoću da ti kažem da ti možda jesi najuspešniji pisac našeg vremena, ili koje god drugo sranje da pričaju za tebe, ali si jadna gubitnica kad je u pitanju stvarni život. – Priznajem da me je uhvatila panika oko svega toga – reče Brit. – Rekla sam ti kako se osećam jer si ovde da me podržiš. Nisam shvatila da sam ti zapravo otvarala dušu i dozvolila ti da pomisliš kako sam neki beznadežni slučaj bez ikakvog životnog iskustva. – To si ti rekla, ne ja! – Odlično. – Britine oči su sevale od besa. – Pozovem te da kreneš sa mnom i budeš mi asistent, ali ti u stvari pomisliš kako si bolja od mene. – Nisam znala da treba da budem ponizna – uzvrati Mija. – Mislila sam da sam ovde kako bih ti pomogla, a ne da te stalno podsećam na to kako se isplati naporno raditi i da ćeš, ako ne ulažeš sav svoj trud u nešto, završiti kao bedna lenština poput mene. – To nije istina! – povika Brit. – Pozvala sam te da dođeš jer sam želela da... – Pozvala si me jer je tvoja šugava agentica pala sa svog šugavog konja! – Mija joj upade u reč. – Ja sam poslednja na spisku, sećaš se? Ja sam ovde kako bi se ti osećala dobro, a ja nesposobno. Brit ju je gledala razočarano. – Ljudi su sami odgovorni za svoja osećanja – rekla je. – I za to kako se nose s njima. Čak i ti. – Pokupila je svoje stvari. – Moram da idem u Atenu. Ne moraš ovog puta da budeš tamo. Sigurna sam da ima mnogo drugih stvari kojima bi se radije bavila nego da slušaš svoju napornu sestru koja te stalno omalovažava i pravi se da je pametnija nego što jeste, kako govori ljudima koje ne poznaje o


stvarima o kojima ne zna apsolutno ništa. Stiv Šo je odlučio da prisustvuje Britinoj poslednjoj radionici. Isprva ga je mnogo iznerviralo što mu je onako utrapljena, ali nakon njenog dolaska u njegovu kancelariju, kada mu je priznala kako ju je uhvatila nervoza, odjednom se prema njoj postavio zaštitnički. Hteo je ode na radionicu i postara se da sve bude onako kako je tražila. Ušetala je u prostoriju, a niz raznobojnih narukvica zazveckao je na njenoj ruci kada je njome zagladila svoje otmene zlatne lokne. Oči su joj bile plavlje nego ikad, usne se sjajile koralnoružičastom bojom, a glatka i osunčana koža blistala. Delovala je samouvereno i srećno. Niko ne bi mogao ni da pretpostavi da je pre nekoliko dana želela da napusti brod. Da je posumnjala u svoju sposobnost da izdrži. Ni sam nije mogao da veruje. Možda joj nervoza inače nije svojstvena, pomislio je. Možda je život Bridžit Martin inače ispunjen srećnim događanjima koja su je i podstakla da piše i zbog kojih je Gospodin Savršeni doživeo takav uspeh. Ljubav. Romantika. Zajedništvo. Radost. Sreća. Ispunjenje. Bol u srcu. Suze. Posmatrao je reči na letku koji je podelila svima. Standardna romantična predstava, pomislio je. Zapitao se koliko ljudi ljubav i romantika pogađaju više nego bol i suze. – Ovo je za kasnije – rekla im je. – Želim da napišete priču koja će sadržati šest od osam reči tu napisanih. Može biti duga ili kratka koliko želite. Moram da kažem da sam zaista uživala čitajući vaše radove od onog dana. Neki od njih su vrlo snažni. Opet je promašila, pomisli Mija koja je pošla s njom do sale, uprkos Britinom insistiranju da ne kreće, i uprkos činjenici da se još sva tresla od besa. Ne želi da pruži Brit priliku da joj, u nekom trenutku, kaže kako nije poštovala dogovor do kraja. Hoće da bude u stanju da kaže kako je naporno radila i učinila sve što je trebalo, uključujući i pravljenje beleški o toku svih radionica, iako je ovo poslednja. Za svaki slučaj, pomislila je. Napetost zbog toga što su stalno zajedno za obe je postala nepodnošljiva. Mija je posmatrala Brit kako blista dok priča. Prosto se preobrazila u odnosu na prvo predavanje. Sada je bila samouverena i zabavna, a grupa je


gutala svaku njenu reč. U potpunosti je postala Bridžit Martin, a odbacila je Brit Makdonu. Znači li to, pomisli Mija, da i dalje o romantici razmišlja prosto kao o slučaju koji vodi? Ili odjedanput zaista veruje u to o čemu govori? Mija je sumnjala u to. Brit ima tvrdo srce. Nakon što je napustila Ralfa, samo je rekla da se njoj ljubav više nikada neće dogoditi i da ne želi o tome da govori, jer ne nalazi nikakvu svrhu u besmislenoj priči. Nikada nije u tome učestvovala – ženskim razgovorima u kojima se seciraju momci i veze – i nije želela da počne ni posle Ralfa. Mija jednostavno nije mogla da shvati kako njena starija sestra može da ostane tako sabrana onda kada bi svako drugi bio potpuno skrhan. Imala je sposobnost da isključi emocije, sposobnost zbog koje ju je Mija sažaljevala i na kojoj joj je istovremeno zavidela. Možda joj se ne sviđa ni ovo što trenutno radi, pomisli Mija, ali svejedno to radi veoma dobro. Teško je poverovati da je pre svega nekoliko trenutaka bila onoliko ljuta, a sada je tako šarmantna. Dovoljno šarmantna da svi pomisle kako je mila i divna i da veruje u doživotnu sreću. Mija baci pogled po prostoriji. Svi su slušali Brit, pomno prateći svaku njenu reč. Kako je to besmisleno. Slušaju najciničniju ženu na brodu. Ipak, mnogi su revnosno zapisivali njene reči o karakterizaciji i emocijama. Nije ni čudo što je Brit tako prokleto uspešna u svom pravničkom poslu, pomisli Mija ogorčeno. Može naterati bilo koga da poveruje u bilo šta. Njen pogled se zaustavi na Leu Tajleru, koji je s pažnjom posmatrao Brit. Ni ovoga puta nije hvatao nikakve beleške (Mija pomisli kako se verovatno nije potrudio ni olovku da ponese), ali je očigledno bio obuzet Britinom pričom. Nekakva hemija se dogodila između njih dvoje one večeri, sigurna je u to. A opet, Brit je tu ideju sasvim odlučno odbacila. Možda sam, pomisli Mija, pogrešila što se tiče hemije među njima. Možda ju je Leo prozreo i rekao nešto u tom smislu. I možda je sada, u stvari, razmišljao o Pipin Kostelo, koja je takođe bila na predavanju i brzo pravila beleške u svojoj sveščici sa slikom Afrodite na prednjoj strani. Mija je znala da možda nije u pravu u vezi s Leom i Brit, ali svakako ne greši kad je u pitanju privlačnost između Lea i Pipin.


Bilo kako bilo – rekao je Brit da mu se dopadam. Mija se nasmeši sebi na tu pomisao. Lepo je znati da se dopada nekom muškarcu, lepo je uživati u saznanju da ju je neko primetio. Znala je da je nakon rođenja Alegre postala nevidljiva. Postala je majka. U potpunosti podređena činjenici da gde god krenula sa sobom vodi i dete. U Sijera Boniti je svi znaju kao La madre de Allegra. Alegrina majka. Gotovo niko je ne zna po imenu. Da li mi to smeta?, upitala je Mija samu sebe. Da li mi smeta što je svaki sekund mog života posvećen Alegri? Jer i kad fizički nije sa mnom, uvek razmišljam o njoj, uvek planiram svoj dan u odnosu na nju. Nasmešila se sebi. Ne smeta joj to, jer što se nje tiče, bila je srećna u ulozi majke. I nikakav drugi identitet trenutno joj nije potreban. – U ime Plave lagune, i posebno u ime odeljenja za kulturu Afrodite, zahvaljujem se gospođici Martin za seriju veoma informativnih predavanja. Stiv Šo je ustao kad je Brit završila radionicu i prišao napred. – Nadamo se da smo podstakli pisca u vama da izađe na površinu. I želim da vas podsetim da ću lično razgovarati s gospođicom Martin trinaestog uveče, kada ćemo saznati nešto više o njenom životu i tome kako je napisala svoju divnu knjigu. Siguran sam da će vam sve to biti vrlo zanimljivo. Začuo se aplauz, a potom ljudi počeše da izlaze napolje. – Želiš li da ti odnesem stvari u kabinu? – upitala je Mija Brit. Njena sestra odmahnu glavom. – Mogu to i sama. – To mi je posao. Zato sam ovde. – Zdravo, Bridžit – prekinu ih Stiv Šo, koji je razgovarao sa ostalim putnicima. – Kapetan se pitao da li biste nam se vi i vaša sestra pridružile za večerom. – Oh. – Brit nije znala šta da odgovori. Nije mogla da odbije poziv, ali nije bila sasvim luda od sreće da celu večeru provede trudeći se da bude ljubazna kad je i dalje pucala od besa zbog Mije (bes koji se uvećao jer je bila primorana da ga potisne za vreme predavanja). – Ko će sve biti tamo? – upitala je Mija. – Kapetan Henderson, očigledno, i još dva naša tek venčana para – odgovori Stiv. – Gospodin i gospođa O’Nil, i gospodin i gospođa Čizom. Nažalost, ja neću moći da prisustvujem, ali možda biste mogle da mi se


pridružite sutra uveče? Treba da porazgovaramo o intervjuu za Veče romantike. Mija, i ne pogledavši u Brit, reče da će im biti vrlo drago da se pridruže kapetanu Hendersonu. – I meni isto tako, nadam se – reče Stiv. – Tad neće biti drugih putnika. – Pogledao je u Brit izgovorivši to, a Mija oseti žaoku ljubomore. Mislila je da je ona uspostavila kontakt sa Stivom, da mu se ona više dopada nego Brit. To je tako detinjasto od nje. Pogotovu kada je njena prilagodljiva sestra uspela da ga navede na svoju stranu. I on sada gleda u Brit kao da mu je najvažnije na svetu da se ona pojavi na toj večeri. – Naravno – reče Brit. – Mija? – Stiv se okrenu prema njoj. – Hoćete li i vi doći? Mija odmahnu glavom. Nije želela da drži sveću Stivu i Brit. – Žao mi je – rekla je. – Zakazala sam tretman u spa centru za sutra uveče. Ali nema veze. Taman možete da porazgovarate o intervjuu. Brit je izgledala zatečeno i pogledala je svoju sestru, koja ju je ignorisala. – Mislio sam... pa.... da li vam Kalipso odgovara? – Stiv se ponovo obratio Brit. Kalipso je najmanji, najintimniji restoran na brodu. Da, pomisli Mija, zainteresovan je i ja bih tu bila samo čist višak. – Divno – reče Brit. – Odlično. – Stiv joj se nasmešio, a onda pogledao u Miju. – Sigurni ste da nećete promeniti termin za spa centar? Kako on na vešt način čini da se osetiš poželjnom, pomislila je. Mnogo je veštiji u svojoj brižnosti nego Brit. – Da – rekla je. – Ali hvala, u svakom slučaju. – Onda se vidimo kasnije. – Klimnuo je glavom obema i napustio prostoriju. Mija nikad nije mogla dugo da ostane ljuta, koliko god besna bila, ali Brit je u tome bila prilično dobra, te su sestre jedva progovorile do uveče, kad su počele da se spremaju za večeru s kapetanom. – Verovatno će biti mučki dosadno – rekla je Brit stavljajući zlatan


lanac oko vrata. – Svi ti tek venčani parovi... – Kakav si ti davež! – uzviknu Mija. – Odlučno si rešena da svaki trenutak pokvariš. Nije ni čudo što ti se brak raspao. Jadni Ralf nije imao šanse pored tebe. Jadni Ralf! Brit duboko udahnu, a onda ispusti dah vrlo polako. Svi su govorili kako je Ralf jadan kad ga je napustila. Svi su pretpostavili da je ona kriva jer je tako teška. Nije baš toliko teška! Bila je zaljubljena u njega, na kraju krajeva. I s Ralfom se veoma trudila da ne bude naporna. I dalje je mislila o njemu, čak i kada su se Mija i ona smestile za veliki okrugli sto pored kapetana Hendersona, a on ih upoznao sa ostalim gostima. I dalje je osećala čvor u stomaku pri pomisli na njega. Zato se i trudila da nikada ne razmišlja o njemu. I posle deset godina, to i dalje može da je povredi. Prve dve nedelje – medeni mesec na italijanskim jezerima – bile su više nego divne. Odseli su u najsavršenijem hotelu, renoviranoj palati na obali jezera Garda, gde su svake večeri ispijali kjanti na terasi pre odlaska u restoran, u kome su jeli fenomenalnu hranu. Odlazili su u duge šetnje lokalnim putevima kojima se širio miris borovine i vožnje brodom po hladnoj vodi jezera. Bile su to dve najlepše nedelje Britinog života. Italija je pristajala Ralfu; onako crnomanjast i zgodan, što je njegov taman ten još naglašavao, ostavljao je utisak kao da tu pripada. Nakon puta u Milano, gde je kupio firmirane farmerke, džemper od kašmira i par cipela od izvrnute kože, bilo je nemoguće razlikovati ga od lokalnih muškaraca. Čak je i flertovao poput njih, a noću, u njihovoj sobi, šaputao bi joj s italijanskim akcentom da je ona njegova bella donna i da je obožava. Nije želela da se taj medeni mesec ikad okonča. Nikada u životu nije bila srećnija, a kada je stavila ključ u vrata svoje kuće u Ringsendu a Ralf je iznenada podigao i preneo preko praga, rekla je sebi da najbolje tek dolazi. Prve večeri po njihovom povratku, kada se vratila s posla, dočekao ju je u smokingu i beloj košulji, s lanenom salvetom prebačenom preko ruke. Miris italijanske hrane dopirao je iz kuhinje. – Ciao, bellissima – rekao je. – Moje ime je Antonio i ja ću biti vaš


konobar večeras. Čime mogu da vas poslužim? Smejala se, iako je bila pod stresom zbog posebno napornog dana i jer je morala da donese neku papirologiju kući da je pregleda preko noći. – Čime god što je na meniju – rekla je, smaknuvši jaknu s ramena i spustivši tašnu na pod. – Ah... – nasmešio joj se. – To bih onda bio ja. I ti. – A onda ju je poveo kroz hodnik i uveo u spavaću sobu, i ne pogledavši u kuhinju. Vodili su ljubav, a Ralf je sve vreme igrao ulogu italijanskog konobara, pričajući joj kako je ona njegova omiljena mušterija, iako joj je malo teško ugoditi. Rekao je da će pronaći savršen način da joj ugodi, i odjednom joj je činio stvari koje nikada ranije nije. – Ne brini, bella – rekao joj je kada je nekontrolisano uzdahnula. – Znam šta voliš da je na meniju. I znam šta želiš za desert. Nakon toga je, iscrpljena, zaspala kraj njega. Kada se narednog dana probudila u jedanaest sati, njegove ruke bile su obmotane oko nje, i pošto nije želela da ga uznemirava, nije stigla da pregleda dokumenta koja je donela kući. Kada je narednog dana došla kući, na sebi je imao doktorski mantil i stetoskop koji mu je visio oko vrata. – Ah! – uzviknuo je kada je ušla u kuhinju (nije kuvao, ali su u sudoperi bili nagomilani prljavi sudovi). – Moja omiljena pacijentkinja. Danas moram da vas odvedem u svoju specijalnu sobu za konsultacije i detaljno vas pregledam. – Možda kasnije – rekla mu je. – Premorena sam. Imali smo sastanak danas po podne koji je trajao i trajao i... – Napeta si. – Stao je iza nje i masirao joj ramena. – Ali doktor Ralf zna kako to da sredi. – Njegove ruke su se spustile napred i obuhvatile joj grudi ispod svilene bluze koju je imala na sebi. – O, da. Doktor Ralf će te zasigurno dovesti u red. Posle toga, dok je on spavao, izvukla mu se iz naručja i na prstima otišla u dnevnu sobu. Bila je negde na pola posla koji je donela kući kada joj se on pridružio, odgurnuvši papire sa stočića na pod i rekavši joj da se ne muči oko tako dosadnih stvari. Onda je ponovo vodio ljubav s njom. Brit je uživala u vođenju ljubavi s Ralfom pre venčanja. Ali tada je


uvek vodila ljubav s Ralfom. Otkako su se vratili iz Italije, svaki put je bio neka druga osoba. Ona nije želela da vodi ljubav s različitim ljudima. Želela je Ralfa. Ali on joj je rekao da je tako uzbudljivije i da bi trebalo da joj bude drago što se trudi. Važno je, rekao je, da stvari ostanu sveže i zanimljive. U narednih nekoliko nedelja, osim konobara i doktora, glumio je i vatrogasca, i mehaničara, i biznismena (čak je jednom ušao u ulogu jednog od čipendejl muškaraca, izdepiliranih grudi i u zlatnim tangama od lamea), uvek spreman da joj pruži ono želi. Problem je bio u tome što Brit nije htela da se on pretvara u te druge ljude. Ponekad bi samo poželela da se smesti ispred televizora uz šolju kafe i dansko pecivo. Znala je da je to užasno dosadno i pitala se da li nešto nije u redu s njom, jer je svakako trebalo da bude polaskana količinom pažnje koju Ralf poklanja njihovom seksualnom životu, ali nije mogla tome da se odupre. Nije mislila da će joj seks predstavljati takvu muku. A onda te uloge u koje se uživljavao... Pa, jednom je glumio učitelja, i sve je bilo vrlo predvidljivo jer joj je rekao da je bila nevaljala devojčica i da sada mora da je kazni, što ju je zapravo i zabolelo. Tada se pobunila i on se izvinio, ali joj do kraja nedelje više nije ni prišao. U ponedeljak, četvrte nedelje otkako su se vratili s medenog meseca, šeste nedelje njihovog bračnog života, mnogo je kasnila s posla, a glavobolja ju je ubijala jer su imali sastanak koji se odužio zbog poteškoća oko ugovaranja nagodbe između dvoje ljudi koji su očigledno rešili da razvod pretvore u pišanje uz vetar, jer je nagodba bila poslednja što su zapravo želeli. Brit je sastanku prisustvovala samo zbog hvatanja beležaka, ali nije mogla da izbegne učešće u raspravi. – Zar ne bi prosto bilo bolje da se dogovorite oko ovoga i započnete novi život? – upitala je ženu koja je zapela kao mazga oko toga kome će od njih dvoje pripasti (doduše prelep i nenormalno skup) komplet luj viton prtljaga. Ali žena je bila toliki inadžija da je rekla kako prtljag za nju ima sentimentalnu vrednost, daleko veću od novčane. Brit je na to uzdahnula. Mrzi kada se ljudi grčevito drže sentimentalnih vrednosti. Kasnije, kada je i sama vodila slučajeve, uvek se trudila da natera svoje klijente da prevedu te sentimentalne vrednosti u izmerljivu pravnu nadoknadu.


U svakom slučaju, žena još nije bila napravila neophodni korak koji bi je primorao da se nagodi i Brit je iz firme izašla umorna, istrošena i na ivici nerava. Kada je ušla u kuću, Ralf je na sebi imao policijsku uniformu, a par ružičastih plastičnih lisica zveckao je obešen na njegovim prstima. – O, bože, ne večeras – rekla je istog trenutka kad ga je ugledala. – Stvarno sam imala katastrofalan dan i nisam raspoložena za tvoje glumatanje. – Jesi li ti ta nezgodna advokatica koje su nam rekli da se pazimo? – upita Ralf, otvorivši lisice. – Devojka koja beži od čoveka koji je voli? Ponekad se pita da li bi uspela da spase svoj brak da se drugačije ponela u tom trenutku. Duboko u sebi je znala da je odgovor verovatno negativan, ali ipak, mali crv sumnje uvek je tu negde stajao. Da mu se drugačije obratila, da ga nije tako odbacila... Nije joj bila namera da bude tako brutalna, ali zaista je imala užasan dan. Možda bi sve duže potrajalo da je bila finija, rekla je sebi, ali na kraju bi se ipak sve raspalo. Pogledala je Ralfa i rekla mu da ne želi da igra nikakve igre, da želi malo da bude sama i da ne shvata zašto mu to nije jasno? Rekla je da joj je preko glave toga da je, kada dođe kući, uvek zaskoči ovaj ili onaj idiotski muškarac u nekakvoj debilnoj uniformi, ili zlatnim tangama, i da nije shvatala da će joj se brak s njim pretvoriti u dodatak porno filma. A onda je (neoprostivo, svesna je toga) dodala da bi, s obzirom na trenutno stanje njegove karijere, porno filmovi verovatno bili najviše što bi mogao da izvuče, i zar stvarno misli da će mu razvlačenje po kući ili po Starbaksu s drugarima obezbediti bilo kakav posao? Na kraju je – kao šlag na tortu – dodala da bi, pošto jedina donosi novac u kuću, cenila kada on ne bi trošio baš sve na smešno skupa vina i marinirane masline, naročito kada jedva imaju za hranu i piće. Čitav minut je samo zurio u nju, bez ijedne reči, a onda ju je zgrabio za zglobove i prikačio joj lisice. – Pobogu, Ralfe. – Sada je već bila besna. – Nemoj da si takvo dete. – Kučko jedna – rekao je dok je tako stajala pred njim, u svom kostimu i s lisicama na rukama. – Sve sam činio za tebe. Sve. – Ponašao si se prema meni kao prema kurvi, to si radio – uzvratila je. – Čini mi se da sam u poslednjih mesec dana spavala s više muškaraca nego


što bi žena mogla za ceo svoj život. – Trudio sam se da nam bude uzbudljivo – rekao je. – Zbog tebe. Rekla si mi dok smo se zabavljali da ti treba uzbuđenja. I ja sam ti ga pružao. Samo sam glumio. – E pa sada mi je potrebna kafa, a ne gluma – prasnula je. – Otkači mi ove glupe lisice. Ali on ju je samo pogledao, pokupio svoj mobilni sa stola i izašao iz kuće. Nekoliko minuta Brit nije mogla da veruje da je stvarno izašao napolje. Očekivala je da će se vratiti (možda ovoga puta preobučen u cimera iz ćelije ili nešto slično) i osloboditi je lisica. Ali nije. Promrdala je zglobove. Lisice je, naravno, nisu stezale, ali bile su čvrsto zaključane. Zaškrgutala je zubima. Glavobolja se pojačala. – Da li uživate na Afroditi? – upitao ju je kapetan Henderson, vrativši je u stvarnost. – Svakako. – Brit klimnu glavom. – Prelepo je. I svi su divni prema nama. Odlično se provodimo. Lažove, pomisli Mija. – Moj rukovodilac krstarenja mi reče da su predavanja bila odlična – rekao je kapetan. – Baš dobro – odgovori Brit. – Drago mi je što su uživali u njima. – Svi ćemo doći na Veče romantike – rekla je Tamara O’Nil. – Jedva čekamo. – Pomislila bih da vam je dosta sopstvene romantike – reče Brit. – Najzad, tek ste se venčali! – Svaka pomoć je dobrodošla, da varnice potraju što duže. – Tamarine kestenjaste oči vragolasto zaigraše. – Zar ne misliš tako, Toni? – Okrenula se prema svom mužu, čoveku tamne kose i građenom poput ragbiste. – Kako god ti kažeš – reče joj. – Ja sam ovde samo zbog piva. – I u tome je razlika između muškaraca i žena – rekla je Brit veselo. – Mi tragamo za lepim životnim stvarima, a oni se zadovoljavaju pivom. Dobro joj ovo ide, s obzirom na to kakva je, pomisli Mija. Nije ni čudo što je izvrstan advokat. Niti je čudo što piše izmišljene romane.


Brit je trebalo gotovo pola sata da se oslobodi ružičastih lisica. Uspela je da raskine lanac koji ih je povezivao, ali sigurnosni jezičak koji ih je držao zatvorenim nije radio. Na kraju je (nije mogla da veruje da sedi u sopstvenoj kući i to radi) uspela da ih otvori pomoću ukosnice. Bacila ih je u kantu za đubre, progutala dve tablete paracetamola protiv glavobolje, skuvala jaku kafu i izvukla papire koje je donela kući s posla. Već je prošla ponoć kad se Ralf vratio, bez policijske uniforme, obučen u farmerke i majicu. Brit se pitala gde je bio i čiju to odeću ima na sebi. – Ah, mali moj kriminalcu – rekao joj je kad je ušao u dnevnu sobu. – O, vidi, izvukla si se. E to je stvarno, stvarno nevaljalo od tebe. – Odjebi, Ralfe – rekla je kratko. – Da li se tako razgovara s čovekom koji je poslušao tvoj savet? – upitao ju je. – Ne razumem. – Našao sam posao – rekao je. – Je l’? – Gledala ga je s nevericom. – Dobio si ulogu? U nekom komadu? – Ne – rekao je. – Htela si da više novca ulazi u kuću. Zaposlio sam se kao barmen. – Je l’? – rekla je ponovo. – Ali ne smeta mi. Umem da posmatram ljude – rekao je. – Mogu da dodam još koji lik svom repertoaru. Isplatiće se. A i onda nećeš morati sve to sama da plaćaš. – Ralfe, uopšte mi nije bila namera... – Naravno da jeste – reče. – Ti nikada ništa ne radiš bez namere. Nakon večere, Mija je predložila da odu u pozorište i pogledaju jednu od predstava, ali je Brit rekla da joj nije do toga i da će se verovatno vratiti u kabinu. Mija reče da bi baš volela da odgleda program, a Brit, mislima zaglavljena negde između svojih prošlih svađa s Ralfom i trenutnih s Mijom, odgovori da je ona u tome ne sprečava i da može da radi šta joj je volja. Tako je Mija otišla u pozorište, a Brit je, ne želeći da ostane sama sa


svojim mislima, odlučila da prolunja po brodu. Prvi put je ušla u kazino (tu su uglavnom bili automati, koje ne podnosi, tako da se nije dugo zadržala); potom je zastala kod umetničke galerije i pokušala da nađe smisao slike naslovljene s Okupani suncem, koja se sastojala iz mnogobrojnih žutih linija. Prošetala je po tržnom centru i kupila svileni kardigan, ni iz jednog drugog razloga do da potroši nešto novca, a onda je otišla u Troja bar, gde je naručila čašu vina i grickala orahe iz tanjirića koji je konobar stavio ispred nje. Kada je još ljudi počelo da pristiže u bar, iznela je piće na palubu i sela u jednu od ležaljki pored bazena Trozubac, zureći u noćno nebo, osvetljeno kako svetlima s broda tako i povremenom munjom oluje koja je divljala na zapadu. Nije mogla da se odupre sećanjima iz prošlosti. Znala je na nema svrhe da pokušava da ih otera. Brit je znala da je njen brak okončan te večeri kad joj je Ralf stavio lisice. Znala je da on nije čovek kakvog je zamišljala i da ona nije prava osoba za njega. Ne krivi ga. Krivi sebe. Nije bila dovoljno seksi za njega i nije bila dovoljno opuštena. Samo nije znala kako to da mu kaže. Tražila je pravi trenutak za to, ali onda je on našao glumački posao, malu ulogu u komadu koji se igrao u Projektu. Nije želela da priča o razvodu jer je bio tako srećan. U svakom slučaju, nije ga ni viđala mnogo jer je stalno bio na probama. A onda je jednog dana došla kući ranije i zatekla ga u naručju jedne od glumica. Znala je da laže kada je rekao da je to u stvari proba. Bio je obučen kao vatrogasac, na kraju krajeva. Mija je uživala u programu, ali joj je bilo krivo što ju je Brit ostavila samu, mada, opomenula se, ona je odrasla osoba koja ionako većinu svog vremena provodi sama. No znala je da Britinom raspoloženju sigurno nije pomoglo to što je dozvolila sebi da tako iznervira svoju sestru. Vratila se u kabinu, rešena da bude prijatna s Brit. Ali Brit nije bila tamo, što je Miju iznenadilo. Bila je gotovo ponoć, i premda je Brit noćna ptica, uvek je više volela da sedi negde sama u ćošku i čita nego da se druži. Možda se, pomisli Mija, ipak našla negde s Leom Tajlerom. Možda je


shvatila da je on stvarno zainteresovan za nju (pa možda jeste, a možda i nije, ali ovo je brod romantike, pa ćemo gledati na to s pozitivne strane). Možda upravo u ovom trenutku uživa u spektakularnom seksu s Leom u apartmanu Delfi. U Gospodinu Savršenom postoji scena kada Džek i Frančeska vode ljubav negde napolju, što je zaista erotično. Mija se pitala da li Brit piše o tome iz iskustva. Jer ako je tako, to otkriva potpuno novu stranu njene prirode, koju Mija ne bi očekivala. Stresla se. Brit i Leo – Brit i bilo ko – nije prizor koji je želela u glavi. Osim toga, priznala je sebi, zna da se to sigurno ne događa. Ako se Leo s bilo kim kreše, to će biti ljupka Pipin, a tužna je činjenica da su šanse jedan u milion da se Brit s bilo kim kreše ovde na Afroditi. Ponovo je izašla iz kabine i uputila se prema baru Panorama. Tamo nije bilo ni traga od Brit, ali je zato Leo tu sedeo s porodicom Kostelo, a Pipin ga je obasipala svojim prozračnim osmehom, dok joj je ruka nežno počivala na njegovom ramenu. Brit verovatno nije ni u jednom od barova, pomisli Mija. Verovatnije je da je u biblioteci ili sajber-kafeu. Ali nije je bilo ni tamo. Niti je bila na šetalištu na palubi, ni kod bazena, ni na bilo kom drugom javnom mestu na kome ju je Mija potražila. Možda je negde sa seksi Stivom, pomisli Mija. U njegovoj kabini. Ipak je Stiv jasno stavio do znanja kakve su mu namere. Ali nekako nije bila sigurna da je Brit s njim. I već je počela pomalo da brine. Sigurno nije mislila da je Brit pala u more, ili nešto slično (valjda), ali htela je da zna gde je. Provirila je kroz ulaz u šampanj-bar. Stiv je razgovarao s pijanistom, čija je muzika bila nežna i razigrana i vrlo zavodljiva. – Zdravo – rekao je. – Kako je bilo na večeri s kapetanom? – Divno – reče Mija mehanički. – Niste li možda videli Brit? Stiv odmahnu glavom. – Izgleda da sam je izgubila – reče Mija. – Znam da postoji gomila mesta na kojima bi mogla da bude, ali... Stiv se namršti. – Imate li razloga za brigu? – Ni najmanje – reče Mija. – Samo... nešto smo se posvađale danas. Ništa toliko važno, ali nije bila baš raspoložena, a meni je krivo zbog svega


toga i... – slegla je ramenima. – Detinjasto od mene, znam. – Hoćete li da vam pomognem da je potražimo? Mija klimnu glavom. – Hajdemo, onda. – Stiv se utešno nasmeši. – Poznajem sva skrivališta na Afroditi. Ali hajde da proverimo prvo u vašoj kabini. Ralf je igrao uloge i udvarača, i ljubavnika, i muža. Ali Brit nije bila ni njegova devojka, ni verenica, niti žena. Bila je rekvizit. Okušao se i u ulozi grešnog supruga – priznao je da njegov ispad sa Šariz nije bio u redu, ali joj je u istom dahu rekao da to i nije za čuđenje s obzirom na to kako se zbog nje oseća. Zbog toga što nije želela da učestvuje u njihovom vođenju ljubavi. U stvari, rekao joj je, počeo je da se pita ima li ona nekih problema naročito na tom polju, jer je naročito kruta, zar ne? – Ne znači da si krut ako odbijaš da te neko veže lisicama ili kreše u zlatnim tangama – usprotivila se. – I ne znači da si krut ako ne uživaš u stvarima koje te bole. On se podrugljivo nasmeja. – Da li je tvoja glumica nešto drugačija? – upitala je ljutito, a on je nastavio da se smeje i rekao da svakako jeste – zar Brit to nije videla svojim očima? Nije mogla da veruje koliko je glupa bila. Nije mogla da veruje da je i on bio dovoljno glup da se njome oženi, a da onda živi u nekom sopstvenom izmišljenom svetu. Rekla mu je da želi razvod. On je odgovorio da je ona tvrdokorna kučka koja samo misli na sebe. Izašao je napolje i više se nije vratio. Ona je sedela sama u spavaćoj sobi i plakala. – Mislite li da je poželela da ode na neko osamljeno mesto? – upita Stiv dok su on i Mija stajali na praznom balkonu kabine B45. – Ona je vrlo osamljena osoba – rekla je Mija. – Zaista? – Da. – A ipak obavlja vrlo javan posao ovde na Afroditi. – Nije ona to želela. – Mija se mu se ovlaš nasmeši. – Navodno ju je na


to nagovorila njena agentica. Ako bi bilo po Britinom, čitav svoj život provela bi sedeći u sobi prepunoj prašnjavih pravnih knjiga. – Zaista? – O, da. – Mija klimnu glavom. – Pravo je njena strast. – Nikada to ne bih pomislio. Danas po podne je delovala prilično strastveno. – Pretvara se da vodi slučaj u sudu. – Šalite se? – Ni najmanje. – Mija ga nervozno pogleda kada su ponovo ušli u kabinu. – Znam da verovatno ni od čega pravim problem, ali... – Još nam ostaje da pregledamo gornju palubu – rekao je Stiv. – Tamo noću obično nema nikoga jer su gore samo spa i fitnes centri, u koje se ne može ući spolja. – Zbog čega je to verovatno idealno mesto za Brit – složila se Mija. – Nisam se toga setila. – Važi – reče Stiv. – Idemo. Novac je uvek problem kada je reč o brakorazvodnim parnicama. Novac je često razlog zbog kojeg brakovi uopšte i dolaze do razvoda. Novac je odigrao ulogu i u razdvajanju Ralfa i Brit. Ponekad bi pomislila da je upravo novac ono što ju je najviše zabolelo, zbog čega je kasnije i mogla da saoseća sa ženama koje su joj dolazile u kancelariju i da razume njihov bes zbog propasti braka i zabrinutost oko finansija ubuduće. Brit isprva nije brinula oko svojih finansija. Na kraju krajeva, nisu bili dugo u braku i nisu imali dece. Ali nekoliko nedelja nakon što se Ralf iselio iz kuće (i oko toga su imali problem; on je rekao da, pošto ona insistira na razvodu, ona i treba da se iseli), htela je da preko interneta kupi pre ko Amazona neke knjige, ali kreditna kartica joj nije prihvaćena. Ulogovala se na svoj račun i potražila stanje. A onda se prestravila. Već ionako pozamašan kreditni limit bio je prekoračen za pet stotina evra. Poslednji iznos bila je kamata na prekoračenu sumu. Ali svi prethodni iznosi bili su za kupovinu po radnjama u Dablinu i okolini, kao i za stvari s a Ibeja, koje sasvim sigurno nije ona kupila. Osetila je kako počinje da


drhti. Ona nije kupovala odeću u Luis Kouplendu ili Braun Tomasu, ali je mogla da pretpostavi da Ralf jeste. Ralf, koji obožava skupu i dobro krojenu odeću, sasvim lako bi potrošio novac na ekskluzivnom odeljenju za gospodu Braun Tomasa, ili kupio po narudžbini krojeno odelo kod Luis Kouplanda. I bez problema bi to naplatio njoj, jer je i njegova kartica išla s njenog računa. Kada ga je tek upoznala, on je račun imao u drugoj banci i rekao joj je da se bliži dozvoljenom limitu. Koji je šokantno mali, dodao je, jer su mu primanja vrlo nesigurna. Ali od kada se zaposlio, često dobija solidne sume i ima dosta novca. Tako da ga stvarno nervira što ima tek hiljadu evra na raspolaganju. Brit je s mnogo razumevanja klimnula glavom i rekla mu da se prijavi za karticu na njenom računu, što bi mu dalo pristup njenim sredstvima. On ju je poljubio i rekao da ga je upravo učinila vrlo srećnim čovekom, ali da ne mora da brine, jer on to neće zloupotrebiti i da će joj svakog meseca davati novac za sve što joj duguje. Pre mesec dana joj je bio dužan skoro hiljadarku. Sada joj je limit bio prekoračen i za to je on bio kriv. Pozvala ga je potpuno pobesnela, a on se smejao njenoj nerazgovetnosti i rekao da, ako se baš toliko brine, može da ga tuži. Eto, rekao je, dobićeš i popust na takse. Ali stvar je u tome što nikada neće moći da dokaže da je sav novac on potrošio; osim toga, račun glasi na njeno, ne na njegovo ime, i vrlo teško će se izvući iz tog duga. – Ja nemam taj novac – rekla je uz plač nekoliko dana kasnije kad ga je ponovo pozvala da se izviče na njega. – Moraš da mi ga vratiš. – Svratiću malo kasnije – rekao je. Što je i uradio. Došao je kod nje obučen u odeću koju je kupio kad su bili na medenom mesecu, s buketom ruža u rukama, i pre nego što je ona uspela da se izmakne, uzeo ju je u naručje, poljubio i rekao da mu je iskreno žao zbog svega, da je ona jedina žena u njegovom životu. Onda je vodio ljubav s njom, kao Ralf, a ne neko drugi, a ona je nežno stenjala pod njim i šaputala mu kako je i njoj zbog svega žao. – I... – rekla je – možemo li da prevaziđemo sve ovo? Možemo li da vratimo ovaj brak na put? Hoćeš li da isplatiš one iznose na kartici? – Možda i bih, rekao je, da nisi to baš odmah uvukla u razgovor. A


istina je, dušo moja, da si više zabrinuta zbog tog duga nego što ćeš mene izgubiti. I zato mi je u stvari žao što sam se uopšte oženio tobom. Ustao je iz kreveta i zakopčao farmerke, navukao majicu preko glave, a ona je shvatila da on ponovo glumi. I da ju je u potpunosti zavaralo njegovo izvođenje. Nagnula se preko ograde gornje palube Afrodite. Tako se smešno ponašala dok je bila s njim, još smešnije posle njega. Počela je da otplaćuje svoju kreditnu karticu, preuzela više posla u kancelariji i dala sve od sebe da Ralfa Džounsa istera iz glave. Ali naravno da bi svaki put pomislila na njega kad shvati da i dalje otplaćuje njegova luis kouplend odela, a onda je ponovo mislila na njega kad ju je njegov advokat kontaktirao i rekao da on traži polovinu od vrednosti njihovog bračnog doma. – Mija, ona nije pala s broda – rekao joj je Stiv dok su se liftom penjali prema palubi Stara Grčka. – Jednostavno znam da nije. – Znam i ja da nije, ali svejedno želim da je vidim – reče Mija. – Ona... mislim, ona se tako retko uzrujava da ne mogu prestati da mislim kako je njen način rešavanja takve situacije mnogo gori od bilo čijeg. – Znate da preterujete. – To ne znači da takva reakcija nije ispravna. Stiv spusti ruku na njena ramena i zagrli je. Mija ga pogleda s čuđenjem. – Ne brinite – rekao je. Dopao joj se osećaj njegove ruke oko nje. Dopalo joj se što se oseća zaštićenom. Brit bi ponekad pomislila da je on u pravu. Da je najviše, u stvari, bila ozlojeđena zbog novca. A to ju je i plašilo, jer bi se onda zapitala da li ga je uopšte volela, iako bi je svaki put kad bi pomislila na njihov prvi susret, pogodila neka praznina u stomaku. I umirala je od želje da je drži u naručju i ljubi u čelo, kao što je nekada tako često činio. Možda je i ona delimično kriva za razdor u njihovom braku, priznaje, ali ona je makar zaista bila zaljubljena. Ralf je bio zaljubljen u ideju o zaljubljenosti. Ona je prosto bila pogrešna osoba u pravo vreme.


Kada je došao trenutak da se razvedu, ona je bila poput bilo koje druge žene koja je ikada ušla kod Klevina i Greja, želeći da zadrži sve što je njeno i da traži da joj se vrati sav novac koji je potrošila za to kratko vreme dok je on bio kod nje, kao i u mesecima posle toga. Sabrina joj je rekla da novac nije najvažniji. A ona joj je odgovorila da jeste, da želi da mu se kaže kako je niko i ništa bez nje, i kako je izdao njeno poverenje, i da joj duguje gomilu novca, i kad je završila s govorancijom, pogledala je u Sabrinino nepomično lice i shvatila da se pretvorila u jednog od njihovih klijenata. I tako je dopustila drugoj ženi da iznese nagodbu, u kojoj je dodeljena novčana vrednost poslu koji je Ralf obavljao kod kuće („podržavajući Britinu karijeru“, kako je njegov pravni tim to nazvao), a onda su, nakon malo cenkanja, došli do dogovora, razvod je okončan, a ona je postala slobodna žena. – Šteta je samo što to toliko dugo traje u ovoj prokletoj zemlji – rekla je nakon toga. – Sve to vreme dok sam mogla da podnesem zahtev, i sve to vreme posle toga... Osećam se kao da smo se Ralf i ja tek sad razišli, mada su prošle godine! – Za tebe su to bile dobre godine – rekla je Sabrina, a Brit je samo mogla s tim da se složi. Zato što je Brit, nakon što su se rastavili, radila napornije neko ikada kako bi postala najbolja u svom poslu, što ju je munjevito uzdiglo u firmi, i čime je bila oduševljena. Pitala se da li je Ralf pročitao Gospodina Savršenog. Pitala se da li bi u Džeku prepoznao potpunu suprotnost sebi. Nekoga ko nikada ne glumi. Nekoga ko je moralno ispravan i potpuno iskren. Nekoga koga bi svaka devojka bila ponosna da poznaje i voli. Osetila je knedlu u grlu i olabavila šal od šifona koji je imala oko vrata. Neću zaplakati, prošaputala je sebi u bradu. Dovoljno sam suza isplakala i zbog Ralfa i zbog sebe, i odavno sam sve to prebolela. Za sve je kriv ovaj šugavi brod i sve ovo tematsko ljubavisanje koje mi pravi nered u glavi. Prošla je prstima kroz kosu, a vetar joj otrže šal i vinu ga ka noćnom nebu. Ona se nagnula nad ogradom da ga uhvati i nervozno povika jer joj je to bio jedini šal koji ima i koji joj je išao uz gotovo sve večernje kombinacije. – Brit!


Vrisak ju je tako prestravio da je ispustila čašu vina koja joj je još uvek bila u levoj ruci. Naglo se okrenula i ugledala Miju i Stiva Šoa kako prolaze kroz vrata. – Šta se desilo, zaboga? – upitala je. – Zbog tebe sam ispustila šal. – Pogledala je prema horizontu, ali je bež tkanina već bila iščezla s vidika. – Tvoj šal? – Mija je bila zbunjena, ali onda je shvatila o čemu Brit govori. – Aha, tvoj šal. – Šta nije u redu? – upita Brit. – Mija je bila zabrinuta zbog vas – rekao je Stiv. – Zabrinuta? Zašto? – Nisam znala gde si – reče Mija. – Otišla sam do bara – rekla je Brit. – Kulirala sam. Kao što mi ti uvek govoriš da treba. Onda sam došla ovamo zbog malo mira i tišine. – Drago mi je da ste dobro, gospođice Martin – reče Stiv. – Nije pametno popiti malo više dok ste na brodu. – Nisam previše popila – usprotivi se Brit. – Uzela sam čašu vina, ništa više. A nisam je čak ni dovršila. – Pogledala je u polupraznu čašu i spustila je na jedan od niskih stočića, a onda se namrštila pogledavši u Stiva. – Ne znam ni zašto ste vi ovde. – Zamolila sam ga da pođe sa mnom i pomogne mi da te potražim – reče Mija. – Uplašila sam se... Pa, stalno slušamo o ljudima koji se preture preko ograde. – Pobogu, Mija! – Brit ju je nestrpljivo gledala. – Nisam mala. Ne moraš da se brineš o meni. – Mislila sam da sam zbog toga ovde – reče Mija. – O bože, nećemo valjda opet o tome! Nisi morala i konjicu da povedeš sa sobom. Ne treba mi da me paze. Umem da se staram o sebi. Seća se da je to jednom i Ralfu rekla. Kad ju je uhvatila prehlada, a on joj doneo podgrejani viski s karanfilićem. Rekao joj je da želi da se brine o njoj, ali ona se osećala kao da je guši. Guram ljude od sebe, pomisli Brit, čak i kada žele da mi pomognu. Zašto to radim? – Mija nije mogla da se malo ne zabrine – rekao je Stiv. – Bilo mi je drago da joj pomognem da vas nađe kako bi joj se umirila savest. Pogledao je u Miju, koja je stajala kraj njega. – Dobro ste sada?


Ona klimnu glavom. – Hvala. – Nema na čemu – reče Stiv. – Izvinite – reče Brit odjednom. – Nisam mislila da... izvinite. – Idem ja polako – rekao je Stiv, pogledavši ih. – Čuvajte se, obe. – Važi – reče Mija. – Hvala vam još jednom, Stive. Divni ste. On joj se nasmešio, a onda iščezao stepeništem koje je vodilo na donju palubu. Dve sestre se pogledaše. – Nisi se stvarno zabrinula? – upitala je Brit. – Jesam malo. – Ja sam najrazumnija osoba na svetu – rekla joj je Brit. – Čak i najrazumnije osobe povremeno urade nešto glupo – reče Mija. – Na primer da se svađaju sa sestrom koja samo pokušava da pomogne? – Tako nešto – složi se Mija. – Žao mi je zbog onog – reče Brit. – Nisam htela da te zadirkujem i zaista ne pokušavam da se zbog mene bilo kako osećaš. Ne želim da misliš da ja... – Protresla je glavom. – Znam da si drugačija od mene. Samo sam mislila da će ti život biti... bolji. – Moj život je baš onakav kakav želim da bude. Brit se kratko nasmeja. – Da li me sažaljevaš? – Naravno da ne. – Da li mi zavidiš? – Ne. – A da li me mrziš? – Ne. – Pa, šta onda? – Mislim da si ti osoba koja nije zadovoljna u svojoj koži – reče Mija. – Ali istina je, Brit, da ja i ne znam kakva je ta tvoja koža zapravo. – Izgleda da ni sama nisam u to sigurna – reče Brit. – Hajdemo. – Mija provuče ruku oko sestrine. – Idemo na po jednu pred spavanje. Idemo do šampanj-bara i nazdravimo činjenici da smo, šta god se desilo u budućnosti, sada ovde gde je predivno i gde smo vrlo srećne. Brit lagano klimnu glavom. – Meredit uvek kaže da sve izgleda bolje posle čaše šampanjca.


– Znam da ti se neće dopasti što ovo čuješ – reče Mija dok su zajedno koračale prema stepeništu – ali Meredit mi zvuči kao ženska po mojoj meri.


15. Mesto: Puntarenas, Kostarika Vreme: mirno; vetar: jugoistočni, jačine 3; temperatura: 28°; pritisak: 1011,1mb – Uopšte nisam ubeđena da je ovo dobra ideja. – Brit naprska još malo spreja protiv komaraca po nogama. – Zvučalo je lepo na papiru, ali u stvari... Mija se zasmejulji. – Hoćeš li prestati da stavljaš to na sebe? – upitala je. – To je treći put da se prskaš a još nismo ni izašli iz autobusa! Nikakav insekt s krilima neće moći tobom da se počasti. Ako pokušaju da se zalepe za tebe, samo će spasti s tvojih klizavih nogu. – Mnogo smešno – reče Brit dok je utrljavala nanos spreja na nožne članke. – Ali nisi ti ta koja se nakon ujeda naduje kao vanzemaljac. – Istina. – Mija je zabavljeno posmatrala svoju sestru. – Ne mirišeš baš najbolje. Ostani niz vetar od mene. – Potrudiću se. Jao! – Autobus uz tresak skrenu sa uskog zemljanog puta na još uži. – Mogu li još da dodam kako mi je jasno da ti uživaš u ovoj rekreaciji po divljini, ali kada malo bolje razmislim, sumnjam da je to prava stvar za mene. – Zabavno je – reče Mija. – A šetaćeš kroz pravu kišnu šumu. – Znam, konačno počinjem da mislim kako sam možda pre stvorena da šetam Graftonovom ulicom. – Koji si materijalista. – Briga me. U autobusu su već bili skoro sat vremena i probijali su se kroz bujno zelenilo kostarikanskih predela. Brit je bila zapanjena koliko je plodno to područje, a kad su se zaustavili na jednom posebno lepom mestu s pogledom koji je pucao prema moru, nije mogla da ga ne uporedi s Korkom u zapadnoj Irskoj, gde su kao deca provodile raspust s Polom i Gerijem. Šarenilo zelenih i žutih nijansi bilo je istovetno, kao i pesak boje zlata


spram dubokog plavog okeana. Na drugoj polovini zemljine kugle, a opet kao da sam u Irskoj, pomislila je. Osim, možda, činjenice da je ovde daleko toplije nego što je u Korku ikada. Odjedanput je zevnula. Rano su krenuli tog jutra, a još uvek ju je držao umor od prethodne noći; nakon što su se vratile u kabinu, ona i Mija su skoro sat vremena sedele ćutke zajedno na balkonu, u tišini koju bi samo povremeno prekinulo zapažanje kako je sve vrlo mirno. Vozač autobusa prebaci u nižu brzinu i motor zabrunda kako su se uspinjali uz planinu. Brit se trudila da ne gleda dole. Već se pitala da li je pametno što je uopšte pristala da krene na izlet u šumu, gde će morati da prelazi preko visećih mostova od užadi. Visina joj ne smeta kad ima za šta stabilno da se uhvati, ali most od užadi, po njenom mišljenju, ne spada u kategoriju stabilnog. S druge strane, Mija – koja je već išla u šetnju po kišnoj šumi – ubeđivala ju je da je to dečja igra. Savršeno je sigurno, rekla joj je, a i mostove redovno održavaju, tako da ne moraš da brineš o iznenadnim scenama kao u filmovima o Indijani Džounsu. Konačno, njihov autobus i još dva koja su ih sledila (izlet po kišnoj šumi je do sada najpopularniji) zaustavili su se pred ulazom u pešačku zonu kišne šume. Putnici počeše da izlaze na prašnjavo parkiralište, protežući ruke iznad glave i trljajući leđa. Brit ugleda Lea Tajlera, koji je bio u prednjem autobusu, i Pipin Kostelo, koja se vozila u zadnjem. Pipin je izgledala kao da će se upravo fotografisati u amazonskom stilu, u tesnom kejt mos šortsu i smaragdnozelenom prsluku uparenom sa zelenim konvers čizmama. Mene bi bilo strah da se toliko razgolitim, pomisli Brit. Previše primamljivo za komarce! Pri pomisli na insekte ponovo je sve zasvrbe i ona izvuče sprej. Njihov vodič, Manolo, skupio ih je bliže sebi i dao im glomazne štapove za pešačenje kako bi se lakše kretali stazama. – Može biti klizavo – upozorio ih je. – Zato vas molim da pazite gde stajete. – Ovo je baš uzbudljivo – reče Mija. – Idemo! Brit čvrsto stegnu svoj štap i krenu za grupom prema mračnom zelenilu šume, naprežući se da čuje Manola koji je govorio o ekologiji regiona i njenoj važnosti za okolinu.


– Mravi. – Podigao je ruku i svi se zaustaviše. – Vidite njihovu putanju? Grupa je posmatrala armiju sićušnih stvorenja kako vredno putuju preko staze, noseći lišće sa sobom. U stvari, i nisu toliko mali, pomisli Brit. Zapravo su prilično veliki. Stvarno ogromni za mrave. Ona se počeša po članku. – Jao, vidite! – uzviknu Mija. – Kolibri. Svi su fascinirano zurili u pticu crvenog vrata koja je kružila oko obližnjeg cveta. Kada je naglo odletela, grupa krenu za vodičem dublje u šumu. – Tako je mračno i tiho – reče Mija dok su prelazili preko još jedne kolone mrava koja je jurila – a ipak sve vrvi od života. Nije li užasno kada pomisliš da ljudi svakodnevno uništavaju ovakve šume? Brit klimnu glavom. Neverovatno je da se čitave šume seku. To što se motorne testere i druga mašinerija dovlači na ovakva mesta prosto je sramotno. – Naš prvi most – reče Manolo. – Sasvim je siguran, uveravam vas. Brit proguta knedlu. Nikako se ovome nije radovala, a prizor kratkog mosta od užadi nije joj ulivao poverenje. Činilo se kao da se dosta ljulja, i naravno, premošćavao je duboku provaliju usred šume... Osetila je kako joj se usta suše. Bila je uplašena. Nije mislila da može to da uradi. – Sve će biti u redu – reče Mija, koja je stajala pored nje. – A osećaj je više nego fantastičan. Brit ne bi otišla toliko daleko, ali uspela je da izađe na kraj s mostom, mada su joj oči sve vreme bile poluzatvorene. Pipin je prešla nekoliko sekundi nakon nje. – Mislim da ne bih mogla ovo ponovo. – Pipine oči bile su iskolačene. – Ne volim visinu. A i alergična sam na neke od biljaka. – Zašto si onda krenula? – upita je Mija. – Pa, zbog mog humanitarnog fonda. – Pipin se samozadovoljno nasmeši. – Osnivač sam jedne ekološke grupe kod kuće. To je dobra preporuka. Pokazuje koliko si brižna. Poslaće novinama moje slike i nešto o mojoj ljubavi prema prirodi. Tako naglašavaju svoju brigu o okolini, a i meni daju poene. – A da li stvarno voliš prirodu? – interesovala se Mija.


– Pa, imam psa kod kuće – odgovori Pipin. – Sladak je. I obožavam cveće. Svakog dana kupujem sveže. A i mislim da je važno imati kišne šume i tako to zbog globalnog zagrevanja. Ali zmije i lešinari i tako te stvari me ne interesuju. Brit se nasmeja. – Ni mene. – Ovde ima više od dve stotine vrsta ptica – rekao im je Manolo. – Lepe su koliko i smrtonosne. Kao i mnoge druge životinje. – A evo i jednog posebno primamljivog primerka iz divljine – promrmlja Pipin dok je Leo Tajler silazio s mosta i prilazio putanjom. – Misliš? – Brit zaštiti oči od odbleska sunca. – O, da – reče Pipin. – Sviđaju mi se snažni, tihi tipovi. Zar ne misliš da je nekako čudno što takav macan putuje sam. Tražila sam ga na internetu u sajber-kafeu, ali nisam dobila nikakav rezultat. – Stvarno? – Brit ju je iznenađeno gledala. – Nikada mi ne bi palo na pamet... Sigurna sam da ima svoje razloge zašto je sam. – Nadam se da je jedan od njih da se dokopa ovakve lepotice kao što sam ja. – Pipin se zasmejulji. – Pod uslovom da je vredan toga. – Prišla je Leu. Mija se zakikota i okrenu se ka Brit. – Toliko o tome da ne želi da se petlja s muškarcima zbog svoje karijere – primetila je. – Šta misliš, ko koga ovde želi da se dokopa? – Dobro pitanje – rekla je Brit i čvršće stegla štap kada su krenuli dalje. U šumi je bilo vruće, a vazduh toliko miran da se činilo da uzbuđeno čavrljanje dolazi iz svih pravaca. S vremena na vreme Brit bi poskočila zbog iznenadnog šuštanja lišća, pogotovu jer joj je Mija sve vreme govorila da je verovatno u pitanju neka vrsta armadilja. A možda je to samo divlja svinja, dodala je ohrabrujuće, na šta se Brit stresla. – Nije zelenilo za mene – rekla je kada se ponovo počešala po nogama. – Sviđa mi se priroda kao pojam, ali čim joj se približim, dobijem ospice. – Razmazio te je život na visokoj nozi – reče joj je Mija. – Kako si uspela da izdržiš kada su te odvukli na Ja sam poznata ličnost... Vodite me odavde? Brit se strese. – Moja najgora noćna mora. Iz gomile razloga. – Nadam se da ću i ja jednoga dana tamo dospeti – reče Pipin, koja se


zaustavila pored njih dok su stajale nad klancem, tu u šumi. (I Brit i Pipin su stajale dalje od ivice, a Mija je sva srećna gledala u provaliju koja se pružala naniže.) – To bi bilo divno za moju karijeru. – Ništa mene ne može da natera da jedem insekte – reče Brit. – Mislim da je cela ta stvar krajnje odvratna. – Kladim se da ih ne jedu stvarno – rekla je Pipin samouvereno. – Ali čak i da je tako – razmisli samo – dobiješ milione samo ako jednu progutaš. – Ima stvari koje me ni novac ne bi naterao da radim – reče Brit. – Gutanje bilo čega što ima šest ili više nogu jedna je od njih. – Lako je tebi – reče joj Pipin. – Ti si uspela. A ja još radim na tome. – I da sada mogu da te vide, verovatno bi objavili tvoju sliku – rekla je Brit vedro. – Glamurozni model u kišnoj šumi. – Ja se ne bavim glamuroznim manekenstvom – reče Pipin kruto. – Mislila sam na manekenstvo kao glamuroznu stvar – ispravila se Brit. – Aha. – Pipin zaškilji. – Svi znaju da je glamurozno manekenstvo nešto sasvim drugo. Ja se ne slikam u toplesu. Nikada i nisam. I nemoj slučajno da govoriš drugačije. – Bacila je pogled prema Leu. – Ili ću te tužiti. – Sigurna sam da Brit nije ni mislila da jesi – reče Mija brzo. – Nema potrebe da ulazimo u raspravu oko toga. Pipin se udalji od njih i pođe ponovo prema Leu, a sestre razmeniše poglede. – Definitivno mu se nabacuje – reče Mija. – Nije ona njegov tip – rekla je Brit. – Ma zaista? – Mijine oči veselo zaigraše. – A ko jeste? – Ne znam – reče Brit. – Ali ona sigurno nije. Potpuno je pogrešna osoba za njega. – Progovori romantična spisateljica – reče Mija i zamalo izbeže Britinu dobronamernu pljusku pre nego krenuše dalje. Leu se dopala kišna šuma. Dopao mu se spokoj u njoj i to kako ga je obuhvatila, uvukla jedan potpuno nov svet nastanjen i vođen biljkama i životinjama, u kome su ljudi samo gosti. Uživao je da korača zemljanim stazama tražeći insekte ili opruženo korenje drveća, shvativši koliko je


tanka linija između divljine i civilizacije. Sada, zaostavši za glavnom grupom bez želje da je sustigne i sasluša o čemu Manolo govori, osetio je smirenost kakvu nijednom nije u proteklih devet meseci. Da li konačno počinjem da prihvatam ono što se dogodilo, pitao se. Da se mirim s tim, kako bi tetka Sandra to rekla. Ili nastavljam dalje, što bi Mik kazao. Pogledao je grupu ispred sebe, uočivši Pipin, Miju i Brit koje su lagano koračale stazom. Zapitao se da li bi primetio kako je Pipin očaravajuća, Brit elegantna, a Mija lepa, da je Vanesa s njim. Da li bi ijednu od njih uopšte zapazio? Ali pošto jesam, rekao je sebi, mora biti da najzad nastavljam dalje. Da polako stavljam sve iza sebe. Kad god se seti one noći, slike bi tako jasno navirale u njegovoj glavi. Treba samo na trenutak da zatvori oči, i ponovo bi bio tamo, kako stavlja ključ u bravu Donalove kuće, ulazi u hodnik, pali svetlo, a onda shvata da je njegov brat ipak kod kuće. – Zašto me nisi pozvao? – upitao je dok je ulazio u dnevnu sobu. – Nisam znao da si se vratio. – A onda mu je glas polako utihnuo jer je Vanesa sedela na dvosedu i gledala ga zabrinutim očima, širom otvorenim. To ga je iznenadilo. Iznenadila ga je poluprazna flaša vina na stočiću, iznenadile su ga Vanesine visoke potpetice izvrnute nasred poda, a još ga je više iznenadilo to što je Vanesa u kući s Donalom. Kako je ona znala da je on ovde, upitao se Leo, kada on nije? Dok je tako stajao, ona je ustala i obula svoje cipele. – O čemu se ovde radi? – upitao je. I dalje je bio iznenađen. Još uvek zbunjen. Ali još uvek zaljubljen u nju. – Zašto si ti ovde? A ti... – okrenuo se prema Donalu – ti treba da si u Londonu. Svratio sam jer sam hteo da pozajmim... – Njegov glas utihnu kad je odjednom pročitao izraz na Donalovom licu. I na Vanesinom. – Je l’ vi to mene zajebavate? – rekao je polako. – Vi mene stvarno zajebavate. – Leo, izvini. – Vanesa je progovorila prva. Brzo, naglo, reči su navirale iz njenih usta. – Nisam htela da se ovo dogodi. – Nisi htela da se šta dogodi? – Možemo li da sednemo i porazgovaramo o ovome kao odrasli? –


upitao je Donal. Leo je zurio u njega. – O čemu da porazgovaramo? – Jao, Leo... – Vanesin glas je podrhtavao. – Moramo da razgovaramo – reče Donal. – I žao mi je. – Ti i ona? – Leo i dalje nije potpuno shvatao. – Ti i ona? Moj brat i moja verenica? – Prosto se dogodilo. – Vanesa je sada već plakala. – Nismo isprva ni bili toga svesni. Nikada nam nije bila namera da te povredimo. Mi... – Koliko dugo? – upitao je Leo kruto. – Nekoliko nedelja – rekao je Donal. – Brat si mi – reče Leo. – Verovao sam ti. Kada sam ti prošlog meseca rekao da je pripaziš dok nisam tu, nisam mislio da uskočiš u krevet s njom. – Vidi, Leo... – Gadiš mi se. – Leo se osećao kako mu bes kola venama. – Nekoliko nedelja! Mogao si odmah da mi kažeš. Ako si to želeo... ako ste oboje... Ne mogu da verujem. – Ni sami nismo mogli da verujemo – rekla je Vanesa. – Zato smo... – Ne želim to da slušam – reče Leo. – Ti si mi porodica, Donale. Porodica. A ti... ti... – Mislim da treba da idem – reče Vanesa. Pokupila je svoju tašnu koja je stajala pored dvoseda. – Pozvaću te, Leo. Moramo da razgovaramo. Samo ne večeras. – Važi. Samo ti idi – reče Leo gorko. – Oduvek si tako rešavala stvari, je l’ tako? – Nemoj tako da razgovaraš s njom. – Donal, viši od Lea nekoliko centimetara, stao je naspram svog brata. – Nije ona kriva. – Nije? – reče Leo besno. – Pretpostavljam da si ti naskočio na nju, a ona nije znala kako da se odupre. – Neću te udariti jer znam da si uznemiren – reče Donal. – Ali nemoj nikada više tako nešto da kažeš. – Donale, molim te... Idem. – Vanesa je polako išla prema vratima. – Odvešću te kući – reče Donal. – A onda ću se, Leo, vratiti ovamo i razgovaraćemo. – Ne moraš uopšte da se trudiš – rekao mu je Leo. – Neću biti ovde.


Neću da sedim ovde i čekam da me nakljukaš pričama o tome kako nisi imao nameru da se zaljubiš i ostala sranja. – Idemo. – Donal zagrli Vanesu, a Leo ustuknu. – Koja si ti kurva! – povikao je za Donalom dok je izlazio napolje. – Ubiću te, jebem li ti sve. Ubiću i tebe i nju. Prošlo je skoro dva sata kad je policija došla u kuću i rekla Leu da su oboje mrtvi. Podigao je pogled. Grupa mu je još dalje izmakla i on požuri da je sustigne. Sada je razmišljao o Donalu, mislio koliko bi njegov brat voleo da je ovde; kako je Donal rekao da je krstarenje odlična ideja jer će udružiti Vanesinu želju za tetošenjem i Leovu ljubav prema posećivanju novih mesta. Bio je zadovoljan i uzbuđen kad mu je Leo saopštio da će se oženiti Vanesom. Potapšao ga je po leđima i rekao je ona divna devojka i da mu je strašno drago zbog njega. A onda je nekako Vanesa prestala da bude njegova devojka i tajno postala Donalova. Ali ono što Leo nije saznao, što nikada i neće, jeste ono što su njih dvoje planirali. Da mu kažu? Kada? Da nastave tu vezu? Čak i posle venčanja? Lea je to neznanje ubijalo. To što ne zna ni zašto, ni kada, ni kako. Što ne zna da li se Vanesa od njega udaljila, ili ju je Donal oteo od njega. To što ne zna šta je Donal imao što on nije. Ili koliko dugo je Vanesa bila nesrećna s njim. Ne zna ni da li bi se udala za njega da Donal nije naišao, i da li bi njihov brak bio potpuna prevara da se jeste udala za njega. Na kraju liste stvari koje ne zna, nema predstavu zna li njena porodica išta o tome. Kada se našao s Dženet Kaleli, Vanesinom majkom, ona nije rekla ništa o bilo kakvoj vezi koju je njena ćerka možda imala s njegovim bratom, već se samo slomila u njegovom naručju, plačući jer je izgubila svoju milu ćerku i rekavši da se nikada neće oporaviti. Vanesin otac nije pitao zašto je Vanesa bila u autu s Donalom. Sav slomljen, pogledao je u Lea i rekao koliko mu je žao; Leo je izgubio dvoje ljudi, rekao je Džoni Kaleli. Sigurno mu je strašno teško. I tako ni Leo nije rekao ništa o Donalu i Vanesi i dozvolio je pretpostavku, onome ko je hteo da je ima, da su njegov brat i njegova verenica bili krenuli do neke radnje ili prodavnice pića ili neko drugo


nedefinisano mesto dok ih je Leo čekao u Donalovoj kući. Policija mu je postavljala pitanja u vezi s Donalom i Vanesom, i Leo je bio siguran da su pretpostavljali više nego što su govorili; ali na kraju, sve se svelo na to da je Donal, iz ko zna kog razloga, prošao kroz žuto svetlo u selu Terenjur, potom naglo skrenuo kako bi izbegao auto koji je prošao kroz crveno na raskrsnici i završio u zidu zgrade s druge strane. Uprkos polupraznoj flaši s vinom, nivo alkohola u krvi bio mu je ispod dozvoljene granice, te to nije uzeto kao faktor u nesreći. Policija se interesovala da li se Donal često kockao sa žutim svetlom, a Leo je rekao da nije, da je njegov brat inače bio siguran vozač. Što je i bilo istina. Što je dalje značilo da je Donal prošao kroz žuto svetlo jer je bio potresen, a bio je potresen jer se Leo nenajavljeno pojavio u njegovoj kući i zatekao ga s Vanesom. I zato što je znao da ne može u tom trenutku i na tom mestu da razgovara s Leom. I zato što je Vanesa htela da ide kući. I tako, pitao se Leo, ko je bio kriv za nesreću? On, jer je vikao za njima kako će ih ubiti? Vanesa, jer je želela da ide? Donal, zbog neoprezne vožnje? Niko nije kriv i svako je kriv, i jedina dobra stvar u svemu tome, Leo bi često govorio sebi, jeste to što niko drugi nije bio povređen. Niko drugi nije poginuo. Ali otišavši na taj način, Donal je pokidao sve Leove snove i nadanja. Donal je bio Leov jedini brat. Nije imao drugih bližih rođaka, osim tetke Sandre, jedine s majčine strane s kojom je u kontaktu. Radovao se što će postati deo Vanesine porodice. Voleo je njene roditelje i njenu braću i sestre. I radovao se što će s njom imati decu. Sve je to sada nestalo. Pre godinu dana imao je sve, ili barem obećanje toga. Sada nije imao ništa. I to ga još boli, svakog sekunda, svakog božjeg dana. – Jebem ti! – zakuka Brit dok je stajala nasred poslednjeg mosta od užadi koji je trebalo preći i udari se po licu. – Nešto me je ujelo. Most se zaljuljao i ona se spotakla, zgrabivši uže i držeći se za njega što je čvršće mogla. – Jeste li dobro? – Leo, koji je stajao iza nje, uhvatio ju je za ruku onom koja mu je bila slobodna. Drugom je držao štap za pešačenje. – Ne – promrmljala je. A onda ga je pogledala okom koje je već počelo


da otiče. – Pa, i da i ne. – Osetila je kako iznenadni napad panike polako splašnjava. – Osetila sam da me je nešto ujelo. Za lice! To je jedino mesto koje nisam naprskala onim ubicom komaraca. A onda sam mislila da ću se stropoštati dole. – Nećete se stropoštati – reče Leo. – Savršeno je bezbedno. – Da, da – reče Brit zlovoljno. – Stvarno bih volela da verujem u to. – Pa, jeste – uveravao ju je Leo. – Hoćete li da skačem gore-dole da vam dokažem? – Zaboga, ne – rekla je brzo. – Barem ne dok ne pređem na drugu stranu. On joj se nasmeši i skloni joj ruku s lica. – Uh – rekao je. – To deluje gadno. – Gadovi mali – rekla je. – Jedno mesto ne naprskaš i oni se odmah tu sjate. – Imam jednu od onih kliktalica koje se stavljaju na ujed – rekao je. – Hajde da siđemo s ovog mosta, pa ću vas zalečiti. – Hvala. – Brit je išla za njim dok nisu prešli na drugu stranu, gde ih je čekala Mija, koja je nešto ranije prešla preko. – Šta se desilo? – upitala je. – Ujeli me – reče Brit kratko. – Kako su, pobogu...? – Magnet za krvopije – rekla je Brit. Leo izvuče kliktalicu iz džepa. – Hoćete li sami? – upitao ju je. – Ili ću ja? – Snaći ću se sama – reče Brit. Uzela je kliktalicu i počela da oseća deo lica kako se približava oku. – Bokca ti. Mora da izgledam kao Roki. – Skoro – složi se Mija. – Ne tu, promašićeš! – Pustite mene. – Leo preuze kliktalicu i prisloni je na mesto ujeda. Brit je odjednom shvatila da joj je vrlo blizu i da drži njeno lice onako kako je Ralf to činio pre nego što bi je poljubio. Ali ovoga puta joj se u stomaku ništa nije onako suludo vrtelo, a srce joj je ubrzano tuklo samo zbog šoka od uboda. Ipak, dodir njegovih prstiju po njenim obrazima bio je nežan, i podsetio ju je da je odavno neko nije dodirnuo, iz bilo kog razloga. – Izgleda da deluje – potvrdila je kada je udaljio kliktalicu.


– Javite se u ambulantu kad se vratimo na brod – posavetovao ju je Leo. – Siguran sam da imaju neki antihistaminik. – Zašto baš ja? – promrmlja Brit. – A toliko sam pazila. I sada ću izgledati kao veštica na svojoj Večeri romantike. – Tvojoj Večeri romantike? – Mija se zasmejulji. – O, kako smo se promenili. – Onoj Večeri romantike – ispravila se Brit dok je prstima i dalje opipavala svoje naduto lice. – Mrzim komarce. Stvarno ih mrzim. – Hej, Brit, jesi li dobro? – Pipin Kostelo skoči s mosta od užadi. Uprkos tome što je tlo bilo ravno, ona se spotače pri doskoku i završi ispružena na zemlji, uz glasan vrisak. Ostatak grupe koji se delimično rasuo duž staze, okrenuo se na njen povik, a Manolo se brzo vrati do nje. – Dobro sam, dobro sam – rekla je Pipin dok je Leo, ostavivši Brit, pokušavao da je uspravi. – Izvinjavam se, tako sam smešna. Nisam vas poslušala i obratila pažnju gde stajem, Manolo. Ali Leo me je uspravio. – Oslanjala se na njegovu ruku. – Jeste li sada dobro? – upitao je Manolo. – Svakako – reče Pipin. Probala je da se osloni na skočni zglob i uzdrhtala, pogledavši u Lea, očiju punih suza. – Biću, u svakom slučaju. Ali možeš li mi pomoći da dođemo do autobusa? – Naravno – reče brižno Leo, čija se pažnja sad potpuno prebacila s Brit na Pipin. – Osloni se na moju ruku. – Dozvolite da vam pomognem – reče Manolo. – Ne, dobro sam – rekla je Pipin. – Leo se odlično snalazi. – Ali hoće li uspeti da se oslobodi njenih stega? – zapita Mija dok su ona i Brit hodale iza njih. – I hoće li to uopšte želeti? – dodala je Brit i nanela, mada prekasno, malo spreja na lice. Predveče su se vratili na brod. Brit je u kabini pregledala lice, uzdahnuvši na prizor ružne kvrge koja joj je iskočila baš iznad oka. – Ne svrbi više onoliko otkako su mi stavili ono u ambulanti – rekla je. – Ali, jao, kako je grozno. – A onda se hitro okrenula prema Miji. – Ne


mogu ovakva na večeru! – Zašto? – upita Mija. – Misliš li da će Stiv na to da obrati pažnju? – Nije me briga da li će obratiti pažnju ili ne. Neću da sedim u restoranu s okom veličine loptice za golf – rekla je. – Što ti ne bi otišla umesto mene? – Zato što je pozvao tebe – reče Mija. – Pozvao nas je obe da bi mogao da popriča o Večeri romantike. – Brit je ispitivački gledala Miju. – Ali ti si rekla da imaš zakazano u spa centru. Potpuno sam zaboravila na to. Mija je delovala postiđeno. – To je bio samo izgovor. – Zašto? – Zato što sam mislila da u stvari želi tebe da izvede na večeru. – Jesi li ti poludela? – Ne – reče Mija u samoodbrani. – Verovatno je želeo da te obori s nogu za večerom i da ti kaže kako si divna. I ja sam pomislila da ću tu biti kao peti točak... – Kakve ti gluposti pričaš – reče joj Brit. – Ja ću otkazati večeru, a ti, ako nemaš rezervisan termin u spa centru, možeš sama da se obaraš s nogu koliko ti je volja. – Da, ali... – E, slušaj, izađi na finu večeru s finim čovekom – reče Brit nestrpljivo. – Ispala sam iz štosa za izlaske na večere s finim muškarcima – reče Mija. – Nije to ljubavni sastanak – podsetila ju je Brit. – Treba da razgovarate o Večeri romantike. Tako da te upućujem tamo kao svog ličnog asistenta. Mija bespomoćno slegnu ramenima, a Brit uze knjižicu sa servisnim informacijama i pronađe Stivovu telefonsku liniju. Podigao je slušalicu na prvo zvono, a ona mu je objasnila da ne može da dođe na večeru jer izgleda kao trol. – Ali Mija je slobodna – dodala je veselo. – Rezervacija za spa centar je za neki drugi dan, tako da možete s njom da porazgovarate o intervjuu. – Ugovoreno – rekla je Miji kad je spustila slušalicu. – Kalipso. Sedam i trideset. Nemoj da kasniš. Mija nije znala zašto je toliko nervozna zbog večere sa Stivom. Brit je u


pravu. Nije to ljubavni sastanak. A opet, ima nečeg uzbudljivog u tome što nakon tri godine prvi put izlazi na večeru s muškarcem. A posebno je uzbudljivo to što se sastaje sa Stivom, koji je za sve vreme putovanja bio ljubazan prema njoj i koji se nije smejao kada se uspaničila zbog Brit. Već je sedeo za stolom, zanosan i zgodan u svojoj uniformi, kada je ona ušla u Kalipso. Baš je seksi, pomislila je. Iako mene uopšte ne interesuje upoznavanje seksi muškaraca. A onda se samoj sebi nasmejala, jer je, naravno, Stiv zbog svoje uniforme delovao seksi. Mada... nasmešila mu se dok je izvlačio stolicu za nju da sedne... vrlo je privlačan. – Zaista mi je žao što sam tu samo ja – reče Mija kada je sela. – Ali Brit nije želela da se onakvog lica pojavljuje pred ljudima. – Izuzetno mi je drago što ste vi ovde – reče Stiv. – Brit baš nije imala sreće s tim ujedom. – Sigurna sam da će je do sutra već proći – reče Mija. – Barem se ona tome nada, jer se inače neće radovati Večeri romantike. – Hoćete da kažete da se pre toga radovala intervjuu? – Stiv se upitno nasmeši Miji. – Pa, i nije – složila se Mija. – Ali trudi se. – Odlično je prošla na predavanjima – reče Stiv. – Pismeni komentari su svaki put bili sve bolji. – To vam je Brit. – Mija uze kiflicu iz srebrne korpe i poče da je maže puterom. – Sve što ona dotakne pretvara se u zlato. – Zaista? – Manje-više. – Mija mu je ispričala o Britinoj pravničkoj karijeri i njenom iznenadnom skretanju ka svetu izdavaštva. – Nekako, postaje uspešna a da se čak i ne trudi. – Slegnula je ramenima. – To s vremena na vreme može da bude vrlo iritantno. – Možda tako izgleda, ali moje iskustvo govori da se oni koji ne deluju kao da ulažu mnogo truda zapravo i te kako trude – rekao je Stiv. – Ona odaje utisak pravog radoholičara. – U pravu ste – složi se Mija. – Ona vam nije devojka koja će zastati da bi pomirisala cveće. Njena lična mantra je da je planiranje ključ uspeha. – Otprilike i jeste tako – reče Stiv. – I, osim komaraca, kako ste se provele na izletu?


Kako je s njim lako razgovarati, pomisli Mija dok se prisećala događaja iz kišne šume. On ju je slušao i postavljao pitanja, i uopšte delovao vrlo zainteresovan za ono što mu govori. Neprestano je morala da se podseća kako mu je posao da bude zainteresovan. – ... naravno da se najviše radujem Gvatemali – rekla je. – Tamo sam živela neko vreme. – Stvarno? Pričala mu je o tom periodu (izbegavši da spomene Aleha), i shvatila da Aleho nije jedini razlog što joj se tamošnji život dopao; da je iskreno uživala u toj zemlji i njenim ljudima. – Prilikom našeg poslednjeg putovanja otišao sam do Antigva Gvatemale – rekao je Stiv. – Prizori su me očarali, ali ne verujem da bih mogao da živim tamo mesecima. – Ni ja verovatno sada ne bih mogla – priznala je Mija. – To je mesto za mlade osobe. Stiv se nasmeši. – A vi, naravno, imate sto godina. – Znate na šta mislim – rekla je strogo. – To je mesto za ljude bez obaveza. – A vi imate obaveze prema nekome? Nije znala šta ju je nateralo da mu spomene Alegru. Nije nameravala to da uradi, ali nije mogla da izdrži. Čini se da vekovima nije normalno govorila o svojoj ćerki. Sa Brit to nije mogla, koliko god se trudila, jer bi njoj postalo dosadno čim se spomene njena sestričina. – Imate li njenu fotografiju? – upitao je Stiv. – Naravno – nasmešila se Mija. – Ali sigurna sam da ne želite da je vidite. – Zašto ne bih želeo? – Spustio je nož i viljušku na tanjir. – Imam šest nećaki i tri nećaka i sve ih podjednako volim. – Zaista? – Mija je bila iznenađena. – Nikada ne bih pomislila... – Eto, vidite – rekao je dobrodušno – kad sve muškarce generalizujete. – Ne radim ja to. Ali momke obično ne interesuju fotografije. – Otvorila je tašnu i izvukla tanak novčanik s Alegrinim fotografijama koje je nosila svuda sa sobom. – Evo je. – Vrlo je lepa – rekao je Stiv dok ih je pregledao. – Baš imate sreće.


– Eto, to i ja mislim – reče Mija. – Ali većina ljudi nema to mišljenje o samohranim majkama. – Pa, ne znam... – Ljudi misle da ste ili glupi ili sebični – reče Mija. – Ili najčešće oboje. – Sigurno nije tako. Slegnula je ramenima. – Možda ne svi. Ali znam da Brit misli kako sam luda što sam ostala trudna. A i jeste nekako sebično doneti na svet dete koje će imati samo jednog roditelja... – Njen glas utihnu. – Tata mi je umro kada mi je bilo dve godine – reče Stiv. – Moja majka je mene i moje četvoro braće i sestara odgajila sama. Ona je bila samohrana majka i odlično se snašla. – Čini mi se da ljudi prave razliku između udovaca, razvedenih roditelja i samohranih majki – rekla je Mija. – Nisu u pravu – reče Stiv. – Dobra majka je uvek dobra majka. – Hvala. – Osetila je kako joj suze naviru na oči i proguta knedlu. Nije mislila da će se ova večera sa Stivom dotaći njenog privatnog života. Niti je očekivala da će on biti tako prijatan i zainteresovan. A bilo joj je lepo što sede u restoranu i deluju kao par i što ga sluša kako joj deli komplimente, iako je on samo rukovodilac krstarenja i posao mu je da bude tu. Nije izašla na večeru s muškarcem otkako se Alegra rodila. Još od pre Gvatemale, jer ni s Alehom nije nikada izašla na večeru; sve je to bilo u naletu uzavrele strasti i seksa, i pića u Riki baru. Bože, pomislila je, kako sam bila luda za njim. – Jeste li dobro? – upita Stiv, razbivši tišinu koja je zavladala među njima. – Naravno – odgovorila je brzo. – Samo sam mislila da treba da se vratimo na razgovor o Britinoj Večeri romantike. – A, da. – Nasmešio joj se. – Vi radite ovde na brodu. Kao i ja. Mi ne možemo da leškarimo kao ostali putnici. Ona se nasmeja. Možda je plaćen da bude ovde, pomislila je, ali svejedno odlično obavlja svoj posao.


16. Mesto: otvoreno more Vreme: mirno i vedro; vetar: istočni, jačine 5; temperatura: 28°; pritisak: 1011,0mb Brit je bila uspaničena zbog svog intervjua sa Stivom Šoom. Paničila je uprkos tome što joj je Mija s večere donela listu pitanja koja bi Stiv mogao da joj postavi („Mada, pitanja neće biti ta“, rekla je. „Nije hteo da ti dozvoli da naučiš odgovore napamet.“), obuzimao ju je užasan strah da će se odjednom ukočiti pred publikom, zaboravivši šta ju je pitao i ne znajući šta da odgovori. Ili se bojala da će joj postaviti pitanja na koja neće imati odgovor, pitanja koja je vešto izbegla na svojim predavanjima, tipa „Kako napisati knjigu?“, pitanje na koje joj je uvek bilo teško da dâ pametan odgovor, iako bi to trebalo da bude sasvim jednostavno. Paničila je i zbog toga što joj je oko i dalje bilo natečeno, i uprkos trudu devojaka iz spa centra Stara Grčka, izgledala je kao neko kome je, prilikom suludog tretmana protiv starenja, ubrizgan kolagen u pogrešan deo lica. – Nije toliko strašno – uveravala ju je Mija. – Samo previše razmišljaš o tome. – I ti bi da imaš ogromnu kvrgu u jugozapadnom ćošku čela! – Pretpostavljam da je to nekakva poetska sloboda izraza? – upita Mija. – To je samo mala čvoruga. – Izgleda užasno. – Nisam znala da si toliko sujetna. Brit se okrenu od ogledala prema svojoj sestri. – Nisam sujetna. – Neverovatno si sujetna – reče Mija. – Izaći ćeš na scenu, pobogu. Ljudi neće moći da vide taj ujed komarca. I zato se osvesti i prestani da praviš slona od tako glupe stvari. – U pravu si – složila se Brit, iako se ponovo zagledala u ogledalo. – U stvari samo skrećem sebi pažnju od pravog problema. Ako brinem o čvorugi, neću brinuti o intervjuu.


– Zašto bi uopšte brinula o tome? – upita Mija strogo. – Ako si stvarno toliko zabrinuta, možeš da se zagreješ pre toga kao što si za intervju na Kasno uveče. Brit se strese. – Ne bih rekla – kazala je. – Odgledala sam DVD posle toga i bilo me je užasno sramota. – I ja sam odgledala DVD. Mislila sam da si samo preterano živahna, što za tebe tada i jeste bilo pomalo nesvakidašnje. – Ja ni sada nisam živahna! – Jesi – reče Mija. – Svakog dana si sve živahnija. – Misliš? – Brit se zasmeja. – Možda su za to krivi oni nagomilani mohito kokteli. – Možda. – I Mija se smejala. – A možda ti, u stvari, zaista umeš da budeš zabavna, samo ako se malo potrudiš. – Rekla si mi da sam plačljivica – usprotivila se Brit. – I da sam očajna. – Tačno – složi se Mija. – Ali si i zabavna. – To je prvi put da me je neko tako opisao – reče Brit. – Razmišljala sam o tome onda kada si ti otišla na bazen a ja ostala da sedim na balkonu. Kada smo bile male, svi su mislila da si ti zabavna, a ja nekako ćudljiva. Pa valjda uvek tako i gledam na sebe. Ako bih davala oglas da tražim partnera, sigurno ne bih stavila kako imam dobar smisao za humor. Mija odmahnu glavom. – Naravno da bi. – Stvarno ne bih. – Brit je bila odlučna. – Nemam ga. Meni stvari nisu smešne. Mislim da je život zapravo težak. Toliko ljudi izvlači deblji kraj – ne samo ove moje žene koje se razvode, već i žene koje dobijaju batine i žene koje su ostavljene da se same brinu o porodici... – Ja se sama brinem o porodici i ne mislim da sam izvukla deblji kraj – reče Mija. – Mislim da sam blagoslovena. – Nikada nisam razmišljala o vama kao o porodici – rekla je Brit polako. – Valjda sam vas uvek gledala kao Miju i Alegru. – Koje su jedna porodica. – Stvarno sam izgubljen slučaj. – Brit naglo sede na krevet. – Trebalo bi da znam sve, a nemam pojma. – Barem si naučila da se pretvaraš da znaš – reče Mija. – Hajde sad, čeka te tvoja publika.


Bilo je nemoguće videti čvrgu na Britinom licu iz publike. Štaviše, njene zlatne lokne su je vrlo dobro pokrivale dok je sedela u udobnoj zelenoj fotelji postavljenoj naspram Stiva Šoa. Publika je mogla da vidi ženu u nebeskoplavoj haljini i odgovarajućim cipelama kako opušteno sedi u stolici. Brit nije videla ništa do bleštavih svetala bine koja su bila uprta u nju. Kako glumci to rade, pitala se. Kako je Ralf to činio? Ipak je, na kraju krajeva, to radio. Neposredno nakon što je razvod okončan, videla je njegovo ime na listi glumaca za izvođenje komada Važno je zvati se Ernest u Gejtu. Igrao je doktora Čezebla i, po rečima kritičara koji je prokomentarisao premijeru, savršeno je odgovarao ulozi. Dramu je otišla sama da pogleda, i zurila je u scenu znajući da je Ralf tu, mada njega nije mogla da vidi, već samo lik koji je igrao. I odjednom je shvatila da je njen bivši muž dobar glumac i da je kritičar bio apsolutno u pravu. Dobar glumac, pomislila je. I neverovatan momak. Ali nikakav muž. Ispravno sam postupila. A zbog toga sam postala i bolji advokat. – ... i tako – rekao je Stiv kako se intervju bližio kraju – kažete da je romantika veoma važna, ali da razgovor vredi više. – Rekla bih da je tako – odgovori Brit, glasom jasnim i samouverenim. – Mislim da svi mi imamo različite snove, unutrašnje snove, i nekada su oni vrlo lični i nama vrlo važni. Ali kada smo s nekim, kada želimo s tim nekim da podelimo život, onda moramo i te svoje snove da delimo. Iz publike se začuo aplauz, a Brit, koja je nekako smetnula s uma da su svi oni tamo, prenu se zbog neočekivane buke. – S tim u vezi – reče Stiv – želim da zahvalim divnoj Bridžit Martin što je podelila svoj život i svoja iskustva večeras sa nama i da vas podsetim da se njen sjajni roman i dalje može kupiti u našoj knjižari. Uz to, cele noći će se na Afroditi služiti koktel romantični rum – služiće se u našoj čaši za koktele, koju ćete moći da zadržite. Publika je ponovo aplaudirala, svetla su se zagasila i auditorijum se isprazni, dok je Stiv pratio Brit s pozornice.


– Bili ste neverovatni – rekao je. – Odličan intervju. – Hvala. – Odahnula je, osetivši olakšanje. – Postavljali ste dobra pitanja. – Mija mi je pomogla s njima. – Isuviše me dobro poznaje. – Vrlo je pametna ona – reče Stiv. – Znam. – Brit se nasmeši kad im Mija priđe. – Kako ti se čini? – Znam da samo želiš da kažem: super – zadirkivala ju je Mija. – Bilo je fantastično. Svima se dopalo. I svi su govorili lepe stvari dok su izlazili. – Dobro je. – I sada... – Mija joj se široko nasmeši – slobodna si da radiš šta ti je volja na brodu. Hoćeš li poslušati sopstveni savet i stati da pomirišeš cveće, ugrabiti priliku i dosegnuti zvezde, itd., itd.? – Ne još – odgovori Brit. – Popiću jedan romantični rum i uzeću nešto da pojedem. Malopre nisam mogla ništa da pipnem, sada umirem od gladi. Otišle su do kafea nešto da pojedu, a onda u bar Panorama, gde je nekoliko putnika prišlo Brit i reklo joj da su zaista uživali u večeri romantike, kao i u njenoj knjizi. Leo Tajler je u bar ušao u društvu Pipin Kostelo, i Mija gurnu Brit. – Ovih dana baš izgledaju kao par – rekla je. Brit sleže ramenima i ne reče ništa. – Prava romantika na Afroditi – reče Mija. – Možda će ih staviti u promotivnu brošuru za sledeću godinu. – Možda – reče Brit. – Ali pošto sada ima svog para, teško da će napredovati u svojoj manekenskoj karijeri, zar ne? – Verovatno misli da će onaj ko može sebi da priušti apartman Delfi moći da neguje i njene silikonske grudi i mini suknje – primeti Mija. Brit se nasmeši. – Malo si gruba prema njoj. – Realistična sam – reče Mija. – I ti si nekada bila realistična. Nadam se da ti sva ova romantika nije zavrtela mozak. – Nije. – Brit otpi gutljaj romantičnog ruma koji se osećala obaveznom da naruči. (U stvari je zapravo predivan, pomislila je; tera da tražiš još.) – Ali to što ona zna šta želi ne znači da treba da je osuđujemo.


– Ma, daj, Brit! Ona je obična fufica. – Očigledno je dovoljno pametna da prepozna dobru priliku i prikači se za nju – primeti Brit. Mija se široko nasmeši. – Misliš da je Leo dobra prilika? – Ej, ko god može sebi da priušti boravak na ovoj plutajućoj ljubavnoj barci očigledno je dobra prilika – rekla je Brit. – Ali i dalje ne mislim da je ona prava devojka za njega na duže staze. – Stvar je u tome što svi misle da je to glamurozan posao, ali u stvari moraš opasno da radiš – pričala je Pipin Leu, mešajući svoj romantični rum koktel-slamčicom. – Da budemo iskreni, šetanje u bikiniju s leopardprintom kroz Stiven grin u ledeno decembarsko jutro većina ljudi ne bi nazvala zabavnim. – Mogu da zamislim – reče Leo. – Šta radiš ako se ježiš od hladnoće? – Sediš umotana u toplom pre snimanja – reče Pipin. Protresla je glavu, a bujna kosa rasipala joj se po licu. – A i posle toga. Govori o poslu isto kao Vanesa, pomisli Leo. Voli da je pod reflektorima, voli da ide na velike žurke i bude u vrhu. Dok je bio s Vanesom, i on je to isto voleo. Mada bi joj povremeno govorio kako je sve to trivijalno i plitko. „Naravno da jeste“, rekla bi ona, dok su joj tamne oči igrale od zadovoljstva. „Ali svima su nam potrebne te plitke i trivijalne stvari. Bilo bi nam užasno dosadno da se sve vrti samo oko napornog rada.“ Leov život pre Vanese nije bio ništa drugo do naporan posao. Ne baš samo posao, govorio joj je; svakog četvrtka uveče igrao bi mali fudbal s kolegama iz banke i barem dvaput mesečno odlazio s Majkom na pokoje pivo. Tako da nije sve svoje vreme provodio udavljen u poslu. Vanesa se smejala tome, ukazujući kako posle tog malog fudbala oni imaju neformalne sastanke, jer kad se nakon sporta svi nađu na piću, bez izuzetka govore o dosadnom, dosadnom svetu međunarodnog bankarstva; a da mu je Majk najbolji prijatelj, tako da se viđanje s njim dvaput mesečno teško može nazvati rasipničkom zabavom. Leo bi odgovorio da većinu večeri provodi zabavljajući klijente iz banke, i da je to u stvari druženje, ali bi Vanesa odmahnula glavom i rekla kako je on slep kod očiju i blesan


kome je posao važniji od nje, ali da ga ipak voli. Kada je prestala da ga voli?, upitao se Leo. Mora da je prestala da ga voli, jer se inače ne bi okrenula Donalu. Dakle, kada se to dogodilo? I zašto? Zato što joj nisam bio dovoljno živahan? Dovoljno spontan? Tako bi ponekad govorila. No da li je to jedini razlog? – Eh! – Plastična koktel-slamčica koju je držao među prstima iznenada je pukla. Spustio je dve polovine na sto, ispred sebe. – Jesi li napet zbog nečega? – upitala je Pipin. – Ne baš – odgovorio je. – Trebalo bi da odeš u spa centar na jednu masažu protiv stresa – rekla mu je. – Mama i ja smo bile pre neki dan. Kao magija je. Posle toga kao da ploviš kroz vazduh. Vanesa je volela spa centre, prisećao se Leo. Redovno je s drugaricama zakazivala vikend-termine u mestima poput Monarta i Inčidonija. „To je da nagradim samu sebe“, govorila mu je. „Jer naporno radim.“ Ja sam sebe nagradio kućom u Monstaunu, pomisli Leo, s pogledom na more iz spavaće sobe na poslednjem spratu. Bila je to stara kuća i na njeno renoviranje potrošio je dosta novca. Bio je na pola puta da je završi kad je upoznao Vanesu, i kada su se verili, ona je preuzela nadgledanje radova. Posao još nije završen, mada spavaća soba, s krevetom od dva metra i baldahinom i starinskim nameštajem, izgleda fantastično, a kuhinja moderno, iako ne previše minimalistički. – Deluješ umorno. – Pipin se odjednom nagnu prema njemu i vrlo nežno ga pomilova po licu. – Ne bi trebalo da budeš umoran. – Nisam dobro spavao noćas – priznao je. – Ja svake noći spavam kao top – rekla je. – Ali mislim da je to zato što sam bila iscrpljena kada smo došli ovamo. Drago mi je što su me roditelji pozvali da krenem s njima, ali mi je vrlo, vrlo drago što sam upoznala tebe, jer ne želim da im smetam sve vreme. On joj se nasmešio. – Vrlo pažljivo od tebe. – Ipak im je godišnjica – rekla je. – Možeš li da zamisliš – dvadeset pet godina s jednom osobom? – Ako je osoba prava... – Tome se i ja nadam – rekla mu je. – Da pronađem onog pravog i


provedem ostatak života s njim. – Tako dakle? – upitao je. – Naravno. – Pogledala ga je ozbiljno. – Znam da mi je karijera vrlo važna, ali milion puta je važnije pronaći onoga koga ćeš voleti. I ko će ti tu ljubav uzvratiti. – A šta ako ga upoznaš i onda naiđe neko bolji? – upita Leo. Pipin se namršti. – Na vezi mora da se radi – rekla je. – Moja mama to uvek priča. Ne bi ni trebalo da pomisliš kako je naišao neko bolji, jer ne bi trebalo da se nađeš u takvoj situaciji. – Znači, ti si po prirodi odana? – U potpunosti – rekla je. – To je dobro – reče Leo polako. – Stvarno dobro. Pipin razvuče širok osmeh. – Vernost je danas precenjena – rekla je. – Ali znam da ću, kad budem upoznala pravu osobu, biti s njom do kraja. A onda ga je ponovo nežno pomilovala po obrazu. – Izgleda da su se prilično ušemili – primeti Mija. Brit je posmatrala kako Pipin spušta glavu na Leovo rame. U stomaku joj se nešto ponovo onako čudno preokrenulo i ona se zapita da li je to, u stvari, samo zbog previše jela. Svakako nema razloga da joj stomak zaigra svaki put kad ugleda Lea Tajlera. Koji, ipak, pored sebe ima najlepšu ženu na brodu. Mora da ga je neka propala veza naterala da dođe ovde, uveravala je sebe. Možda je, uprkos svom viđenju ženâ i ljubavi, ipak pošao na krstarenje kako bi upoznao nekog novog. Jer istina je da muškarcima nije dobro kad su sami. Mnogo njih bi radije bilo u problematičnom braku nego ni u kakvom. Statistike pokazuju da većinu razvoda iniciraju žene. U slučaju Klevina i Greja sedamdeset pet odsto klijenata čine žene koje žele da se razvedu od svojih muževa. Znala je da mnoge od njih i nakon godinu dana ostaju same, dok većina muževa pronađe nekog drugog. Muškarcima su žene potrebnije nego ženama muškarci, pomislila je. A opet, mi smo te koje najviše jadikujemo nad svojim vezama. Pitam se zašto je tako. Ralf je upoznao nekog drugog. Glumica s kojom ga je zatekla nije se zadržala na duže staze, i ona je znala, na osnovu povremenih neprijatnih


susreta s nekim njihovim zajedničkim prijateljima, da ih je bilo još nakon nje. Ali sada je tu žena koja je u njegovom životu prisutna već dve godine. Brit je čula da su se verili, iako nije bila sigurna da li je to glasina ili istina. Pitala se da li Ralf i s njom izvodi svoje fantazije. I da li ona u njima uživa. – Hoćeš li da se prošetamo po palubi? – upitala je Pipin dok je ispijala svoju kiselu vodu. (Pipin je sebi dopuštala samo jedno alkoholno piće na svaka dva dana. Krstarenje se pokazalo vrlo nezahvalnim za njenu inače vrlo strogu dijetu.) – Hoću, zašto da ne. – Leo je ustao i njih dvoje napustiše klub. Ima nečeg tako opuštajućeg u prostom stajanju kraj ograde i posmatranju okeana na horizontu, pomislio je. I nečeg duboko prijatnog kad imaš s kim da taj trenutak podeliš. Mogao je da oseti toplinu Pipinine gole ruke prislonjene uz njegovu i miris njenog parfema. Nešto laganijeg od Vanesinog, pomislio je, ali ne bez izvesne sličnosti. Fina je ona devojka, pomislio je. Ambiciozna, ali ne onako uskogrudo kao što je Vanesa bila. I brižna je. Uvek me pita kako se osećam. Vanesa to nije činila. Vanesa je samo govorila kako se ona oseća. Ali možda je nisam uvek slušao. Ako u budućnosti dobijem priliku, slušaću. Pipin mu se približi i on je zagrli jednom rukom. Lice joj je dodirivalo njegovo. Njen cvetni miris bio je prelep. On se okrenu prema njoj. Poželeo je da je poljubi. Poželeo je da opet oseti pod svojim usnama dodir usana žene. S Pipin to ne bi bio samo beznačajan seks, rekao je sebi. Stalo mu je do nje. I njoj je očigledno stalo do njega. Dovoljno mu se nabacivala. S Vanesom je, u početku, samo on trčkarao oko nje – od trenutka kad ju je upoznao na sastanku za odnose s javnošću koje je organizovala njegova banka. Negde duboko u srcu uvek je osećao da on Vanesu voli više nego ona njega. I bio je u pravu, zar ne? Ali s Pipin... Okrenuo se ka njoj i ona mu se nasmešila. Nije imao želju da trčkara za Pipin. Ne voli je više nego ona njega. Još nije ni siguran da je uopšte voli. Ali možda će je zavoleti. Jer ona je prava osoba koju treba voleti. Poljubio ju je.


Još su se ljubili kada su Brit i Mija naišle, neprimećene, nekoliko minuta kasnije. – I tako se rodila romansa na brodu – reče Mija veselo kad su ušle u kabinu. – Ne bih se kladila na njih baš prvog dana, ali ako zdrave muškarce i žene zaključaš na brodu, nešto valjda iz toga mora da ispadne. – Valjda si u pravu. – Brit spusti svoju tašnu na krevet. – Mada sam iznenađena. – I ja sam – reče Mija. – I dalje mislim da mu se sviđaš, sestrice, samo da si ga malo ohrabrila. – Rekao je za tebe da si fina, sećaš se? – Brit skinu minđuše. – Ti. Ne ja. Tako da, ako postoji nešto... Mija odmahnu glavom. – On je previše staložen za mene – rekla je. – Pomislila sam da je možda i za tebe previše staložen! Ali očigledno ne i za Pipin. – Praznična romansa – reče Brit. Spustila je minđuše na noćni stočić. – Barem se nadam da je tako. Inače ne mogu da ne vidim kako će mu slomiti srce. Pipin pogleda na svoj sat. – Već je kasno – rekla je. – Mislim da ću polako u krevet. Ja sam u kabini E22 – dodala je. – Nije najluksuznija, znam. Ali mamina i tatina je svakako više nego pristojna, najzad, ipak im je godišnjica. – Gde su oni? – upitao je. – Na palubi B. Ne tako luksuznoj kao ti – nasmešila se. – Imaš apartman samo za sebe! Leo sleže ramenima. – Na kraju je to samo mesto gde prespavaš. – Nemoj tako – usprotivi se Pipin. – Videla sam u brošuri kako apartmani izgledaju. Čovek bi mogao da živi u njima. – Verovatno si u pravu – složi se Leo. – Postoji jedan tajkun koji pola godine provodi u Okeanusu. – Možda u nekom trenutku u životu... – U Pipininom glasu oseti se zavist. – Zar bi stvarno želela da provodiš šest meseci na brodu?


– Verovatno ne bih – priznala je. – Ali ne mogu da verujem da uskoro stižemo u Akapulko. Vreme stvarno leti. – To je tačno – reče Leo. – Pa da li se ti i tvoji roditelji lepo provodite? – I te kako – odgovori Pipin. – Već pričaju kako će ponovo ići sledeće godine. A ti, da li uživaš? Leo se zamisli pre nego što je odgovorio. – Više nego što sam očekivao – rekao je na kraju. Ali ne onoliko koliko bi trebalo, dodao je u sebi. Ne koliko bih da sam na svom medenom mesecu. – Bolje izgledaš – rekla mu je. – A? – Nego na početku. Tada si bio bled i iscrpljen. Sada si dobio boju i izgledaš odlično! – Široko mu se nasmešila. – Bolje se i osećam. – Iznenadio se jer je shvatio da je to istina. – Naravno – reče Pipin. – Zašto i ne bi? Pa, zašto i ne bih?, pomisli Leo i ponovo je privuče sebi.


17. Mesto: Puerto Kecal, Gvatemala Vreme: mirno i vedro; vetar: jugoistočni, jačine 2; temperatura: 32°; pritisak: 1012,3mb Mija je bila budna pre nego što je Afrodita uplovila u Puerto Kecal – nije mogla da spava jer je znala da će se za nekoliko sati vratiti u zemlju u kojoj je upoznala Aleha i u kojoj je začeta Alegra. Činilo joj se da je dobro što se tu vraća, kao da će u tom starom gradu možda naći nešto što bi joj potvrdilo da je učinila ispravnu stvar, i da je čini i dalje. I možda još nešto što bi joj reklo kako da nastavi. Kada je brod uplovio u luku, ona se već bila istuširala i obukla. Nikada ranije nije bila u Puerto Kecalu, ali je znala da je to popularno stajalište za kruzere, kao i najveća industrijska luka u zemlji. Prisustvo industrije ogledalo se u ogromnim kranovima i špediterima u pristaništu. Bila je sigurna da će se naći nešto i za turiste. Ali ona nije bila turista. Nije tražila da kupi pletenu kapu ili neki sličan suvenir. Planirala je da ide na organizovani izlet u Antigva Gvatemalu, stari grad u kome je nekada živela, ali nije nameravala da uzima učešća u drugim stvarima koje su organizovali za turiste. Planirala je da popije piće kod Rikija, ili u nekom drugom baru ili kafiću u kome su ona i Aleho, i Piter, i Frenk i ostali bili česti gosti; možda će otići do kuće u kojoj je iznajmljivala sobu... još nije bila odlučila. Plan joj je bio da se vrati u svoju prošlost kako bi mogla ispravno da sagleda svoju sadašnjost. Brit je izašla na balkon i posmatrala okolinu. Luka joj se nije činila posebno lepom. – Ali okolina jeste – obećala je Mija. – Odlučila sam da krenem s tobom u Antigva Gvatemalu – rekla joj je Brit. – Znam da sam rekla da ću ostati na brodu, ali mislila sam da će ovde možda biti neke plaže... Biće mi zabavnije s tobom. Mija je oklevala.


– Osim ako radije ne bi išla sama. – Ne smeta mi da pođeš – rekla je Mija nesigurno. – Ali ja ne planiram da se strogo držim ture. – Nego? – Hoću da posetim mesta na kojima sam nekada bila. U tom smislu. – Hoćeš li imati vremena? – Sigurno. Mesto je dovoljno malo. Ali da budem iskrena, mislim da bi ti bolje bilo da ideš s turom. Ono što ja planiram veoma je dosadno. – Možda će mi pomoći da te bolje razumem. – Razumeš ti mene dovoljno dobro. – Ne želiš da krenem s tobom – reče Brit. – Ne. Ne... pođi sa mnom. – Mija se okrenu prema njoj i nasmeši se. – Možeš da biraš da ideš stazom mojih sećanja ili da lunjaš okolo s ostatkom grupe. Nemam ništa protiv. – Super – reče Brit. – Biće nam zabavno. Kakva ironija, pomisli Mija, da baš ovog jednog dana kada se ona oseća nervozno i nesigurno, Brit odluči da to bude njihov dan za zabavu. Brit je isprva govorila da će ići u obilazak majanskih ruševina, a da Miju pusti da radi šta joj je volja, ali sva su mesta već bila rezervisana, pa je odlučila da ostane na brodu. Miji bi više odgovaralo da bude sama, ali ipak nije želela da minira Britin iznenadni nastup spontanosti i sestrinske ljubavi. U svakom slučaju, bilo je baš nezgodno što ju je taj nalet oduševljenja uhvatio u trenutku kad je Mija bila tako nervozna. – Ponesi jaknu – posavetovala ju je Mija dok su skupljale stvari pre nego što su se uputile ka turističkom autobusu. – Ovde je svežije nego na obali, a u senci može postati i hladno. – Stvarno? Kao i uvek, na balkonu kabine je bilo toplo i vlažno, i Brit se začudi Mijinim uputstvima. – Ozbiljno – uveravala ju je Mija. – Zahvaljivaćeš mi se posle. Brit je zato spakovala jaknu kraljevskoplave boje koja je još od Londona stajala u koferu. Vožnja autobusom bila je duga, ali je prizor vulkana na horizontu


zadivio sve putnike, naročito kada je vodič istakao da je magloviti snop iznad jednog od njih zapravo dim. – Još uvek su aktivni – rekla je Mija Brit, koja se zagledala u savršeno oblikovan vulkan. – Agva, koja se nalazi samo deset kilometara od Antigve, neaktivan je već duže vreme, mada ponekad izbacuje blato i još ponešto, ali Fuego često izbacuje lavu. Oni pripadaju vulkanima Vatrenog prstena. – Vatreni prsten? – Brit je bila zbunjena. – Vulkani koji okružuju Pacifik – objasnila je Mija. – Izgledaju poput ogrlice, pružaju se od Južne Amerike, preko Centralne i Severne Amerike, s jedne strane, i spuštaju do Azije i Okeanije, s druge. Planina Fudži, na primer, deo je tog lanca. – Nisam to znala – reče Brit. – Niti sam znala da te toliko interesuju vulkani. – Polako, naučićeš. – Mija se zagledala kroz prozor autobusa. – Samo u Gvatemali ih ima trideset tri, tako da ćeš videti dosta vulkanologa kako se muvaju ovuda. – Meni to ne deluje kao neki zabavan posao – reče Brit – ali vidim da se nekima dopada. – Mmhm. – Mija klimnu glavom. – Da sam uradila kako si mi ti rekla i malo više bubala u školi, možda bih otišla tim putem. – Misliš? – Pa, verovatno ne – priznade Mija. – Moraš da budeš dobar u pisanju izveštaja isto koliko i u penjanju po kraterima, tako da to verovatno i nije za mene. Autobus je zašao za krivinu i počeo da se penje prema brdu. – Svaki put kada smo otišle na neku turu, završile smo u planinčini – reče Brit kad je vozač prebacio u nižu brzinu, a autobus uz trzaj krenuo napred. – Možda Mereditina ideja o izležavanju i tetošenju po ceo dan i nije bila tako loša. – Mogla si da ostaneš na brodu – opomenula ju je Mija. – Nisam htela – reče Brit. – U pravu si... kad smo već ovde, trebalo bi što više toga da vidimo. Prošlo je još trideset minuta pre nego što su stigli u stari grad, a Mija se


ugrize za usnu pod navalom sećanja iz prošlosti. Tu je bila ulica u kojoj je prvi put odsela. I bar u kome je upoznala Aleha i ostale koji su radili na projektu o vulkanima. Restoran u kome su jeli tortilje... Sve te slike su joj prolazile pred očima dok je vodič pokazivao na katedralu i mali ali prelep trg poznatiji kao Centralni park, a potom i restoran gde su imali rezervisan ručak. – Restoran je baš za turiste – rekla je Mija Brit. – Tu se igra, i još svašta nešto. Dopašće ti se. – Ti ne ideš? – Hoću malo da procunjam – reče Mija. – A mesta koja želim da vidim i nisu tako zanimljiva. Ti zato uživaj, a ja ću se vratiti kod autobusa za jedno sat i po. Onda ću te povesti do nekih manje turističkih mesta ako hoćeš. – Nisam toliko luda za ručkom s gomilom ljudi. Idem s tobom. – A da li bi ti baš smetalo ako bih išla sama? Brit ju je pogledala. Razumela je kad neko želi da bude sam. Nije želela dalje da insistira na tome. Zato je rekla Miji da je to sasvim u redu, a onda je pošla za vodičem kroz kapiju od kovanog gvožđa do bašte restorana, a njena sestra krenu niz ulicu i vrati se do parka. Kada je Mija prvi put došla ovamo, osetila je kao da se vratila u prošlost. Antigva Gvatemala, ili La Antigva, kako je često nazivaju, kolonijalni je grad koji su sagradili španski konkistadori i gotovo je u potpunosti očuvan. Kuće su male, najčešće jednospratne i okrečene u bleštave boje, tako da se na svetlosti sunca najviše ističu ružičaste i narandžaste nijanse; ulice su uske i kaldrmisane, a iznad grada izdiže se impozantni vulkan Agva, Vodeni vulkan. Mija se tog prvog dana osećala kao da bi Klint Istvud svakog trenutka mogao da ujaše u grad, u ponču i s kaubojskim šeširom nakrivljenim spram bleštavog sunca, spreman da stane na stranu istine, pravde i malog čoveka. (Naravno, morao bi da se utrkuje s turističkim autobusima, biciklima i automobilima koji su takođe ispunjavali ulice, ali Mija je pokušala da ih izbaci iz te scene i da zamisli grad bez svega toga.) Tog istog dana kad je stigla u grad, trebalo joj je svega nekoliko minuta da pronađe hostel u kome je rezervisala krevet za nekoliko večeri. Kada je ostavila torbu, našla se s Piterom i Frenkom, koji su doputovali dve nedelje


ranije zbog eko-konferencije kojoj je trebalo da prisustvuju. Sve troje su otišli u bar, popili nekoliko piva, smejali se i šalili, i bilo joj je drago što je tu. Grad je imao jedinstven boemski šarm; opušteno i neuštogljeno mesto u koje je osetila da bi mogla da se uklopi. Internet kafei bili su odmah do zanatlijskih radnji i starih barova, i Mija se ponekad osećala kao da živi u pokretnoj razglednici. Dok su Frenk i Piter bili zauzeti svojim eko-stvarima, ona je ugovorila nekoliko individualnih časova s jednom ženom iz mesta, Džozefinom, omalenom lepoticom uvek spremnom za zabavu, koja je nekoliko godina provela u Americi pre nego što se ponovo vratila kući. Mija je tada ponudila časove engleskog svima koje Džozefina poznaje, te je vrlo brzo imala dosta učenika i bila vrlo zadovoljna. Aleha je upoznala u katedrali, beloj građevini s ukrašenom fasadom, koja je, uprkos zemljotresima i drugim prirodnim nepogodama, i dalje bila vrlo impresivna. Mija nije bila naročito religiozna (Geri i Pola, koji su poticali iz dve različite grane hrišćanske vere, nisu želeli da nameću svoja verovanja deci), ali volela je tu muklu tišinu i raskošno vajarstvo starih crkava. Ušla je u katedralu kako bi je razgledala, ne da se pomoli, ali je na izlasku zapazila čoveka koji kleči pognute glave. U današnje vreme bilo je neobično videti muškarca koji nije starije dobi u irskoj crkvi, mada je pretpostavila da bi u drugim zemljama moglo biti drugačije. Dok mu se približavala, kožne sandale su joj lupkale po podu, te on podiže pogled i oči im se susretoše. Crnomanjast, crne oči na maslinastom tenu. Crna kosa. Linija vilice tako oštra, gotovo kao iscrtana. Ali snažna. A kada joj se nasmešio, te crte lica su odjednom omekšale. Osetila je kako crveni. Nije joj namera bila da ga pogleda – da zuri u njega zapravo, pošto je to činila dok se udaljavala od oltara. Spustila je naglo pogled i u žurbi izašla napolje, među stare žene i decu koja su se tu vrzmala, i onda konačno sela ispod drveta u parku. Topli zraci sunca probijali su se kroz lišće, ali ih je povetarac hladio. Dodirnula je obraze koji su još uvek goreli. Bilo je nečega u tom sudaru pogleda između nje i čoveka u crkvi, nešto što ju je pogodilo na potpuno neuobičajen način. Sada joj je bilo vruće i nelagodno, osećala se postiđeno, ne znajući tačno zašto.


– Hola – Stajao je pred njom, blago se osmehujući. – Ja... Zdravo. Hola – rekla je. – Amerikanka? – upitao je. – Engleskinja? Odmahnula je glavom. – Irkinja. On razvuče osmeh. – Dablin – rekao je. – Bio sam tamo. Lep grad. Svi živi su izgleda bili u Dablinu, pomisli Mija. Uvek upoznaje ljude koji su već bili u njenom rodnom gradu. Seo je pored nje. – Aleho – rekao je. – Mija. – Mogao sam da pretpostavim da si Irkinja – rekao je, dodirnuvši njene zlataste lokne. – Prava irska boja. Crvenokosa. Ona se nasmeja. – Moja kosa nije crvena! – Nije? – Kada sam bila mnogo manja – priznala je – bila je boje šargarepe. Ali sada je mnogo tamnija. – Sviđa mi se. – I meni – potvrdila je. – A ti? Odakle si ti? Izgledao je kao da je pre iz Evrope, a ne iz Gvatemale, mada nije bila sigurna. – Iz Granade – rekao joj je. – Španija. – Nisam bila tamo – rekla je ona. – Ali jednog dana... – Nadam se – reče on. – To je divan grad. – Dakle, Dablin je lep, a Granada je divna? – zadirkivala ga je. – Claro9 – rekao je. – Kada budeš došla, i ti ćeš misliti tako. Kako je to zanimljivo, pomislila je – mada ne smešno-zanimljivo... zanimljivo u smislu koliko život čudan može biti – to što govore o gradovima a ona razmišlja samo o njemu. Tačnije, zamišlja kako vodi ljubav s njim. Nikada ranije nije tako razmišljala o momku samo što bi ga upoznala. Gledala je muškarce, naravno, odmeravala ih, pitala se kakvi bi bili... ali nikada nije pred sobom imala sliku, tu dok sedi pred njima, kakvi bi bili ispruženi kraj nje, nagi na krevetu. Stresla se. – Hladno ti je? – Zbog vetrića – rekla je.


– Treba ti nešto? – Uzeo je svoj vuneni džemper koji je nosio prebačen preko ramena bele košulje i prekrio njime njena gola ramena. Prsti mu dodirnuše kožu njenih ruku. Kao da ju je prodrmalo milion volti. – Hvala. – Sedela je još koji trenutak pored njega, pokušavajući da shvati šta joj se to dešava. Čula je da postoji trenutna privlačnost, ali nikada nije verovala da toga ima. Ne ovako. Ne da ti se svaka misao okrene samo i jedino tome da želiš da vodiš ljubav s tom osobom baš tu, baš tad. Da vodi ljubav! Izvukla je svoje misli iz tog primalnog brloga u koji im je dozvolila da uđu. Ne bi oni vodili ljubav. Pre bi se tucali. Osetila je da mora da se dovede u red. – Moram da idem. – Ustala je tako naglo da joj je lepa pletena torbica pala s drvene klupe, a njena sadržina se prosula na zemlju. – Sranje! – Ne brini. – On se sagnuo i počeo da skuplja sitnice – njen sjaj za usne, rezervni par naočara za sunce, hemijsku olovku koju je maznula iz poslednjeg hotela u kome je odsela. – Zašto tako žuriš da me ostaviš? – upitao je. – Ja... imam neke stvari koje moram da obavim. Bio je razočaran. – A jedno piće? Možda malo kasnije? Kod Rikija? – Ne znam. Nalazim se s prijateljima kasnije. – Važi. – Osmeh mu splasnu, poraženo. – Možda ću te videti još neki put. – Možda – rekla je i vratila mu džemper, a onda odjurila kroz park nazad u hostel. Piter joj je rekao da je za večeru rezervisao sto u taverni Helas, odmah do ba ra Riki. Biće ih petoro: Mija, on, Frenk, plus Per-Henrik (još jedan posetilac eko-konferencije) i njegova devojka Vivi. Mogli bi, ako bude mesta, kasnije da svrate i do bara i malo slušaju muziku. Mija klimnu glavom, ali neprestano je mislila ima li šanse da tamo zatekne Aleha. Posvetila je mnogo više vremena nego inače spremanju pred izlazak, držeći nabore svoje indigo svilene haljine nad parom iznad kade i žrtvovala je udobnost izgledu obuvši svoje tanane sandale s tankim potpeticama koje nikada nije uspevala da zadrži na nogama. Skinula je svoje obične srebrne


minđuše i stavila viseće, s plavim kamenom, kao i odgovarajuću ogrlicu koja je mesecima stajala zaboravljena u rancu, potom je nanela nešto rumenila na obraze i utrljala sjaj na usne. – Muy guapa chica!10 – Rekao je recepcioner kad se spustila dole da sačeka ostale. Piter i Frenk su zviznuli u znak odobrenja, a ona se zasmejuljila i rekla im da je lepo doterati se s vremena na vreme. Vivi, koja je na sebi imala slatku letnju haljinu i bolero, klimnula je glavom i složila se da devojke ponekad moraju da budu devojke. Mija se i dalje ne seća ničega što je te večeri pojela. Samo pamti da se kasnije, videvši njega gotovo istog trenutka kada su ušli u bar, nesvesno naslonila na zid. On je isprva nije primetio, a onda joj se nasmešio kad ju je ugledao. I Mija je tog trenutka shvatila da je potpuno, neopozivo zaljubljena u čoveka kome ne zna ni prezime. Program predviđen za turiste je završen, i grupa je dobila sat vremena da slobodno obilazi grad. Autobus kojim su došli bio je parkiran na glavnom trgu i Brit pođe niz ulicu u tom pravcu. Pitala se na koju je stranu Mija otišla na svom sentimentalnom putovanju. Brit je znala da joj se sestra divno provela u Antigva Gvatemali, ali imala je osećaj da ovaj njen izlet imao više veze s onim seronjom Alehom nego sa samim mestom. Vodič im je rekao da je grad na Uneskovoj listi kulturne baštine, a Brit je mogla i da vidi zašto. Mada nikako nije mogla da zamisli da tu ostane više od nekoliko dana. Sve je bilo previše opušteno i neorganizovano za njen ukus. Zbog čega je, pretpostavila je, mesto bilo savršeno za Miju. Sestra joj nije bila u autobusu. Brit pogleda na sat. Malo je poranila na dogovoren sastanak, te je sela na jednu od klupa ispod drveća i čekala da se Mija pojavi. Nisam zaljubljena, naravno, rekla je Mija sebi dok je sedala na ivicu Alehovog kreveta, u malom ali udobnom hotelu na obodu grada. Nisam zaljubljena jer ne znam ništa o njemu, i kako bih ikako mogla biti zaljubljena? Ali nešto jesam i ne mogu toga da se oslobodim, jer moram da spavam s njim, prosto moram. – Querida11 – prošaputao je, a ona je pustila svoju svilenu indigo


haljinu da joj sklizne s ramena pravo na uglačani mermerni pod. Brit je bilo drago što ju je Mija naterala da ponese jaknu, jer je u parku duvao prohladan vetrić. Na bleštavom suncu bilo je prijatno, ali je u hladu bilo dobro ogrnuti se nečim toplim. Ponovo je pogledala na sat i odlučila da malo prošeta pre nego što se nađe s Mijom. Nije joj, zapravo, ni bila potrebna tura s vodičem. Grad je sam po sebi bio atrakcija, ne samo pojedine građevine. To joj je svakako bilo jasno. On je bio njen savršen čovek. Otvorio joj je srce za potpuno novo značenje ljubavi i strasti. Svi momci s kojima je ranije izlazila – u školi, na fakultetu i kada je radila za onu računovodstvenu kompaniju – svi ti momci nisu bili ništa u poređenju s njim. Bili su samo dečaci, deca. Nisu imali pojma kako da joj pruže pravo zadovoljstvo, da se oseti kao jedina žena na kugli zemaljskoj. Aleho je to činio svakog dana. Samo je na njega mogla da misli. Šta god radila, gde god bila, Aleho joj nije izlazio iz glave. Mislila je o tome kada će ga ponovo videti, kada će se ponovo naći u prostranom krevetu njegove hotelske sobe. Ništa drugo nije bilo važno. Niko drugi nije bio važan. Aleho je bio jedina osoba u čitavom njenom svetu. – Trebalo bi da budeš oprezna. – Frenk je bio taj koji ju je upozorio. – Zapostavljaš sve svoje prijatelje i ljude kojima je stalo do tebe. Više te i ne viđamo. – Prošlo je tek nekoliko nedelja. – Oči su joj, sjajne zbog dva sata koje je tog jutra provela s Alehom, blistale na osunčanom licu. – Znaš kako je to kad se zaljubiš u nekog. – Da. Znam – reče Frenk. – Ali s muškarcima je to drugačije. Nas to ne obuzme toliko kao devojke. – Još nisi upoznao pravu devojku. – Mija mu se nasmešila. – Ja pre njega nisam upoznala pravog muškarca. – Nemoj da napraviš nešto glupo – rekao je Frenk, a Mija pomisli kako je baš smešno što to kaže. Šta god radila s Alehom, to može biti samo nešto divno. Ali shvatila je da je u jednoj stvari Frenk bio u pravu: otkako je upoznala Aleha, svoje prijatelje jedva da viđa, a to nije bilo u redu. Zato je pozvala Aleha da te večeri zajedno s njom izađe s njenim društvom u bar, i


mada se isprva otimao, pošao je s njom i lepo se uklopio s Frenkom i Piterom, i Per-Henrikom, i Vivi i sa svima ostalima koji su bili deo njihove grupe. – Vrlo je seksi, vrlo – promrmljala je Vivi dok su jedne večeri sedeli i slušali nekog gitaristu. – I sama bih ga zaskočila, kad bi mi dao i najmanji znak. – Zakasnila si – odgovori Mija. – Već je zaskočen, i to skroz. Brit se dosađivala. Lepo što je Mija sama otišla da se podseti prošlosti, pomislila je, ali mogla je barem toliko uviđavna da bude i dođe na mesto sastanka na vreme. To je tako tipično za nju. Samo odluta, poneta emocijama, zaboravljajući da je nešto obećala. Pogledala je na sat. Prošlo je petnaest minuta od dogovorenog vremena. Mija verovatno sada u transu stoji ispred neke trošne seoske kuće i razmišlja kako je sve to mnogo lepše od poslovnog načina života koji je mogla da vodi da se držala karijere računovođe. Brit uzdahnu. Znala je da Mija nije stvorena za računovodstvo. Ali da li je stvorena da bude samohrana majka? Mija nije zbilja očekivala da će biti samohrana majka. Bila je sigurna u sebe i sigurna u njega. Oboje su voleli iste stvari, imali iste poglede na život. Pošto je radio s grupom koja je proučavala vulkane u toj zemlji, Aleho je nekim danima bio u gradu, a ostalim ulogoren na planini. Govorio joj je kako je nekada bio najsrećniji u planini, ali da mu se sada to više ne dopada kao pre. Nedostaje mu, govorio bi joj. Ne podnosi da bude odvojen od nje. Kada bi zajedno šetali po gradu, ponekad bi se nasmešio malim devojčicama koje, sve važne, žure sa svojim mamama ili bakama da uđu u prodavnicu; ili dečacima koji igraju fudbal na ulici i puni entuzijazma uzvikuju svaki put kad daju gol. Smejao bi se tom njihovom oduševljenju i govorio kako deca uzdižu duh. Naveo ju je da pomisli kako bi on voleo da imaju dete. Naveo ju je da pomisli kako će sve biti dobro.


Brit je odlučila da se prošeta. Bilo joj je dosta sedenja, a i želela je da vidi unutrašnjost katedrale, koja se nalazila preko puta Centralnog parka. Prvobitne građevine bile su oštećene u brojnim zemljotresima, ali je okrečena fasada na suncu delovala vrlo lepo, mada je Brit podsećala više na meksičku gradsku skupštinu nego na tradicionalnu katedralu. Polako je prišla središnjem prolazu koji je vodio do oltara, upijajući osećaj spokoja koji ju je uvek obuzimao u crkvama, čak i kada su, poput ove, bile ispunjene turistima. Aleho je trebalo da se vrati tek za nedelju dana, a za to vreme Mija je zamišljala kako bi bilo živeti s njim, biti roditelj njihovom detetu i udati se za njega. Nije odlučila kojim bi se redosledom ti događaji odvijali, ali nije joj to ni bilo važno. Pa, više od svega je želela da živi s njim, priznala je sebi. A posle toga, venčani ili nevenčani, nije je bilo briga. On je želeo decu. Rekao joj je to noć pre nego što je otišao, dok je ljubio osetljivi deo tik ispod njenog pupka. – Mnogo dece – rekao je. – Dečake i devojčice. Čitavu trupu. Ona mu se nasmejala i rekla mu da je ljubi niže. Dan pre nego što je on trebalo da se vrati, našla se s Piterom i Frenkom i ostatkom društva u jednom od njihovih omiljenih barova, odmah preko puta Alehovog hotela. Bilo ih je desetoro u grupi te večeri, uključujući i Kristijana, jednog od geologa koji su radili s Alehom. Mija ga je samo jednom ranije videla, i to nakratko, ali sećala se njegove nordijski plave kose i plavih očiju. Pored njega je sedela jedna žena koju uopšte nije poznavala, vrlo sitna i vrlo lepa, kratke crne kose i tamnokestenjastih očiju. Odjednom je zavladala tišina kad je ona sela za sto i svima se nasmešila. – Ne obraćajte pažnju na mene – rekla je. – Slobodno i dalje čavrljajte. Nešto vas je veoma zabavljalo dok nisam došla. – Ništa važno – reče Vivi koja je očima prelazila s Mije na tamnokosu ženu. – Hm, Mija, poznaješ li Kristijana? – Naravno. – Mija mu se nasmeši. – A ovo je Belen – reče Kristijan, pokazavši na ženu pored sebe. –


Alehova žena. Mija oseti kako joj lupanje srca zaglušuje uši, a stomak počinje da joj se grči. Mogla je da oseti vrelinu Vivinog pogleda na sebi. Ne trepćući je zurila u Belen. – Zdravo – rekla je Alehova žena. – Drago mi je što sam te upoznala. Izvini. Ne govorim engleski baš najbolje. Mija nije mogla ništa da kaže. I dalje je zurila u Belen. – Belen je danas stigla – rekla je Vivi brzo. – Želela je da iznenadi Aleha. – Da ga iznenadi? – Mija konačno smognu snage da progovori. – Sutra mi je rođendan – objasnila je Belen. – Uvek ga zajedno slavimo. – Aha. – Mija je znala da nije u stanju da spoji više od nekoliko reči. – Baš lepo što si ovde – reče Kristijan Belen. – Nedostajala si nam. – Belen smo upoznali u Španiji – objasnio je Tomi, jedan od Kristijanovih prijatelja. – Kada smo radili u Granadi. – Aha. – Pa, Mija... – Piter joj se nasmešio ne bi li je ohrabrio. – Jesi li gladna? Mija ne reče ništa. – Samo ću skoknuti do toaleta pre nego što naručimo – reče Vivi. – Mija, hoćeš li sa mnom? – Šta je to s devojkama? – upitao je Tomi. – Uvek zajedno idu u toalet. Mija klimnu glavom i njih dve prođoše kroz restoran popločan kamenom i uđoše u maleni toalet u zadnjem delu. – Jesi li dobro? – upitala ju je Vivi. Mija se sada već tresla. Nije mogla da veruje svojim ušima. Deo nje je još uvek želeo da misli kako je sve ovo neka velika greška. Aleho joj ne bi ovo priredio. Voli je. Rekao joj je to hiljadu puta. I ona mu je verovala. Nije bilo razloga da bude drugačije. – Izgleda da se samo pojavila u hotelu – reče Vivi. – Niko je nije očekivao. – Da li je iko... nešto rekao? – Mija se, očiju punih suza, okrenula prema Vivi, koja je samo odmahnula glavom. – Ne mogu da verujem – prošaputala je. – Kako je mogao to da mi uradi? – Ne znam – reče Vivi. – Svideo mi se. Pomislila sam da je pomalo pun


sebe, ali svejedno mi se svideo. – Zavolela sam ga. – Krupna suza kanu niz Mijin obraz. – Zavolela sam ga, i... – Naslonila se na zid. Zavolela ga je i mislila je da i on nju voli. Ali sve je to bila samo prevara. Jedva je uspela da stigne do kabine, a onda se ispovraćala, prvi put nakon što je uradila test za trudnoću. U katedrali je bilo i domaćeg stanovništva. Klečali su na crkvenim klupama i molili se. Brit se često pitala zašto se ljudi mole. Zašto misle da to išta vredi, kad je svet tako surovo mesto. Molitva ne zaustavlja glad ili bolesti. Molitvom nećeš dobiti posao ili osvojiti nagradu na lotu, niti primiti poziv koji očekuješ. Molitva je gubljenje vremena. Da sam ja stvoritelj, pomisli Brit, pre svega bih sve napravila mnogo bolje. I ljudi bi znali da li njihove molitve meni upućene imaju ikakvog smisla. Većina lokalnih žena na glavi je imala običnu ili čipkanu maramu. Crvenosmeđa boja njenih lokni izdvajala je Miju iz gomile. Aleho se javio u hotel dva dana kasnije. Ona je ležala na krevetu kad je začula poznato kucanje na vratima. Nakratko je pomislila da ga ignoriše, ali to bi bilo glupo. Zato je ustala s kreveta i prošla četkom kroz kosu pre nego što je otvorila. – Mija. – Njegovo gotovo crne oči bile su pune žaljenja. – Tako mi je žao, mnogo mi je žao što se ovo dogodilo. – Žao ti je što se šta dogodilo? – U Mijinom glasu oseti se grubost. – Žao ti je što si oženjen? Ili ti je žao što sam saznala? – Mija, saslušaj me, molim te. I saslušala ga je. A onda mu je zalupila drvena vrata u lice. – Mija. Čekam te sto godina. – Britin šapat odavao je ljutnju. – Rekla si da se nađemo još pre pola sata. – Izvini. – Mija pogleda u svoju sestru. – Izgubila sam pojam o vremenu. Brit je piljila u nju. Lice joj je bilo bledo, a na obrazima su se videli tragovi suza. – Šta se dogodilo? – upitala je.


Mija lagano odmahnu glavom, ali ne reče ništa. – Zaboga, Mija! Nešto nije u redu. Šta je bilo? – Ništa. – Nije ništa. – Brit uhvati svoju sestru za ruku i povuče je do ulaza u katedralu. – Niko ne plače ni zbog čega. – Eh, ponekad ljudi i to rade. – Mija se trudila da svom glasu da lak ton, ali na kraju se slomila. – Reci mi – reče Brit. – Sada ne možeš da mi naređuješ. – Mijin osmeh bio je natopljen suzama. – Više ti nisam asistentkinja. – Nisi – rekla je Brit polako. – Ali mi jesi sestra. I uznemirena si. Dakle – zašto? Ponovo su bile u Centralnom parku. Njihov autobus je i dalje čekao na suprotnoj strani trga, i Mija baci pogled na sat. – Uskoro ćemo krenuti – rekla je. – Imamo vremena za kafu – reče Brit. – Odaberi gde ćemo. Mija je oklevala. – Ako ti ne kažeš, ja ću – reče Brit. – Onaj kafić tamo deluje fino. – Navlaka za turiste – reče Mija. – Baš me briga. Sele su za sto od kovanog gvožđa, čiji je gornji deo bio ukrašen mozaikom od narandžastih i crvenih pločica. Nasmešena devojka primila je njihovu porudžbinu – dve američke kafe s dodatkom hladnog mleka. – I? – rekla je Brit kada su stigle dve široke šolje s kafom. – Ispričaj mi. Mija joj je ispričala. Kako je došla u Gvatemalu, ispričala joj je za Aleha i za Belen. A za sve to vreme pogled Britinih plavih očiju postajao je sve tvrđi. – Kakav serator – rekla je kada je Mija završila. – I kakav ti je izgovor dao? Da ga ona ne razume? Iako je prešla pola sveta da bi bila s njim? – Ne. – Mija je polako mešala svoju kafu. – Ništa od toga nije rekao. Rekao mi je kako su u braku tri godine i da prolaze kroz težak period, i kako je odlazak na taj put bio... probni period razdvojenosti. – Jao, bože, nije ti valjda uvalio ono čuveno „napravili smo pauzu“! – Brit je svoju sestru prekorno gledala. – To je baš jadno.


– Znam, znam. Rekao je da su se složili da razmisle malo o svom braku dok on bude na putu... – Vidim da je mnogo razmišljao! – povika Brit. – ... i da im je bilo potrebno da srede svoja osećanja – rekla je Mija. – Ali... ali... – Progutala je knedlu kad joj suza poteče niz obraz, a ona je brzo obrisa. – Ali Belen je otkrila da je trudna. – Jao, Mija. – Brit ispruži ruku i uhvati njenu. – Baš mi je žao. Stvarno jeste. Zašto mi ništa od ovoga nisi ranije rekla? Da li mama i tata znaju? Mija odmahnu glavom. – Nisam nikome mogla da kažem. Srce mi je bilo slomljeno. – Sva uplakana, nasmešila se. – Znam da sve to zvuči melodramatično, ali tako sam se osećala. Lakše je bilo ispasti glupača koja je ostala trudna u avanturi za jednu noć nego da me svi sažaljevaju jer sam ispala budala. – Nisi ispala budala. – Naravno da jesam. – Šmrknula je. – Jednostavno sam potpuno izgubila glavu. Nisam mu postavila nijedno od pitanja koja se obično postavljaju, u vezi s drugim devojkama i ostalim stvarima. Nijednog trenutka mi nije palo na pamet da je možda oženjen. Toliko sam ga želela da sam spavala s njim ne razmišljajući o posledicama. – A gde je tačno njegov deo krivice? – upitala je Brit ljutito. – Na primer to što ti nije rekao da „pravi pauzu“. Na primer to što ti uopšte nije ni rekao da je oženjen. Na primer to što nije ni spomenuo zaštitu. Mija joj se nasmešila. – Znam, znam. Stvar je u tome što, i znam da ćeš sad biti pravi advokat za razvode, ali nema veze – nas dvoje smo se voleli. On me jeste voleo. Bio je zapanjen kad je video Belen. I kada mu je rekla za bebu... pa, šta je mogao da uradi? – Mogao je da joj kaže kako je napravio dete nekoj drugoj dok su se oni „premišljali“ – rekla je Brit razjareno. – Nije znao da sam i ja trudna – reče Mija jednostavno. – Nisam nikad došla u priliku da mu kažem. A i šta bi bila svrha toga? – Mija Makdona! – Brit ju je netremice gledala. – On ne zna za Alegru? Uopšte? – Zašto je trebalo da mu kažem? – upitala je Mija. – Njegova žena mu je tek saopštila da će postati otac. Nije morao da podnese istu priču i s


moje strane. – Ali... ali... – Da sam mu tada rekla, možda bi pokušao da bira – reče Mija. – Kako sam mogla to da mu priredim? – Da li ti je i za trenutak palo na pamet da je možda mislio sve što ti je rekao i da bi na kraju odabrao tebe? Da bi se razveo od Belen i oženio se tobom? Da biste ti i on i Alegra bili porodica? – Nisam znala da se ti toliko zalažeš za porodicu – reče Mija. – Ne glupiraj se. – Brit popi svoju kafu. – Dozvolila si mu da te napusti i pobegne od odgovornosti jer se ta žena, s kojom je već imao problema, pojavila i rekla da očekuje njegovo dete. Ali, Mija, ako je njihov brak bio na ivici, dete im možda i ne bi pomoglo. Možda bi čak samo pogoršalo situaciju. – Razmišljala sam o tome – reče Mija. – Stvarno jesam. Ali tada nisam želela da se upuštam u sve to. Mislila sam da mogu malo da sačekam i onda odlučim kako je najbolje da postupim. – I jesi li? – Nakon što sam se porodila s Alegrom i kad smo se preselile u Španiju, planirala sam da stupim u kontakt s njim. Sijera Bonita nije toliko daleko od Granade. Mislila sam da ću moći da ga pronađem tamo. – Zar nemaš neku adresu? Imejl? Broj mobilnog telefona? – Oboje smo imali neki pripejd broj dok smo bili ovde – reče Mija. – Tako da posle nismo mogli da zovemo jedno drugo. Nije to baš tako loše. – Nasmejala se na silu. – I šta si uradila? – Na kraju ništa – rekla je. – Jer sam ga videla u Granadi. Na trgu. Kako pije kafu s Belen, a u kolicima pored njih bila je beba. – Jao, Mija... – I čemu onda to? Očigledno je da su i dalje zajedno. Smejali su se i šalili a... – Uzdahnula je. – A ja sam otišla. – On ima pravo da zna – rekla je Brit nakon kratke tišine. – Alegra je i njegova ćerka. – E nema pravo, dođavola – prasnula je Mija. – Nije imao pravo da me natera da se zaljubim u njega. Nije imao pravo da vodi ljubav sa mnom dok


se „premišljao“. Nije trebalo to da uradi. I zato ga mrzim i ne želim da ima išta s Alegrom jer nema pravo ni da zna za nju. – Ali ona će jednog dana poželeti da zna za njega. – I ja ću joj dozvoliti da ga pronađe i upozna ga. Kad bude imala dovoljno godina. – I dalje ga mrziš? Mija ponovo uzdahnu. ��� Ja... uh, bila sam luda za njim i znam da je i on bio lud za mnom, i sve je bilo romantično i predivno, i da nisam ostala trudna... Naravno da ga ne mrzim! – Pogledala je Brit posramljeno. – Da budem iskrena, i dalje ga nekako volim. Ne mogu tu ništa. I verovatno zbog toga ne mogu da se sretnem s njim ili da ga vidim, ili da mu kažem za Alegru. Jer želim da bude tu za nju, a on to ne može, ma koliko ja želela da tako bude. Ili bi možda poželeo da nekako utiče na nju. Mogao bi... – Trebalo bi da ti plaća izdržavanje – rekla je Brit. – Odgovoran je prema tebi. – Možda. Ali i ja sam odgovorna. I ne bih smela više da zabrljam. – Pa ako ne želiš da on sazna za Alegru i ako ti ništa od njega ne treba, i ako si odlučila da je on sada srećno oženjen tom ženom Belen, onda bi trebalo jednostavno da ga zaboraviš – reče Brit. – Kako – pitala je Mija – kad me Alegra svakodnevno podseća na njega? – Nađi nekog drugog. Mija slegnu ramenima. – Pažnja: neudata mama. Nije to tako jednostavno. – Još si mlada i lepa – reče Brit. – Naravno da je jednostavno. – Odmah potom je slegnula ramenima. – Znam, znam. Ne baš u potpunosti. Ali sigurno da... – Hvala ti što kažeš da sam lepa iako to uopšte nije istina – reče Mija. – Jao, Brit, deo mene želi da pronađe nekog. Drugi deo ne želi da upropasti porodicu. Mene i Alegru. Nas dve smo dobro zajedno. A ostali delovi mene... – Kucnula je prstima po stolu s mozaikom. – Pa, Aleho je bio onaj pravi, Brit. Znaš. Pravi. Možda nije bio slobodan, ali bio je za mene. A kad pronađeš tu pravu osobu, niko drugi nije dovoljno dobar. – To su gluposti – rekla je Brit blago. – Gomila žena je prošla kroz


moju kancelariju i sve su one mislile da su pronašle Pravog. Ali ipak su tražile razvod. Ponekad je taj Gospodin Pravi zapravo Gospodin Pogrešni, iako se to tek posle izvesnog vremena vidi. Možeš da upoznaš nekog drugog, Mija. Stvarno možeš. Nekog zbog koga nećeš sedeti i plakati u nekoj prastaroj katedrali. – Ne odobravaš kad plačem. – Mija se napola osmehne. – Jer to odaje slabost. – Hej, i ja sam plakala u prošlosti – reče Brit. – Ali ne možeš večito to da radiš. – Zvučiš kao neki savetnik za parove – reče Mija. – Ne bih rekla – reče Brit. – Ali sam sve to već videla. Zašto se ljudi razdvajaju. Zašto se razvode. Videla sam ih kako se trude i kako ne uspevaju. I onda su nesrećni ili ljuti ili povređeni, ili sve to zajedno. Ali moraju da nastave dalje. Kao i ti. – Misliš da nisam? – upita Mija. – Prilično dobro mi ide. – Zaglavljena si u tom slepom crevu od sela s Alegrom, a tamo si zbog njega. – Ne zbog njega – odgovori Mija. – Već zato što mi se tu sviđa, i nije baš slepo crevo. I volim život koji tamo vodim. – I u njemu ti nije potreban muškarac? – Pomislila bih da si ti poslednja osoba koja će me smarati o ulozi muškarca u mom životu – reče Mija nabusito. – Na kraju, ti i ne veruješ u ljubav i romantiku. – Verujem u odgovornost – uzvrati Brit. – A ako nema ništa od odgovornosti, verujem da se to može zameniti dobrom lovom. I zato mislim da bi trebalo da kažeš Alehu za Alegru i nateraš ga da preuzme odgovornost za nju. Mija odmahnu glavom. – Ne želim da ga uvlačim u sve to, stvarno ne želim. Razmišljala sam mnogo o tome otkako smo došle na ovo putovanje. Htela sam da dođem ovde i vidim mogu li da izvučem neki smisao iz svega. I mislim da sam uspela. – Mirenje sa situacijom? – Britin glas je odzvanjao ironijom. – Tako nekako – složi se Mija. – Za mene je Gvatemala uvek predstavljala neverovatno romantičan period mog života. Uza sve očajanje


koje mi je doneo. Ali za mene je ovo posebno mesto. Trebalo je samo konačno sve posložiti u duši. – A danas si to učinila? – Donekle – reče Mija. – Obišla sam mesta na kojima smo bili, i odjednom shvatila da su to samo barovi i restorani i da nisu toliko bajni kao što sam mislila. – Blago se nasmešila. – Imala sam iskrivljenu predstavu o svemu dok sam bila ovde. Danas sam to ispravila. Centralni park je samo park – lep park, ali ipak samo park. Nekada sam o njemu mislila kao o prelepom starom trgu prepunom radosti i boja i pokreta i strasti. – Jeste prelep – reče Brit. – Znam. Ali je u mojoj glavi bio ekstrabajan, sa sve cvećem i pomorandžama, i sve je bilo pomućeno i nejasno, kao na nekoj Moneovoj slici. Ništa od toga nije bilo stvarno. – Mone je imao kataraktu – primetila je Brit. – Zato su njegove slike maglovite. Mija se nasmeja. – Opet tvoja praktičnost na delu. – Šta mogu. Konobarica izađe iz kafea i upita ih da li žele još kafe. Ali Brit je pokazala prema autobusu u koji su putnici s Afrodite počeli da ulaze. – Bolje bi bilo da krenemo – rekla je. – Mogu li dobiti račun? Platila je kafu, a onda s Mijom pošla prema vozilu. – A pošto si se pomirila s gradom, jesi li se pomirila i s njim? Ili i dalje misliš da je on onaj Pravi? – Nikada ne mogu sasvim da se pomirim s njim – priznala je Mija. – Ali možda mogu da ga ostavim iza sebe. – I ne misliš da bi trebalo da zna za Alegru? – Izgubio je svako pravo na to kad me je slagao – reče Mija. – I zato ne moram apsolutno ništa da mu kažem.


18. Mesto: otvoreno more Vreme: vedro; vetar: severoistočni, jačine 9; temperatura: 22°; pritisak: 1013,0mb Poslednjeg dana na moru, na dan bala povodom Dana zaljubljenih i objave rezultata Potrage za blagom, putnike na Afroditi probudilo je uzburkano more, mnogo nemirnije nego prethodnih dana. Bilo je teško kretati se po brodu, i radi sigurnosti, kapetan je putnicima zabranio da izlaze na palubu za šetnju. Zatvorili su i bazen Trozubac, jer je zbog naginjanja broda voda iz njega pljuskala na sve strane, kvaseći celu palubu. – Kasnije će biti mirnije – rekao je poslužitelj koji je Miji i Brit doneo doručak. – Nalazimo se u zalivu Tehuantepek i nismo zaštićeni od vetrova. Ali to će se promeniti za nekoliko sati. – Nadam se. – Mija je nezainteresovano pogledala u tanjir na kome se nalazio hleb s bananom i pecivo koje bi inače svakog jutra odmah slistila. – Mislim da ništa od ovoga neću moći da pojedem, a nije dobro da izgubim apetit. – Meni ne smeta. – Brit ubaci jagodu u usta. – U stvari, meni se baš sviđa ovo ljuljuškanje tamo-amo. Sada više izgleda kao da smo na brodu. – Znam da bi trebalo ja da budem ta kojoj se uzburkanost sviđa – reče Mija, ubledelog lica. – Ali mislim da ću sedeti ovde dok se ovo malo ne smiri. – Kako hoćeš. – Brit pojede još jednu jagodu. – Idem do sajber-kafea da proverim imejlove. Malo je ljudi cunjalo po brodu, pošto je većina, poput Mije, odlučila da ostane u svojim kabinama i sačeka da se more malo smiri. Sajber-kafe, u to doba dana inače pun, sada je bio prazan. Brit sedne za jedan od računara i uloguje se na svoj nalog. Meredit joj je poslala imejl u kome je navela da je čula samo dobre komentare s Afrodite. Stiv Šo je rekao Eni Hajsmit da su Britina predavanja


bila izuzetno uspešna i da su svi oduševljeni njenim prisustvom na brodu. „Žao mi je što nisam mogla da budem tu s tobom“, napisala je Meredit. „Ali očigledno ti nisam bila potrebna. Dobra vest je da je prodaja i dalje dobra. Zaista se nadam da si dobila inspiraciju za drugi roman dok si lenčarila u tropskom raju...“ Brit se nasmešila pročitavši poslednju rečenicu. Meredit jednostavno ne odustaje. Želi da Brit napiše još jednu knjigu i nastaviće da je pritiska sve dok ona to i ne učini. Ili dok se ne vratim i nastupim vrlo, vrlo čvrsto u odluci da to ne uradim, pomisli Brit dok je zatvarala imejl. Čudno je to kako se sada osećam sposobnijom da je odbijem. Nema one užasne sputanosti koja me je obuzimala pre nekoliko nedelja. Pitam se zašto. Podigla je pogled kad je još jedan putnik, uprkos vremenskim neprilikama, ušao u sajber-kafe, a onda se nasmešila shvativši da će se pozdraviti s Leom. – Danas je baš burno – rekla je. – Kapetan to izgleda zove živahnim morem. – Leo je seo za računar nasuprot njenom. – Jesi li dobro? – Savršeno – reče Brit. – Izgleda da mi ovo uopšte ne smeta, ali jadnoj Miji se izgleda baš tumba u stomaku, pa leži dole u kabini. – I Pipin – reče Leo. – Dolaziš li na bal večeras? – upita Brit. – Naravno, pod uslovom da još budemo na nogama do tada. – Svi će doći na bal – reče Leo. – Doći ću i ja. Kakvi su vam planovi za večeru? – Pa, kapetan nas je ponovo pozvao da mu se pridružimo. – Brit blago pocrvene. – Baš fino – reče Leo. – Ja idem s Kostelovima. – Divno – reče Brit. – Kakve su vam šanse za glavnu nagradu u Potrazi? – upita Leo. – Zavisi od toga kako su ostali prošli – reče Brit. – Odgovorile smo na sva pitanja, mada znam da smo na nekoliko zabrljale, a i pronašle smo većinu skrivenih stvari. Pretpostavljam da će se naći neko ko ih je pronašao sve. Uvek je tako. Primetila je kako se izraz na Leovom licu promenio.


– Jesi li ti? Pronašao sve? – upitala je. – Ne znam – odgovorio je. – Možda sam u nekoliko navrata čitao između redova da bih došao do odgovora. Ona se nasmeja. – Znam. I neka od naših rešenja prilično su improvizovana. Ali prsten je prelep i vredi nekoliko suludih nagađanja. – Da. – U njegovom glasu ponovo se osetila stegnutost. Kada bih samo znala, pomisli Brit. Kada bih samo mogla da saznam šta mu je. Odjednom joj je postalo nelagodno u njegovom prisustvu. Čudno je sedeti preko puta nekoga i želeti da znaš sve o toj osobi (tačnije, izmišljati stvari – milion mogućnosti vezanih za Lea i njegov život prolazilo joj je kroz glavu). Nikada se nije tako osećala. Odjednom je učinila isto što i Pipin, i ukucala njegovo ime u pretraživač na internet stranici koja je tog trenutka bila pred njom. Ali već je na prvi pogled mogla da vidi da nema nikakvih linkova o njemu. Ponovo je zatvorila prozor. – Gotova sam – rekla je. – Ostaviću te da radiš. Prijatan dan ti želim. – I ja tebi – reče Leo i sačeka da ona ode pre nego što se okrenuo svojim imejlovima. – Pipin??? – Majk je otkucao njeno ime velikim slovima. – Video sam njene fotke u nekoliko časopisa. Opa, čoveče, baš ti se posrećilo. Ona je strava riba. Znao sam da možeš to. Pa kakva je? Deluje iskusno. – Pa, spektakularna je – kucao je Leo. – A večeras je bal povodom Dana zaljubljenih, pa ću je možda počastiti nekim vrhunskim tajlerovskim forama. – Pomislio je da je takav odgovor možda pomalo otrcan, ali ipak ga je poslao jer mu je, sam bog zna koliko, bilo potrebno da ponovo zazvuči kao punokrvno muško, a ne kao beznadežni slučaj u koji se pretvorio. Onda se vratio u svoju kabinu, jer je zbog teturanja broda zaista bilo nemoguće bilo šta raditi, i izvukao Rebusa iz noćnog stočića. Ostavio ga je po strani dok je čitao Gospodina Savršenog, ali želeo je da ga završi pre nego što narednog dana stignu u Akapulko. Stiv Šo se svojski potrudio oko dvorane za bal. Bila je obavijena srebrnim i plavim šifonom, a svetlo na tavanici je treperilo poput sićušnih zvezda. Salu je dodatno ukrasio srebrnim i plavim srcima, kao i još nekim isečcima


debelih Kupidona, koje Brit nikako nije podnosila. Ali divno su izgledali u velikoj prostoriji preobraženoj u sanjalački omaž Svetom Valentinu. Na sredini svakog od malih okruglih stolova stajala je jedna crvena ruža, a oko nje su bila razbacana srculenca od ukrasne folije, dok su stone svetiljke s efektom sveće nežno treperile i bacale topao sjaj. Muzičari, elegantno obučeni, svirali su pažljivo odabrane nenametljive ljubavne melodije, a određeno je da im se kasnije pridruži i pevač. Fotografkinja, vrlo lepa u jednostavnoj beloj večernjoj haljini i jarkocrvenim cipelama, slikala je svaki par koji bi došao na bal. Žene su na sebi imale svoju najbolju garderobu; mnogi muškarci su nešto ranije istog dana od cvećara nabavili cvet za rever. Na brodu je sve vrvelo od života i osećalo se uzbuđenje koje je prevazilazilo sve one večeri kad su žene samo zamišljale kako će pobediti u Potrazi za blagom i graciozno prihvatiti dijamantski prsten. – Drago mi je što se more smirilo – rekla je Mija koja je ponovo nosila svoj (sada divno osvežen) ljubičasti šifon, ali koja je, na Britino insistiranje, otišla i do frizera, koji je njene guste lokne podigao u vrlo lepo oblikovanu frizuru. – Bojim se i da pomislim na šta bi sve ovo ličilo kad bi nas ljuljanje bacalo naokolo. – I onda sam ja neromantična? – Brit se nasmeja i pođe za svojom sestrom u salu, elegantno izbegavši fotografisanje. – Izgledaš vrlo romantično – rekla joj je Mija. – Uprkos svom nebridžitskom stilu. I Brit je tog dana bila kod frizera, ali je zamolila da se te večeri ne pojavi s loknama, tako da joj je kosa bila skupljena u stilizovanu punđu. Na sebi je imala jednostavnu večernju haljinu od svetlucave crne svile i ogrlicu od svarovski kristala koja je blistala na svetlu. – Crna boja nije baš toliko romantična – rekla je Miji. – Samo je vrlo praktična. – Praktična? – Mija razvuče osmeh. – To što ti imaš na sebi, sestrice, nije nimalo praktično. Skroz je seksi. Sele su za jedan od manjih stolova i naručile požudnog valentina, koktel za taj dan, vrlo delikatne ružičaste boje, ali koji je ukusom vrlo sumnjivo podsećao na kosmopolitan.


– Živeli! – Brit podiže svoju čašu i nežno kucnu Mijinu. – Znam da ti nisam mnogo olakšala, ali hvala ti što si došla i brinula se o meni. – Hvala tebi što je ispalo mnogo lakše nego što sam očekivala – odgovori Mija. – Da li si mislila da će biti grozno? Mija je malo oklevala. – Mislila si! Mislila si da će biti užasno raditi za mene. – Samo zato što uvek hoćeš da sve bude po tvom – rekla je Mija kao da se izvinjava. – Ali ne ovoga puta. Bila si sjajna. – Ne baš stalno – priznala je Brit. – Mislim da smo stvarno dobro prošle za dve žene koje su delile kabinu. – Mija se smejala. – Mogle smo da zakrvimo, znaš. I Brit se nasmejala. – Verovatno si u pravu. A sam bog zna kako bih prošla s Meredit. Mnogo puta smo putovale zajedno, ali smo samo jednom delile sobu. Dve nedelje s njom bile bi propast. – Drago mi je što se sve dobro završilo – reče Mija. – I drago mi je što si... pa, izgleda da si na kraju uživala. – Uživanje verovatno nije prava reč – rekla je Brit. – Ali iskustvo svakako jeste. A uvek je dobro sticati nova iskustva. – Ah! Gospođice Martin – Stiv Šo im priđe – kakve su šanse da prvi ples odigram s vama? – Očajno plešem – reče Brit. – Nije moguće – rekao je ljubazno. – Slušajte, ne volim lažnu skromnost. – Nasmešila mu se. – Ali ako pristajete da budete osramoćeni... – Dozvolila mu je da je odvede na podijum za igru i spusti njenu ruku na svoje rame. – Niste loši – reče Stiv dok su se kretali u ritmu muzike. – Vrlo ste ljubazni – rekla mu je Brit. – Trebalo je da idem na časove plesa. – Isuviše ste zauzeti svojim časovima – reče Stiv. – Bili su veoma posećeni. – To je dobro čuti – priznade Brit. – Hvala vam za sve što ste učinili. – Molim i drugi put – reče Stiv. Zavrteo ju je tako naglo da je vrisnula, ali je uspela da se zadrži na nogama. Bacila je pogled prema stolu za kojim


je sedela Mija i opušteno je posmatrala. Nisam se pokazala kao dobra provodadžika, pomislila je, ugledavši Lea i Pipin koji su se smeštali za sto u blizini. Trebalo je da se potrudim i spojim Lea i Miju. On je stvarno dobar momak, a Mija zaslužuje nekog takvog. Leo ju je uhvatio kao gleda u njihovom pravcu i ona pocrvene, jer je ponovo osetila komešanje u stomaku. Ovo nema smisla, pomislila je i jače stegnula Stivovu ruku. Ne znam zašto me obuzimaju ovakvi osećaji. Osećam li ja to žudnju prema Leu? Kao što sam i prema Ralfu? Samo što je Ralf bio katastrofa, a i ja ne želim, prosto ne želim, da tek tako zaskočim Lea i odvučem ga u najbliži krevet. Upravo sam poželela da se zabavlja s mojom sestrom, pobogu! – Hvala – reče Stiv dok se muzika polako stišavala, a aplauz je sledio. – Zaista sam uživao. A sada bi trebalo da proverim još nekoliko stvari. On se izgubi i Brit se vrati za sto. – Baš ste lep par – reče Mija veselo. Brit napravi grimasu, ali pre nego što je uspela bilo šta na to da kaže, jedan od prisutnih oficira im se približi i pozva Miju da pleše. Brit se zapitala da li ih je Stiv nagovorio na to kako ne bi cele večeri bile same za stolom. Ne bi bilo u duhu Dana zaljubljenih da samo sede kao dve usedelice. Mnogo tog romantičnog duha lebdelo je među putnicima, koji su do kasno u noć igrali, smejali se i šalili, uz bend koji je stalno menjao tempo. Brit i Mija su jedva dve reči progovorile, jer su bile prezauzete plesanjem. Ako nisu igrale s oficirima, sparile bi se s nekim od muških putnika koje su upoznale u poslednje dve nedelje. Mija je bila vrlo počastvovana što ju je dvaput za ples zamolio kapetan, inače vrlo istaknut plesač. Potom ju je za ples upitao i Stiv Šo, koji se vratio u salu, i ona je sva srećna prihvatila njegovu ruku i prepustila se valceru po celoj dvorani uz odabranu Štrausovu muziku. – Plešeš bolje od svoje sestre – rekao joj je Stiv. – Ali nemoj joj reći da sam to kazao. Mija se zasmejulji. – Zna ona to. Plesanje joj baš i ne leži. – Pa, evo je opet. – Stiv pokretom glave pokaza u pravcu Brit, koju je


Leo izveo na podijum. – Ovo će joj bolje leći – reče Mija kada je muzika usporila, a pevač, koji je tek stupio na scenu, zapevušio čuvenu pesmu Bitlsa „Something“. – Ne zna kako se igra, ali je prava zavodnica! Hej! – Uzviknula je kada ju je Stiv zavrteo kao što je i Brit pre toga. A kada ju je ponovo privukao sebi, nasmešila mu se. Znala je da ni sama nije za bacanje. Svesna da je Leo drži daleko čvršće nego što je očekivala, Brit se trudila da igra u ritmu muzike. Svi drugi s kojima je plesala čavrljali su dok su se vrteli po podijumu. Leo nije govorio ništa. – Oduvek mi se dopadala ova pesma – rekla je kad je pevač već otpevao polovinu a da oni nisu progovorili ni reč. – I meni – reče Leo. On nije kao Ralf, pomislila je Brit pogledavši ga. Nekako je... pa, kakav je? Nije mogla da kaže. Nije imala dovoljno iskustva da bi ocenila kako je to drugačiji. Svakako je povučeniji. Uzdržaniji. Ali verovala mu je. Nije joj se činilo da glumi. I nije mogla da veruje kako se sigurno oseća u njegovim rukama. Muzika je prešla na pesmu „Yesterday“ i ona primeti kako mu se vilica iznenada zgrčila, a lice ponovo smračilo. Ipak nije u pitanju samo propala ljubavna veza, odjednom je shvatila. Ima tu nešto više od toga. Mnogo više. Morala je da sazna šta. – Je li umrla? – Još pre nego što je sve izgovorila, Brit shvati koliko je neuviđavna ispala. – Molim? – Leo ju je pogledao zapanjeno. – Izvini – reče Brit. – Nisam razmišljala. – Da li je ko umro? – Leova ruka još jače stegnu njenu, a ona suspregnu uzdah bola. – Samo sam... – Znala je da joj lice gori od sramote. – Razmišljala sam... pitala sam se nešto u vezi s tobom. Pomislila sam kako si možda nekoga izgubio. – Zašto bi to pomislila? – upitao je grubo. Ona neprimetno slegnu ramenima. – Bez razloga. Baš nikakvog. Molim te, nemoj mi zameriti. Preterala sam. Skroz. Izvini.


Njegov stisak se toliko pojačao da ju je zaista zabolelo. Ali ništa nije rekla. Niti je Leo. Nastavili su lagano da se kreću podijumom za igru. – Jeste – rekao je Leo kada je muzika stala. – Umrla je. I upravo tada, prišla mu je Pipin, poljubila ga u obraz i rekla mu da je vreme da ponovo zaigra s njom. Kako je veče odmicalo, osećaj neizvesnosti se pojačavao, a kada je Stiv Šo, uz zvuke bubnjeva, objavio da će proglasiti pobednika Potrage za blagom, putnike obuze grozničavo uzbuđenje. – Meni baš i ne treba taj dijamant – rekla je Tamara O’Nil, koja je stajala pored Mije i Brit i posmatrala svoj ogroman verenički prsten koji je blistao pod svetlom – ali još koji ne bi nimalo škodio, zar ne? – I jedan bi bio sasvim dovoljan – reče Mija veselo. Ispružila je svoju šaku. – Volela bih, doduše, da su mi prsti za to stvoreni. Moji su nekako zdepasti, takav kamen traži duge i elegantne prste. – U tom slučaju bi i na mene bio protraćen – prokomentarisa Brit. – Ali bih tako volela da ga dobijemo. Čisto zbog uspeha. – Mrzi kada je neko pobedi – reče Mija Tamari u poverenju. – Strašno je takmičarski nastrojena. – Dame i gospodo... – rekao je Stiv preko mikrofona. U ruci je imao tri koverte. – Kod mene su rezultati Potrage za blagom kruzera Afrodita na krstarenju povodom Dana zaljubljenih. Mija shvati da zadržava dah. – Na trećem mestu – reče Stiv – s fantastičnih devedeset od sto tačnih odgovora i četrdeset pet pronađenih od pedeset skrivenih predmeta – gospodin i gospođa Džonson, iz kabine D33. Usklik zadovoljstva začuo se iz zadnjeg dela dvorane i jedna omalena crvenokosa žena, s kojom je Mija razgovarala nekoliko puta na različitim zakuskama, probi se do podijuma. – Čestitam – rekao je Stiv i predao joj kovertu, a onda je poljubio u obraz. – Na drugom mestu... – napravio je dramatičnu pauzu i s kartice koju je držao pročitao – sa za nijansu boljih devedeset jedan od sto tačnih odgovora i četrdeset sedam pronađenih od pedeset skrivenih predmeta –


gospodin i gospođa O’Nil iz kabine C82. – Jao, bože! – Tamara poče da skakuće od sreće. – To smo mi. Nije baš dijamantski prsten ali, opet, mi inače nikada ništa ne dobijemo. Divno. – A glavna nagrada za večeras: veličanstveni dijamantski prsten iz naše kolekcije nakita... – Stiv podiže pogled, podižući tenziju – s neverovatnih devedeset pet od sto tačnih odgovora i četrdeset devet pronađenih od pedeset skrivenih predmeta... Mija shvati da čvrsto steže Britinu ruku. – ... pobednik je gospodin Leo Tajler iz apartmana Delfi. Usred nekoliko povika razočaranja začulo se uzbuđeno klicanje Pipin Kostelo, koja je stajala pored Lea i u tom trenutku ga poljubila u obraz. A onda se začuo aplauz dok je Leo odlazio prema podijumu, i Stiv mu uruči dijamantski prsten smešten u plavo-belu kutijicu. Leo ga uze i pogleda. Trepnuo je nekoliko puta, ne znajući da li ga je svetlucanje dijamanta začaralo ili mu suze naviru na oči jer je jedan pogled na taj prsten vratio sva ona osećanja koja su ga obuzela kad je jedan takav kupio Vanesi. – Čestitam, Leo! – Pipin ga je ispratila do podijuma i uputila mu poljubac. On ju je pogledao. Na sebi je imala večernju haljinu boje kestena, skromniju od njene uobičajene večernje toalete, jer je haljina bila s bretelama oko vrata, mada golih leđa. Njena kosa boje lešnika bila je vrlo ekstravagantno skupljena, a pridržavale su je šnale s cirkonima. Oči su joj sijale od zadovoljstva. – Pipin – nasmeši joj se Leo – hvala ti za pomoć u rešavanju problema broj trideset dva. Onog o broju haljina prikazanih one večeri na modnoj reviji. Smeh se prolomi među okupljenima. – Hvala ti što si isekla loknu svoje kose za „loknu suvenir“, koju su tražili da se donese iz Paname. Ponovo se začu smeh. – Hvala ti što si bila divno društvo za putovanje. Ovoga puta svi osećajno uzdahnuše. Leo ponovo pogleda Pipin. Ona mu se smešila, a lice joj je blistalo od


sreće. Divno je imati nekoga ko će ga tako gledati. Kao da je on najvažnija osoba na svetu. Divno je pomisliti da je ponovo nekome stalo do njega. Nije verovao da je to moguće. Ali Pipin je stalo. I njemu je stalo do nje. Ona je osoba o kojoj bi svako voleo da se brine. – Voleo bih da uzmeš ovaj prsten – reče Leo. A onda, kao da je tek tada shvatio šta govori, zastao je. Ona mu se i dalje smešila. Najlepša žena na brodu. Koja je nešto ranije prošaputala kako ga voli. I on voli nju. Kako i ne bi? Duboko je udahnuo. – Voleo bih da se udaš za mene – rekao je. A među putnicima se začuše gromoglasni povici. – Kakva drama – reče Mija dok su se, nekoliko sati kasnije, ona i Brit spremale za spavanje. – Mislim – Leo! Nikada ne bih rekla. – Ni ja. – Brit je sedela na ivici kreveta i otkopčavala sandale s visokim potpeticama. One padoše na pod, a Brit poče da masira tabane. – Kakvu ludost je napravio. – Nisam ni za trenutak pomislila da bi mogao da bude ozbiljan u vezi s njom – reče Mija. – Znam da su mnogo vremena provodili zajedno, ali ipak... – Vrlo vešto mu je zabila one svoje izmanikirane nokte – rekla je Brit. – Da, ali večeras sam pomislila... – Mija rastrese kosu. – Ti i on. I neka hemija između vas. Brit se nasmeja, ali je i pocrvenela. – Skrenula si, znaš? – Znam da to misliš, ali kada sam vas videla kako plešete... pa, izgledali ste dobro zajedno. – Nije baš tako. – Brit je pravila kružne pokrete zglobovima. – Bože, kako ti ove stvari upropaste noge! – Gledala si ga večeras kao da ti je stalo do njega – reče Mija. – U stvari, uvek ga gledaš kao da ti je stalo. – Pa, stalo mi je – reče Brit. – Dopada mi se Leo, iako je bio onako nepristojan prema meni na početku i iako mu je onaj večerašnji govor bio neviđeno otrcan. Mislim da duboko u duši nije ni nepristojan, ni otrcan, tako da želim da dobro prođe u životu. Mada, da budem iskrena, veriti se s nekim koga gotovo i ne poznaješ – pa, to ne sluti na dobro, zar ne? Ipak... – zevnula je – šta ja znam? Ja vidim samo kada se ljudi mrze, ne i kada se


vole. – Znači, nije bilo ničega između vas dvoje? – Ne. Stvarno ne znam zašto misliš da jeste. – Sigurna si? – Naravno da sam sigurna – ovog puta Brit je zvučala iznervirano. – Misliš da između mene i Lea ima nečeg jer dobro izgledamo zajedno? Ralf i ja smo izgledali predivno na dan venčanja. A ipak je to bio jedan od najkraćih brakova u istoriji. – Istina – reče Mija. – Ali sada barem možeš tome da se smeješ. – Ne sasvim – rekla je, pomalo namrgođeno. – To ti je kao... – Kao šta? – Pogrešan čovek, u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu – reče Brit. – I... – nikada nikome nije rekla za finansijski aspekt njihovog razvoda – ostavio mi je ogroman dug na kreditnoj kartici. Trebale su mi godine da ga vratim. – Kakav seronja! – Mija je bila šokirana. Brit nikada nije pričala o svom propalom braku, i mada su Mija i Džejms često o tome govorili, misao da bi Ralf ostavio njihovu sestru u ogromnoj finansijskoj neprilici nikada im nije pala na pamet. – To mi je palo teže nego bilo šta drugo. – Brit je bila posramljena. Mija je pogleda radoznalo. – Da li je novac bio glavni razlog? – upitala je. – Bože, ne. – Brit se ugrize za usnu. – Šta onda? – On... on... – O tome joj je bilo još teže da priča nego o novcu. Nikome ni ovo nije rekla. Ali Mija joj je sestra. Razumeće to, zar ne? I tako joj je ispričala o Ralfovoj glumi u krevetu i o lisicama i o glumici; i o tome kako se Ralf vratio kući i divno vodio ljubav s njom, a onda ponovo otišao. Kad je Brit završila, ogromna suza skotrljala joj se niz lice i kanula joj u krilo. Mija se nagnu da je zagrli. – Dobro je što si ga se otarasila – rekla je. – Znam – Brit obrisa oči nadlanicom. – Oduvek sam to znala, a opet, nikako nisam uspela da ubedim sebe u to. – Kako to? – pitala se Mija. – Zašto žene uvek krive sebe?


– Pa, u mom slučaju ljudi misle da sam bezosećajna kučka. To i razumem. Mogu da budem baš hladna i distancirana. Tako me je i Ralf video. – Ti uopšte nisi bezosećajna. – Mijine oči sevnuše. – A taj drkadžija te i ne zaslužuje. – Mija Makdona! – Na Britinom licu treperio je osmeh. – Ne zaslužuje te prokletnik – reče Mija. – Da sam samo znala... Da je bilo ko od nas znao... Brit slegnu ramenima. – Možda bi se nekim ljudima te stvari dopale. Meni nisu. A ništa od toga nije pokušavao dok smo se zabavljali, tako da nisam to ni očekivala... Ali, hej! – Osmeh joj očvrsnu. – Sve je to sad prošlost. Bili smo različiti i tražili smo različite stvari. – Hmm. Možda – reče Mija pomirljivo. – Svi smo bili pomalo zatečeni kako se brzo sve završilo. I time što nisi želela o tome da govoriš. – Nisam mogla – reče Brit ozbiljno. – Morala sam da sve to izbacim iz glave. Inače ne bih mogla da izdržim. Kad god bih dopustila sebi da o tome mislim, samo bih plakala. Ili besnela. Nije bilo šanse da o tome pričam. – Kako si se mrdnula iz toga? – Zahvaljujući tebi – reče Brit i smesti svoje sandale u ormar. – Ispostavilo se da si neviđeno dobar lični asistent! Nije mogla da spava, što ju je iznenadilo. Obično su je budnom držale misli o Ralfu i njenom propalom braku i potpunom haosu koji je napravila od svega. Ali te noći je neprestano mislila o Leu i Pipin i njegovoj besmislenoj, napadnoj prosidbi. Mislila je da je Leo razumniji čovek. Promišljen, ozbiljan čovek. Ali tokom čitavog putovanja je obrađivao tu manekenku, zar ne? Tako da ga možda i ne interesuju ozbiljne žene. Možda je samo želeo velike sise i taj teleći pogled. Ali nije zbog razmišljanja o Leu i Pipin bila budna. Već zbog trenutka kada je plesala s njim i postavila ono užasno, užasno pitanje, koje ga je očigledno veoma uznemirilo. Šta li je mislila kad ga je pitala da li je „ona“ (žena za koju je Brit bila sigurna da je postojala u njegovom životu) umrla. Čak i da su ona i Leo započeli romansu na brodu, i dalje ne bi bilo umesno pitati to. Zbog činjenice da jeste to pitala osećala se loše, i bila je zabrinuta


zbog pomisli da ga je time na neki način navela da zaprosi Pipin. Nije bila sigurna zašto je tako mislila, ali mislila je. Kakva arogancija, rekla je sebi dok je udarala šakom u jastuk i prevrtala se po krevetu. Nemaš ti ništa s tim. To što si razgovarala s njim, i rekla šta si već rekla, ne bi njega nateralo da donese takvu odluku. Mora da je to već bio isplanirao. A ipak je trideset minuta kasnije još uvek ležala budna i još uvek mislila o tome, kad je, frustrirana što ne može da prestane da vrti to po glavi, ustala i ponovo se uvukla u svoju crnu svilenu haljinu. Ima nečeg umirujućeg večeras na Afroditi, pomislila je kad je izašla na palubu da prošeta. More je ponovo bilo mirno, a kretanje broda po vodi gotovo neprimetno. Bilo je čudno biti napolju sam. Za sve vreme putovanja, danju ili noću, bilo je i drugih putnika na palubi. Ali večeras, njihove poslednje večeri na moru i zbog očigledne iscrpljenosti od uzbuđenja povodom bala, svi su već bili u krevetu. Bilo je tri sata ujutru. Ipak, Brit je bila prilično sigurna da se prethodnih dana u tri ujutru napolju vrzmalo mnogo više putnika, čiji su smeh i glasovi ispunjavali miran noćni vazduh. Sada je, međutim, jedini zvuk koji se čuo bilo jednolično tupo udaranje motora koji su gurali brod na sever, prema Akapulku. Brit je šetala palubom, prema krmi broda, bosa, dok su joj se krajevi haljine vukli po tlu. Dopadalo joj se da bude na prednjem delu broda – uživala je da tu stoji, osećajući se kao da na neki način upravlja njime. Volela bi da može da prođe do pramca broda, tako da ispred nje nema ničega, ali taj deo Afrodite nije bio pristupačan putnicima, i mesto najbliže tome bila je paluba za sunčanje, omiljeno mesto za opuštanje uz knjigu preko dana. Stala je uz ogradu, zaštićena pleksiglasom koji ju je štitio od vetra i vode, i zagledala se u nepomičan taman horizont. Poskočila je kad je začula muški glas koji je pozdravlja. Naglo se okrenula. Leo Tajler je sedeo na jednoj od ležaljki, a njegov crni sako bio je prebačen preko ivice. Leptir-mašna mu je bila olabavljena, a gornje dugme blistavobele košulje otkopčano. – Nasmrt si me preplašio – rekla je dok joj je srce lupalo u grudima. – Izvini.


Međutim, nije je baš toliko uplašio. Nekako nije bila iznenađena što ga tu vidi. Iako je pomislila kako bi pre trebalo da bude u kabini sa svojom friškom verenicom. – Baš sam s tobom htela da razgovaram – rekla je. – Je l’? – Htela sam da ti se izvinim. Bila sam nepromišljena večeras kada sam... dok smo plesali. – U vezi s čim? – S onim što sam te pitala... Ipak je to lično. Žao mi je. – Ne smeta mi – reče Leo. – Sve je to prošlost. Ne brini. – Ali ko god da je ona bila... šta god da se desilo – tada ti je to značilo. – Prevazišao sam to. – Osmeh mu je bio iskrivljen. – Zar nisi na jednom od tvojih predavanja spomenula da ljudi uvek prevaziđu izgubljenu ljubav? – Ona je bila izgubljena ljubav? – Brit shvati da ponovo postavlja pitanja. Upitala se da li joj je prosto takav karakter, da ne može nekoga da upozna a da ne poželi odmah sve da sazna o njemu. – Bila mi je verenica – reče Leo kratko. – Zapravo, bivša verenica. Zvala se Vanesa. Brit zatrepta dok je varila tu informaciju. – Oh – rekla je. – Poginula je u saobraćajnoj nesreći zajedno s mojim bratom, Donalom. – O, ne. – S kojim je imala vezu. – Leo pogleda pravo u Brit, koja je sela na ležaljku pored njegove. – Dovoljno dramatično za tebe? Možda dobar materijal za tvoju sledeću knjigu? – Naravno da nije. – Bila je zgrožena. – Leo, to je strašno. Mora da ti je bilo užasno. – Niko nije znao – rekao je. – Za tu vezu. Nisam ni ja do tog dana kad su poginuli. Tako da zapravo i nije. – Molim? – Nije mogla da veruje. – Pa to je onda još gore. – Nije. – Odmahnuo je glavom, a onda je mogla da vidi kako mu se vilica steže. – Bilo je u redu. – Čisto sumnjam – rekla mu je. – Koliko je prošlo od tad? – Manje od godinu dana.


– Leo! – Zurila je u njega. – Leo... mora da si prošao pakao. – Zašto sve žene to misle? – upitao je iznervirano. – Nije bilo divno, to priznajem. Ali preboleo sam. Nije da baš ne spavam zbog njih. – Ne verujem ni reč od toga što si rekao – reče Brit. – Nadam se da to polako prevazilaziš, ali kladim se da noćima nisi spavao. Znam da ja ne bih. – Ništa ne dobijaš ako pustiš da ti to preuzme život – reče Leo. – Dogodilo se. I gotovo. – Leo. – Brit pruži ruku i uze njegovu i nesvesna šta čini. – I ja sam se tako osećala posle braka s Ralfom. Kad je sve bilo gotovo, trudila sam se da se pretvaram kako se to nikada nije dogodilo. Ali znaš šta? Dogodilo se, i da budem iskrena, godinama mi je pomeralo pamet. Verovatno to i dalje traje, ako ćemo iskreno. Ne možeš da se pretvaraš. – Žao mi je zbog tvog braka – reče Leo. – Ali ja se ne pretvaram. Da, bilo mi je teško, ali sam prevazišao to. Preboleo sam i nju i mog lažljivog verolomnog brata. I opraštam im. Britin stisak se pojača. – Dobro, možda će ovo zvučati kao najgori kliše, i znam da misliš kako ja stalno pišem o ovakvim stvarima, ali... Leo – jesi li oprostio sebi? – Je l’ se ti zbog pisanja izražavaš u klišeima? – upitao je. – Ne. Nego zato što je to pravo pitanje. – Nemam ja sebi šta da opraštam – reče Leo. – Nisam ja ni zbog čega tu kriv. I sada, kao što bi mi i preporučila, nastavljam dalje. Znala je da se već previše umešala, ali nije mogla da se suzdrži. – Misliš li da će ti brak s Pipin Kostelo pomoći da nastaviš dalje? – Nije mogla da izbegne prizvuk nepoverenja koji se u njenom glasu osetio. Leo izvuče svoju ruku iz njene i pokupi jaknu s ležaljke. – To se tebe ne tiče – rekao je. – Nimalo. – Znam. – Ustala je i ona i stala naspram njega. – Ali razvodi me se tiču, Leo. Time sam se bavila pre nego što sam se upetljala u sve ovo s knjigama. Svakog dana sam se bavila razvodima, i... – odjednom je ućutala. – Izvini. Još jednom. Ne znam šta mi se dogodilo na ovom putovanju. Obično ne idem okolo deleći neželjene, nepotrebne savete ljudima koje jedva poznajem i koji ih nisu tražili. Mora da je to zbog morskog vazduha ili tako nečeg. Molim te zaboravi da sam to rekla. Sigurna sam da će tebi i


Pipin biti divno zajedno. Ona je bajna. – Jeste, zaista. – Leo se blago nasmeši. – A ti sebe svakako poznaješ bolje nego što te ja znam – reče Brit. – Izvini što sam bila tako melodramatična. Izgleda da ne umem da se suzdržim. – Dobra je ona za mene – reče Leo. – Lako je biti s njom. I voli me. – Polako je izdahnuo. – Rekla mi je to. Rekla je da je znala to istog trenutka kada me je ugledala. A i ona je mene odmah privukla. Ovo je trebalo da bude krstarenje za moj medeni mesec, znaš. Tako da nisam baš ni hteo da pođem. Ali mi je drago što jesam. Upoznao sam pravu devojku za mene. Nekoga ko misli da sam bitan. Nekog ko me voli. Brit ništa nije rekla na to. – To je moj srećan kraj – reče Leo. – U stvarnom životu. Brit se i dalje borila da nađe prave reči. Želela je da kaže nešto ispravno, ali nije mogla prestati da misli o tome da su ono što bi Leo hteo da čuje i ono što bi mu ona rekla potpuno različite stvari. Tako da mu je naposletku samo poželela sve najbolje u životu. – A ja tebi želim sreću sa sledećom knjigom. – Hvala ti. Nekoliko trenutaka su stajali tako ćutke, a onda je Brit rekla da bi bilo bolje da pođe u krevet. Leo je klimnuo glavom i rekao da će uskoro i on, potom su dobacili jedno drugom nesiguran pogled, a onda se Brit nagnula i poljubila ga kratko u obraz. – Laku noć – rekla je. Leo je ostao gde je i posmatrao je kako odlazi. Kada je stigla do vrha stepeništa, okrenula se prema njemu i nasmešila. Bio je to topao, neočekivano širok osmeh osobe koja tačno zna kako se on oseća. I sasvim iznenada, Leo oseti kako onaj sleđeni deo njegovog bića počinje da se otapa. Osećaj je bio skoro fizički, nalet topline koji ga je ispunio i potpuno zatekao. Uzvratio joj je osmeh. Ali ona je već nestala ispod palube. Brit nije mogla da zaspi. I dalje je razmišljala o Leu i njegovoj bivšoj verenici koja je imala aferu s njegovim bratom, i pitala se kako se on


stvarno oseća u vezi sa svim tim. Pitala se da li na Pipin gleda kao na zamenu za tu bivšu verenicu, kao na nekoga ko može da mu dokaže da je i dalje u igri, da je još uvek poželjan. Da i dalje može da privuče mladu predivnu ženu. Pitala se šta nju kog đavola briga. I pitala se zašto i dalje oseća toplinu njegovog obraza na svojim usnama dok leži u krevetu, zureći u tavanicu. Pipin je spavala u svojoj kabini, sklupčana ispod ružičastog štepanog pokrivača, a tamna kosa joj je padala preko lica. Bila se srušila na krevet kad su se vratili u kabinu nakon dosta čaša šampanjca koje su ispili s Ajlin i Džonom i ostatkom grupe. I kapetan Henderson je ponudio jednu flašu, a Pipin je promrmljala da više nema kondicije za alkohol i da stvarno, ali stvarno ne bi trebalo da pije, no na kraju je ipak popustila. Zbog čega se jedva držala na nogama kad su na kraju svi otišli i zbog čega je, posle svega, on morao da joj svuče prelepu haljinu s božanstvenog tela i nežno je pokrije. – Izvini – promrmljala je. – Želela sam da ti učinim stvari koje niko nikada nije. – Sve je u redu – rekao je. – Uvek postoji sutra. Zaspala je odmah, ali je on ostao budan. Neko vreme je sedeo na balkonu a onda je, nakon što je shvatio da je ona u dubokom, dubokom snu, odšetao do sajber-kafea, odakle je poslao Majku imejl s najnovijim vestima. Kada je to rekao nekom drugom, nekome ko nije bio na Afroditi, odjednom je postalo stvarnije. Zurio je u naslov poruke, gde je pisalo „Vereni!“, i zapitao se šta ga je obuzelo da je tako pompezno zaprosi. Bolje bi bilo, pomislio je, da sam bio diskretniji. Ali Vanesu je zaprosio diskretno i eto kako mu se to vratilo. Nakon što je poslao imejl, otišao je na palubu da prošeta i razgovarao s Brit Makdona. Isprva je bio ljut na nju što je nagovestila da Pipin i on nisu jedno za drugo. Zato što je imala petlje da kaže kako ih neizbežno očekuje razvod. Nema ona pojma, pomisli Leo. Nema pojma kako je to kada ti se život razbije u paramparčad. Da ima, ne bi mu tako pridikovala. Dobro, nije mu baš pridikovala. Zapravo, bila je vrlo ljubazna. I veoma je fina osoba. I možda njene ideje o ljubavi, izložene u Gospodinu


Savršenom, na kraju krajeva i nisu tako idealizovane. Možda svako može da pronađe onog pravog ili onu pravu. Najzad, on jeste.


19. Mesto: Akapulko Vreme: mirno i vedro; vetar: južni, jačine 3; temperatura: 29°; pritisak: 1011,1mb Ukupna dužina pređenog puta: 2.941 nautička milja Brit je narednog dana, nakon manje od četiri sata sna, bila umorna i loše raspoložena. Mija, misleći da joj je sestra zlovoljna jer nisu osvojile nagradu u Potrazi za blagom (čak ni treće mesto!), nije pokušavala da je oraspoloži, već ju je samo podsetila kako tog jutra treba da idu da gledaju skokove u vodu s litice, i da bi želela da se malo razmrdaju. Osim toga, rekla je Mija natmureno, treba da se pozabave i pakovanjem – neko će doći po prtljag kasnije te večeri. – Ne mogu da verujem da već idemo kući – dodala je. – Vreme je baš brzo prošlo, i uživala sam u svakom minutu, ali se mnogo radujem što ću ponovo videti Alegru. Nesnosno mi nedostaje. Brit se po glavi motala misao kako bi bilo lepo da i ona ima nekoga kome će nesnosno nedostajati. A onda je rekla sebi kako je samo neraspoložena i budalasta, i da će Meredit biti presrećna što je ponovo vidi, i to za radnim stolom ponovo u ulozi pisca. A onda se zapitala zašto tako razmišlja kad ne namerava da se ikada više vrati pisanju. Mada, dok je prethodne noći ležala u krevetu, ne mogavši da prestane da razmišlja o Leovoj životnoj tragediji, javila joj se ideja koju je prosto morala da razvije. Što ne znači da je spremna da napiše još jednu knjigu. Ne kontroliše ona likove koji se već rađaju u njenoj glavi. Nakon što su odgledale čuvene skakače s litice Kebrade (prilično zastrašujuće, obe su se složile), devojke su se opuštale na plaži i plivale u zalivu pre nego što su otišle na pivo i tortilju u jedan od mnogih restorana duž obale. Nisu u toku dana videle nijednog od putnika među gomilom ljudi u gradu. Brit je rekla da je lepo, mada pomalo i čudno, biti odjednom ponovo gurnut usred užurbanog grada, a Mija se složila da je dobro biti


malo u gužvi, ali da joj se ipak više dopadaju tišina Kostarike ili Gvatemale. Kada je spomenula Gvatemalu, Brit je zabrinuto pogleda, a Mija joj reče da se ne brine, neće se iznervirati ni zbog Gvatemale ni zbog Aleha, i da je sada definitivno raskrstila s tim i da Brit ne treba više o tome da razmišlja. Brit pade na pamet kako joj je pošlo za rukom da previše ljudi naljuti za vreme ovog putovanja. I dalje je osećala krivicu zbog svega što je rekla Leu prethodne večeri. Miji nije ništa ispričala o njihovom susretu na palubi – njena sestra, koja je zaspala gotovo istog trenutka kad je glavom dotakla jastuk, nije ni znala da je Brit izlazila iz kabine. Ono što je Brit tiho izjedalo, iako to nikako nije spominjala, jeste činjenica da ne može iz glave da izbaci Leovo izmučeno lice. Koliko je ona mogla da vidi, i dalje je bio opsednut onim što se dogodilo između njegovog brata i njegove bivše verenice, šta god to bilo, i tom saobraćajnom nesrećom, i Brit se činilo da je, dokle god ne raskrsti s tim, svaki njegov odnos s Pipin osuđen na propast. I mada je već mislila kako Leo i ta manekenka nemaju izglednu budućnost na duge staze, sada joj se činilo da bi njega potpuno slomilo ako to među njima ne uspe. I nije mogla da shvati zašto ona sama toliko želi da se meša u njegov život, kada je sebe oduvek smatrala diskretnom osobom koja se nikada ne meša. – Izgleda da si malo odlutala – reče Mija dok su ispijale koronu i posmatrale zaliv kao sa slike. – Pitala sam te sto puta u vezi s tvojim planovima nakon putovanja i još mi nisi odgovorila. – Pitala si me dvaput – reče Brit blago. – I još nisam odlučila. – Nemaš isplaniranu neku veliku turneju? Ona odmahnu glavom. – Treba da se nađem s Meredit da porazgovaramo o tome šta ću raditi. A možda ću se sastati i s Džefrijem Klevinom i videti šta je s mojom pravničkom karijerom. – Nećeš se valjda vraćati pravu! – Mija je bila užasnuta. – Nakon sveg ovog glamura! – Ovo je izuzetak, a ne pravilo. – Brit se nasmejala laka srca. – Većinu vremena provodim jureći po prigradskim knjižarama, po mestima koja se teško pronalaze, i skoro uvek u strašno neudobnim cipelama. A pretpostavljam... – malo je razmislila – ako bih zaista napisala još nešto,


pa... onda bih bila prikovana za svoj laptop u Ringsendu, što se teško može nazvati glamuroznim. – Naravno, Gospodina Savršenog si napisala dok si još bila u advokatskom fazonu – složila se Mija. – Ipak, voliš da budeš povučena. – Valjda je tako. – Brit je zvučala kao da se dvoumi. – Samo, nisam sigurna da li bih mogla ceo radni dan da provodim sama, u kući. Mija se nasmejala. – A ja sam mislila da nema nikog ko bi bolje trpeo samog sebe nego ti. – Istina – složi se Brit. – U svakom slučaju, sada imaš gomilu materijala – reče Mija. – Mogla bi da opišeš jednu romansu na brodu o predivnom Leu i slatkoj Pipin. – To bi bilo previše neverovatno – reče Brit. – Ne ako uzmeš u obzir afrodizijačku atmosferu broda – rekla je Mija. – Sve što treba da uradiš jeste da ubaciš malo glamura u sve, to i na konju si. – Gledala je svoju sestru šaljivo. – Osim ako i dalje ne misliš da su osuđeni na propast? – Ne znam – reče Brit. Malo je oklevala, a onda ispričala Miji Leovu priču. Oči njene sestre iskolačiše se u neverici. – Nikada ne bih to pretpostavila – rekla je. – Jadni Leo. Pa, nadajmo se da će barem s Pipin uspeti. – Svakako. – Brit ispi svoje pivo. – Hajdemo, idemo još jednom u vodu i da potom uhvatimo još malo ovog divnog meksičkog sunca. To poslednje veče na Afroditi bilo je najtiše veče na krstarenju. Brit i Mija su nešto ranije stigle u restoran Partenon i pronašle sto za dvoje, i odmah se bacile na salatu od dimljene pačetine nakon koje je usledila lampuga12 s roštilja i kolač s bobičastim voćem i šlagom. – Mislim da nikada više neću jesti ovako dobro – primeti Mija kad su završile. – A mislim da je isto tako dobro i što se ovo krstarenje bliži kraju. Počinjem da kipim iz odeće. – Izgubićeš kilažu čim se budeš vratila trčanju za Alegrom – reče Brit, a Mija se nasmeja i reče da se nada da je tako. Od Kostelovih ili Lea u trpezariji nije bilo ni traga ni glasa. Kad je Mija


to rekla, Brit odgovori da su verovatno otišli u Kalipso da proslave veridbu – obaveštenje o tom događaju bilo je odštampano u dnevnom biltenu uz silne čestitke kapetana i posade. Nakon večere, uputile su se u Terasa bar , gde su naručile svoj poslednji mohito i ispijale ga posmatrajući svetla Akapulka, za koji je Mija rekla da je bez sumnje najlepše noćno mesto koje postoji. – Drago mi je što to čujem – nasmešio joj se Stiv Šo, koji je tek stigao u bar. – Volimo da najbolje ostavimo za kraj. – Zdravo, Stive. – Mijino lice se ozari. – Predivno je. Obožavamo ga. Prosto smo očajne što se sutra vraćamo. – I ja sam očajan što ti odlaziš. Mija se nasmeja. – Kladim se da to govoriš svim putnicima. – Naravno. Ali u tvom slučaju to i mislim. Nedostajaćeš mi, Mija. Miju iznenadi nota ozbiljnosti u Stivovom inače veselom glasu. – Idem začas do toaleta. – Brit ustade. – Odmah se vraćam. – Tražio sam te malopre. Hteo sam da se pozdravimo – rekao je Stiv Miji kada se Brit dovoljno udaljila. – Sigurna sam da ćeš me videti sutra – reče Mija. – Sutra će biti ludnica. Pristižu putnici za naredno krstarenje, odlaze putnici s ovog. Potpuni haos. I možda neću imati prilike da ti kažem... – Šta? – Da sam zaista, istinski uživao u tvom društvu na ovom krstarenju. Da si divna. – Hvala ti – reče Mija. – I ti si bio divan. – Ne – reče Stiv. – Hteo sam da kažem... voleo bih da ostanemo u kontaktu. – Ma ne budi smešan. – Mija oseti kako rumeni. – To samo onako kažeš. – Ma, ne. Vidi, Mija, znam da će ovo sada možda zvučati prilično neumesno i sve to, ali... pa, stvarno mi se sviđaš i... – Stani pre nego što kažeš nešto što ne treba – upozorila ga je Mija. – Sigurna sam da ćeš na sledećem krstarenju upoznati nekog drugog, i nekoga ko može da ostane u kontaktu s tobom. Ali ja ne mogu, Stive. Ja sam samohrana majka i nemam vremena da se vezujem za nekoga ko pola svog


života provodi na moru, tako da nema svrhe da govoriš stvari koje nije potrebno reći. – To što si samohrana majka ne sprečava te da budeš i čovek mimo toga. – Ne, ali me sprečava da stupam u neobavezne veze – mada, moram da kažem, ako si to želeo, trebalo je da pitaš prve večeri, a ne poslednje. – Neobavezna veza s tobom zvuči predivno – reče Stiv. – Ali nisam to imao na umu. Mija je zurila u njega. A onda je jedna grupa putnika prošla pored, i jedan od njih upita Stiva za zabavu koja će se održati kasnije u toku večeri, i pre nego što su ponovo mogli da progovore, Brit se vratila a Mija je ostala da se pita šta je to tačno Stiv Šo imao na umu kad je ona u pitanju. Baš kao što je Stiv i predvideo, naredno jutro je ličilo na organizovani haos. Brit i Mija su naručile taksi koji će ih odvesti do aerodroma, a nakon doručka, pošto su se uverile da im je prtljag na pravom mestu za razvoženje, sele su na palubu i posmatrale nove putnike kako se ukrcavaju na Afroditu. Lepa fotografkinja je bila na keju i ponovo pravila slike ljudi koji su dolazili – mada ovoga puta nije bilo ogromne postavke u obliku srca. – Jesi li videla Lea od jutros? – Upitala je Mija kad je objavljeno da se putnici koji uzimaju podnevni let do Londona iskrcaju sa broda. – Htela sam da se pozdravimo. Brit odmahnu glavom. I ona je želela da se pozdravi s njim, ali njega nije bilo. Nešto ranije je videla Ajlin Kostelo, i poželela joj srećan put kući. Ajlin se baš raspričala, rekavši da joj se još vrti u glavi zbog Leove prosidbe i toga što je Pipin pristala, i zbog sveg tog uzbuđenja. Brit joj je kazala da prenese najlepše želje Pipin kao i da će potražiti fotografije s venčanja u novinama ili časopisu VIP. Ajlin se nasmejala i rekla da se nada da će Brit i Mija doći na venčanje, a Brit je taj poziv potpuno iznenadio. Rekla je da bi to bilo divno, ali da ima još dosta do tada, i da je sasvim u redu ako ih Ajlin i Pipin ne pozovu, i kako se nada da će venčanje biti divno i da će Leo i Pipin imati dug i srećan brak. – Sigurna sam da hoće – rekla je Ajlin, a onda pošla da pre odlaska kupi


još neki suvenir na brodu. Mija pogleda na sat i gurnu Brit. – Trebalo bi da je taksi stigao – rekla je. – Bolje da krenemo. Zajedno su poslednji put prošle stepeništem do recepcije i krenula prema izlazu. – Mija! – Stiv Šo je stajao na keju, u svakom pogledu besprekoran u svojoj beloj uniformi. – Sačekaj sekund. Njih dve pričekaše da im priđe. Mija oseti kako joj se usta odjednom suše. – Doviđenja, Brit – rekao je i rukovao se s njom. – Hvala ti još jednom za sav trud. – Hvala tebi za tvoj. – Brit mu se nasmeši. – Hvala ti za ona srca i kupidone i balone i sve stvari za koje sam ti rekla da ih ne volim ali koje su stvarno izgledale super. I hvala ti što si bio onako fin u trenucima kad ja nisam. – Nema na čemu – reče Stiv. – A sledeći put kada mi budu slali nekog autora, reći ću im da moraju da ispune visoko postavljene standarde. – Ma daj, molim te! – Brit se nasmeja. – Ja sam samo sitna riba. – Zdravo, Stive – reče Mija kada se okrenuo prema njoj. – Zahvaljujući tebi, putovanje je bilo veoma zabavno. – Bilo mi je zadovoljstvo – rekao je ozbiljno. – Takođe – reče Mija. Obavio je svoju ruku oko nje i zagrlio je. – Sigurna sam da je ovo van protokola – izgovorila je. – Verovatno je tako – složio se – ali zaslužila si. – Pogledao je u njene zelene oči. – Mislio sam ono što sam sinoć rekao. – I ja sam mislila ono što sam rekla. Ja sam mama. Nisam stvorena za... pa, za šta god da si mislio. Vozač taksija je zatrubio. – Na umu sam imao samo prave stvari – rekao je. Ona ga pogleda u oči, a sirena iz taksija se ponovo začu. – Moramo da idemo. – Onda se oslobodi njegovog stiska. – Taj taksi je za nas. Bilo je to sjajno putovanje. Nedostajaćeš mi. – I ti meni.


– Zdravo, Stive! – Brit, koja ih je radoznalo posmatrala, sada potapša Stiva po leđima. – Hvala ti za sve. Dok su se približavale taksiju, Stiv je ponovo pozvao Miju. Ona mu se okrenula, a on joj dade znak da stane. – Sačekaj me ovde – reče Mija Brit. – Šta je bilo? – upitala je kada se ponovo našao pred njom. – Ja... – Pogledao ju je kao da okleva. – Hteo sam da ti kažem kako bih voleo da sam te pitao ono prve večeri, a ne poslednje. I da to definitivno ne bi bila neobavezna veza. Netremice ga je gledala. A onda ju je on naglo poljubio u usta. – Stive! – Otela mu se. – Otpustiće te, ili već nešto. – Nije me briga – reče Stiv. – Mene jeste – rekla je Mija. Ugrizla se za usnu. – Stalo mi je do tebe. Ali... jao, Stive, nemoj to da mi radiš. Ne sada. Okrenula se od njega i požurila prema Brit. – Šta je to bilo? – upitala je Brit. – Nije to ništa – reče Mija. – On... ja.. ma, nije ništa. – Nije mi delovalo kao ništa. – Pa, tako je. Stvarno jeste. – Mija odmahnu glavom. – Nije ovo ni vreme ni mesto... – Ponovo je bacila pogled prema keju, ali Stiv je već bio zauzet razgovorom s nekim od putnika. Ona ponovo odmahnu glavom. – Hajdemo, Brit, izgleda da će nam taksista dobiti srčani napad. Mislila sam da su ovde svi opušteni, ali izgleda da je njega taj gen mimoišao! – Pa dobro. – Brit klimnu glavom, a onda se zaustavi. Još jednom je pogledala u brod koji se beleo na suncu. Visoko gore, na palubi, ugledala je Lea Tajlera nagnutog nad ogradom. Gledao je u njenom pravcu. Brit podiže ruku i mahnu mu. Isprva je pomislila da je nije video, ali on joj uzvrati pozdrav. Znala je da ne može da je čuje, ali svejedno mu je rekla zbogom. A onda, kad je on još jednom mahnuo, pojavila se Pipin. Šapnula mu je nešto na uvo i oni se udaljiše od ograde. Brit je sačekala još sekund, ali on se više nije vratio. – Spremna si? – upita Mija, koja ju je čekala. – Apsolutno – reče Brit i uđe u taksi.


20. Mesto: Dablin Vreme: delimično oblačno; vetar: jugoistočni, brzine 2 km/h; temperatura: 13°; pritisak: 1001,1mb U Dablinu je nebo bilo mračnije, a temperatura znatno manje prijatna od one na koju behu navikle. Mija, sva usplahirena što će se ponovo sastati sa svojom ćerkom (dvaput je pozvala telefonom otkako su sletele), insistirala je da Brit pođe s njom i vidi se sa svima. Brit nije posetila Džejmsa i Saru više od godinu dana, i bila je sigurna da su ljuti na nju što ih je zapostavila. Ali kada je otvorio vrata, Džejms ju je zgrabio u zagrljaj i rekao kako je divno videti je, iako možda tim dolaskom u Ratfarnam izneverava sav onaj glamurozni život džet-seta koji je vodi na mnogo egzotičnija mesta. Brit ga je nežno lupnula u stomak, kao što je činila kada su bili mali, i nekako joj je sve bilo prisno i lako, nikako nelagodno kao što je očekivala. A onda je Alegra izletela iz dnevne sobe, vrišteći od radosti što vidi Miju, koja ju je zgrabila u naručje i preplavila poljupcima, a onda zavrtela u vazduhu govoreći joj kako je za samo dve nedelje neverovatno porasla i da je sada velika devojčica, na opšte iznenađenje. I Brit je bila isto toliko iznenađena da vidi koliko su njeni bratanci porasli otkako ih je poslednji put videla i potpuno očarana Alegrom, kako je kasnije rekla Miji, najlepšim detetom koje je ikada videla. – Lepotu je nasledila od Aleha – rekla je njena sestra. – On je bio, još uvek je, najprivlačniji čovek koga znam. – Privlačniji od Stiva Šoa? – upita Brit. – Milion puta – odgovori Mija. – Ali nije milion puta prijatniji – uzvrati Brit. – Nikada od tebe provodadžika – reče joj Mija, a Brit na to ništa ne odgovori, već pokupi svoju predivnu sestričinu i zavrti je u vazduhu, u čemu je Alegra uživala i tražila još, ali se Brit zavrtelo u glavi i ostala je bez daha.


Mija je ostala kod Džejmsa i Sare dok nije pošla nazad u Španiju. Brit je bilo pomalo krivo zbog toga – očekivala da će je sestra pitati da bude kod nje – ali Mija to, naravno, nije učinila jer nije imalo smisla. Alegra se već navikla na Džejmsa i Saru, a Britina kuća nije bila nimalo prilagođena deci jer ona nije imala nikakve igrice, a bila je sva uređena u nijansama bele i bež boje. Pa ipak, pomislila je Brit, bilo bi lepo da budu kod nje dan ili dva. Nakon što je Mija otišla, Brit shvati da se, sasvim neočekivano, oseća usamljeno tako prepuštena sebi. Gospodin Savršeni je polako padao na listi bestselera, više niko od nje nije zahtevao intervjue niti tražio da podeli svoje viđenje ljubavi i romantike. (S njene tačke gledišta očigledno dobra stvar, ali svejedno pomalo čudno.) Brit sada, zapravo, više nije imala šta da radi. Odjednom ju je preplavila tišina kuće, te je počela da ostavlja televizor upaljen na kome god kanalu, prosto jer joj je bio potreban nekakav zvuk. Navikla se bila na sve one neprekidne aktivnosti na Afroditi, iako se ispočetka onako kilavo u njih uključivala, i to je ovaj tajac činilo čak i uznemirujućim. Bilo je strašno znati da se pred tobom pružio dan, a da nemaš nikakav plan da ga ispuniš. Neprestano se pitala da li je postala paćenica koja sedi sama kod kuće, a onda se podsetila da ona zapravo uživa u samoći i da to što je na Afroditi bila okružena ljudima za nju nije normalno stanje. Ona je nezavisna osoba koja voli da se bavi svojim stvarima. Naravno, „njene stvari“ jesu posao k o d Klevina i Greja. Nameravala je da razgovara s Džefrijem o svom povratku, ali kada je pozvala njegovu kancelariju, sekretarica joj je rekla da je na putu, na nekoj konferenciji, a da nakon toga uzima slobodno dve nedelje. Brit joj se zahvalila i spustila slušalicu, znajući da nema svrhe razgovarati s bilo kim drugim iz firme. Morala je da čeka. Nazvala je svoju komšinicu, Harijet, živahnu sedamdesetpetogodišnjakinju koja je imala ključeve od njene kuće i uvek se brinula o svemu kad Brit nije tu. Dala joj je kafu koju joj je donela iz Kostarike, kao i svileni šal s Afrodite. Harijet je rekla da nije trebalo ništa da joj donosi, ali Brit je odgovorila da uživa da kupuje takve sitnice i da se kraljevskoplavi šal divno slaže s Harijetinim očima.


– Užasna si laskavica – reče Harijet. – Dakle, slušaj, je li bilo malo romantike i za tebe na tom brodu? – Ni najmanje – rekla joj je Brit, iako je osetila kako je pocrvenela, a njena komšinica je pogleda kao da već nagađa šta se dogodilo. Nekoliko nedelja kasnije Brit se našla sa svojom agenticom Meredit u otmenom hotelu Merion, gde su u elegantnoj dvorani, smeštene u istureni ugao kod prozora, pile kafu i gledale na vrt. – I tako... – Meredit spusti delikatnu kinesku šoljicu na sto od ružinog drveta i ispitivački pogleda u Brit. – Fenomenalno si se provela na krstarenju i sve je prošlo kako treba, iako nisam bila tamo da pazim na tebe! – Protrljala je rame, koje ju je i dalje s vremena na vreme bolelo. – Sada si opet tu, osvežena, tako da moramo da odlučimo šta je tvoj sledeći korak. Brit je sedela zavaljena u stolicu s visokim naslonom i uvrtala krajeve kose oko prstiju. – Razmišljala sam o tome – rekla je polako. – Moraćeš da uradiš malo više od toga. – U Mereditinom glasu osetila se strogost. – Gospodina Savršenog sam napisala za sebe – rekla je Brit kao da Meredit nije ni progovorila. – Nisam imala nikakav plan, nisam razmišljala o likovima, niti o zapletu. Štaviše, svaki put kada sam držala predavanje na Afroditi i videla koliko sam sve pogrešno uradila, čudila sam se kako je knjiga uopšte objavljena, nekmoli kako je postala toliko popularna. – Dušo, bila si veoma uspešan advokat – istakla je Meredit. – Svi kažu kako si užasno ambiciozna. Nije to bilo baš toliko iznenađenje. – Bilo je – reče Brit. – Jer je to nešto sasvim drugačije za mene. Nikada nisam imala ambicija da pišem. Samo da budem uspešna u svom poslu. Gospodin Savršeni je bio samo izlet. – Ako si toliko protiv pisanja, neću te više ubeđivati – rekla je Meredit rezignirano. – To je šteta, a znam da će i Liza En tako misliti jer je uživala priređujući tvoju knjigu. Ali nema svrhe da ti zvocam o nečemu što ne želiš da radiš. Uostalom, ako nisi svim srcem u tome, onda ne vredi. – Ako napišem još jednu knjigu i niko je ne kupi, šta će onda biti? –


upitala je Brit. – Život će ići dalje – odgovorila je Meredit. – Ali svi će biti razočarani – reče Brit. – Svi očekuju od mene da, znaš već, da doprem do srca i duše ljudi, i sve te stvari koje su govorili za Gospodina Savršenog. Stvar je u tome što ja ne znam kako sam to uradila, Meredit. Nisam se trudila da bilo šta dobijem. To se prosto dogodilo. Ako napišem nešto što se ljudima neće svideti, reći će da sam gubitnik, a to ne bih podnela. – Znači, strah od neuspeha te sprečava da uopšte pokušaš? – Nisam to rekla. – Brit ju je sumnjičavo gledala. – Imaš li neku ideju? – Meredit je iznenada shvatila da Brit ovoga puta ne odbacuje ideju o novoj knjizi onako bespogovorno kao što je ranije činila. – Nije to baš ideja – reče Brit s nelagodom – nego nešto o čemu sam razmišljala kod kuće. Kao nekakav svrab koji me neprestano tera da se češem. Ali nije to druga verzija Gospodina Savršenog. – Niko od tebe i ne traži da bude. – Meredit ju je saosećajno pogledala. – Zašto ne bi nešto napisala? I onda, nakon što to pregledam, možemo da proćaskamo o tome. Brit je posegnula za akten-tašnom koju je ponela sa sobom i izvukla svežanj papira. Meredit je zapanjeno pogleda. – Već si počela? – Da – reče Brit nesigurno. – Razmišljala sam i razmišljala, i odjednom sam prosto morala da počnem... Nisam mogla da izdržim. Čekala sam da se čujem s Džefrijem iz stare firme i tražim svoj posao nazad, ali onda sam ovo započela i sada moram da ga završim. Možda će ispasti užasno. Verovatno već jeste užasno, jer uopšte ne liči na Gospodina Savršenog i... – Jedva čekam da ga pročitam. I daću jedan primerak Lizi En, čim se budem vratila – rekla je Meredit sva uzbuđena. – Tako mi je drago, Brit. Stvarno jeste. – Ja sam prestravljena – priznade Brit. – Nemoj da budeš – reče Meredit. – Lako je tebi da kažeš – rekla je Brit i otpila još jedan gutljaj čaja.


Brit je govorila istinu kada je rekla da nije mogla da se suzdrži od ponovnog pisanja. Shvatila je da su za sve to vreme koje je provodila sama kod kuće likovi neprestano nicali u njenoj glavi, tražeći da se njihovi glasovi čuju. Isprva je pomislila da ludi. A onda je sela za laptop, otvorila ga, a reči su pokuljale same od sebe. Bila je i uzbuđena i prestravljena istovremeno, ne znajući tačno šta radi, znajući jedino da mora da ispriča priču, koja se već polako formirala u njenoj glavi. Njen roman govori o dva brata. Vilijam i Ričard su oduvek bili suparnici, gde je Ričard, godinu dana stariji, već u startu pretekao u svemu svog mlađeg brata. Ali Vilijam je onda izrastao u visokog i jakog momka, i počeo s Ričardom da se takmiči na ravnoj nozi. U školi i na fakultetu borili su se za istu poziciju u ragbi timu, te bi ponekad obojica dospeli u ekipu, a nekad bi jedan izvisio. Moto koji su obojica delili glasio je: „Pakost u porazu, osveta u pobedi“, i mada nijedan od njih dvojice nije bio ni pakostan ni osvetoljubiv, pobednik je uvek muštrao gubitnika. Nakon fakulteta, obojica su postali advokati; obojica su se bavili porodičnim pravom i obojica se specijalizovali za brakorazvodne parnice koje su privlačile veliki publicitet, mada za suparničke firme. Brit je uživala da piše o ovoj braći i da se koristi svojim znanjem prava kako bi oblikovala osnovnu priču. Iako su obojica bili odlučni ljudi, u mnogo čemu su se razlikovali. Vilijam je bio nežniji i suptilniji od Ričarda, koji je uvek išao glavom kroz zid. Glavni zaplet romana bio je slučaj razvoda u koji su se obojica upustili. Vilijam je zastupao Persiju, suprugu. Ričard je zastupao Kristofera, supruga. Persija je tvrdila da joj je Kristofer bio neveran. Osim toga, zahtevala je više od polovine njegovog pozamašnog bogatstva, kao i šestocifrenu godišnju sumu za izdržavanje njihove ćerke Kamile, tinejdžerke. Slučaj je privlačio mnogo publiciteta jer je Kristofer u tom trenutku bio najrazmetljiviji i slavni kuvar u Irskoj, sa svojim restoranima u Dablinu, Korku i Gelveju. Imao je i svoj nedeljni televizijski šou i bio konsultant u kuhinjama dva različita hotela. Suparništvo među dvojicom braće, uvek na ivici da izbije na površinu, eskaliralo je tokom tog slučaja. Obojica su žudela za slavom koju bi im


donela prava pogodba postignuta za klijenta. Dodatnu komplikaciju predstavljalo je to što je Vilijam počeo da se zaljubljuje u Persiju, iako je znao da ne bi smeo emotivno da se upliće. Brit je prvih sto stranica napisala u jednom dahu, pokušavajući da oblikuje likove dvojice muškaraca i razloge zbog kojih su toliko suparnički nastrojeni. Obojicu je zavolela – uprkos njihovim stalnim međusobnim sukobima, obojica su bili vrlo blagi ljudi: Vilijam nežan i uviđavan, Ričard pažljiv i pravi zaštitnik. Nije želela da život nijednog od njih krene naopako, ali dok je pisala, znala je da se oluja sprema. Nije brinula čak ni ako Meredit i Lizi En knjiga bude grozna. Morala da je napiše. Ti likovi su počeli da preuzimaju kontrolu nad njenim životom. Želela je da što više sazna o njima i onome što ih pokreće, a i želela je da bude ta koja će razrešiti sve te sporne stvari koje postoje između Ričarda i Vilijama. Zasad nije bila sigurna kako će to uraditi. Ali je znala da hoće. Želela je da na isti način reši sporna pitanja u vezi s Leom Tajlerom. Zatreptala je na ovu poslednju misao, koja ju je zastrašila. Bilo je to prvi put otkako su otišle s Afrodite da joj je Leo Tajler pao na pamet. Pa, ako izuzme razmišljanje o njemu prilikom razgledanja nekih slika s putovanja i kada je naišla na fotografiju njega i Pipin u jednom tračerskom časopisu. To su bile prilike kada je bila primorana da pomisli na njega. Inače uopšte nije sebi dozvoljavala da razmišlja o njemu. A sada je gledala u ekran računara pred sobom, pitajući se da li je inspiraciju za svoju zavađenu braću nesvesno našla u Leu i Donalu. Ne čini joj se da je tako. Ali kako može biti sigurna u to? Ništa slično ne postoji u priči o Vilijamu i Ričardu. Nijednom od dvojice braće nije suđeno da grozno skonča u saobraćajnoj nesreći. Persija će prebroditi razvod – mada Brit nije sigurna da li će to s njene tačke gledišta biti željen ishod događaja. Dvojica braće. Ali priča nije ni nalik onoj o Leu i njegovom bratu. Ni izdaleka. Pa, zašto su je onda oni naveli da pomisli na Lea? Odmahnula je glavom ozlojeđeno. Želela je da prestane da misli na njega i vrati se Vilijamu i Ričardu. Da se vrati uređivanju njihovih života. Osim toga, Leo je mnogo toga rešio sam, time što je zaprosio Pipin. Naravno, Brit ne bi to tako uredila kad bi pisala priču o njemu. Ali on je to


želeo. I nema svrhe da uopšte misli kako bi mogla, ili kako bi trebalo, da se petlja u njegov život (a kako bi uopšte i mogla?, upitala se), jer to što radi samo je njegova stvar i nema nikakve veze s njom, ma koliko ona želela da mu pomogne. Ma ja uopšte i ne želim da mu pomognem, promrmljala je sebi u bradu dok je gledala kroz ekran. Nemam oko čega da mu pomažem. On je već doneo odluku kako će nastaviti dalje, i tu više nema priče. A opet, koliko god često to sebi govorila, kada bi završila pisanje za taj dan, nije mogla prestati da razmišlja o njemu i Pipin, o njegovoj dramatičnoj prosidbi na balu, neprestano se pitajući da li će im taj njegov romantični gest biti dovoljan za ceo život. Da li će osećanja koja imaju jedno prema drugom preživeti prelazak iz romantikom natopljene atmosfere na Afroditi i u banalnu svakodnevicu koja podrazumeva život na kopnu? Da li Leo vidi Pipin kao zamenu za svoju bivšu verenicu? Da li Pipin veruje da je to što je ugrabila Lea samo po sebi uspeh? Nije razumela zašto su je ta pitanja odjednom preplavila, ali jesu. Bila je ljuta na sebe što o tome toliko razmišlja, što toliko značaja pridaje ljudima koje, po svemu sudeći (i uprkos Ajlininom preterano oduševljenom pozivu na venčanje), više nikada u životu neće videti. Ali nije mogla da se obuzda. Razmišljala je o Leu i Pipin na isti način na koji je ponekad mislila o svojim klijentima. Imajući potrebu da sazna njihove motive. Imajući potrebu da zna šta su im ciljevi, šta bi ih usrećilo i, konačno, šta su sve zapravo trpeli. Još nije rastumačila sebi zašto je uopšte pomislila da njih dvoje nisu dobar par. Rekla je sebi da je to zbog toga što Leo deluje kao čovek daleko veće dubine nego Pipin, koju je procenila kao površnu i pomalo budalastu. Ali znala je da im pridaje stereotipne karakteristike. Ona je sve modele smatrala fuficama bez mozga, pa nije bilo razloga da o Pipin razmišlja drugačije. A što se Lea tiče – pa, očigledno ju je privukla njegova tragično okončana veza s Vanesom. Razumela se ona u propale veze. Već je imala jednu takvu i, hvala na pitanju, znala je kako to izgleda. Ali bio je tu i deo nje, a prepoznala ga je dok je kasnije besano ležala u svom velikom krevetu, koji je neprestano pitao da li se sve to dešava jer je, duboko u sebi, pomislila da su se ona i Leo nekako povezali. Zato što joj se


zbog njega okretalo u stomaku. Zato što je on tako rezervisan i nepristupačan, isto kao i ona. A opet, kada je ta misao isplivala na površinu, nasmejala se sama sebi i rekla da su na nju očigledno uticali krstarenje povodom Dana zaljubljenih i sva ona srca, baloni i Kupidoni na svakom ćošku. Znala je da nije sposobna ni za kakvu vezu, ni sa kim. Ponajmanje, dodala je u sebi, s nekim ko, poput Lea Tajlera, vuče sa sobom takav emocionalni teret. Niko njoj ne treba. Niko joj nije trebao otkako je krenula u školu, kada joj se onaj mali Berni Kesin rugao što je previsoka za njihov razred i rekao da nikada neće imati prijatelje. Berni je nekako uspeo da sve ostale okrene protiv nje, uključujući i Meri Birn, koja je sedela s Brit u klupi. Tada je Brit stvorila Stefi, izmišljenu prijateljicu koja je toliko dugo bila uz nju. To njeno otuđivanje od razreda nije, u stvari, dugo ni trajalo (Berni Kesin je bio siledžija koji se na kraju okomio na nekog drugog i napustio ih pre završetka prvog polugodišta, na opšte olakšanje i nastavnika i učenika), ali je bilo veoma bolno. Brit je s vremenom stekla nove prijatelje. Alo to iskustvo u njoj nikada nije izbledelo, i zato sada nije volela da zavisi od drugih. A kada je spustila gard i dozvolila sebi da postane zavisna od Ralfa, sve je ponovo krenulo nizbrdo. I mada se otada viđala s drugim muškarcima, nije želela da se veže ni za jednog od njih. Nije nagradu smatrala vrednom rizika. U pravu sam što ne dozvoljavam da ponovo prođem kroz sve to, govorila je sebi. I uopšte ne znam zašto razmišljam o muškarcima onako kao što rade žene kad se pitaju da li će završiti ispred televizora i gledati tugaljive filmove subotom uveče, u društvu boce šardonea kao jedine utehe. Ja nikada nisam želela da postanem takva. Uvek mi je bilo mnogo bolje samoj. Ali kada sad razmišljam o ljubavi... kada razmišljam o sebi i Leu i Pipin... pa, definitivno se oseća uticaj Afroditinih koktela s rumom i večeri pod zvezdama. To nije stvarno. Prava ljubav nije stvarna. To je samo naša izmišljotina. I što pre izbacim iz glave tu besmislenu priču o Leu Tajleru – koja, da pribeležim, nema veze s ljubavlju jer ne možeš voleti nekog koga zapravo ne poznaješ – tim bolje. Osim toga, podsetila se, na Afroditi nije mnogo ni razmišljala o njemu, a


tamo ga je viđala sve vreme. Naravno, iskusila je ono treperenje od glave do pete, ali svega nekoliko puta i u velikim razmacima. Zapravo je on bio samo pristojan momak koga je život gadno ojadio, a sa čime se on izborio na način koji su muškarci davno ustanovili: kresnuvši ribu s velikim sisama. I tako, kada se sve uzme u obzir, on se i ne razlikuje mnogo od svih ostalih muškaraca s kojima je Brit imala posla, te je mnogo bolje ne osećati nikakvu povezanost s njim.


21. Mesto: Dablin Vreme: oblačno; vetar: istočni, brzine 5 km/h; temperatura: 12°; pritisak: 1021,1mb Leo je stajao pored aparata za vodu kada je Karen Kenedi izašla iz jedne od prostorija za sastanke sa zidovima obloženim drvetom. Još od dana kada je prasnuo na nju kako je Vanesa prošlost a njegova koleginica ga pogledala kao da je bezosećajni kreten, nije se osećao prijatno u Kareninom društvu. Napunio je malu plastičnu čašu hladnom vodom i ponadao se da će ga ona ignorisati. – Zdravo, Leo – rekla je, ispitivački ga gledajući svojim sivim očima. – Kako si? – Odlično, hvala na pitanju – rekao je. – Čula sam vesti. Čestitam. – Hvala – reče Leo ponovo. – To je fantastično – reče Karen. – Nakon svega što se dogodilo, baš mi je drago. Mora da ti je bilo veoma teško pre toga. – Bio je to težak period – rekao je. Nikada pre nije mogao na taj način da govori o Vanesinoj smrti. Nikada nije bio u stanju da kaže koliko mu je to teško palo. – Naravno da jeste – reče Karen. – Svi smo to znali. Zaista smo iskreno žalili s tobom. Ali divno je videti da si ponovo dobro. A ta veridba – toliko je romantična! – Široko mu se nasmešila i on joj uzvrati osmeh. Kako je to čudno, pomislio je kada je uvideo da se smeši. Ponovo ga je obuzeo onaj osećaj kao da se led unutar njega otapa, kao da mu se život vraća u utrnulo telo. – Moramo svi negde da odemo i proslavimo – reče Karen. – I da upoznamo tvoju prelepu verenicu. Leo klimnu glavom. Pipin je rekla otprilike istu stvar. Da naprave zabavu, predložila je, i proslave veridbu. Gomila ljudi će doći i moći će


veče da pretvore u pravi medijski događaj. Leo nije bio siguran da želi veridbu da pretvori u medijski događaj, ali njene oči bi se sjajile od uzbuđenja i on je znao da će joj dopustiti zabavu kakvu god želi, jer je bilo dobro znati da ponovo neko može zbog njega tako da se oseća. – Kada ću je upoznati? – zapitkivao je Majk. – Ne možeš da skrivaš takvu devojku! Ne od svojih drugara, u svakom slučaju. Video sam jednu vašu fotku sa žurke u Kristalu. Super ste izgledali. A što se nje tiče – opa! – Prelepa je, zar ne? – Leo je bio zadovoljan. – Pa, sve što mogu da kažem jeste da sam ti rekao da malo izađeš među svet, ali nisam ni pomislio da ćeš ubosti džekpot! – Majk se smejao. – Drago mi je da tajlerovske fore još uvek prolaze. – Nisu mi bile potrebne fore – reče Leo samozadovoljno. – Ona je mene startovala. – Uh, čoveče. – Majk kao da mu je zavideo. – Ne želim ni da znam. Ispada da sam ja izvukao kraću šibicu. Pa kakva je? – Video si slike – reče Leo. – Ma ne to, budalo. – Majk munu prijatelja u rebra. – Kakva je onako, kao osoba? Leo se iznenadio. – Kao osoba? – rekao je posprdnim tonom. – Kad je tebe bilo briga kakva je neka ženska osoba? – Pa zanima me – reče Majk. – Budući da je tako strava riba i sve to. Da li je samo glupa plavuša ili je baš bistra? – Za početak, ona je brineta – podsetio je Leo svog druga. – I... pa, slatka je. – Slatka? – Majk razvuče osmeh. – Pa, jeste – reče Leo. – Brine se o meni. Želi da budem srećan. Nije komplikovana. Majk podiže jednu obrvu. – Nije komplikovana? – Hoćeš li da prestaneš s tim? – upita Leo ljutito. – Samo ponavljaš za mnom. Ona je slatka, nimalo komplikovana osoba i voli me. I najzgodnija je ženska s kojom sam ikad u životu izašao. Neviđeno sam imao sreće što sam je našao. – E, tu se slažem s tobom – reče Majk. – A i polovina Irske.


– Odlično. – Leo otpi gutljaj iz svoje krigle. – I, kakav je bio ostatak putovanja? – upita Majk. – Jesi li upoznao još neke žene koje bi poželele očajnog momka tridesetih godina sa smislom za humor i u potrazi za ozbiljnom vezom? Leo se nasmeši. – Ozbiljnom vezom? Ti? Misliš ozbiljnijom od nekoliko nedelja? – Ne postajem mlađi s godinama – reče Majk tugaljivo. – Vreme je da razmišljam o tome kako ću se skrasiti, s pravom devojkom. – Kao što sam ti već rekao, nije to putovanje na kome možeš da sretneš gomilu slobodnih žena – reče Leo. – Jedine preostale sam ti već spomenuo u imejlu. Majk otpi gutljaj iz svoje krigle. Dvojica drugara su se sastala u svom omiljenom baru jer tu mogu da gledaju fudbal, ali do tada od fudbala nisu ništa videli, jer je Majk propitivao Lea o krstarenju i o Pipin. – Kraljica sentimentalnog pisanija i njena sestra? Nekako se ne vidim u tome. Jesi li siguran da nije bilo još nekog? – Bojim se da nije – reče Leo. – Ali Kraljica Sentimentalnosti i njena sestra su zanimljive osobe. Majk ga pogleda. – U kom smislu zanimljive? – Pa, drugačije su. A Kraljica Sentimentalnosti uopšte nije toliko sentimentalna, što je krajnje neverovatno nakon što pročitaš njenu knjigu. U početku je u stvari bila prilično hladna, iako se na kraju pripitomila. Mislim da bi ti se dopalo kako joj sestra zvuči. – Rekao si da je opičena. – Tačno. Ali je zabavna. – Vredi li upoznavanja? – upita Majk. – Imaš njen broj? – Kraljica ima svoju internet adresu. – Leo je govorio polako. – Sestra ima dete... – Ide u paketu? – Majk odmahnu glavom. – Nadam se da ću naći žensku koja ne želi decu, da budem iskren. Ne podnosim klince. – Dakle, u tom slučaju, otpadaju i Opičena i Kraljica – reče Leo. – Znaš, ne bih da ih zovem tako. Mija je vrlo prijatna, a i Brit je kad je malo bolje upoznaš. Nekako je... pronicljiva. Majk ga zamišljeno pogleda. – A u šta je to proniknula?


– Pogodila je – reče Leo. – Za Vanesu. – Šta! – Majk je bio zapanjen. – Pitala me je da li mi je devojka umrla. – E, brate, to je već jezivo. – Nije pitala na jeziv način. Samo je rekla. – Da nije ona jedna od onih vidovitih? Nije joj knjiga valjda o ljubavi posle smrti ili tako nešto? – Naravno da nije – rekao je Leo nestrpljivo. – Nije bilo tako. A onda se nekako činilo da... – Glas mu utihnu. – Šta? – Ma ne znam. – Leo slegnu ramenima. – Nikada nisam upoznao nekog takvog. S njom nikada ne ispadne ono što očekuješ. – Pa, nisam siguran da mi bilo šta od toga odgovara – rekao je Majk nakon još jednog gutljaja piva. – Samohrana majka i strašna kraljica romantike. Jok, Leo, prijatelju moj. Smotao si jedinu pristojnu varijantu. Sočnu manekenku s raskošnim poprsjem. – Ne sviđa se ona meni samo zbog poprsja – usprotivi se Leo. – Ali kladim se da ono pomaže – reče Majk i mahnu barmenu, poručivši još dve krigle. Brit je zavrnula slavinu i izašla iz tuš-kabine, obmotala peškir oko sebe, a u drugi uvila kosu. Bilo je pola sedam ujutru, mada nije morala da bude budna toliko rano, ali je u poslednjih nekoliko nedelja otkrila da joj pisanje najbolje ide rano ujutru. A volela je da istuširana i obučena sedi za stolom u svojoj maloj dnevnoj sobi i radi. Pisanje Gospodina Savršenog išlo je drugačije – tada je pisala noću, nakon dana provedenog u kancelariji, sedeći uspravljena u krevetu s laptopom postavljenim na kolena. Ali ovaj novootkriveni način joj je više odgovarao. Bilo je lakše rešavati probleme likova rano ujutru. Uspostavila je dnevnu rutinu: tuširanje, doručak uz slušanje vesti, sušenje kose, oblačenje, a potom otvaranje laptopa i pisanje. Međutim – i to ju je vrlo zabrinjavalo – poslednje nedelje, iako su joj likovi već bili oformljeni u glavi, nikako nije uspevala da ih prenese na papir. Užasavala ju je pomisao da ima spisateljsku blokadu. Nije dotada zapravo ni znala šta je spisateljska blokada (na kraju, ona i nije pravi pisac;


ona je samo advokat koji se pravi da je pisac), ali ako to podrazumeva više praznog zurenja u zid nego napredovanja s pričom, onda je možda upravo to pošlo naopako u njenom slučaju. Ili je možda pošlo naopako jer Vilijam, Ričard i Persija upropašćavaju njenu brižljivo isplaniranu knjigu postupajući onako kako ona ne očekuje od njih. Ričard, čiji je brak u škripcu zbog previše posvećivanja poslu, počinje da sumnja da njegova žena Nanet ima ljubavnika. To počinje da utiče na njegov učinak na poslu, i na njegov učinak u krevetu. Ne želi da je suoči sa svojim sumnjama, ali ne može ni da ih izbaci iz glave. Brit je scene između Ričarda i Nanet napisala munjevitom brzinom, paleći tastaturu dok je prenosila svoje ideje na ekran. Ali onda se zaglavila, bez ideje šta dalje, jer su Nanetina pretpostavljena preljuba i svađa između Vilijama i Persije oko brakorazvodne nagodbe došli niotkuda i ona nije znala šta će se dalje dogoditi. Sada, u svojoj prastaroj trenerci i isto tako prastarom vunenom d��emperu, sišla je dole kako bi prešla na drugi deo svog jutarnjeg rituala – doručak u obliku babane i jogurta i šoljice ekstrajake kafe iz aparata najnovije generacije koji je sebi kupila – sve vreme razmišljajući o sve zamršenijim životima dvojice braće, i pitajući se šta da radi dalje s njima. Uključila je radio, onda iseckala bananu i prelila je jogurtom, a onda odnela doručak na sto dok je čekala da se kafa procedi. Misli su joj još uvek bile obuzete likovima kad je sela na stolicu i gotovo istog sekunda odskočila s nje. Barica vode bila je na stolici, kao i na podu ispod stola, shvatila je. Podigla je pogled i ugledala zloslutnu mrlju na plafonu. A onda se aparat za kafu oglasio jednim „bang“, i stao, tek do polovine napunivši šoljicu kafom. – Dođavola – rekla je i otišla da presvuče mokar donji deo trenerke pre nego što je pozvala pomoć. Vodoinstalater koji je došao kasnije prepodne rekao joj je da kadica za tuš mora da se skine. Mada je, iskreno govoreći, dodao je, ionako verovatno vreme da razmisli o novoj. Na površini ove postoji pukotina i stvar će se samo pogoršati, tako da šta god on uradio, to će biti samo privremeno rešenje. Ubrzo potom se pojavio električar, i prošetao po kući neprestano


cokćući i povremeno odmahujući glavom, tako da je Brit znala da će biti mnogo posla oko nalaženja izvora problema. Dok je čeprkao po instalacijama, Brit je stala naslonjena na zid kupatila i zurila u tuš-kabinu. Već se videlo da je pohabana i stara, prljava od naslaga kamenca. Pitala se koliko bi jednostavno bilo ugraditi novu. – Dovoljno jednostavno – rekao je vodoinstalater kad ga je to pitala. – Ali zašto da uradite samo to? Čini mi se da je pravo vreme da potpuno obnovite kupatilo. Pokušala je da se ne oseti uvređenom kad je električar provirio kroz vrata i rekao joj da bi mogao da reši njene najhitnije probleme sa strujom, ali da cela kuća vapi za novim instalacijama, što pre to bolje. Osetivši se kao u nekakvoj horor verziji emisije Uradi sam, Brit je obojici majstora rekla da će ih naknadno obavestiti o daljim poduhvatima. Čim su otišli, porazmislila je o svom kupatilu i odlučila da ode do radnje koju je vodionstalater preporučio, da pogleda imaju li štogod da izvuče njeno kupatilo iz vremenske rupe u koju je očigledno upalo. Možda bih, pomislila je zatvarajući vrata sa sobom, mogla da ubacim scenu u kupatilu u svoju knjigu. Uz mnogo pene za kupanje, mirišljavih ulja i mekih vrućih peškira. (Tu scenu s mekim peškirima već je doživela na Afroditi, gde su peškiri uvek bili topli i meki.) Ali ko bi se našao u toj sceni, pitala se. Nanet i Ričard? Nanet i čovek s kojim je razmišljala da se u upusti u vanbračnu vezu? Vilijam i Persija? Persija i Kristijan – zato što su se sastali na neočekivano koketnoj večeri u Kristijanovom najnovijem restoranu? Šta je najbolje za njih, pitala se. Šta je ispravno? Oni nisu stvarni ljudi, oštro je opomenula sebe. Mogu da radim šta god hoću s njima. Ali znala je da ne može. Znala je da oni vuku konce. Samo se nadala da znaju šta rade.


22. Mesto: Sijera Bonita, Kosta del Sol, Španija Vreme: vedro; vetar: južni, brzine 3 km/h; temperatura: 21°; pritisak: 1010,2mb Mija je sedela na stepeništu svoje verande i posmatrala dolinu koja se pružala prema moru vidljivom jedino u obliku tanke srebrnastoplave linije na horizontu. Nežni povetarac jurio je osušene latice bugenvilije preko pločica, a viseće zvončiće od školjki okačene na jedan od stubova terase nežno je ljuljao vetar. Sunce se probijalo kroz procvetale puzavice i drugo zelenilo koje je prekrivalo krov verande, milujući joj noge i grejući ramena. Povremeni pseći lavež prolomio bi se tromim jutarnjim vazduhom. Pas je pripadao porodici Ferero s druge strane doline i uvek je lajao kada bi Hoze Ferero prilazio autom kući. Mija je sačekala zvuk zatvaranja vrata džipa, potom provalu oduševljenog Pepeovog lajanja, a onda tišinu kad je pas otpratio svog gazdu unutra. Dolina je ponovo utihnula. U to doba godine još nema posetilaca apartmana Karmen Kolanž, koji uživaju u skakanju u bazen azurnoplave boje i vrište od sreće. Sijera Bonita još ne vrvi od života, mada mnogi meštani, uključujući i Miju, uživaju u gradu baš kakav je sada. A opet, iz nekog besmislenog razloga, osetila je kako joj se oči pune suzama. Rekla je sebi da je to zbog predela koji se pred njom pruža – zelenilo doline, plavetnilo neba i zlatno sunce – koji je toliko divan da joj se srce steže. Ali nije samo to bilo u pitanju. Pravi razlog je što je bila na tako prelepom mestu, a nije imala nikoga s kim to može da podeli. Budalasto je biti uznemiren zbog takve stvari, rekla je u sebi, jer je tog jutra bila presrećna što je vozila Alegru u vrtić i znala da će je Ana Fernandez pokupiti i odvesti je na rođendansku žurku svoje ćerke Loli. Alegra će kući doći tek kasnije, i Miji je bilo drago što ima ceo dan samo za sebe. Planirala je da se odveze do Malage i ode u kupovinu, možda nešto pojede u blizini obale, ali kada se vratila u vilu, shvatila je da je sve


prašnjavo i da je čeka temeljno čišćenje. Iznenađena svojom naglom potrebom da se baci na kućne poslove, ali i srećna jer joj se sređivanje kuće inače nije mililo, prionula je na posao pripremivši toplu vodu, vosak za poliranje i krpe od mikrofibera, potpuno zaboravivši na Malagu. A onda, dok je ispirala krpe, pozvao ju je Serđo iz gradskog veća, koji ju je obavestio da će s časovima engleskog jezika početi tek kasnije u toku godine, da su trenutno previše zauzeti drugim projektima, ali da će je on ponovo pozvati krajem leta. Žao mu je, rekao je, ako joj je to napravilo problem. Ona je odgovorila da nije i da će joj biti drago da se vrati na jesen, a onda je spustila Serđu slušalicu, ne dozvolivši mu da čuje uznemirenost u njenom glasu, jer joj je taj posao u veću preko potreban. Morala je da radi i zarađuje novac, i šta će, kog đavola, sada da radi? Kada se doselila u grad, radila je u baru, ali ma šta Poli govorila u to vreme, bio je to vrlo nezgodan posao za majku malog deteta. Imala je sreće, doduše, jer joj je tada bio ponuđen posao na određeno vreme u jednoj umetničkoj galeriji, gde joj je radno vreme mnogo više odgovaralo i gde je veoma uživala. Iako je bila sigurna da će uskoro nešto pronaći, Mija je znala da ne može priuštiti sebi da dugo bude bez posla. Kiriju za vilu i osiguranje auta trebalo je platiti narednog meseca, a tu su bili i račun za vodu, račun za struju, i... Zašto sam tako loša u ovome, upitala se Mija. Zašto ne mogu bolje da se snađem? Naslonila se bradom na kolena i zagledala u dolinu, pokušavajući da ne paniči. Uspevala je da se izvuče u prošlosti, uspeće i sada. Nema razloga da joj srce ovako ubrzano i nervozno lupa samo zato što razmišlja o novcu. Poželela je da je sačuvala više od onog novca koji joj je Brit dala, umesto što ga je trošila na majice u svakoj luci i na ostale poklone za Alegru, ali u čemu je svrha novca, upitala se, ako ne da se potroši (barem povremeno) na lepe stvari? Nikada ranije joj nije trebao novac da bi bila srećna. Nije joj ni sada potreban kako bi bila srećna, mada bi joj malo keša svakako smanjilo nivo stresa. Mija obrisa suze s obraza. Stvar je u tome, priznala je sebi, što se uopšte nije radilo o novcu. Već o nečemu mnogo temeljnijem.


Otkako su se vratile iz Irske, Alegra je stalno pitala zašto nemaju nintendo, i zašto ona nema braću poput Luka i Barnija, i zašto tata ne živi s njima kao što Džejms živi sa Sarom. Mija je rekla da tate ne žive uvek s decom, a Alegra je prkosno isturila bradu i rekla da i te kako žive, i da Lukov i Barnijev tata živi s njima, što je i najvažnije, i gde je njen tata? Zar on nju ne voli? Kako je Mija trebalo da odgovori na to pitanje? Mogla je da kaže jedino da je tata svakako voli, ali onda je Alegra htela da zna zašto nije tu, ako je voli. Mnogo je insistirala na tome. Kao i na prokletom nintendu! Mada je nintendo bio Mijina najmanja briga. Mija je pretpostavila da je zbog takvih trenutaka Brit insistirala na tome da Aleho treba da zna za Alegru. Kako bi se osećao, zapitala se Mija, da zna kako ona ovde paniči zbog osiguranja za auto i kiriju za naredni mesec, i kako je zahvalna što je uveče dovoljno toplo da ne mora dodatno da zagreva kuću, ali ne toliko toplo jer mora da uključuje klimu? Alegra zaslužuje više, pomisli Mija. Zaslužuje majku koja će se valjano brinuti o njoj. I možda zaslužuje i oca koji zna da ona postoji. Ali da bi on saznao za Alegru, Mija bi morala da prouzrokuje probleme u njegovoj porodici. Pustila ga je baš zato što nije želela to da radi. Mija zamisli Aleha. Kod svoje kuće, s Belen i njihovim detetom, kako sede na verandi (mnogo većoj verandi) i gledaju na Sijera Nevadu. Mija nije znala da li imaju dečaka ili devojčicu. Bilo je nemoguće videti bebu onda na trgu u Granadi, gde su se Aleho i Belen smejali i šalili, kada se Belen nagnula prema kolicima da namesti bebin prekrivač. Očigledno su, s gorčinom je tada mislila o tome, sve probleme stavili iza sebe. Delovali su srećno zajedno. Belenina trudnoća je sve promenila. Čvrsto je zatvorila oči i obrisala preostale suze, pitajući se zbog čega tačno plače. Jer otkako se vratila s krstarenja, sve dosad nije osetila tu pustoš koja bi je ponekad obuzela kad ostane sama. Kad god bi se osetila usamljenom, pomislila bi na Stiva Šoa i na to kako ju je poljubio, i kako je učinio da se odjednom ponovo oseti živom. I premda nije verovala ni reč od onoga što joj je rekao, ipak je bilo lepo znati da ima muškaraca koji je i dalje smatraju privlačnom i koji žele da je poljube i koji – pre svega – nisu Aleho. Misleći na Stiva, prestala je da razmišlja o Alehu. Ali danas su se


njene misli ponovo vratile njemu. Možda ju je Aleho ipak voleo. Ko bi to znao? Ali ta ljubav se dogodila na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, i sada je Belen živela životom kome se Mija nadala. (Pa, nije se nadala baš takvom životu. Mija je znala da Belen i Aleho žive životom vrlo različitim od onog kakav je ona očekivala da će s njim imati. Ima tu još stvari koje je krio od mene, pomislila je gorko. Još stvari za koje nije želeo da ih njegova ljubavnica zna.) Glavni razlog što je došla da živi u Španiju i Sijera Bonitu bio je njegova blizina. Nije tačno otkrila zašto je mislila da bi život blizu njega bio dobra stvar, pošto je bila odlučila da ga više nikada ne vidi. Ali tešilo ju je saznanje da se on, budući otac njenog deteta, nalazi u istoj zemlji. Bilo bi besmisleno sada mu reći za Alegru, šta god Brit mislila o tome. Brit sagledava stvari s pravne tačke gledišta. Ne zna kako je to voleti nekog kao što je Mija volela Aleha, i da se sve to potom pretvori u prah i pepeo. Mija se namršti na tu pomisao, jer je, naravno, i Brit gledala kako joj se ljubav raspada. Možda je stvar u nama, pomislila je. Možda devojke Makdona prosto ne umeju da zadrže čoveka. Ljutito je frknula. Sasvim bi dobro prošle s pravim čovekom, naravno da bi. Ralf i Aleho su bili pogrešni muškarci, to je sve. U svakom slučaju, pomisli Mija, ako bi mu rekla za Alegru, da li bi joj izašao u susret, ili bi samo pobesneo što je uopšte kontaktirala s njim? Da li bi pomislio da ima neki skriveni motiv kad mu govori o njoj? I da li bi bio u pravu? Mija skloni jedan list iz kose i uzdahnu. Naravno, tu leži problem. U tom skrivenom motivu. Zašto bi se žena koju je poznavao tako kratko u nekom prethodnom životu odjednom pojavila niotkuda i zagorčala mu život? Zapitao bi se šta zapravo hoće od njega. Kakav joj je cilj na duge staze. Pomislio bi da je u Alegri uočila potencijalni izvor novca, način da mu naplati za sve. Ne bi mogla ni da ga krivi ako bi mu tako nešto palo na pamet. Da je na njegovom mestu, i ona bi isto mislila. A opet, pomislila je obuhvativši šakama zalutali cvet bugenvilije, nije imala prava Alegri da uskraćuje potencijalnu dobrobit koju bi Aleho mogao da joj pruži zbog neke pogrešne predstave o tome šta je ispravno učiniti


zbog njegovog braka! A da li je možda sebična, kao što joj je Brit rekla, jer Alehu ništa nije rekla? Mislila je da ispravno postupa. Ali ako i jeste, da li je to činila iz potpuno pogrešnog razloga? Za vreme dok je bila u Gvatemali, nije znala da je kompanija za koju je Aleho radio zapravo podružnica mnogo veće španske korporacije. Tijera Mundo, majka kompanija, specijalizovana je za tehnologije zaštite životne sredine, a njen osnivač Ernesto Ariza, jedan je od najbogatijih ljudi u Španiji, koji se redovno pojavljuje u poslovnim, a ponekad i u društvenim rubrikama novina. Svako je u Španiji čuo za Ernesta Arizu. Ernesto Ariza je Alehov otac. Nikada ne bi pogodila da je Aleho, sa svojom dugom kosom, širokim košuljama i izbledelim farmerkama, sa svojim opuštenim stavom prema životu i strašću prema poslu, sin nekoga ko je na stalnoj listi „najbogatijih u Španiji“. Kristijan joj je obelodanio tu informaciju nekoliko dana nakon što su Aleho i Belen krenuli za Los Anđeles. – Aleho je izvrstan geolog i obožava svoj posao – rekao je Kristijan dok su delili porciju tapasa zajedno s Per-Henrikom i Vivi u jednoj ležernoj kantini blizu Centralnog parka – ali znam da se Ernesto nada da će Aleho naposletku preuzeti menadžersku ulogu u Tijera Mundu, zajedno s bratom i sestrom, Davidom i Terezom. – Možda bi mogao da preuzme i kompaniju za geologiju – nagovestila je Vivi, pogledavši u Miju. – Možda. – Kristijan slegnu ramenima. – Ali to nije u prvom planu Arizove imperije. Tehnologija zaštite životne sredine industrija je koja raste i vredi mnogo novca. Aleho će se na kraju verovatno prebaciti na rad na tom polju. Na kraju, Tijera Mundo je baš „zelena“ kompanija. Pomagao bi u zaštiti sredine, što je ionako blisko onome u čemu on sebe nalazi. Ernesto je vrlo voljan da pušta svoju decu da se bave onim što žele, ali na kraju ih uvek vraća nazad. David je u odboru. Tereza je na čelu odeljenja za istraživanja. Aleho je najmlađi, tako da mu je Ernesto najviše popuštao. Ali na kraju će se i on naći u timu za menadžment. A i sada kada će Belen roditi bebu... – nastavi Kristijan – ... pa, to menja celu situaciju. Tačno, pomisli Mija. Stvari su se već promenile. – Dobar je spoj tu napravljen – dodao je stavivši maslinu u usta. –


Tijera Mundo i Banko del Vale. – Banko del Vale? – Mija ga je ispitivački gledala. – Belenina porodica je bila vlasnik firme – objasnio je Kristijan. – Preuzela ju je jedna od velikih banaka u Španiji pre nekoliko godina, ali članovi porodice su i dalje vlasnici akcija. – Znači i ona se valja u parama? Kristijan se široko nasmeši. – Više nego što će Aleho ikada. Riverasovi su stari bogataši. Arize su sitne ribe. – Tako dakle – reče Mija, shvativši tog trenutka da su veze između Aleha i njegove žene previše čvrste da bi ona mogla da ih raskine. – Sada mi je jasno. Znači, ako bi rekla Alehu za njihovu ćerku, to bi delovalo kao da ga juri zbog njegovih para. Jedna nikogovićka koja je zatrudnela kako bi se dokopala novca Ariza, kao i Beleninog. Ne trebaju njoj njegove proklete pare. Čak ni za Alegru. Nije sve u novcu. Na kraju, njime se ne može kupiti sreća. Ali bez njega se ne može postaviti hrana na sto, pomislila je. I on obezbeđuje obrazovanje i prilike, a ona nema pravo da Alegri to oduzme, ako je Aleho voljan da joj to obezbedi. Trljala je oči vrhovima prstiju. Volela bi da zna šta je najbolje učiniti. Ustala je i ušla u vilu. Sagrađena je 1960, s tradicionalnim u belo okrečenim zidovima i istovetnim jednostavnim podnim pločicama od terakote, kako unutra tako i na verandi. I nameštaj je uglavnom bio tradicionalan: stolice od borovine sa sedalom od ratana i visokim naslonom, veliki sto od istog drveta s fiokama, kao i (netradicionalni) mek narandžasti divan na kome su i Mija i Alegra volele da se sklupčaju predveče, kad temperatura padne. Lokalni bilten stajao je na stolu. Prodaje ga panaderia,13 gde je Mija kupila svež hleb nakon što je ostavila Alegru u vrtiću. U njemu je bilo pregršt informacija o događanjima u gradu (u Sijera Boniti se održavaju mnogobrojni festivali; meštani uživaju u slavlju kad god mogu, i traže i najmanji izgovor za proslavu), a tu je bila i uobičajena lista važnih telefona i reklama lokalnih firmi. Mija ih pregleda sve, tražeći nešto što bi joj odgovaralo. Bilo je lakše nešto pronaći leti, kad je grad prepun turista i ima posla svake vrste, praktično za svakog kome treba posao. Ali


sezona još nije počela, a osim toga, Mija je i dalje morala da razmisli o izdržavanju Alegre. Kako li se druge samohrane majke snalaze, zapitala se dok je preskakala poslove koji joj nisu odgovarali. Jesam li ja nešto posebno nesposobna? Ili sam samo luda što pokušavam sve sama da izguram, baš kao što mama misli? Kasnije u toku večeri ponovo je prošla kroz rubrike za poslove, nakon što su ona i Alegra zajedno večerale i čavrljale o Lolinoj rođendanskoj žurki i tome kako je bilo zabavno. Bio je tu i mađioničar, pričala je Alegra s oduševljenjem, koji je imao magične igračke za sve. Zar ne bi bilo divno, rekla je, kad bi mogao i za njen rođendan da dođe? Mija se nasmešila i rekla da bi; ponadala se da će do rođendana, koji je za nekoliko meseci, već zaboraviti na mađioničara. Mada je sumnjala u to. Alegra je imala dobro pamćenje. I mada je bila srećna što se njena ćerka lepo provela na Lolinoj zabavi, Mija bi više volela da Ana nije unajmila zabavljača. Dečji rođendani su u Sijera Boniti obično jednostavni. Dovođenje mađioničara mnogo povećava ulog. Nije preskočila nijedan posao u biltenu. Ponovo je osetila strah u stomaku. Nikada nije bila u situaciji da nema izgleda za posao. Uvek bi nešto naišlo. Ali sada je osećala kao da visi s litice držeći se vrhovima prstiju. I bila je prestravljena da će pasti. Telefon je zazvonio, podsetivši je da će i račun za Telefoniku uskoro stići. – Ćao – reče Brit. – Kako ide? – Fino – odgovori Mija, iznenađena što je sestra zove. Samo su se jednom čule otkako se Mija vratila u Španiju, mada joj je Brit poslala nekoliko fotografija s putovanja i prosledila imejl od Stiva Šoa, u kome se zahvaljivao Brit za odlična predavanja i tražio Mijinu imejl adresu, pošto je nije imao. Brit mu je nije odmah poslala jer je htela prvo da proveri da li se Mija s tim slaže. Završila je svoj imejl s „Paaa???“, ali je Mija odgovorila da je prilično sigurna kako je Stiv Šo verovatno dosad već našao neku drugu putnicu i da se ne trudi da mu šalje njenu adresu. – Pitala sam se da li bi mogla ponovo da mi pomogneš oko nečeg – reče


Brit. – Ponovo neko krstarenje? – Mija se nasmeja. – Jesu li svi bili toliko očarani tobom da traže reprizu? – Ne baš – reče Brit. – Mmm... nešto drugo mi treba. – Šta, onda? – Ako treba da otputuje negde i ponovo ostavi Alegru, Mija je znala da će morati da odbije Britin predlog, kakav god on bio. Nije važno koliko novca će joj ponuditi, ili koliko joj je ta pomoć neophodna, jednostavno ne može svoju ćerku po drugi put u toku iste godine da ostavi samu. I ne želi to. – Pitala sam se da li... – Brit je oklevala. – Da li šta? – Rekla si dok smo bile na Afroditi da imaš jednu slobodnu sobu – reče Brit brzo. – Pitala sam se da li je izdaješ? – Ne mogu – reče Mija. – I sama iznajmljujem kuću, a jedna od stavki u ugovoru je da je ne dajem u podnajam. Ne želim da dođem u konflikt s gazdom, jer je iznajmljujem po stvarno povoljnoj ceni, a vlasnik bi mogao za tri puta veće pare da je izda tokom leta. – Da, ali zato zimi verovatno ništa ne bi dobio – reče Brit. – Tako da mu je svejedno. – Znam. Ali sviđa mi se ovde i ne želim da pravim probleme. Kome si mislila da je izdam? – Meni – reče Brit. Mija je ćutala nekoliko trenutaka. – Tebi? Na koliko? – Na oko mesec dana – reče Brit. – Imam nekih problema u kući. Treba da se ugrade nove instalacije, da se cela kuća kreči, tako da mi treba da budem negde u međuvremenu. Mislila sam da bi bilo lepo da dođem kod tebe. – Naravno da možeš kod mene. – Mija se pitala da li bi se Brit snašla u čuvanju dece. Jer ako bi mogla da pazi na Alegru uveče, možda bi ona mogla da u traženje uključi i poslove s fleksibilnijim radnim vremenom. – I ne budi blesava. Ne moraš da iznajmljuješ sobu, pobogu. Samo dođi. – Hoću da napravimo poslovni dogovor – reče Brit. – Kao što si bila sa mnom na krstarenju. Nadam se da ću moći i da radim, ne samo da se odmaram.


– Da radiš? – Mija je bila iznenađena. – Ovde? U Španiji? – Pa... ponovo nešto pišem, ali ne ide mi baš najbolje. – Pišeš? Mislila sam da više ne želiš... – Znam, znam – reče Brit. – Započela sam nešto. Ne znam ni sama zašto. I sad moram da ga završim, ali stalno nešto zapinjem. Ali s ovom ludnicom po kući, ne vidim kako bih mogla da se odglavim. – Dođi. – U Mijinom glasu osetila se toplina. – Biće zabavno videti te opet. I jedva čekam da pročitam šta si napisala. – Nije još spremno za čitanje – rekla je Brit nesigurno. – Dala sam Meredit da pročita, i nikom više. Ne možeš još. Mija se zasmejulji. – Nedeljama nemam prilike da pročitam ništa drugo osim novina – rekla je. – Alegra prolazi kroz jednu od svojih divljih faza. Baš bih volela da pročitam tvoju knjigu. – Nije to još knjiga – reče Brit. – Samo gomila papira. Da budem iskrena, nisam sigurna da će ikada od toga ispasti knjiga. – Kladim se da si to mislila i za Gospodina Savršenog – rekla je Mija. – U svakom slučaju, neću je čitati ako to ne želiš. I potrudiću se da držim Alegru što dalje. – Hvala ti – reče Brit. – Mnogo ti hvala. – Nema na čemu. – Mija shvati da joj je drago što će ponovo videti Brit, mada se zapitala kako joj je uspelo da izgleda kao da živi savršenim životom u Sijera Boniti i da nema pod milim bogom nikakvih briga.


23. Mesto: na putu Vreme: delimično oblačno; vetar: jugoistočni, brzine 10 km/h; temperatura: 16-24°; pritisak: 1015mb Brit je predala prtljag i polako prilazila svom izlazu na dablinskom aerodromu kad je začula kako je neko doziva. Prepoznala je glas, mada nije odmah znala o kome se radi, tako da se strašno iznenadila kada se okrenula i ugledala Lea Tajlera. Uprkos usmenom pozivu za venčanje (još uvek nepotvrđenom bilo kakvom pismenom porukom), zaista se nije nadala da će ga ikada više ponovo videti. Nijednog trenutka joj nije palo na pamet da bi mogla da naleti na njega baš u Dablinu. Boja koju je dobio na Karibima već je izbledela, ali je izgledao fino. Bolje čak, pomislila je Brit, nego na početku putovanja. Bio je nasmejan, kakav nije bio često tokom putovanja. A podočnjaci koje je zapazila na fotografiji iz časopisa sada su nestali. Očigledno mu veridba s Pipin ipak prija. Uzvratila mu je osmeh, iako je ponovo osetila onu istu čudnu tremu u grudima i stomaku. Osećaj koji je samo Ralf u njoj izazivao. I sada, na vrlo uznemirujući način, Leo. – O, zdravo – rekla je staloženo, ignorišući svoje uzlupano srce. – Baš mi je drago što te vidim. – Kako si ti? – upitao je. – Prilično dobro – rekla je. – Zauzeto. – Držiš još neka predavanja o tome kako muškarci mogu biti savršeni? Ona se nasmeja, ponovo se osetivši opuštenijom u njegovom društvu. – Nije trebalo da izmislim savršenog muškarca. Sedeće mi na grbači celog života. Leo razvuče osmeh. – Onda mora da pišeš sledeći najromantičniji roman na svetu? – Pišem – rekla je. – Ali nije romantičan.


– Kladim se da jeste – reče Leo. – Mija me je pitala da li sam zaplakao zbog Gospodina Savršenog. Rekla je da se svako rasplakao čitajući ga. – I jesi li? – upitala je radoznalo. – Ja sam od onih snažnih i tihih tipova – odgovorio je veselo. – Trudim se da ne plačem. – Jasno. – Ali moram priznati da je Džek prilično romantičan tip, barem iz ženske perspektive. – Nije ni upola kao ti – podsetila ga je. – On nikada nije zaprosio nekog pred gomilom ljudi na glamuroznom okupljanju. – Priznajem da je to bilo malo van mojih okvira – rekao je. – Ali se tada činilo ispravnim. – Bio si glavna tema na brodu – reče Brit. – A ti mi nisi davala za pravo – podsetio ju je. – Pobogu, ne. Hoću reći, jesam. Mislim, kad sretneš pravu osobu, radiš ono što moraš. – Govoriš kao pravi romantik. – Izvini – rekla je ozbiljno. – Nije mi namera da to budem. Zaslužuješ da budeš srećan, Leo. Čak i ako... mislim... – Ljutito je odmahnula glavom. – Koliko god da dobro o tome pišem, potpuno sam nesposobna kad ljudima pričam o osećanjima. Hoću da kažem, doduše na loš način, da si pronašao pravu osobu, i da je super, jer, eto, nastavljaš dalje. I znam da sam nekako... potcenjivala Pipin u početku, i takođe sam beznadežan slučaj kad je u pitanju diplomatija, ali sigurna sam da je ona prava osoba za tebe posle... pa posle Vanese i svega onoga. – Ona to ne zna – reče Leo. – Šta? – Za Vanesu i Donala. – Leo! – Brit je zurila u Lea. – Zašto, pobogu? Moraš joj to reći. – Zna za nesreću. Ali ne i za njihovu vezu. – Leo ustuknu. – Kao i svi drugi, i ona misli da je to bila samo jedna velika tragedija. Nisam želeo... nisam mislio da je to nešto što bi trebalo da zna. Brit je delovala zabrinuto. – Zar ne misliš da bi bilo bolje da zna? – Ne. – Leo odmahnu glavom. – Ne želim da me zauvek gledaju kao


budalu kome je brat preoteo verenicu. I ne želim da Pipin pomisli kako možda još uvek gajim mračne misli u vezi s Vanesom i Donalom. – Da li to radiš? On polako izdahnu. – Sada ne toliko – rekao je. – Za to si ti zaslužna. – Ja? – Da. Ti si prva osoba kojoj sam ispričao. I posle toga sam se osetio bolje. Kao da mi se neki čvor u stomaku razvezao. – Drago mi je. – I zato ti hvala – rekao je. – Hvala na pomoći. – Nema na čemu. – Jesi li se uputila na neko egzotično mesto danas? – upitao je odjednom, nežno podrugljivim glasom. – Da ne držiš predavanja ljudima na Dalekom istoku? Ona odmahnu glavom. – Nalaziš se s nekim? – Ne – rekla je. – Idem kod Mije na neko vreme. – Vas dve ste baš bliske? Brit se nasmeja. – Pre nekoliko meseci ne bih mogla to da ti kažem. Ali zbližile smo se na Afroditi. Rade mi neke popravke po kući, što znači da moram da se iselim na nekoliko nedelja, pa mi se učinilo praktičnim da odem kod Mije i tamo pišem. – Znači stvarno pišeš sledeći najromantičniji roman na svetu – zadirkivao ju je. – Ili neki srceparajući komad, u najmanju ruku. – Zavisi od toga šta ti para srce – odgovorila je neozbiljno. – Ali trenutno mi ne ide baš najbolje, pa će mi možda pomoći promena okruženja. – Šta se dešava kada ne ide kako treba? – upitao je Leo. Ona ga pogleda s očajanjem. – Ništa – rekla je. – Sedim ispred ekrana i razmišljam kako je proći kroz razvod bilo mnogo jednostavnije. – O, bože – reče Leo. – Nadam se da će biti bolje. Zašto ne probaš jednu od onih vežbi koje si davala na predavanju? One koje zasigurno podstiču kreativnost? – Radi jedno, misli drugo – odgovori Brit sumorno. – Kao da mi se kreativnost zaglavila u nekom podrumu. Nadam se da će na kraju izaći na svetlost dana. – I ja se nadam – reče Leo. – Kupiću knjigu kad bude izašla.


– Hvala. – Nasmešila mu se. – Znači ti i Pipin... kada je veliki dan? – Još ga nismo odredili – reče Leo. – Ona razgovara s raznim planerima venčanja. Ili tako nešto. A i njena majka, naravno. Oči im se susretoše i oboje prasnuše u smeh. – Mogu zamisliti koliko se Ajlin uživela u sve to – reče Brit. – Veoma. – Sigurna sam da će sve ispasti kako treba. – Ona je ta prava osoba za mene, znaš – rekao je Leo. – Ona me razume. – Uopšte ne sumnjam da je tako – reče Brit. – I veoma je lepa. – Misliš da je to jedini razlog što se ženim njome? – hteo je da zna Leo. – Zato što je lepa? – Pobogu ne – slagala je Brit. – Sigurna sam da se ženiš njome jer si ludo zaljubljen u nju. Kao što sam sigurna da praviš užasnu, užasnu grešku i da će ti ona slomiti srce, dodala je nemo. – Brit? – Izvini. – Vratila se u sadašnjost. Leo ju je zbunjeno gledao. – Hm... dramska pauza. Samo razmišljam o nečemu za onaj srceparajući komad. – Jesi li potpuno napustila ideju da se vratiš pravu? – upitao ju je odjednom. – Sada kad si se upustila u pisanje još jedne knjige. – A, ne – odmahnula je glavom. – Ovo je samo pokušaj. – Mislio sam da je ona prva knjiga bila pokušaj. – Da. Ali postoje tu neke stvari oko ugovora, a onda sam dobila ideju koju... U svakom slučaju, to je to. Definitivno – rekla je odsečno. – Kada ova knjiga bude objavljena, tražiću nazad svoju karijeru i svoj život, a sve ovo podvesti pod iskustvo. A ti? – dodala je veselo. – Ideš li ti na neko egzotično mesto? – Dosta mi je egzotike za ovu godinu, hvala lepo – rekao je. – Otpratio sam Pipin. Putuje za Portugal na snimanje za neki časopis. – Opa – reče Brit. – To je dobra stvar, zar ne? Leo klimnu glavom. – U pitanju je neka kompanija za nekretnine – objasnio je. – Stavljaju novi stan na prodaju, i ona će biti na brošuri. – Videla sam obe vaše slike u novinama pre izvesnog vremena – rekla


mu je Brit. – U Kristalu. – To je Pipinin omiljeni noćni klub. Često tamo izlazi. Nije baš u mom stilu, moram da priznam, mada s vremena na vreme bude zanimljivo. – Jesi li ikad ljubomoran? – upita Brit. – Mislim, ako izađe u klub bez tebe ili je na snimanju bez tebe, ili ako vidiš da neko gleda njene slike, smeta li ti to? – Ne naročito – reče Leo. – To što radi je samo posao. Brit klimnu glavom. – Misliš da sam lud, jelda? – iznenada reče Leo. Brit pocrvene. – Nije to – rekla je. – Samo nikada nisam upoznala nekog poput nje. Inače se u pravnoj struci to ne dešava. – I dalje ti se ne dopada. – Ma, ne – rekla je. – Valjda sam samo pomislila... Pa, izgledalo je kao da su te tvoj brat i Vanesa strašno povredili, a onda si odjednom našao Pipin, i nekako mi se nametnulo... – ... da me je uhvatila ranjivog? – Tako nešto. – Uopšte nije tako – reče Leo odlučno. – Volim je jer ona nije Vanesa. A ona mene voli više nego što me je Vanesa ikada volela. – A da li je voliš više nego što si voleo Vanesu? – upitala je Brit iznenada. Leo se zagledao u nju. – To je nešto sasvim drugo – rekao je stegnuto. Stajali su tako i gledali jedno u drugo, Brit se učinilo čitavu večnost. – Pa – Leo spusti pogled na svoj sat – biće bolje da krenem. Drago mi je što sam te ponovo sreo. – I meni. – Pozdravi Miju. – Hoću. – Znam da će vas Ajlin naći. Obe ćete dobiti pozivnicu za venčanje. – Volim dobra venčanja. – Široko mu se nasmešila. – Tako je to kod nas romantika. – Nadam se da će ispuniti Pipinina očekivanja. – Leo je odjednom izgledao zabrinuto. – Sigurno hoće. I nadam se da će sve lepo proći s knjigom. Hoće li imati ono „srećni do kraja života“?


– Zavisi kako se shvata to „srećni do kraja života“ – rekla mu je, a onda se ponovo okrenula prema gejtu. Leo ju je posmatrao sve dok nije nestala u masi ljudi koja je čekala da prođe obezbeđenje. Zapitao se zašto se svaki put kad sretne Brit Makdona oseća tako nedefinisano. Kad god razgovara s njom, oseća kao da mu ulazi u glavu, pretura po mislima i donosi sudove u vezi s njim. Pomislio je da možda u njemu vidi da je neostvaren, da ne ispunjava neke idealizovane pricipe muškog ponašanja, a istovremeno nije mogao da porekne osećanje kako ga ona razume, a možda pomalo i sažaljeva. Poželeo je da joj nije ispričao za Donala i Vanesu. To je, pretpostavio je, razlog za njeno sažaljenje. Što je poslednja stvar koju želi od ljudi, zato nikome i nije ispričao celu priču. I premda je osetio neočekivano olakšanje kada je to breme podelio s njom, imao je osećaj kao da ga to saznanje umanjuje u njenim očima. Mobilni mu je zazujao i on ga pogleda pre nego što se javio. – Let je odložen – rekla je Pipin smušeno. – Kakav bedak – rekao je. – Ma, samo na pola sata. Ali mrzim da se muvam po aerodromima. – Jesi li sela u neki kafić? – Da. Pijem kapučino. – Pipin je imala propusnicu za kafić Ana Livija, što je značilo da može da sačeka let u nešto udobnijem okruženju od onog na gejtu. – Tu barem možeš da se opustiš – reče Leo. – Čitaj neki časopis ili nešto. – Volela bih da imam svoj privatni avion! Leo se nasmeja. – Možda jednog dana. Kad postaneš baš poznata. – Ili kada ti budeš sklopio neki megaposao s tom tvojom bankom. – Ne mogu da zamislim da će se to s bankom dogoditi – rekao je veselo. – Ja se oslanjam na tebe kad je u pitanju moj budući luksuzni život. Ona se zasmejulji. – Videću šta mogu da učinim. – Znam da hoćeš – rekao je. – Pošalji mi poruku kad se budeš ukrcavala. – Važi – reče ona. – U međuvremenu, budi dobar dok nisam tu. Bez


žurki. – Večeras planiram ranije da legnem – obećao je. – Imam sastanak ujutru, pa moram da budem pripravan. – Mislim da nam je oboma poznato da si ujutru uvek pripravan. – Ona se ponovo zasmejulji, a Leo se nasmeši. – Kakva si veštica – rekao je. – Nego šta. – Pipin mu posla glasan poljubac preko telefona, a onda prekinu vezu. Leo se još uvek smešio dok je odlazio s aerodroma. Ona me ne sažaljeva, pomislio je dok je ubacivao sitninu u automat za parkiranje. Ona me voli i lepo se provodimo zajedno, i mogu da budem siguran da mi ne čeprka po glavi kao Brit Makdona. Što mora biti dobro. Brit je mislila da će se sresti s Pipin na nekom od gejtova, ali od nje nije bilo ni traga. Kupila je sebi nekoliko časopisa i smestila se da sačeka da njen let bude najavljen. U jednom od časopisa nalazila se Pipinina fotografija, na kojoj je izgledala lepše nego ikad. Bila je u društvu prijateljica, kako je pisalo, na dobrotvornoj jutarnjoj kafi. Na sebi je imala bež koktel-haljinu koja je isticala njene beskonačno duge zlataste noge u svetlucavim cipelama s potpeticom. Njeni savršeno beli zubi blistali su na izvanredno našminkanom licu. U ruci je imala staklenu zahvalnicu s logom dobrotvorne organizacije, a verenički prsten s Afrodite jasno joj se isticao na ruci. Stvarno je očaravajuća, pomislila je Brit proučavajući fotografiju. Nije ni čudo što je pao na nju. Ko bi ga krivio kad izgleda tako zapanjujuće savršeno. Brit se udubi u sliku. U stvarnosti je Pipin imala jedan mali ožiljak iznad desne obrve. (Rekla je da ga je zadobila kada ju je jedna devojčica iz škole gađala pernicom, a ona nije uspela na vreme da se skloni.) Ožiljak je naknadno uklonjen u kompjuterskoj obradi slike. Kada bismo to isto mogli i s drugim stvarima u životu, pomislila je Brit i sklopila časopis. Ukloniš one loše detalje, i kao da ih nikada nije ni bilo. Koliko bi sve bilo lakše. Mija i Alegra su stigle na aerodrom u Malagi upravo kada se avion


kompanije Er lingus spustio na pistu. – Tía14 Brit je u tom avionu! – povikala je Mija dok je avion brujao iznad njihovih glava. – Ona dolazi kod nas. – Znam. – Alegra je strpljivo pogledala svoju majku. – Rekla si mi. – A ti ćeš biti veoma dobra devojčica, jer tía Brit mora da radi. Zato ne smeš stalno da je prekidaš. – Samo kad se igramo – rekla je Alegra odlučno, a Mija se zapitala kako li Brit uopšte misli bilo šta da radi kad će njena sestričina zahtevati njenu pažnju svakog slobodnog trenutka. Prošlo je skoro pola sata pre nego što se Brit pojavila u holu za prispele putnike, i Alegra joj je potrčala u susret i obavila joj se oko nogu. Brit se nasmejala i uzela je u ruke. – Kako mi je drago što te vidim – rekla je i poljubila malenu u obraz. – A čini mi se i da si porasla. – Jeste – potvrdila je Mija i povukla Britin kofer. – Čitava dva centimetra otkako si je poslednji put videla. Sada je muy alta,15 zar ne? – Sí. – Alegra klimnu glavom. – Sada sam velika devojčica. Brit pođe za Mijom do parkinga, primetivši da je sunce ovde jače i vrelije nego u Dablinu, u čemu je uživala. – Možda nema onog luksuza na koji si navikla – reče Mija kad je otvorila vrata džipa. – Ali koristi nam, a da budem iskrena, u planini ti i treba jako vozilo. – Kako ti kažeš. – Brit uđe i stavi pojas. – Vámonos! – uzviknu Mija kad je upalila auto. – Idemo. Džip je klepetao duž auto-puta, a onda je Mija skrenula prema izlazu i krenula u planinu. Brit, koja je sedela pored nje, uhvatila se za vrata dok je Mija savlađivala vrtoglave krivine koje su ih vodile u visinu. – Nije tako daleko vazdušnom linijom – objasnila je Mija kad je promenila brzinu i ušla džipom u posebno oštru krivinu. – Nego je malo zametno stići. – Pogled je divan. – Brit baci nesiguran pogled iza sebe. – Izvrstan je i onaj iz kuće – ubeđivala ju je Mija. – Oduševićeš se. Pravljeno po meri umetnika. Brit se nasmeja. – Nadam se da će pomoći.


– Knjiga i dalje stoji? – Ma, da. Likovi prosto neće da rade ono što tražim od njih – reče Brit. – Možda tražiš pogrešnu stvar – nagovestila je Mija i u istom trenutku naglo zakočila kako bi izbegla Pepea, psa Hozea Ferera, koji je trčkarao preko druma opuštenim korakom životinje kojoj ljudske granice ništa ne znače. – Počeli su da čine pogrešne stvari – reče Brit. – Pokušavam to da ispravim. – Sigurno ćeš im srediti situaciju – reče Mija i skrenu na zemljanu stazu, zbog čega se kamenje rasprštalo pred njom, a Brit beše primorana da se jače uhvati za ručicu vrata. – Osmislićeš ti njima srećan kraj. – Ti si druga osoba danas koja je to pomislila – rekla je Brit, a džip se zaustavi pred Mijinom vilom. – Jao, Mija! Ovo je raj na zemlji. – Čekaj dok uđeš unutra, pa onda kaži šta misliš – reče Mija, ali u glasu joj se začulo zadovoljstvo. – Hajdemo. Dobro došla u vilu Serena. Gostinska soba bila je zapravo dugačka uzana spavaća soba u zadnjem delu kuće. Prozor je gledao na baštu, odakle su se kaktusi svih oblika i veličina probijali iz svojih leja, smeštenih između pločica od terakote. Hibiskus je prekrivao beli zid u zadnjem delu bašte, a njegov nežni miris vetar je nosio prema kući. Na noćnom stočiću stajao je jedan kaktus sa sićušnim ružičastim cvetovima na vrhu, u kobaltnoplavoj saksiji, a slika kaktusa u jarkim bojama nalazila se na svetložutom zidu, kao i na istkanoj stazi pored kreveta. U sobi je bilo toplo, ali ne prevruće, i Brit je osetila kako na sasvim neočekivan način izlazi iz jednog i ulazi u neki sasvim drugi život. Kao da je čitav haos koji je ostavila kod kuće i tenziju zbog knjige odjednom zamenio osećaj mira za kojim je žudela. Raspakovala je kofer, okačila odeću u garderober od borovine i smestila kozmetiku na mali noćni stočić koji je stajao na suprotnom zidu. Potom je izašla napolje na verandu, gde su Mija i Alegra pile sok. – Divno je – rekla je svojoj sestri. – Uopšte nije kao što sam očekivala. – Zašto? Šta si očekivala? – Ne znam. Možda neko trošnije mesto, ili modernije! Ne ovako lepo, u svakom slučaju.


– Baš ti hvala. – Mija se nasmeši. – Izvini, zvučim kao da kritikujem, a stvarno mi to nije namera. Sve je tako slatko, to hoću da kažem. – Stvarno jeste. – Mija je bila zadovoljna. – Obožavam što sam na ovom mestu i baš imam sreće što su mi ga vlasnici rado iznajmili. Bilo bi lepo da postoji i bazen, ali ne možeš sve da imaš, a kad Karmen, tamo na drugoj strani brda, nema posetioce, pušta me da koristim njen. Inače napunimo Alegrin bazenčić na naduvavanje i sedimo u njemu. Ali nije još dovoljno toplo za to. Pa – upitno je gledala u svoju sestru – jesi li gladna? – Umirem. – Malopre sam napravila gaspačo – rekla je Mija. – I uzela sam divan domaći hleb; ima ga panaderia. Mislila sam da posle toga ispržimo škampe. To je nekako tradicionalan andaluzijski obrok. – Zvuči izvrsno. Mogu li da ti pomognem? – Ne moraš – reče Mija. – Supa se jede hladna, a škampi će biti za minut. Volim domaću kuhinju, ali trudim se da bude jednostavna. – Ja, vala, ništa ne umem da spremim – priznade Brit. – Da nije Marks i Spensera, umrla bih od gladi. – Nemoj samo da te mama čuje da to kažeš. – Mija se nasmeši. – Bila bi očajna. Nakon jela tako dobrog, kako je rekla Brit, kao i bilo koje posluženo na Afroditi, zalivenog čašom domaćeg crnog vina, i nakon što je Alegra konačno otišla na spavanje, sestre su obukle tanke jaknice, sele na verandu i zagledale se u nebo koje je pod nastupajućom tminom polako dobijalo tamnomodru boju. – Stvarno sam ti zahvalna što si me primila – reče Brit. – Ma, daj. – Pomislila sam da si me možda sita. – Napravile smo pauzu. – Mija razvuče osmeh. – Ponadala sam se da ćeš mi uzvratiti povremenim čuvanjem Alegre. – Naravno da hoću. Ali ću ti svakako platiti za sobu. – To ne mogu da ti dozvolim. – Mija odmahnu glavom. – Pa ne mogu samo da ti banem i da očekujem da se staraš o meni za


džabe. – Ne bi bilo u redu da ti uzimam novac – rekla je Mija. – Meni ne bi bilo u redu da ti ne dam barem za svoje troškove. – Brit otvori tašnu, izvuče nekoliko novčanica i gurnu ih Miji. – Ne mogu to da uzmem – reče Mija. – Ostavi ih za Alegru – reče joj Brit. Miji je trebao novac, ali nije joj se sviđala ideja da ga uzima od sestre. A nije mogla da proceni da li Brit vidi da joj je potreban. – Nikad nećeš pogoditi koga sam srela na aerodromu. – Brit je promenila temu. – Koga? – Lea Tajlera. – Onda joj je prepričala njihov razgovor. – I pretpostavljam da je, na kraju, Pipin ipak devojka za njega – rekla je. – Toliko o mojim instinktima. – Pogledala je u Miju. – Kako si ti u poslednje vreme? Jesi li poslala Stivu imejl? – Ne – reče Mija. – Eh, Mija! Zašto? Miji je bilo neugodno. – U nekom drugom životu Stiv i ja bismo se možda dobro proveli zajedno. Ali ja sam to prevazišla. Zbog Alegre, ne mogu da se petljam sa svakojakima. – On mi je delovao kao da želi nešto više od obične zabave. Kao da je ozbiljan u vezi s tobom. – Za jednu neromantičnu osobu, baš voliš da požuruješ ljude – rekla je Mija. – Ne može neko preko noći da se zaljubi. – Ja sam se zaljubila u sekundi – reče Brit. – I gotovo istom brzinom se odljubila, ali to je sasvim moguće. – Mislim da bi moja sledeća misija trebalo da bude naterati te da se ponovo zaljubiš – reče Mija. – U nekog opasnog andaluzijskog tipa, možda. – Veoma sumnjam da će se to desiti – reče Brit. – Hoćeš da se kladiš? – Bože sačuvaj. Ali trebalo bi da se javiš Stivu – rekla je Brit posmatrajući crveno trepćuće svetlo aviona visoko na nebu. – Zaboga, hoćeš li prestati? – upita Mija ljutito. – Priznajem da je fin tip, ali on mesece provodi na Afroditi, i to nikako ne bi ličilo na neku


stabilnu vezu – čak ni ako bih ja to želela. – Zar ne želiš? – Pa, ponekad da – priznade Mija. – Ali koliko god on bio fin i koliko god mi se... sviđao, mislim da nam ne bi uspelo. A stvarno nisam spremna da mi neko opet slomi srce. – Tu te razumem – složila se Brit. – Valjda sam samo mislila da bi bilo super da nađeš nekog na brodu. – Ona se iznenada nasmeši. – Nekog tako romantičnog kao što su Leo i Pipin. – Opet ta romantika! – zadirkivala ju je Mija. – Eh, draga moja sestrice, možda sam ipak loše uticala na tebe. – Moram s tim da se pomirim – reče Brit. – U kreativne svrhe. Mija se nasmeja. – Samo izvoli. I seti se svih onih puta kada si bila zaljubljena. Brit frknu razočarano. – Misliš na one strašno kratke trenutke. – Zaboravi na loše detalje – rekla je Mija. – I seti se te sekunde kad si se prvi put zaljubila. Seti se tog ushićenja. Osećaja kao da si puna života. To se ni sa čim ne može uporediti. – Tu si u pravu – rekla je Brit i zagledala se u sve mračniju dolinu. – A onda sve izbledi. – Naravno – složi se Mija. – Ali sećanja ostaju zauvek. – Možda. – Brit se okrenu i zagleda se u deo doline koji se spuštao prema moru. – Pitam se da li je upola takav osećaj drugi put? Ili dotad već prevlada zdrav razum? – Ne znam. – I Mija se zagledala u dolinu. – Ne znam i nisam sigurna da uopšte želim to da saznam.


24. Mesto: Sijera Bonita Vreme: pretežno sunčano; vetar: južni, brzine 4 km/h; temperatura: 24°; pritisak: 1011mb Zvuk zatvaranja vrata automobila i paljenje motora probudili su Brit narednog jutra. Istog trenutka je osetila paniku, zaboravivši gde se nalazi, potpuno dezorijentisana sunčevim zracima koji su ulazili kroz procep među svetloplavim zavesama, a onda se sabrala i izvukla iz kreveta. Vila je bila prazna i tiha. Ostaci od doručka bili su u sudoperi, ali od Mije i Alegre nije bilo ni traga. Brit napuni lonče vodom i uključi šporet. Dok je čekala da provri, oprala je posuđe od doručka, a onda spremila sebi kafu. Polako ju je ispijala šetajući se po maloj dnevnoj sobi, zastavši pored Mijine police za knjige. Po jedan primerak Gospodina Savršenog na engleskom i španskom bio je tu. Ali većinu prostora zauzimale su knjige o podizanju dece i knjige iz samopomoći. Brit je prelistala Kako preživeti kao samohrana majka i Kako uspeti kao samohrani roditelj, kao i Možete izlečiti svoj život i Zaceliću tvoje slomljeno srce. Brit nikada nije smatrala svoju sestru osobom kojoj je takva literatura potrebna. Oduvek je verovala da je Mija vrlo zadovoljna svojim izborima. Mada verovatno niko ne može sve vreme biti zadovoljan, pomislila je, i dok je pažljivo vraćala knjige na policu, oseti iznenadni nalet saosećanja prema svojoj sestri. Lepo je imati kakvu-takvu podršku, makar to bila samo knjiga. Volela bih da sam je i sama više podržavala. Izašla je napolje u pidžami i dovršila kafu na verandi, zagledana u dolinu. U mislima su joj se i dalje nizale konfuzne slike; najviše, upravo je shvatila, zbog sna koji je usnila prethodne noći, u kojem je Vilijam konačno priznao Persiji da je načisto lud za njom, ali je onda Ričard uleteo u sobu i takođe joj izjavio ljubav. Sve je to bilo veoma uznemirujuće.


Brit se odjednom zapitala da li bi Persija na svojoj polici držala knjige tipa Zaceliću tvoje slomljeno srce. Nije baš bila sigurna; Persija je tvrd orah. Mada... Brit se namršti. Persija bi čitala drugačije knjige. Nešto o tome kako šutnuti muškarca, smršati pet kilograma ili imati fantastičan život. Kada se četrdeset minuta kasnije Mija vratila u vilu, Brit je, još u pastelnoružičastoj pidžami, zurila u svoj laptop s izrazom izuzetne usredsređenosti na licu. – Sve u redu? – upitala je Mija, a Brit odsutno klimnu glavom i poče da kuca. Mija je ostavi i uđe u kuću, a onda je telefonirala restoranu Diksi i gradskoj umetničkoj galeriji, jer su oba mesta tražila privremenog radnika, i zakazala razgovor. Nakon izvesnog vremena shvatila je da je Britino neprestano kuckanje na tastaturi utihnulo, te je ponovo izašla napolje. Njena sestra je ponovo zurila u ekran, ali joj se ovoga puta na licu ogledala zabrinutost. – Dosta sam zasad uradila – rekla je Miji, pogledavši je. – Uvela sam novu osobu, Lusi. Tek je ušetala u priču i njen lik bi mogao biti značajan. Mada možda ne baš na način koji sam planirala. – Drago mi je što te vila Serena izgleda inspiriše – rekla je Mija veselo – ali sigurno nisi završila za danas? – Moram da razmislim – reče Brit. – Imala sam jedan san noćas, zbog čega sam se zapitala nad Ričardom i Nanet... Mija se nasmeja. – Govoriš o njima kao da su stvarni. – Za mene jesu. – U tom slučaju, hoćeš li da ostaneš ovde još malo, za slučaj da te tvoja muza ponovo inspiriše? – upita Mija. – Ili bi da radimo nešto? – Gde je Alegra? – U školici – objasnila je Mija. – Guarderia infantil. To je kao vrtić za malo starije. Obožava da ide tamo. – A onda je pogledala svoju sestru pomalo prkosno. – Upisala sam je tamo da ne bi izrasla u usamljenu seljančicu. Brit pocrvene. – Znam da sam ti to rekla, ali nisam bila u pravu –


priznala je. – Bila bi da je sa mnom sve vreme – reče Mija. – Zaista joj je potrebno da bude s drugom decom. Na svu sreću, neviđeno je druželjubiva i sa svima se lepo slaže. – Zamišljeno je pogledala svoju sestru. – Doduše, palo mi je na pamet... – Šta? – Sećaš se da sam ti sinoć pomenula čuvanje Alegre? – Da. – To bi mi značilo milion puta više nego novac – reče joj Mija. – Pogotovu večeras. Idem na razgovor za posao. – Večeras? Mija joj je objasnila za restoran i umetničku galeriju. – Radila bi svake večeri? Mija klimnu glavom. – Uglavnom. Imala sam sreće s poslom u gradskom veću jer sam tamo radila prepodne, što se uklapalo s Alegrinom satnicom. Doduše, teško da ijedan drugi posao hoće. – Ali šta ćeš kad ja odem? – upitala je Brit, trudeći se da ne deluje uspaničeno zbog odgovornosti koju bi imala svake večeri prema svojoj sestričini. – Nadam se da će časovi u gradskom veću uskoro početi – reče Mija. Brit se zavali u stolici. – Sve je to malo neizvesno, zar ne? – Jeste. Ali na kraju obično ispadne dobro. E, sad... – pogledala je u Brit – hoćeš li da sediš tu celog dana, ili hoćeš da procunjamo malo i vidimo šta ova naša lepa Sijera Bonita ima da ponudi jednom osamljenom piscu? Brit se zasmejuljila. – Onda da se obučem. Izlazim ja i kada sam kod kuće, znaš. Ne razvlačim se ovako po ceo dan. – Možemo da odemo do grada i prošetamo, popijemo kafu, a onda pokupimo Alegru – reče Mija. – Imaju pauzu za ručak u dvanaest, a onda se vraćaju po podne. – Važi. Daj mi nekoliko minuta da se upristojim, da mogu među ljude, i stižem. Brit uđe unutra, na brzinu se istušira (razmišljajući o svom novom kupatilu i nadajući se da sve dobro protiče tamo u Dablinu), a potom obuče


majicu boje višnje i bele trofrtaljke. – Prava letnja kombinacija – primeti Mija kad je Brit ponovo izašla na verandu. – Hvala bogu što je sunčano. – Predivno je. – Brit zahvalno udahnu. – A vazduh – milina. – Ajmo. – Mija se nasmeši. – Već si se odomaćila, a svega si nekoliko sati ovde. Brit sede u džip pored svoje sestre i vrisnu kad su krenule prema putu. – Nisam znala da je tako strmo – rekla je pogledavši nadole prema dolini. – Opusti se – reče Mija. – Stalno se tu vozim. – Put nije baš najbolji. – Brit se čvrsto držala za ručicu vrata. – Sada shvatam zašto si bila onoliko opuštena kad smo se mlatili po planinama u Kostariki. – Ma, da. Ova naša andaluzijska planinska sela pripreme te na sve. – Mija prebaci u višu brzinu. Deset minuta kasnije već je tražila parking na obodu grada. Na vrhu brda s njihove leve strane videlo se stepenište koje je vodilo do crkve. S njihove leve strane bio je niz restorana i kafića gde su ljudi sedeli i pili kafu. – Ovde je prepuno turista – objasnila je Mija. – Kafića ima i gore na vrhu. Hajdemo. Brit je išla iza nje dok su se pele uskom ulicom duž koje su se, s obe strane, nizale bele kuće s plavim i zelenim žaluzinama i balkonima od kovanog gvožđa ukrašenim žardinjerama s cvećem. – Lepo je, kao s razglednice – rekla je. – Znam – reče Mija. – Turisti zato i dolaze. Leti ne možeš da prođeš ovom ulicom od ljudi i njihovih foto-aparata. – Ja se verovatno ne bih opredelila za takvo mesto – reče Brit kad su zastale da popiju kafu u predivnom kafeu na najvišoj tački iznad grada. – Meni treba gradski život. Ali pogrešila sam što sam ga nazvala usranim. – Može i takvo da bude – složila se Mija. – Usred zime, kada je hladno i padaju kiše. Mada se to ne dešava baš često, priznajem, ali sumorno je biti na planini u takvo doba. – Planiraš li da ovde ostaneš zauvek? – upitala je Brit.


Mija slegnu ramenima. – Ne znam. Brit je krenula da održi svojoj sestri predavanje na temu njene budućnosti, ali se na vreme zaustavila. Ne moram baš odmah, prvog dana, pomislila je. I sada kad uživamo što smo zajedno. Pred kraj nedelje ponovo joj je postavila to pitanje, a Mija ju je pogledala s očajanjem. Izašle su na večeru u restoran preko puta crkve iz koje su na svakih četvrt sata odzvanjala zvona i onemogućavala svaki normalan razgovor, mada je hrana svojim kvalitetom nadoknađivala taj problem. Alegra je večerala s njima, ali sada se igrala s nekom decom na stepeništu crkve, dok su Mija i Brit pile café cortados nakon obroka. – Znala sam da ćeš se pre ili kasnije dotaći toga – rekla je Mija. – Iz petnih žila sam se trudila da to izbegnem. Ali... sve je ovo veoma lepo i savršeno, i sve to, ali ipak, Mija, zauvek? – Ljudi se doseljavaju ovde kako bi tu živeli – podsetila ju je Mija. Prvog dana Mija je pokazala Brit urbani deo na kraju grada – naselje od preko pedeset kuća koje su kupili ljudi s predstavom o mirnom mestu u koje će se povući. Naravno, nisu svi oni penzioneri, rekla je Mija. Neki od njih rade u gradu (jedan Englez je vlasnik internet-kafea), ili na obali, petnaest kilometara dalje. To je živahna zajednica došljaka, rekla je, i neke od njih baš dobro poznaje, iako ne namerava da se previše zbližava s njima. Više voli da se uklopi u lokalni život. – Ali to su uglavnom porodice – rekla je Brit. – I pre nego što se sva narogušiš, prihvatam da ste ti i Ali porodica. Samo ti kažem... – Bla, bla, bla – reče Mija. – Ne znam zašto si se toliko nameračila da mi pronađeš partera. – Mislim da bi bilo lepo da ta vaša porodica bude nešto veća – reče Brit. – A ti već imaš nekog na umu? – Mija ju je upitno gledala. – Možda misliš na Emilija? Brit se nasmeja. Emilio je bio barmen u najpopularnijem baru u Sijera Boniti. Bio je pomalo zagrejan za Miju, pa bi joj ponekad govorio da je njegova chica favorita. Emiliju je skoro sedamdeset godina. – Sviđa mi se Emilio – reče Brit. – A ti znaš mene, godine nikada nisu


problem. Ali možda on ipak nije onaj pravi. – Nema nijednog pravog – reče Mija. – I ja se ne bunim. – Stvar je u tome što Stiv... – Jao, bože, nećeš valjda opet o Stivu! – prekinu je Mija. – On je baš bio fin. – Brit nije popuštala. – Bili smo na krstarenju povodom Dana zaljubljenih – podsetila je Mija. – I trebalo je da bude fin. – Ali zar ne želiš... – Da – reče Mija besno. – Da, želim nekoga. Jednog dana. Naravno da želim. Ali ne ovde i ne sada, jer je ovde i sada Alegra, koja je najvažnija osoba u mom životu i jednostavno ne mogu da nađem mesta ni za koga drugog, a pogotovu ne za Stiva, jer dobro, bio je divan, jeste, i stvarno mi se mnogo dopao, ali, ne, ne, ne, ne mogu ponovo da prolazim kroz sve to isto s nekim ko možda i neće ostati uz mene. A da budemo iskrene, Brit, Stiv i nije baš neko ko će pristati da bude tu. Brit izmrvi kocku šećera u kafu. – Mogla bi da mu daš priliku. – Mogla bih! – uzviknu Mija. – I da sam samo ja u pitanju... pa, možda i bih. Ali Alegra... – Progutala je knedlu. – Ne mogu da budem žena koja u kuću dovodi raznorazne „čike“. Ne mogu da dozvolim da ona pomisli kako mi je više stalo do nekih muškaraca nego do nje. – Govorimo o samo jednom čoveku – podsetila ju je Brit. – Znam. – Mija je izgledala preplašeno. – I razmišljam ja o njemu, ali to je stvarno bilo samo prolazno poznanstvo. Sve je to zbog onog romantičnog okruženja. A ja ne mogu sebi da priuštim greške. – Onda nikada nećeš ponovo napraviti nešto – reče Brit. – Svako pogreši. – Ti ćeš nešto da mi kažeš – uzvrati Mija. – Ti ni sa kim nisi izašla otkako si se razvela! – Nije tačno. – O, zar smo nešto propustili? – Ne baš – reče Brit. – Nisam imala nikog ozbiljnog. Naravno da sam povremeno izlazila, ali... – Ali nisi imala nijednu ljudsku vezu, je l’ tako? – Nisam stvorena za to.


– Ha! – Mijin ton je bio pobedonosan. – Kakve su to gluposti! Razlog, draga moja sestro, zbog kojeg nisi imala nikakvu vezu potpuno je isti kao i moj – ni ti ne želiš da napraviš istu grešku. Mada bi u tvom slučaju jedina osoba koja pati bila ti. Plašiš se! – Ne plašim se! Mija se uporno zagleda u Brit, i ona na kraju popusti. – Možda. Ne znam. Posao mi je važan. Mada preturanje po papirima za razvod ne uliva poverenje u celu tu stvar. – A ipak pokušavaš mene da uguraš u priču s nekim tamo tipom koga uopšte ne poznajem i s kojim ću moći da se sastajem svega nekoliko puta godišnje. Kada sama sebi budeš našla muškarca, možda ću i razmisliti. – Smešna si. – I ti si. Stvar je u tome što... – Mijin glas odjednom postade nežniji – ... kad si odgovoran za još nekoga, moraš da vodiš računa kakve greške praviš. Znači – Alegra je na prvom mestu. Uvek. Brit promeša kafu. – To razumem – rekla je. – Poslednjih nekoliko večeri koje sam provela s njom... – nasmešila se – stvarno smo se divno provele. Zapravo, Brit je bila iznenađena koliko se lepo zabavlja čuvajući svoju sestričinu. Na kraju bi se uvek iscrpla, odgovarajući na Alegrina beskrajna pitanja, igrajući se s njom, čitajući joj i (što nikom nije dala da sazna jer uopšte nije imala sluha), pevajući joj. Stvarno je bilo zabavno, i iznenada je shvatila zašto ljudi imaju decu. (Naravno, njoj to trenutno nije bilo na listi prioriteta. Ali, razmišljala je prethodne noći, nije ni nešto što bi tek tako odbacila.) – Alegra je luda za tobom – reče Mija. – Prava si heroina u njenim očima. – A šta će biti kad jednog dana bude pitala za svog oca? – upitala je Brit nenadano. Mija je malo oklevala. – Već me je pitala – rekla je na kraju. – Ne ko je on ili tako nešto; još je mala za to. Već zašto ne živi s nama. – I šta si joj rekla? – Eh, zasad mogu da je zavaram da radi negde daleko ali da će se


jednog dana, i to uskoro, vratiti. – Mija! – Već sam ti rekla, neću je zaustaviti ako nekad bude rešila da ga potraži, ali u pravo vreme – reče Mija. – Mada pretpostavljam da bi i za njega to bio pravi šok. – Zar ne bi bilo bolje da već sada zna? Mija je nekoliko trenutaka samo stajala pred Brit, bez reči. A onda se okrenula prema njoj i ispričala joj za Aleha. I za Tijera Mundo. Za Belen i Banko del Vale . I o tome kako strahuje šta će biti s Alegrom ako on za nju sazna. Brit je bila šokirana. – Hoćeš da kažeš da se taj lik valja u parama, bukvalno valja, a ti jedva sastavljaš kraj s krajem na nekoj planinčini? Jesi li ti normalna? – Kod tebe se sve svodi na novac! – uzviknu Mija. – Možda tvoji pravnici grabljivci tako gledaju na to. Ali nije stvar u novcu. Nešto više je u pitanju. – Nije stvar samo u novcu. Stvar je u odgovornosti – reče Brit. – Njegovoj prema tebi i Alegri. I tvojoj prema njemu i Alegri. Kako bi, kog đavola, i mogao da pokaže odgovornost kad uopšte ne zna za nju? – Ne moram ja da budem odgovorna prema njemu – uzvrati Mija. – Mene je lagao, a svoju ženu prevario. Misliš li da moja ćerka treba da ima takvog oca? Bez obzira na njegov pozamašni račun u banci. Brit pogleda svoju sestru tugaljivo. – Ne znam, ne znam šta je ispravno a šta ne, ali u ovom slučaju ne mogu a da ne pomislim kako žene uvek trabunjaju koliko su muškarci beskorisni i kako nas ostavljaju da se same brinemo o deci, ali zar ne misliš da bi on možda učinio ispravnu stvar? – Jednom već jeste – reče Mija mračno. – A šta je tačno to što je ispravno? A ja zaista ne želim da mu rasturim brak. Osim toga... – progutala je knedlu – kad bih ga ponovo videla... jao, Brit, možda bih se ponovo zaljubila u njega. A najteža stvar u životu mi je bila da ga prebolim. A nisam sigurna da ću ga ikada sasvim preboleti. Učinio je da se osećam živom kako niko nikada nije. I zato ne mogu da stupim u kontakt s njim. Stvarno ne mogu. – Ali mogla bi? – Brit ju je lukavo pogledala. – Kad bi to stvarno


želela? Imaš načina da stupiš u kontakt s njim? Mija skrenu pogled. – To ne dolazi u obzir – rekla je. – Ni po koju cenu. Nedelju dana kasnije, u petak posle podne, dok je Brit sedela u bašti i zurila u prazno, Mija se smesti na kamenje do nje. – Kako ide? – upitala je. – Ponovo sam se zaglavila – reče Brit. – Tako mi dobro ide neko vreme, a onda kao da udarim u zid. – Hoćeš li da napraviš pauzu? – predloži Mija. – Za vikend? – I šta da radim? – Mislila sam da odemo na izlet do Granade. Ti i ja i Alegra. – Zašto? – Lep je to grad, a i trebalo bi da posetiš Alhambru – reče Mija. – Nisam ovamo došla zbog razgledanja – reče Brit sumnjičavo. – Hvala na ponudi, ali mislim da bi mi bolje bilo da se držim svojih pravnika grabljivaca i njihovih problema. Mija je pogleda, oklevajući. – Šta je bilo? – upita Brit. – Ništa, samo... – Misliš da će me Granada inspirisati? – Ne – reče Mija. – Mislila sam da bi možda ti meni mogla da pomogneš oko nekih mojih problema. – A? – Imam Alehovu adresu – rekla je neutralno. Brit se zagleda u nju. – Imala si je i pre? – Da. – Pobogu, Mija! Ti si neverovatna. Znači ipak idemo da ga posetimo? – U Britinom oku nešto zasja dok je to govorila. Mija odmahnu glavom. – Samo želim da vidim gde živi, ništa više. – Time baš i nećeš rešiti problem, zar ne? – Brit, molim te. – Jao, dobro. – Bit se ugrize za jezik i ustade, otresavši prašinu sa suknje. – Jesi li nam rezervisala neki smeštaj?


– Ima jedan mali hotel u kome sam ranije bila – reče Mija. – Nije nešto, ali je čist i u centru je. – Nemoj to „nije nešto“! – reče Brit strogo. – Hajde da se počastimo i odsednemo na nekom lepom mestu. – Brit... – Ja častim – reče Brit. – I to ne znači da ti činim uslugu. Volim da budem u lepom hotelu. – Ali... – Bez rasprave – rekla je Brit odlučno. – Ja sam starija sestra i ja komandujem. – Onda da ti ne protivrečim – reče Mija i uđe unutra da proveri ima li slobodnih mesta u nekom od otmenijih minimalističkih hotela u gradu.


25. Mesto: Granada Vreme: vedro; vetar: istočni, brzine 10 km/h; temperatura: 26°; pritisak: 1012,4mb Bilo je vruće i Mija je podigla platneni krov džipa. Alegra je sedela na zadnjem sedištu i pevušila neku pesmicu koju je naučila u školi i koju su i Mija i Brit pored nje naučile napamet. Brit je na krilu držala otvorenu mapu, iako im još nije bila potrebna – Mija je znala put do grada i vozila je živopisnim prometnim putem uz obalu, a onda skrenula dublje u kopno prema auto-putu. – Túnel! – vrisnula je Alegra od sreće kada su prošle kroz dugačak tunel usečen u planinu. – Luz, Mama! Mija upali svetla, iako je tunel već bio jarko osvetljen. – Na ovom putu ih ima dosta – rekla je Mija Brit. – Fantastično su projektovani. Pretpostavljam da ti se dopadaju. – O da – reče Brit. – Mada nisam sigurna kako bih se osećala zaglavljena pod zemljom. – Kakva si ti beba! – Mija promeni brzinu. – Ne voliš visinu, ne voliš tunele, ne voliš muškarce... – Zašto? – oglasi se Alegra sa zadnjeg sedišta. – Zašto ne voliš muškarce? – Tvoja mama se blesavi – reče Brit. – Sprda se sa mnom. Ponovo su izašle na sunce i Mija ugasi svetla. – Moraš da se sprdaš kad su oni u pitanju – rekla je i promenila brzinu. – Inače ćeš poludeti. Nakon skoro dva sata stigle su u Granadu, a Brit je, okrećući mapu po rukama, navela Miju da dođe do podzemnog parkinga, koji se, sudeći prema sajtu, nalazio na manje od sto metara od njihovog hotela. – Gradski hoteli retko kad imaju parking – objasnila je Mija kad se Brit


nešto pre toga tome začudila. – Gradovi su stari, i većina ulica je preuska za automobile. – Levo, levo! – Brit ju je prekinula kad je primetila znak za parking. Mija skrenu niz strmu kosinu i parkira se u rikverc na izuzetno usko mesto pored izlaza. – Kakva vožnja – reče Brit dok su izlazile iz džipa. – Ja bih skroz zabrljala s tim rikvercom. – Treba mnogo vežbe – reče Mija kratko. – Hajde, Ali. Ne zaboravi svoju torbu. Sve tri su odmarširale uskom ulicom do hotela. Otvorile su vrata od mutnog stakla i našle se u svežem holu s malim unutrašnjim dvorištem pokrivenim staklenim krovom u visini četiri sprata. U centru dvorišta nalazila se niska fontana u kojoj je žuborila voda, prelivajući se preko glatkih kamenčića. Oko recepcije je bilo svakojakog zelenila, koje je odavalo utisak oaze usred vrelog grada. – Hola. – Mija se nasmeši recepcioneru i upita ga za njihovu rezervaciju. Njihova soba se nalazila na poslednjem spratu i gledala je na ulicu, gde su se mogli videti ljudi kako sede za stolovima u hladu i ručaju. Tri kreveta su imala ogromne prekrivače i velike debele jastuke. Alegra se popela na svoj krevet i skakala je gore-dole, dok joj Mija ne reče da prestane. – Ovo je divno – rekla je okrenuvši se prema Brit. – Slatko je i elegantno i baš liči na tebe. – Drago mi je što misliš da sam slatka i elegantna – reče Brit nasmejano. – Pa, slatka jesi – dodade Mija kroz smeh. – Gladna sam – obavestila ih je Alegra. – Samo još nekoliko minuta da raspakujemo stvari – reče Mija – a onda idemo da pojedemo nešto. Jele su skoro ispred samog hotela, u jednom od kafea na pločniku. I Mija i Brit su se častile po čašom vina, koje se divno slagalo uz salatu i hrskavi hleb, a Alegra je u slast smazala tanjir školjki. – Obožava ih – reče Mija. – Meni su užasne. – Ni meni ne prijaju – složila se Brit posmatrajući svoju sestričinu kako


puni tanjir praznim ljuskama. – Ali sam sigurna da su za nju zdravije od onih groznih ćurećih „tvizlera“. Mija se zasmejulji. – Nikada u životu nije jela ćureće „tvizlere“. Eto još jedne prednosti seoskog života. Kasnije u toku popodneva, nakon odmora, i pošto je temperatura malo pala, otišle su u šetnju po gradu i stigle do trga gde je Mija videla Aleha i Belen. – U tom kafeu – pokazala je glavom na jedan od kafića. – Izigravali su srećnu porodicu. – Kako mi je žao – reče Brit. – Stvarno jeste. – Ej, meni nije! – Mija slegnu ramenima. – Qué sera sera i tako to. – I hoćeš li da probaš da pronađeš tu kuću? – upitala je Brit kada su stale da kupe sladoled, na Alegrin zahtev. – Sudeći po adresi koju imaš, malo je izvan grada, pa ćemo morati kolima. – Izgleda da je tako. – Mija je delovala uzbuđeno, ali i neodlučno. – Čija kuća? – upitala je Alegra, olizavši ostatke svog čokoladnog sladoleda. – Jedna koju hoću da pogledam. – Mija je pogleda i izvuče maramicu iz tašne. – Kako uspeš da se toliko zamažeš po licu? – upitala je pokušavajući da je obriše. – Ne uspevam. – Alegra zaškilji očima dok joj je Mija brisala bradu. – Ti si najmusavija devojčica na svetu – reče Mija. Alegra je tužno pogleda svojim tamnim očima, i Brit bi primorana da se nasmeje. – Ista je kao ti kad si bila mala – rekla je Miji. – Na zastrašujući način ste slične, u brdo stvari. Kuća Aleha i Belen nalazila se nekoliko kilometara izvan grada i imala je divan pogled na planine. Bila je skrivena iza dugačkog zida sa zelenim crepom, iza kojeg je virio niz visokih čempresa. S puta se video samo krov kuće smeštene dublje u dvorište. Na poštanskom sandučetu smeštenom u zidu pisalo je „Ariza“, elegantnim zlatnim slovima. Iznad kapija stajala je sigurnosna kamera i znak za zabranjeno parkiranje, te Mija odveze auto nešto dalje.


– I... – Brit je upitno pogledala kada Mija zaustavi džip. – Šta želiš da uradimo? – Ogromna je – reče Mija. – Baš ogromna. – Videla sam i veće u Dalkiju – rekla je Brit nehajno. – Ma daj, Brit – džinovska je. – Dobro, jeste, prilično je impresivna – priznade Brit. – Samo, prosto ne mogu da ga zamislim ovde – reče Mija. – Bio je tako ležeran i opušten u Gvatemali. Nije se ponašao kao tip koji živi u kući opasanoj visokim zidovima i obezbeđenjem. Boravili su u šatorima dok su proučavali vulkane, znaš? – Stvari se menjaju – rekla je Brit. – Kome pričaš. – Hoćeš da prođemo pored? – Šta ako izađe? – Mija, dušo, na vreme ćeš biti upozorena. Ta kapija je elektronska. Morala bi da zapišti ako se nešto dogodi. – Dobro, važi. Izašle su iz džipa i vratile se niz put, sve vreme prateći zid Alehove kuće. Miji je srce lupalo kao ludo. On je ovde, pomislila je, nekoliko stotina metara od mene. Možda upravo ovog trenutka sedi na verandi ili se šeta kroz baštu ili pliva u bazenu. Ako bi ga pozvala po imenu, možda bi je čuo i dotrčao do nje. Uzeo bi je u naručje i obasuo joj lice poljupcima, i rekao da je još uvek voli. Da ju je uvek voleo... – Zašto smo ovde? – upitala je Alegra razdražljivo, vukući noge po zemlji kad su zastale pred kapijom. – To je dobro pitanje. – Mija uze svoju ćerku u naručje i snažno je zagrli, rasterujući svaku misao o Alehu. – Bez razloga. Sada ćemo se vratiti u naš hotel. – Dobro – reče Alegra. – Umorila sam se. – Ali zar ne želiš, ne želiš li... – Brit zastade kad su iznenada začule zvuk auta i elektronske kapije koja je polako počela da se otvara. – E, sranje! – Mija se okrenu. – Hajdemo, Brit. Idemo odavde. Ali Brit je ostala da stoji, i kad je crni mercedes prošao kroz kapiju i skrenuo na put, mogla je da vidi jednu ženu za volanom.


– Lepa je – rekla je Miji onako uzgred kad su se vratile u auto. – On nije bio s njom? Brit odmahnu glavom. – Ne. Bila je sama. – Mada to ništa ne znači. – Mija ponovo baci pogled na kuću. – Znaš, ovo je stvarno bilo vrlo glupo. – Zašto? – Nema tu budućnosti za mene i Alegru s Alehom. – Zašto si tako sigurna u to? – Oduvek sam bila sigurna. Sve te priče o tome kako on ima pravo da zna za Ali... pa, donekle to ima smisla. Ali ne mogu sada da mu razbucam život. Možda će biti drugačije kad ona bude odrasla. A što se oca u porodici tiče – možda će se jednog dana tu naći neko drugi. – Imaš nekoga na umu? – upita Brit opušteno. Mija se nasmeja. – Kako si providna – rekla je. – Nemam nikoga konkretnog na umu. Ali me je Stiv naveo da pomislim kako bi neko mogao u budućnosti da mi se nađe. – Hoćeš li stupiti u kontakt s njim? – Neću – reče Mija. – Nema svrhe. Ali uvek će mi biti milo što me je poljubio. Naredne večeri, nakon što je Alegra otišla u krevet i zaspala, Brit je pitala Miju da li je potpuno sigurna da ne želi da pozove Aleha. Mija je, međutim, bila rešena da je to što je videla onu kuću više nego dovoljno i da ne dolazi u obzir da Alegru izloži životu iza elektronske kapije i sigurnosnih kamera. Brit je pokušala da je ubedi kako se ponaša budalasto; da Alegra ne bi ni želela tamo da živi i da Aleho ne bi želeo da je uzme od Mije, ali je Mija insistirala da će, čak i ako on ne pokuša da zatraži starateljstvo nad svojom ćerkom, uticaj porodice Ariza na Alegrin život svakako biti daleko veći nego njen. A ona ne želi da se to dogodi. Osim toga, još jednom je ponovila, Alehovo ponašanje je bilo gnusno. Kakvog prava on ima da se meša u Alegrin život? – Možda ja sve to posmatram više s pravnog nego životnog aspekta – složila se Brit kad su konačno i same pošle na spavanje. – A zaista ne pokušavam da na bilo koji način utičem na tebe. Samo se trudim da ti


iznesem sve činjenice. – Nisi rekla ništa što već i sama nisam milion puta pomislila – ubeđivala ju je Mija. Ali dok je ležala tako u mraku, slušajući ravnomerno disanje svoje sestre i svoje ćerke, Mija nije mogla da izbije sebi iz glave sliku kuće na brdu, s Alegrom i Alehom unutar njenih zidova.


26. Mesto: Malaga Vreme: vedro; vetar: južni, brzine 5 km/h; temperatura: 25°; pritisak: 1015,9mb Brit je sedela na delu verande koji je bio u hladovini, ali ipak je bilo teško čitati s ekrana njenog laptopa. Što verovatno, pomislila je smušeno, i nije tako loše. Roman i dalje nije napredovao onom brzinom kojom se nadala da će ići, upravo zbog činjenice da se i dalje kretao u neočekivanim pravcima. Među likove je sada bila uvrštena i Lusi, stara Ričardova ljubav koja se iznenada ponovo pojavila jer je pročitala o njegovom razvodu u novinama, i odlučila da mu se javi. Njeno prisustvo je još više zakomplikovalo stvari. Brit pogleda na sat. Mija će se uskoro vratiti u vilu, zajedno s Alegrom, koju će pokupiti iz vrtića. Večeras ima slobodno, tako da će veče provesti u tišini verande i ništa osim cvrčaka neće im praviti društvo. Brit je uživala u Sijera Boniti, ali znala je da će uskoro morati da se vrati kući. Nove električne instalacije bile su gotove, a i keramičar ju je pozvao da je obavesti kako su i kupatilo i kuhinja završeni i da je ključ vratio njenoj komšinici, kao što je i tražila. Brit je onda pozvala Harijet, koja joj je rekla da sve predivno izgleda i da će biti vrlo zadovoljna rezultatom, ali pošto kiša lije otkako je otišla iz Dablina, mogla bi bar još malo da ostane u Španiji. Brit je rekla da će produžiti još nedelju dana (iako je sada radila poslepodne i ponekad uveče u galeriji, Mija je i dalje tražila posao koji bi joj radnim vremenom više odgovarao, a Brit nije želela da napusti nju i Alegru) i da se raduje povratku kući. Pitam se hoću li kod kuće malo bolje organizovati ove moje likove, upitala se. To mi nikako ne izbija iz glave jer je ovde toliko veličanstveno da želim da im svima sve na kraju bude dobro. Što je potpuno glupo, jer se u stvarnom životu stvari često uopšte ne srede. A ljudske postupke ponekad je nemoguće razumeti.


Zašto je Vanesa napustila Lea? Brit je očajnički želela da sazna odgovor na to pitanje iz stvarnog života. I dalje ju je to negde duboko kopkalo, i deo nje se pitao koliko li je Leu sve to teško kada toliko muči nju, koja nije imala nikakve veze s celom tom tragedijom? Pitanja se nižu, a odgovora nema. Nakon što joj je ispričao za Vanesu i Donala, ona je pravila scenarije u glavi o tome kako bi reagovali da se nije desila nesreća; da je Leo mogao da se suoči sa svojim bratom i da su svi morali da nastave život. Verovala je da je Leo postao neprestano napet kao struna jer mu je oduzeta mogućnost da iskali svoj bes na Donalu. Bilo mu je potrebno da izbaci iz sebe svu tu strast i srdžbu. Mada je to sasvim druga priča. Volela bi da za Lea može da napiše srećan kraj. Sklopila je laptop i sklonila se s verande. Šetala se po kući dok nije sve misli o Leu, Ričardu i Vilijamu isterala iz glave. Nije nameravala da večeras išta više napiše. Bilo joj je potrebno da se najpre suoči sa svojim lutajućim mislima. Onda se vratila na verandu i ponovo otvorila računar, pokrenuvši program za imejl. (Bila je zapanjena kad je otkrila da vila Serena ima bežični internet. Mija joj je rekla da čak i u pola brda može da uhvati pristup internetu. Oni stvarno nemaju veze sa seljacima, dodala je uz širok osmeh.) Liza En joj je poslala poruku s pitanjem kako napreduje sa svojom novom knjigom – jedva čeka, napisala je, da vidi šta će se dalje dogoditi. Džejms i Sara su joj poslali neke fotografije svojih dečaka i podsetili Brit kako im je obećala da će doći na večeru čim se vrati u Irsku. A Stiv Šo joj se javio s Afrodite i rekao u poruci da njegov brod trenutno krstari Mediteranom u predsezoni i da će narednog dana prispeti u Malagu. Izvinio se što imejl šalje Brit, koja, rekao je, verovatno u Dablinu vredno radi na svom novom romanu, ali pitao se da li bi Mija htela da se sastane s njim u Malagi. Mija mu nije dala svoju imejl adresu kad su bile na brodu. Ali Britinu je još uvek imao u svom imeniku. – Jao, ne znam šta da ti kažem na ovo – rekla je Mija kad joj je Brit, sa sjajem u očima, pokazala Stivov imejl. – Nije to baš dobra ideja.


– To je odlična ideja – rekla je Brit naglo. – Mnogo mu se sviđaš, Mija. Vidi, kaže da bi bio oduševljen da te ponovo vidi. – Da, ali... – Mija! Znam da si bila pomalo oprezna na brodu, ali zar ne misliš da sada vredi pružiti mu šansu? Mislim, on očigledno i dalje razmišlja o tebi, i mora da mu je baš stalo! – Ne možeš da znaš o čemu on razmišlja! – uzviknu Mija. – Znaš, Brit, naterala si me da odemo kod Aleha i sada me teraš da idem u Malagu, i ja stvarno ne znam kako si ti kog đavola obavila onoliko razvoda kada ti je sva pažnja ovih dana usmerena samo na to kako da mi nabaciš neprikladnog muškarca. – Ti si ta koja je predložila odlazak u Granadu. A uopšte ne mora da znači da je Stiv Šo neprikladan – istakla je Brit. – Ne, ali... – Mija ju je bespomoćno pogledala. – Zar ne možeš svejedno da se sastaneš s njim? – predložila je Brit. – Nema u tome ništa loše. – Ali nema ni svrhe – usprotivila se Mija. – Moraš da izađeš malo – rekla joj je Brit. – Stvarno moraš. Složila sam se da ne živiš u nekom levom usranom gradiću, ali društveni život ti nije baš na nivou. Protivljenje koje se dotad ogledalo u Mijinim očima, odjednom je iščezlo. – U pravu si – složila se. – I otići ću. Ali samo ako i ti i Alegra pođete. Da vidimo koliko će tvog omiljenog vođu krstarenja obradovati da upozna nju. Afrodita je pristigla u luku rano ujutru i bilo je planirano da krene kasnije u toku noći. Kada su sestre stigle u Malagu nešto pre podneva, odmah su u luci primetile usidren kruzer čiji je trup bleštao na suncu. Brit je uspela da raspozna ljude koji su stajali pored ograde ili šetali po palubi, i setila se kako je nedavno i sama činila isto. Sastanak sa Stivom zakazale su u jednom od kafea na plaži. On je već bio tamo i sedeo je napolju za stolom, opušten i elegantan u svojoj beloj uniformi.


– Teško je ne primetiti ovako privlačnu pojavu – promrmlja Brit dok su se približavale stolu. – U pravu si – odgovori na to Mija. – Stvarno ne bi trebalo dopuštati momcima da nose uniformu. To te tako zavara u pogledu svega ostalog. – Mija! Brit! – Stiv ustade i nasmeši se obema, a onda se spusti na Alegrinu visinu. – A ti si sigurno Alegra. Kako si ti divna devojčica. Mijina ćerka ga zamišljeno pogleda svojim tamnim očima. – Lepo je videti vas opet – reče Stiv, uspravivši se. – Hoćete li nešto da popijete? Ili pojedete? Jeste li gladne? – Sladoled – reče Alegra brzo. Mija i Brit naručiše sok od pomorandže. – Bio sam s tvojom mamom na brodu – objasnio je Stiv Alegri i pokazao joj u pravcu Afrodite. – I kako je otkako smo otišle? – upita Brit. – Ni upola onoliko zabavno – reče Stiv. – I naravno, nema ni srculenca ni cveća. Izvestio ih je o događajima u poslednjih nekoliko nedelja, a one su se smejale pričama o putnicima i uzdisale od zavisti zbog mesta koja nisu mogle da posete. – A hoćeš li dobiti slobodno u skorije vreme? – upitala je Brit. – Uzeo sam neke dane odmora posle krstarenja po Karibima – odgovorio je Stiv. – Tako da se sada ponovo vraćam u mašinu. Tek ću za četiri meseca moći ponovo da dobijem neki dan slobodno. – Sviđa li ti se to? – upita Mija. – Što si stalno na putu. – Ništa me ne zadržava na kopnu – rekao je Stiv veselo. – Nemam nikoga ko bi me čekao kod kuće. Tišinu je narušavao samo zvuk kašičice kojom je Alegra grebala po staklenoj činiji. – Zar nemaš po jednu devojku u svakoj luci? – I Mija se trudila da održi veselost u glasu. – Ni u jednoj luci – rekao je. – Doduše, lepo je naći se s jednom ovde. Pogotovo što si to ti. Mija ništa ne reče. Shvatila je da je srce počelo jače da joj lupa. – Hajde, Ali – rekla je Brit kada je Alegra olizala poslednje ostatke


sladoleda s kašike. – Hajde da ti i ja prošetamo do plaže, a neka mama i Stiv zajedno popiju sok. – Važi – rekla je Alegra razdragano i sišla sa stolice. – Vi možete da nas stignete – reče Brit. – Vidimo se posle. Mija obrisa lice svoje ćerke papirnom salvetom. – Budi dobra – rekla je. – Kladim se da si ti uvek dobra. – Stiv se nasmešio malenoj devojčici, koja mu uzvrati osmehom. – Naravno – rekla je svečano, a on se nasmeja. – Dakle – rekao je Miji nakon što su se Brit i Alegra izgubile s vidika. – Kraljica Romanse živi i dalje. Sebi Uprkos. Mija se zasmejulji. – Ona misli da živim u šugavom gradu i da ne izlazim dovoljno. Tako da je bila oduševljena kad je primila tvoj imejl. – I ja sam bio oduševljen kad sam saznao da je i ona ovde – reče Stiv, a Mija ga iznenađeno pogleda, s tračkom nesigurnosti koja joj se ogledala na licu. On joj se široko nasmeši. – Zato što sam znao da će te naterati da dođeš. Inače ne bih bio siguran. – Ne znam šta joj se to dogodilo – reče Mija. – Otkako je došla ovamo, potpuno je posvećena pisanju svoje naredne knjige, a stalno govori kako joj grozno ide. Ali mislim da joj je to samo izgovor kako bi mogla da sredi moj ljubavni život. – Je l’? – Stiv podiže obrvu. – Hoćeš da kažeš da ih ima još osim mene? Mija se nasmeši. – Moj život je vrlo komplikovan – rekla je. – Tako, znači? – Naravno. Imam ćerku. – Mnoge žene imaju ćerke. To ne znači da su im životi nešto posebno zakomplikovani – rekao joj je Stiv. – Nemoj da si smešan – uzvrati Mija. – Jedva me poznaješ. – Ne moraš da poznaješ osobu da bi ti nedostajala – reče Stiv. – A ti si na mene ostavila jak utisak. – Samo nakratko – reče Mija. – Uopšte nije tako. – Ispružio je ruku preko stola i spustio je na njenu. – Kada sam s tobom...


Mija izvuče ruku. – Nisi bio „sa mnom“, kako ti kažeš – rekla je. – Mi... mi... – Mi smo se našli – reče Stiv. – Ajde, Mija. Moraš priznati da smo se našli. – Uživala sam u tvom društvu – priznala je uz osmeh. – Uh – uzdahnuo je. – Baš se ne daš. Ona se zasmejulji. – Ma nije. – Znači, ima šanse za mene? – Pogledao ju je nesigurno. – Stive, stvarno mi se sviđaš. Ali bićeš ovde samo nekoliko sati. Do večeras ćeš već otići. Čemu onda sve ovo? – Voleo bih da izađem s tobom – rekao je. – Ne da večeramo na brodu gde nas svi gledaju. – To je samo jedno veče – rekla je Mija. – Šta želiš da postignemo time? – Ne znam – reče Stiv. – Šta god ti želiš. Nije znala šta želi. Sa Stivom se nije osećala kao s Alehom. Njemu je poželela da strgne košulju posle nekoliko sekundi poznanstva. Nije imala nikakvih skrivenih želja da to isto uradi i Stivu. Ali uprkos svojoj uzdržanosti, uživala je u njegovom društvu, uživala da bude u njegovoj blizini. Bilo je lepo ponovo sedeti u kafeu s nekim muškarcem. Pogledala je na sat. – Već je poslepodne – rekla je. – Kada si mislio da se ponovo nađemo? – Imam ceo dan da provedem u luci – reče Stiv. – Nisam planirao da te uopšte pustim. Mija se nasmeja. – Baš si uporan. – Šta imam da izgubim? – upitao je. – Nemam toliko vremena. – Ne mogu ceo dan da provedem u Malagi – reče Mija. – Zašto ne? – Moram da mislim na Alegru. Ona mora da stigne kući... – Koliko je daleko kuća? – Četrdeset kilometara. – Manje od jednog sata vožnje. – Hajde da stignemo Brit. Da vidimo šta ona želi da uradi. – Ne interesuje me šta ona želi.


Mija se nasmeja. – O, kako se pesmica promenila. Na brodu nije bio nikakav problem obezbediti joj sve što poželi. – To je bio nešto drugo. Mada – složio se – zaista mi se dopada tvoja sestra. Ako uspeš da probiješ njenu bodljikavu spoljašnjost, zapravo je nežna kao mače. Mija se nasmeši. – Pre će biti divlja mačka. U svakom slučaju moram najpre s njom da porazgovaram. Brit i Alegra su se nalazile uz samu vodu, gde je Alegra odlučila da iskopa rupu u pesku i gleda kako je vodom ispunjava svaki talas koji bi se razbio na obali. Zbog te njene građevine, na kratku ružičasto-belu letnju haljinicu zalepio joj se vlažan pesak. – Zabavljate se? – upitala je Mija. – Da! – povika Alegra. – Sviđa mi se ovo. Mija je rekla Brit kako Stiv hoće da provede još neko vreme s njom, a Brit joj je rekla da radi šta god želi. – A šta ćete ti i Ali? – Odvešću je na ručak i provešćemo neko vreme na plaži, a onda ću nas odvesti kući. – Uz planinu? – sumnjičavo ju je upitala Mija. – Sama? – Snaći ću se – uveravala ju je Brit. – Već sam se navikla na okolinu. – Dobro – reče Mija. – Hoćeš li da te posle pokupim? – upitala je Brit. – Nemoj da si luda – reče Mija. – Čekaćeš me celu noć. – Celu noć? – Brit podiže obrvu u znak čuđenja i široko se nasmeši svojoj sestri, koja odjednom poče da se smeje. – Do kasno – ispravila se. – Ne brini, uzeću taksi, ili tako nešto. – Pa, ako treba da dođem po tebe, samo me pozovi. – Važi – reče Mija. – I Mija... – Da? – Lepo se provedi. Mija i Stiv su lunjali po starom delu grada jer joj je Stiv rekao da nikada


pre nije otišao u obilazak. Odvela ga je do mavarske kraljevske palate, koja se izdizala na brdu, i tamo su neko vreme sedeli u prelepoj bašti; potom su posetili i impresivnu katedralu, a onda je Stiv tražio da malo pauziraju s kulturom i predložio da se ponovo spuste do plaže i izvale se na sunce. – Mislila sam da bi ti ležanje na suncu moglo biti dosadno – zadirkivala ga je. – Celu zimu si, zaboga, proveo na Karibima. Sigurno si na suncu proveo dovoljno za nekoliko narednih godina. – Afrodita je svakako bila na prelepim mestima, ali da budem iskren, bio sam prezauzet da bih mogao da se izležavam – rekao je Stiv. – Bilo bi divno ne raditi ništa sat ili dva. Ona se nasmeši. – Jesam li te umorila ovom istorijom? – Malo – priznao je. – Pa, sada je svakako vreme za popodnevni odmor, ali nisam se opremila za plažu. – Mislio sam ja o tome. – Otvorio je mali ranac s logom Afrodite, koji mu je bio na ramenu, i izvadio dva mala peškira, par muških kupaćih gaća i jedan ljubičasti kupaći kostim. – Morao sam da pretpostavim veličinu – rekao je. – Nadam se da će ti biti taman. – Vidim da si se spremio – reče ona. – To se nauči na kruzerima. – Oči su mu sijale. – Lepa je boja. – Divno si izgledala u onoj ljubičastoj haljini – reče Stiv. – Pa sam pomislio da bi ti ta nijansa pristajala. – Hvala ti. Ko zna kad je poslednji put ležala na plaži, s muškarcem pored sebe. Nije bila sigurna da je to ikada i radila. Nije računala dane u Irskoj kada bi s nekim od aktuelnih momaka krenula u Britas i sedela s njim na plaži, raspravljajući o tome koliko dugo mogu podneti hladan istočni vetar koji je vazduh uvek činio neprijatnim. Bilo je i divnih dana u Britasu, ali kada je bila mala i tamo odlazila s porodicom; Pola i Geri, Džejms, Brit i ona. Pola i Geri bi sedeli na ogromnom ćebetu dok se njihovo troje dece ludiralo u vodi i na pesku. Tada je sve bilo toliko jednostavnije, pomislila je i shvatila bolnu istinu


da se Alegra – kako stvari sada stoje – nikada neće igrati na plaži s bratom ili sestrom. Niti će Mija i njen otac sedeti pored nje i gledati ih. – Jesi li dobro? – Stiv, koji je sedeo na ležaljci do njene, pogledao ju je. – Ma, dobro sam – rekla je i zavalila se, spustivši svoju bejzbol kapu preko očiju. – Sasvim sam dobro. Kod kuće u vili (uz planinu je vozila polako i pažljivo, ali joj je vožnja ipak iskidala živce, a srce joj je tutnjalo u grudima), Brit i Alegra su sedele jedna do druge na mekom narandžastom ležaju. Na Britinim kolenima je stajao laptop, a Alegra je u tišini okretala stranice jedne od engleskih slikovnica koje je Brit donela u Španiju za nju. Svaki čas Brit bi bacila pogled na svoju sestričinu, zadubljenu u knjižicu, koja još nije umela da čita, ali je priču dosad već napamet naučila. Dok je Brit sedela tako zagledana u nju, Alegra je zatvorila knjigu i podigla pogled. – Nestašna Tina je vrlo smela devojčica – rekla je ozbiljno svojoj tetki. – Čini mi se da nije baš naučila lekciju. Mislim da će opet upasti u nevolju. – Zaista? Alegra klimnu glavom. – Najverovatnije zbog toga što joj je spavaća soba stalno u neredu – rekla je. – Zbog toga i ja upadam u nevolju. – Trebalo je da ponesem nešto da se presvučem – prokomentarisala je Mija dok su se Stiv i ona udaljavali s plaže. – Ušao mi je pesak u cipele, a haljina mi se pogužvala. – Sitnice – reče Stiv nehajno. – Ipak – rekla je Mija – da sam znala da ću celog dana ostati napolju, pripremila bih se. – Koliko dugo si planirala da ostaneš sa mnom? – upita Stiv. – Nisam o tome razmišljala – priznala je Mija. On je uhvati za ruku. – E pa, još ne možeš kući – rekao joj je. – Ostalo mi je još nekoliko sati i želim da ih provedem s tobom. U prvom trenutku je pomislila da izvuče ruku iz njegove. Ali bilo je lepo znati da neko želi da je drži. Zato je i odustala.


– Moj tata će se jednog dana vratiti kući. – Alegra, koja se bacila na bojenje jedne od slika iz svoje bojanke, pogleda u Brit, koja je – u nedostatku gotove hrane – pravila špagete bolonjeze za večeru. – Stvarno? – Brit je bila zapanjena. Nikada pre nije čula Alegru da govori o svom ocu. – Pues, sí – Alegra je bila sigurna u sebe. – Da li ti je to mama rekla? – upitala je Brit. Alegra odmahnu glavom. – Ali vratiće se on kući – rekla je. – On je moj tata. – Nikako nisam obučena za ovu priliku – prošištala je Mija kada ju je Stiv uveo u restoran gde se escajg sjajio, a stolove prekrivali uštirkani laneni stolnjaci. – Meni dobro izgledaš – rekao je. – Znaš da nije tako – uzvratila je. – Uz to, kosa mi je neuredna. – I neće te pustiti zbog malo nesređene frizure? – Nasmešio joj se dok je prolazila prstima kroz kosu, a onda je klimnuo glavom konobaru koji ih je odveo do stola u separeu. – Vidiš, i oni, kao i ja, misle da si divna. – Ne moraš tolike komplimente da mi deliš – rekla mu je. – To baš ume da omete. – Pokušavam da te zavedem – rekao je. Ona se zasmejulji. – Znaš da poslednje dve nedelje živim s Brit – podsetila ga je. On se nasmeja. – Da li to znači da romantika ne ide baš najbolje? – Teško je reći – priznala je. – Upravo piše svoje najnovije srceparajuće delo, tako da se ponekad samo šeta po kući natmurenog lica i ne čuje ni reč od onoga što joj pričam, a ponekad je vrlo oštroumna i praktična da govori kako su joj likovi previše emotivni i da bi im dobro došao koji pošten šamar. – To definitivno liči na Brit – rekao je. – Ali šta misliš da ti i ja večeras budemo malo romantični? – Kakav si ti zavodnik, Stive Šo – rekla je ozbiljno. – A ti si predivna žena, Mija Makdona – reče on.


Vilijam i Persija. Persija i Ričard. Vilijam i Lusi. Ričard i Kamila. Nanet i Lusi. Vilijam i Ričard. Brit pročita reči koje je napisala i namršti se. Ništa od ovoga nije očekivala, ali možda tako treba da bude. To je i najvažnije. Stvarno nisam normalna, promrmljala je i sklopila laptop. Više brinem o njima nego što sam ikada o stvarnim ljudima. Očigledno sam emocionalno retardirana. Smakla je laptop s kolena i spustila ga na stočić. Alegra, koja je spavala na ležaju pored nje, osetila je prazno mesto i pomerila glavu na Britino krilo. Brit nežno pomilova njenu tamnu kosu. A njena zaspala sestričina zadovoljno uzdahnu. – Mogla bih da pozovem Brit. – Mija je pogledala na sat dok su ona i Stiv stajali ispred restorana. – Ma, pusti je – reče Stiv. – Ja ću te ispratiti kući. Pozvaćemo taksi. – Jesi li lud? – upitala je. – To je skoro sat vremena vožnje, a... – A šta? – A i moja ćerka je tamo, Stiv, pa se bojim da neće... – Šta? Neće biti vatanja? – On se široko nasmeši. – Baš tako. – Pa, moram priznati da sam malo razočaran – rekao joj je. – Odavno se nisam dobro povatao. Ali pošto moram da se vratim na brod do jedanaest, morali bismo to na brzaka, a to nije ono što ja želim s tobom. Osetila je neku tremu u stomaku. Nije to strast, rekla je sebi. Samo osećanje koje je poslednjih godina bilo duboko skriveno u njoj. Osećaj da bi bilo lepo ponovo biti s muškarcem, osetiti ruke koje je grle i usne na svojima. Osećaj da bi posebno bilo lepo biti sa Stivom. – Mogla bi da ostaneš dok ne krenemo – predložio je, videvši joj u očima da okleva. – Da odemo u neki hotel gde bi mogla i da prespavaš. Mija ne reče ništa. – Bila bi kod kuće pre nego što se Alegra probudi – brzo je dodao i rukom joj obuhvatio struk, privukavši je sebi. Nije ga zaustavila ni kada su njegove usne dodirnule njene. Zagrlila ga je i privukla sebi, osetivši kako se polako opušta u njegovom zagrljaju. Osetila je toplinu njegovog tela i sigurnost u njegovim rukama. On je prvi


muškarac koga je poljubila posle Aleha. Ponovo ga je poljubila. Sada je već osećala strast koja je gorela sporije nego što je pamtila, ali joj je prožimala telo od nožnih prstiju sve do usana. – Znao sam da će biti ovako – rekao joj je kad su zastali. – Znao sam da ćeš imati najmekše usne i najtoplije telo i da ćeš mirisati na nežnu vanilu. Ona proguta knedlu i povuče se natrag. – To je moj balzam za usne – rekla je. – Mija! – oči mu se skupiše. – Ne treba tako brzo da mi razbiješ sve iluzije. – Stive. – Pogled joj je bio ozbiljan. – Moram. I moram da ti kažem da ne mogu da ostanem ovde, moram da se vratim kući kod Alegre i da... Da mi je žao. Stvarno jeste. – Brit je s njom – rekao je blago, ponovo je stegnuvši oko struka. – Brit će se pobrinuti za nju. Siguran sam da će se snaći. – Ne. – Mija se sada još odlučnije izmaknu. – I ja sam sigurna da će se Brit snaći, ali nije u tome stvar. Žao mi je, Stive. Moram kući. Zaista moram. Nije čula ni najmanju uznemirenost u Stivovom glasu kada joj je rekao da je moglo divno da im bude. – Možda. – Diskretno se nasmešila. – Verovatno bi. – Nije to sa mnom tek neka letnja šema – rekao joj je ozbiljno. – Stalo mi je do tebe, Mija. Neprestano razmišljam o tebi. – Ma, daj... – Trudila se da zadrži veselost u glasu. – Sigurna sam da ima još mnogo žena. – Prestani to da mi govoriš! – uzviknuo je. – Naravno da ima još mnogo žena! Na Afroditi. Na celom svetu! Ali mene ne interesuje mnogo žena, Mija Makdona. Nisam zaljubljen u te mnoge žene. – Nisi ni u mene zaljubljen – istakla je. – Kako znaš? – Stive... Opet ju je poljubio. I ona više ništa ne reče. Brit je začula kako se auto zaustavlja na vrhu uzanog puta koji je vodio do vile Serena. Mirno je sedela, čuvši škripu kapije koja se otvorila. Mija je


uporno pričala kako je treba podmazati, ali još nije stigla to da uradi. Nakon tog oštrog zvuka, ona oseti kako joj napetost u ramenima popušta. Nije bila toliko zabrinuta za Miju, ali se jeste brinula da li će morati da se odveze u Malagu da je pokupi. Brit je bila spremna da ode po Miju, iako se nije baš veselila na pomisao da u džip smesti usnulu Alegru i po noći savladava krivudave planinske puteve, ali bilo joj je drago što joj se sestra vratila bez njene pomoći. A onda, kada je začula Mijine korake po šljunku posutom ispred kuće, zapitala se da li je kući došla sama. – Naravno da sam došla sama – rekla je Mija kada ju je Brit to upitala. – On je divan – rekla je Brit. – Stvarno jeste. Kakav je bio sastanak? – Da sam shvatila da će to biti pravi izlazak, barem bih sredila kosu. – Mija se zagledala u svoj odraz u ogledalu iznad kamina i podigla nos u očaju. – Kakav čupoglavac! – Njemu to izgleda nije smetalo. – A odveo me je i u jedan fantastičan restoran – reče Mija. – Izgledala sam kao prava seljanka izgubljena u gradu! Brit se nasmeja. – Izgledaš normalno – rekla je. – Ti si prirodno lepa. Što je za njega verovatno pravo olakšanje, s obzirom na sve one žene s broda. Znaš i sama koliko vremena svake večeri provode spremajući se! – Možda – složi se Mija. – Možda voli malo sirovije ženske. – Mija! Ona se nasmeši. – Rekao je da je zaljubljen u mene. – Je l’? – Rekao mi je to u strastvenom zanosu, pa pretpostavljam da se to i ne računa. Ja sam mu rekla da umišlja. – A da li si ti u njega zaljubljena? – upita Brit. – Ne pričaj gluposti. – Mija se zarumene. – Mija Makdona! Jesi! – Saberi se – rekla je svojoj sestri. – Nisam zaljubljena u njega. Ja... Fin je, to je sve. A i dobro se ljubi. – Odlično. – Brit još više razvuče osmeh. – Prestani! – uzviknu Mija. – I pustila si ga da ode? – Pa, vreme mu je već isticalo. A i znao je da neću otići s njim u krevet


jer sam odbila njegov predlog da ostanem i prespavam u Malagi. – Bio je ljut što si ga odbila? Mija razmisli. – Mora da jeste. Ali je dobro to podneo. – Mora da mu je stvarno stalo. – Zato što se nije naljutio kad sam odbila da spavam s njim? – upita Mija. – Zato što je dovoljno brižan i nije te ni na šta terao – reče Brit. – E nemojmo tražiti u ovome nešto čega nema – reče Mija. – Malo se zabavio i to je sve. – Ne veruješ stvarno u to – rekla je Brit, odjednom se uozbiljivši. – Stvarno. – Ne mogu ni u nešto drugo da poverujem – reče Mija. – Nisam spremna da poverujem u bilo šta drugo. – Nemoj dozvoliti da ti tek tako izmakne. – Zaboga! – Mija se namršti. – Ne pokušavam da ga uhvatim u zamku, znaš. Baš me briga ako mi izmakne. – Stvarno? – Sladak je i pažljiv, i dobro se ljubi – reče Mija nakon nekoliko trenutaka tišine. – I veoma mi se dopada. Stvarno mi se dopada. I da sam mlađa i slobodna, možda bih i uskočila s njim u krevet, samo da vidim kakav je osećaj. Ali ne mogu to da radim, Brit. Znaš da ne mogu. A stvar je u tome što... – Šta? – Da, zbog njega mi srce kuca jače. Da, sviđa mi se kada sam s njim. Da, on je jedini pristojan momak kog sam upoznala u poslednje četiri godine. Ali zbog njega mi krv ne uzavri u venama i ne osećam se kao da ću se onesvestiti svaki put kad ga ugledam, i kada smo zajedno, ne osećam kao da smo jedine osobe na celom svetu. – A ti misliš da bi ljubav trebalo da bude takva? – upita strogo Brit. – Tako je bilo s Alehom. – Aleho te je ostavio. – Uopšte nisi fer. – Mija ljutito pogleda u Brit. – Okolnosti su... – Nemoj mi reći da ćeš pokušati da ga odbraniš. – Ne. Ali...


– Imala si vezu s oženjenim čovekom koji te je ostavio kad si ostala trudna. – Brit je bila brutalna. – Nemoj mi reći da ćeš svakog momka odmeravati aršinom Alehovog ponašanja? – Izvrćeš stvari. – Ne, ne izvrćem stvari – reče Brit. – Volela sam ga. – I kao što si već rekla, sada je to gotovo. – Znam. – Mija skrenu pogled i zagleda se u tačku na zidu. Britine oči bile su zabrinute. – Ne možeš da čekaš tu istu stvar od svakoga koga upoznaš – rekla je, a Mija je i dalje zurila napred. – Zašto? – Zato što ima nečega i osim strasti – reče Brit. – Na primer, živeti zajedno do kraja života. Tuga se ogledala u Mijinom osmehu kada se okrenula i ponovo pogledala Brit. – Dakle, želiš da pravim kompromise? – Ne – reče Brit odlučno. – Želim da prestaneš da fantaziraš. – Ne radim to. – Da, radiš – reče Brit. – Mislim da si toliko zaslepljena sećanjima na neodoljivog princa da nisi u stanju da prepoznaš viteza na belom konju koji ti kuca na vrata.


27. Mesto: Sijera Bonita Vreme: delimično oblačno; vetar: istočni, brzine 10 km/h; temperatura: 21°; pritisak: 1011,2mb Brit je odlučila da se kući vrati narednog vikenda. Osećala je da je u Španiji uradila sve što je mogla na svom romanu i sada je jedva čekala da se vrati u Dablin, svojoj kući. Pauza koju je napravila kod Mije donela joj je više uživanja nego što je pre nekoliko meseci mogla i da pretpostavi, ali trebalo joj je da se vrati sopstvenom životu. Osim toga, Mija je primila neke dobre poslovne vesti. Onog jutra nakon sastanka sa Stivom Šoom, dobila je poziv iz turističkog biroa Sijera Bonite i ponudu da za njih radi honorarno. U pitanju je bila pozicija s podeljenim radnim vremenom, a plata je bila bolja nego u Diksijevom restoranu i Ursulinoj galeriji. Prepodnevna smena Miji je sasvim odgovarala. Alegra bi u vrtiću bila za sve to vreme, osim poslednjeg sata Mijinog radnog vremena, kada bi je Ana Fernandez pričuvala dok Mija ne završi. Uz to, Ana se ponudila da Alegru čuva i za vreme raspusta. Ana je imala troje svoje dece, i rekla je da još jedno neće ni primetiti. Osim toga, dodala je, Alegra i Loli su najbolje drugarice, i zapravo je lakše nositi se s njima kad su zajedno. – Sve dolazi na svoje mesto – rekla je Mija svojoj sestri dan pre nego što je Brit trebalo da krene za Dablin. – Nisam mogla ni da zamislim da će sve ispasti ovako savršeno, ali eto. – Mnogo mi je drago zbog tebe – rekla je Brit iskreno. Ubrzo po svom dolasku u Sijera Bonitu, Brit je shvatila da je Mija u stalnoj brizi oko novca, i premda se trudila da što više novca ubaci u teglu za kućne troškove, koju je Mija držala na polici u kuhinji, znala je da će njena sestra vrlo nezgodno reagovati ako bude dala više nego što treba. Svaki put bi se ugrizla za jezik kad bi pomislila na kuću Aleha Arize u podnožju brda Sijera Nevade i promenu koju bi novčana podrška Ariza unela u Mijin život, iako je savršeno razumela nevoljnost svoje sestre da


Aleha u sve to umeša. A pomislila je, ako stvari sa Stivom Šoom odu još malo dalje, ko zna šta bi se u Mijinoj budućnosti sve moglo dogoditi. Očajnički je želela da Mija shvati koliko je Stiv dobar čovek i da zaboravi na Aleha. Poželela je da joj nikada nije rekla kako bi Aleho trebalo da zna za Alegru. Ponekad, pomislila je, ono što se čini ispravnim može ispasti potpuno pogrešno. U Mijinom slučaju, Brit je osećala da bi svaki kontakt s Alehom za nju neminovno bio potpuno poguban. – Sigurna si da ne želiš još malo da ostaneš? – Mija je obukla svetloplavu jaknu koju je nosila u turističkom birou i proverila ima li Alegra sve što joj je potrebno za predstojeći dan. – Sijera Bonita te je baš inspirisala. Obavila si gomilu posla dok si bila ovde. – Znam – reče Brit. – Ali biće mi lakše da sve dovedem u red tamo u Dablinu, gde mi pažnju neće odvlačiti miris narandžinog drveta i hibiskusa i gde neću misliti kako je sedenje na verandi i zurenje u prazno savršeno dobar način da se provede dan. Mija se nasmeja. – Dobro, onda. Vidimo se kasnije. Nemoj previše da se naprežeš. – Neću. Brit im mahnu u znak pozdrava i vrati se na verandu. Istina je da je beskrajno mnogo vremena mogla da provede prosto zureći u zelenu dolinu koja se pružala pred njom, puštajući da joj misli lutaju na sve strane. Ponekad bi se te misli usmerile ka njenim izmišljenim likovima, a ponekad bi se ticale stvarnih ljudi. Ali to je nije uznemiravalo kao onda kada bi pomislila na svoj život s Ralfom i posle njega. Nekako je ta njena najveća greška koju je u životu napravila prestala da bude toliko važna. To što je jednom tako strašno pogrešila ne znači da je ispala budala. Niko ne može sve vreme ispravno da postupa. Zna ona to. Samo želi da izbaci sebi iz glave kako je ona ta koja mora da živi život bez greške. Sada zna koliko je to nemoguće. Svako greši. Ona je grešila. Mija je grešila. Pa i Leo. Ali uvek se dobija nova prilika. Leo je pronašao Pipin. Mija – pa, Stiv je ušao u njen život, i premda mu ona baš i ne dozvoljava da bude deo njega, barem joj je otvorio mogućnost da nastavi dalje. A što se mene tiče... Brit je posmatrala jednu lastu kako jezdi preko doline dok je razmišljala o svojim greškama... možda ću jednoga dana dozvoliti nekome


da mi se ponovo približi. Možda će jednoga dana neko to stvarno poželeti. Trenutno ne izgleda tako, ali možda će mi se ta mogućnost u budućnosti otvoriti. Jer bilo bi lepo... zažmirila je pod bleskom sunčevih zraka... bilo bi lepo imati nekoga kome je stalo. Nekoga kome će značiti. Leo je to pronašao. Pronašao je osobu koja će brinuti o njemu. A Leov bol je svakako bio daleko dublji od njenog. A ako je on uspeo da prevaziđe svoju prošlost, sigurno i ona može da prevaziđe osećaj da je ispala budala što je srce dala pogrešnom čoveku; što je ispala tako blesava udavši se za njega. Iznenadio ju je zvuk auta koji se približavao po neravnom putu. Mija je trebalo da se vrati tek za nekoliko sati, a pošto se vila Serena nalazila na kraju uzanog puta, nikada nisu svraćali nikakvi neočekivani gosti. Uspravila se u fotelji od ratana, upitavši se da li se neko možda izgubio. Ako je tako, biće im potrebna izuzetna veština u vožnji u rikverc kako bi ponovo izašli na put, ili bi (što se ponekad dešavalo) morali da pozvone i zamole da se okrenu na prilazu vili. Čula je kako se motor auta gasi, a onda i čvrst udarac zatvaranja vrata. Na trenutak je zavladala tišina, a onda se začula zvonjava mesinganog zvona na kapiji. Ona siđe s verande i izađe u prednji deo dvorišta. Jedan visok i naočit čovek stajao je napolju, a na sebi je imao teget odelo i belu košulju. Nešto boje njegovom izgledu davala je jedino svetlozelena kravata. Dok mu se približavala, Brit primeti kako sklanja svoju tamnu kosu s čela. – Zdravo – rekla je. – Mogu li da vam pomognem? – Hola. – On se namršti i zaškilji očima na nju. – Jesam li pogodio kuću? Tražim Miju. – Bojim se da je Mija na poslu – reče Brit. – Vratiće se tek u pola tri. – Ona pogleda na svoj sat. Bilo je skoro podne. Čovek se ponovo namršti. – A vi ste? Brit ga pogleda nesigurno. Imala je neugodan osećaj da je on možda neki predstavnik vlasti, neko ko možda proverava Miju. Iz španske socijalne službe. I da proverava ophodi li se ona dobro prema Alegri. Ili plaća li na vreme sve poreze. Ili nešto tome slično. – Hoćete li kasnije da navratite? – upitala je, ne odgovorivši na njegovo


pitanje. – Mija će vam sigurno rado pomoći. On ponovo rukom zagladi kosu, a Brit primeti da su mu, uprkos tome što je poslednjih dana temperatura bila nekoliko stepeni niža, graške znoja svetlucale na čelu. – Možda bih mogao da je sačekam? Brit je bila zatečena. I uznemirena. Nije htela da se neki čovek kojeg ne poznaje mota oko Mijine kuće. I zašto je toliko uporan? Šta ga to brine? Mašta joj odjednom naglo proradi, i u glavi joj se stvori slika o ludom serijskom ubici koji ih je sve iskasapio jer je ona bila dovoljno nesmotrena da mu otvori kapiju. – Žao mi je – rekla je odlučno. – Ne bih htela da budem nepristojna, ali ne poznajem vas, a Mija nije spomenula da će iko svraćati. Tako da bi bilo bolje da svratite malo kasnije. Isprva je pomislila da je nije razumeo, jer joj ništa nije odgovorio na to. – Ja sam njen stari prijatelj – rekao je konačno – i nisam je video neko vreme. Brit odjedanput oseti kako joj srce brže kuca. – Koliko star prijatelj? – upitala je. – Upoznao sam je u Gvatemali – odgovorio je. Prva stvar koju je Mija videla kad se tog popodneva vratila kući s Alegrom bio je mercedes kabriolet parkiran na prilazu. Zbunjeno ga je zagledala, isprva se zapitavši da li je to Britina bleštava agentica banula da je poseti. Jer, po Mijinom mišljenju, Meredit nije od žena koje bi iznajmile običan auto u stranoj zemlji. Meredit je bila prava ženska za kabriolet. Bila je skoro sigurna da je pogodila o kome se radi, kad je prošla sa zadnje strane kuće i tu naletela na Brit, koja je sedela u dnu stepeništa verande. – Ko ti je to došao u posetu? – upitala je Mija. Brit pogleda u Alegru, koja je skakutala pored Mije i hvalila se svojim crtežom s otiskom šake. – Tebi... tebi je došao u posetu – rekla je Brit oklevajući. Mija je oštro pogleda. – Verovatno bi htela da... da sama porazgovaraš s njim.


– Brit... – Došao je da razgovara s tobom. Došao je iz Granade. Mija je bez reči zurila u svoju sestru. – Možda bi trebalo da ponovo odvedem Alegru u grad. Ona voli onaj sladoled iz Limon limona, je l’ tako, dušice? – Brit se nasmeši svojoj sestričini, čije se oči širom otvoriše. Ta sladoledžinica je bila vrlo popularna, ali Mija je vrlo strogo pratila posećivanje tog mesta. – Jao, mama, baš bih volela jedan sladoled. – Gde je taj posetilac? – U Mijinim glasu osećala se napetost. – Unutra – rekla je Brit i uhvatila Alegru za ruku. – Ostala bih, ali znam da bih se umešala. A to ne bi bilo u redu. To je tvoj život. I tvoj izbor. – I pre nego što je Mija uspela bilo šta na to da kaže, Brit je povela Alegru i ostavila svoju sestru samu, u dnu stepeništa. I dalje je stajala tu, zagledana u džip koji se udaljavao, kada su se vrata otvorila, a on izašao napolje. Čula je korake na verandi i okrenula se. A onda, iako je znala da je to on, morala je da se uhvati za belo ofarbani gelender kako se ne bi srušila, jer su joj kolena odjednom zaklecala. – Qué tal,16 Mija? – Njegove tamne oči ozbiljno su je gledale. Isprva nije mogla da progovori, a onda je polako izgovorila njegovo ime. – Aleho. On ne reče ništa, a ona ponovi: – Aleho. Gledao ju je svojim tamnim smeđim očima. Setila se načina na koji ju je ranije gledao, kako su blage i nasmešene njegove oči bile. Sada nisu bile blage. Bile su smrtno ozbiljne. – Ja sam – rekao je. – Da. – Šta radiš ovde? – Bila je u šoku jer je to zaista bio on, i jedva je poverovala da stoji tu, pred njom. – Kako si saznao gde živim? Zašto si došao? – Došao sam da te vidim – rekao je. Osetila je kako joj se nokti zarivaju u dlanove. On je tu. Došao je da je vidi. Ali zašto? Ponovo je osetila kako joj noge klecaju. Popela se uz stepenice, a onda naglo sela za sto na verandi.


– Kako si saznao da sam ovde? – ponovila je. – Kako si znao gde da me tražiš? – Zar si se skrivala? – upitao je. – Zar nisi želela da te pronađem? Ona blago nabra čelo. – Svakako se ne krijem. Ali nisam očekivala da ćeš ikada pokušati da me pronađeš. Nisam sigurna da sam to uopšte želela. – Ne? – U njegovom glasu osetila se zbunjenost. – Ako je tako, zašto si došla da me vidiš? – Nisam! – povikala je. – Ne znam o čemu pričaš. – Bila si kod moje kuće – rekao je. – Ti i tvoja sestra i ona mala devojčica. Mijino srce udaralo je tako brzo da se uplašila kako će, bukvalno, eksplodirati. Mogla je da oseti bubnjanje ne samo u grudima već i u glavi. Kako je znao da je dolazila njegovoj kući? Kako ju je pratio dovde? Kako je saznao za Brit i Alegru? – Hoćeš li možda malo vode? Keramički bokal stajao je na stolu. Kao i nekoliko visokih čaša od mutnog stakla. On sipa nešto vode iz bokala u jednu od čaša i pruži joj. – Nisam mislio da ću te ikada više videti – rekao je Aleho dok je sipao vodu. – Nisam znao gde si, niti kako da stupim u kontakt s tobom. – Pa nije bilo razloga da stupiš u kontakt sa mnom – rekla je. – Ipak si ti otišao. – Da. – Sipao je malo vode i sebi. – Tako mi je žao, strašno mi je žao. – Žao ti je? – Ona se blago nasmeja. – Nema razloga da ti bude žao. Tvoja žena se pojavila i ti si onda otišao. To si mi na vrlo jednostavan način tada objasnio, i to je sasvim razumljivo. – Mija, molim te... – Nemoj – rekla je ona. – Ne izmišljaj razloge. Sve je to bilo veoma davno, i ostavila sam to iza sebe. – Pa, zašto si onda došla kod mene? – upitao je. – Nisam došla kod tebe – reče ona. – Zašto bi to pomislio? – Pues,17 jednostavno je. Video sam te preko sigurnosne kamere. Odmah sam znao da si to ti. Gledala si prema kući. Razgovarala si s onom drugom ženom. Tvojom sestrom. Devojčica ju je držala za ruku. – Da – reče Mija. Nije rekla ništa za Alegru. Nije želela da se oda. Ali


je žarko želela da zna šta mu je Brit rekla. Koliko se umešala. – Nisam mogao da verujem – rekao je. – Nisam znao da si u Španiji. Nisam znao zašto si u gradu i zašto si pred mojom kućom. A onda, zašto me nisi potražila ako si znala da tu živim? – Bila sam radoznala – rekla mu je. – Čula sam za tvoju porodicu. Pitala sam se šta je s njom. – A ja? – upitao je. – Da li si se zapitala šta je sa mnom? – Nisam morala ništa da se pitam u vezi s tobom – reče Mija odsečno. – O tebi već sve znam. Ona naglo ustade. – Izvini me za trenutak. Ušla je u kuću, a onda u spavaću sobu i zatvorila vrata za sobom. Naslonila se na žuti zid. On je tu. U njenoj kući. I izgleda još privlačnije nego pre četiri godine. Deluje toliko drugačije u odelu s kravatom. Tako samouvereno. Imućno. Kao da sve drži pod kontrolom. Ona je i dalje pri pogledu na njega ostajala bez daha i mislila kako je on najprivlačniji muškarac na celom svetu. I dalje joj je zbog njega srce tuklo jače. I dalje joj je strast uzburkavala krv. I ona bi primorana da zatvori oči kako bi se obuzdala. Alegra je sedela na visokoj stolici za mermernim pultom u sladoledžinici. Brit je posmatrala svoju sestričinu kako proučava slike sladoleda s karte koja se nalazila pred njom, a ružičasti jezik joj viri na uglu usana dok uzima u obzir svaku kombinaciju. Ona je preslatka, pomisli Brit, i prvi put se upita da li će ikada i sama imati dete. U poslednjih nekoliko nedelja mnogo je zavolela Alegru; smejala se njenom sažaljivom pogledu kada bi Mija učinila nešto što Alegra ne odobrava; smešila joj se kada bi žmireći ušla u kuhinju spremna da doručkuje a onda se gotovo istog trenutka razbudila i započela još jedan dan prepun pitanja tipa „zašto je nebo plavo“, „zašto je voda mokra“ ili zašto ne mogu da čuvaju psa ili mačku ili pile. U njoj su bila sabrana sva moguća pitanja, snovi i nadanja, i Brit je shvatila da ju je Alegra potpuno očarala. I razumela je ono što u početku svog boravka ovde nije shvatala, zašto bi Mija bila užasnuta kad bi morala da je deli s još nekim. – Banana split – reče Alegra konačno.


Uvek je birala banana split. Ali je ipak najpre morala sve ostalo detaljno da pregleda. – Odličan izbor. Brit poruči jedan banana split za svoju sestričinu i café cortado za sebe. – Volim te, tía Brit – reče Alegra kad je dobila svoj sladoled. – I ja tebe volim – rekla je Brit i poljubila je u kosu. – Mija. Jesi li dobro? Nakon pet minuta zalupao je na vrata. – Dobro sam – rekla je. – Izlazim za sekund. – Dobro. Sačekala je dok mu koraci nisu utihnuli, a onda je ušla u kupatilo i umila se hladnom vodom po licu i vratu. Obrisala se peškirom i ponovo izašla napolje. On ju je čekao na svom mestu za stolom. – Znači – rekao je – video sam da si dolazila do moje kuće i hteo sam da znam zašto. Pitao sam neke ljude za tebe, i to je potrajalo, ali sam te ipak našao. – Koje ljude? – Ona ga pogleda kao da se brani. – Danas je lako pronaći čoveka – rekao je. – Nije bilo teško. – Verovatno nije za nekog ko živi u svetu Tijera Munda – rekla je bojažljivo. – Pretpostavljam da je dovoljno da pucneš prstima pa da urade sve što zatražiš. – Nije baš tako. – Nije? On odmahnu glavom. – Ne, Mija. Možemo li sada da razgovaramo? Ima stvari koje treba znaš. – Ne, nema. On je sada neki drugi čovek. Hladan i poslovan, i premda je mogla u tragovima da prepozna onog starog Aleha, ovaj novi ga je oterao u drugi plan. Njegova kosa, nekada duga i kovrdžava, bila je ošišana. Oči su mu i dalje bile tamne i tople, ali dobile su na čvrstini i strogoći. A što se ostalog tiče – odelo, kravata, cipele od meke kože – ništa od toga nije bio Aleho kojeg je ona poznavala i volela. Ali je i dalje bio najseksepilniji muškarac na svetu. I dalje je imala želju da mu strgne odeću i vodi ljubav s njim.


Kao da joj je pročitao misli, on odjednom skinu svoj sako, olabavi zelenu kravatu koju skinu s vrata i otkopča gornje dugme košulje. – Nadam se da nemaš ništa protiv – rekao je. – Nikada se nisam osećao ugodno u odelu. – Nikada te nisam videla s kravatom – reče ona. – Nije bilo mnogo potrebe za tim u Gvatemali. – Da, valjda. Delovao je mnogo pristupačnije bez kravate. I dalje to nije bio njen Aleho, ali bio je manje odbojan nego malopre. – Ne želim te ovde – rekla je naglo. – Ne trebaš mi ovde. On ustuknu i protrlja bradu. – Ne treba mi da me podsećaš kako si napravio budalu od mene pred mojim prijateljima. Pred svima koje smo poznavali. Svi su mi se oni smejali i sažaljevali me. Devojku koju si upoznao, zaveo i napustio. Devojku za koju nikada nisi rekao svojoj ženi. – Pokušao sam da ti kažem. Želeo sam da ti objasnim... – Nakon što se ona pojavila! Nakon što sam čula da je trudna! Šta misliš kako sam se osećala zbog toga? Trebalo je ranije da mi kažeš. Ali ti si otišao u Los Anđeles i potpuno zaboravio na mene, što je savršeno u redu, Aleho, drago mi je što si tako uradio jer uopšte ne želim da te poznajem, ali sada imaš hrabrosti da se pojaviš ovde samo zato što sam pre neki dan prošla pored tvoje kuće. – Nisi prošla pored – podsetio ju je. – Zastala si i pogledala okolo. – Velika ti je kuća – uzvratila je. – Kladim se da mnogo ljudi zastane i zagleda se u nju. Ne mogu ni da ih krivim. Toliko zrači bogatstvom da prosto ne možeš da je ne zagledaš. Znam da sam ja morala. Sigurnosne kamere! Da, naravno da su ti potrebne, budući da si deo porodice koja poseduje polovinu zemlje. I to si zaboravio da mi spomeneš u Gvatemali. Madre de dios, Aleho, više stvari si mi prećutao nego što si rekao. – Znam da si još uvek uznemirena i ljuta, i imaš svako pravo da budeš – reče Aleho. – Ali mogu li da ti ispričam svoju stranu priče? – Već jesi – odgovorila je. – Suština priče je da si imao aferu sa mnom, a onda se tvoja trudna žena pojavila i ti si otišao s njom. – Okolnosti... – rekao je Aleho blago.


– Nemaju značaja! – povikala je. – Mislila sam da imamo nešto divno i posebno i da to nešto znači, a istina je da je za tebe to bilo samo kresanje sa strane. – Kresanje? – Bio je zbunjen. – Ne znam kako se kaže – rekla je. – Nisam mislila da će mi to biti potrebno. Znaš šta je to, Aleho. Kada s nekim odeš u krevet a onda nestaneš. Eto to se desilo. – To nije istina – rekao je on. – Jeste nam bilo divno i posebno, i jeste mi značilo. Nije to bilo... kresanje, kako ga ti nazivaš. – Koga je briga šta je bilo, ili nije bilo – rekla je iscrpljeno. – Ti si imao život – život o kome mi ništa nisi rekao – a i ja sam imala svoj. I sve je u redu. Ja sam srećna. Ti si srećan. Ostavićemo sve tako. I dalje je osećala strast. To je bilo ono najgore. Uprkos svemu, i dalje je osećala žudnju kako joj prožima telo, tu potrebu za njim, istu kao i pre četiri godine. – Nisam imao izbora, morao sam da odem – rekao je Aleho. – U stvari, jesi imao izbor – reče Mija. – Samo što bi bilo mnogo teško reći svojoj ženi za svoju ljubavnicu, tako da si izgleda odabrao najočigledniji put. On klimnu glavom. – Trebalo je da ti kažem – rekao je. – Znam to. Pogrešio sam. – Pogrešio si tada, a grešiš i sad. – Ona proguta knedlu. – A ja sam pogrešila što sam bila do tvoje kuće i navela te da pomisliš kako ima razloga da ponovo jedno s drugim razgovaramo. Bolje bi bilo da odeš, Aleho. Mislim da nemamo više šta da kažemo. – Mija, molim te. Molim te razumi koliko mi je strašno žao. – On dodirnu prstima izvezeni cvet na plavo-belom stolnjaku, a onda je ponovo pogleda. – Nisam želeo da te povredim. – Volela sam te. – Suze koje Mija nikako nije želela da prolije napunile su joj oči i preliše se preko obraza. – Volela sam te kao nikog dotad, a ti si mi slomio srce, gade jedan neverni. Pustio ju je da se isplače, lica skrivenog iza ruku i ramena koja su se tresla. Na kraju joj se približio i obavio je rukom.


– Querida Mija – rekao je nežno. – Molim te nemoj plakati. Dodir njegovih prstiju zapekao ju je poput žara, isto kao i prvi put. Zadržala je dah, ali su joj suze i dalje tekle niz obraze, i kako ju je sve jače privijao uza se, skupa košulja mu se okvasila. – Slomio si mi srce. Ona oseti kako se trgnuo i nežno je odgurnuo od sebe, gledajući u njene uplakane oči. – Nisam se dobro poneo, znam. – S vanbračnom vezom je teško poneti se dobro. Aleho je molećivo pogleda. – Nije to bila samo vanbračna veza, Mija. Voleo sam te. Ona protrlja oči i duboko udahne. – Slušaj, Aleho, to je bilo pre četiri godine i sada pripada prošlosti. Bili smo drugačiji ljudi tada. Oboje smo pravili gluposti, ali zar ih ne pravi svako? Izvini što sam se ovoliko uznemirila, ali valjda je to od šoka jer sam te videla. To je sada za nama, je l’ tako? Ti imaš svoj život i ja imam svoj i povratka nema. Osim toga – blago se nasmešila – bila je to samo veza. Luda, suluda veza, ali ništa više od toga. Nije to bila prava ljubav. Bilo je strasno i pohotno i romantično dok nije postalo grozno. Zaboravimo na sve. Nije želela da zaboravi. Želela je da ponovo vodi ljubav s njim. Zgadila se samoj sebi. – Belen je izgubila bebu. Nije joj odmah doprlo do mozga ono što je rekao. A onda ga je pogledala, u šoku. – Ali videla sam vas – rekla je. – Na trgu. S bebom. On se zapanjeno zagleda u nju. – Kada? – Pre nekoliko godina. Smejali ste se i šalili zajedno, a u kolicima pored vas spavala je beba. Nisam mogla dobro da vidim, ali znam da je bila tamo. Aleho usporeno klimnu glavom. – Eduardo – rekao je. – Vaše dete? On ponovo klimnu glavom. – Belen je pala u tešku depresiju kad je izgubila bebu. To se dogodilo kada smo otišli iz Los Anđelesa. A onda je ponovo zatrudnela kada smo se vratili kući. – Drago mi je – reče Mija, iako joj je bilo muka. – Ni ona ni ja nismo očekivali da će tako brzo ponovo zatrudneti.


– Ali sve se dobro završilo. – Da – reče Aleho. – Pa, drago mi je zbog vas – ponovi Mija kratko. – Nije mi baš jasno zašto si osetio potrebu da dođeš i sve to mi ispričaš, ali je dobro da ti život ide kako valja. – Ne ide kako valja – reče Aleho. – Aleho, živiš u predivnoj kući s predivnom ženom i nesumnjivo predivnim sinom – reče Mija. – Meni, bogami, zvuči prokleto valjano. – Kako može da valja kada oni koje volim nisu tu? – upitao je. Mija podiže bokal da naspe sebi još malo vode, ali joj se ruka toliko zatresla da se sva voda prosu po stolu. – Da sklonim stolnjak – rekla je. – Odmah se vraćam. Otišla je u kuhinju i stala ispred sudopere. Aleho je tu. Došao je da bi je video. I dalje ne zna zašto, ali suština priče je da je došao. Uhvatila se za ivicu sudopere. On je sve što je oduvek želela. I dalje misli na njega skoro svakog dana, i dalje oseća kako drhti od želje za njim. Uveče bi mislila o njemu pre nego što zaspi, ponekad bi ga čak i sanjala. U tim snovima oni su zajedno u kući u Gvatemali, ona na sebi ima svoju plavu haljinu, a on korača prema njoj smešeći se. Čula je zvuk pred vratima kuhinje i okrenula se. Stajao je pred njom i gledao je. – Lepa kuća – rekao je. – Nije baš u rangu tvoje. Ona slegnu ramenima. – Zašto mi nisi rekao? – upitala ga je. – Kad sam te upoznala? Zašto mi nisi rekao da si oženjen i da si deo ovog velikog konglomerata, i da ti je porodica puna para, i da nisi samo jedan obični geolog na jednom običnom zadatku. – Zato što mi ništa od toga nije bilo važno. – Nisi mislio ni da to što si oženjen može biti važno? On uzdrhta. – Naravno. Ali, Mija, bili smo se rastavili. – Privremeno – reče Mija. – A kada je došla da te vidi, vratio si se kući s njom. – Zato što je bila trudna.


– I zašto si sada ovde? – upitala je Mija. – Zato što sam te video – reče Aleho. – Ništa se nije promenilo. – Moj brak s Belen... – reče Aleho – pa, mi smo... pokrili smo pukotine, tako se kaže? Ona klimnu glavom. – Mnogo mi je stalo do nje. Ali ne volim je onako kako volim tebe, Mija. Ne bih ni mogao. Ona ponovo oseti mučninu. Mučninu i uzbuđenje u isto vreme. – Pa šta onda želiš? – upitala je. – O tome moramo da porazgovaramo. Ušao je u kuću i zaustavio se ispred polica za knjige. Mija odjednom oseti kako joj srce bije kao ludo. Zato što je znala da se tu nalaze i knjige za pomoć samohranim majkama. I da će ih on videti. Ako ih već nije primetio. – Tvoja sestra piše – reče Aleho. – Rekla mi je da radi ovde kod tebe. – Da – reče Mija oprezno. – Govorila si mi kako je pravi gnjavator. – Bila je nekada. – Mija polako izdahnu. – Nije više toliko naporna. – Rekla mi je kako ste obe otišle na krstarenje. Da si tamo upoznala nekog. Dobrog čoveka, kako mi je rekla. Možda pravog čoveka za tebe. Triput ura za Brit, pomisli Mija. Barem mu nije stavila do znanja da sam jadna gubitnica! I odjednom je pomislila na Stiva i osećaja njegovih usana na svojim, i toplinu njegovog zagrljaja, i žudnju koja je u njoj tinjala i lagano se provlačila kroz nju, i kako umalo nije zaboravila na svoj oprez i ipak spavala s njim. Stresla se. – Nisam ni očekivao da ćeš sedeti i čekati na mene. – Aleho ju je zamišljeno gledao svojim tamnim očima. – Ne znam ni da li ti se uopšte sviđam. Shvatam da moraju postojati drugi. – Nema ih baš mnogo – reče Mija. – Nemam vremena za muškarce. – Ne – reče Aleho. – Pretpostavljam da je teško s malom devojčicom. Našom devojčicom. Nije mogla da progovori. Bojala se da će reći nešto što ne treba. Aleho je ovde zbog Alegre.


28. Mesto: Sijera Bonita Vreme: delimično oblačno; vetar: istočni, jačine 10 km/h; temperatura: 21°; pritisak: 1011,2mb – Krio sam stvari od tebe. – Aleho pogleda u Miju. – I ti si skrivala stvari od mene. – Ona zadrža dah kad ga je videla kako podiže s televizora Alegrinu sliku smeštenu u filigranski ram. – Veoma je lepa – rekao je. – Da. – Mija jedva prevali reč preko usana. – Čovek bi pomislio – rekao je zagledavši je malo bolje – da je Eduardova sestra bliznakinja. – Izašao je na verandu i vratio se s novčanikom iz kog je izvukao fotografiju. Ona mu je uze iz ruke i pogleda u Alehovog sina. Bio je u pravu. Eduardo je imao istu tamnu kosu i nestašne oči kao i Alegra. – Dakle? – Aleho je pogleda. – Zašto mi nisi rekla? – Hajdemo napolje. – Miji se činilo kao da se zidovi kuće obrušavaju na nju. Trebalo joj je vazduha. Shvatila je da je zaboravila krpu da obriše vodu koju je malopre prosula. – Dozvoli meni. – Aleho je ponovo ušao u kuću i vratio se s krpom. Obrisao je vodu, napunio joj čašu, odneo krpu nazad u kuhinju i ponovo se vratio na verandu. Mija je sedela za stolom i nervozno kuckala prstima po staklu. Aleho je seo naspram nje. – Nije bilo svrhe da ti kažem – rekla je nakon što su čitav minut sedeli u tišini. – Šta bih time postigla? Ti i Belen ste se pomirili. Trebalo je da rodi tvoje dete. Ti si želeo da spaseš svoj brak. To što bih ti rekla da sam trudna nikako ne bi pomoglo. – I sama si sve to prošla? – upita Aleho. – Voleo bih da sam... – Da si mogao da budeš uz mene? – Prekorno ga je pogledala. – Daj,


molim te. – Mogao sam... da sam... – Da si šta? – upitala je. – Šta bi uradio? Napustio bi Belen? Nisi bio spreman na to kad si saznao da je trudna. I ja sam to razumela. Zaista jesam. – Ona je i moja ćerka – reče Aleho. – Ne želim da misli kako me nije briga. Ne želim da odrasta misleći kako je neki drugi čovek njen otac. – Nikad ne bih to dozvolila – reče Mija. – Planirala sam... Mislila sam... Pa, nema drugog čoveka. – Isterala je iz misli sliku Stiva i Alegre kako se smeju u Malagi. – Ima lepo ime – reče Aleho posle kraće pauze. – Ona je divna. – Mijino lice se ozari. – Ona je nešto najlepše što mi se ikada dogodilo. Zamišljeno ju je pogledao. – Bolje od tebe i mene? – upitao je. – Jer istina je, querida Mija, da si ti nešto najbolje što se meni ikada dogodilo. A ja sam te pustio. – Nemoj to da mi govoriš. – Osetila je užasnu tremu u stomaku. – Ali tako je – reče Aleho. – U Gvatemali sam doneo pogrešnu odluku. Nije trebalo da odem. – A da si ostao, zauvek bi te izjedala krivica – reče Mija. – Možda bih uspeo da pređem preko toga. – A možda i ne bi – reče Mija. – Jer da smo ostali zajedno, a ja znala za Belen i onda čula da je izgubila bebu, ja bih osećala krivicu, Aleho. Krivila bih nas oboje za to. – Situacija je užasna – priznade Aleho – kako god da pogledaš. – Bila je užasna, ali ti si doneo odluku, i ispravno si postupio. – Zašto se onda ne osećam tako? – upitao je. – Zašto mi je srce zalupalo jače kada sam pogledao snimak i video te na kapiji? – Ne znam – prošaputa Mija. – Zato što ću te uvek voleti – reče Aleho. – Zato što to nije bila samo avantura, Mija. Izgovarao je reči koje je oduvek želela da čuje, reči koje je ponekad zamišljala da joj govori. Tražio ju je i našao ju je, i još uvek je voli. – Šta ti hoćeš, Aleho?


– Hoću da se brinem o tebi – rekao je. – I o našoj ćerki. – Prošlo je mnogo vremena – rekla je. – Kako znaš da me još uvek želiš? – Kako da te ne želim? – upitao je. Ustao je i prišao joj s druge strane stola. Ustala je i ona. On je obgrli rukama. A onda, kao što je učinio i poslednji put kad ju je poljubio, podigao joj je glavu kako bi ga pogledala pravo u oči, spustio svoje usne na njene i jače je privio uza se. U tome trenutku Mija je znala da mu je sve oprostila, jer je on jedini muškarac kojeg je ikada volela, i nije to bilo samo zbog Alegre već i zbog nje same, a i on je voleo nju isto kao pre. – I onda si se ti vratila – reče Mija dok su ona i Brit kasnije iste večeri sedele na verandi i pričale o Alehovom iznenadnom povratku u njen život. – Verovatno si mu pomogla da shvati kakav bi porodični život zaista imao sa mnom kad je video Ali svu ispovraćanu i u napadu histerije. – Izvini zbog toga – reče Brit. – Progutala je onaj banana split, a onda joj se sve vratilo, i nije prestajala da traži da se vratimo kako bi se presvukla. – Pa, to je svakako zaustavilo njegov galop. – Mija se slabašno nasmeši. – Što je verovatno dobro, jer ne znam šta bih sve uradila... – Još uvek ga voliš? – upitala je Brit. – On je bio ljubav mog života – polako odgovori Mija. – I sada kada te je video i saznao za Alegru... – Brit ozbiljno pogleda u Miju – ... šta želiš da uradiš? – Da odem s njim u zalazak sunca – reče Mija. – Da provedem ostatak svog života vodeći ljubav s njim. – Mija... – On je moj princ na belom konju – reče joj Mija. – On je sve što sam oduvek želela. – Znači, kao da te nikada nije ni ostavio? Mija izdahnu lagano. – Naravno, promenio se – rekla je. – Odelo. Auto. Bogata porodica. – Pa da li ga i dalje voliš?


– Uvek sam ga volela – reče Mija. – Jao, Brit, i dalje je neverovatno seksi i neverovatno zgodan i neverovatno privlačan! I dalje sva zadrhtim od žudnje kad ga ugledam. A zar ne želi svako seksi, zgodnog i privlačnog muškarca? – Pa, valjda. – Zar nije i Ralf bio privlačan, zgodan i seksi? – upita strogo Mija. – I prava lujka – reče Brit. – To što je privlačan, seksi i zgodan meni nije bilo dovoljno. – Hoćeš da kažeš da ni meni to ne bi bilo dovoljno? – Mija ogorčeno pogleda u svoju sestru. – Pobogu, Brit, ti si me nagovorila da uopšte krenem u Granadu. Ti si govorila o njegovim odgovornostima. Za to što se on sada pojavio, ti si kriva! Brit postade neprijatno. – Ja i dalje mislim da bi trebalo da prihvati svoj deo odgovornosti prema Ali – rekla je. – Samo, sve se odvija tako brzo. Mislim da ne bi trebalo da ulećeš previše naglo u neke stvari. – Bila si potpuno spremna da uletim u nešto sa Stivom Šoom – usprotivi se Mija. – Štaviše, praktično si me gurnula u njegovo naručje! Brit oštro izdahnu. – Stiv nije oženjen. – Možda i jeste – reče Mija. – Kako to danas uopšte možeš da znaš? – Mislim da ti ne bi govorio onakve stvari da je oženjen – reče joj Brit. – To sam i za Aleha mislila – reče Mija. – Možeš li da mu veruješ? – upita Brit. Mija ljutito pogleda u svoju sestru. – Posle svega? Da, mogu. Razumem zašto mi nije rekao za Belen u Gvatemali. Trebalo je da mi kaže, naravno. Ali znam zašto nije. Ne postoji ništa u njegovom životu što sada ne znam. – Nije ti rekao ni za porodičnu kompaniju – podsetila ju je Brit. – Zato što smo bili u specifičnoj situaciji. – Mija ga je branila. – Dobro, pogrešio je. Svestan je toga. Ali sada je drugačije. Sve karte smo stavili na sto, i on hoće da se iskupi meni i Alegri. – I treba – složi se Brit. – I ne kažem da on nije tvoj princ na belom konju koji dolazi da te spase, niti sam promenila mišljenje da bi trebalo da preuzme odgovornost za Alegru, ali istina je, Mija, da si ti snažna i odlučna žena, da si fantastična majka i da ti ne treba niko da te spasava. Mija zatrepta u iznenađenju. – Hvala ti.


– Da li je i dalje onakav kakvog ga pamtiš? – upitala je Brit. – Da. – Delovao je istinski iskreno – reče Brit neutralno. – Nije ti se dopao, zar ne? – Po mom mišljenju, on je najseksepilniji muškarac kojeg sam ikada upoznala – priznala je Brit. – Ali to je nešto sasvim drugačije od dopadanja ili ljubavi. Nije mi bio odbojan. Verovatno samo imam neke predrasude u vezi s njim. – Za to sam ja kriva – reče Mija. – Nisam ga prikazala u najboljem svetlu. Ali on je dobar čovek. – Koji je i dalje oženjen – reče Brit. – Šta to sad treba da znači? – Ništa – reče Brit naglo. – Samo... pa, pre nego što napraviš još neku glupost, trebalo bi da se osiguraš. – Još neku glupost? – Lako te ponesu osećanja – reče Brit. – Ali s posledicama posle moraš da živiš. – Zaboravila sam da razgovaram sa osobom koja ljubav smatra proizvodom sebičnosti – reče Mija. – Zaboravila sam kako umeš da osuđuješ. – Ma daj, Mija! – uzviknu Brit. – Ne osuđujem te. Samo ti kažem da bi, pre nego što se odlučiš na neke radikalne promene, i pre nego što poveruješ u svaku reč koju Aleho izgovori, trebalo da razmisliš o tome šta je za tebe važno. – On mi je važan. – Bila si na putu da ga zaboraviš. – A možda sada ne moram. – Zato što će ti pružiti sve što želiš? – Sve što ja želim je on. – Mija! Samo na sekund razmisli o tome – reče Brit. – Naravno, želiš ga. Ali takođe želiš i sigurnost za sebe i Alegru, i želiš da budeš uverena da će ti on to obezbediti, što znači da će morati da se razvede od Belen, a da budem iskrena, mislim da bi morala da budeš sigurna da će to učiniti pre nego što se na bilo koji način obavežeš.


– Kako umeš da budeš bezdušna! – povika Mija. – Nisam bezdušna – reče Brit. – Samo praktična. – Ko ti je rekao da je ljubav praktična? – ljutito upita Mija. – Zbog Alegre moraš da budeš praktična. – Ne bih učinila ništa što bi Alegru povredilo – rekla je Mija. – Niti bi on. A razmisli malo, Brit. Mogli bismo da budemo porodica. – U Granadi? – Koga je briga gde? Brit bespomoćno pogleda svoju sestru. – Samo ne želim da budeš povređena – rekla je. – To se neće desiti – obećala je Mija. – To s povređivanjem je prošlo. Neću dozvoliti da se i drugi put dogodi. Narednog dana su Mija i Alegra odvezle Brit na aerodrom. Prethodne večeri su bile na večeri u Sijera Boniti, u istom onom restoranu preko puta crkve, i strateški su izbegavale da govore o Alehu, iako su obe o njemu razmišljale. Mija je zamišljala svoju budućnost s njim, planirala svoj i Alegrin život, maštala o velikoj kući u Granadi i njihovom zajedničkom životu u njoj. Bila je to predivna kuća na mestu predivnom za odrastanje. Više je nije bilo briga za visoke zidove i sigurnosne kapije, jer bi oni bili iza njih. Aleho ih je štitio, Aleho koji ih voli. Koji ju je uvek i voleo. Koji joj je to i rekao. Da samo nisu, pomisli Mija, protraćili poslednje četiri godine. A onda se setila da je te četiri godine on proveo uz Belen i da su za to vreme izgubili jedno i dobili drugo dete. I da bi, ako ona i Alegra dođu da žive u toj velikoj kući, Belen i Eduardo morali da odu. Ali biće zbrinuti. Belenina porodica je bogata. Ona neće živeti u staroj kući u brdu. Ona će imati sve što poželi. Osim Aleha, naravno. Ali ona i ne želi Aleha, zar ne? Mija je čeprkala rolnicu hleba koja je stajala pored njenog tanjira. Da samo Belen nije zatrudnela pre četiri godine. Da samo nije došla u Gvatemalu i oterala Aleha. Onda bi možda Mija i Alegra već živele u velikoj kući u Granadi. I ona ne bi morala da prolazi sav ovaj višegodišnji pakao, da oseća mržnju prema sebi, i prema Alehu, i prema celom prokletom svetu. I dalje je bila pomalo ljuta na Aleha, shvatila je, gledajući


kako joj se hleb mrvi među prstima. Ali oprostila mu je jer ga voli, a čovek se tako ponaša kad je zaljubljen. Brit je posmatrala kako se na licu njene sestre osećanja smenjuju. Nije želela da ostavi Miju i Aleha same u vili Serena, ali znala je da je to razgovor koji njih dvoje moraju da obave. Istovremeno se brinula da će Mija ponovo pasti na njega. Brit je htela da Aleho preuzme deo odgovornosti za svoju ćerku. Ali nije baš očekivala da će želeti da Mija i Alegra žive s njim. Ako je to ono što zaista želi. Mija je ponovo bila uzbuđena zbog njega i zaluđena njime. Što bi bilo sasvim u redu da njih dvoje žele istu stvar. Ali taj razvod... Brit se strese. Razvod među bogatima uvek je noćna mora. Nije bila sigurna kako bi se Mija snašla usred svega toga. Ali njena sestra zaslužuje da dobije drugu šansu s ljubavlju svog života. A ljudi su spremni svašta da istrpe u ime ljubavi.


29. Mesto: Dablin Vreme: pljuskovi; vetar: zapadni, brzine 15 km/h, naleta 40 km/h; temperatura: 15°; pritisak: 963mb Nebo je bilo vedro kada je Leo ušao u auto, ali kad je stigao do Donalove kuće, oblaci su ga ponovo prekrili, a kiša, šibana vetrom, lila je u slapovima s tog gnevnog neba. Malo je sačekao u kolima, ali nije bilo naznaka da će pljusak jenjati, te je otvorio vrata, pretrčao kratak prilaz kući i stavio ključ u bravu. Dočekao ga je ustajao miris. Mesecima nije posetio kuću. Dolazio je nekoliko puta nakon nesreće, ali samo kako bi obavio obične stvari – da isprazni frižider i isključi grejanje. Sva Donalova pošta preusmerena je njegovom advokatu koji je vodio računa o njegovom imanju, i premda je Leo imenovan za izvršioca testamenta, Ferdija Grej se brinuo o tome. Leo nije želeo da sazna da mu je Donal ostavio sve. Šta mu to vredi kada mu je prvo sve uzeo? U hodniku se nalazila gomila nevažne pošte, uglavnom flajera iz restorana brze hrane ili oglasa za baštenske usluge. Među njima je bila i jedna brošura od sjajnog papira agencije za nekretnine u kojoj je pisalo da traže posede u okolini i da ih pozovu oni koji žele da ga prodaju. Leo ih sve pokupi i spusti u zelenu korpu za otpatke ispred Donalovih vrata. Otresao je kapljice kiše s kose i ponovo ušao unutra. Mogao je da čuje ravnomerno kucanje sata u kuhinji. Nikada ranije nije primetio to kucanje. Uprkos tome što je Donal živeo sam, u kući je uvek bilo bučno. Njegov brat je uživao u zvucima, tako da su radio i televizor uvek bili istovremeno upaljeni, a on bi za to vreme igrao igrice na eksboks konzoli ili surfovao internetom. Čak i kad je izlazio iz kuće, ostavio bi nešto uključeno. Tišina, više nego išta drugo, naglašavala je činjenicu da Donala više nema. Leo je stajao u dugačkoj, uzanoj kuhinji i prisećao se kako je naslonjen na sto ispijao pivo iz konzerve dok je Donal (ponosan na svoju veštinu


kuvanja) seckao povrće koje je posle dinstao u svom širokom voku. Najveći hitovi Bananarame glasno su dopirali iz zvučnika. Leo je imao običaj da zadirkuje Donala zbog njegove naklonosti prema ženskoj grupi iz osamdesetih, ali Donal bi se samo nasmejao i rekao da su mu one slaba tačka. – Moraš, brate, da naučiš da se brineš o sebi – rekao je spustivši povrće u vok. – Ne možeš da očekuješ da Vanesa to radi umesto tebe. Ona je devojka za provode. Donal je to još tada znao. Vanesa je bila devojka za provode. Donal nije bio momak za provode. I kako ju je onda oteo Leu? Šta je to on imao što Leo nije? Zašto je Vanesa odlučila da je Donal momak za nju? Zašto su mu to učinili? Leo nije bio siguran da li je poslednje reči izgovorio glasno, ili je taj povik dopirao iz njegove glave. Pogledao je kroz vrata kuhinje koja su vodila u baštu pozadi kuće. Trava je bila zapuštena i nejednaka, a žbunje se potpuno otelo kontroli. Možda je trebalo da zadrži flajere za baštenske usluge, pomislio je s gorčinom. Možda su baš zbog trave koja je i ispred kuće bila prerasla ubacili flajere kroz otvor za poštu. Dnevna soba je bila uredna i sređena. Leo ju je sam očistio dan nakon Donalove sahrane. Oprao je i odložio sve vinske čaše, bacio tračerski časopis koji je Vanesa ostavila na dvosedu i rastresao jastuke. Učinio je to mehanički. Nekoliko dana kasnije pozvao je firmu za čišćenje kuća i zatražio da sve operu, od podruma do krova, rekao je. Svaku površinu. Pustio ih je unutra i zaključao za njima kada su otišli, pomislivši da su dobro obavili posao. Sada, kad je prošao prstom preko plinskog kamina, ostavio je trag u prašini koja je napadala u poslednjih nekoliko meseci. Televizor je bio uključen. Upalio ga je, a sobu ispuni glas voditelja vesti. Donal je bio ovisnik o vestima. Ispratio bi jednu istu vest na nekoliko kanala, želeći da vidi u kakvom će je obliku svaki od njih dati. U pitanju je bilo zadovoljstvo, ali i posao, jer je Donal bio politički novinar za RTÉ. Vest o njegovoj smrti dospela je u preglede narednog dana, uz video-snimke nekih od njegovih reportaža koje je radio. Leo je tom prilikom odgledao jedan, a onda promenio kanal kako ne bi gledao dalje. Kuća je delovala manje sablasno uz buku s televizora. Seo je na dvosed


i gledao u prizore s vesti, ne registrujući ih. Jedini prizor koji je video bio je šok na Donalovom i Vanesinom licu kada je ušao u kuću. Barem se nisu tucali. Čvrsto je zatvorio oči kako bi oterao tu misao iz glave. Ali još od te noći nije mogao da se oslobodi prizora: njegov brat i njegova verenica zajedno u krevetu. Poželeo je da može da izbaci to iz sebe, da zaboravi na sve, ali nije mogao. Ponekad, dok bi bio s Pipin, na večeri ili u nekom baru, ili kada bi prosto bili sami u njegovoj kući u Monkstaunu, ta misao bi ga savladala i sedeo bi sav napet pored Pipin. Ona bi to povremeno primetila i upitala ga je li sve u redu, a on bi samo odmahnuo glavom i rekao joj da jeste. Ali znao je da mu ona ne poveruje svaki put. I znao je da bi trebalo nešto da joj kaže, ali nije znao zašto mu to toliko teško pada. Na kraju, izblebetao se pred Brit Makdona poslednje večeri krstarenja na Afroditi, osetivši pravo olakšanje što je s nekim progovorio o tome. A Brit mu to ukazano poverenje nije uzvratila besmislenim utešnim frazama. Razumela ga je. Osim toga, rekla mu je da treba da kaže Pipin. Nije mogao da se seti kakav joj je razlog dao da to ne uradi jer, da bude sasvim iskren, nije ni sam znao zašto se toliko opire. Kada je pokušao sebi to da razjasni, razlog je pronašao u tome što je Pipin bila vedra i neiskvarena, i što nije želeo da unosi tako užasnu stvar u njen život. Ako bi joj rekao da su Vanesa i Donal poginuli u saobraćajnoj nesreći, izazvao bi u njoj toplinu i saosećanje. Ako bi joj rekao da se Donal spetljao s Vanesom, celu stvar bi učinio prljavom. Poželeo je da je Pipin sada tu. Poželeo je da ima osobu koja će ga zagrliti i reći mu da ga voli i da će sve biti u redu. Osećao se strašno usamljenim tu, u toj praznoj kući, slušajući vesti i ne razumevajući ih. Mrzeo je samoću. Mrzeo je što zna da je tetka Sandra jedini živi član njegove familije. Zbog toga se osećao kao otrgnut od ostatka sveta. Kao otrgnut od ljudi. To će se promeniti kad se bude oženio Pipin. Imaće taštu Ajlin i tasta Džona. I premda je Pipin jedinica, tu su njeni ujaci, tetke, teče i braća i sestre... Lepo će mu biti sa svima njima. Osim toga, Pipin ima mnogo prijatelja i poznanika iz sveta medija. Uz nju se nakon krstarenja družio više nego što je za ceo svoj život. S Vanesom nikada nije izlazio jer je ona


stalno radila. Ali iako je i Pipin govorila da je sve to u poslovne svrhe, volela je da i on bude tu. Govorila je kako voli da se hvali njime. Želela je da ljudi znaju kako ima očaravajuće zgodnog verenika. Kada bi to rekla, uhvatila bi ga podruku i nasmešila mu se s izrazom šaljivog obožavanja, što bi njega uvek nasmejalo. I tako je svuda išao s njom. U početku mu je bilo teško da razgovara s ljudima iz sveta njemu potpuno stranog. Ali divna stvar u svemu tome je što ga oni ne poznaju. Nisu poznavali ni Vanesu. Svi su oni užasno mnogo tračarili, ali ti tračevi nisu bili o njemu. A za većinu ljudi koji jesu bili predmet ogovaranja on nije ni čuo, ali je svejedno o njima pomno slušao i smejao se. Takav život je vrlo, vrlo drugačiji od onog koji je on dotad vodio, ali sviđao mu se. Slika mu se pojavila u novinama desetak puta u poslednjih mesec dana. Videvši te slike, ponovo se osetio živim. Zbog Pipin se osećao živim. Ustao je i isključio televizor, a onda se popeo na sprat. Gore nije odlazio još od one večeri – pre nego što je upoznao Vanesu – kada je bio na žurki u ragbi klubu koju je Donal organizovao, i nakon koje su svi došli kod njega, a Leo ostao da prespava jer je bio isuviše pijan da bi uopšte razmišljao o povratku kući. Kao da je juče bilo, a opet je to bio neki sasvim drugi život. Otvorio je vrata kupatila. U kadi za tuš stajao je hed end šolders šampon i poluprazno pakovanje gela za tuširanje. Na polici iznad lavaboa nalazila se tuba paste za zube, čiji je poklopac bio ukrivo stavljen. Bila je tu i pena za brijanje, žilet brijač i bočica aramis losiona za posle brijanja. Nije očekivao da to zatekne tu. Pretpostavio je da su čistači koje je unajmio sve uklonili. Ali nije to tražio od njih, tako da verovatno nisu ništa hteli da rade na svoju ruku. Otvorio je ormarić u kupatilu. U njemu su se nalazili rezervni žileti, krema za lice, još pene za brijanje, dve table paracetamola, tabla imodijuma i otvoreno pakovanje od dvadeset četiri dureks kondoma. Leo pogleda u kutiju. Ostalo je bilo još šest komada. – Gade jedan! – prošištao je kroz zube. – Govnaru. Ne mogu da ti oprostim, nikada. Izašao je iz kupatila i neodlučno se zadržao na vrhu stepeništa. Onda je otvorio vrata Donalove sobe.


Nije rekao čistačima da skinu posteljinu s kreveta, tako da su ga oni samo namestili, uredno prostrli prekrivač od prirodnog materijala, a jastuke pažljivo smestili preko. Leo ode do leve strane kreveta, strane na kojoj je Vanesa spavala. Jedna duga smeđa dlaka bila je na jastuku. Leo oseti da mora da sedne. Sručio se na stolicu od ratana koja je stajala uz ivicu kreveta i prekrio lice rukama. Počeo je da plače. Bio je to prvi put da je zaplakao otkako mu je policija saopštila vest. Nije mogao da se zaustavi. Duboko u sebi je osećao da taj plač odražava slabost, a da ga to što plače u Donalovoj kući čini još slabijim. Njegov brat će nekako znati da je on ovde, da mu se suze slivaju niz lice. Njegov brat, koji se uvek brinuo o njemu i štitio ga, brat kome se divio više nego bilo kome drugom na ovom svetu, sada može da ga vidi kako plače. Što je više govorio sebi da to nema smisla, suze su jače tekle. A opet, dok su te suze padale, mogao je da oseti kako se nešto u njemu menja. Kao kada mu se Brit Makdona nasmešila a u njemu se nešto odledilo. Kao i kad je razgovarao s Karen Kenedi. Kao da se izvesno vreme stiskao iz sve snage, a onda je sve u njemu počelo da se raspliće. I premda je osećao neku nelagodu zbog toga, osetio je i olakšanje, jer je bilo teško ostati toliko gnevan toliko dugo. Protrljao je oči palcem i kažiprstom desne ruke. Rekao je doktorki Makleland da je plakanje znak samosažaljenja. Ali sada nije osećao samosažaljenje. Osećao je samo žaljenje. Žaljenje što se išta od svega toga dogodilo. Žaljenje što su oni poginuli. Žaljenje što nikada neće saznati zašto je Donal bio taj kome se Vanesa okrenula. Uvek si imao najlepše žene, promumlao je. Nisi morao moju verenicu da uzmeš. Stvarno nisi. A možda bih naposletku uspeo to da prevaziđem. Ispustio je težak uzdah. Sada je sve prevazišao, zar ne? Ponovo je veren. Više nema razloga da bude ljut, niti da se oseća izdanim. U tom trenutku mu zazvoni telefon. – Ćao, srce. – Pipinin glas, bistar i veseo, začuo se s druge strane linije. – Ćao. – Jesi li dobro? – upitala je. – Zvučiš mi pomalo čudno. – Dobro sam – rekao je. – Da te pokupim kasnije?


– Gde si ti sada? – upitala ga je. Znala je da planira da ode u Donalovu kuću. Da sredi još ponešto, rekao je, pre nego što je stavi na prodaju. Pitao ju je da krene s njim, mada se nadao da neće pristati. Ona je rekla da joj je pomalo jezivo da ide u kuću nekoga ko je umro, i da bi to preskočila, ako nema ništa protiv. – Upravo se spremam da krenem iz bratovljeve kuće – rekao je. – Tako da mogu otići da se presvučem i da onda dođem po tebe. Kad god bi spomenuo Donala, premda se to retko dešavalo, nikada ga ne bi oslovljavao po imenu. Uvek ga je nazivao „svojim bratom“. – To bi bili savršeno! – uzviknu Pipin. – A onda svi idemo u Klarens da nešto pojedemo, i biće nam ekstrazabavno. – Svi? – Celo društvo je ovde – rekla mu je. Nije mu se išlo u Klarens. Nije želeo da bude s gomilom ljudi. Nije želeo da izlazi bilo gde. – Mislio sam da ćemo možda provesti veče zajedno, kod kuće. Ona se nasmeja. – Imaćemo mnogo vremena za to kad ostarimo i osedimo. Želeo je da razgovara s njom. Želeo je da joj kaže kako se oseća. Ali znao je da ona to neće razumeti. Nije to ni očekivao od nje. – Važi – rekao je. – Vidimo se kasnije.


30. Mesto: Sijera Bonita Vreme: delimično oblačno; vetar: temperatura: 26°; pritisak: 1011,2mb

južni,

brzine

5

km/h;

Mija je uživala u svom poslu u turističkom birou. Radila je od svega pomalo, a omiljeni deo bio joj je rad s turistima. Sada su već dolazili u velikom broju, a ona je znala da će ulice uskoro biti uzavrele i preplavljene posetiocima privučenim dvonedeljnim odmorom u tradicionalnom andaluzijskom selu. Sijera Bonita je jedno od najlepših mesta u toj oblasti, a gradska uprava je imala zadatak da taj šarm održava kako bi se zaradilo od turista spremnih da ga tu potroše. Dala je nekoliko prospekata jednom engleskom paru koji je tražio informaciju u vezi s restoranima u blizini, naglasivši im koji su najjeftiniji, ali i najskuplji, uzgred spomenuvši i koji je njen omiljeni. Turisti su izašli, zadovoljni njenim komentarima, a istog trenutka u biro je stigla Kendis, devojka koja je radila u popodnevnoj smeni. Mija joj se nasmešila, uputila je u neke nove stvari koje treba uraditi, a onda joj mahnula u znak pozdrava. Mogla je da oseti snagu sunca koje je grejalo napolju. Poslednjih nekoliko dana bivalo je sve jače, tako da su se ljudi preko dana sklanjali u hlad. Mija je dogovorila ručak s Ramirom Kortez, jednom od učiteljica u školi. Mija i Ramira su se sprijateljile otkako je Alegra krenula u vrtić. Ramira je živela i radila u Dablinu nekoliko godina, pre nego što se vratila u Sijera Bonitu, i rado se sećala dana koje je provela u Irskoj. Bila je starija od Mije i imala ćerku od četrnaest godina, kao i devojčicu iz Irske koju je primila kod sebe kad se vratila u Španiju. – Ovde je divno – reče Ramira oduševljeno kad su se smestile za sto na širokoj terasi. – I dobar im je jelovnik. Naručile su menu del día,18 shvativši da je restoran pravo otkriće i da bi se turistima vrlo dopao.


– Mislim da su to već shvatili. – Mija pogleda naokolo. Restoran se napunio dok su one sedele, i sada je sve već vrvelo od ljudi. – Znači, preporučivaćeš ga? Mija klimnu glavom. – Da budem iskrena, gotovo da nema mesta u gradu koje ne preporučujem – rekla je. – Trudim se da budem potpuno objektivna, ali meni se u stvari svi restorani dopadaju! – Potapšala se po stomaku. – Možda i previše. Ramira se nasmeja, a onda je pogleda nešto ozbiljnije. – Izgubila si malo na kilaži u poslednje vreme? – Nisam primetila. – Jesi, jesi. – Ramira je bila odlučna. – Vidi ti se i u licu. Da li je sve u redu? – U savršenom redu – reče Mija. – Posao ti nije pretežak? Ne oduzima mnogo vremena? – Naravno da ne – odgovori Mija. – Idealan je. Radno vreme mi odgovara, a i Alegri, je l’ tako, chiquita? Alegra, zauzeta crtanjem u bojankama koje joj je konobarica donela kad su odrasli poručili kafu, ignorisala ju je. Ramira se nasmeši. – Dobra je ona. Tako je lepo vaspitana. – Ima ona svoje trenutke. – Imam novosti za tebe – reče Ramira Miji. – Da? – Alfonso se ponovo uselio. – Molim? – Mija je bila zatečena. – Šta se dogodilo? Ramira i njen muž Alfonso su se nekoliko nedelja ranije rastavili, nakon što joj je on priznao kratku vezu s jednom od svojih koleginica. Ramira (koja nije ni pretpostavljala da se to dešava, i koja je delom želela da joj ništa od toga nije rekao umesto što joj se predao na milost i nemilost) izbacila ga je napolje i otišla kod Mije u suzama. Podelile su flašu vina i složile se da su muškarci stoka. Mija se, iako ožalošćena zbog Ramire, osetila dobro što za promenu ona može nekoga da teši i savetuje u vezi s muškarcima. – Znaš li da je od tada živeo kod mame? Mija klimnu glavom.


– Ona mu ništa nije značila, ta puta. Zavrtela mu je mozak, zadovoljila ga. Ali samo nakratko. Onda je nadalje osećao samo krivicu. Tako da sam mu oprostila. – To je... vrlo lepo od tebe – reče Mija. – Pues, nada.19 Alfonso je muškarac. Glupi muškarac koji misli da je preko plota trava zelenija. – Ali nije bilo tako. Vratio se tebi. – Znam. Mislim da više neće švrljati. – Možeš li da mu veruješ? – upita Mija. Ramira slegnu ramenima. – Ko zna? – reče. – Sada mu verujem. Mnogo puta mi je došao i molio me da mu oprostim. I na kraju... pa, mislila sam da je to verovatno ispravna odluka. Za mene, za njega i za porodicu. – Ipak... – ... bilo bi bolje da se ovo nije dogodilo – reče Ramira. – Bilo bi bolje da se dolično ponašao. Ali u životu nije uvek tako, zar ne? Ljudi ne rade uvek ono što bi trebalo. A ove devojke... – Ona ljutito šmrknu. – Znaju da je čovek oženjen i opet pokušavaju da ga otmu ženi, i to nije uredu! Mija bez reči klimnu glavom. – Tako da sam mu rekla da može da se vrati i da ćemo pokušati ponovo, ali da nakon ove neće dobiti drugu priliku. Ako ponovo uradi nešto glupo, može zauvek da se preseli kod mame ako mu se to sviđa. – Zašto je to uradio? – upitala je Mija. – Tražio je uzbuđenje – reče joj Ramira. – Hteo je vezu i tajanstvenost i sastajanja na raznim mestima. Razumem ja to. I ja želim uzbuđenje. Ali na kraju je shvatio da to ne traje zauvek. Da ne možeš zauvek da živiš na ivici. – Valjda je tako – reče Mija. – U stvari, pomalo mi je žao nje – reče Ramira. – Mislila je da će me ostaviti zbog nje. Pustila sam ga da izbaci to iz sebe. Mislim da će biti pristojan nadalje. Mija pogleda zabrinuto lice svoje prijateljice. – Sigurna sam da hoće – rekla je. Kasnije tog popodneva, dok je Mija čistila metlom verandu, Alegra joj je prišla i rekla da želi o nečem važnom da razgovara.


– Da? – Mija se nasmešila na prizor ćerkinog ozbiljnog lica. Za Alegru je sve bilo važno. – Ako Evin tata može da se vrati kući, zašto ne može i moj? – upitala je. Eva je Ramirina ćerka. Mija nije shvatala da je Alegra, udubljena u svoje bojenje, zapravo slušala njihov razgovor. – Tvoj tata živi mnogo daleko – rekla je na kraju. – I tía Brit isto živi daleko. Ali ona je došla da nas vidi. – Malo je teže to s tvojim tatom. – Zašto? Brit je upozorila Miju da će joj Alegra postavljati ovakva pitanja. Ali Mija je očekivala da će se to dogoditi u nekoj daljoj budućnosti. U nekom trenutku kad sa svojom ćerkom bude mogla da vodi ozbiljan razgovor o životu i ljubavi i o tome kako je sve pošlo užasno naopako. – Njemu nije jednostavno da dođe. – Mogao bi da dođe na aerodrom. Kao tía Brit. – Alegrin stav bio je pobunjenički. – Teško mu je da nađe avion. Alegra uhvati jednu Mijinu loknu i poče brzo da je uvrće oko svojih prstiju. To je uvek radila kad bi se uznemirila. – Možda će ipak pronaći neki – reče Mija i privuče Alegru sebi. – I onda bi mogao da dođe za moj rođendan? – ponadala se Alegra. – Pa, za to ne znam – reče Mija. – Ali sigurna sam da će ti poslati poklon. – Da li moj tata mene voli? Mija pomisli da će joj srce prepuknuti. – Naravno da te voli – rekla je i poljubila je u kosu. – Naravno da te voli. Mija je sedela na mekom narandžastom dvosedu s laptopom na kolenima. Bila je skoro ponoć i Alegra je spavala u svojoj sobi. A Mija je znala da te noći neće moći da zaspi. U glavi joj je sve vreme bilo pitanje koje je Alegra postavila o svom ocu. U glavi joj je bio i razgovor koji je ranije te večeri vodila s Alehom. Pozvala ga je na mobilni (dao joj je svoju posetnicu pre nego što je


otišao), a njemu kao da je bilo drago što joj čuje glas. Rekao je da je sve vreme samo o njoj razmišljao i da moraju uskoro da se vide, da bi, možda, ovoga puta mogli da odu negde gde im niko neće smetati, pa da se ponovo upoznaju. – Moram da razmislim – rekla je. – O čemu tačno? – upitao je on. – O svemu što si rekao. – O kom delu mog izlaganja moraš da razmisliš? – Bila sam šokirana što te ponovo vidim – rekla mu je. – Nisam bila spremna na to. – Mislio sam da će ti biti drago. – I jeste – rekla je. – Ali sam isto tako zbunjena. – Zašto zbunjena? – Zbog toga što ne znam šta će od svega ovog ispasti. Zbog toga što ne znam šta planiraš da uradiš. – Planiram da te volim – rekao je. – Kao što sam činio i pre. Ona jače stegnu slušalicu. – Aleho, šta hoćeš od mene? – Hoću da me ponovo voliš – rekao je kratko. – A Alegra? – Ona je moja ćerka. – Osećala se odlučnost u njegovom glasu. – Želim da je upoznam i želim da ona zna za mene. Imam odgovornost prema njoj. – Ne moraš da osećaš odgovornost... – Mija! Naravno da moram. – Moram da razmislim – ponovila je. – Moram da učinim ono što je ispravno. – I ja sam mislio da činim ispravnu stvar kada sam otišao iz Gvatemale – reče Aleho. – Ali to uopšte nije bilo ispravno. – Ali ti si i dalje s Belen, i imaš dete... – Da – reče Aleho. – Volim svog sina. Volim i svoju ćerku. – A Belen? – upita Mija. – Kada sam vas videla u Granadi, smejali ste se zajedno. – Mi se ne mrzimo – reče Aleho. – Imamo dugu zajedničku prošlost. Ali među nama nema strasti kao što je ima između mene i tebe. – A da li je voliš?


– Nikada nikog neću voleti kao što volim tebe – reče Aleho. Mija oseti kako joj se jedna suza sliva niz lice. Došao je da je vidi. Govori joj reči koje je oduvek želela od njega da čuje. I dalje je voli. I ona njega. Kako i da ga ne voli? Zgrabila je maramicu iz kutije s obližnje police i obrisala oči. Alegra zaslužuje da ima oca. Zaslužuje Alehovu podršku. – Mija? – Razmišljam – rekla je i zgužvala maramicu koju je onda bacila u korpu za papir. – O čemu? – O Alegri – rekla je. – I ja sam razmišljao – reče Aleho. – O poslednjem putu kada smo bili zajedno u Gvatemali. I o tome koliko nam je lepo bilo. – Začeta je prvi put – reče Mija. – Kad nismo pazili. – Da li bi više volela da nije? – upitao je. – Ne – Miji se ote osmeh. – Ne. Ona je nešto najlepše u mom životu. – Zato što je začeta iz ljubavi – reče Aleho. – Moraš to da zapamtiš. – Da – reče Mija – znam. – Onda, možda biste mogle da dođete sledeće nedelje kod mene? – predložio je. – Da ostanete u mojoj kući. – U tvojoj kući! – uzviknu Mija. – Ne možemo da ti dođemo u kuću. A Belen? – Biće u Madridu sledeće nedelje. – Cele nedelje? – Da. – To je njena kuća – reče Mija s nelagodom. – Mislim da... – To je moja kuća – ispravio ju je Aleho. – Kuća Arizinih. Uvek je i bila. – Ali vi živite zajedno u njoj. – Ona mnogo vremena provodi u Madridu. Sa svojom porodicom. – Moram da razmislim o tome. – Voleo bih da te ponovo vidim – rekao je. – Bilo bi bolje ako bi mogla da dođeš sama. – Ne mogu da ostavim Alegru.


– Shvatam. Ali ti i ja morao da razgovaramo o nekim stvarima. – Znam. Pozvaću te – rekla je. – Ne smem da napravim grešku ovoga puta. Moram to na pravi način da uradim. – Claro – reče Aleho. – Zovi me. Javi mi. – Hvala ti – reče ona. Mija je upamtila svaku reč njihovog razgovora. Puštala ga je iznova i iznova u glavi, pokušavajući da izvuče smisao iz svake Alehove reči. To ju je iscrpljivalo. Spustila je laptop na stranu i ustala. S police je skinula primerak Gospodina Savršenog s Britinom potpisom. Zašto ne mogu svi oni da budu poput Džeka Hejza, zapitala se snuždeno. Zašto ne mogu svi oni da budu snažni i stabilni, ali i nežni i emotivni? Zašto ne možeš da budeš sigurna da ti neće slomiti srce? Zašto ne možeš da budeš sigurna da će učiniti pravu stvar? Zato što bi život onda bio užasno dosadan, promumlala je vrativši knjigu na policu. Savršenstvo je precenjeno. Moja veza s Alehom možda i ne bi bila tako savršena kako sam je ja zamislila. Ni moj budući život s njim možda ne bi bio savršen. Ali da li je to bitno? Ako se mi volimo, ako nam je stalo jednom do drugog – to je sve što je bitno. Stvari će sigurno krenuti naopako u nekom trenutku. Uvek je tako. Presudno je samo kako ćeš reagovati. On se dovezao čak ovamo i bio je nežan i pun razumevanja i savršen kao niko. Ne mogu da ga ne volim, pomisli Mija. Oduvek sam želela da ostanem s njim zauvek. Sada mi se pruža ta prilika. Laptop zapišta i uplaši je. Okrenula se prema njemu i videla da svetli ikonica koja obaveštava da joj je stigao imejl. Kliknula je i otvorila ga. „Pozdrav s Korzike“, pisao joj je Stiv Šo. „Gostujući predavač na ovom putovanju je jedan političar koji je proveo godinu dana u zatvoru zbog finansijske prevare koju je zakuvao. Teško mi je da to kažem, ali tip je vrlo fin. Obično bih pomislio da su prevaranti gadni i surovi. Tu nam je i jedna pevačica, apsolutna diva. Ona je, zamisli, tražila M&M, i to bez plavih komada. Rekli smo joj da uopšte ne nudimo M&M bombonice, osim na poseban zahtev. A i da ionako nismo sigurni da li više pakuju plave. Za nekoliko nedelja ponovo dolazimo u Malagu. Kakve su šanse da se vidimo? Nedostaješ mi. Stiv.“


Stavio je dva mala slova „x“ pored svog imena. Mija podupre bradu rukama i još jednom pročita imejl. Dok je čitala, mogla je da čuje Stivov glas, topao i razdragan. Jednostavni Stiv, koji joj je rekao da je voli. Koji se iznenađujuće dobro ljubi. U čijim se rukama oseća sigurno i prijatno, ali i koji ju je naveo da pomisli kako je spremna da ponovo vodi ljubav s muškarcem. Pre ni za trenutak nije pomislila da će poželeti da spava sa Stivom. Ali one večeri, kada su izašli zajedno, i kada ju je poljubio, poželela je da upravo to uradi. I to ju je zaprepastilo. Činilo joj se da bi time izdala Aleha i sve što su nekada imali. Da bi izdala njihovu vrelu i pohotnu seksualnu ljubav. Da bi izdala samu sebe. Nakon Aleha, Mija je s vremena na vreme razmišljala o drugim muškarcima, ali znajući da je u istoj zemlji s njim, znajući da je on na manje od dva sata udaljenosti, znajući da bi u svakom trenutku mogla da mu bane na vrata, nije mogla te misli da sprovede u delo (u svakom slučaju, nije ni bilo nekih slobodnih muškaraca; uglavnom je samo maštarila). Shvatila je da se sve vreme čuvala za njega. Za dan kada će joj se on vratiti. I sada je bio tu. Deset minuta je sedela i zurila u prazno. Onda zatvorila svoju poštu i sklopila laptop. Tek je narednog dana uzela telefon i ponovo okrenula broj s posetnice. – Ariza, dígame.20 Duboko je udahnula. – Aleho, Mija ovde – rekla je. – Spremna sam da razgovaramo.


31. Mesto: Dablin Vreme: pljuskovi; vetar: južni, brzine 15 km/h; temperatura: 18°; pritisak: 1001,5mb Foaje hotela For sizons vrveo je od ljudi spremnih za večernji izlazak. Polovina je došla na zabavu povodom dodeljene nagrade za najbolju reklamnu kampanju za liniju proizvoda za negu kose; druga polovina bili su gosti Dager presa, sestre kompanije Britinog izdavača, Trevaliona. Dager pres je takođe organizovao zabavu – proslavljali su uspeh svojih pisaca triler romana koji su zauzimali tri prva mesta na listi bestselera dve nedelje zaredom. Dager, Trevalion i njihova druga sestra kompanija Trefoil pozvali su sve svoje autore, kao i mnoge knjižare na taj događaj, koji se održavao u sali za sastanke ukrašenoj posterima najprodavanijih knjiga. Ne prepoznavši isprva nikog u foajeu, Brit je u garderobi ostavila svoj bež mantil, ispod kojeg je imala crnu koktel-haljinu, i uputi se prema sali za sastanke gde se održavala zabava za izdavače. I tu je bila prilična gužva, a njene oči potražiše poznato lice. Uočila je Lizu-En, svoju urednicu, kako pijucka belo vino i razgovara s Čezni Prajs, poznatom feministkinjom koju su obično opisivali kao moćnu i provokativnu spisateljicu. Brit je razmišljala da li da im se pridruži, kad Liza-En podiže pogled, ugleda Brit i mahnu joj. – Zdravo – rekla je kada joj se Brit približila. – Baš divno što te vidim. – Takođe – reče Brit. – Zdravo, Čezni. Čezni je radoznalo pogleda. – Brit Makdona – reče Brit. – Bridžit Martin. Čezni ju je bledo gledala, iako je već upoznala Brit jednom ili dvaput, kad su obe gostovale u radio-emisijama. – Gospodin Savršeni – reče Liza-En, da pomogne. – Britin bestseler. – A da – reče Čezni na kraju. – Nisam ga pročitala, naravno. Ne bih čitala knjige s takvim naslovom. Unazađuje namere feministkinja


desetinama godina. – Prilično ti je gruba opaska – reče Brit. – Puniti ženama glavu idejom da će dobiti svog muškarca i da će sve biti u redu... – Čezni frknu. – Moja knjiga se ne bavi time. – Brit je pomalo iritirao Čeznin stav. – A to nije ništa gore od priče da mogu uraditi sve što požele, a da se potom osećaju nesposobnim kad shvate da je to apsolutno nemoguće. – Nisam to rekla – reče Čezni. – Moj stav je da bi muškarce u svakom slučaju trebalo izostaviti iz jednačine. – Zar ne misliš da bi u tom slučaju život bio dosadan? – upitala je Brit. – Ni najmanje. Ali nema veze. Ionako će svi oni postati nepotrebni za nekoliko decenija. – Čezni iskapi čašu. – Idem po još jednu turu. Izvinite me. Liza-En se okrenu ka Brit. – Izvini – rekla je. – Čezni je poznata po svojoj netaktičnosti. – Ma, nije najgora. Mislim da počinju da je gledaju pomalo kao karikaturu. Što je žalosno, jer većina tih feminističkih stvari ima smisla. Nažalost, danas previše devojaka misli da je pojavljivanje u rijalitiju Hit pravi poslovni potez. Sve te godine tokom kojih smo se borili za obrazovanje i prilike sada unižavaju oni koji se ofarbaju u plavu, nabace veštačke sise i smeškaju se u kamere. Liza-En se široko nasmeši. – Prava si feministkinja. – Verujem u žene koje su finansijski nezavisne – reče Brit. – Ali ne tako što će pokazivati sise. Mada, obrati pažnju – spustila je pogled na svoj dekolte – i ova haljina ima nešto dublji izrez nego što sam mislila. – Izgledaš fantastično – ubeđivala ju je Liza-En. – Ne znam da li bi to trebalo da me ljuti ili ne. – Brit se nasmeši. – Pošto sam očigledno prodala dušu nekakvoj antifeminističkoj mračnoj strani. Čak sam i noge depilirala sinoć od uzbuđenja. Liza-En se nasmeja. – A i kosu si sredila. Brit je tog jutra otišla kod frizera i tražila blažu verziju svojih Bridžitkovrdža. Činilo joj se da bi trebalo da se pojavi u ulozi Bridžit, ali joj se dopao manje napadan izgled, koji je stilista i postigao, te je pomislila da bi i ubuduće takva mogla da bude njena doterana varijanta.


– Kladim se da bi Čezni pozlilo kada bi čula da mi je za to trebalo skoro dva sata – rekla je. – Malo su mi i boju pojačali. U pravu je ona, znaš. Ponekad umemo da budemo neverovatno izveštačene. – Na zabavi si – reče Liza-En. – Dozvoljeno je da budeš izveštačena. Hajde da se malo promuvamo među ljudima. Zabava je, po Britinom mišljenju, bila iznenađujuće dobra. Ranije bi uvek imala problem kada je trebalo pojaviti se na važnim dešavanjima jer se osećala kao autsajder koji zapravo i nema prava da tu bude. Slušala bi kako drugi autori samouvereno govore o svojim knjigama i svom pisanju, a ona bi sve vreme ćutala jer se u temu nikako nije razumela. Kada bi se pravi pisci žalili na to koliko je teško ispoštovati rokove, ona bi ćutala. Ona nije pisala pod pritiskom; reči su prosto same ispunjavale stranice, a onda se osećala loše što nije morala da se pomuči i što nije ograničena određenim datumom. Ali sada, uz iskustvo koje je stekla na Afroditi, imala je mnogo više samopouzdanja u komunikaciji s drugima. Imala je dug i interesantan razgovor s jednim piscem krimi-romana, kao i s jednim vrlo poznatim piscem lepe književnosti koji je u stvarnom životu daleko prijatniji nego kada se predstavlja u javnosti, i koji je priznao da lično uživa u čitanju naučnofantastičnih knjiga kada ne piše svoje. – Bože – rekla je – ja sam mislila da svi koji se bave lepom književnošću čitaju knjige koje zahtevaju konsultovanje rečnika. Hju O’Driskol se nasmeši. – Priznajem da ponekad znamo da budemo previše sigurni u superiornost sopstvenih reči, ali meni se sviđaju stvari koje raspaljuju maštu. A naučna fantastika je za to savršena, jer se bavi budućnošću i stvarima o kojima nemamo pojma. – Ja imam serijal Zvezdanih staza kod kuće – priznade Brit. – Originalni televizijski? – upita Hju. – Da. – Brit se malo postide. – Izvrsno – izjavio je. – Svi su mi se dopali. Narednih trideset minuta proveli su upoređujući likove kapetana Džejmsa T. Kerka, Žan-Luka Pikara i Ketrin Džejnvej. (Brit najviše voli Džejnvej, mada je priznala da Žan-Luk ima veoma seksepilan glas.)


– Zabavljaš se? – upitala je Meredit, koja joj se približila baš kad je Hjua ščepao fotograf. – Izvini što nisam mogla da budem s tobom na večeri, ali nisu mi dali da se mešam u raspored. Da li je sve bilo u redu? – Da – reče Brit. – Ćaskala sam s ostalim romanopiscima. Meredit odjednom zasija. – Šta je? – upita Brit. – Mislim da je ovo prvi put da si sebe nazvala piscem – rekla je. – Do sada si uvek bila samo advokat. – Aha. – Brit je bila iznenađena. – Znači li to da si se predomislila u vezi sa svojom budućom karijerom? – upitala je Meredit. – Ne znam. – Brit se i dalje čudila samoj sebi. – Naravno, i dalje je tu predavački deo posla. – Meredit je vragolasto pogleda. – Možeš da se prebaciš na potpuno novu karijeru i da ohrabruješ novopečene pisce. Brit je zbunjeno pogleda. – Dobila sam tri poglavlja i sinopsis jedne knjige pre neki dan od žene po imenu Ajlin Kostelo. Rekla je da je posećivala tvoje radionice na Afroditi i da je oduševljena tobom, a bila je i prilično sigurna da to što mi šalje stoji rame uz rame s najboljim delima. – Ajlin ima samopouzdanja, nema priče – složi se Brit. – Bože moj, ala se brzo bacila na posao. Kakav joj je taj roman? – Vrlo melodramatičan – reče joj Meredit u poverenju. – Melodramatičan. Prepun je zahuktalih afera i tajnih poruka i bog zna čega sve još, a nisam još ni pedeset stranica pročitala. Početak je eksplozivan – i to bukvalno: dva glavna lika se do iznemoglosti krešu na nekom kruzeru koji potom pogađa torpedo – i onda se u istom ludačkom tempu nastavlja. – O, bože. – Brit nije uspela da suzdrži smeh. – Ima i dodatak – nastavi Meredit. – Okvirni zaplet je o jednoj manekenki koja osvaja svet uprkos tragičnom detinjstvu obeleženom zlostavljanjem i oskudicom. To mi je poslala njena ćerka. Brit iskolači oči. – Pipin Kostelo? – upitala je. – Da. Stvarno si im podstakla kreativnost, i to na porodičnom nivou. – Valja li to išta?


– Poslala je samo nacrt – reče Meredit. – I zamisli, molim te, predložila je da bi bilo najbolje da roman napiše pisac iz senke, a da ona bude tu zbog inspiracije. Rekla je da je previše zauzeta da bi ga sama napisala. – Aha. Meredit joj se široko nasmeši. – Predložila je tebe. – Mene! – zapišta Brit. – Zašto bi pomislila...? – Rekla je da deluješ kao sposobna osoba, a i da je Gospodin Savršeni dobra knjiga. – Nije valjda. – Brit je bila potpuno smetena. – Nagovestila je da bi njena slava i tvoja veština pisanja bile dobitna kombinacija. – A šta ti misliš? – Nije ona dovoljno poznata – reče Meredit. – Prvi put čujem za nju. A ja sam za sve žive čula! Osim toga, nisam sigurna da bi ti mogla da budeš nečija „senka“. – Ona hoće da uđe u Slavni ili nešto slično – reče Brit. – Pa, ako joj uspe i pobedi, onda će možda neko i hteti da se udruži s njom oko neke knjige – složila se Meredit. – Ali do tada samo priča u prazno. – Šta ćeš da uradiš? – Poslaću joj pismo i reći da prvo napiše nešto. – A Ajlin? – Taj njen šund-ljubić mi ne odgovara, mada me živo zanima dokle će stići sa pričom. – Nekako mi je drago – reče Brit stidljivo. – Znam da glupo zvuči, ali ne želim da te delim s porodicom Kostelo. Meredit se nasmeši i zagrli je. – Pa, deliš me s jednim od onih pisaca krimića. – To je nešto sasvim drugo. A njegov rad mi se baš sviđa. Hoćeš da me upoznaš? – Važi – reče Meredit. – Hajdemo. Brit pogleda na sat koji je pokazivao da je prošla ponoć. Začudila se koliko je kasno. Dobro se provela na zabavi, uživala u društvu Mereditinog pisca


krimi-romana i provela neko vreme s Korin Doerti, autorkom popularnog serijala o manekenki koja postaje detektivka. Korin je priznala da je sve živce pogubila pri pisanju svakog romana, i da je doživela potpunu stvaralačku blokadu kod četvrtog, koji je, na kraju, postao njen najprodavaniji roman. – Sve me to tako prestravljuje – priznala je. – Toliko se plašim da će se čitaoci razočarati u knjigu koju sam upravo napisala da mi treba sto godina dok sve ne napravim kako treba, a onda uvek upoznam nekog ko je za tri nedelje napisao roman od petsto strana, zbog čega se osetim kao potpuni gubitnik. Brit se zasmejulji. – A s druge strane, ima ljudi kojima treba deset godina da jednu stvar dovrše. – Znam. – Korin klimnu glavom. – U tom trenutku nekako pomisliš da se i previše trudiš. Nego – pogledala je na svoj sat – treba da krenem. Idem sutra u Voterford na venčanje jedne prijateljice, i trebaće mi neke sitnice da ne izgledam baš načisto iznureno. Odavno nisam bila na nekom venčanju. Čini mi se da bi tu mogao da se izvuče dobar materijal za zaplet: znaš već, mladoženja pronađen zadavljen u kapeli, ili tako nešto... – Pogled joj je zabludeo negde u daljinu, a glas joj utihnu. – Trebalo bi i ja da pođem – primeti Brit. – Odavno je prošlo moje vreme za spavanje. Ispila je do kraja svoju kiselu vodu i krenula prema Lizi-En i Meredit da im poželi laku noć. Onda je sačekala u garderobi da dobije svoj mantil. U foajeu hotela bila je gužva, baš kao i ranije te večeri. Ljudi koji su došli na promociju proizvoda za negu kose stajali su u grupicama, smejali se i šalili. Ženske frizure blistale su pod jakim osvetljenjem, i Brit se za trenutak zapita da li ti proizvodi išta valjaju i da li baš oni daju kosi takav glamurozan sjaj. Mada, razmislila je, morala bi onda da pređe u brinete. Možda većina žena teži da bude plava, ali su brinete (po njenom mišljenju) daleko sofisticiranije. A onda je ugledala Pipin Kostelo, s najekstravagantnijom frizurom od svih prisutnih, i senzacionalnog stava u zlatnoj večernjoj haljini i očaravajućim zlatnim nakitom koji se nežno sjajio spram njene glatke preplanule kože. Pipin se smejala i šalila s grupom ljudi, a jedan sredovečni


čovek stajao je iza nje, ruke dominantno oslonjene o njen struk. Dok je Brit posmatrala, čovek je šapnuo Pipin nešto na uvo, a ona se okrenula i široko mu se nasmešila, dozvolivši mu da je provede kroz gužvu i dovede gotovo do mesta na kome se Brit nalazila. Pipin razrogači oči od iznenađenja, a onda glasno vrisnu i obavi ruke oko Brit, snažno je grleći. – Ne mogu da verujem! – uzviknula je. – Kako mi je drago što te vidim. Otkud ti ovde? – Neka knjiška stvar – reče Brit oslobađajući se Pipininog stiska. – A ja radim frizersku stvar! – uzviknu Pipin. – Ovo je Geri O’Ši, izvršni direktor Slik i Šira. – Drago mi je – reče Brit kada čovek ispruži ruku, i oni se pozdraviše. – Proizvodi su sigurno odlični. Frizure su predivne. – Jesu – reče Pipin. – Baš ih preporučujem. – Ona se široko nasmeši Geriju, a onda i Brit. – Krenuli smo nešto da pojedemo – rekla je. – Jadni Geri umire od gladi. Stalno mu govorim da ću ja ionako samo gricnuti neki štapić, ali mi on ne veruje. – Ne bih da se istopiš – reče Geri. – Ne brini, neću – uveravala ga je Pipin. – Pridružićeš nam se, zar ne? – Ponovo se okrenula prema Brit. – Hvala na pozivu – odgovori Brit. – Ali krenula sam kući. Nisam vam ja osoba za kasna druženja. – Verovatno imaš posla – reče Pipin značajno. – Već mogu da te zamislim kako kucaš po tastaturi u sitne sate. – Ne večeras – reče Brit. – Samo ću se stropoštati u krevet. Očigledno nemam tvoju izdržljivost. Pipin se zasmejulji. – Ja mogu ovako do jutra – složila se. – U stvari, ako ne dočekam jutro, uvek budem pomalo razočarana. – Sigurno nije tako svake večeri – reče Brit. – Samo kada idem u provod – reče Pipin. – Ali ja se često provodim. – A kako se Leu to sviđa? – Brit požele da nije ništa rekla, ali reči su joj se same prevalile preko usta. – Pa, Leo naravno shvata koliko je važna moja karijera – reče Pipin. – I on ide sa mnom na neka dešavanja. Ne u toku radne nedelje, doduše, jer


mora ujutru da radi i kaže da mu je za to potrebna bistra glava. A večeras nije tu jer je izašao s nekim svojim klijentima. Malo se razočarao što nisam mogla da krenem s njim, ali promocija za Slik i Šir je velika, velika stvar za mene. – Bacila je pogled na Gerija O’Šija, koji ih je ostavio da razgovaraju. – To mi veoma ide u prilog. – Drago mi je što ti sve tako dobro ide – reče Brit. – Sve je izvrsno. – Pipin namesti rajf na kosi levom rukom, tako da Brit nije mogla da ne primeti njen sjajni verenički prsten. – Moja karijera je svakog dana sve uspešnija, a Leo je pravo srce. – Reci mu da sam ga pozdravila – reče Brit. – Hoću. – Pipin se nasmeši. – Sigurna sam da će mu biti drago da čuje da sam te srela. Znaš da si mu nekako posebno draga. Brit oseti kako crveni. – Ma, ne, nisam. Pipin je lukavo pogleda. – Ma daj. U jednom trenutku dok smo bili na Afroditi pomislila sam da ste ti i on... – Slegnula je ramenima. – Ali na moju sreću, nije tako ispalo. – Sigurna sam da ćete ti i Leo biti izvrstan par – reče Brit. – Ja sam izvrsna u svemu što radim – rekla je Pipin. – Pa ćemo sigurno i u tome biti. – Ona razvuče osmeh. – Nadam se da ćeš doći na venčanje. – Ako me pozovete – reče Brit. – Jao, svi žele da te upoznaju. – Pipin joj ponovo dobaci lukav pogled. – U mojoj porodici si pravi hit. – Jeste li već odredili datum? – upita Brit. – Ne – odgovori Pipin. – Ali razmišljamo da organizujemo „Zimsku čaroliju“ u decembru, na primer. Negde u unutrašnjosti. Imaćemo i veštački sneg i sve ostalo. – Zvuči baš zabavno – reče Brit. – Biće fantastično – uveravala ju je Pipin. – Najromantičnije venčanje ikada napravljeno. Sigurno će te inspirisati za još neko delo. Stižem, dušo – dodala je kada ju je Geri pozvao. – Moram da idem – rekla je. – Vidimo se. – Da – reče Brit. – Vidimo se. Pipin je susret s Brit spomenula Leu tek nekoliko dana kasnije, kada su


svratili na piće u Kantina bar, u Danliriju. Leov drug Majk trebalo je da im se pridruži nešto kasnije. – Dablin je pravo selo – zaključila je Pipin. – Svakoga svugde srećeš. Ne bi mogao ni da pokušaš da se baviš nečim tajnim. – Ne bi mogao – složio se Leo. Pomislio je da li su Donal i Vanesa nekada izlazili zajedno, ili su se tajno sastajali jedino u Donalovoj kući. Nije ranije razmišljao o tome. Da li su išli po restoranima, jeli po skrivenim mestima, razmišljali da li će ih neko videti? Ili im to možda nije ni bilo na pameti? Ako je tako, da li im je polazilo za rukom da sve to deluje bezazleno i pošteno? Brat i verenica izašli da nešto prezalogaje. Nema razloga za brigu. Sve na sasvim prijateljskoj osnovi. Hoću li ikada prestati sebe da mučim ovim pitanjima?, pitao se Leo. Hoću li ikada uspeti da to prevaziđem? Želeo je da veruje da već jeste. Otkako je upoznao Pipin, ponovo se osećao dobro u sopstvenoj koži. To što ima nekog ko ga voli kao ona, ko se ugleda na njega kao ona, došlo mu je kao melem na ranjeni ponos i slomljeno srce. Ona mu se divi, tako mu je rekla, jer je pametan i inteligentan i ume da reši najteži sudoku u roku od petnaest minuta, dok ona i dalje provaljuje najlakši nivo. Voleo je što na nju ostavlja utisak pametne i inteligentne osobe, iako je, kako je vreme prolazilo, shvatio da je ona verovatno znatno pametnija od njega. Ona zna šta želi i to postiže s nedvosmislenom rešenošću. Većina žena je beskrajno pametnija od muškaraca, pomislio je dok je posmatrao Pipin kako ispija kiselu vodu, a njene oči skeniraju ljude u baru i traže neku poznatu osobu. One te navedu da pomisliš kako su šupljoglave i površne, a u stvari nisu. Oštroumnije su i snažnije i imaju moć nad tobom koju i ne primetiš dok ne bude prekasno. – Leo! On trepnu i okrenu se svojoj verenici. – Pokušavam sto godina da ti privučem pažnju – rekla je. – Stalno to radiš, znaš. – Šta to? – Odlutaš u neki drugi svet. – Izvini.


– U redu je. Pitala sam da li bismo mogli ovog vikenda da svratimo u Braun Tomas zbog svadbene liste. Trebalo bi da damo ljudima dovoljno vremena. – Svadbene liste? – Pokloni, ludo! – Ona ga nežno ćušnu. – Svi sada prave listu poklona. Naravno. Znao je to. I on i Vanesa su imali tu listu. Isto u Braun Tomasu. – Nećemo tamo. – Jedva je izgovorio. – Jao, Leo, ali to je najbolje mesto! – Pipin razrogači oči. – Ne interesuje me. – Znao je da je to rekao grubo. – Možemo bilo gde drugde. – Ne postoji bilo gde drugde! – uzviknula je. – Nemoj da si blesava – prasnuo je. – Ima gomila drugih radnji u Dablinu, i ti ih sve znaš. – Leo... – Pipin nikada nije čula takvu odlučnost u njegovom glasu. – Ozbiljno to mislim – reče Leo. – Pričaćemo o tome drugi put. – Pipin spusti praznu čašu na sto ispred sebe. – Nemamo o čemu da razgovaramo – reče Leo kratko. Pipin je zurila u njega. – Eno Majka. – Leo uoči svog prijatelja i s olakšanjem mahnu u njegovom pravcu. Majk se provuče između stolova i pridruži im se. – Majk Dorli, ovo je Pipin Kostelo – rekao je Leo, a Majkove oči se raširiše na prizor verenice svog druga. Nije bio tu kad su organizovali zabavu povodom veridbe, tako da ju je sada prvi put sreo. Pipin je te večeri bila ležerno obučena. Šminka joj je bila laka i neutralna. Na sebi je imala običnu belu majicu i uske kejt mos farmerke, a sjajna kosa joj je slobodno padala preko lica. – Opa – reče Majk. – Izuzetno mi je drago što sam te konačno upoznao. – Takođe – rekla je Pipin. – Leo mi je mnogo pričao o tebi. Žao mi je što nismo imali prilike da se ranije sretnemo. Leo je otišao do bara i naručio im pića, dok je Pipin bezazleno flertovala s Majkom. Kada se vratio, šalili su se i smejali kao da su stari prijatelji.


Leo odavno nije video Pipin tako opuštenu. S njim je nekako sve vreme u pripravnosti. Nije se smejuljila s njim kao što to čini s Majkom. Namrštio se. Verovatno se samo pretvara jer je ljuta zbog svadbene liste. Znao je da mora da bude razuman. Mora da je nagovori, nekako je urazumi kako se lista može obezbediti negde drugde. Čak ni zbog Pipin ne može ponovo da razmišlja o Braun Tomasu. Sat vremena kasnije Pipin im je rekla da mora da ide jer sutradan gostuje u jutarnjem programu i ne može sebi da dozvoli podočnjake. Leo, koji je znao da će ona krenuti ranije, upitao ju je da li je sigurna da želi da krene sama, a ona ga je podsetila da živi na manje od deset minuta hoda i da samo sedi. Obratila mu se pomalo krutim tonom, ali poljubila ga je u usta, a onda i Majka u obraz, i izašla iz bara ostavivši ih da udišu miris parfema princes Vere Vong. Kada je otišla, Majk se zavalio u svojoj stolici i zavidno pogledao u Lea. – Koja mačka – rekao je. – Jebote, kakve si ti sreće. Leo oseti dobro poznat osećaj zadovoljstva sobom što ga je njegova verenica tako očarala. – Stvarno jeste divna, zar ne. – Čoveče, prosto je neverovatna. Oduševljen sam njom. Skroz. – To nisi ni za jednu moju devojku rekao. Ali možda zato što nijedna nije baš tako obarala s nogu. – Nije u pitanju samo njen izgled – reče Majk. – Celo pakovanje je tu. Slatka je i duhovita i... – zastao je videvši da ga Leo čudno gleda. – E, izvini, druže – rekao je. – Malo sam se zaneo. – Baš – reče Leo. – Da te podsetim da mi je ona verenica. – Jeste... pa, ako stvari ikada pođu nizbrdo... – Ponovo se zaustavio i udario se rukom po čelu. – Izvini. Začepiću. Ne razmišljam. – U redu je – reče Leo. – Ona tako utiče na ljude. – Nadam se da ćete vas dvoje biti presrećni zajedno – reče Majk i podiže čašu. – Zaslužili ste. – Hvala. – Leo kucnu svojom čašom Majkovu. – Znam da jesmo.


32. Mesto: Granada Vreme: vedro; vetar: južni, brzine 5 km/h; temperatura: 24°; pritisak: 1011,5mb – Hoću da krenem s tobom. – Alegra pogleda pobunjenički u Miju i udari u pod svojom malenom nogom u jarkoružičastoj sandali. – Izlazi iz džipa i prestani da se glupiraš – reče Mija kad joj je otvorila vrata. – Loli je tvoja najbolja drugarica. Voliš da se igraš s njom. – Ona nema bazen. Mija uzdahnu. Znala je da nije trebalo da vadi bazenčić na naduvavanje iz šupe prethodne večeri. Ali vreme se polako prolepšavalo i učinilo joj se da je pravi trenutak za bazen. (U stvari, to i jeste bila dobra ideja. Sedela je u njemu s Alegrom i prelistavala svoj primerak časopisa ¡Hola! dok je njena ćerka učila svoje brac lutke da plivaju. Bilo je tako mirno i opuštajuće da Mija nije mogla da smisli bolji način da provedu vreme.) – Kad se vratimo kući, moći ćeš da se igraš u bazenu – reče Mija. – Hoću sad da se igram. – Sigurna sam da Loli ima lepe igračke kojima ćete se igrati. – Mija se trudila da ne pokaže koliko je besna. – Hajde, palomita.21 Molim te. – Dobro, ajde – progunđa Alegra i izađe iz džipa. Mija se ugrize za usnu da se ne bi nasmejala. Uvek joj je Alegrino ćudljivo ponašanje bilo smešno, mada se veoma trudila da njena ćerka to ne primeti. – Možeš da poneseš tía Britine diskove sa sobom – rekla joj je i izvukla set diskova iz pregrade ispred suvozača. Brit je Alegri u Malagi kupila gomilu diskova s pričama, ispričane i na engleskom i na španskom, i devojčici se to mnogo svidelo. – Nemoj da zaboraviš Liminu ljutu papričicu – reče joj Alegra, navodeći naziv svog omiljenog diska koji je naučila napamet, na oba jezika. Mija se postarala da ponese i njega, a Alegra pozvoni na vrata.


– Hola, chica! – uzviknu Ana. – Kako si mi danas? Loli je u bašti. Hoćeš da odeš do nje? Alegra je već potrčala u tom pravcu, a Mija napravi facu kao da se izvinjava i predade Ani diskove. – Malo se bunila malopre – rekla je svojoj prijateljici. – Nadam se da će se lepo ponašati. – Ona je uvek pravi mali anđeo – reče Ana. – Na brini. I lepo se provedi. Mija pocrvene. Rekla je Ani da se sastaje s jednim muškarcem. Ana nije znala za priču o Miji i Alehu, ali stalno je ohrabrivala Miju da više izlazi i pronađe nekog za sebe. – Neću zakasniti – obećala je. – Ostani dokle god ti je zabavno – reče Ana. Mija joj se nasmeši i vrati se u džip. Ubacila je disk s muzikom u plejer i vazduh ispuni energični ritam Rodriga i Gabrijele,22 čiji su zvuci gitare u fanki-latino stilu bili savršeni za vožnju kroz planinu. Sat i po vremena kasnije skrenula je u dugačku ulicu s drvoredom i zaustavila džip ispred kapije Alehove kuće. Usta su joj se odjednom osušila, a srce počelo nervozno da lupa. Šta ako je Belen i dalje tu? Šta ako ipak nije otišla u Madrid? Šta bi joj Mija rekla? Šta bi uradila? Ne budi smešna, rekla je sebi strogo nagnuvši se napolje da pritisne dugme interfona. Pozvao bi te da ima nekih problema. Nema razloga za brigu. Kapija se polako otvori. Ubacila je u brzinu i pažljivo odvezla džip uz dugačak, krivudav prilaz. Alehova kuća bila je nedavno sagrađena, u tradicionalnom andaluzijskom stilu. Imala je dva sprata, zidove okrečene u belo i crep od terakote. S obe strane ulaznih vrata nalazio se po jedan prozor i još šest iznad njih, a svaki je imao balkon od kovanog gvožđa s kojeg su visile žardinjere s raznobojnim cvećem. Kuća je bila smeštena na velikom imanju načičkanom palminim drvećem i hibiskusom, a Mija je znala, sudeći po mirisu koji je lebdeo u vazduhu, da negde ima i narandžinog i limunovog drveta. Mesto je bilo spokojno i tiho, i veoma, veoma lepo. Ulazna vrata se otvoriše i Aleho istupi napolje. Na sebi je imao belu


majicu i farmerke od ispranog teksasa. Bio je bos. – Hola, Mia – rekao je kad je ugasila motor i izašla iz džipa. – Tako sam srećan što si došla. – Hola, Alejo. – Poljubila ga je u obraz, a on joj se nasmešio zbog tog formalnog gesta. Spustio je ruku na donji deo njenih leđa. – Hajdemo – rekao je i poveo je kroz svež hodnik koji je vodio do velike dnevne sobe s visokim vratima prema verandi tri puta većoj od one u vili Serena. Mija baci pogled po sobi, tražeći neki znak prisustva Belen ili Eduarda, ali prostoriji je nedostajao lični pečat, mada je bila elegantno uređena. Na verandi se nalazio dugačak sto za ručavanje okružen stolicama s visokim naslonom, kao i nekoliko ležaljki s punim jastucima. Široko stepenište vodilo je do velikog bazena. Voda je primamljivo svetlucala na suncu. – Bože, Aleho – rekla je. – Očarana sam. – Jeste prelepo – složio se. – Hoćeš li da se bućnemo? – Nisam ponela stvari – rekla je. – Šta će ti? – On joj se široko nasmeši, a ona oseti kako crveni, zbog čega se on nasmejao. – Već sam te video golu – podsetio ju je. – Mnogo puta. Bila si vrlo lepa. – Možda ćeš sada misliti drugačije – rekla je. – Strije i koža opuštena nakon porođaja nisu lepe. – Naravno da jesu – reče on. Ona oseti kako crveni. – Možda kasnije. – Važi – rekao je. – Hoćeš li nešto da pojedeš? Možda je rano, ali spremio sam nam ručak. – Nešto za jelo bilo bi divno – reče Mija. – Baš sam gladna. Mada, pomislila je kad je Aleho ušao u kuću i vratio se s omletom na španski način, mešanom salatom i sveže ispečenim hlebom, sumnjam da bih sada išta mogla da jedem. On joj naspe čašu crnog vina, uprkos tome što mu je rekla da vozi i da ne sme da pije. – Jednu čašu – rekao je. – Opustiće te. A nećeš morati da voziš još nekoliko sati. – Ne mogu predugo da ostavim Alegru kod Ane – reče ona. – Ona je


vrlo korektna prema meni i ne bih želela da joj se namećem. – A ti? – upitao je gurnuvši prema njoj činiju s ogromnim maslinama. – Da li i ti čuvaš njenu devojčicu? – Naravno – reče Mija. – To je mreža uzajamne pomoći. – Znači, usluga je obostrana. Ti miješ njenu, a ona tvoju ruku. Mija se nasmeja zbog načina na koji je Aleho upotrebio tu izreku. – Ali jeste – rekao je. – Zar nisam u pravu? Ona se i dalje smejala, ali se složila s njegovim komentarom. – Lepo je videti te nasmejanu – rekao je. – To najviše volim kod tebe. – Moj osmeh? – Pogledala ga je delom ozbiljno, a delom s nevericom. – Oduvek sam mislila da ti se kod mene nešto drugo sviđa, mnogo više od mog osmeha. – O, da – reče Aleho. – Svakako. Mija odjednom ponovo oseti kako rumeni, te skrenu pogled s Aleha i zagleda se preko vrta u pravcu Alhambre. – Prelepo je – složio se Aleho kad je prokomentarisala pogled. – Mada to imaš i kod svoje kuće. – Da. – Nasmešila se. – Obožavam da gledam na dolinu. – I ja. Zapitala se da li će ikada moći da razgovara s njim bez tih iznenadnih naleta nelagode. Spavala sam s ovim čovekom, podsetila se. Ljubila sam njegovo nago telo, vodila ljubav s njim i nosila njegovo dete. Nikada se nisam osećala tako živom kao dok sam bila s njim. Prisetila se njihovog poslednjeg susreta. Pre nego što je saznala da je trudna. Pre njegovog putovanja do vulkana. Pre nego što se Belen pojavila. Odveo ju je u svoj hotel. Nije to činio često, jer nije želeo da stekne lošu reputaciju u gradu, rekao joj je. Ona se na to nasmejala i rekla da je zato verovatno u redu ako njena reputacija strada, pošto on svakog dana dolazi kod nje? On joj prigovori da to nije isto, a ona je rekla da ni najmanje nije u pravu, ali potom ju je on ućutkao poljupcem, gurnuo na krevet i otkopčao dugmad na njenoj bluzi s tufnastim dezenom, onda je zavukao ruku ispod njenih leđa i s uvežbanom lakoćom joj otkopčao grudnjak. Tada se gotovo onesvestila od žudnje za njim, uživajući u dodiru njegovih prstiju lakih


poput pera, želeći još, nestrpljivo ga privlačeći sebi, a onda se, odjednom, prebacila preko njega i preuzela kontrolu. On se tome nasmejao, a ona mu je osmehom uzvratila. Potom se namestila tačno iznad njega i dopustila mu da nežno i s lakoćom uđe u nju, i u tom trenutku je pomislila kako postaju jedno, potpuno slobodni, kako znaju sve jedno o drugom, uhvaćeni u uzajamnoj ljubavi. A onda je upoznala Belen. I otkrila da ništa od svega u šta je verovala nije stvarno. – Još maslina? – Aleho joj prekinu tok misli. – Ili možda malo ulja uz hleb? Uzela je krišku bageta i umočila je u primamljivo zeleno maslinovo ulje, iako više uopšte nije bila gladna. – To je od naših maslina – reče Aleho. Mija pogleda po vrtu. Mogla je da vidi stabla narandže i limuna, čiji je miris malopre osetila, nešto dalje iza bazena. Ali nije videla masline. – Očevih maslina – ispravio se Aleho. – On poseduje cortijo23 van grada. – Divno ulje – složi se Mija. – Jesu li i masline s tvog imanja? Aleho odmahnu glavom. – Ove sam kupio na pijaci. Ali treba da vidiš cortijo. Mnogo je lep. – Da li iko živi tamo? – upita Mija. – Ne stalno – odgovori Aleho. – Ali moji roditelji vole da provedu vikend tamo kad god mogu. Vole da su van grada. Mija klimnu glavom. Odjednom se začu zvuk interfona koji ih preplaši. Mija zadrža dah. Aleho se namršti. – Nikog ne očekujem – rekao je. – Sačekaj minut. Ušao je unutra, a Mija ispruži šaku pred sebe. Tresla joj se. Jao, bože, samo da ne bude Belen. Ili neko važan. Aleho izađe na verandu. – Moja asistentkinja, Paz – rekao je. – Došla je da mi da neke papire na potpis. Nećemo dugo. Trenutak kasnije jedna elegantna žena otprilike Mijinih godina pridružila im se na verandi. Na sebi je imala poslovne pantalone od svetlosivog lana i


belu pamučnu bluzu. Velike naočare za sunce bile su podignute na njenoj šatiranoplavoj kosi vezanoj u konjski rep. Kratko se nasmešila Miji, koja se odjednom oseti neuredno u svojoj plavoj majici bez rukava i šortsu boje peska. – Izvini ako ti ometam društvo. – Paz pređe pogledom s Aleha na Miju, a onda ponovo pogleda u Aleha. – Ali ovo je tek danas stiglo. – Nema problema. – Uzeo je fasciklu koju je Paz imala kod sebe, prelistao papire i počeo brzo da ih potpisuje. – Imaš li nešto protiv ako popijem malo vode? – upita Paz, privuče jednu od stolica i sede, prekrstivši noge. – Tako je vruće danas. – Naravno da nemam – reče Aleho. Uzeo je kristalni bokal i nasuo joj malo vode. Paz otpi gutljaj, dok ju je Mija posmatrala ispod svojih šiški. Veoma je lepa, pomislila je. A kada gleda Aleha, kao da ga poseduje. Mija dospe i sebi malo vode. Moram da se saberem, pomisli. Ne mogu odjedanput da budem ljubomorna na njegovu asistentkinju! Na kraju krajeva, nisam ja udata za njega. – Bazen deluje baš primamljivo – reče Paz, gledajući čas u Aleha, koji je i dalje potpisivao dokumenta, čas u Miju, koja je ponovo spustila svoje naočare za sunce na oči. – Nemaš vremena za kupanje. – Aleho sakupi sve papire, vrati ih u fasciklu i predade ih njoj. – Možeš li da napraviš po četiri kopije od svih papira i pošalješ ih na adrese označene na prvim stranama? – Naravno. – Paz ustade. – Videćemo se u kancelariji... kasnije ili sutra? – Sutra – reče Aleho. Paz klimnu glavom i uze mu fasciklu iz ruke. Kratko ga je poljubila u obraz i izašla kroz dnevnu sobu napolje. – Izvini – reče Aleho. – Bojim se da se danas to tako radi. Ja sam upravnik jednog od sektora u kompaniji, i koji god da je dan, moram da radim. – I tvoja asistentkinja, takođe. – Veoma je dobro plaćena. Mija nije mogla da se suzdrži. – Vrlo je lepa. Aleho se nasmeja. – U poređenju s tobom nije nikakva. Da, vrlo je lepa


i vrlo je efikasna. Ali nema tu vatru u žilama. – Kako to znaš? – Vidi se to – reče Aleho bez razmišljanja. – A kako se slaže s Belen? – Molim? – Aleho je bio zatečen. – Sa Belen. Da li se njih dve poznaju? – Pues, si. Ali nisu drugarice. Ponekad razgovaraju telefonom. I ... – delovao je malo posramljeno – Paz kupuje Belen cveće u moje ime. – Zašto joj šalješ cveće? – Kad ostanem do kasno u kancelariji. – A to se često dešava? – De vez en cuando. S vremena na vreme. Mija, ovo je izlišan razgovor. Ovo nisu važne stvari o kojima nas dvoje treba da pričamo. Želim da pričamo o nama. Stao je iza nje i prstima počeo da joj masira ramena. Mija se trgnu kada je naišao na čvoriće u mišićima. – Strašno si napeta – rekao je. – Znam. – Zavalila se u stolici i pogledala u njega. – Ovo je za mene bio napet period. – Ali sada ne bi trebalo da budeš napeta – rekao je pokrećući prste tako da su dodirivali bočni deo njenih grudi. – Sada si ovde sa mnom i sve će biti savršeno. Ona oseti kako počinje da drhti, te se pomerila tako da su joj njegove ruke sada potpuno obuhvatile grudi. Nagnuo se nad njom i poljubio je, naglavce, u usne. Nije mogla da se zaustavi. Ustala je sa stolice i okrenula se prema njemu, on joj je svlačio majicu preko glave, a ona njemu otkopčavala kaiš farmerki, i sve joj se odjednom vratilo: uzavrelost i strast, i vera u to kako su stvoreni da budu zajedno, da za nju niko drugi na svetu ne postoji, samo on, i da ga voli više nego što je ikada nekog u svom životu volela. – Mija. – Njegov glas bio je dubok i izazovan, a ona je polako skidala svoj šorts, i već sledećeg trenutka našla se naga pred njim, ne razmišljajući o svojim strijama i ne tako savršenom stomaku, misleći samo na to kako mora da ga ima, upravo tu i sada.


On ju je podigao i smestio u sedeći položaj na donji deo gelendera verande, a ona ga je privukla sebi i obavila ga nogama, i on, uz glasan uzdah, uđe u nju. Stegnula ga je uza se još jače, privlačeći ga sve dublje u sebe, a potom zatvori oči i dozvoli da je zadovoljstvo prožme celu, kao što je uvek bilo kada bi bila s njim, kao što će uvek i biti. Onda je ispustila krik zadovoljstva, a on svojim usnama pronađe njene i prekrije ih poljupcima, a njeno telo se najpre stegnu, potom opusti i onda uzdrhta kako se talas zadovoljstva stišavao. – Bože moj, Mija – rekao je nakon nekoliko trenutaka. – Sve je kako pamtim i mnogo jače od toga. – Da – prošaputa ona dok ga je oslobađala svog stiska. – Bilo je savršeno. – Hajde! – I dalje ju je držao kada se brzo uputio preko terase i stepenica prema bazenu. – Šta to radiš? – upitala je. – Idemo na kupanje! Uskočio je u vodu, s Mijom u naručju, a iznenadna hladnoća natera je da glasno uzdahne kad je zapljusnula po površini, a potom i da otrese mokru kosu s lica. – Ti si lud. – Naravno! – Ali te volim. – I ja tebe volim – reče Aleho, dopliva do nje i povuče je sa sobom u dubinu. – Moram da idem – rekla je kad su izašli iz bazena a ona se obmotala jednim od peškira jarkih boja koji su stajali na ležaljkama. – Zašto? Ovde si tek nekoliko sati. – Da, i isto toliko će mi trebati do kuće. Ne mogu toliko dugo da ostavim Alegru kod prijateljice. – Možeš li da je pozoveš? – upita Aleho. – Reci joj da si ovde s najdivnijim čovekom na svetu, koji te ne pušta da ideš. Mija iscedi preostalu vodu iz kose. – Volela bih to – rekla je. – Ali ne mogu.


– Hoćeš da kažeš da ćeš me ostaviti potpuno samog u ovoj velikoj kući? – rekao je molećivo. – Sigurna sam da si navikao na to. Ona se pažljivo pope na verandu i poče da sakuplja svoje stvari. – Još samo jednom – reče Aleho i pođe za njom. – Još jednom pre nego što kreneš. – Ne mogu, Aleho – rekla je. – Ionako već kasnim. On je poljubi u zadnji deo vrata. – Reci mi da me ne želiš i pustiću te. – Ne mogu to da ti kažem. – Ona mu se izmigolji. – Znaš da te želim. Ali moram da krenem, Aleho. Zaista moram. – Uzela je svoju torbu. – I moram do kupatila pre neko što pođem. – Čini mi se da je takvo gubljenje vremena što si ovde, a ne koristimo svaki slobodan sekund da vodimo ljubav – rekao je. – Biće prilike – reče ona. – Obećavaš? – Naravno. On strže peškir s nje i poljubi je u grlo. Zatim se spuštao sve niže, po celom njenom telu, ljubeći je, a njen dah se ponovo ubrza. I onda je ponovo ušao u nju i ona ga je čvrsto stegla i znala da niko nikada neće biti bolji za nju od Aleha Arize. – Dobro, sada stvarno, stvarno moram da idem. – Ponovo je počela da skuplja svoje stvari. – Kupatilo? – Kroz dnevnu sobu, levo – reče Aleho. – Samo da znaš, bilo je senzacionalno. – Znam – rekla je i uvukla stopala u svoje espadrile. – Ja sam uvek senzacionalna. Zvuk Alehovog smeha otpratio ju je sve do kupatila, gde se obukla, umila lice i raščešljala svoje zamršene kovrdže. Pogledala se u ogledalo. Oči su joj se sjajile kako odavno nisu, a obraze joj je prošaralo rumenilo koje nije imalo nikakve veze sa suncem. Usne su joj bile blago nadute. Ovo mi je bilo tako potrebno, pomislila je naslonivši se na popločani zid. Toliko je mi je ovo trebalo, a i on mi je trebao. Otvorila je svoju torbu i naprskala se omiljenim parfemom Karoline Herera. Ponovo se osećam kao


živa, rekla je sebi. A on je jedini zbog kog se tako osećam. Izašla je iz kupatila i za trenutak zastala u velikom hodniku. Kako je predivna ova kuća, pomislila je. Samo nameštaj u hodniku (dva divana i jedan dugačak sto) verovatno vrede više nego sav nameštaj u vili Serena. Aleho je živeo u svetu potpuno različitom od njenog. Ali ona je želela da bude deo njega. Mogla je da čuje njegov glas koji je dopirao s verande, njegov brz govor na španskom preko telefona. Nakratko je oklevala da krene, a onda, umesto da prođe kroz dnevnu sobu, prošla je kraj nje i ušla u prostoriju pored. Tu se nalazila svetla i prostrana kuhinja. I ona je imala veliki izlaz prema verandi, ali ta vrata su bila zatvorena. Bilo je jasno da se u toj kuhinji sprema – na plinskom šporetu stajale su razne posude, kao i razni držači za escajg pretrpani svakojakim priborom. Na kraju prostorije nalazio se veliki američki frižider s odeljkom za zamrzavanje. Bio je prekriven fotografijama koje su držali neobični magneti. Mija mu priđe. Bile su tu slike Eduarda, Alehovog i Beleninog sina. Na jednoj ga je Belen držala. Izgledala je drugačije nego u Gvatemali. Kosa joj je bila duža i nežno joj padala na lice. Imala je velike dijamantske minđuše i zlatan lančić oko vrata. I nije se smešila na isti način kao kada ju je Mija videla. Zurila je u ženu čoveka s kojim je upravo vodila ljubav. Na verandi njene kuće. Gde ona verovatno sedi u popodnevnim satima s Eduardom i gleda u bazen u kome je devojka koju je jednom upoznala plivala s njenim mužem. Mija oseti mučninu. Aleho nije imao pravo da u Gvatemali vodi s njom ljubav ne rekavši joj ništa o tome da je oženjen. Ali ni ona nije imala nikakvo pravo da u Granadi vodi s njim ljubav, znajući da jeste oženjen. Čak ni ako on nije srećan u tom braku. Čak ni ako oni razmišljaju o razvodu. Naravno, on to još uvek nije rekao. Pričao je o tome da Mija treba da bude deo njegovog života, ali ništa nije rekao o Belen i Eduardu. Ali razvešće se on od nje. Planirao je da se razvede još pre Gvatemale. Ništa se tu nije promenilo. Osim što sada imaju sina.


A ona ima ćerku. Mija duboko udahnu. Alehova ćerka. Začeta iz strasti koju nikada pre njega nije osetila, a ni kasnije, do današnjeg dana. Začeta greškom, kada je Aleho već bio oženjen majkom svog sina. Danas ništa nije urađeno greškom. Oboje to znaju. Ponovo je osetila mučninu. – Mija, querida! Ona hitro izađe iz kuhinje u dnevnu sobu. Aleho je stajao na ulaznim vratima, upravo preklopivši svoj mobilni telefon. – Pomislio sam da si se izgubila – rekao je. Ona odmahnu glavom. – Jesi li dobro? Ovoga puta je klimnula. – Sigurno? – Da. Sigurno. Samo mnogo kasnim i treba da krenem. – Znam. – On je zagrli i privuče je sebi. – Kada ćeš mi ponovo doći? – Ja... – Ili mogu ja da dođem kod tebe? Kada? – Pozvaću te, Aleho. – Ja ću tebe pozvati – reče on. – Lakše je tako. – Važi. Da. Možeš da me pozoveš. On je poljubi, a ona mu nasloni glavu na rame. – Volim te – reče Aleho. Ona ništa ne odgovori. – Voliš li i ti mene? – upitao je. – Ti si otac moga deteta – rekla je. – Kako da ne volim oca svog deteta?


33. Mesto: Dablin Vreme: delimično oblačno; vetar: jugoistočni, brzine 3 km/h; temperatura: 20°; pritisak: 1002,5mb Mesto: Sijera Bonita Vreme: vedro; vetar: južni, brzine 3 km/h; temperatura: 26°; pritisak: 1008,5mb Brit je sedela ispred svog laptopa i zurila u otvoren dokument pred sobom. Pretrčavala je preko reči, bez potrebe da pročita šta je napisala, jer je tok priče sada vrlo dobro znala. Imena likova proletala su kao kroz maglu: Vilijam, Ričard, Persija, Lusi, Kristofer, Kamila, Nanet; njihovi životi bili su nepovratno isprepletani, a tenzija među braćom se pojačala nakon Persijinog razvoda, koji je Vilijam rešio mnogo boljom nagodbom, povoljnijom po Persiju od one koju je zagovarao Ričard. Vilijam je nakon završene procedure poslao Ričardu flašu šampanjca, kako bi mogao adekvatno da utopi svoju tugu. Okosnica priče bilo je nadmetanje između dvojice braće, svakog s težnjom da onom drugom pokaže kako je bolji, snažniji, mudriji, uspešniji. Roditelji su ih uvek gurali napred, smatrajući da je veoma važno biti uspešan. Ali nije, pomislila je Brit dok je zurila u ispisane reči. Nije ni približno toliko važno kao ljudi kojima je stalo do tebe i koji ti pružaju podršku. Niti važno kao osećaj lagodnosti u sopstvenoj koži, osećaj sreće zbog onoga što jesi. Uspeh je divan. Ali on nije sve u životu. I Ričardu i Vilijamu je potrebno da to nauče. Mada, još nije bila stigla do tog dela priče. Trenutno ju je okupirao deo u kome je, prilikom nekog prijema, Ričard nagovestio Vilijamu – koji se trenutno zabavljao s Persijom – da ga je u zamku uhvatila jedna napadna lovatorka koja će ga uskoro ostaviti ne trepnuvši, baš kao što je i svog bivšeg muža. Mada, kad se bolje pogleda, rekao je, Vilijama je uvek privlačilo ono što su drugi već odbacili. Zar se


nije jednom zabavljao s devojkom koju je Ričard šutnuo? Ričard je nakon tih svojih reči napustio zabavu, a Vilijam, posle nešto oklevanja, pojurio je za svojim bratom. Ričard je stajao na ivici trotoara. U Vilijamu je i dalje ključao bes, ali zdrav razum mu je govorio da bi najbolje bilo da zaustavi taksi i samo ode kući. Žuti znak taksija privukao mu je pažnju i on podiže ruku da ga zaustavi. I Ričard ga je spazio. Obojica su pokušavali da uđu u vozilo, ne dopuštajući onom drugom da prođe. Glasno su se svađali, gurajući se i udarajući se, a onda, kako je Ričard pokušao da se ugura u taksi, Vilijam ga je uhvatio za kragnu jakne. – Ubiću te, jebote! – dreknuo je. – Ubiću te! Da li su te reči prejake, pomisli Brit, ako Vilijam kaže da će ubiti Ričarda? Da li će to biti samo reči, ili odraz namere? Oni ne žele da se poubijaju, ali moraju na neki način da izbace iz sebe suzbijana osećanja. Nastavila je da čita dok nije stigla do samog kraja. Ova knjiga je mračnija od Gospodina Savršenog. Ne nudi rešenja koja je Džek Hejz imao da ponudi. Ali bila je zadovoljna. Nije mislila da će ikada napisati još jedan roman, ali jeste, i veoma je ponosna na to. Bila je ponosna što su braća, nakon svađe, ipak uspela da se pomire. Tako i treba da bude, mada je znala da dve žene, na primer, ne bi raspravile ono što imaju prkosnim natezanjem pokraj puta koje se završilo jednim poplavelim okom i jednom naduvenom usnom. Zaustavila je prste nad tastaturom, a onda otkucala KRAJ ispod poslednjeg pasusa. Deset minuta je sedela pred svojim laptopom, zagledana u prazno, osećajući samo samoću. Ali kada je nakon nekoliko minuta otišla u krevet, pala je u dubok, bezbrižan san. Mija i Alegra su sedele u bazenu na naduvavanje kad je Alegra ponovo upitala za svog oca. – Svideo bi mu se ovaj bazen – rekla je gurnuvši svoju brac lutku pod vodu. – Mogao bi da se igra plivanja sa mnom. Mija se setila velikog bazena u kući u Granadi. Alegra bi bila oduševljena, pomislila je. No da li će ikada imati prilike da pliva u njemu? A i zašto bi? To je, naposletku, bazen u Beleninoj i Eduardovoj kući. Ako


bi se Aleho razveo, verovatno će on biti taj koji će morati da ode. Ali ni kada ju je pozvao dan nakon njene posete, nije spomenuo nikakav razvod. Govorio joj je o vođenju ljubavi s njom, o tome da je bilo divnije nego što pamti, govorio da ga sama pomisao na to uzbuđuje i pitao je da li se i ona oseća tako. Jeste, osećala se tako. I nije. Osećala je preveliku krivicu da bi bila uzbuđena. Jer kad god bi pomislila na kuću u Granadi, u mislima joj se javljala samo slika Belen i Eduarda zakačena na američki frižider. Kako je mogla?, upitala se. Kako je mogla da ode u kuću neke druge žene i vodi ljubav s njenim mužem? Tucanje s Alehom u Gvatemali, ili čak na bilo kom drugom mestu na svetu, jedna je stvar; uraditi to s njim u njegovoj kući bilo je... nepoštovanje. Ta reč joj se uvukla u podsvest, i premda isprva nije bila sigurna u to, sada je znala da je tu. Nije njoj bilo stalo do Belen (ne toliko, u svakom slučaju), ali ono što je učinila u njenoj kući prosto nije bilo u redu. Da Mija i Aleho žive u vili Serena, a da je Belen tu vodila ljubav s njim, znala je da bi se osećala poniženom. Rekla je sebi da sve to i nije toliko važno, da Belen nikada za to neće saznati, ali ipak se osećala loše. I zato nijednom kad ju je Aleho pozvao i razgovarao s njom nakon toga nije osećala ništa drugo do krivicu. I svaki put se zapitala odakle zove, jer se i zbog same pomisli na to da je zove od kuće, bila Belen tu ili ne, osećala krivom. Obično ju je zvao oko sedam sati. Mija mu nije rekla da u to vreme obično večeraju – što je rano za većinu stanovnika Sijera Bonite, ali u većini slučajeva bi u krevetu bila pre dvanaest, za razliku od mnogih svojih komšija, tako da joj je prijala večera u to vreme. Međutim, otkako je Aleho počeo da je zove, večeru je pomerila za kasnije jer bi ponekad, nakon razgovora s njim, potpuno izgubila apetit. Jednog dana je nije pozvao, i bila je kao na iglama. A kada je telefon zazvonio, skoro petnaest minuta posle sedam naredne večeri, istog trenutka je skočila da podigne slušalicu. – To je bilo brzo – rekao je glas. – Skoro bih pomislio kako si očekivala da se javim, ali to bi verovatno bilo preterano.


– Stive? – Ona iznenađeno odgovori. – Tvoj ljubazni pomorac – rekao je. – Javljam ti se s obaveštenjem da ćemo za nekoliko dana ponovo biti u Malagi. – Zašto mi nisi poslao imejl? – upitala je. Stiv joj se na nekoliko dana javljao imejlom. Slao joj je šaljive, jednostavne poruke koje bi joj uvek izmamile osmeh. Ponekad bi mu ona na isti šaljivi način odgovorila. Ponekad mu ništa ne bi odgovorila. – Želeo sam da ti čujem glas. – Aha. Mislila sam da stižete tek za nekoliko nedelja. – Mala promena plana – rekao joj je veselim glasom. – Ponekad se to dogodi. Srećom po mene, doduše, jer sam dobio priliku da te vidim. Naravno, pod uslovom da i ti želiš mene da vidiš. Oklevala je. – Ako si zauzeta, razumeću. – U Stivovom tonu nije bilo promene. – Ne. Ne. Nije to u pitanju. – Jače je stegla slušalicu. – Nego... – Da li je sve u redu? – upitao je Stiv. – Da – odgovorila je. Potom je duboko udahnula. – Pojavio se Alegrin otac. – Ah, tako? – Ne živi s nama niti bilo šta slično – reče Mija naglo. – Nije se to desilo. Nego... – Šta ti sada želiš? Da ponovo budeš s njim? – Stivov glas odjednom postade krut. – Želim da učinim ono što je ispravno. Ali više nisam sigurna šta je ispravno. On je Algrin otac. Važno je da budem u kontaktu s njim. Mislila sam da bi, pošto je njen otac, trebalo i da ga volim. – On će uvek biti njen otac – rekao je Stiv. – Ali ne mora zauvek da bude čovek kog ćeš ti voleti. Ali ona je uvek volela Aleha. Ne zbog Alegre, već zato što je on Onaj Pravi. – Slušaj, ako si u nekoj kombinaciji s tim likom, nema svrhe da se ti i ja nalazimo – reče Stiv. – Ne bih da ti se muvam po glavi. Možda nekim drugim delovima – dodao je šeretski – ali ne po glavi. – Stive Šo, ti si stvarno fin čovek – rekla mu je. – Previše fin za mene.


– Ti zaslužuješ najbolje – reče Stiv. – Zaslužuješ nekoga kome ćeš biti najvažnija osoba na svetu. – Alegra tako misli – našalila se. – I ja mislim da si prilično važna – reče Stiv. – Jel’? – Znaš da je tako. Zatvorila je oči i zamislila ga u njegovoj beloj uniformi, s Afroditom u pozadini, kako joj govori da ne bi s njom da ima samo avanturu. Ni Aleho nema sa mnom samo avanturu, rekla je u sebi. On me voli. – Ako si previše zauzeta da se vidimo, u redu je – reče Stiv. – Samo mislim da bismo se lepo proveli. – Volela bih da te vidim – reče Mija odjednom. – Samo ne želim da te razočaram. On se nasmeja. – Nađi se sa mnom. A ako se oboje budemo razočarali, otploviću u zalazak sunca i ostaviti te na miru. – Važi – reče Mija. – Vidimo se uskoro. – Vidimo se. Bio je Vanesin rođendan. Leo ga se setio početkom nedelje, ali je brzo tu misao potisnuo. Međutim, dok je sedeo za svojim radnim stolom i gledao u kalendar u uglu ekrana na svom računaru, neminovno se setio kako ju je prethodne godine odveo na ručak u Patrik Žilbo i poklonio joj srebrni lančić sa zlatnim medaljonom u koji je prethodno stavio svoju i njenu sliku. Kako sam samo arogantan bio, pomislio je. Arogantan i pun sebe, jer nijednog trenutka nisam pomislio da će me izdati. Bio sam siguran u nju, siguran u nas, a tako sam pogrešio, i kako sada da znam da mi se neće ponovo isto dogoditi? Ta misao ga iznenadi. Očigledno mu je ponovo krenulo nabolje. Oženiće se, zar ne? Zar nije išao s Pipin u Debenams da naprave svadbenu listu? I dalje je bila ljuta zbog Braun Tomasa. Ali on je znao da nikada neće razumeti njegovu nepomirljivost oko toga. Ušla je u žustru raspravu s njim, ali je na kraju popustila. Prvi put se dogodilo da je njegova bila poslednja.


I ta misao ga je iznenadila. S Vanesom nije bilo tako. S njom se često svađao. Ali ne bi joj dozvolio da ga tako lako potuče kao što je to činio s Pipin. Sve dosad. Da li je zbog tih svađa Vanesa otišla Donalu? Ako bi se posvađao s Pipin, da li bi ga i ona napustila? To se još nije dogodilo, naglasio je to sebi. Ona me i dalje voli. Uprkos svadbenoj listi.


34. Mesto: Dablin Vreme: vedro; vetar: jugoistočni, jačine 3 km/h; temperatura: 26°; pritisak: 1008,5mb Najvrelijeg dana u godini organizovana je zabava povodom Britine druge knjige, Pogrešan muž. Održana je u modernom restoranu u kvartu Templ bar, gde je klima morala prekovremeno da radi kako bi temperatura u prostoriji bila podnošljiva. Restoran je bio ukrašen posterima sa slikom naslovne strane knjige (u sličnom stilu kao Gospodin Savršeni, samo su ovoga puta bile prikazane siluete muškarca i žene čije su se glave dodirivale) kao i brojnim belim i plavim balonima koji su se slagali s bojama na koricama. – Ovo me pomalo podseća na ona predavanja na Afroditi – promrmljala je Brit Miji dok su ulazile u prostoriju. Njena sestra se nasmeja. – Samo sada nije tu Stiv Šo da se žališ. – Kako je izgovorila njegovo ime, osetila je žmarce kako joj prolaze niz kičmu, i setila se njihovog susreta u Malagi, kad ju je podigao sa zemlje i zavrteo u vazduhu kao što bi Alegru, a onda je nežno poljubio u usne. (Alegra je taj dan provela s Loli. Mija se osećala užasno što ponovo mora da je ostavi kod Ane Fernandez, ali joj je njena prijateljica rekla da ne bude luda; da je divno što ima čoveka s kojim se viđa! A Mija je onda rekla da to nije isti onaj čovek, na šta je Ana razrogačila oči i rekla joj da je stvarno nepredvidiva, a onda joj poželela lep provod.) Proveli su još jedno bezbrižno jutro u gradu, a onda ga je Mija upitala da li bi voleo da vidi Sijera Bonitu, i tako je došao s njom u grad i prošao njegovim strmim ulicama s kaldrmom, i oduševio se, poput Brit, lepotom visećih žardinjera i lenjošću mačaka koje su se sunčale na belim zidovima. Bila su to dva veoma opuštajuća sata. A onda ga je dovela u vilu Serenu i izvela na verandu, na kojoj su sedeli i gledali u tanku liniju mora koja se pružala u daljini. Tada ju je Stiv poljubio i ona mu je uzvratila poljupcem, a


onda ju je odjednom uzeo u naručje i odneo u kuću, i premda nije nameravala da se išta dogodi, vodio je ljubav s njom na njenom bračnom krevetu, u kome niko nikada nije vodio s njom ljubav. Nije bilo ni nalik vođenju ljubavi s Alehom. Sporije i nežnije i potpuno, potpuno drugačije, ali ipak je uzdisala od zadovoljstva iako se, gotovo istog trenutka, zapitala kakva je to ona osoba kad može da vodi ljubav sa Stivom nakon onog vrućeg seksa s Alehom. Isto tako se začudila načinu na koji je to formulisala, jer je u toku vođenja ljubavi sa Stivom umešala i osećanja, dok s Alehom... Nije mogla da veruje da zapravo misli kako je s njim taj kontakt bio prvenstveno fizički, jer je uvek, baš uvek verovala da je Aleho ljubav njenog života, i da mu niko nije ravan. Osim Stiva. I zato je bila prilično zbunjena dok je ležala pored njega u krevetu, padajući u lak san zadovoljna što je bio dovoljno samouveren da ponese kondome. Tek je bila zadremala na njegovoj ruci kad se začula zvonjava telefona i ona podiže slušalicu, misleći da će začuti Anin glas, ali glas je bio nepogrešivo Alehov. Uspravila se u sedeći položaj, potpuno gola, a onda povukla beli čaršav preko sebe, kao da on može da je vidi. Bio je poslovno odsutan nekoliko dana, rekao je. Nije mogao da joj se javi. Izvinjavao se. Jedva je čekao da je ponovo vidi. Belen se vraća iz Madrida za dva dana. Da li će doći kod njega? Da prespava ovoga puta? – Pozvaću te kasnije – rekla je, spustila slušalicu i ponovo se vratila u krevet, zureći u plafon. Stiv je pretpostavljao ko je bio s druge strane. Ništa nije rekao, ali se izvukao iz kreveta i obukao – ne u svoju belu uniformu s Afrodite, već u par izbledelih farmerki i košulju s kratkim rukavima, u čemu ga Mija dotad nikad nije imala prilike da vidi, ali mu je i to, kao i uniforma, veoma dobro stajalo. Shvatila je da je Stiv vrlo privlačan muškarac. – Nemoj da ideš – rekla je dok ga je posmatrala kako zakopčava dugmad na košulji. – Zašto? – upitao je. Nije bila sigurna šta bi trebalo da odgovori. Stiv ju je bez reči pogledao, a onda obuo svoje iznošene brodarice i izašao napolje.


– Gde si ti odlutala? – upitala je Brit kada su stale na sredinu prostorije. – Ma, neki flešbek s Afrodite – slagala je. Uzela je čašu šampanjca od jednog konobara. – Vrh, zar ne? – Da. – Brit klimnu glavom s mnogo entuzijazma, a onda veselo mahnu Korin Doerti, koja je upravo ušla u prostoriju. Brit i Korin su ostale u kontaktu još od zabave u Trevalionu, otkrivši da imaju mnogo toga zajedničkog. Korin se šalila kako ljudi očekuju da bude turobna i misteriozna samo zato što piše krimi-romane; a Brit je s njom podelila svoju mračnu tajnu o svojoj tituli navodnog eksperta za romantiku. Njih dve su se baš našle, i premda su se samo jednom sastale od zabave, redovno su razmenjivale imejlove. Korin je nakratko otputovala u Sjedinjene Države na nekakav literarni festival i obećala je Brit da će joj iz prve ruke dati informacije o svom predavanju na temu savršenog ženskog detektiva. – Dobra strana kad si pisac krimi-romana jeste što uvek imaš zagrižene fanove – rekla je Korin. – Neki od njih znaju mnogo više o tvojim likovima neko ti sam. Što može da bude problem kad postavljaju temeljna pitanja na koja ne znaš odgovor. Tada te gledaju kao da si ih užasno, užasno razočarao, a ti shvatiš da će se vrlo brzo okrenuti nekom drugom. Brit se nasmeši. – Sigurna sam da će ti knjige postati pravi hit. – Zvučiš kao moj agent – reče Korin vragolasto. – Ali vrlo dobro znaš da se cela turneja sastoji u pogocima i promašajima. Današnji ručak je, doduše, bio pravi pogodak: veliki broj knjižara, kao i Britina porodica i prijatelji iz Klevina i Greja došli su na predstavljanje i veselo su ispijali svoje ohlađene koktele. – Tako ti zavidim – reče Dženis Brempton, koja se bavila preduzetničkim pravom. – Nema više jurnjave za tebe. Kako je to divno. – Jeste, zaista – reče Brit koja je želela da porazgovara s Džefrijem Klevinom o svojoj budućoj karijeri. Večeras, očigledno, neće dobiti priliku. Ali htela je da zakaže sastanak s njim. Džefri je, međutim, bio zauzet razgovorom s Frensis O’Mali, još jednom Trevalionovom autorkom. – Drago mi je što nisi pozvala Čezni – reče Brit Lizi-En koja joj je prišla i poljubila je dvaput u obraz. – Nikako joj se ne bi svidelo, sve je ovo previše ženskasto za nju. – Verovatno – složila se Liza-En. – Mada, šteta. Divno je.


– Doduše, pomalo je vruće! – Meredit, predivna u svojoj jarkocrvenoj haljini i ubistvenim crvenim cipelama, hladila se salvetom. – Topim se. – Uzmi jedan long ajlend ledeni čaj – predloži Brit. – Savršeno ide kad je ovakav dan. – Prognozirali su da će cele nedelje biti ovako – reče Meredit s očajanjem. – Volim vrućinu, ali ne da je ovako sparno i vlažno. – Ma samo nisi na pravom mestu – reče Brit. – Još uvek se nismo navikli na vrućine u Dablinu. Bolje nam je uz centralno grejanje nego uz klimu. Jedan konobar prođe pored njih noseći poslužavnik s koktelima, i svaka od njih tri uze po jedan. Onda je Liza-En ostavila Meredit i Brit same, kako bi popričala s Trevalionovim izvršnim direktorom za marketing, koji je stajao na drugoj strani prostorije. – Hoće da napišeš još dve knjige – promumlala je Meredit. – Već su osmislili ponudu. – Stvarno? – Brit iskolači oči. – A nisu ni videli kako ide prodaja? – Zadovoljni su zasad – reče joj Meredit u poverenju. – A ponudu su i napravili u odnosu na to. Brit trepnu nekoliko puta. – A šta ako... – ... nisi u stanju to da uradiš? Šta ako ispadne užasno? – zadirkivala ju je Meredit, a Brit pocrvene. – Moraš da shvatiš da si dobra u ovome – reče Meredit. – Možda nisi mislila da će tako biti, ali jesi dobra. – I dalje se bojim... – ... da nećeš uspeti – reče Meredit. – To se neće desiti. A čak i da se desi... pa šta? Bolje da pokušaš i ne uspeš nego da se ne usudiš da probaš. – Da nisi malo zamenila teze? – upita Brit zabavljeno. – To što sam rekla i dalje stoji – reče Meredit. – Slušaj, naći ćemo se sutra da pregledamo ponudu. Moram da ti kažem, prilično je dobra. – Meredit se široko nasmeši. – U svakom slučaju ću se još nekoliko meseci šepuriti u visokim štiklama i s firmiranim tašnama. – Nisam ni sanjala da će napraviti još jednu ponudu. Barem ne još... – reče Brit. – Ma ne brini. – Meredit se ponovo nasmeši. – Kada budeš potpuno otišla u aut, zafrljačiće te na otpad i darežljivo će se baciti na sledeću


zvezdu u usponu. – Tako volim kad si cinična – rekla je Brit. – Samo kad moram da budem – reče Meredit veselo. – Nisam znala da će tako brzo objaviti ovu knjigu – rekla je Britina majka nakon govora Lize-En, u kome je pohvalila Pogrešnog muža kao divno štivo. – Nisi mi ništa rekla kad smo se poslednji put čule. Mislila sam da će je tek kasnije objaviti. – Po programu je trebalo da je objave sledeće godine – reče Brit. – Ali završila sam je mnogo brže nego što sam očekivala, i očigledno su imali prazno mesto u koje su mogli da je uguraju, a ljudi iz marketinga i reklamnog odseka pristali su na to... Stvarno sam u šoku, jer kao da sam je tek juče odštampala s računara! Trebalo je mnogo više vremena da Gospodin Savršeni dospe na police. – A ovu su prosto progutali, barem tako tvoja agentica kaže. – Nadam se da je tako. – Na Britinom licu ogledalo se olakšanje. Pola se nasmeši. – Volim da te vidim srećnu – rekla je. – Drago mi je što si ponovo pronašla inspiraciju. Brit joj se nasmeši a onda ode da porazgovara s Harijet, koja je tek bila stigla, vrlo doterana i elegantna, i Brit joj reče da bi joj dala pedeset, i ni dan više. Alegra, Barni i Luk su se zabavljali probajući kanapee i uzimajući čaše s koka-kolom od besprekorno odevenih konobara, dok su Mija i Sara ćaskale o stresnim situacijama u podizanju dece, a Džejms je razmenjivao „uradi sam“ iskustva sa svojim ocem. Pola je u međuvremenu ponovo ćaskala s Meredit i pričala joj da ima gomilu priča o držanju pansiona od kojih bi mogla da se sastavi izvrsna knjiga, ali da Brit dosada nije marila da barem jednu od njih iskoristi i da bi Meredit trebalo da je ubedi kako ih treba pretočiti u delo koje bi neizostavno postalo megapopularno. Pred sam kraj zabave deca su postala pomalo mrzovoljna. Brit, njeni roditelji, Mija i ljudi iz Trevaliona otišli su da nešto prezalogaje. Džejms i Sara su poveli dečake i Alegru kući. Mija je trebalo da prespava kod Brit, a Pola i Geri su, kako bi se odmorili od brige o drugima, rezervisali sobu u hotelu Klarens i unapred se radovali što će, za promenu, neko njih tetošiti.


Skoro je izbila ponoć kada su krenuli svako svojim putem. Mija i Brit su, poželevši laku noć ljudima iz Trevaliona (koji su razmatrali odlazak u neki noćni klub), ušle u prvi slobodan taksi i otišle Britinoj kući. – Jao, stvarno je drugačija! – uzviknula je Mija kad je ušla u hodnik. – Mnogo je svetlije nego pre. Mnogo mi se sviđaju oni ljubičasti abažuri. – Pokušala sam da se malo udaljim od onog previše neutralnog izgleda – rekla je Brit. – Hajde da ti pokažem gostinsku sobu. Nakon krečenja, Brit je promenila i nameštaj u njoj, koji je sada bio u nijansama zlatne i zagasitonarandžaste, i Mija reče da je podseća na vilu Serenu. – Znam – rekla je Brit. – Pozajmila sam šemu boja iz tvoje gostinske sobe i prilagodila je Dablinu. Nadam se da ti ne smeta. Osećala sam se udobno i sigurno u toj sobi. – Stvarno? – Mija je bila srećna. – U celoj kući, da ti pravo kažem – reče Brit – ima nečeg tako umirujućeg. – Znam – reče Mija dok je otvarala prozor kako bi pustila malo vazduha u sobu. – Zato i volim da živim tamo. – Jesi li zbog toga još tamo? – upita Brit. – Bez obzira na Aleha? – Ma, ne – reče Mija. – Moj život tamo nema veze s Alehom. Sijera Bonita je moj dom. – A ne Granada? Mija duboko udahnu. – Spavala sam sa Stivom – rekla je. Brit je zurila u nju. – Šta si uradila? – Mislim da si me dobro čula. Mija joj ispriča o Stivovom iznenadnom dolasku u Malagu. – Vreo, pohotni seks? – upita Brit. – Ne baš. Ali... – Ti si baš nekakva opasnica? – upita Brit. – Muškarci se polomiše oko tebe. – Ne izmotavaj se – molećivo reče Mija. – U takvom sam haosu, ne


znam šta da radim. – Zašto? – I s Alehom sam spavala. Dvaput. Britine oči se smračiše. – Otišla sam u Granadu – rekla je Mija. Ispričala je Brit o svom putovanju i o tome kako je videla sliku Belen i Eduarda, i o tome kako je izjeda krivica. – I da li je spominjao da će se razvesti od Belen? – upitala je Brit. Mija je zurila u daljinu. Prisećala se njihovog razgovora. Zapravo, nije ni mogla da ga zaboravi. Puštala ga je u glavi svakog, baš svakog dana. Aleho je došao u Sijera Bonitu. Otišli su zajedno na kafu u kafić blizu trga, gde su se jarkocrveni cvetovi zdravca prelivali preko žardinjera na prozorima kao kontrast belim zidovima. Sve je bilo savršeno, kao s razglednice. – Znači – reče Aleho – moramo da rešimo neke stvari, Mija. Ti i ja. Ona klimnu glavom. – Ponovo ću ti ovo reći. Volim te. Uvek sam te voleo. Uvek ću te i voleti. I imam odgovornost prema tebi i svojoj ćerki. Ona ponovo klimnu glavom. Crkvena zvona označavala su pun sat i Aleho poskoči, na šta se ona nasmešila. – Mnogo sam razmišljao o ovome – rekao je kada je zvonjava prestala. – Moram da učinim ono što je ispravno za sve. Razgovarao sam o tome sa svojim pravnim savetnicima. Ona se namršti. – Belen i ja... – malo je oklevao – ponekad vodimo živote koji su potpuno razdvojeni. Ali ne uvek. Poznajem je dugo vremena. Ona je majka moga sina. Način na koji je to izgovorio naterao je Miju da se ukruti. Majka moga sina. Kao da je biti majka jednog sina nešto važnije od biti majka jedne ćerke. – Nakon što je izgubila naše prvo dete Belen je prošla vrlo težak period – nastavio je Aleho. – Znam da se dešava da žena izgubi bebu i da se posle toga oporavi, i naravno, Belen se jeste oporavila – dobila je Eduarda. Ali


ona je krhka osoba. Krhkija od mene?, zapitala se Mija, sklanjajući nepostojeće mrvice s uštirkanog stolnjaka. – Osim toga, tu je upleteno mnogo novca – rekao je Aleho. Mnogo bi ga koštalo da se razvede od Belen, Mija je to znala. Da li bi izgubio prelepu kuću u Granadi? – Ne mogu da se razvedem od Belen – rekao je. – Ne sada. Ne u ovom trenutku. Znam da će ti ovo zvučati možda malo smešno ili staromodno, ali porodica je vrlo važna. Mija je među prstima vrtela kesicu šećera na svom tanjiru, koja se pocepala, i smeđe granule se rasuše po tkanini. – Želeo sam da se razvedem pre četiri godine – rekao je Aleho. – Mogao sam to da uradim pre četiri godine. Ali sada je drugačije. – Zbog Eduarda? – Mija odjednom skupi snage da progovori. – Da. – A šta je s Alegrom? Rekao si da ti je ona važna. Rekao si... – Jeste važna – reče Aleho kratko. – I ja je potpuno prihvatam kao svoju ćerku. Pobrinuću se za nju. A pobrinuću se i za tebe, Mija. – Kako ćeš se to pobrinuti? – Mijine oči se skupiše. – Kupujem jedan stan – rekao je. – U vrlo ekskluzivnom delu grada. To je privatan blok sa sopstvenim obezbeđenjem. Ima predivan park, bazen – sve što poželiš. I taj stan je za vas. Mija je zurila u njega. – Takođe ću ti davati mesečno izdržavanje za Alegru. Posećivaću vas u stanu. – Čekaj malo! – uzviknula je. – Smestićeš nas u neki stan u gradu i dolazićeš kad ti se prohte? Je l’ tako? – Ali dolaziću često – rekao je. – Jer želim da budem tamo. Želim da budem s tobom. Za mene ne postoji niko poput tebe i... – Aleho! – ponovo ga je prekinula. – Pretvaraš me u svoju ljubavnicu! Tražiš od mene da napustim svoj dom ovde i odvedem Alegru iz mesta koje toliko voli kako bismo sedele negde i čekale da se ti javiš! A šta je s Belen? Kada bude saznala – a saznaće – šta onda? – O tome ću ja brinuti – reče Aleho. – Taj deo svog života mogu da


zbrinem. – A ja ću ti biti ljubavnica! – povika Mija. – Na taj način ću ja biti deo tvog života. – Nije tako – reče Aleho, s bolnim izrazom na licu. – Uopšte nije tako. – Ali naravno da je tako – rekla je Mija Brit. – Da sedim u tom stanu... i čekam ga... samo da bih spavala s njim... ne želim to od njega. Niti to želim od svog života. Brit spusti ruku na ramena svoje sestre. – Tako mi je žao – rekla je. – Mislila sam da je on Pravi, i bio je, ali onaj s kojim je samo seks sjajan. Ne Onaj Pravi koji bi ostavio svoju ženu zbog mene. Prvi put sam ga videla u katedrali, a nakon što sam saznala za Belen, pretpostavila sam da se bori sa sopstvenom savešću zbog njihove veze, i to me je tako dirnulo. Mislila sam da je, ostavši s njom, postupio časno. Ali sada vidim da mu je u stvari bilo lakše da ostane nego da je napusti. I još uvek mu je lakše da tako uradi. Tako da možda nije ni prestao da je voli. – Ako bi meni neko pokazao da me voli tako što se kresne s nekim drugim... – E vidiš, baš je to u pitanju! – uzviknu Mija. – Sa mnom je spavao, a njoj se vratio. I nije mu smetalo što sam došla u njihovu kuću, a sve je u stvari bilo pomalo grozno i ne nešto što bih očekivala. Sećala sam ga se kao čoveka koji je postupio ispravno, ali sada ne postupa tako. Ni prema meni, ni prema Belen. Niti prema Alegri i Eduardu. – Mija uze jednu maramicu iz kutije sa stola do nje i izduva nos. – Volim ga i zaista mislim da i on mene voli, ali... ali ne dovoljno, Brit. Ne dovoljno da promeni svoj život i odrekne se svega. On želi da se ja odreknem svog života zarad njega. Neprestano mi je govorio kako je to dobra ponuda i da ne može da razume zašto... – Ponovo je izduvala nos. – Klevin i Grej imaju odlične kontakte u Malagi – rekla joj je Brit. – Kompanija obavlja dosta poslova za ljude koji kupuju nekretnine u inostranstvu, ali imaju i odeljenje za porodično pravo. Mislim da bi morala da popričaš s nekim i vidiš tačno gde stojiš. Kako bi bila sigurna. I pokrila sve mogućnosti. – Znam – Mija klimnu glavom – ipak, mislim da će održati reč barem


što se Alegre tiče. Stvarno želi da učini ono što je ispravno za nju, pa makar bila devojčica. – Mija šmrknu. – Ne znam kako će sve na kraju ispasti. Moraće da kaže Belen, a mislim da to neće biti baš prijatno, mada mislim... – zamislila se na trenutak – pa, čini mi se da je Belen prilično tvrd orah, i da nije nimalo krhka kao što Aleho tvrdi. Ako vode u neku ruku odvojene živote, sigurno ne može misliti da se Aleho ponaša kao svetac. Što ona i pretpostavlja da on nije. Tako da joj sve ovo i neće biti sasvim neočekivano. – A šta je sa Stivom? – Stiv je otišao jer je Aleho nazvao dok je on bio tamo – reče Mija. – Verovatno misli da sam prava drolja, a pravo da ti kažem, mislim da i nije daleko od istine. Kako god – dodala je – koliko god da je sladak i fin i... pa, divan i u krevetu, on pola svog života provodi na brodu i to nam nikada ne bi uspelo. – Pa šta ćeš sada da radiš? – upitala je Brit. – Preseliću se – reče Mija. Brit je iznenađeno pogleda. – Negde u grad – rekla je – bliže turističkom birou. Ponudili su mi stalan posao. Ako bismo se preselile, lakše bih brinula o Alegrinom odlasku u vrtić, a i ona bi bila bliža svojim drugarima. Nedostajalo joj je društvo otkako se vratila iz Irske. Uz to, kuća je stvarno lepa. Iznajmljivaću je još godinu dana, a onda ću dobiti mogućnost da je kupim. Što će, s obzirom na platu koju ću primati, biti sasvim izvodljivo. – To je odlično – reče Brit. – Za početak. – Žao mi je što ti nije uspelo s Alehom – rekla je Brit. – Nije ti žao – reče Mija. – Nikada ti se nije dopadao. – To ne bi bilo bitno da je on prava osoba za tebe. Mija uzdahnu. – Jednog dana – rekla je. – Jednog dana ću upoznati nekoga ko nije oženjen i ko radi na kopnu i ko bi možda bio dobar i u krevetu! – Emilio! – podsetila ju je Brit. – On je odličan šanker, a poverio mi se i da je još uvek u formi, bez obzira na to što puni sedamdeset. – Budalo – reče Mija i njih dve prasnuše zajedno u smeh.


35. Mesto: Sijera Bonita Vreme: oblačno; vetar: južni, brzine 15 km/h; temperatura: 23°; pritisak: 1002,4mb Mesto: Dablin Vreme: vedro; vetar: južni, brzine 5 km/h; temperatura: 27°; pritisak: 1009,2mb Avion kompanije Er lingus protutnjao je kroz neočekivano tamne oblake pre nego što je konačno sleteo na aerodrom u Malagi. Mija i Alegra su pokupile svoj prtljag i izašle u hol za prispele putnike, koji je bio mračniji nego inače zbog jake kiše koja je počela da pada. Pokušale su da izbegnu kišne kapi na putu do parkinga, ali obe su pokisle dok su ušle u džip. Alegra je odmah insistirala da sluša svoj disk s pričama, a Mija je tiho opsovala Brit što joj je to kupila, jer su joj se već smučile. Kada su stigle u vilu Serenu, Miju je ponovo uhvatila kiša dok je otvarala kapiju, a kada su ona i Alegra konačno ušle u kuću, odmah je uključila grejač za vodu kako bi mogle da se istuširaju. Zajedno su stajale u kadi i pevale „Incy Wincy Spider“ dok se topla voda slivala po njima. A onda su obukle pidžame, iako je bilo tek sedam sati uveče, i zajedno sele da gledaju televiziju. – Volim te, mama – reče Alegra i ušuška se pored Mije. – I ja tebe volim – rekla je Mija. – Više od ičega na svetu. Kada je Alegra otišla na spavanje, sipala je sebi čašu crnog vina i razmišljala o budućnosti. Radovala se preseljenju i stalnom poslu u turističkom birou. To što je dobila stalan posao skinulo joj je veliki teret s pleća. A znala je da se oslobodila još jednog tereta. Tereta uludog verovanja da je Aleho jedini čovek njenog života. Nije mogla da porekne činjenicu da ga je volela, ali shvatila je da ga ne voli dovoljno da bi pristala


da je smesti u nekakav stan gde bi mogao po želji da dolazi i upušta se u vreli, pohotni seks s njom. Neko bi mogao da živi takvim životom, znala je to, ali ona ne može. I zato je spremna da provede svoj život bez njega. Spremna je da prestane da misli o njemu. Ipak nije on njen Pravi, rekla je sebi. Onaj Pravi mora da joj pruži više od strasti. Onaj Pravi mora biti uz nju i kada se treba obavezati na duže vreme. Dve nedelje kasnije ponovo je sedela na trgu Sijera Bonite. Bilo je kasno uveče. Zdravac je još bio u cvatu, vazduh mek nakon još jednog divnog dana, a deca – među njima i Alegra – ponovo su se igrala na stepeništu ispred crkve. Mija ih je posmatrala kako pevaju pesmice, a onda počinju da se smejulje. Alegra je srećna ovde, pomislila je. Srećna je u novoj kući. Srećna je što je blizu prijatelja. Srećna je, nadala se Mija, u životu koji ima. – Ljubav nije dovoljna, Aleho – rekla mu je. – Postoji nešto mnogo više od toga. Postoje iskrenost i zajedništvo, i to da su ljudi deo nečega. Što se ne bi dogodilo sa mnom u tom stanu, a Belen u vašoj kući. Mislim da ti i ona imate nešto što ja i ti nikada nećemo imati. Aleho je rekao da ga ona povređuje, a ona mu je odgovorila da joj to nikada nije bila namera. Na isti način, dodala je, ni on nije nameravao nju da povredi. Ali svejedno je došlo do toga. I u budućnosti bi bilo toga još više kad bi Belen saznala za Alegru. Ali Mija mu je rekla da ne misli da bi ga Belen zbog toga ostavila. Znala je, po trzaju Alehovog lica, da je u pravu. – Želim da budeš tu kao Alegrin otac – rekla mu je. – Mislim da ćeš joj biti dobar otac. Videćemo kako će to ići. Ali ti i ja... to neće ići. – Pokušao je da je navede da se predomisli, ali oboje su znali da samo gubi vreme. I tako, kada su završili ručak i rastali se ispred restorana, on ju je nežno poljubio u obraz i rekao joj da je sve već uredio što se tiče novca za izdržavanje Alegre. – Nikada ništa od ovog nije bilo zbog para – rekla mu je. – Ni ja nisam došao da te vidim samo da bih saznao šta je s našom ćerkom – rekao je.


Ona klimnu glavom. – Znam. – Pogledala je na sat. – Moram da idem. Moram da je pokupim od Ane. – Hasta luego,24 Mija – reče Aleho. – Adios – odgovorila mu je i krenula niz ulicu, ne osvrćući se. Ispila je svoju kafu do kraja i pažljivo je spustila na tacnu. Prva isplata za Alegrino izdržavanje legla je na Mijin račun, a užas koji je obično osećala kada bi proveravala stanje sada je nestao. Aleho je bio velikodušniji nego što je morao. On je dobar čovek, pomisli Mija. Možda nije najverniji. Ali nije ni toliko loš. Samo, nije za nju. Nikada nije ni bio. Možda neko ko je uvek unosio strast u njen život. I zbog toga se ne kaje. Ali nije onaj s kojim će dočekati budućnost. Jer se ona promenila. Ona želi strast, naravno da je želi. Ali neke druge stvari želi još više. Pružila je ruku i otvorila tašnu. Iz nje je izvukla imejl koji je odštampala prethodnog dana. Poruka je bila od Stiva Šoa. „Žao mi je što sam onako otišao“, pisalo je. „Trebalo je da ostanem i razgovaram s tobom. Ali odjednom sam postao ljubomoran na lika kojeg nisam ni upoznao. Hoću da znaš da mi je bilo divno s tobom i da sam uživao u vođenju ljubavi s tobom. I ako ikada poželiš da me nađeš – pa, znaš gde sam. Tako je kada si na brodu... ne mogu ti pobeći. Stvar je u tome, Mija, mislim da to ne bih ni želeo da se desi.“ Mija ispravi list papira i ponovo pročita reči. Onda je zatvorila oči i zamislila Stiva: kako je ljubazan i prisan bio kad mu se prvi put obratila i razgovarala o Britinim radionicama; kako ju je držao u naručju na balu povodom Dana zaljubljenih; kako ju je poljubio onog dana kada su pošle s Afrodite; kako joj je dao ljubičasti kupaći kostim na plaži u Malagi. Zamišljala je njegov osmeh i boju njegovih očiju. I prisećala se koliko je samo uživala da vodi ljubav s njom u vili Serena. Mislila je da je, prihvativši Alehov telefonski poziv, upropastila taj dan. Znala je da je Stiva to veoma povredilo, i mrzela je sebe što je ona bila glavni krivac za to. Sklopila je papir i prošla prstima preko ivica, zadubljena u sopstvene misli. Onda je podigla pogled i uhvatila Alegru kako je posmatra. – Hajde, chica – pozvala ju je. – Vreme je da krenemo kući.


– Zar ne mogu da ostanem...? – Ne – reče Mija. – Molim te? Mija odmahnu glavom. – Žao mi je, Alegra. Moram da pođem kako bih poslala jedan imejl. – Ali... – Važno mi je to – reče Mija. – Važan imejl za jednu važnu osobu. Alegra duboko uzdahnu i mahnu svojim drugarima u znak pozdrava dok je trčala prema svojoj majci. A onda, s rukom u ruci, ona i Mija krenuše niz ulicu popločanu kaldrmom i uputiše se prema svom novom domu. U Dablinu je i dalje bilo nepodnošljivo vruće. Gradski trotoari bili su vreli pod nogama, a zagrejani vazduh treperio je od jare. Žene su nosile majice s bretelama i tanke suknje, a koji god muškarac nije imao obavezu da bude u odelu na sebi je imao majicu i šorts. Oni koji nisu mogli da se svuku nosili su sakoe na ramenima, a košulje raskopčane. U vreme ručka službenici su izlazili u parkove i sedeli duž kanala, vraćajući se na radna mesta blago zarumenjeni. Skočila je prodaja krema za sunčanje. Kao i hladnih pića i sladoleda. Brit ljubomorno pomisli na prohladni povetarac Sijera Bonite i Alegrin bazenčić na naduvavanje. Razmišljala je da i sama kupi jedan i smesti ga u svoje dvorište. Bilo joj je vruće, a ideja o brčkanju u bazenu punom hladne vode sada ju je strašno privlačila. Poslednjih nekoliko nedelja provela je promovišući Pogrešnog muža, koji se dobro prodavao, iako nije dominirao listama kao Gospodin Savršeni. Isprva se malo brinula zbog toga (i s vremena na vreme bi joj to i dalje prolazilo kroz glavu), ali Meredit je isticala da prodaja vrlo dobro ide i da su u Trevalionu svi veoma zadovoljni. Onda joj je rekla da je filmska kompanija koja će uskoro početi da radi na Gospodinu Savršenom zainteresovana i za Pogrešnog muža. Tako da, uveravala ju je, nema razloga za paniku. – Mislim da mi je panika urođena – rekla je Brit. – Ne mogu da se obuzdam. – Svakako nemaš razloga za paniku nakon što ti je Trevalion ponudio


onaj posao za dve naredne knjige – reče Meredit. – Naravno, pod uslovom da pristaneš. Ona to još nije učinila. Znala je da su i Meredit i Trevalion u iščekivanju. Ali takođe je znala da mora da učini ono što je ispravno. Nakon današnjeg dana, odlučiće šta joj je činiti u budućnosti. Stajala je ispred otvorenog ormara i posmatrala odeću na vešalicama. Onda se odlučila za pamučnu belu bluzu i suknju u boji višnje. Suknju je kupila za intervju koji je dala za neki ženski časopis pre nekoliko meseci, ali od tada je nije nosila. Bila je to šivena suknja koja joj je dosezala tik iznad kolena. Na snimanju za časopis nosila ju je u kombinaciji sa širokim pojasom, ali je danas bilo previše vruće da bi se opasala kaišem. Odlučila se za par cipela s otvorenim prstima koje je kupila u istom trenutku kad i suknju (bile su u boji višnje, s belim štepom), a tašnu je skinula s gornje police. Bila je to obična bež tašna koju je imala godinama. Za razliku od ostalih žena, Brit nisu mnogo zanimale tašne. Često je mislila da bi trebalo, ali nekako nije uspevala na njih da se privikne. Harijet je brisala prozore kad se Brit pojavi. – Ne bi trebalo to da radiš po ovoj vrućinčini – prekorila je svoju komšinicu. – Ma, nije mi problem. Volim da brišem prozore. – Harijet spusti svoju krpicu od jelenske kože i zainteresovano pogleda Brit. – A kuda si ti krenula tako doterana? – Brit joj se nasmeši. – Idem u svoju staru advokatsku firmu – rekla je. – Sastajem se sa starijim partnerom. – Vraćaš se tamo? – Harijet je bila užasnuta. – Ne možeš to da uradiš! Šta ću ja čitati ako prestaneš da pišeš? – Jesi li probala onu spisateljicu krimi-romana koju sam ti preporučila? – upita Brit. – Korin Doerti? – Jesam. I priče su mi se dopale. Ali tu nema romantike – reče Harijet. – Ni u Pogrešnom mužu nema romantike – reče joj Brit. – Ma, beži tamo! – frknu Harijet. – Onaj Vilijam... Zaljubila sam se u njega. Brit se nasmeja. – Ozbiljno – reče Harijet. – Da je stvaran, pobegla bih s njim. – Drago mi je što si uživala – rekla je Brit.


– Nadam se da nećeš prestati da pišeš – upozorila ju je Harijet. – Zgromiću te ako to učiniš. – Videćemo – rekla je Brit i namestila tašnu na rame. – Bolje bi mi bilo da krenem, inače ću zakasniti. – Hajde onda. – Harijet ponovo uze svoju krpicu. – Ali čak i ako se budeš vratila pravu... – Zastala je odmerivši šta će reći. – Pa, čak i ako to uradiš, trebalo bi i dalje da se tako oblačiš. Daleko ti bolje pristaje od onih dosadnih crnih kompleta. Prostorije Klevina i Greja nalazile su se na Trgu Ficvilijam. Velelepna zgrada u stilu kralja Džordža bila je u celosti obnovljena iznutra, potpuno novo, moderno krilo pridodato je zadnjem delu građevine. Bilo je sve u staklu i čeliku i Brit je uživala da tu radi, čak i za vreme kišovitih dana, jer je bila tako svetla i prostrana. Džefrijeva kancelarija nalazila se u starom delu zgrade. U njoj je bilo tiho, a pod prigušen bledoplavim tepihom, dok su se zidovi bež boje kao i veliki luster spuštali s visoke tavanice. Džefrijevi sertifikati, u jednostavnim zlatastim ramovima, bili su okačeni po zidovima. Brit je u ovoj kancelariji sedela stotinu puta, razgovarala s Džefrijem o raznim klijentima, dajući mu ideje i prihvatajući njegove. Džefri joj se oduvek dopadao i vrlo ga je cenila, a čak i kada su se raspravljali, znala je da je to neslaganje čisto poslovne, a nikako privatne prirode. Jedini put kada su se zakačili na ličnoj osnovi bio je kad je tražio od nje da ih napusti jer se njeno pisanje negativno mešalo u posao. – Eto – rekao je kad su završili razgovor. – Zaboravio sam koliko uživam u našim svađama. – Jesam li ti nedostajala? – Glas joj je bio zadirkujući. – Da – priznao je – niko ti nije ravan kad je u pitanju rešavanje razvoda. Prava irska Fiona Šeklton. Brit se nasmejala tome. – Barem me nijedan od besnih protivnika nije zasuo bokalima punim vode – rekla je. – Mada mislim da je Heder Mils učinila Fioni uslugu. Frizura joj se nakon toga mnogo poboljšala.25 – Niko ne shvata koliko advokatura može biti opasna. – Džefri ustade. – Restoran je rezervisan za jedan sat. Idemo?


Ona klimnu glavom. – Samo da se prvo osvežim. Vidimo se na prijemnici. – Odlično. Prošla je kroz staru zgradu i ušla u noviji deo, gde su se nalazili toaleti. Stala je ispred velikog ogledala i začešljala kosu četkom sa širokim zupcima. Raspuštene lokne padale su joj na ramena. Onda je nanela još malo sjaja za usne s ukusom mente, naprskala nešto dona karan parfema iza uha i na ručni zglob i namestila jednostavni privesak koji joj je visio oko vrata. Izgledam drugačije, priznala je sebi dok je stajala zagledana u svoj odraz u ogledalu. Ranije bih, kada se pogledam, uvek znala ko je s druge strane. Mislila sam da je to samo jača verzija mene same, ali sada više nisam sigurna. Crno-bele kombinacije i stroga frizura nisu me činile jačom. Moje hladno srce je to činilo za mene. A sada... blago se namrštila... obučena sam u roze i belo, a moje srce – pa, nije baš meko i razgnjecavljeno, ali je možda otvorenije. Mada to što je neko otvoren ne mora ništa da znači, rekla je sebi dok je vraćala sjaj za usne i četku u torbu. Nije baš da imam nekog prema kome treba da budem otvorena. Za trenutak je oklevala, a onda namestila torbu na rame. Da sam bila otvorenija s Ralfom, da li bi sve ispalo kako treba? Nasmejala se samoj sebi. Naravno da ne bi! U njihovoj vezi je sve, od samog početka, bilo pogrešno. Na početku je među nama bilo strasti, pomislila je, ali to nije bilo dovoljno da nastavimo dalje. A osim toga, možda ja jesam strastvena, ali moje potrebe i želje se strašno razlikuju od Ralfovih. Ali Brit je shvatila, kada je ponovo iskoračila u hodnik, da želi da bude s nekim, jednoga dana. Možda ne s nekim dijametralno suprotnim od Ralfa, ali svakako ne s nekim savršenim poput Džeka Hejza. Već s nekim s kim će moći da podeli svoj život. Ko će možda umeti da s vremena na vreme bude romantičan jer, naposletku, romantika je kao šlag na torti. Povremeno vrlo prija, ali u njoj je previše slatkog da biste je mogli stalno jesti. Ipak, kada ima i najmanje šlaga, to se pamti. Odabrala je duži put za povratak do prijemnice, kako bi prošla pored svoje stare kancelarije. Na vratima, koja su bila odškrinuta, nije bilo


pločice s imenom. Uvek se trudila da joj sto bude uredan. Uredan sto joj je pomagao da uvek bude usredsređena. Neke od njenih kolega volele su da pored sebe imaju gomile dokumenata i fascikli. Ali ona je dopuštala sebi da na stolu drži samo jednu fasciklu, u koje god doba. I sada se na njemu nalazila jedna fascikla, koja je bila otvorena, mada nikoga iz Klevina i Greja nije bilo za stolom. Ali bacivši pogled unutra i malo sačekavši, shvatila je da neki klijent jeste unutra. Kad je udahnula vazduh, i njoj samoj se to učinilo glasnim. Očigledno je bilo dovoljno glasno, jer se klijent okrenuo i pogledao je. – Brit? – Na licu mu se videla iznenađenost. – Otkud ti ovde? – Nekada sam radila ovde – rekla je. – Došla sam na sastanak sa starijim partnerom. – Zašto? – upita Leo Tajler. – Neko te tuži zbog tvoje najnovije knjige? – Ne, koliko sam upoznata – rekla je. – Ali zašto si ti ovde? – upitala je. – I ja sam imao sastanak – rekao je – s advokatom koji je vodio Donalove poslove. – Kojim? – upitala je. – Ferdijom Grejom. Ona polako klimnu glavom. Ferdija je bio drugi stariji partner, specijalizovan za različite oblasti prava. – A gde je on sada? – upitala je. – Ma izašao je da nađe neko parče papira ili tako nešto. – Leo pogleda na sat. – Nema ga nekih pet minuta. Pitam se da li će mi to naplatiti po drugoj tarifi? Brit se nasmeši. – Mi u Klevinu i Greju nismo toliko strogi – rekla je. – Mi? – On je zbunjeno pogleda. – Zar se vraćaš u firmu? Ona odmahnu glavom. – Ne. Dugo sam i pažljivo razmišljala o tome. Pogotovu kada sam videla da prodaja Pogrešnog muža ne ide ni približno tako dobro kao s Gospodinom Savršenim. Mislila sam da sam najgori gubitnik i da će me Trevalion izbaciti na ulicu. Ali knjiga se i dalje prodaje, i to veoma dobro, i svi su zadovoljni. – Ona se blago nasmeši. – Ponudili su mi novi ugovor i pomislila sam... Pa, imam u glavi neku ideju koja me


okupira otkako sam završila Pogrešnog muža, i ne čini mi se da će me ostaviti na miru. Tako da... On joj se tada nasmeši, a pomalo krut izraz lica, koji beše prethodno složio, sada je nestao. – Izgleda da si predodređena za ovo – rekao je. – I sigurno je bolje od advokature? – Zavisi koliko si dobar advokat. – Ona se široko nasmeši. – Ja sam bila prava zverka. Nema za mene prevelikog zalogaja, to mi je bio moto. – Zar je zaista tako? – Pa, ne baš – priznala je. – Ali bila sam dobra u tom poslu. I nikada se nisam bojala da zagrizem. – Ona se odjednom snuždi. – Svaki put kad se latim pisanja, prestravim se. Ali izgleda da ne mogu da se zaustavim. – Knjiga je stvarno divna – reče Leo. – Svi tako kažu – složi se Brit. – A pretpostavljam da sam uspela potpuno da joj se prepustim dok sam je pisala jer nisam mislila da će je iko ikada pročitati. Ali kada je objavljena, a onda nastala takva pomama... sve je to bilo zaista zastrašujuće. – Ne mislim na Gospodina Savršenog – reče Leo – nego na Pogrešnog muža. – A, tako? – Osetila je kako joj obrazi crvene. – Pročitao si je? – Naravno – rekao je. – Kako i ne bih? Ti si jedini pravi, a trenutno živi, pisac kojeg znam. A hteo sam i da se uverim da li ćeš upotrebiti sve one savete s predavanja. – Verovatno nisam – rekla je. – Ne bih umeo da kažem da li jesi – reče Leo. – Isuviše me je vukla priča da bih primetio. – Kad smo kod priče... – rekla je sumnjičavo. – Interesantna tema. Posebno za mene. Mislim da nije mnogo ljudi na taj način pisalo o dvojici braće. Brit najednom postade neprijatno. – Mislim da bi trebalo da ti se izvinim. Jer nakon razgovora s tobom, nisam mogla da prestanem da mislim o bratskom odnosu. Pogotovu između dva brata koji se stalno nadmeću. – Misliš da smo se Donal i ja nadmetali? – Vilica mu se na trenutak stegnula. – Ne znam. Ne znam ništa o vašem odnosu, i ne želim da znam.


Jednostavno mi je u glavi zaiskrila ideja nakon što smo razgovarali. – Profesionalna deformacija, šta li... – reče Leo. – Tako nekako. – Pročitao sam je za jedan dan – rekao je Leo. – I zaplakao sam na kraju. Brit proguta knedlu. – Žao mi je. – Zbog njih – rekao je. – Naravno. Ima toliko stvari koje je trebalo jedan drugom da kažu. Drago mi je što su dobili priliku za to. – Nekako sam mislila da je to važno – rekla je. On klimnu glavom. – I sam bih bio na tome zahvalan. – Jao, Leo, stvarno nisam imala nameru da te uznemirim. – Brit ga pokajnički pogleda. – Žao mi je ako se to dogodilo. – Nisi me uznemirila – rekao je. – Zaplakao sam jer im zavidim. – Stvarno? – Dopala mi se scena s tučom – reče Leo. – Dopalo mi se kada je Vilijam zgrabio Ričarda za vrat. I sâm sam poželeo to da uradim. Poželeo sam da je Donal živ samo kako bih mogao da ga ubijem od batina. Poželeo sam da mogu da ga povredim isto kao što je Vilijam Ričarda. – Mislim da ga nije trebalo napraviti nasilnim – rekla je Brit – ali tako je ispalo. – To je jedino ispravno – usprotivio se Leo. – Zbog svih onih stvari iz njihove prošlosti. Zbog svih onih trenutaka kada mu je Ričard smestio. Svidelo mi se kako se sve na kraju završilo jer sam se sve vreme pitao zašto se i dalje tako uporno nadmeću. Ali sam na kraju razumeo. Bio sam vrlo zadovoljan. – Priča stvarno nije o tebi i Donalu – rekla je Brit. – Svi su nekako mislili da moja prva knjiga ima veze s Ralfom i sa mnom, ali nije imala. Uopšte nije! – Ona se nasmeši. – Ali valjda kad upoznam nekog, to me prosto navede da razmišljam na određeni način. – To razumem – reče Leo. – Kada sam počeo da čitam Pogrešnog muža, nisam razmišljao o Donalu i sebi. Ali na kraju jesam. Zapitao sam se da li bi nam pomoglo da smo imali prilike da se tako pobijemo. – Ona se nasmeši. – Mada, verovatno ne bi. Ja sam užasan u tučama. Prebio bi me kao mačku – uvek je tako bilo!


– To ti ne smeta? – upitala je. – Izgleda... izgleda da te to ne pogađa mnogo. – Ti si prva kojoj sam rekao istinu – rekao je. – I posle toga sam osetio kao da se deo mene prosto odledio. Kasnije sam porazgovarao s još jednom osobom, i ponovo mi se isto desilo. Kada sam pročitao knjigu, kada sam osetio sve što je Vilijam osetio – pa, ostatak mene se onda potpuno otopio. Bilo je to čudesno iskustvo. Odjednom sam prestao da budem onaj Leo u kojeg sam se bio pretvorio i vratio se Leu kakav sam nekada bio. Kao da sam se vratio svom starom životu. – Zaista? – Brit ga nervozno pogleda. – Potpuno, sasvim sigurno – reče Leo. – Od nesreće sam se osećao kao da živim u balonu od sapunice. Bio sam jedini koji je znao istinu o njima dvoma. Morao sam da se pretvaram da je sve u redu, a svaki put sam se osećao kao da mi neko zabada nož u leđa. Zauvek ću morati da se pretvaram da je sve bilo u redu. Ali sada... on kratko slegnu ramenima... sada je drugačije. Pre nekoliko nedelja bio je... bio bi Vanesin rođendan. Njena mama je organizovala službu u sećanje na nju. Pozvala me je da dođem. Ranije za to ne bih imao snage. Ili bih se odvalio od alkohola, a onda bih strepeo od toga šta ću reći ili učiniti. Ali otišao sam, i sve je prošlo kako treba. Nije bilo prijatno. Ali prošlo je kako treba. Nekako, više nisam osećao onaj bol kao ranije. – Drago mi je što misliš da ti je knjiga pomogla – reče Brit. – Ali istina je da je za to verovatno zaslužna Pipin. Nova veza, nova perspektiva... Treba vremena, ali na kraju se sve reši. Leo je staloženo pogleda. – Pipin i ja više nismo zajedno – rekao je. Brit je trebalo nekoliko minuta da shvati šta joj je zapravo rekao, a onda se sva iznenađena zagleda u njega. – Molim? – Raskinuli smo – rekao joj je. – Zašto? – Jer sam shvatio da sam pogrešio – reče. – A ne zbog knjige? – Brit je bila užasnuta. – Ne zato što su Vilijam i Persija raskinuli? Leo se nasmeši. – Poštedi me malo – rekao je. – Ne živim kao što piše u knjizi, molim lepo. – Odmahnuo je glavom. – Razišli smo se jer sam


shvatio da sam je zaprosio iz potpuno pogrešnih razloga, a i ona je pristala iz potpuno pogrešnih razloga, i istina je da mi je odgovarala na nekoliko nedelja, ali ne i za ceo život. Naravno, to je oduvek znao. Čak i kada ju je pitao da se uda za njega, znao je da pravi veliku grešku, samo je tu misao potisnuo duboko u sebe, jer je u tom trenutku znao da najlepša devojka s Afrodite može biti njegova i želeo je da je ima. Kada joj je stavio prsten na ruku, poslao je u sebi Donalu poruku da sada može slobodno da preuzme Vanesu, jer je on, Leo, dobio mnogo veću nagradu. Lepšu devojku. Koja ga voli. To nije bilo u redu, znao je to. Narednih meseci je pokušavao da ubedi sebe u suprotno. Ali nekako je uvek znao. A istina je da je i Pipin sve vreme bila svesna istine. – Ej, bilo je super dok je trajalo – rekla mu je kad je došlo vreme za „moramo da razgovaramo“. – Sve one naše zajedničke slike predstavile su nas kao ekstra ljubavni par. A sada će tračerske kolumne pisati o mom slomljenom srcu. To će mi biti super reklama. Upitao ju je da li joj je srce slomljeno, a ona mu se nasmešila i rekla da joj za to treba više od dve raskinute veridbe. On se na to namrštio, a ona mu je ispričala da je jednom već bila verena. Školska ljubav, tako mu je rekla. Potrajalo je samo nekoliko meseci, jer on nije mogao da se nosi s njenim uspehom. Čuvala je tajne o kojima mu nije govorila. A on je mislio da samo on to radi. Kasnije iste večeri, kada je bio sam u kući u Monkstaunu, zapitao se da li svi imaju tajne. Čak i oni s kojima si najbliži. – I njoj to nije problem? – Britino pitanje ga vrati u sadašnjost. – Nikakav – odgovorio je. – Sasvim je to lepo prihvatila, u stvari. Za nju je to dobar poslovni potez. – On pogleda Brit ispitivački. – Mislio sam da si možda čitala nešto o tome u nekom od tračerskih časopisa. – Dobro, znam da me to stavlja u koš s ljudima koji nemaju baš vezu s realnim životom – reče Brit. – Ali čitam ih samo kada idem kod frizera. Ili kod zubara. A nisam skoro išla ni kod jednog ni kod drugog. Da ste se razišli za vreme moje promocije Pogrešnog muža, možda bih nešto i čula jer sam tada stalno sređivala kosu. Leo se nasmeja. – Trebalo je bolje da tempiram trenutak.


– Imaj to na umu za ubuduće – reče Brit. – Pretpostavljam da je Ajlin očajna. – Bila je isprva – reče Leo. – Ali mislim da me je već prebolela. U svakom slučaju, Pipin je sada s nekim drugim. – Da nije s Gerijem? – S kim? – On se začudi. – Srela sam ih zajedno jedne večeri. Na promociji nekih proizvoda za kosu. Mislim da je on izvršni direktor te kompanije. – A, taj – reče Leo nehajno. – Ne, nije on. Ovaj je malo bliži meni. Brit se namršti. – Trenutno se viđa s mojim najboljim drugom. Za Majka je ona prava premija. Lud je za njom i obožava da se petlja s medijima zajedno s njom. – Bože gospode, Leo. – Brit je bila užasnuta. – Prvo tvoj brat, sada tvoj drug! To nisu baš najbolje vesti. I tebi to ne smeta? – Ne zvuči baš najbolje kad ga tako ispričaš – složio se – ali istina je da bi Vanesa i Donal verovatno bili mnogo bolji kao par. Samo, ja sam je prvi upoznao. Mislio sam da je baš dobro što su se tako brzo razumeli, ali sam se očigledno samo zavaravao. Zavaravao bih se i da sam dozvolio da se Pipin i ja venčamo. Ne možeš da primoraš nekog da te voli. Ako nešto krene naopako, ne možeš ih primorati da ostanu uz tebe. – Tačno – reče Brit. – Mada ponekad mislim da se moji klijenti i ne potrude baš mnogo pre nego što se odluče za razvod. – Da smo se Vanesa i ja venčali, to bi verovatno bila sasvim druga priča – reče Leo. – Ali nismo. I ona se zaljubila u mog brata, i mene i dalje proždire činjenica da ne mogu da ga puknem u facu, ali pomirio sam se s tim. – Toliko si drugačiji sada – priznala mu je Brit. – Deluješ mnogo sabranije. – Ma, samo oko nekih stvari – rekao je Leo. – Ima još nekih koje mi nikako ne idu. Kao kada sam pomislio da nešto uradim, ali nisam imao dovoljno samopouzdanja. Izgleda da mi je to Donal ostavio u nasledstvo. Nesigurnost. – Nema potrebe da budeš nesiguran – rekla mu je Brit čvrsto. – Dobra si ti prilika, Leo Tajleru.


On se žalosno nasmeši. – Nadam se da će jednoga dana tako misliti ona prava. – Naravno da hoće. – Brit oseti kako joj je srce zalupalo, a stomak se okrenuo od treme. Želela je da Leo pronađe nekog. Zaslužuje da bude srećan. Samo bi volela... Čvrsto je zatvorila oči i onda ih ponovo otvorila. Samo bi volela da joj ne naviru iznenada besmislene, neracionalne misli o njemu. Volela bi da joj se leptirići u stomaku umire, a srce prestane da lupa kao pomahnitalo. – Razmišljam o tome već neko vreme – nastavio je Leo – i nadam se da ću dobiti treću sreću. – I ja se nadam – reče ona. – Nadam se da ćeš upoznati devojku koju ćeš poželeti da izvedeš na sastanak i da će ona biti sve ono o čemu sanjaš, i da će vam sve krenuti kao što i treba, i da ćete oboje živeti srećno do kraja života. – Već sam je upoznao – reče Leo. Brit oseti koliko joj jako srce lupa kad trema u stomaku iščeznu. – To je divno – rekla je veselo. – I kako ide zasad? – Zapravo, ne tako dobro – reče Leo. – Znamo se već neko vreme, ali nisam imao snage da je pozovem i pitam da negde izađemo. Uspem da podignem slušalicu, ali me hrabrost napusti u poslednjem trenutku. Bojim se da će pomisliti kako me svi otkačinju i kako sam težak gubitnik. – To su gluposti – reče Brit. – Niko to ne bi pomislio za tebe, Leo. Rekla sam ti; ti si divan momak. I niko tebe ne otkačinje. Slažem se da je to s Donalom i Vanesom prava tragedija, ali divim ti se kako si uspeo da se izboriš. U redu je što je prošlo toliko vremena. Izgubio si dvoje ljudi s kojima si bio izuzetno blizak. I naravno da ti je bilo teško. A što se Pipin tiče... pa, svakome se dopušta poneki izlet, mada niko nije dovoljno otkačen da se u tom trenutku i veri. Ali ipak... – Prestala je da govori, odjednom svesna da priča u prazno. Progutala je knedlu pre nego što je smogla snage da nastavi. – Ne može devojka znati sve o tebi posle dva sastanka. Samo će pomisliti kako si zgodan muškarac s pristojnim poslom. Dobra prilika! – Ova devojka to zna – reče Leo. – Ova devojka je pametna i mudra sama po sebi, i premda ume da saoseća, ne znam da li bi ikada tražila nešto


više od mene. I zbog toga se toliko i bojim da išta pitam. Jer dokle god to ne učinim – dokle god samo podižem slušalicu i spuštam je a da nisam ni okrenuo njen broj – uvek mogu da zamišljam kako će mi reći da. Ne moram da se suočim s činjenicom da bi odgovor mogao biti ne. Brit klimnu glavom. – Isti si kao i moji klijenti – rekla mu je. – Žene koje sumnjaju da ih muž vara htele bi da saznaju, ali se boje da su u pravu. I zato samo čekaju i nadaju se. Pre ili kasnije moraju da se suoče s tim. Pre ili kasnije ćeš i ti morati. – U pravu si – rekao je. – Hteo sam večeras da je pozovem. To bi bio treći put kako pokušavam ove nedelje. Ali... – Učini to – reče Brit žustro. – Pozovi je i pitaj, i, Leo, ako te odbije, onda stvarno više nije bitno. Ako te odbije, nije te ni vredna. – Mislim da ipak jeste – reče Leo. – Šta god bio njen odgovor. – Pa, nećeš nikada saznati ako ne pitaš – reče Brit. Odjednom je osetila potrebu da izađe iz kancelarije. Osetila je potrebu da bude daleko od Lea i daleko od osećanja koja su se preplavila dok su razgovarali o njegovom ljubavnom životu. – Moram da idem – rekla je naglo. – Džefri će se pitati šta mi se, kog đavola, dogodilo. – Pre nego što odeš... – Leo posegnu i dodirnu je po ruci. Brit se nevoljno ukruti. – Pre nego što odeš – nastavio je – pošto si već ovde, pa to znači da ne moram da te zovem, jesi li slobodna večeras? Brit je zurila u njega. A onda je shvatila šta je rekao. – Ja? Pozivaš mene? – Pa, koga bih drugog ja to znao? – upitao je. – Koga bih znao ko bi me smestio u kategoriju totalnih gubitnika? Ko drugi zna sve što se o meni može znati? Koga drugog ja poznajem ko je pametan i privlačan i koga bih želeo da izvedem na večeru? U Britinom stomaku nestalo je treme, ali je srce htelo da joj iskoči iz grudi. Leo je odjednom nervozno pogleda. – Reci mi da je sve ono bilo proseravanje – rekao je. – Zar stvarno misliš da sam ipak jadnik? Sigurno ti se više i ne čini da sam tako divan momak, sada kada sam te pitao da izađemo?


– Ne – reče Brit polako. – Ne. Uvek sam mislila da si divan. – Čak i kada sam ti otvorio srce onako patetično? – Nisi bio patetičan – rekla je. – Trebalo je hrabrosti da se ono ispriča. – Ali da li sam zbog toga osoba s kojom bi mogla da izađeš? – upitao je. – Ili sam... – Glas mu je utihnuo i on nastavi da je nervozno gleda. – Rekla sam ti da jesi – reče Brit. – Neću to stalno da ti govorim. Time bi ova veza počela potpuno pogrešno. – Veza? Sada se Brit odjednom unervozi. – Izvini. Neprimerena reč. – A možda je baš tačna – reče Leo. – S obzirom na okolnosti. Ona se iznenada nasmeja. – Makar bila to samo večera, ili se završilo nekako drugačije, iskreno želim da saznam – rekla mu je. – A to što smo se danas ovde sreli je... je... – Romantično? – upitao je. – Htela sam da kažem prava sreća. – Nasmešila mu se. – Više mi se sviđa romantično – reče Leo. – Znaš šta mislim o tome! – Znam kako se u teoriji osećaš – reče Leo. – Ali mi se nekako čini da bi u praksi moglo da bude drugačije. – Kako? – upitala je. On obavi ruke oko nje i privuče je sebi. Njene plave oči fiksirale su njegove. Osmeh joj se pojavi na licu. – Romantici se ne treba smešiti – rekao je Leo ozbiljno, iako se i sam smešio. – Romantici se... predaješ. Ona se nasmeja. Nije mogla da izdrži. Ali zaustavila se kada ju je poljubio. Jer poljubac nikako nije razlog za smejanje. Bio je to najozbiljniji trenutak u poslednjih nekoliko godina. Nije čula kad su se vrata kancelarije otvorila. Nije čula Ferdiju Greja kako se zakašljava u znak izvinjenja. Nije čula ni Džefrija Klevina, koji je, odustavši od čekanja na prijemnici, sada stajao pored njega. Izgubila se u Leovom poljupcu. U najlepšem poljupcu svog života. I nadasve najromantičnijem. za balkandownload.org Thalia


1

Engl.: Pro​ject Arts Cen​tre – u Da​bli​nu. (Prim. prev.) 2 Šp.: zdra​vo, ma​la. (Prim. prev.) 3 Šp.: ka​ko si? (Prim. prev.) 4 Šp.: do​bro. (Prim. prev.) 5 Šp.: ka​ko je slat​ka. (Prim. prev.) 6 Engl.: Of​f i​cer Pic​kles. (Prim. prev.) 7 Lat.: Anđeoski hleb – strofa himne Sacris solemniis; koju je sastavio Sv. To​ma Akvin​ski. (Prim. prev.) 8 Engl.: The Scarlet Pimpernel – klasična drama i avanturistički roman an​glo-ma​đar​ske spi​sa​te​lji​ce Emu​ške Eme Or​ci. (Prim. prev.) 9 Šp.: na​rav​no. (Prim. prev.) 10 Šp.: Ka​kva zgod​na cu​ra! (Prim. prev.) 11 Šp.: Dra​ga. (Prim. prev.) 12 Vrsta morske ribe. (Prim. prev.) 13 Šp.: pe​ka​ra. (Prim. prev.) 14 Šp.: tet​ka. (Prim. prev.) 15 Šp.: ve​o​ma vi​so​ka. (Prim. prev.) 16 Šp.: Šta ima? (Prim. prev.) 17 Šp.: Pa eto. (Prim. prev.) 18 Šp.: spe​ci​ja​li​tet da​na. (Prim. prev.) 19 Šp.: U sva​kom slu​ča​ju. (Prim. prev.) 20 Šp.: iz​vo​li​te. (Prim. prev.) 21 Šp.: ma​la go​lu​bi​ce. (Prim. prev.) 22 Mek​sič​ki mu​zič​ki duo. (Prim. prev.) 23 Šp.: ku​ća na ima​nju, ha​ci​jen​da. (Prim. prev.) 24 Šp.: Zbo​gom. (Prim. prev.) 25 Fiona Šeklton je 2008. godine zastupala Pola Makartnija u procesu razvoda od Heder Mils, koja je na poslednjem pogodbenom saslušanju po​li​la Ma​kart​ni​je​vu za​stup​ni​cu vo​dom. (Prim. prev.)