Page 1

~0~


III Deo serijala Zavodnici Havishama

Prevod i obrada

~1~


Havisham Hall, Devonshire Proleće 1882.

Killian St. John, Vikont Locksley, je prošao pored tihog stražara koji je stražario u hodniku bez pridavanja mnogo pažnje umetnutom satu od hrastovine. Imao je šest godina kada je prvi put shvatio da kazaljke trebaju da se pomeraju, da je svrha sata da označava vreme. Ali, smrću Lockeove majke, bar za njegovog oca, vreme je naglo zastalo. Kada dete ne zna za drugačije, prihvata ono što zna kao apsolutnu i nepokolebljivu istinu. Verovao je da samo sobe u kojima neko boravi sluge trebaju da čiste. U Havisham Hallu oni su čistili malu spavaću odaju u kojoj je on spavao, malu prostoriju za ručavanje u kojoj je obedovao, odaje njegovog oca, i biblioteku u kojoj je njegov otac povremeno radio. Ostale prostorije bile su misterije obavijene velom tajne iza zaključanih vrata. Ili su to bile pre nego što su Vojvoda od Asheburyja i Grof od Greylinga, zajedno sa svojim suprugama, poginuli u užasnoj saobraćajnoj nesreći 1858. Ubrzo nakon toga njihovi mladi sinovi dovedeni su u Havisham Hall kako bi postali štićenici njegovog oca. Sa njihovim dolaskom je, takođe, došlo i svakakvo znanje, uključujući tu i potvrdu da je njegov otac potpuno poludeo. Sada je Locke ušao u malu prostoriju za obedovanje i naglo se zaustavio kada je ugledao svog oca kako sedi za stolom, čitajući novine koje je batler veoma revnosno peglao svakog jutra. Obično je starac svoje obroke jeo u svojim odajama. Još zaprepašćujuće, njegova obično razbarušena bela kosa bila je uredno podšišana i očešljana, njegovo lice bilo je izbrijano, a njegova odeća ispeglana. Locke nije mogao da se seti nekog drugog trenutka kada je njegov otac toliko pazio na svoj izgled. U retkim prilikama, kada bi odlutao iz svog svetilišta, više je nalikovao mršavom strašilu. Sa Lockeovim dolaskom, batler je sipao čaj u delikatnu šoljicu od kineskog porcelana, pre nego što se povukao da i njemu donese tanjir. Pošto je obično on bio jedini koji je obedovao u ovoj prostoriji, njegovi ~2~


obroci bili su jednostavni i mali. Nije bilo pomoćnih stočića sa raznovrsnom hranom s kojih je mogao da bira šta će jesti. Samo tanjir na kom je bilo šta god je kuvar odlučio tog dana da skuva. Njegov otac je još trebao da ga primeti, ali gospodar je i inače imao običaj da više vremena provede tumarajući hodnicima izgubljen u nekim lepšim, dragocenijim uspomenama. “Pa, ovo je prijatno iznenađenje,” Locke je rekao dok je sedao, očajnički želeći da se otrese svojih uznemirujućih misli o užasnom finansijskom stanju imanja. Njegovi strahovi probudili su ga i pre zore i naterali ga da ode do biblioteke u kojoj je bio više od dva sata kako bi uspeo da pronađe rešenje koje se trudio da izbegava. Odlučio je da mu je potrebna podrška kako bi izoštrio svoje misli. “Šta Vas je navelo da promenite svoju rutinu?” Njegov otac okrenuo je stranicu s mastilom, protresao novine, a zatim ih ispravio jednim trzajem zgloba. “Mislio sam da bih trebao da ustanem i sve sredim pre nego što moja nevesta dođe.” Sa šoljom na pola puta do usta, Locke je čvrsto zatvorio svoje oči. Sećanja njegovog oca postala su veoma nejasna u poslednje vreme, ali sigurno nije sedeo ovde kako bi čekao dolazak njegove majke; sigurno nije verovao da je danas dan njegovog venčanja. Otvarajući svoje oči, vraćajući šolju na tanjirić, Locke je proučavao ovog čudnog čoveka kog je voleo uprkos svim njegovim ekscentričnostima. Izgledao je kao bilo koji drugi gospodar koji započinje svoj dan. Za razliku od bilo kog drugog gospodara, međutim, on je verovao da njegova mrtva supruga boravi na vresištima. Batler se vratio i ispred njega postavio tanjir ispunjen jajima, šunkom, paradajzom i tostom ispred Lockea. Pre nego što je mogao da se vrati do svog mesta pored zida, Locke je pogledao u njega. “Gilberte, da li si ti pomogao mom ocu da se obuče jutros?” “Da, gospodaru. Pošto on nema ličnog slugu, bio sam i više nego počastvovan da uradim taj zadatak.” Nagnuo se napred i prošaptao, “Insistirao je i na tome da se okupa, gospodaru, a čak nije ni subota.” Podigao je svoje bele čupave obrve kao da je to neka velika novost, zatim ispravio kičmu, izgledajući i više nego ponosno što je pomogao gospodaru da se okupa sredinom nedelje. “Da li znaš zašto se toliko potrudio?” ~3~


“Da, gospodaru. Ženi se ovog popodneva. Gospođa Dorset priprema svadbenu gozbu dok mi pričamo, a gđa Barnaby je ustala rano kako bi očistila sobu za posetitelje, pošto će zaveti biti izmenjeni tamo. Danas je zaista divan dan, ponovo ćemo imati gospodaricu koja će se brinuti o Havishamu.” Jedino što nije postojala gospodarica osim u poludelom umu njegovog oca. “Ima li ona ime?” “Siguran sam da ima, gospodaru. Sigurno da je tako.” Locke je još davno naučio da mora imati dosta strpljenja kada razgovara sa nekoliko članova osoblja koji su ostali ovde tokom svih ovih godina. Mesta nikada nisu zamenjena novim slugama, ali dosta je sluga umrlo, pa su se ostali bolje rangirali. Pa ipak, možda je bilo vreme da razmisli da zaposli mlađeg batlera, samo što je bilo teško zamisliti Havisham Hall kojim neupravlja Gilbert. On je bio običan sluga pre nego što je postao batler kada je prethodni batler umro u svom snu pre dvadesetak godina. Osim toga, malo njih bi moglo da radi i prihvati lako sve nastranosti koje su se događale unutar ovih zidina. “Znaš li možda koje je?” Madeline Connor, možda? Moja majka? “Ako želiš da saznaš nešto o mojoj nevesti,” uzviknuo je njegov otac, savijajući novine i bacajući ih na sto, “zašto ne pitaš mene? Sedim ovde.” Zato što se nije radovao tuzi koju će njegov otac osetiti kada bude shvatio stvarno stanje stvari: njegove neveste nema već trideset godina. Ona je stradala u noći u kojoj se tako hrabro borila da donese na svet svoje jedino dete. “Kada ona dolazi?” pitao je popustljivo, krajičkom oka gledao je kako se Gilbert povlači u svoj ugao. “Oko dva. Venčanje će se održati u četiri.” Podigao je ruku, promrdao svoje čvornovate prste. “Želeo sam da joj dam malo vremena da me bolje upozna.” To je bilo čudno. Njegovi roditelji su se upoznali još kao deca, svideli su se jedno drugom na početku, bar je tako pričao njegov otac. Podigao je obrvu. “Znači Vi je ne znate?” Podigao je vitko rame. “Dopisivali smo se.” Locke je pomislio da nema mnogo stvari koje bi bile toliko uznemirujuće od one da njegov otac misli da je tridesetogodišnjak i da je u vremenu kada treba da se oženi Lockeovom majkom. “Molim Vas recite, koje je njeno ime?” “Gđa. Portia Gadstone.” ~4~


Locke je mogao samo da zuri. Ovakav razvoj događaja bio je gori, mnogo gori, nego što je on očekivao. “Udovica, pretpostavljam.” “Ne, Locke, oženiću ženu koja već ima supruga. Razmišljaj, dečko. Naravno da je udovica. Nemam ja vremena za luckaste devojke kojim trebaju vreme i obrazovanje. Želim ženu koja veoma dobro zna da se snalazi oko muškarčevog tela.” Teškom mukom mogao je da poveruje da vodi ovakav razgovor sa svojim ocem. “Ako je seksualno zadovoljenje ono što tražite, mogu Vam dovesti ženu iz sela. Zašto se mučiti celom stvari oko venčanja?” “Potreban mi je naslednik.” Iako se retko kada događalo da plemić spusti svoju vilicu, Locke je uradio upravo to. “Ja sam Vaš naslednik.” “Koji nema nameru da se ženi.” “Nikada nisam tvrdio da se neću oženiti.” Insistirao je na tome da se nikada neće zaljubiti. Znajući kako je njegov otac bio izgubljen u ludilu kada je ljubav njegovog života umrla, nije imao nikakvu želju da bilo kojoj ženi pokloni svoje srce i pođe istim putem. “Pa gde je, ta žena koju ćeš oženiti?” pitao je njegov otac, gledajući okolo kao da je očekivao da će se pojaviti u nekom uglu prostorije. “Pre dva meseca napunio si trideset godina. Ja sam sa dvadeset šest bio oženjen, otac sam postao u tridesetoj. Ipak ti i dalje seješ divlji ovas.” Ne toliko kao što je pre radio, i ako još malo ozbiljnije bude shvatio svoje obaveze i on će poludeti. “Oženiću se. U svoje vreme.” “Ne mogu toliko da rizikujem. Potreban mi je još jedan naslednik. Proklet bio ako budem ostavio svom pohlepnom rođaku Robbieju i njegovoj pijanici od sina sve moje nasledstvo. Neću dozvoliti da moja titula ode toj grani porodičnog drveta, to ti obećavam. A niti će Havisham Hall. Ti ćeš prvi naslediti, da, ali kada budeš poslednji put izdahnuo, tvoj brat, otprilike tridesetogodišnjak, u zavisnosti od plodnosti ove žene, će biti tu da sve preuzme. Nadam se da on neće imati tvoju averziju prema braku i da će sledeći naslednik već biti rođen.” Njegov otac je tako teško disao kao da je trčao po celoj prostoriji dok je izlagao svoj klevetnički govor. Locke je ustao. “Oče, jeste li bolesni?” Mahnuo je rukom. “Umoran sam, Locke, samo sam umoran, ali moram osigurati svoje zaveštanje. Trebao sam se do sad već venčati, da osiguram još jednog naslednika. Ali bio sam opterećen tugovanjem.” Potonuo je u fotelju kao da mu je ostalo još vrlo malo snage. “Tvoja majka, ~5~


blagoslovena bila, trebala bi da ode svojim putem, umesto da samo čeka ovde na mene.” Izjave poput ove uvek su mučile Lockea, činile su da se njegovo ophođenje prema ocu još više oteža. Njegova majka nije čekala u vresištima. Njegov otac je jednostavno odbijao da je pusti. “Oženiću se, oče. Obezbediću naslednika. Neću dozvoliti da Vaša titula i imanja odu u ruke rođaku Robbieju. Jednostavno prvo trebam da pronađem pravu ženu.” Ženu toliko nevaspitanu koju ne bi mogao nikada, nikada da voli. “Gđa. Portia Gadstone bi mogla biti ta, Locke. Usuđujem se da kažem, ako ti se bude svidela kada je budemo upoznali, biću džentlmen, skloniću se, i daću ti svoj blagoslov da je oženiš ovog popodneva.” Locke je teško mislio da bi to moglo da se dogodi. Nažalost po gđu. Gadstone, kada bude stigla, odmah će joj pokazati vrata. Markiz od Marsdena je u potrazi za snažnom, plodnom ženom, koja bi mu rodila naslednika. Zainteresovane dame mogu poslati poruku ovom listu. Dok je kočija odskakala na grbovitom putu, Portia Gadstone je savila oglas koji je isekla iz novina i ponovo ga ostavila u svojoj torbici. Okrećući pažnju prema tumornoj okolini, shvatila je da ni ona nije bila tumorna kao što je to bio njen život. To što je pristala bez imalo griže savesti ili kajanja da se uda za čoveka kog je ceo London smatrao ludim govorilo je sve. Njen život bio je klanica, bila je bez novca i nije imala nikome da se obrati. Ali brak sa Markizom se lepo uklapao u njene planove. Havisham je bio veliko imanje u Devonshireuna obodu Dartmoora. Usamljeno. Niko nikada tamo nije dolazio u posetu. Markiz nikada nije napuštao imanje. Malo je verovatno da bi je neko potražio tamo. Ali, ako to budu uradili, ona će biti markiza, žena koja je zadobila moć—moć koju bi iskoristila ako to bude potrebno, da zaštiti sebe i sve koje je volela. Markiz joj je poslao novac za putovanje, ali bojeći se da će otkriti njen beg, nije kupila ni kartu za železnicu niti za kočiju, izabravši umesto toga da putuje poštanskim kolima. Vozač, veliki i snažan momak, bio je dovoljno ljubazan, nije joj smetao i nadala se da će, nakon što je dovede do krajnjeg odredišta, zaboraviti da ju je ikada i video. Posežući u svoju torbicu iz nje je izvukla tvrdu bombonu od peperminta, skinula omot s nje i ubacila je u usta. Predugo je putovala, bila ~6~


je umorna i gladna, ali ništa dobro nikada nije proizašlo iz žaljenja. Najbolje bi bilo samo da nastavi sa zadatkom, koliko god se neugodnim on činio, a bila je sigurna da današnji dan neće biti ispunjen ničim drugim osim neprijatnostima. Ali, preguraće ona to i potrudiće se da markiz nikada ne zažali što je nju uzeo za suprugu. Dok su skretali, videla je monstruoznu građevinu—crnu kao Satanina duša, sa tornjevima, kulama i njihovim zašiljenim vrhovima koji su bili uspravljeni prema nebu—kako se nazire pred njom, postajući veća svaki put kada bi konji svojim kopitima dotakli zemlju. To zdanje nije moglo biti ništa drugo nego Havisham Hall. Jeza je prošla kroz njenu kičmu. Da je imala bilo kakvu drugu mogućnost— Samo što nije. Svojom udajom za markiza ući će u aristokratski krug. Markiza od Marsdena. Zadobiće poštovanje samo zato što će biti pored njega. I dete koje mu bude rodila biće sigurno, pod njegovom zaštitom. Niko se ne bi usudio da naškodi detetu. Niko se ne bi usudio da naškodi njoj. Nikada više. ***

Stojeći na prozoru na prvom spratu, gledajući prema prilaznom putu, Locke se naglas nasmejao zbog scene koju je video. Ona je došla u poštanskim kolima. Poštanskim kolima, zaboga. Može li ova farsa postati imalo luđa? Nije uspeo dobro da je pogleda. Činila se prilično malom, tanušnom. Sa bujnim oblinama. Nosila je crninu. To nije mnogo uticalo na uspeh tog braka. Smešno veliki crni šešir pokrivao joj je glavu, veo je bio prebačen preko njenog lica. Mislio je da bi mogla da ima crnu kosu. Teško je bilo reći. Snažni vozač mučio se da skine kovčeg sa vrha kola kako bi ga stavio pred njene noge. Dotakao je vrh svog šešira, popeo se ponovo na svoje sedište i otišao. Niko se nije zadržavao u Havishamu. Okrenula se na peti i počela da maršira prema ulazu u rezidenciju. Locke je pojurio dole niz stepenice. Morao je da okonča ovo ludilo što pre. Lupanje na vratima odjekivalo je foajeom taman u trenutku kada je on stigao. Ona je sigurno bila odlučna da iskoristi zvekir. On je širom ~7~


otvorio vrata. Ona je podigla veo i on se našao kako zuri u najčudniju boju očiju koju je ikada video. Boja ga je podsećala na viski, pun iskušenja, opojan, u stanju da upropasti čovekov život. “Ovde sam kako bih se udala za njegovo Gospodstvo,” rekla je grlenim glasom koji je izazvao da sve ispod njegovog struka bude u punoj pažnji. Prokleto bilo sve do pakla. Umesto da je obezbedio seosku ženu svom ocu, trebalo je da razmisli o tome da sebi obezbedi jednu. Očigledno je proveo dosta vremena bez žene kada je bilo potrebno samo da ona progovori pa da sve u njemu očvrsne. “Donesi moj kovčeg.” Ispravljajući se, stajao je ispred nje u svojoj punoj visini, što je učinilo da bude mnogo veći od nje. “Vi mislite da sam ja sluga?” Prešla je pogledom preko njega što je učinilo da mu se koža zategne, imao je osećaj kao da su njeni prsti prelazili svuda kuda su njene oči prešle. Kada je njen pregled bio gotov, ona je podigla svoj maleni prćasti nos uvis. “Batler, sluga, nije mi važno. Kovčeg treba da bude unesen. Unesi ga unutra.” “Takođe pretpostavljate da će Vas gospodar Marsden samo jednom pogledati i da će želeti da se oženi Vama?” “Imam ugovor s njim. Oženiće se sa mnom ili će debelo platiti.” Njegov otac je spomenuo tu malu činjenicu. Očigledno je Locke pogrešno procenio koliko bi nevolja njegov otac mogao da izazove unutar svojih odaja. Mislio je da je radio nešto malo više osim tužnog gledanja kroz prozor, nadajući se da će ugledati siluetu svoje voljene u vresištima. “Draga moja,” njegov otac je rekao, našavši se odjednom pored Lockea, uzimajući njenu ruku i utisnuvši u nju poljubac, čak je veoma vešto uspeo da zaobiđe zajedno s njom Lockea i da je odvede u foaje. “Veliko mi je zadovoljstvo upoznati Vas.” Spuštajući se u duboki graciozni naklon, nasmešila se njegovom ocu kao da je on bio odgovor na sve njene neostvarene želje iz detinjstva. “Gospodaru, oduševljena sam što sam ovde, više nego što bih mogla da kažem.” Locke je suzio svoje oči. Zašto bi iko na ovom svetu bio oduševljen što je došao na ovo đavolsko mesto, udaljeno kilometrima od svega? A ipak, u njenom glasu čuo je intrigantnu iskrenost koju nije mogao osporiti. Zar je bila tako dobra glumica? “Locke, donesi njen kovčeg, a zatim nam se pridruži u prostoriji za posete.” ~8~


Njegov otac činio se potpuno ošamućenim. Nije bilo dobro, nije uopšte bilo dobro ako je Locke imao ikakvu nadu da poništi ovaj dogovor. “Prvo ću vam se pridružiti u prostoriji za posete. Kovčeg je savršeno siguran tamo gde se nalazi. Niko nigde neće otumarati s njim, i proklet bio ako budem propustio ijednu reč ovog razgovora.” “Prilično si drzak za jednog slugu,” izgrdila ga je, sa dovoljno sigurnosti buduće gazdarice ovog zdanja, kako bi mu pokazala gde je njegovo stvarno mesto. “Složio bih se s tim—kada bih ja zaista bio sluga. Pošto ću očigledno ovog popodneva postati Vaš sin, dozvolite mi da se predstavim: Killian St. John, Vikont Locksley, Vama na usluzi.” On se podrugljivo naklonio pred njom. Mora da je bila luda koliko i njegov otac. Ili je bila žena koja je želela da iskoristi tuđe ludilo. Kladio bi se da je u pitanju ovo poslednje. U tim očima ugledao je proračunljivu oštrinu. Nije im verovao—ili njoj—ni trunčicu. Opet se duboko poklonila, elegantno, ali njemu nije uputila osmeh, niti bilo kakvu emociju. Brzina kojom je navukla svoj štit ga je fascinirala, još više zbog toga što ga je očigledno smatrala za pretnju. Ova nije bila luda, sigurno. “Zadovoljstvo mi je, gospodaru.” O, veoma je sumnjao da će postati upravo to. “Ovamo, draga moja. Imamo veoma malo vremena da se upoznamo pre našeg venčanja.” Njegov otac poveo ju je u prostoriju za posete, smestio ju je u plišanu fotelju pored kamina. Prašina se podigla kada je sela na plišani jastučić. Toliko o čistačkim spretnostima njihove kućepaziteljke. Njegov otac zauzeo je fotelju koja se nalazila nasuprot njenoj. Locke se spustio na sofu, sedeći na samom njenom kraju kako bi imao odličan pogled na nju. Bila je mlada, nije mogla biti starija od dvadeset i pet. Njena odeća bila je lepo šivena u odličnom stanju. Nije bila naborana, nije bila u dronjcima. Podigla je svoje ruke, posežući za šnalom na šeširu i njene živahne grudi su se takođe podigle. Bile su savršene veličine da ispune njegove dlanove. Te iste ruke mogle bi obuhvatiti njen struk, zatvoriti se oko njega, privući je bliže sebi. Zašto je dođavola primećivao stvari koje nisu imale nikakve veze sa njegovom strategijom? Skinula je šešir sa svoje glave i on je zaustavio disanje. Njena kosa bila je vatreno crvena i bila je pravi rival plamenovima u kaminu. Uvojci su se činili teškim, obilnim i u opasnosti da se raspu u bilo kom trenutku. ~9~


Pitao se koliko bi ukosnica trebao da ukloni da bi se upravo to dogodilo. Ne puno, kladio bi se. Dve, tri najviše. Podižući se kako bi mu bilo prijatnije, ponašao se kao da nije video ženu od svojih školskih dana, spustio je svoju ruku na poleđinu sofe, trudeći se da izgleda nonšalantno, iako se nije tako osećao uopšte. Nije mu bila važna njena kosa, njene oči ili njen izgled. Ili te napućene, pune usne boje rubina. Važne su mu bile njene namere. Zašto bi žena koja je bila mlada i zamamna poput nje želela da se uda za starog i oronulog čoveka kao što je njegov otac? Mora da je imala gomilu mladih mužjaka koji su se borili oko nje. Privlačila je pažnju. Pa, šta se onda nadala da će dobiti ovde, a što nije mogla da dobije na nekom drugom mestu? “Sada, draga moja—” njegov otac je počeo, naginjući se napred. “Evo nas, gospodaru!” Gđa Barnaby je pevušila dok je ulazila unutra, noseći servis za čaj. Njena kosa, više bela nego crna, bila je nameštena u njenu uobičajenu stegnutu punđu, njena crna haljina bila je ispeglana do savršenstva. “Čaj i kolači, kao što ste zatražili.” Nakon što je postavila tacnu na mali stočić koji se nalazio između fotelja, ispravila se, nagnula glavu na stranu dok je proučavala njihovu gošću, njena obrva se namrštila. “Prilično je mlada, gospodaru.” “Stara žena ne bi mogla da mi da naslednika, zar ne, gđo Barnaby?” “Pretpostavljam da ne bi.” Kratko se naklonila, njena reumatična kolena su zaškripala dok je to radila. “Dobrodošli u Havisham, gđo Gadstone. Da li da Vam uspem čaj?” “Ne, ja ću se pobrinuti za to, hvala Vam.” “Oh.” Ramena gđe Barnaby su se opustila. Očigledno je bila ucviljena što su je otpustili pre nego što je mogla da čuje išta zanimljivo što je mogla da prenese posluzi. “To bi bilo sve, gđo Barnaby,” njegov otac reče nežno. Duboko uzdahnuvši, ona se okrenula da ode. Locke je ispružio ruku. “Ja ću uzeti ključeve, gđo Barnaby.” Lupila je dlanom preko velikog prstena zakačenog na njenoj kecelji na kom su bili nanizani ključevi kao da su oni krunski dragulji i da će ih štiti svojim životom ako bude bilo potrebe. “Ja sam odgovorna za njih.” “Možda će mi biti potrebni. Vratiću Vam ih kasnije.” Njegova potreba zavisila je od toga kako će ovaj razgovor dalje teći. S tvrdoglavim izrazom na licu, teškom mukom mu je predala ključeve pre nego što je, puna pravednog gneva, izjurila iz prostorije. Nije ~ 10 ~


znao zašto se tako čvrsto držala za njih, kada je i sama znala da su više predstavljali ukras nego pravo sredstvo. Pretpostavljao je da je zbog njih imala bolju poziciju u domaćinstvu, koju je zadobila samo zato što su druge služavke davno otišle da potraže bolje poslove na zelenijim pašnjacima. Ili bar na onima sa manje duhova. Vraćajući svoju pažnju na gđu Gadstone, fascinirano je posmatrao dok je ona polako skidala crnu rukavicu od jareće kože kao da je upravo otkrivala nešto zabranjeno. Milimetar po frustrirajući milimetar. Ipak, činilo se da ne može da skrene pogled kada se njena besprekorna šaka pojavila. Bez ožiljaka. Bez žuljeva. Bez pega. Istom pažnjom je otkrila i drugu ruku, i borio se da ne zamišlja te male, savršene ruke poput svile kako polako prelaze preko njegovih golih grudi. Pažljivo, nežno je postavila rukavice na svoje krilo kao da nije bila uopšte svesna kakve posledice po muškarca može da izazove njeno lagano otkrivanje. Iako bi bio spreman da se opkladi u pola svog bogatstva da je ona tačno znala šta radi. “Gospodaru Marsden, kakav čaj volite?” Njen promukli glas klizio je njegovom kičmom, smestio se u njegovim preponama, prokleto bilo sve. Zvučala je kao nedavno zasićena žena. “S puno šećera, molim Vas.” Locke je gledao dok je ona sipala, dodala nekoliko kocaka, promešala i dodala šoljicu sa čajem zajedno sa tacnom i velikim smeškom markizu, koji se i njoj nasmešio kao da mu je drago zbog te njene ponude, kada je u stvari prezirao čaj. “A kakav Vi čaj volite, gospodaru Locksley?” “Sigurno kao i moja majka, trebate da me zovete Locke.” Njen pogled ustremio se prema njegovom, njene oči bile su oštre kao fino izbrušeni rapir. Bože, bila bi u stanju da ga isecka na trake. Voleo bi da vidi da ona to pokuša. “Ja još uvek nisam Vaša majka, gospodaru Locksley, zar ne? Jesam li učinila nešto čime sam Vas uvredila?” Nagnuvši se napred, postavio je svoje laktove na butine. “Samo se trudim da shvatim zašto bi žena koja je tako mlada i lepa kao Vi bila voljna da legne na leđa kako bi čovek mlitav poput mog oca mogao da se popne na nju.” “Locke!” proderao se njegov otac. “Otišao si predaleko. Izlazi napolje, dođavola.” ~ 11 ~


“U redu je, gospodaru,” rekla je smireno, nijednom neskrenuvši svoj izazivački pogled sa Lockeovog, netrepnuvši, nezarumenevši se, neuradivši ništa više od podizanja jedne lepo izvijene obrve u njegovom pravcu. “Ne vidim zašto bi omiljeni položaj za vođenje ljubavi Vašeg oca bio Vaša briga. Možda će me uzeti odzada dok bude stajao. Ili dok budem na kolenima. Ili naglavačke. Ali uveravam Vas, on neće biti mlitav.” Zatim je polako spustila te svoje proklete oči boje viskija prema njegovom krilu, i on je prokleo izdaju svog kurca. Sa zapanjujućim detaljima, slike njega sa njom u svim tim pozama prošle su mu kroz um. Postao je tako tvrd i bolan da ne bi mogao da ustane u ovom trenutku čak i da je to želeo. I ona je to prokleto dobro znala. “Čaj. Gospodaru.” “Ne.” Reč je iz njega izašla kao da se davio. Činilo se da je svaki delić njegovog tela rešio da ga izda. Njene sočne usne izvile su se u samozadovoljan, trijumfalni osmeh. Okrenula se prema njegovom ocu. “Mogu li Vas zainteresovati za čajni kolačić, gospodaru Marsden?” Uprkos nevinosti njenih reči, sve što je on želeo je da je privuče bliže sebi, zaposedne njena usta i proba da li im je ukus zajedljiv kao što im je i zvuk bio.

~ 12 ~


“Bravo!” Marsden je uzviknuo, tapšući, njegove zelene oči bile su živahne. “Usuđujem se da kažem, gđo Gadstone, sigurno ste mom sinu pokazali gde mu je mesto. Dobro urađeno!” “Molim Vas, morate me zvati Portia.” Iako je time što se usprotivila Locksleyu zadobila poene kod Marsdena, ipak je morala da se svim silama potrudi da joj ruka nezadrhti dok je markizu dodavala parče kolača. Drhtaji su prolazili kroz nju kao beskonačni vodopadi. I nije podrhtava samo zbog pravednog gneva. Bila je to čudna i neželjena privlačnost prema Vikontu Locksleyu koja je zapalila u njoj svaki nervni završetak koji je posedovala. Iako ga nikada nije upoznala, čula je dovoljno priča o njemu, slušala je dok su žene tračale o njegovom dobrom izgledu, tako da je tačno znala ko je on u trenutku kada joj je otvorio vrata. Nije bila pripremljena na magnetizam koji su njegove prelepe zelene oči izazvale u njoj ili na želju koja ju je udarila tako jako da se skoro okrenula na svojim petama i trčeći se vratila do svoje kočije. Njegova kosa, crna kao ponoć, malo duža nego što je to bilo moderno, činila je da njegove oči budu istaknute još više. Nikada u celom svom životu nije tako reagovala na nekog muškarca. To što ga je smatrala tako neverovatno privlačnim bilo je zbunjujuće preko svake mere, potpuno neprihvatljivo i izuzetno opasno. Uprkos grubom i ležernom načinu na koji je to radio, znala je da se trudio da zaštiti svog oca i nije mogla da ga ne poštuje i da mu se ne divi zbog toga. Na njegovu nesreću i ona je nekog štitila i bila je spremna da to učini po svaku cenu, svim sredstvima koje je imala na raspolaganju. Njenim umom, njenim telom, njenom dušom. Ona će ih sve iskoristiti, na bilo koji način—bez obzira koliko bio neprijatan ili neukusan—da bi ostvarila svoj cilj. Krajičkom svog oka, gledala je kako velikom rukom poseže prema džepu svog sakoa i iz njega izvlači nešto. Isečak iz novina koji je počeo da razmotava. Na osnovu njegove veličine, znala je tačno šta piše u njemu. Činilo se da se spremao da ispali sledeći hitac u tom njihovom tihom sukobu volja. Ona je pripremila svoju odbranu. “Da li Vam se sviđa selo, gđo Gadstone?” markiz je ljubazno upitao. Volela bi da ga je poznavala kada je bio mlađi. Pretpostavljala je da je bio priličan šarmer. ~ 13 ~


“Jaka,” Locksley je objavio pre nego što je ona mogla da odgovori. Za razliku od svog sina, kom je nedostajalo dosta šarma. Iako niko ne bi to pomislio zbog svega tog tračarenja o njemu kod žena u Londonu. Polovinu njih je uspeo da obori s nogu i odvede ih u svoj krevet ako je verovati tim pričama. Marsden je uzdahnuo uz očigledno dosađivanje. “Pokazao sam ti taj oglas kako bi znao koje sam kvalifikacije tražio, a ne da bi ga ti mogao iskoristiti protiv gđe. Gadstone. Ona i ja smo se već par puta dopisivali. Znam da ispunjava sve zahteve koje sam tražio kako bi mi obezbedila naslednika.” “Sigurno onda nećete imati nikakav prigovor da se ja sam uverim u to.” Njegov težak pogled pao je na nju kao neka teška stvar koja bi slabiju ženu mogla slomiti. “Jaka,” ponovio je. “Morate mi oprostiti na mojoj drskosti, gđo Gadstone, ali ne izgledate kao da imate dovoljno snage da odgurnete tu fotelju s jedne strane prostorije na drugu.” “Ipak, imam dovoljno snage da pozovem slugu da to učini umesto mene.” “Koliko ste domova posetili u kojima glavna kućepaziteljka poslužuje čaj?” Podigao je ključeve koje je zadobio malopre i protresao ih, njihov zveket odzvanjao je između njih. “Naše osoblje u kući su batler, kuvar i kućepaziteljka.” “Sigurno imate sredstava da zaposlite još osoblja.” “Imamo, ali moj otac se bolje oseća sa osobljem koje već imamo.” Nežno se nasmešila Marsdenu. “Onda ću se i ja tako osećati.” “Zaposlite ih koliko god želite.” Locksleyeva vilica se stegnula i ona se borila da zadrži smireni izraz lica. Čini se da ona nije bila jedina koja je vodila bitku volja s njim. U Marsdenu je bilo oštrine koja je protivrečila govorkanjima da je lud. Već je njegova zaštita prema njoj uverila da nije pogrešila što se javila na taj oglas. “Zdrava,” Locksley je uzviknuo. Ovog puta, ona se nije trudila da prikrije samozadovoljstvo. “Nisam bila bolesna nijednog dana svog života.” “Čak ni kao dete?” “Čak ni kao dete. Nikada nisam imala grčeve. Niti groznicu. Još uvek imam sve svoje zube i svi su oni zdravi. Želite li da ih prebrojite?” Zažalivši zbog te poslednje ponude kada su njegove oči postale tamnije kao da je pomislio da bi mogao da ih prebroji dok jezikom prelazi preko njih, čekala ~ 14 ~


je zadržavajući dah na njegov odgovor, zahvalna na tome što je on samo coknuo jezikom i kratko promrdao glavom. “Verovaću Vam na reč.” Bila je zaista iznenađena da bi joj on poverovao bilo šta. Dok ju je proučavao, ona je čekala, plašeći se poslednjeg, nadajući se da bi je možda poštedeo— “Plodna?” Kopile. Ovde je bio težak deo. “Imala sam sina. Dragog dečačića. Umro je pre svoje prve godine.” Locksley se trgao, njegove oči ispunile su se kajanjem kao da je požalio što je toliko ispitivao. “Žao mi je zbog Vašeg gubitka. Nisam imao nameru da Vam izazovem patnju.” Bar je posedovao malo saosećanja, čak i dok ju je stavljao pod lupu. Mogla bi se zaustaviti ovde, ali je morala da otkloni svaku sumnju na njenu prikladnost. Dok se udavala za markiza, bilo je očigledno da će njihov sin igrati veliku ulogu u njihovim životima, i on je očigledno bio naslednik. Ona će osigurati rezervu. Bilo je važno da ona i Locksley ne budu stalno na ratnoj nozi. “Dečak je bio zdrav i jak. Nije umro svojom krivicom. Žena koja je trebala da ga čuva... bila je nemarna.” Okrenula se prema Marsdenu. “Neću unajmiti ni dadilju ni guvernantu da se brine za Vašeg sina. Sama ću se brinuti o njemu. On će dostići zrelost, biće dobar i plemenit, zaslužiće Vaše porodično ime.” “Nikada nisam ni sumnjao u to, draga moja.” Podigao je obrvu u pravcu svog sina. “Jesi li završio sa svojim ispitivanjem? Imamo još samo sat vremena pre nego što vikar dođe.” Pitala se kako je to znao, a da nije ni pogledao u svoj sat. Sat na okviru kamina je očigledno bio pokvaren. Pokazivao je da je jedanaest i četrdeset i tri kada je ušla u prostoriju, i nastavio je da pokazuje to vreme iako se njoj činilo da je večnost beskrajnih sekundi od tada prošlo. “Voleo bih da provedem nekoliko trenutaka nasamo sa gđom Gadstone da bih se uverio da ona zna tačno na šta pristaje.” “Kao što sam i spomenuo, ona i ja već smo se dopisivali. Rekao sam joj sve.” “Siguran sam da je tako. Ali nekad drugačija perspektiva može izazvati prosvećenje.” “Ne želim da je oteraš.” ~ 15 ~


Njegov pogled odlutao je do njenog. “Ne čini mi se da je ona neko koga možeš lako oterati.” Da li je to bilo poštovanje što je čula u njegovim rečima? Ili izazov? Uzimajući svežanj ključeva, ispružio je svoje dugo, vitko telo. “Dozvolite mi da Vam pokažem šta će postati Vaš novi dom, gđo Gadstone. Obećavam Vam da ću se ponašati kao uzorni džentlmen.” Nije želela da provede vreme nasamo s njim, i to nije bilo zbog toga što se bojala da se on neće lepo ponašati. Bila je prilično sigurna da o to neće uraditi. Njena briga je bila da je on bio previše zgodan, previše primamljiv, pre muževan. Znala je iz tračeva koje je čula da on nije ceo svoj život proveo u dokolici, nego je bio sklon da putuje u varvarske, izazovne delove sveta. Imao je široka ramena i mišiće, ali ne previše. U njegovom izgledu bilo je uglađenosti. Mogla ga je zamisliti kako pliva kroz vodu, galopira na konju preko vresišta, drži sekiru kako bi isekao drva na jednake komade. Trebala bi da odbije, da ga uveri da to nije bilo potrebno. Odlučila je. Kao da je uspeo da čuje deo njenih misli, lagano je ukosio bradu, njegov pogled bio je prodoran. Izazov. Proklet bio! Polako je navukla svoje rukavice. Ako joj bude ponudio svoju ruku, želela je da ima dodatni sloj odeće koji će razdvajati njegovu kožu od njene. Ustajući, udahnula je dubokim okrepljujućim udahom. “Bila bih oduševljena kada biste me Vi proveli kroz ovo mesto.” “Ne morate ići s njim,” Marsden je rekao. “Nemojte brinuti. Sigurna sam da će se on lepo ponašati. I želim da ja i Vaš sin postanemo prijatelji.” Pogledala je prema sinu za kog je znala da joj je bolje da se od njega drži na odstojanju. “Hoćemo li poći?” Došetao je do nje i ispružio svoju ruku. Teško progutavši, stavila je svoju ruku na njegovu podlakticu. Pogrešila je. Jareća koža nije joj pružila nikakvu zaštitu od vreline njegove kože, čvrstine njegovih mišića, i sirove muževnosti koja je zračila iz njega. Da nije mislila da će je smatrati beskičmenjakinjom, zakoračila bi korak unazad i rekla bi da se predomislila. Ali jednu stvar je sa sigurnošću mogla da potvrdi, a to je da ona nikada nije bila kukavica. Ona bi mu se mogla suprotstaviti, održati razdaljinu između njih. Problem je bio taj da nije bila sigurna da li to želi. *** ~ 16 ~


Kada je stavila svoju ruku na njegovu, njegovo telo je reagovalo kao da se ona celim svojim golim telom naslonila na njega. Šta mu se, dođavola, događalo pa je imao ovako snažnu reakciju na njenu blizinu? Prokleto bilo sve, otići će do sela ove noći. Nije mogao ostati u ovoj rezidenciji, zamišljajući je u očevom krevetu— Stegnuo je svoje zube dok ga vilica nije zabolela. Nije želeo da u mislima pođe tim putem. Vodeći je u hodnik, prokleo je svaki udah koji bi ispunio njegove nozdrve, njegova pluća, njenim mirisom jasmina. Za nju nije bio obični miris ruže. Ništa u vezi nje nije bilo obično. Ipak, i dalje nije mogao da dokuči zašto je želela da se uda za nekog starca kada bi mogla da ima nekog mladog ljubavnika. “Želim da Vam se izvinim zbog intenzivnosti mog ispitivanja o Vašoj plodnosti. Nisam želeo da se setite tako razarajućih sećanja.” Bol koji se video u njenim očima dok je pričala o svom sinu kao da ga je udario pesnicom u stomak. Da je mogao da se vrati nazad i odseče svoj jezik pre nego što postavi takvo odvratno pitanje učinio bi to. “Dečak nikada nije daleko od mojih misli, gospodaru Locksley. Njegova smrt me progoni i vodi moja delovanja. Što vi možete iskoristiti u svoju korist pošto sam prilično saosećajna po tom pitanju. Znam da se trudite da zaštitite svog oca od nekog za kog smarate da samo želi da ga iskoristi. Uveravam Vas da mu ja ne želim ništa loše.” “Ipak, gđo Gadstone, zbunjuje me to što vi ne želite da pronađete nekog tridesetogodišnjaka za kog biste se mogli udati.” “Poznavala sam ljubav, gospodaru. Ona pruža malo sigurnosti. Sada želim sigurnost.” “Koliko ste dugo bili udati?” “Bili smo zajedno dve godine.” “Kako je on umro?” Uzdahnula je. “Bolest. Imao je groznicu.” “Ponovo, primite moje saučešće. Koliko davno se desilo to?” “Pre šest meseci.” Zagledala se u njega, malo je podigla usne. “Trebali biste da zamolite Vašeg oca da Vam dozvoli da pročitate naša pisma. Na sva Vaša pitanja biće odgovoreno u njima.” Sumnjao je u to. Pretpostavljao je da mu čitav život ne bi bio dovoljan da je pita milion pitanja koje je imao o njoj. “Jesu li svi satovi u rezidenciji pokvareni?” pitala je dok su prolazili pored jednog visokog sata u hodniku. ~ 17 ~


Počeo je da je vodi uz stepenice. “Koliko ja znam nijedan od njih nije pokvaren. Oni su jednostavno svi zaustavljeni u trenutku mog rođenja i smrti moje majke.” Imala je samo pola sata da ga drži u naručju, to je bilo sve vreme koje mu je dato da oseti njenu ljubav. “Kako je Vaša majka umrla?” “Ja sam je ubio.” Na vrhu stepeništa, okrenuo se i suočio s njom, iznenađen kada je video kako se užas ocrtava na tim njenim lepim crtama lica. Izgleda da joj pisma njegovog oca nisu dala baš sve odgovore. “Tokom porođaja. Zašto mislite da me je nazvao Killian?” Njene oči su se blago raširile. “Sigurna sam da je to samo slučajnost. Ne bi bio tako okrutan prema detetu, da ga označi kao ubicu.” “Nisam siguran da je okrutnost bila njegova namera. Samo je hteo da bude siguran da nijedan od nas to nikada ne zaboravi. Verujem da je važno da shvatite šta život u Havisham Hallu podrazumeva. Hajde da počnemo odavde, hoćemo li?” Pretražujući ključeve na lancu, našao je onaj koji mu je bio potreban, gurnuo ga u bravu, okrenuo i otvorio vrata. Rukom je obrisao veliku paučinu pre nego što joj je pokazao unutrašnjost, prostoriju koja je bila ispunjena ogledalima od poda do plafona. “Veliki salon. Ovde su održali veliki bal za Božić pre nego što je moja majka umrla.” ***

Portia je oklevala samo sekundu pre nego što je prešla preko praga i do odmorišta koje je vodilo prema stepenicama koje su se spuštale u prostoriju plesnivog mirisa. Oprezno, očekivajući da se truli pod raspadne ispod nje svakim narednim korakom, odšetala je do ograde. Želela je da obmota ruke oko nje, da joj to omogući bar neki vid potpore, ali ona je bila prekrivena debelim slojem prašine. Dokle god je mogla da vidi, sve je bilo prekriveno puderastom prašinom, okićeno čipkanim paučinama. Na prljavim prozorima koji su bili poređani na jednom zidu, izbledele crvene draperije bile su sklonjene u stranu, otkrivajući čestice prašine koje su plesale na popodnevnom suncu i dodirivale vaze ispunjene uvelim i suvim stabljikama cveća, njihovo cvetanje se davno završilo. “Na našem putu dovde, prošli smo pored nekoliko prostorija sa zatvorenim vratima. Da li su sve one zanemarene kao i ova?” upitala je nežno, gotovo s poštovanjem. Ovakva situacija činilo se da je zahtevala tišinu. ~ 18 ~


“Da. Nakon što je moja majka umrla, moj otac je naredio da se ništa ne dira, da sve u rezidenciji bude ostavljeno netaknuto kao i kakvo je bilo u trenutku kada je ona umrla.” Pokušavajući da razume kakav bi uticaj odrastanje u ovakvoj sredini moglo imati na dečaka, pogledala je preko svog ramena u njega. Stajao je visok i uspravan, njegovo lice nije pokazivalo ni tugu, ni sreću, ni radost, ni žalost. On je navikao na ovaj bizaran pokušaj da sve ostane netaknuto kakvo je i bilo. “Ali ništa ne ostaje isto, ništa ne ostaje nepromenjeno.” “Ne, ne ostaje.” “Sada ste odrasli. Stičem utisak da ste Vi onaj koji upravlja svime. Zašto niste naredili da se prostorije očiste, da se nameste onako kakve su nekada bile?” “Zato što bi to uznemirilo mog oca, kao što bi učinilo i zapošljavanje novog osoblja, nova lica koja šetaju rezidencijom bi ga uznemirila.” I tako je on živeo u ovoj turobnoj kući ispunjenoj sećanjima. Njegovog oca. Nije mogla da ne pomisli da je on čovek sposoban za veliku ljubav, veliko saosećanje. Kroz um joj je prošla misao da bi se, kada bi mu se ispovedila, on učinio da sve bude u redu. Kakva je glupačica bila kada je pomislila da bi je on gledao drugačije osim sa gađenjem. Ne, ona je bila sama što se tiče te stvari, morala je da se pobrine za sopstvene potrebe, da zaštiti ono što je bilo njeno. “Ne možete se takmičiti s njom, gđo Gadstone. Mojom majkom.” “Nemam ni nameru da to pokušam. Znam šta Vaš otac zahteva, šta želi od mene. Prihvatam sve granice naše veze koje će biti.” “Zašto se spremni da se zadovoljite s nečim tako malim?” Zato što je to bila njena jedina prilika da dobije toliko. “Sin kog mu budem rodila biće gospodar.” “On će biti rezerva. Neće naslediti ništa dok ja ne umrem.” Da bude iskrena, sumnjala je da će on ikada nešto naslediti. Locksley će se oženiti, dobiće svog naslednika. “Ipak, on će biti gospodar KakoGod-Ga-Nazovemo St. John. Kretaće se u pravim krugovima, imaće dobre prilike, oženiće se dobro. Što se mene tiče, ja ću biti markiza, takođe ću se kretati u pravim krugovima i biću dobro zbrinuta. Obećao mi je kuću za udovicu.” Pogledala je preko ograde. “Možemo li otići dole?” “Ako želite.” Nije to bilo toliko da je želela, bilo je to više da je trebala da sebi odvrati pažnju od misli koje su počele da izazivaju sumnju u njoj. Da je postojao drugačiji način da se spase, ona ga nije mogla videti. ~ 19 ~


Ponudio joj je svoju ruku; skoro da ga je odbila, ali ipak nije želela da se uhvati za prašnjavi i buđavi rukohvat. Kada je počeo da je vodi dole niz stepenice koje su bile prekrivene izbledelim crvenim tepihom, nije volela što je primetila koliko je čvrst on bio, koliko jak. Ili kako je mirisao na sandalovinu sa primesama pomorandže. Jednom kada su stigli do središta prostorije, izvukla je svoju ruku, lagano se okrenula u krug, i zamislila kako je ova prostorija nekada izgledala, sa orkestrom koji svira na balkonu, gostima koji plešu, Lord i Lady Marsden koji ih zabavljaju. “Šta ćete vi učiniti kada njega ne bude bilo?” tiho ga je upitala. “Izvinite?” Okrećući se kako bi se suočila s njim, shvatila je po njegovom tupom izrazu lica da, dok je razmišljao o svom ocu kao starom i mlitavom, nije još potpuno prihvatio da je on pri kraju svog života, da neće biti ovde zauvek. “Kada Vaš otac bude umro, hoćete li ovoj rezidenciji povratiti njen stari sjaj?” “Nisam uopšte razmišljao o tome.” Zaista nije. Mogla je to da vidi u njegovim očima, i sviđao joj se zbog toga. Kako je moglo da izgleda njegovo odrastanje ovde, sam— Samo što nije bio sam. “Vojvoda od Ashebury i Grof od Greylinga bili su štićenici Vašeg oca, živeli su ovde kada su bili deca.” “To je tačno.” “Svi pričaju o vama kao o Zavodnicima Havishama.” Izvio je tamnu obrvu, njegov pogled se pojačao kao da je mogao da vidi njenu dušu i pročita svaku priču koja je bila urezana u nju. “Čini se da ste se Vi već kretali u pravim krugovima.” Prokletstvo. Nije bila oprezna koliko je trebala da bude kada je pričala s njim. “Čitam tračerske rubrike.” Želeći da mu odvrati pažnju, svoju potpunu pažnju posvetila je zidu sa prozorima, staklenim vratima koja su vodila napolje. “Možemo li izaći na terasu?” “Insistiram. To je deo obilaska.” Poveo ju je, okrenuo ručku i širom otvorio vrata. “Posle Vas.” Iskoračila je na kamenu verandu, došetala do ograde od zarđalog gvožđa, i pogledala prema onome što su očigledno nekada davno bile bašte, ali ih je sada priroda preuzela. Ipak ponegde je još moglo da se vidi s kakvom se pažnjom nekada neko brinuo o njima. “Nema baštovana.” “Ne. Naše spoljašnje osoblje čine glavni konjušar, koji je ujedno i kočijaš i nekoliko stajskih momaka.” ~ 20 ~


“Šteta. Ja veoma uživam u baštama i cveću. Znači li to da Vaš otac nikada ne napušta rezidenciju?” “Zar nije odgovorio na to pitanje tokom vašeg dopisivanja?” Podigla je pogled prema njemu. “Nisam se setila da to pitam.” Prekrstivši ruke preko grudi, oslonio se kukom na ogradu, pri tom stvorivši savršenu sliku sirove muževnosti. “Pitam se šta ste još zaboravili da pitate.” “Samo sam pokušavala da stvorim konverzaciju, gospodaru. Nije mi bitno da li on izlazi napolje. Dobila sam odgovore na pitanja koja su me interesovala.” “Možda bih trebao da pročitam vašu prepisku. Želeo bih da znam koja su Vam pitanja bila važna.” “Ja sam otvorena knjiga, gospodaru.” “Veoma sumnjam u to.” “Vi ste sumnjičave prirode.” “Grešim li?” Ne, nije. Imala je tajne koje će pažljivo čuvati od njega, od njegovog oca. Sumnjala je da bi markizu to išta značilo, ali pretpostavljala je da bi njegovom sinu značilo, i to mnogo. Marsden je samo želeo naslednika. Locksley je želeo da je razume. “Pretpostavljam da idete u London za Sezonu.” Prijaće joj meseci kada on bude odsutan. “Povremeno. Ne toliko često koliko bih trebao. Ne volim da ostavljam oca samog. Iako se čini da može da stvori dovoljno problema i kada sam tu kao i kada me nema.” “Sada, kada ja budem tu, nećete ga ostaviti samog. Možete odlaziti do Londona koliko god budete želeli. Takođe sam čula da uživate u putovanjima. Gde planirate da idete sledeći put?” “Nisam nigde putovao već proteklih nekoliko godina. Nemam takvih planova u bliskoj budućnosti.” “Ali, ponovo ponavljam, sa mnom ovde, slobodni ste da radite šta god poželite, da idete gde god želite.” “Zašto imam utisak da pokušavate da me se otarasite?” Zato što je upravo to pokušavala, a on nije bio budala. Ipak, znala je vrednost dobrog blefa. “Još uvek se trudim da Vam budem odgovarajuća majka. Da Vam pružim slobodu. Da olakšam Vaš teret.” Spuštajući svoje ruke, zakoračio je napred i svojim palcem dotakao njene usne, pre nego što je veoma pažljivo prešao preko njih, njegov ~ 21 ~


pogled spustio se na njena usta. Vrelina ju je prikovala. Dok je on samo milovao krajeve, imala je osećaj kao da on miluje samo središte njenog bića. “Moram Vam priznati nešto, gđo Gadstone, imam veoma mnogo problema da u Vama vidim svoju majku.” “Obećali ste da ćete se ponašati.” Zvučeći kao da je ostala bez daha, njen glas bio je promukao, svaki delić njenog tela bio je u skladu s njim, proklela je njegovu sposobnost da uskomeša život koji se tako jako trudila da održi mirnim. “Jesam. Ali vi još niste venčani. Čini mi se da bismo trebali da okusimo jedno drugo pre nego što budete.” Pomerio se bliže. Njena ruka spustila se na sredinu njegovih grudi, njegovih čvrstih, tvrdih grudi. Ispod svojih prstiju mogla je da oseti jako lupanje njegovog srca, napetost koja je strujala kroz njega. “Ne.” Njegove oči bile su napola prekrivene kapcima, sanjive. “Bojite se da će Vam se previše svideti?” Bila je prestrašena da će joj se veoma svideti. Iako je on verovatno samo proveravao koliko je ona verna njegovom ocu. “Verena sam za Vašeg oca.” Blago je savio glavu. “Verena je malo preterano, zar ne? Odgovorili ste na oglas. Nije kao da Vas je ugledao u balskoj dvorani, bio uhvaćen u zamku Vaše lepote, i udvarao Vam se. Pre današnjeg dana, vas dvoje se nikada niste sreli.” “Ipak, mi ćemo se venčati.” “Kako će Vam naškoditi ako budete samo probali?” Uprkos njenoj ruci koja ga je odgurivala, uspeo je da se nagne sve dok njegov dah nije prešao preko njenog obraza. “On nikada neće znati.” “Ja ću znati.” “Znači, Vi se plašite. Kladim se da sam Vas privukao kao što ste i Vi mene.” “Izgubili biste tu opkladu.” “Dokažite.” Njegove usne, nežne i tople, spustile su se na ivicu njenih usana. “Dokažite mi da Vas ne privlačim, da nema ničega među nama.” Utisnuo je svoje usne u drugi kraj njenih usana. “Sigurno Vaša rešenost da se udate za mog oca neće biti poništena zbog jednog poljupca.” Bilo je opasno, tako jako opasno. Trebala je da ga otera, znala je da bi bilo pametno tako uraditi, ali činilo se da ju je snaga napuštala dok je on ~ 22 ~


grickao njenu donju usnu. Njene oči su se zatvorile dok ju je vrelina obuzimala. Njegova nežnost uhvatila ju je nespremnu. Prošlo je mnogo vremena od kada joj je neko pružio malo nežnosti, od kada ju je neko mamio laganim poljupcima utisnutim u ugao njenih usana. Nije mogla da spreči uzdah koji joj se oteo, i u tom zvuku on mora da je čuo njenu predaju, pošto se njegova nežnost povukla i njegove usne spustile su se na njene, vruće i čvrste, gladne i pohlepne. Trebala bi da ga odgurne, šutne ga, stane mu na nogu, ali ova privlačnost se pojavila između njih onog trenutka kada joj je on otvorio vrata. Bio je mlad i muževan. Gde je šteta u još jednom poljupcu mladosti, u držanju u čvrstim, jakim rukama, u njenim grudima koje su bile spljoštene uz njegova čvrsta, široka prsa? Sve u njoj je zavrištalo da treba da beži. Ali njegove usne stvarale su svoju slatku, veličanstvenu magiju. I ona se istopila uz njega.

~ 23 ~


Bila je to najgora greška koju je napravio u svom životu. Gora od one kada je razljutio plemenskog poglavicu kada je flertovao s njegovom ćerkom ili kada je plivao Nilom i skoro završio kao glavno jelo krokodilima ili kada je loše procenio vreme i skoro se izgubio u snežnoj mećavi na Himalajima. Znao je da je napravio veliku grešku u proceni, provocirajući je dok ona nije konačno rastvorila svoje usne za njega i rado prihvatila njegov napad. Da je i na sekundu pomislio da se njegovom ocu ova devojka iskreno sviđa, da je pomislio da ju je video bilo kako drugačije osim kao sredstvo pomoću kojeg će doći do cilja, ne bi se upustio u ovo, zadržao bi distancu, održao bi svoje obećanje da će biti džentlmen. Ali te sočne usne koje su izbacivale tako zajedljive replike, koje bi se podigle malo svaki put kada bi se nasmešila, to obećanje zadovoljstva koje bi mogao pronaći u njenom naručju, bile su jednostavno preveliko iskušenje kom nijedan čovek ne bi mogao da odoli. On je samo želeo da je okusi, samo da je kratko okusi, a onda bi mogao da ode do cure iz krčme ove večeri. Samo, sada je znao da će to biti skoro nemoguće. Imala je ukus peperminta, i pretpostavio je da bi kada bi pretražio njenu torbicu, u njoj pronašao zalihu tih tvrdih bombona. Bez sumnje ih je sisala kao što je sada sisala njegov jezik, dovodeći ga do ludila, čineći da on samo još jače utisne svoje usne u njene. Bila je smela, odvažna, avanturista kao i on. Njegov otac želeo je ženu koja je znala kako da se ponaša u blizini muškog tela. Imao je osećaj da bi gđa Portia Gadstone mogla potpuno da izokrene muškarca, da ga potpuno isuši i da ga natera da pun zadovoljstva traži još. Odlepivši svoje usne od njenih, zurio je dole u nju. Njene oči bile su uzavrele, disala je plitko. Odgurnuvši njegova ramena, zakoračila je unazad, naslonila se na ogradu i susrela njegov pogled kao da nema ničega čega bi trebala da se stidi. “Nadam se da ste uživali u ovom kušanju, gospodaru. Jednom kada se budem udala za Vašeg oca, neće više biti isprobavanja robe.” Tako hladna, tako smirena, ali rumenilo njenih obraza ju je odalo. Nije bila tako neuznemirena poljupcem kao što se trudila da izgleda. Šta ju je nateralo da nauči da tako krije svoja osećanja? Šta se dogodilo pa je ona bila toliko oprezna u otkrivanju svojih osećanja? ~ 24 ~


Ništa nije otkrivala. Sumnjao je da će išta naučiti o njoj čitajući prepisku, bar ništa što se nalazilo ispod površine. Svaku reč koju je izgovorila pažljivo je razmotrila kako bi zadovoljila onog koji ju je ispitivao. Ali i on je, takođe, bio majstor u držanju na odstojanju, u odavanju malo čega. Nikoga nije želeo da poznaje dobro, a želeo je da ga oni upoznaju još manje. Srce je bilo bolje zaštićeno na taj način. Ako nikome nije stalo, niko ne može da ga natera da potone u očajanje. Da zaštiti zdrav razum po svaku cenu, to je bila njegova mantra. “Uveravam Vas, nemate zbog čega da brinete. Nikada ne bih svog oca napravio rogonjom. A udate žene nikada me nisu interesovale. Nemam poštovanja prema onima koji se bave prevarama.” Pomislio je da je video kako je malo ustuknula. Iako je možda sve što je ugledao bio dah olakšanja što je saznala da će je obilaziti u širokom luku jednom kada zaveti budu izmenjeni. Uz uzdah, pogledala je uokolo. “Verujem da sam videla dovoljno, gospodaru Locksley. Vaš otac bez sumnje sada već počinje da brine. Trebala bih da mu se vratim.” “Sigurno bismo posle ovakve intimnosti mogli biti malo manje formalni. Molim Vas, zovite me Locke.” Ponudio joj je svoju ruku. “Verujem da mogu sama da pronađem put.” Kao da je želela to da dokaže, krenula je brzo napred, njene pete odjekivale su po kamenu, zatim i drvetu dok je prelazila preko praga. Dok ju je pratio na diskretnoj udaljenosti, uživao je u pogledu na nju, u krutom položaju njene kičme, u privlačnom ljuljanju njenih uskih kukova. Zatvorio je vrata od terase, pratio je stepenicama i počeo da zaključava vrata velikog salona. “Da li je to zaista potrebno?” upitala je. “Pošto ovde žive samo odrasli, sigurno je dovoljno samo reći svima da jednostavno ne otvaraju vrata.” Nakon što je zaključao vrata, okrenuo se prema njoj. “Izgleda da duh moje majke ne može da putuje kroz zaključana vrata, pa što više vrata bude zaključano, veće su šanse da će ona ostati u vresištima.” Zurila je u njega, njene oči bile su širom otvorene od iznenađenja. “Hajde sada, u svim tim pismima koje ste razmenili, da li je moj otac zaboravio da kaže da imanje ima duhove?” “Sigurno ne verujete u to.” “Naravno da ne. Ali on veruje. Siguran sam da će Vam, kada bude posetio Vaš krevet večeras, reći da zaključate vrata posle njegovog odlaska ~ 25 ~


i da nikada ne spavate sa otvorenim prozorom. Nikada nemojte noću ići na vresišta. Ona će Vas zgrabiti.” “Upozorenja kojima je smirivao mlade momčiće.” “Ali, ja više nisam momčić, a ipak su upozorenja još tu.” “Pretpostavljam da bih trebala da osećam olakšanje, pošto ni ja ne verujem u duhove.” Okrenuvši se na peti, uputila se niz stepenice. Ovaj pogled mu se zaista veoma sviđao, morao je da uživa u njemu dok je mogao. Morao je da joj kaže istinu. Neće od svog oca napraviti rogonju. Jednom kada oni budu venčani, izbegavaće je kao da ima kugu. Stigao ju je u foajeu, delilo ih je samo par centimetara kada je ona ušetala u prostoriju za posete. Njegov otac srozao se u fotelji, oči su mu bile zatvorene. Njena ruka podigla se do njenih grudi. “Bože moj.” Okrenula se prema Lockeu, strah joj se reflektovao u očima. “Da li je mrtav?” Izgledala je iskreno zabrinuta, ali sa njegovom smrću u nezgodnom trenutku pre nego što su zaveti bili izmenjeni, ona bi izgubila udovičku kuću i sve ostalo što joj je njegov otac obećao. Njegov otac je gromovito zahrkao. Uz mali vrisak, ona je poskočila unazad. Prigušeno se zasmejavši, Locke je prošao pored nje. “Za nekoga ko ne veruje u duhove, previše se uzbuđujete.” “Plašila sam se da je mrtav.” “Nije još; jednostavno je sklon tome da zaspi u najčudnijim trenucima.” Kleknuo je pored fotelje, obavio svoju ruku oko očevog ramena i malo ga prodrmao. “Oče, probudite se.” Oči njegovog oca su se otvorile uz treptanje, nefokusirane, daleke. “Da li me Linnie doziva?” Njegov nadimak za Lockeovu majku, Madeline, koja je izgleda prezirala kada bi je neko nazvao Maddie. “Ne.” “Dobro. Imam vremena da se spremim za večeru. Mrzi kada kasnim na večeru.” “Gđa Gadstone će obedovati s Vama ove večeri.” Lakše je bilo tako vratiti ga u sadašnjost, nego da ga smrvi tako što će ga suočiti sa istinom o njegovoj prošlosti. “Gđu Gadstone? Ne poznajem nijednu gđu Gadstone.” Locke je pogledao preko svog ramena i podigao obrvu u njenom pravcu. Vidiš u šta se upuštaš? Zakoračila je ispred markiza. “Ja sam gđa Gadstone, gospodaru. Portia Gadstone.” ~ 26 ~


Lice njegovog oca je zasijalo i pucnuo je svojim prstima. “Naravno, naravno. Sećam se sad. Da li ste uživali u razgledanju naše rezidencije, draga moja?” “Bilo je veoma prosvetljujuće.” Taktički rečeno, Locke pomisli. “Sedite i ispričajte mi sve o tome, ali prvo, gde je vikar? Trebao bi da je stigao do sada.” “Sigurna sam da je na putu ovamo,” Locke ga je uverio. Ako si ga zaista obavestio da treba da bude ovde. Nadao se da je on to učinio samo u svojim mislima. Portia se vratila do svoje fotelje. Locke je seo na ivicu kauča, bliže njoj ovog puta, iako nije razumeo zašto je želeo da bude tako blizu nje. “Oče, palo mi je na pamet da bi možda bilo najbolje sačekati sa venčanjem par dana, da damo dovoljno vremena gđi Gadstone da se navikne na to kakav će njen život ovde biti.” “To nije ni štedljivo ni praktično, Locke. Složio sam se da joj isplatim hiljadu funti po svakom danu u kom se venčanje odlaže.” “Oprostite?” “Potpisao sam ugovor. Ako se ne uda danas, moram da joj isplaćujem hiljadu funti svakog dana dok se ne uda. Ako otkažem venčanje moraću da joj isplatim deset hiljada funti sterlinga.” Locke je skočio na noge. “Jeste li Vi poludeli?” Naravno da jeste. Poludeo je godinama ranije. “Morao sam nekako da je uverim da ne ide na ovaj put ni zbog čega. Da su moje namere časne. Da ne želim da je iskoristim.” Ali ona jeste. Locke je podigao pogled prema Porti, koja je imala nestašan, skoro nevin osmeh, njene oči bile su na njemu, u njima je vrištala satisfakcija, kao da ga je nadmudrila. Mala veštica. Pomenula je ugovor. Znala je da će se, bez obzira šta on želeo po tom pitanju, ovaj brak dogoditi, ili će on morati da joj isplati pozamašnu svotu. Ona je tako rekla. Bio je toliko zaintrigiran tim njenim prokletim očima da to tada nije ni dovodio u pitanje. “Želim da vidim taj prokleti ugovor.” “Mislila sam da ćete želeti,” slatko je izgovorila. Posežući u svoju torbicu izvadila je iz nje malo pisamce, odvezala vrpcu i odmotala nekoliko savijenih listova papira. Zgrabio ih je iz njene ruke i brzo počeo da pregleda njihov sadržaj. “Neće pomoći ako ih pocepate,” rekla je veselo. “Moj pravni zastupnik ima kopiju.” ~ 27 ~


“I ja imam kopiju.” Ne pomažeš, oče. Pažljivo je pročitao reči. Markiz od Marsdena je možda bio lud, ali nije bio idiot. Omogućio bi sebi neki način da izađe iz toga. I tu je bio, pažljivo skriven između trabunjanja. Locke se skoro naglas nasmejao, lukavi stari momak. Bio je pametan. Locke je prešao svojim pogledom preko Portie Gadstone i po prvi put, jasno ju je video kakva je zaista bila. Podmitljiva, u potrazi za titulom, neko ko toliko žarko želi da se izdigne po tituli da bi učinila sve da to ostvari, uključujući i iskorišćavanje starijeg gospodina. Ona je bila ona vrsta žene koja mu se nikada ne bi mogla svideti, nikada je ne bi mogao zavoleti, nikada joj ne bi poklonio svoje srce. Bila je prokleto savršena. “Ja ću je oženiti.”

~ 28 ~


U užasu, još se teturajući zbog Lockeove izjave, Portia je gledala kako se on okreće prema Marsdenu. “Pretpostavljam da nemate ništa protiv.” Markiz se nasmešio. “Ništa, zaista. Zaista sam se nadao ovakvom ishodu kada je sve bilo rečeno i učinjeno.” Locksley se ponovo okrenuo prema njoj. “Šta Vi kažete, Portia? Mnogo je bolje da budete moja supruga nego moja majka, ne mislite li tako?” “Ne.” Reč je iz nje izašla grubo, naglo, ali u sebi je vrištala, Ne, ne, ne, ne, ne! Nije mogla da se uda za vikonta. Apsolutno nije mogla. Bila je ovde kako bi se udala za Markiza. Za starca koji je mislio da mu je potreban naslednik, a već je imao jednog. Ne za njegovog snažnog sina, koji je činio da sve u njoj podrhtava svaki put kada bi je pogledao, da njeno telo postane toplo kada je dodirne, da se celo njeno biće pretvori u vrelu baricu kada je poljubi. Ona nije mogla, nije želela, da se uda za njega. “Ne,” ponovila je sa svim autoritetom njenog ubeđenja. Uz coktanje jezikom, bacio je papire u njeno krilo i smestio se na sofu u položaj drske opuštenosti, njegova ruka odmarala se na poleđini sofe, njegovi prsti su veselo tapkali po njoj. “Onda je ugovor poništen i mi smo završili.” “Ne.” Molećivo je pogledala u Marsdena. “Vi i ja ćemo se venčati. Tako smo se dogovorili.” Uputio joj je tužan osmeh, bore su se produbile na njegovom licu. “O tome smo razgovarali u našoj prepisci, ali ugovor je sastavljen malo drugačije. U njemu piše da mi Vi morate obezbediti naslednika.” “Ne mogu Vam obezbediti naslednika ako se ne udam za Vas.” “Obezbedićete mu naslednika ako meni obezbedite,” Locksley je rekao, glasom koji je bio ispunjen arogancijom. Skrenuvši svoju pažnju prema njemu, želela je da mu izbriše taj samozadovoljni osmeh sa njegovog veličanstveno zgodnog lica. Mislio je da je pobedio, a nije zapravo znao ni za šta se bori, šta je bilo u pitanju. Kada bi mu rekla… Bože, on ne bi bio saosećajan, ne bi je razumeo. Izbacio bi je s istom brutalnošću kojom ju je i njena porodica izbacila. “U ugovoru piše da trebate da se udate i Markizu od Marsdena obezbedite naslednika. Ne piše za koga trebate da se udate. Ako mi budete ~ 29 ~


rodili sina, u suštini ste mu obezbedili naslednika. I, zapravo, mnogo je urednije. Ako mom ocu budete rodili sina, samo mu obezbeđujete rezervu. Koji bi mogao naslediti, ali možda i ne. Rodite sina meni i obezbedili ste sledećeg naslednika. Iskreno, Portia, ne razumem zašto se ne bacate na mene. To je ono što ste želeli, zar ne? Sin koji će naslediti titulu, imanja, moć, bogatstvo. Da li možda imate nešto protiv što ćete umesto markize biti vikontesa? Titulu markize ćete imati jednog dana, ali možda ne dovoljno brzo za Vaše težnje.” Čula je gađenje, odvratnost u njegovom glasu. Kako bi brak s njim mogao biti ugodan kada ju je on zamrzeo i pre nego što su izmenili zavete? Ali ako bude rekla ne, gde bi mogla da ode? Šta bi radila? Kako bi preživela? Nije mogla da se vrati životu koji je ranije imala. To bi je uništilo. On bi je uništio. Ustala je i odšetala do kamina. Hladno, tako hladno. Poželela je da u njemu ima vatre, ali sumnjala je da bi je čak i to zagrejalo, pošto je bila promrzla do srži. Morala je pronaći način da je on odbaci, a da je sa druge strane Marsden oženi. “Ali, Vi sigurno želite plemenitu ženu, nekoga s dugom lozom da stoji pored Vas.” “To nije bila jedna od želja mog oca. Neće biti ni moja.” “On je dobar čovek, moj sin,” markiz je rekao. “Ne biste mogli želeti boljeg.” “O, pretpostavljam da bi mogla. Zašto ne odete napolje da vidite da li vikar dolazi, da mu kažete da nam treba malo više vremena?” “Vrlo dobra ideja. Daću vama dvoma malo vremena da raščistite stvari.” Čula je kako mu kosti pucketaju dok je ustajao, kako vuče svoje noge dok je izlazio napolje. Nije želela da ostane nasamo sa njegovim sinom. Nikada više nije želela da ostane nasamo s njim. Bila je odjednom veoma svesna toga da Locksley stoji pored nje, vrelina i moć izbijali su iz njega, čak iako je nije ni dodirnuo. Zašto je morala da bude tako prokleto svesna njega? “Dobro ste me prosudili, Portia, kada ste rekli da želim da zaštitim svog oca. Učiniću sve što je u mojoj moći da ga zaštitim od onih koji žele da ga iskoriste ili koji žele da mu naude.” “Rekla sam Vam već da ja ne želim da mu naudim. Obezbediću mu društvo, još jedno dete, odsustvo od samoće.” “Ne verujem da ga ne biste iskoristili. Kao što ste videli, on ne razmišlja uvek svesno.” ~ 30 ~


Suočila se s njim. “Pa ćete se Vi oženiti ženom koju prezirete?” “Nemam nameru da se zaljubim. Nikada nisam imao. Gledao sam kako zbog nje moj otac ludi. Ja neću krenuti tim putem. Ali potreban mi je naslednik. Teško da ću pronaći bolju ženu od one koja je spremna da je uzmem odzada, dok je na kolenima ili naopačke.” Čvrsto je zatvorila svoje oči. Pokušavala je da ga šokira, da ga postavi na svoje mesto, da ga natera da je ostavi na miru. Taj pristup sigurno nije izazvao onakav rezultat kakvom se nadala. Svojim prstom dotakao je njenu vilicu. Otvorivši svoje oči, povukla se unazad. Nagnuo je glavu, podrugljivo je iskrivio ugao tih svojih zločestim usta. “Takav nije bio Vaš odgovor na terasi.” “Prokleti bili.” “Ne možete osporiti da ima privlačnosti između nas, tako da ćemo imati bar to. Uveravam Vas da ćete unutar mog kreveta pronaći zadovoljstvo.” “Uopšte niste arogantni, zar ne?” “Proputovao sam svet. Naučio sam mnogo stvari. Vi ćete imati koristi od tog znanja.” “A izvan kreveta?” “Bićemo ljubazni jedno prema drugom. Puni poštovanja. Preko dana ćete moći da radite šta god zaželite. Noć će pripadati meni.” Način na koji su njegove oči potamnele kada je izgovorio ove poslednje reči rekao joj je na koji će tačno način noć pripadati njemu. Nije se plašila onoga što bi joj on mogao učiniti; plašila se samo toga da neće moći da mu odoli i da će pasti pod njegove čini. Već je jednom pre pala na čoveka koji je zračio poverenjem, hrabrošću, samopouzdanjem, ali svaki delić njega izbledeo bi u poređenju sa Locksleyem. On ne samo da je znao koje je njegovo mesto u svetu, nego ga je posedovao, komandovao mu. Sumnjala je da on nikada nije imao sumnje, nikada nije sumnjao u sebe. Bila je privučena tim samopouzdanjem kao moljac koji je bio privučen plamenovima. Mogao bi je tako lako uništiti ako ne bude bila oprezna. Ali bez njega ona nije imala ni tračak nade za opstanak. “Hoću li imati džeparac?” Mračno se nacerio. “Naravno, mala moja podmitljivce.” “Koliko?” “Koliko bi Vas zadovoljilo?” “Milion funti sterlinga mesečno.” ~ 31 ~


Nasmejao se, dubokim bogatim zvukom koji je kružio oko nje, kroz nju i nastanio se u njenoj duši. “Pedeset.” “Sto.” “Sedamdeset pet.” Mogla bi uspeti s toliko novca, da ostavlja sa strane dovoljno novca da više nikada ne bude bez para, da nezavisi potpuno od njegove ljubaznosti. Obuhvatio je rukama njeno lice i ovog puta ostala je tu gde je bila, dala mu je dozvolu da je dotakne. “Nikada nećete patiti od mojih ruku. Mogu biti prilično darežljiv.” Skoro da mu se narugala. Čula je ona to i ranije, laži koje su bile tako lepo obojene, samo što je tada bila dovoljno mlada i naivna da poveruje u te neistine, da ih prihvati, da na njih prikači sve svoje nade i snove. Nikada više neće pasti pod čaroliju nekog muškarca do te mere da sebe izgubi iz vida. “Onda, u slučaju da Vam treba podsetnik, uvek je tu i ovo.” Prekrio je njena usta svojim, žurno razdvajajući njene usne, njegov jezik je polako prelazio preko njenog, stvarajući osećaje za koje se trudila da porekne da joj stvaraju bilo kakvu radost. Ali šta je još mogla da dobije? Već je izgubila svoju prednost. On se neće skloniti sa strane i dozvoliti joj da se uda za Marsdena. A ona nije mogla da rizikuje da ode odavde bez ičega. On je odjednom postao njena jedina nada. Ako ga ne bude dalje ljutila, ako mu bude bila dobra supruga, možda će je i on zaštititi sa toliko opreza i odlučnosti kao što je to i njegov otac želeo. Tako se ona podigla na prste, obmotala svoje ruke oko njegovog vrata, i pritisnula svoje grudi na njegove. Znao je da je ona udovica. Nije bilo smisla izigravati stidljivu gospođicu. Znala je kako da zadovolji muškarca. Sigurno joj neće predstavljati tegobu da bude intimna s njim. Uz režanje, povukao ju je na sebe, neznatno iskrivio glavu, produbio poljubac. Glad je jurila kroz njega. Potreba. Želeo ju je. Mogla je osetiti koliko je snažno želi zbog pritiska na njenom stomaku. Shvatala je da je to bilo nepromišljeno, da je bilo opasno pristati na njegove uslove kada je znala tako malo o njemu osim onoga što je čula u govorkanjima. Ali on je bio bolji od dva nepovoljna izbora. Povlačeći se unazad, teško dišući, prešao je svojim palcem preko njene natečene, drhtave usne. “Razmislite o tome jedan dan. Vredi mi sto funti sterlinga da Vi budete sigurni.” ~ 32 ~


Rekavši to pustio ju je iznenada, izazivajući to da se ona zateturala unazad, i uputio se prema vratima. Zbog nekog čudnog razloga, njegove reči izbrisale su sve njene sumnje. “Ne treba mi dan.” To ga je istog momenta zaustavilo. Okrenuo se prema njoj. “Doneli ste odluku?” Donela ju je onog trenutka kada je odgovorila na taj oglas. Nije imala izbora. Nikada nije imala drugog izbora. “Udaću se za Vas.” ***

Locke je bio zatečen zbog oštrog olakšanja koje je prošlo kroz njega. Nije ni shvatao koliko je očajnički želeo da ona kaže da. Nije da je želeo ženu, ali želeo ju je u svom krevetu, s tim njenim slatkim ustima i zajedljivim rečima i očima boje viskija. Voleo je način na koji ga je izazivala, pretpostavljao je da će ga tako izazivati svake noći. Mogli bi se zabaviti jedno s drugim. Nije idealno za brak, ali nije ni najgori razlog za to. Ispružio je ruku prema njoj, gledao je kako je duboko udahnula pre nego što je prešla preko prostorije i stavila svoju ruku u njegovu. Stisnuo je njene prste pre nego što je stavio njenu ruku na unutrašnjost svog lakta i potapšao njen dlan koja se sad odmarala na njegovoj podlaktici. “Vulgarno je tako se naslađivati,” rekla je. “Vi biste radili isto to da su nam pozicije zamenjene.” Podigao je obrvu na njen tvrdoglavi izraz lica. “Znate da bi bilo tako.” Uputila mu je maleni osmeh zbog kog je poželeo da su zaveti već izmenjeni i da može da je odvede do svoje sobe u kojoj bi je pritisnuo uz zid. “Mislim da ćemo se slagati sjajno,” rekao je s potpunim uverenjem i ubeđenjem. “Mi razumemo jedno drugo.” “Ne toliko dobro koliko Vi to mislite.” Slegnuo je ramenima. “Pa, dovoljno. Znam sve što trebam da znam.” Nije morao da je upoznaje bolje, nije želeo da je upoznaje bolje. Nije želeo da počne da se brine o njoj. Ona je bila sredstvo za postizanje cilja. Partnerka u krevetu za njega. Naslednik za Havisham. Osim toga, ništa više mu nije bilo potrebno od nje. Dok ju je pratio do foajea, prednja vrata su se otvorila i njegov otac je ušao, vukući vikara, vedro se smeškajući. “Ona je pristala da se uda za tebe umesto za mene?” “Zaista jeste.” ~ 33 ~


“Divno.” Došetao je do njih, uzeo njenu ruku, stegnuo je. “Ne bih mogao biti srećniji. I Vi ćete biti, draga moja, obećavam Vam. Dozvolite mi da Vam predstavim sveštenika Browninga.” Browning je bio samo malo stariji od Lockea, bio je prilično nov u ovom mestu. Nije znao zašto mu je smetalo to što je taj čovek malo duže zadržao njenu ruku u svojoj. Nije bio ljubomoran. Nije mu bilo stalo do nje toliko da bi bio ljubomoran, ali bio je posesivan. “Vikare.” Nije želeo da ta reč iz njegovih usta izađe poput laveža, ali je učinila da mršavi čovek odskoči unazad, puštajući Portiu, a njegovo lice se zarumenelo. “Gospodaru Locksley, čestitam. Pa, hoćemo li preći na stvar?” Bacio je brzi pogled prema svojoj nevesti. “Crnina mi se čini kao loše znamenje za venčanje. Imate li išta drugo u tom svom kovčegu, a da nije crno?” Klimnula je glavom. “Kao žena koja drži do sebe ne bi imala nešto drugo osim crnine?” Očekivao je da će držati do sebe u mnogim oblastima. “Zašto ne bismo mojoj nevesti dali malo vremena da se osveži od svog dugog i napornog putovanja?” Pretpostavio je da je bilo dugo. Odjednom je shvatio da nije imao ideju odakle je ona putovala. To nije ni bilo važno. Mogla je da putuje iz Timbaktua i ne bi mu bilo važno. “Moram da se pobrinem za kovčeg moje dame. Zatim ću se vama, gospodo, pridružiti na jednu kapljicu pre nego što izmenim zavete.” I dalje se oporavljajući od iznenadne promene planova, Portia je gledala kako njen budući suprug izlazi kroz vrata. Marsden ju je potapšao po ramenu. “Tako sam zadovoljan, draga moja.” “Došla sam ovde da se udam za Vas.” Tužno je pogledao u nju. “Bolje je ovako.” A ona se zapitala da li je njegov plan od početka bio taj da je uda za njegovog sina. Izjednačila je ludilo sa glupošću. Kakva je budala ona bila, ali je zatim pretpostavila da je očajne duše najlakše nasamariti. Locksley je ponovo ušetao u rezidenciju, kovčeg mu je bio na ramenu. Ona je pretpostavila da će pozvati nekog stajskog momka da ga odnese, ali je očigledno loše procenila njegovu snagu. Lako bi je mogao ubiti kada bi to poželeo, mogao bi o tome da porazmisli ako ikada bude saznao istinu o njoj. Moraće da bude veoma oprezna u njegovoj blizini. ~ 34 ~


“Odvešću Vas do Vaše sobe. Krenite stepenicama ispred mene,” naredio joj je. Zamalo se usprotivila njegovom tonu, ali je onda shvatila da će joj on bez sumnje naređivati ponekad. Bila je to cena koju će plaćati za sigurnost. Počela je da se penje uz stepenice. “Ne znam da li sam ikada upoznala gospodina koji takvom lakoćom može da podigne kovčeg.” “Uvek je lakše nekom ko putuje da može sam da se pobrine za svoj prtljag i stvari koje nosi.” “Pomislila sam da biste unajmili nekog da to odradi umesto Vas.” “Za neke stvari, da, ali za neke stvari volim da se pobrinem sam.” Zastavši na stajalištu, rekao je, “Nalevo.” Hodnik je bio dovoljno širok da mogu da šetaju jedno pored drugog. U njemu je bila obrisana prašina, bio je uredan, ali nigde nije bilo cveća, nije bilo malih sitnica koje bi ga učinile prijatnim. “Odaja mog oca je tamo.” Blago se okrenuo nalevo. “Odaja moje majke je odmah pored njegove. Ne moram Vam ni govoriti da tamo ne smete ući.” Pa ipak je imao potrebu da joj to kaže. Pitala se da li će ikada doći vreme kada je on ne bude nervirao. “Gde je Vaša spavaća odaja?” “Na kraju hodnika, zadnja vrata s desne strane.” “A moja?” “Na kraju hodnika, zadnja vrata s desne strane.” Zaustavila se. Okrenuo se da se suoči s njom, podigao svoju obrvu. “Zar neću imati svoju sopstvenu prostoriju?” pitala je. Sigurno je Marsden pripremio odaju za nju ili je i on mislio da će ona deliti njegove odaje? Ne bi imala ništa protiv da s njim deli odaje, ali Locksleyeve? Bila je više nego sigurna da će on dominirati tim prostorom. “Ne vidim poentu, a Vi? Ionako ćete cele noći biti sa mnom.” “Ipak, bilo bi lepo kada bih imala mesto gde bih mogla da budem svoja.” “Zar sada niste svoji?” Da li je morao da pročita nešto zlokobno u svemu što bi ona rekla? “Samo sam mislila da bih bila veoma zahvalna kada bih imala svoje lično malo svetilište u kom bih mogla da se odmorim.” “Prostorija je velika, u njoj čak ima i prostor za sedenje, to bi trebalo da bude dovoljno. Neću Vam tamo smetati tokom dana.” “Zato što imate svoju biblioteku. Osećam se kao da sam neki zatvorenik koji će biti proteran u samo jednu prostoriju.” ~ 35 ~


“Možete koristiti sobu za posetioce.” Okrenuo se na peti. “Šta je, dođavola, u ovom kovčegu? Težak je kao đavo.” Znači, ipak je bio ljudsko biće, nakon svega, ne neko božanstvo koje je moglo da održava ceo svet na svojim ramenima. Sumorno je bila zadovoljna tim saznanjem. Došao je do kraja hodnika. “Možete li otvoriti vrata?” Bila je u iskušenju da polako to uradi, ali bilo joj je potrebno da zadrži prijateljsko raspoloženje da bi osigurala da stvari između njih budu što ugodnije. Nakon što je širom otvorila vrata, pratila ga je unutra, gledala je dok je stavljao njen kovčeg na podnožje masivnog kreveta, i nije uspela da ne zamisli sebe kako leži na njemu sa njegovim velikim, mišićavim telom koje je prekriva. Njena usta su se osušila kao piljevina. Kružeći sobom u kojoj se osećao njegov miris sandalovine i narandžinog drveta, nije bila iznenađena njenom apsolutnom muževnošću, tamnim drvenim nameštajem, tapetama boje burgundca, tkaninom boje burgundca koja je prekrivala fotelje i sofu koje su bile pored kamina. To se takođe osećala jasnoća i prozračnost nameštaja. Nameštaja je bilo malo, nije bilo sitnica koje bi mogle da joj nagoveste kakav je njegov ukus bio. Pretpostavila je da joj to govori dovoljno o njegovom ukusu. Zanimale su ga samo stvari koje su bile korisne. Morala je da se pobrine da nju smatra korisnom. “Nema toaletnog stočića,” rekla je. “Izvinite?” Okrenuvši se, videla je kako se on nehajno naslonio na jedan od stubova kreveta. “Mnogim damama je potreban toaletni stočić kako bi mogle da se propisno obuku.” “Postaraću se da Vam naručim jedan.” Bilo je veoma moguće da se jedan takav nalazio u spavaćoj odaji pored njegove, neiskorišćen, ali pošto ništa nije smelo da se pomera... “Hvala Vam.” “U međuvremenu, poslaću gđu Barnaby da Vam pomogne.” “Zahvalna sam Vam na tome. Neću se dugo zadržati.” “Uzmite onoliko vremena koliko Vam je potrebno. Vikar neće otići nigde, a neću ni ja.” Uputio se prema vratima, zastao, pogledao prema njoj. “Nije kasno da promenite mišljenje.” Bilo je prekasno i pre nego što je došla ovde. “Morate poraditi na načinu na koji se udvarate.” ~ 36 ~


Njegov smeh kružio je sobom. “Mislim da ćemo se dobro slagati, Portia.” “Nadam se. Godine će biti duge, ako se ne budemo slagali.” “Čekaćemo Vas u biblioteci. Gđa Barnaby Vam može pokazati put.” Zatim je otišao, ostavljajući je samu sa svojim sumnjama. Otvorivši svoju torbicu, trebajući nešto poznato da joj pomogne da se smiri, zgrabila je jedan pepermint i ubacila ga u usta. Nakon što je ostavila svoju torbu na krevetu, došetala je do prozora i pogledala napolje na divlju zemlju koja je okruživala zdanje. Ako markiz nikada nije izlazio napolje, možda će joj biti dozvoljeno da to malo uredi. I sigurno bi u ovom ogromnom zdanju, mogla da jednu prostoriju prisvoji kao svoju. Naslonila je čelo na staklo prozora, osetila je kako suze prete da se izliju, i oterala svoju slabost do đavola. Dobijala je ono što je želela, samo ne sa osobom s kojom se nadala da će to dobiti. Umesto par godina braka, s njim će provesti ceo život. Trebaće da prođe večnost pre nego što bude dobila svoju udovičku kuću, svoju nezavisnost. Bilo da se ona i vikont slažu ili ne, znala je da će godine koje su pred njom biti izuzetno duge. ***

Ušetavši u biblioteku, Locke je bio dočekan snažnim smehom njegovog oca i vikara. Zaista je mislio da bi Božiji čovek trebao biti malo svečaniji, ali Browning je očigledno veoma uživao u piću koje mu je markiz ponudio. Oba muškarca sedela su ispred kamina, svaki od njih držeći čašu napola ispunjenu žućkastom tečnošću. Locke je otišao do pomoćnog stočića, nasuo sebi dva prsta skoča i pridružio im se, naslanjajući rame na okvir kamina. Čineći se previše veselim, njegov otac podigao je svoju čašu. “Nazdravimo mladoženji.” Otpivši gutljaj, Locke je izjavio. “Tu je mala stvar vezana za dozvolu.” Njegov otac se potapšao po grudima. “Posebna dozvola je ovde.” Locke ga je uhvatio za ruku. “Mogu li?” Njegov otac je posegnuo u unutrašnji džep svog sakoa, izvadio savijen papir i predao ga Lockeu, koji ga je otvorio jednim trzajem zgloba. “Moje ime je na njoj.” Markiz nije imao toliko pristojnosti ni da izgleda kao da se kaje. “Već dve godine te ganjam da se oženiš. Možeš li mi zameriti što sam to morao malo da poguram?” ~ 37 ~


“A da ja nisam ispao tako lakoveran?” “Imam dozvolu i na moje ime. Nisam hteo da prekršim obećanje toj devojci da će se udati danas. Nemoj izgledati tako nezadovoljno. Ona te privlači, to je bilo očigledno još u sobi za posetioce. Kladim se da si je poljubio kada ste ostali sami.” Nikada nije sumnjao u oštrinu očevog uma, samo u njegovu sposobnost da ostane u realnosti. “Koliko zaista znate o njoj?” “Ona je jaka, zdrava i plodna. To je sve što ti je od nje potrebno kako bi ti dala naslednika. Zaključao si svoje srce, Locke. Znam to, tako da nikada nije dovođeno u pitanje to možeš li je ti zavoleti.” Niti je ljubav dovodila u pitanje njegova mala plaćenica. “Koliko je žena odgovorilo na Vaš oglas?” “Ona je bila jedina.” Iskrivio je lice. “Čini mi se da me prati reputacija da sam lud. To me čini rizičnim kandidatom. Tvojoj majci se to ionako ne bi svidelo, moja ženidba. Ali biće oduševljena kada bude čula da se ti ženiš.” Vikar je počeo da se podiže iz fotelje, kao da je tek sada shvatio da možda nije sve u ovom domaćinstvu ispravno. Locke se nije setio da ih je on ikada ranije posetio. “Da li ste u redu, Browning?” “O, da, samo razmišljam kako je sve ovo prilično nekonvencionalno.” “Zar niste čuli da su St. Johnsi retko konvencionalni?” Pomislivši da ih je možda uvredio, on je rekao, “Crkva je veoma zahvalna na novim klupama koje nam markiz obezbeđuje.” Znači tako je uspeo da ubedi vikara da održi venčanje ovde. Trebalo je da zna. Svi su imali cenu, uključujući i njegovu divnu nevestu. To ga ne vređa, ali zbog toga nikada ne bi mogao da oseti toplinu prema njoj. Uvek će je posmatrati kao ništa više nego skupo plaćenu— Svaka misao u njegovoj glavi se izgubila kada je ona ušetala u tamnoplavoj haljini, bez rukava, otkrivajući kožu poput alabastera koju je do tada crnina skrivala. Njen vrat bio je dugačak, spuštao se dole do delikatnih ramena i malog nagoveštaja nabreklina koje su učinile da se on zapita da li je ipak dobro procenio svoju mogućnost da ispuni svoje ruke njima. Činilo se da će se svakog časa preliti. Želeo je da skine bele rukavice sa njenih ruku tako sporo kao što je ona skidala crne. Svezala je kosu na takav način, da je to prosto zahtevalo da se rukama razmrsi. Pre nego što je zdrobio čašu u ruci, stavio ju je na okvir kamina. Želeo je da je uzme u naručje, odnese je do svoje spavaće odaje i vodi ~ 38 ~


ljubav s njom sada, ovog trenutka. Zaveti mogu biti izmenjeni i kasnije. Vreli pogled koji mu je uputila rekao mu je da je ona znala kojim su tačno putem njegove misli krenule. “Nije li ona vizija ljupkosti?” Gđa Barnaby je objavila. Ona je bila vizija surove senzualnosti i ona je prokleto dobro to znala. Ta mala lisica. Imala je punu nameru da ga natera da pati dok konačno ne bude mogao da je odvede u krevet. O, da, oni će se sjajno slagati. Njegovi dugi koraci pojeli su razdaljinu koja ih je delila. Uzimajući njenu ruku, zadržao je njen pogled dok je ljubio njene zglobove u rukavicama. “Odobravam.” Polako je trepnula, dok se ugao njenih sočnih usana izdigao. “Mislila sam da biste mogli.” “Skloni se, Locke,” njegov otac je rekao, gurnuvši ga u rame. “Ne bi trebao da budeš tako blizu nevesti pre nego što izmenite svoje zavete. Moj sin je divljak. Dozvolite mi da Vas otpratim do sobe za posete.” Definitivno se osećao necivilizovano, varvarski, dok je njegov otac nudio svoju ruku i ona u nju postavila svoju malu, delikatnu ruku na nju. Tešio je sebe saznanjem da će je, čim zaveti budu izmenjeni, odvesti pravo u krevet. ***

Beži, beži, beži! Njen um pevao je jedan te isti refren, dok ju je markiz odvodio prema sobi za posete. Osećajući se kao da prolazi kroz košmar, Portia se borila da obuzda drhtavicu koja ju je obuzimala i koja je pretila da će eruptirati svakog trenutka. Nikada u svom životu nije videla takvu razuzdanu strast u očima nekog čoveka. Kada je Locksley uzeo njenu ruku, utisnuo svoje usne na nju, nije bilo važna činjenica da je ona na njoj imala rukavicu. Vrelina koja je izbijala iz njega učinila je da se oseća spaljeno. Dok su ulazili u foaje, znala je da bi, ako je pametna, trebala da nastavi pravo prema vratima. Nije bila novajlija što se tiče muškaraca i onoga na šta su oni spremni, ali sumnjala je da je ništa u njenom životu nije pripremilo na to što bi Locksley mogao da joj učini. Mislila je da će, ako se bude ponašala provokativno, time zadobiti neku prednost, a sve što je time postigla bilo je to da je shvatila da je s njim bila potpuno izvan svog elementa. ~ 39 ~


Čak i sada, osećala je kako se njegov pogled zariva u njen potiljak, njen vrat, putuje preko njenih golih ramena, prelazi preko njenih kukova, pa se vraća nagore. Njegove ruke će, bez sumnje, krenuti istim putem kada noć bude pala. Zašto, zašto, zašto nije pročitala ugovor malo pažljivije? Zašto joj njen pravni zastupnik nije ukazao na njegove mane? Zašto je vikont morao da se odnosi tako zaštitnički prema markizu? Kada su ušli u salon, Marsden ju je zadržao dok je vikar prolazio pored njih kako bi zauzeo svoje mesto ispred kamina. Locksley mu se pridružio tamo. Učinio je da drugi čovek pored njega izgleda sićušno. Nije želela da razmišlja o tome kako bi kasnije tokom noći on mogao da učini da se ona oseća sićušnom. Teško progutavši, ona je podstakla svoju rešenost da ne dozvoli da je njegova veličina ili njegovo ponašanje zastraši. Čuvši tapkanje stopala, okrenula se da bi videla tri sluge koje ulaze u prostoriju. Činilo se da su svi oni samo neznatno mlađi od Marsdena. “Dozvolite mi da Vam predstavim svoje osoblje,” rekao je markiz. “Oni će biti svedoci. Gilbert, naš glavni batler, gđa Dorset, naša kuvarica, i naravno, upoznali ste gđu Barnaby.” Oni su se naklonili, napravili kniks, vedro se nasmešili, činili su se potpuno opušteni, kao da je ovo nešto što se kod njih svaki dan događa. “Drago mi je,” ona je promrmljala, pokušavajući da shvati da se ovo zaista događa, dok se u isto vreme pitala da li je ikada bilo čudnijeg asortimana gostiju od ovog. “Donela sam Vam ovo.” Gđa Dorset joj je dodala stručak uvelog cveća, osmeh joj je bio pun nade. “Nevesta mora imati cveće. Ubrala sam ih sama na livadi.” “Hvala Vam. Lepo je.” Žena je napravila kniks pre nego što je zakoračila nazad u red. Marsden je poveo Portiu do vikara, čekao je dok je ona mentalno proračunavala razdaljinu do vrata, pitajući se još jednom ima li dovoljno vremena da pobegne kroz njih. Browning je pročistio grlo. “Ko predaje nevestu?” “Ja,” Marsden je objavio, postavljajući njenu ruku na Locksleyevu pre nego što se ponovo pomerio kako bi stao pored svog sina, očigledno služeći kao njegov kum. Vikar je naširoko pričao o svetosti braka, kao da ni ona ni Locksley nisu shvatali značaj onoga šta čine, kao da ono što se događalo nije bila krajnja i potpuna farsa. Svaka reč udarila ju je kao maljem. Da je bila pristojna, ona bi zaustavila ovu sablažnjivost, ali da je bila pristojna, ona ~ 40 ~


uopšte ne bi ni bila ovde. Držala je svoj pogled na Lockeovoj marami na vratu, divila se njenom savršenom vezivanju. To je bilo mnogo lakše od toga da ga pogleda u oči, da u njima vidi optužbu, neodobravanje zbog toga što je ovde došla da se uda za njegovog oca samo da bi dobila korist— samo što ona uopšte nije bila tu da bi dobila ono što je on mislio da je želela da dobije. Nakon što je vikar izrekao zavete koje je ona trebala da ponovi, otvorila je svoja usta, samo da bi osetila Locksleyev prst ispod svoje brade koji ju je palio sve dok nije podigla glavu kako bi susrela njegov pogled. Zašto dođavola ovaj čovek nije imao toliko pristojnosti da nosi rukavice u ovako svečanoj prilici? “Nemojte izricati svoje zavete mojoj marami na vratu.” “Nisam ni imala nameru.” Nije joj bila uteha činjenica je ovo bila najmanja laž koju je izrekla danas. Zašto je morao ovaj trenutak da učini mnogo težim zahtevajući da gledaju jedno u drugo dok izmenjuju svoje zavete? “Ponovite joj reči, Browning,” naredio je. “Zapamtila sam ih,” odgovorila mu je, mrzeći što ju je gledao na takav način kao da je od nje očekivao da u svakom trenutku počne bezočno da se ponaša. Čak iako je znala da bi trebala da ode, čini se da nije mogla da natera noge da se pomere iz mesta. Zatočenom ju je držalo mnogo više od njegovih prstiju i očiju. Bilo je to zbog apsolutnog autoriteta koji je posedovao. Nikada se on nikome neće pokoriti. On će braniti ono što je njegovo. Znala je to sa apsolutnom sigurnošću, i jednom kada budu venčani, ona će biti njegova. Trebala je da pregovara o nečem boljem nego o džeparcu i vremenu dana koje će pripadati samo njoj, ali sada je bilo prekasno. Nakon svog njenog pažljivog planiranja, kada je bilo najvažnije, predala se previše lako. Ali, neće ona zažaliti zbog toga, ne kada je dobila ono što je zaista želela. Smireno i s glasom koji je bio mnogo mirniji nego što se ona osećala, ponovila je reči, zahvalna na primetnom odsustvu svake naznake ljubavi, čineći da zaveti koje je izrekla budu mnogo iskreniji, a ne licemerni. Ona će negovati, poštovati i slušati u bolesti i zdravlju, dok ih smrt ne rastavi. Ipak, nije bila pripremljena na iste te zavete kada ih je on izgovarao svojim jakim, dubokim glasom, sa njegovim očima koje su uranjale u njene kao da je želeo da te reči utisne u njenu dušu. Konačno, njegovi prsti sklonili su se s njene brade, ali čak iako je više nije dodirivao, ona nije mogla da natera sebe da skrene pogled od njegovog. ~ 41 ~


“Imamo li prsten?” vikar je konačno prošaputao. “Ah, da.” Marsden je potapšao svoje džepove, jedan za drugim, kao da je zaboravio u kom džepu ih je ostavio. “Evo ga.” Pružio ga je Locksleyu. “Prsten tvoje majke.” S tim njegovim rečima, Portin stomak se stezao takvom jačinom i tako bolno da se ona skoro srušila. “Da li ste sigurni u to?” Locksley je tiho pitao. “Sasvim.” Svečano, okrenuo se prema Porti, uzeo je za ruku— Ona ju je stegnula u pesnicu. “Ne mogu.” Pogledala je u Marsdena, u nadu i sreću koja se videla u očima iste zelene boje kakve je imao i njegov sin. “Voleli ste Vaš u suprugu. Vaš sin i ja se ne volimo. Ovo je samo brak od izuzetne pogodnosti. Ne možete zaista želeti da ja nosim taj dragoceni prsten.” “Linnie želi da ga Vi nosite. Pokazao sam joj Vaša pisma. Sviđate joj se.” O, Bože, on je zaista bio lud. Možda Locksley nije samo spasavao svog oca od nje, nego je i nju spasavao od svog oca. Iako vikont nije ni trunčicu brinuo za nju, pa zašto bi mu onda stalo da li je ona udata za ludaka? “Urazumite Vašeg oca,” preklinjala je Locksleya. “Vežite komad užeta oko mog prsta. To će biti dovoljno.” “Jednom kada nešto odluči, ne mogu nikako da ga urazumim.” “Ali, to se ruga svemu onom što su oni imali.” “Ne, ne ruga se, draga moja,” Marsden je rekao. “To je zavet našoj veri da ćete biti istinska i dobra supruga našem sinu.” Samo što ona nije bila dobra. Da je bila, ne bi sebe dovela do ovog trenutka. Da je bila dobra, ona bi otišla. Locksley je stezao njenu ruku. “Ispravite prste.” “Ne možete želeti da ovo uradite.” “Nisam želeo ni da se oženim danas, pa eto me. Otvorite Vaš dlan i dopustite mi da završim s ovim.” Nevoljko je to učinila, gledajući dok je on skidao njenu rukavicu, sa njene ruku, pre nego što ju je dodao svom ocu. Duboko udahnuvši, stavio je prsten sa malim dijamantima i smaragdima na njenu ruku. Savršeno joj je pristajao, što je zbog nekog razloga sve učinilo gorim. Osećala je njegovu težinu, toplinu koja je bila apsorbovana sa njegove kože dok ga je držao. “Ovim prstenom te venčavam,” svečano je izgovorio. ~ 42 ~


Podigla je pogled prema njegovom, važnost onoga što su sada učinili bila je toliko velika da nije uspevala da udahne vazduh. Bila je udata. Za vikonta Locksleya. To uopšte nije bilo ono što je želela da postigne. Imala je ludu potrebu da se izvini, da mu kaže da joj je žao. Biće dobra i iskrena supruga onoliko koliko bude mogla, ali to nije značilo da je on neće zamrzeti. Da će čak i ona zamrzeti samu sebe. “Proglašavam vam Lorda i Lady Locksley. Možete poljubiti mladu.” Njen suprug—njen suprug!—je spustio glavu, pružajući joj ono za šta je pretpostavila da će biti poslednji čedni poljubac koji će joj pružiti. Njegove usne nežno su prešle preko njih kao da pre toga između njih uopšte nije bilo nikakve strasti. Jedva da je zakoračio unazad kada je Marsden utisnuo bučni poljubac u njen obraz. “Dobrodošli u porodicu. Ne mogu Vam reći koliko ste me danas usrećili.” Ona je poželela da i ona može biti toliko srećna. Zatim se našla okružena slugama, koji su joj treskali ruku, grlili je, čestitali joj. Ali kada je preko ramena pogledala prema svom suprugu, videla je da gleda u nju kao da je tek sada otkrio nešto o njoj što bi radije želeo da nije saznao.

~ 43 ~


Locke

nije uspeo da odmah posle ceremonije šmugne sa svojom nevestom pravo u spavaću odaju pošto je gđa Dorset pripremila gozbu koja će se pokvariti ako se odmah ne posluži. Za stolom u maloj prostoriji za obedovanje, on je seo preko puta svog oca, sa svojom suprugom— svojom suprugom!—sa svoje leve strane, blizu njegovog ledenog srca, i s vikarom sa svoje desne. Dok je pijuckao svoje vino, razmišljao je o činjenici da njegova potkupljiva supruga ipak ima malo savesti. Iznad svake mere ga je zaprepastila činjenica da je ona razmišljala da li da uzme prsten. Očekivao je od nje da jednom pogleda u sjajne dragulje i u istom trenutku počne da balavi. Ali, nije. Nije joj to bilo u redu. Čak i sad, između jela, ona se igrala s njim, okretala ga, kao da je želela da može da ga skine. Nije mislio da je to zbog toga što je to simbol njene udaje. Bilo je to zato što je taj prsten bio simbol ljubavi, a između njih je nije bilo, čak ni zračak. Niti će je ikada biti. Oboje su to znali. “Odakle Vaša porodica potiče, Lady Locksley?” Browning je pitao, i ona se neznatno trgnula, očigledno još uvek nespremna da je tako oslovljavaju. Još jedno iznenađenje. Mislio je da će to odmah prihvatiti, da će insistirati da joj se svi obraćaju na taj način. “Yorkshire,” rekla je tiho. “Porodično imanje grofa od Greylingaje u Yorkshireu,” Locke reče, pitajući se zašto se on nije setio da joj postavi to pitanje ranije tokom dana. Ali tada mu nije bilo bitno odakle je ona dolazila. Tada mu je bilo važno samo da ona što pre ode. “Evermore.” Prvi put otkako su zauzeli svoja mesta, ona je pogledala prema njemu. Nije znao zašto je osećao takvo zadovoljstvo zbog toga što je okupirao njenu pažnju. “Nisam upoznata s tim.” “Moraš Greya i Ashea obavestiti o vašem venčanju,” naredio je njegov otac. “Pozovite ih da dođu u posetu. Proslavićemo to s njima.” “Unapred se radujem što ću upoznati Vaše prijatelje,” rekla je ona. “Oni su više braća nego prijatelji.” On je napunio šest godina kada su oni došli. Odrasli su zajedno, delili avanture, nestašluke i gubitak, zbog poslednjeg su izgradili mnogo snažniju vezu nego što bi je izgradili da toga nije bilo. ~ 44 ~


“Veoma ste srećni što ih imate, onda.” I on se odjednom upitao da li ona ima nekog. Većina žena bi ispunila crkvu rođacima i prijateljima. “Moraćemo i Vašu porodicu pozvati da nas posete.” Delikatno, salvetom je dotakla usne. “Ja nemam porodicu.” “Nijednog rođaka kom bi značilo što ste postali vikontesa?” “Nijednog.” Koga je onda dođavola pokušavala da impresionira? Nije da nije dobijala dovoljno za sebe. Možda je to bilo dovoljno, da se sve to ticalo samo nje. Nje i njenog deteta. Želela je da sva deca koju bi mogla da rodi u budućnosti imaju koristi od ovoga. Sa njim kao njihovim ocem, oni će sigurno imati. “Gospodaru Marsden—” počela je. “Morate me zvati Oče,” prekinuo ju je on. “Ne bih mogla biti toliko drska.” “Sada smo u srodstvu. Ja insistiram.” Savila je glavu malo u znak pristanka, ali on ni u jednom trenutku nije poverovao da će ona pristati na zahtev njegovog oca. Jednostavno je pokušavala da izbegne raspravu tokom večere. Brzi učenik, njegova supruga. “Pitala sam se da li biste mi mogli reći nešto o tome kakav je Locksley bio kao dečak.” Zašto ga je, dođavola pitala da učini to? Zacerekavši se, njegov otac se naslonio na stolicu. “Zar Vam on nije dozvolio da Vi njega ispitujete? Ne, pretpostavljam da nije.” Uzimajući još jedan gutljaj vina, Locke je proučavao Portiu, pokušavajući da je razume, da shvati šta je pokušavala da postigne. Neizmerno mu je smetalo to što je ona izgledala kao da je zaista zainteresovana. Nije joj bilo stalo do njega, pa šta je to mogla da dobije tim podatkom iz njegove prošlosti? “Nije voleo da nosi cipele,” njegov otac joj je rekao. “Ljudi su mislili da sam ga zapostavljao, zato što je svuda trčkarao bosonog, ali on je jednostavno odbijao da obuje svoje cipele.” “Voleo sam da osetim travu pod nogama,” osećao je obavezu da prizna. “Osim toga, lakše je popeti se na drvo ako si bosonog.” “A, da, on je bio majmunčić. Penjao se svuda. Na drveće, merdevine. Jednom sam ga pronašao šćućurenog blizu plafona u mojoj biblioteci. Skoro mi je izazvao apopleksični napad. Nekako je uspeo da se namesti u ~ 45 ~


ćošku i popne se gore. Imao je oko tri godine. Da je pao… I dalje se preznojim svaki put kada pomislim na taj događaj. Jednom kada sam ga sigurno spustio dole, zamalo ga batinama nisam ubio. Zažalio sam zbog toga posle, plašio sam se da sam mu time uništio avanturistički duh. Nedelju dana kasnije on se pentrao uz police.” Ona ga je pomno posmatrala s takvim intenzitetom da je poželeo da se pomeri u svojoj stolici. Umesto toga, on je usuo još vina. Nije želeo da ga ona shvati, da ga dešifruje, da zna svaki detalj njegovog vaspitanja. Ništa time neće dobiti. Dok se on pita, njima uopšte neće biti potrebne reči koje bi razmenili između sebe. “Zar se niste plašili da budete tako visoko?” pitala je ona. “Ne sećam se uopšte tog događaja.” “Ali sećate se penjanja?” “Na drveće, spoljašnje zidove. Gde god bih mogao staviti ruku ili nogu.” “Da li se još uvek penjete?” Zvučala je istinski zainteresovana, što je učinilo da se oseti krivim, pošto je on bio zainteresovan za samo jednu stvar što se tiče nje. “Na jednom od svojih putovanja popeo sam se uz malu planinu. Penjanje ima svoju svrhu.” Penjaću se po tebi pre nego što se noć završi. Odjednom je pocrvenela i pitao se da li je mogla da mu pročita misli. “Možda ću Vas jednom odvesti na penjanje.” “Volela bih to. Kada sam bila devojčica penjala sam se na drveće. Uživala sam da se tamo sakrivam. Bila sam pomalo prostakuša.” “Od koga ste se sakrivali?” Veselo se nasmejala. “O, znate, igrala sam se igara, žmurke, takvih stvari.” Na osnovu toga što ga nije gledala u oči, nije bio siguran da li su tu zaista u pitanju bile igre. Što je to bilo važno? Zašto su razgovarali o ovome? Nije želeo da sazna išta o njenom detinjstvu, njenoj prošlosti, ili o bilo čemu drugom. Nije želeo da je zamišlja kao malu devojčicu sa kikama, koja se u svojoj suknjici penje uz drveće. Ono što je sada bilo važno je da je ona htela samo da bude ovde iz koristi, i zbog toga je on svoj dan započeo kao neženja, a završio ga kao suprug—koji je još trebalo da u potpunosti proba robu. Ponovo je skrenula pažnju nazad na njegovog oca. “Da li ste se Vi penjali na drveće, gospodaru?” ~ 46 ~


“Linnie je sedela na drvetu kada sam je upoznao. Ona je bila penjačica. Nagovarala me je. Izazivala, zapravo. Nazivala me je kukavicom. Morao sam da joj pokažem, kažem Vam. I tako sam se popeo. Sedeli smo na grani i gledali kako se noć spušta. Bilo je to divno. Sa njom sam to video kao nikada do tad, prepoznao sam veličanstvenost prizora. Ali, onda je bilo vreme da se pođe kući. I ja sam se ukočio. Bio sam dobro sve dok sam gledao prema gore. Kada bih pogledao dole stomak bi mi se prevrnuo.” “Kako ste sišli?” Portia je pitala. “Uzela je moju ruku. ‘Drži oči na meni,’ rekla je. ‘Neću dozvoliti da padneš.’ Ja sam imao dvanaest, a ona samo osam godina. Nikada nisam skrenuo pogled s nje. Ali ipak sam pao, jako i brzo.” “Jeste li se jako povredili?” Namignuo je Porti, nasmešio se prijatnoj uspomeni. “Pao sam na nju. Tako da je Lockeova ljubav prema penjanju prirodna. Nasledio je to od svoje majke.” On nije znao to, nikada ranije nije čuo tu priču, znao je samo da su se svideli jedno drugome kada su bili mladi. Ne želeći da rastužuje svog oca, on je izbegavao pitanja o svojoj majci. Možda je to činio i zbog sebe, zato što nije želeo da zna šta propušta time što nije imao oba svoja roditelja. “Dugo ste je voleli,” Portia je rekla, njen glas bio je ispunjen čuđenjem. “Čitavog mog života. Pa, osim prvih dvanaest godina, ali one jedva da se i mogu računati. Kada sam je sreo bilo je to kao da je moj život ponovo započeo.” Udario je šakom o sto pre nego što je podigao vinsku čašu. “I govoreći o životu koji ponovo započinje, mi smo ovde da proslavimo venčanje. Za mog omiljenog sina i moju novu ćerku. Nemojte nikada skidati pogled jedno s drugog.” Portia je podigla svoju čašu, ali nije pogledala u Lockea. Pretpostavio je da je to bilo zato što nije želela da on vidi suze koje su se skupile u njenim očima, ali video je iz njenog profila kako one blistaju u uglu njenog oka. Bilo je to otkrovenje. Ona je bila sentimentalna, sa blagim srcem koje nije želela da on vidi. Ispijajući ostatak vina koji se nalazio u njegovoj čaši, imao je ludačku potrebu da joj kaže da on neće dozvoliti da ona padne. Ali zadržao je svoje misli za sebe, pošto je znao da se na toj stazi nalazi i ludilo. ~ 47 ~


***

Nakon večere, Portia i Locke su se povukli u biblioteku, gde im je on oboma nasuo čašu porta dok je njegov otac ispraćao vikara do njegove kočije. Seli su ispred kamina, u neprijatnoj tišini. Jedini zvuk bio je pucketanje vatre u kaminu. A ipak, uprkos svoj toj toplini koju je proizvodila vatra, ona nije mogla nikako da se ugreje. Njen suprug—dobri Bože, suprug, ni u jednom trenutku nije skidao pogled s nje, kao da je mislio da će ona u bilo kom trenutku ustati i pobeći sa porodičnim srebrom. On je mislio da je ona koristoljubiva, a ona je prokleto dobro znala da je novac nikada ne bi tako dobro mogao zaštititi kao što to može njegov položaj u Društvu. Pomislila je da je on možda razodeva u mislima, ali zašto bi se trudio oko toga kada u bilo kom trenutku može da je odvede do svoje spavaće odaje i pocepa joj svu odeću sa onoliko žurbe koliko je želeo? Na osnovu njegovih ranijih strasnih poljubaca, pretpostavila je da će njihovo vođenje ljubavi biti grubo i brzo. I često. Nije mogla da se seti da li je ikada upoznala čoveka koji može da izgleda tako muževno i sposobno dok samo sedi, pijucka porto i gleda u nju. “Koliko je vremena potrebno da se neko oprosti od vikara?” konačno je upitala, gledajući u plamenove pošto je to bilo lakše nego da gleda u njegove oči i u njima vidi požudu. Znanje koliko je on očajnički želi bilo je kao neka vrsta valute, kada bi samo znala kako može da je potroši, a da ga ne naljuti. “Pretpostavljam da je moj otac zaboravio da ga mi čekamo, i da se povukao u svoje odaje.” Usudila se da ga pogleda tada, način na koji su njegovi dugi prsti bili obavijeni oko drške čaše, i pokušala je da ne razmišlja da će se ti prsti kasnije isto tako obaviti i oko nje. “Trebate li da ga obiđete?” “On je odrastao čovek.” Nakrivivši glavu, uputila mu je žalostan osmeh. “A ipak ste ranije tokom današnjeg dana mislili da on nije sposoban da sam sebi izabere suprugu.” “Velika je razlika u tome da li neko odlučuje da se povuče u svoje odaje ili da se oženi.” Pa, to je bilo to, pretpostavila je. Teško progutavši, naterala se da zadrži njegov pogled. “Pretpostavljam da ćemo večeras konzumirati naš brak.” ~ 48 ~


Ni u jednom trenutku ne sklanjajući svoj pogled s njenog, malo je spustio glavu. “Jednom kada popijete svoj porto i budete malo opušteniji.” “Ja sam opuštena.” Samo ju je pogledao. Nije bila, prokleto bilo sve. Ali bilo je bitno da oni konzumiraju njihov brak, kako on ne bi mogao da tvrdi da je ona nepodesna supruga, kako ne bi imao nikakva prava na poništenje. Nije da je želela da vidi koliko je ona očajna ili koliko je bitnu ulogu on uzeo u njenom životu. “Možda bih trebala da se popnem, da kažem gđi Barnaby da mi pomogne da se pripremim—” “Ja ću Vam pomoći u svoj pripremi koja Vam bude potrebna.” “Samo sam mislila da bi ona mogla da me skine—” “Ja ću Vas skinuti.” “Mislila sam da ću imati nekoliko trenutaka za sebe, da se pripremim, da obučem svoju spavaćicu—” “Neće Vam trebati spavaćica.” “U jednom trenutku—” “Ne večeras.” “Morate li me stalno prekidati?” Uputio joj je đavolski osmeh koji je u sebi sadržavao nevaljala obećanja. “Ne vidim razlog da odlažemo naš odlazak do odaja večeras rečima koje ništa neće promeniti. Popijte svoj porto.” Uzela je samo gutljaj, pošto nije htela da mu dozvoli da joj naređuje. I ona je imala očekivanja, a ona nisu uključivala da se ona povinuje svakoj njegovoj želji. Može prokleto da čeka dok ona ne bude bila spremna. Gledajući uokolo, obratila je pažnju na udaljeni ugao sobe. “Jeste li se tu učvrstili i popeli uz zidove?” Nije se čak ni potrudio da pogleda u tom pravcu. “Koliko sam shvatio, jeste.” Ova prostorija imala je neuobičajeno visoki plafon, ogroman kamin, masivne prozore, i nekoliko odeljaka za sedenje. “Mogu da vidim zašto je Vaš otac bio prestrašen. Da ste pali, mogli ste slomiti vrat.” “Ali nisam pao. Hoćete li možda da popijete nešto drugo osim porta?” Odmahujući glavom, uzela je još jedan gutljaj gustog, slatkog vina. “Niste pili mnogo vina tokom večere,” on je glasno razmišljao. “Nikada mi se vino nije nešto preterano sviđalo. Meni mala količina vina dugo traje. Pretpostavljam da ga vi pijete naiskap.” Iako nikada o njemu nije čula priče da se ponaša kao tri lista na vetru. ~ 49 ~


“Više mi se sviđa da zadržim razum.” Bez sumnje zato što je svedočio tome kako je njegov otac izgubio svoj. Iako je shvatila da joj se sviđa Marsden, mislila je da se čini prijatnim. Njen otac bio je strog čovek, kontrolisao je sve. Nije mislila da bi Locksley živeo ovde da je i njegov otac bio takav. Sigurno onda ne bi imao želju da ga zaštiti, čak i kada je to zahtevalo da se oženi sa ženom za koju pre ovog dana nije znao ni da postoji. “Kada ste bili dečak, jeste li se bojali svog oca?” “Kada sam bio dečak ničega se nisam plašio.” Okrenuo je glavu i pogledao prema udaljenom uglu. “Očigledno.” “Da li se sada nečega plašite?” “Ludila. Što će se sigurno dogoditi ako i dalje budem odlagao da Vas odvedem u krevet.” Stavljajući svoju čašu sa strane, ustao je, nadvisivši je. Njeno srce jako je udaralo o njena rebra. Brzo je ispila ono što je ostalo od njenog porta, mahnito se pitajući da li bi možda trebala da traži još jedan. Ispružio je ruku prema njoj. Tako velika ruka. Nijedan delić nje nije izgledao meko. Mogla je da vidi žuljeve i dokaze porezotina, male ožiljke ponegde. Nakratko se upitala šta je to radio pa je zadobio ruke koje su više bile ruke jednog radnika, nego nekog džentlmena. Nema sumnje da su to bili suveniri sa njegovih putovanja. Pre nego što je uspela da smisli da li bi ga zaista mogla pitati da joj još jednom dopuni čašu, uzeo ju je iz njene ruke i ostavio na stočiću pored njene fotelje. Naginjući se, obmotao je obe svoje ruke oko njenih laktova i podigao je na noge. “Za ženu koja je tako hrabro pričala o vođenju ljubavi ovog popodneva, činite se prilično nervoznom.” “Jedva da se znamo. Nisam sigurna šta mogu očekivati od Vas.” “Očekujte da ćete biti zahvalni što ste u mom krevetu, i da je naša odaja toliko odaljena od odaje mog oca, pa Vas neće čuti kada budete jecali od zadovoljstva.” “Tako ste prokleto aro—” Njegova usta preklopila su njena dok ju je privlačio bliže. Odeća nije bila nikakva zaštita od vreline koja je s njegovog tela prelazila na nju, kao da je već počeo da je poseduje, kao da će svaki njegov deo prodreti u nju pre nego što se noć bude završila. Tokom njenog kratkog života, iskusila je retke trenutke čistog straha. Ovo je bio jedan od njih. Proteklih nekoliko meseci su je naučili da svoj um odvoji od svog tela, naučili su je da joj je pametnije bilo da joj ne bude ~ 50 ~


stalo, naučili su je dobrobiti razdvajanja od emocija, da drži sebe udaljenu od onoga što joj se stvarno događalo. Bio je to razlog zbog kog je znala da će moći leći u postelju sa čovekom koji je trideset godina stariji od nje bez mučnine, bez suza, bez kajanja. Ali Locksley je porušio sve njene barijere kao da su bile napravljene od malenih grančica. On nije bio zadovoljan time da samo nešto uzme. On je želeo da poseduje. Osetila je to u otkucajima njegovog pulsa koje je mogla da oseti pod prstima na njegovom vratu, u vibriranju njegovih grudi dok je režao, i u poljupcu koji je bio toliko dubok da je ona pomislila kako on njime pokušava da prokopa put do njene duše. Muškarci joj nisu bili nepoznati, a ipak se činilo da on prkosi svemu onome što je znala i razumela. Nikada nije poznavala čoveka koji je emitovao tako snažnu glad, koji odaje utisak da će strast koja se podiže između njih spržiti ne samo nju, nego i njega takođe. Da je on to priželjkivao. Podupreo se rukama sa obe strane njene glave, kriveći joj glavu blago u jednu stranu kako bi imao bolji položaj za svoj napad. Ipak, uprkos svoj toj njegovoj proždrljivosti i užurbanosti, nijednom nije osetila da se ne bi mogla povući u bilo kom trenutku, da ne bi to mogla zaustaviti. Da je to želela. Ali ona nije želela da se povuče. I to je upravo bilo ono što ju je prestrašilo. Da je on nekako uspeo da pronađe neobuzdanost u njoj, da ju je naterao da žudi za svim onim stvarima za kojim je žudela kada je bila mlada i naivna. Da ju je naterao da pomisli da je sve ovo između njih možda ostvarivo, da su oni zaista postojali. Odvajajući svoje usne od njenih, teško dišući, gledao je dole u nju. “To je ono što ja želim. Vatru i snagu. Ne prestrašenog miša. Ja želim lavicu u svom krevetu.” Lavicu? Da je on samo znao istinu o Montiju— Podigao ju je u naručje takvom lakoćom kao da je bila teška kao oblačak na nebu. Nikada je ranije nijedan čovek nije nosio. Nije želela da on zna kako se bezbedno osećala u njegovom naručju dok je on izlazio iz prostorije sa namerom, ali ako je išta naučila o njemu tokom ovog dana bilo je to da je on bio veoma odlučan. Znala je bez imalo sumnje da je ona na ivici da mu postane istinska supruga. Neće biti povratka kada je jednom bude imao. Dok se penjao po dve stepenice odjednom, krivica je bockala njenu savest. Trebala bi da mu prizna sve, pre nego što bude prekasno. Njihov ~ 51 ~


brak mogao bi se poništiti. Ona bi se mogla išunjati sa sramotom i poniženjem, pronašla bi način da preživi, da zaštiti sve ono čemu je zaštita bila potrebna. Kao da bi se čudesni odgovor mogao pojaviti, kada se nije pojavljivao pre toga. Prošli su pored zatvorenih vrata gospodarevih odaja. Njegovi dugi koraci brzo su ih vodili do prostorije u uglu, na kraju hodnika. Želeo ju je. Mogla je to osetiti u napetosti koja je strujala kroz njega. Mogla mu je pružiti sve što mu se sviđalo, sve što je želeo. Mogao bi joj zatražiti bilo šta i ona ga ne bi odbila. Mogao bi zahtevati bilo šta i ona mu to ne bi osporila. Mogla bi da ga natera da bude zahvalan što je ima. Mogla bi se postarati da se on nikada ne pokaje. Što se tiče njenih kajanja—moraće pronaći snagu da ih zaboravi ili da nauči da živi s njima. Bila je previše blizu tome da dobije ono što je želela—što joj je bilo potrebno da bi preživela—da dopusti da krivica pobedi osetljivost. Gladovanje ili gozba. Hladnoća ili toplina. Smrt ili život. Otvorio je vrata, prošao kroz njih i jednim udarcem noge ih zalupio. Očekivala je da će je baciti na krevet, da će joj suknju zadići preko glave, i da će jednim snažnim ubodom on uzeti ono što je sada zakonom bilo njegovo. Umesto toga, spustio je njena stopala na pod, polako, nežno u središnjem delu prostorije. Krevet se pomaljao iza njega, ipak, činilo se odjednom kao da on nigde ne žuri, kao da je ludilo zbog kog je jurio ovde tolikom brzinom odjednom ukroćeno, privezano. Ali groznica koju je videla u njegovim očima rekla joj je da je to ludilo lebdelo jako blizu površine, da je u njemu postojao iskonski kvalitet koji bi je mogao uništiti kada bi jednom bio oslobođen. Trebala bi da bude uplašena, prestrašena čak. Ipak, nije mogla da oseti ništa drugo osim čuđenja i potrebe da ga odvede do kreveta i da mu naredi da vodi ljubav s njom. Nije je više dodirivao, a ipak su drhtaji strujali u valovima kroz nju. Njeni nervni završeci su cvrčali, i činilo se da je njena koža boli zbog želje da je on dotakne. Prošlo je mnogo vremena od kada je ona žudela za dodirom nekog muškarca. Ne otkad je izgubila svoju nevinost. Ne otkad je upoznala izdaju. Ležerno, prateći dekolte njene haljine, nežno je prelazio oblim vrhom jednog dugog, snažnog prsta preko jednog ramena, preko nabrekline jedne dojke, zatim druge, pre nego što je otputovao gore prema drugom ramenu, jedva dotičući tkaninu, većinom žigošući njenu kožu ~ 52 ~


vrelinom skoro uništavajući njen plan da ostane rezervisana. Njegove oči ni u jednom trenutku nisu napustile njene, i ona se bojala da bi mogao pročitati zbunjenost i oslabljenost u njenom pogledu. Trebala je da zna da on neće biti zadovoljan ako ona u njegovom krevetu bude hladna. Prešao je prstom nazad istim putem, dok se nije vratio do početka putanje koju je masirao kao istraživač, koji je i bio. Skliznuo je prstima preko njenih ruku, sve do njenih vrhova prstiju, pre nego što se vratio nazad. “Volim kada su Vam ruke ogoljene,” rekao je, njegov glas bio je tih, divlji, dubok. “Nemojte više nositi rukavice ubuduće.” Nakon večere, ona ih nije ponovo navukla. Koliko god da je želela to, u tom momentu se nije mogla kajati zbog toga. “To bi bilo nepristojno.” Ugao njegovih usana se izdigao, njegove oči su potamnele. “Pre nego što se ova noć završi, saznaćete da ja uživam u mnogim nepristojnim stvarima. Okrenite se.” Rekla je da će moći da je uzme odzada. Nije mu mogla sad zabraniti što je želeo to. Podižući svoju bradu, pozivajući svoju čeličnu odlučnost, okrenula se i usudila se da čvrsto zatvori svoje oči, čekajući napad. “Opet ste napeti,” rekao je. “Rekla sam Vam. Ne poznajem Vas dovoljno dobro da bih znala šta mogu da očekujem.” “I ja sam Vam rekao da možete očekivati zadovoljstvo.” “Uzimate previše vremena da biste ga isporučili.” Njegova vrela usta spustila su se na tačku gde se njeno rame spajalo s njenim vratom. “Imamo celu noć, Lady Locksley.” Grickajući je stigao je do njenog uveta. “Želim Vas vlažnu, vrelu i da me molite da Vas uzmem.” Drhtaj iščekivanja prošao joj je dužinom kičme. “Možda ćete Vi biti taj koji će na kraju moliti, gospodaru.” Jezikom je prešao preko ivice njenog uveta. “Računam na to.” Okrenula je glavu na drugu stranu, njen pogled prikovao se za njegov. “Želite da Vas nateram da molite?” Nacerio se. “Želim da to pokušate.” Utisnuo je poljubac u njen potiljak. “Ali ne još. Ne dok ne budem imao zadovoljstvo da skinem Vašu odeću.” ~ 53 ~


I njene ukosnice očigledno, pošto je zakopao svoje prste u njenu kosu, uklanjajući ih jednu po jednu, bacajući ih na pod bez brige. Gledajući napred, zureći u tihu vatru koja je gorela u kaminu, pokušala je da razume ovog čoveka. Želeo ju je. U to nije nimalo sumnjala, a ipak ju je mučio takvom slatkoćom kakvu nikada ranije nije iskusila. Dok je njena kosa padala, zarežao je sa zadovoljstvom i skupio jedan njen deo u svoju ruku. “Želeo sam ovo da uradim celog dana. I želeo sam da je dodirnem. Tako je gusta i svilena.” “Neposlušna je.” “Ja volim neposlušno.” “Čak i na supruzi?” “To ne mogu reći, pošto samo nekoliko sati imam jednu. Ali volim neposlušno u mojim ljubavnicama.” Mrzela je iskru ljubomore koja je prostrujala kroz nju, prepoznajući ironiju u svojoj reakciji. Nije bilo kao da je ona njemu došla kao devica. “Koliko ste ih imali?” Polako je spustio njenu kosu preko jednog njenog ramena i poljubio je u vrat. “Dovoljno kako bih znao na koji način da Vas zadovoljim.” Njene oči su se polako zatvorile. Činilo se da je njegova ideja zadovoljstva uključivala i dosta mučenja. Njegove usne putovale su preko njenog ramena, dok su njegovi prsti prelazili ivicom njene tkanine. Kako bi tako nežan dodir mogao tako jako da utiče na nju, da dosegne do samog jezgra njene ženstvenosti? Kada je odgovorila na oglas, uradila je to zato što je očekivala da će vođenje ljubavi biti bez strasti. Teško da je bila pripremljena na saznanje da je on s tako malo truda može potpuno uzdrmati. Osetila je da je povukao trake na njenoj haljini, bila je akutno svesna toga kako ih on oslobađa, tako da je materijal počeo da se odvaja i uskoro je haljina bila duboko otvorena. Haljina je bila toliko teška da je polako počela da klizi s njenih ramena. Prekrila je rukama tkaninu kako bi zaustavila dalje spuštanje. Zašto on nije ugasio svetla? Svesna da se on očešao o nju, otvorila je oči kako bi videla da on stoji ispred nje. “Spustite ruke,” rekao je tiho. Nije to bilo naređenje tačno, a ipak je mislila da mu se ne bi svidelo kada ga ona ne bi poslušala. Ona je želela prijateljski brak, bez strastvenih spaljivanja, bez pesnica koje lete. Skupivši svoje ruke, spustila ih je sa strane. Sa samo jednim prstom na obe ruke, spustio je haljinu sa njenih ramena sve dok svila nije skliznula ~ 54 ~


s njenog tela. Njegove oči odlutale su do nabreklina njenih grudi, i ona je videla vrelinu u tim njegovim zelenim očima, iako je ona još bila obučena u korset i košulju. I još jednom, prešao je tim svojim prokletim prstom po liniji gde se tkanina susretala s kožom. Želela je da izdigne svoje grudi do njegovih šaka, želela je siguran dodir, kompletan dodir, a ne ovo iritantno izazivanje koje je palilo svaki njen nervni završetak. “Okrenite se,” naredio je, a ona je perverzno uživala u činjenici da je njegov glas zvučao kao da se davio. Ipak je ovo sve i na njega malo uticalo. Kada bude došao njen red da sa njega skine odeću, i ona će biti ovako spora, insistiraće na tome. Nateraće ga da pati. Iako sada, dok je bila okrenuta prema krevetu, dok je gledala u njega, nije znala da li bi mogla da ide tako sporo. Njeno telo žudelo je za čvrstim milovanjima, za čvrstinom njegovog tela koje se pritiska uz njeno. Nekoliko trzaja dok je on oslobađao njen korset. Zatim je i on, takođe, pao dole, ostavljajući je samo u tankoj košulji. Još jednom je došao ispred nje, njegove oči su postale tamnije. “Pogrešno sam procenio veličinu Vaših grudi,” rekao je. “Manje su nego što sam mislio.” “Razočarani?” Polako je odmahnuo glavom. “Ne.” Obuhvatio je rukom njenu dojku, i nije mogla da zadrži jecaj dok je skoro potonula na pod, skoro zgrabivši njegovu slobodnu ruku da bi je naslonila na drugu dojku. Bilo je tako dobro osetiti čvrst dodir njegovog velikog dlana, njegovi prsti su nežno mesili kao da se pokušavali da odrede punoću onoga što je ona nudila. Želela je da mu vikne da pocepa sve što je ostalo, da je odvede do kreveta, da je uzme. Ovog puta kada je krenuo da svojim prstom putuje dužinom njenog dekoltea, zakačio ga je ispod tkanine, pomerajući je sa strane, približavajući se nasipu, i ona je znala da će njen prst preći preko njene bradavice— Razorni vrisak, skoro životinjski urlik, ju je iznenadio, dok je on opsovao tiho približavajući se prozoru i sklanjajući zavesu sa strane. “Šta je to bilo?” pitala je. Krenuo je prema vratima. “Čekajte ovde.” Kao da bi krenula igde ovako polu odevena. “Šta je to?” Ali on je već izlazio, zalupivši vratima dok ih je zatvarao. Ona je otrčala do prozora, sklonila tešku somotnu zavesu sa strane, i pogledala napolje. Skoro pun mesec obojio je zemlju u plavo, osigurao je dovoljno svetla kako bi mogla da vidi osenčenu figuru u daljini kako trči ~ 55 ~


vresištima. A zatim je videla i drugu figuru. Oblik ove je uspela da prepozna. Bio je to njen suprug, koji je trčao iz kuće, očigledno jureći za osobom koju ona više nije mogla da vidi. Da li je to njegov otac bio napolju? Morao je biti. Nije mogla da zamisli da bi Locksley tako jurio za bilo kim drugim. Šta je markiz radio tamo napolju, i zašto je tako vikao? Iako je čula glasine, nije verovala da je markiz od Marsdena—pošto nije bio zatvoren u ludnici—bio zaista lud. Sada joj se učinilo da je možda pogrešila.

~ 56 ~


Locke nije znao zašto se trudio da trči. Znao je tačno gde će pronaći svog oca, gde ga je uvek pronalazio na kraju. Na grobu markize od Marsdena. Sve do večeras, nikada nije razumeo zašto je njegov otac insistirao da se njegova majka pokopa blizu drveta na njihovom imanju umesto na seoskom groblju gde su svi njegovi preci počivali u miru. Ali nakon što je čuo priču za večerom, pitao se da li je to moglo biti ono drvo kod kog je njegov otac upoznao devojčicu koja će jednog dana postati ljubav njegovog života. Kada je video da se njegov otac približava grobu, znao je da će on otići pravo tamo i da neće ići da tumara vresištima, Locke je usporio svoj trk, počeo je da hoda. Mesečina je bila dovoljno svetla da mu lampa nije ni bila potrebna. Borio se s tim da ne bude iritiran zbog ovog prekida. Sigurno nije želeo da napusti svoju nevestu, iako je pretpostavio da je radoznalost proradila u njoj i da je pogledala kroz prozor kako bi videla kako otac i sin trče vresištima kako da su im psi pakla za petama. Bez sumnje je do sada postala svesna kakvu je sudbinu uspela da izbegne. Još uvek se borio da razume zašto je tako ishitreno rešio da se oženi njom. Da zaštiti svog oca, da, ali to je mogao da učini i tako što bi joj isplatio novac koji joj je bio ugovorom obećan. Možda da su prihodi iz rudnika bili veći, da nije imao bolje načine da potroši novac... Ne, čak i tada bio imao poteškoća da da novac intrigantnoj ženi koja nije učinila ništa više od toga što je odgovorila na oglas jednog ludaka. Ona je bez sumnje očekivala da će biti isplaćena, iako je možda dobila upravo ono što je tražila. Teško je bilo reći šta je tu bilo u pitanju. Ono što je znao bilo je to da ju je ostavio da tinja kao da je ona bila drvo za potpalu. Mogao je da oseti prisutnost varnica svaki put kada bi njegova koža dotakla njenu. Nije bilo važno to što ju je doticao samo vrhom svog prsta. Reagovala je tako kao da je on celo svoje golo telo naslonio na nju. Jedva je čekao da to zaista i uradi. Želeo je da ide polako, da uživa, ali prokletstvo, više nego jednom je zamalo počeo da joj cepa odeću, a zatim da to isto učini i sa svojom. Želeo ju je na leđima, na tom krevetu, da gleda u njega dok je on uzima. Uz stenjanje, sklonio je ta razmišljanja u stranu. Biće vremena za sve to kasnije. Sada, morao je da se izbori sa svojim ocem. ~ 57 ~


Dok je prilazio čoveku koji je ležao ničice na grobu, mogao je da čuje jecaje, molbe. Kao da je mrtva žena imala moć da ga iz ovog sveta odvede na onaj drugi. Nije mislio da je njegov otac u bilo kakvoj opasnosti ovde. Povremeno bi tuda prošla koja zmija ili lisica, ali ta stvorenja su bila više uplašena nego agresivna. Kao dečak, Locke je jednom ugledao vuka— Mada mu u to niko nije poverovao, pošto se znalo da vukovi ne tumaraju ovim delovima zemlje. Neko vreme je mislio da je i on poludeo kao i njegov otac, da je viđao stvorenja koja nisu postojala. Ali ako je to bio slučaj, sigurno bi ponovo zamislio da ga je video. Prelepo stvorenje ga je opčinilo. Tako da nije očekivao da će pronaći oca kako ga napada neko divlje stvorenje. Ali on je bio nežan, i noć napolju u vresištima mu ne bi mogla doneti ništa dobro. Locke je zastao, čekao je dok jecaji nisu utihnuli, ali kukanje se nastavilo. “Zašto nećeš da dođeš po mene, Linnie? Dečak se oženio. Neće biti sam.” Znači, današnju predstavu je izazvalo više od želje za naslednikom. “Spreman sam. Dođi i vodi me.” Škrgućući svojim zubima, Locke se borio da ne čuje očaj u glasu svog oca. Konačno, kada više nije mogao da sluša molbe svog oca, kleknuo je i spustio svoju ruku na markizevo rame. “Oče, vreme je da se vratimo u rezidenciju.” “Zašto ona neće da dođe? Sad si oženjen. Moj posao je gotov.” Znači bio je u pravu što se ticalo današnje male drame. Sve je bilo smišljeno kako bi se osigurao dobar život za Lockea. “Samo želim da ponovo budem s njom,” njegov otac je rekao. “Magla se spušta. Hladnoća će Vam se uvući u kosti. Prehladićete se. Moramo da krenemo.” “Ne mogu.” Ispustio je još jedan jecaj, jedan za koji se činilo kao da dolazi pravo iz njegovih grudi. “Ne mogu je opet ostaviti. Doći će ona po mene ako budem ostao ovde.” Ne, oče, neće. “Moramo da krenemo,” Locke je insistirao. “Ostavi me ovde. Zaboga, ostavi me ovde ovog puta.” “Ne mogu.” “Ne mogu da je ostavim, ne ponovo. Nemoj me terati.” ~ 58 ~


Koliko su puta već imali ovaj razgovor? Koliko ga je već puta Locke pratio dovde? Koliko je već puta čekao dok gustina magle ne bi navlažila njihovu odeću, sledila njihove kosti? Ali sad je njegov otac bio preslab da bi se borio osa surovošću prirode. Uz uzdah, Locke je uzeo svog oca u naručje. Ignorišući njegove slabe proteste, ustao je i počeo da korača prema kući. Obično bi, nakon što bi se njegov otac povukao u svoje odaje, Locke zaključao vrata od sobe u kojoj je njegov otac spavao. Večeras je njegov um bio obuzet Portiom, bio je obuzet mislima o raju koji je njeno telo nudilo. Zaboravio je koliko lako um njegovog oca može da odluta od stvarnosti. Njegov otac mu se nije opirao. Jecaji su utihnuli, potpuno su prestali kada su se približili vratima rezidencije. Locke je koračao brojnim hodnicima i uz stepenice. Ušetao je u gospodarevu spavaću odaju i smestio svog oca na krevet. “Hajde da te izvučemo iz ove vlažne i prljave odeće.” Dok je Locke pokušavao da skine odeću, njegov otac je jedva odgovarao, samo je gledao prema prozoru. “Nedostaje mi, Locke. Očajno mi nedostaje.” “Znam.” “Ne možeš znati. Ti nikada nisi voleo ženu. Ne možeš da razumeš kako ona može postati deo tvoje duše, deo tebe celog. Kada ode, ona za sobom ostavlja prazninu, šupljinu koju niko drugi—ništa drugo—ne može popuniti.” Onda mu je bilo drago što nikada nije voleo, što nijednoj osobi nije dao toliko moći. Kada je obukao ocu gaće, Locke je uzeo njegovu noćnu košulju, navukao mu je preko njegove glave, i počeo da njegove koščate ruke stavlja u rukave. “Jesam li pogrešio što sam te naterao da se oženiš?” markiz je pitao. “Niste me naterali. Mogli smo je isplatiti. Ili sam Vam mogao dozvoliti da se oženite njom.” “Sviđa ti se, znači?” “Mislim kako će se dokazati kao interesantna zabava, i ona je sigurno dovoljno lepa.” “Možda ćeš je zavoleti,” njegov otac je promrmljao, skoro odsutno. “Ne,” Locke ga je uveravao. “Oženio sam je zato što znam da je ona tip žene koji nikada ne bih mogao da zavolim.” ~ 59 ~


“Kako si to mogao da zaključiš u to malo vremena koje si proveo s njom?” “Ona je lovac na titulu.” “Mislim da grešiš. Bez sumnje ona lovi nešto, ali jako sumnjam da je u pitanju titula.” Nije mu se svidela nesigurnost koja je gmizala kroz njega. Dobro ju je on procenio. Bio je prilično siguran u to. “Više nije važno. Šta je učinjeno, učinjeno je.” Konačno, sa košuljom na mestu, on je podigao pokrivače. “Uđite u krevet.” “Zaključaj vrata.” “Hoću.” “Ali otvori prozor. Možda će tvoja majka doći da me poseti kasnije.” Niko neće doći da ga poseti. Ipak Locke je otišao do prozora, okrenuo rezu, i širom ga otvorio. Bio je premalen da bi njegov otac mogao da se provuče kroz njega—a čak i kada bi to uspeo, pad na zemlju bio mu je zastrašujući. Dok se markiz molio za svoju smrt, nije bio onaj koji je želeo da sam sebi oduzme život. Vraćajući se do kreveta, Locke je ušuškao svog oca prekrivačima pre nego što je smanjio plamen u lampi. “Laku noć, oče.” Okrenuo se prema vratima i video Portiju kako stoji tačno iza praga. Pitao se koliko dugo je bila tamo, šta je mogla čuti. Mada, to nije ni bilo važno. Bio je iskren prema njoj kada joj je objasnio razloge zašto se oženio s njom. Bila bi budala ako bi mislila da može biti drugačije. “Zdravo, draga moja,” njegov otac reče. “Želela sam da se uverim da ste dobro.” Njegov pogled je leteo od njega do njegovog oca, pa on nije bio siguran za koga se brinula. Presvukla se u spavaćicu. Sad kada na sebi nije imala haljinu i podsuknje, mogao je da vidi da je malo vitkija nego što je mislio, činila se malo više ranjivom. Otresao je glavu da bi se rešio te misli. Ništa nije bilo ranjivo u ženi koja ga je izazivala ovog popodneva. “Dobro sam, draga moja. Samo sam umoran.” Njegov otac odmahnuo je rukom. “Idi, Locke. Pobrini se za svoju nevestu. Ja ću ovde čekati tvoju majku.” Zatvarajući svoje oči, uzdahnuo je dok je odmahivao glavom. Kada ih je otvorio, nije bio srećan kada je video odsjaj sažaljenja u Portinim očima. ~ 60 ~


“Lepo spavajte, gospodaru,” rekla je pre nego što je zakoračila u hodnik. Pridruživši joj se tamo, Locke je zatvorio vrata i okrenuo ključ. “Da li je bezbedno da ga zaključate?” pitala je. “Bezbednije nego da to ne uradim. Gilbert će ih otključati pre nego što sunce bude izašlo.” Bio je iznenađen brigom koju je video u njenim očima. Da su njega pitali, on bi rekao svima da se ona ne bine ni za koga drugog osim za sebe, ali izgleda da je imala neke strepnje kada je njegov otac bio u pitanju. “Biće on dobro. Ovo je bolje od lutanja po vresištima. Da nije viknuo, možda ništa ne bismo znali do jutra, a ko zna u kakvom bi stanju on bio do tada?” “Znači, on često izlazi napolje?” Nakrivio je glavu. “Obično uspem da ga uhvatim pre nego što dođe do ulaznih vrata. Večeras sam bio okupiran nečim drugim.” Lampa u hodniku obezbeđivala je dovoljno svetla da je mogao da vidi kako je pocrvenela. Ispravila je kičmu, nakrivila bradu. “Pretpostavljam da bismo trebali da se vratimo na to.” Pitao se da li bi jedna žena mogla da zvuči manje oduševljeno kada razmišlja o povratku u krevet. Možda je išao presporo za njen ukus. Jednom kada joj bude skinuo odeću, biće joj veoma drago što će biti s njim. Ali prvo— “Nakon tumaranja za mojim ocem, potrebna mi je kupka pre nego što Vam se pridružim.” Mislio je da joj je licem prešao izraz olakšanja pre nego što je izgovorila skoro bez daha, “Oh, kupka bi bila divna.” Opsovao je sebe što se nije setio da bi ona možda želela da uradi nešto više osim što je želela da se presvuče pre njihovog susreta. “Obično se kupam u prostoriji pored kuhinje. Mogao bih da dovučem kadu ovamo—” “Nema potrebe za tim. Savršeno ću biti zadovoljna da koristim prostoriju koja je predviđena za to.” Očekivao je da će ona biti zahtevnija, da će očekivati da bude razmažena. Nisu mu se sviđale ove njene neočekivane strane koje je otkrivao, želeo je da ona bude tačno onakva vrsta žene kakvom ju je on zamislio: ona koja uvek stavlja svoje potrebe, htenja i želje na prvo mesto. “Trebaće mi malo vremena da zagrejem vodu. Doći ću po Vas kada voda bude spremna, u redu?” “Vi ćete to sami uraditi?” ~ 61 ~


“Neću buditi stare sluge u ovo doba noći.” Da bude iskren, uvek je sebi pripremao kupku, starao se sam za većinu svojih potreba. “Ne želim da se toliko mučite zbog mene, onda.” “Nije to mučenje. Pripremiću samo jednu kupku. Kupaćemo se zajedno.” I opet je tu bilo to rumenilo, samo što je ovog puta u pitanju bila mnogo tamnija nijansa. Nije bilo previše džentlmensko s njegove strane što mu se sviđalo to što ona crveni, a ipak mu se svidelo. To ga je nateralo da želi da se smeje, a prošlo je dosta vremena od kad se on iskreno, potpuno smejao. Od kada je u njegovom životu bilo neke istinske radosti. Ne otkada su štićenici njegovog oca dostigli punoletstvo i preselili se na imanja svojih predaka. O, bilo mu je jako zabavno kada bi ih video u Londonu ili kada su putovali zajedno, ali radost ovde —u ovoj kući, na ovoj zemlji—je bila praktično nepostojeća. Bio je zadovoljan s tim. Tako su stvari stajale. Ipak, odjednom je osetio malenu iskru nečega što nije mogao da identifikuje, shvatio je da bi mogao da uživa u trenucima izvan kreveta s njom kao što će uživati u onim s njom u krevetu. Njen pogled je polako lutao preko njega, i njegovo telo se stegnulo kao odgovor na njeno pregledanje. Kada ga konačno bude dodirnula, on će eksplodirati. “Uzimajući u obzir Vašu ogromnu veličinu,” rekla je ona, “ne vidim kako ćemo nas dvoje moći da stanemo u kadu.” “To je velika kada.” To je bila jedna od retkih stvari u kojoj je povlađivao sebi. Posebno je napravljena tako da se on u njoj može protegnuti. Iako je bilo potrebno da zagreje nekoliko kotlova kako bi je napunio, nikada mu to nije smetalo. Uživao je da se dugo kupa. Uživaće još više kada ona bude bila pored njega. Klimnula je glavom. “Moraću da podignem svoju kosu.” “Kao što sam rekao, trebaće mi vremena da je pripremim. Doći ću po Vas.” Njene usne podigle su se u najmanji smešak. “Ja ću čekati.” Okrenula se na peti, krećući se prema njegovoj—njihovoj—spavaćoj odaji. Krivica je bockala njegovu savest, učinila je da se oseti nelagodno. “Portia?” Okrenula se prema njemu. Progutavši, pročistio je svoje grlo. “Ne znam koliko ste dugo stajali tamo, šta ste mogli čuti—” ~ 62 ~


“Nemam nikakvih iluzija o tome šta mislite o meni, gospodaru ili o onome što želite od mene. Da budem potpuno iskrena, očekivala sam da ćete mi zadići suknje i voditi ljubav sa mnom. Prilično mi je laknulo kada sam shvatila da ćete i moje potrebe uzeti u obzir.” “Udali ste se za mene misleći da ću Vas ja prisiliti na to?” “Udala sam se za Vas znajući koliko malo žene imaju prava da kažu šta žele.” Neće je pitati ništa o njenom braku. Rekla je da je volela čoveka. Sigurno je on nije zlostavljao. “Rekao sam Vam da ćete pronaći zadovoljstvo u mom krevetu.” “Muškarci često lažu, Lorde Locksley. Ili precenjuju svoju mogućnost da... zadovolje.” Ako je imala tako loše mišljenje o muškarcima, šta je dođavola tražila ovde? “A ipak ste bili u potrazi za još jednim brakom?” “Kao što sam već napomenula, tražila sam bezbednost.” Ponovo taj mali osmeh, kao da je bila zabavljena nekom privatnom šalom. “Muškarci često ne slušaju ono što žena govori. Čekaću Vas.” Kada je otišla ovog puta, on je nije zaustavljao. Nije želeo da oseća krivicu zbog toga što je ona shvatila da, za njega, ovaj dogovor nije uključivao ništa drugo osim fizičkog aspekta. Uzimajući u obzir to koliko im je malo stalo jedno do drugog, mogao je verovatno izostaviti kupku, ali želeo je dugo, opušteno vođenje ljubavi—i želeo je više od jednog pre nego što se noć završi. Okrećući se na peti, uputio se niz stepenice. Možda je nekada ponudio svom ocu da mu dovede devojku iz sela, možda je razmišljao da pronađe sebi jednu ranije u toku ovog dana, ali istina je bila da nije imao naviku da iskorišćava lokalne žene—čak ni one koje bi rado pristale na to. Imao je obavezu da se brine za njihovo dobro, a ne da ih iskorišćava. Svoje strasti je zadovoljavao u Londonu, a tamo nije bio već dugo vremena. Stoga je bio jako željan da bude intiman sa svojom novom mladom, posebno kada je znao kako se dobro snalazi oko muškarčevog tela. Njegov otac je imao pravo što se toga tiče. Ne treba mu snebivljiva ženska osoba, nego ona koja bi, činilo se, mogla da ga nauči stvar ili dve. Iako još nije pronašao način kako da je okrene naopako. U kuhinji, postavio je tri kotla sa vodom na šporet da se ugreju pre nego što je otišao u prostoriju koja je nekada davno bila imenovana kao prostorija za kupanje. Napunio je bakarnu kadu do pola. Jednom kada je voda na šporetu počela da ključa i nju je nasuo u kadu. Voleo je kada je ~ 63 ~


njegova voda bila vruća, kada se pušila. Pitao se da li će se to svideti i njegovoj supruzi. Njegovoj supruzi. Nasmejavši se kao da laje, pitao se kako se taj pojam mogao povezati uz njega. Naginjući se, široko je raširio ruke, zgrabio kadu sa obe strane i ponovo počeo da se smeje. Obično on nije bio sklon da donosi ishitrene odluke, i sigurno se tog jutra nije probudio sa odlukom da se oženi do kraja dana. Ipak, upravo se to dogodilo. O čemu je dođavola razmišljao? Nije mogao poreći da je ona bila privlačna devojka i nije imao ništa protiv toga da je ima u svom krevetu. Ali da je uzme za ženu kada nije znao ništa o njoj osim da je nikada ne bi mogao zavoleti? Trebao je da je isplati. Uz malo truda, mogao se cenjkati s njom do razumne svote novca. Samo što on nije želeo da se cenjka s njom. Neka ga đavo uzme. Nije znao da li je ikada upoznao ženu tako jakog karaktera i tako odvažnu kao što je ona bila. Kladio bi se u rudnike gvožđa da ona nije ni imala nameru da se uda, da je mislila da će otići odatle sa povećom svotom novca. Želeo je da je nadigra, sa tom njenom arogancijom i njenom sposobnošću da sa njegovog lica pročita tačno koliko je on očajnički želi. Samo je veća budala ispao. Pa, zašto joj onda jednostavno nije zabacio suknje i uzeo je? Zato što je želeo da bude vlažna i željna onoliko koliko je on bio tvrd i očajan za njom. Možda između njih neće biti ničega osim fizičke veze, ali tako mu Boga potrudiće se da iskoristi najviše iz toga. Nameravao je da je muči i razdire. Nameravao je da je natera da ga moli da se zarije u nju. Njegov smeh, grub i dubok, odjekivao je oko njega. To je sve mogao da ima i da je nije oženio. Nije bila imuna na njega. Nekoliko trenutaka koje su proveli zajedno na terasi mu je dokazalo to. Mogao ju je nagovoriti da ode odatle sa tričavom sumom. Samo što nije želeo da ona ode. I to je bila istina, i nije to mogao da objasni kao što nije mogao da objasni kako je znao gde će pronaći žilu gvožđa duboko u zemlji. Odmahujući svojom glavom, odgurnuo se rukama kako bi ustao. Bio je oženjen mnogo godina ranije nego što je to planirao, ženom koju nije bio zainteresovan da upozna. To nije bila istina. Želeo je da je upozna. Njene grudi, njena ramena, raj između njenih bedara. Želeo je da mu njeni ~ 64 ~


jecaji zadovoljstva budu dobro poznati, njene ruke koje ga maze, njena uzanost koja se obavija oko njega. Ali prvo, kupanje. Sipao je samo jedan krčag vrele vode u kadu. To je zagrejalo vodu do prijatne temperature. Sačuvaće ostale dok ne bude saznao koliko vruću vodu ona voli u svojoj kadi. Pažljivo s njegove strane. Dok je počeo da izlazi iz prostorije kako bi otišao po nju, zastao je, pogledao prema spartanskom okruženju. Drvena klupa na kojoj je skidao svoje čizme, par klinova na zidu na koje je kačio odeću. Nije bilo baš najromantičnije mesto. Ovde neće konzumirati svoju vezu, ali sigurno će se ovde otkriti, izazivaće i mučiti jedno drugo— Prokletstvo. Trebao je da joj dozvoli da u kupki uživa sama. Zavođenje žene iza kuhinje uopšte nije bilo zavođenje. Ne da je njoj bilo potrebno zavođenje. Ona je bila njegova supruga, ali on je bio svestan toga da će prvi put kada oni budu zajedno odrediti usklađenost njihovog braka. On je želeo ugodne, prijatne, vrele večeri sa njegovom malom podmitljivicom. Ali kada je došao do svoje spavaće odaje, pronašao ju je sklupčanu na svojoj strani kreveta kako spava preko prekrivača, kao da je želela samo malo da se odmori dok ga čeka. Jedna ruka bila joj je postavljena ispod obraza, druga je bila pritisnuta ravno, skoro zaštitnički, preko njenog stomaka—mesta gde će njegovo dete rasti u njoj. Beba koja će usrećiti njegovog oca. Njegov naslednik. Težina toga teško se obrušila na njegove grudi. Planirao je da se oženi, planirao je da dobije naslednika. Samo ne još, ali nije mogao da krivi svog oca što ga je požurivao. Ashe i Grey su već imali svoje naslednike. Bilo je vreme da i on učini isto. Što je tiše mogao, došao je do kreveta i počeo da posmatra svoju suprugu. U snu, ona je izgledala mlađe, nevinije, ali žena koja je imala tako zajedljiv jezik nije mogla da bude potpuno nevina. Po prvi put se zapitao kakav je njen brak bio, kako se njen suprug ponašao prema njoj. Volela je tog čoveka. Nikada neće voleti Lockea. Nije bio pripremljen na bol koji mu je ta pomisao izazvala. Nije mu bila potrebna ljubav, nije je želeo, a sigurno nije planirao ni da je pruži. Ljutilo ga je to što se odjednom tako zainteresovao za nju. Jedino što ga je zanimalo bilo je opuštanje koje će ona pružiti njegovom telu i naslednik kog će mu dati. Naslednik i rezerva. ~ 65 ~


Mislima mu je proletela slika male crvenokose devojčice koja gleda gore u njega očima boje viskija. Nije želeo ćerku. Nije želeo da oseća. Nije želeo ništa što bi ugrozilo njegov razum. Najbolje je bilo kada nije brinuo, kada je bio izgubljen u poslu, u upravljanju imanjima, u staranju o svojim dužnostima. Njegova dužnost bila je da posadi svoje seme u ovu ženu. Učiniće to onoliko bezosećajno koliko bude mogao. Pobrinuće se za to da ona nikada ne razume pogrešno kakva će priroda njihovog odnosa biti. On će je iskoristiti isto onako kako je ona planirala da iskoristi njegovog oca. Radi koristi, da dobije ono što mu je bilo potrebno. Osim toga mogla bi da ide dođavola. Ona se takođe može okupati ujutru. Kasno je sada. Nema razloga da je sada budi. Nije želeo nikakvo letargično svršavanje. Posežući rukom preko nje, zgrabio je ćebad i prekrio je njima. Zadržavajući dah, gledao je dok se ona promeškoljila, smestila se ispod prekrivača, i borio se da je ne zamišlja kako se meškolji i namešta ispod njega. Okrenuvši se na peti, uputio se prema prostoriji za kupanje, moleći se paklu da se voda prohladila, pošto je sada očajnički želeo ledenu kupku koja će umanjiti njegovu želju.

~ 66 ~


Portia nije mogla da se seti kada je poslednji put spavala tako duboko, tako čvrsto. Osećaj potpunog odmora bio je skoro dovoljan da se već oseti bezbednom. Uz prigušeno stenjanje i malaksalo rastezanje ona je polako otvorila svoje oči da bi videla sobu okupanu slabim svetlom i njenog supruga pored umivaonika, kako polako vodi oštricu brijača uz vrat, pa preko obraza. Nosio je samo pantalone. Njena usta su se osušila kada je ugledala njegova široka ramena i mišićava leđa. Videla je i osetila dokaz da on svoje dane nije provodio odmarajući se, ali opet je savršenstvo njegove bronzane konstitucije bilo pomalo uznemirujuće. Ni unca viška nije ga pokvarila. Bio je sav od isprepletenih mišića, žilav i snažan. Bila je prilično opčinjena gledajući igru njegovih mišića dok se brijao. “Budni ste, vidim.” Njegov duboki glas presekao je tišinu. Njen pogled prikovao se za njegov, odbijajući se od ovalnog ogledala koje je visilo iznad umivaonika, i ona se pitala koliko je dugo on posmatrao nju. Njeni obrazi su postali topliji. “Niste me probudili za moje kupanje.” “Činilo mi se okrutnim.” Nagnuo je glavu unazad, počeo je da brije drugu stranu lica. “Izgledali ste izgubljeni za svet. Kupka će Vas čekati kada budete spremni. Gđi Barnaby neće trebati dugo vremena da ugreje vodu.” Duboko udahnuvši, pokušavala je da povrati svoju ravnotežu. “Pretpostavljam da ćete se vratiti u krevet.” Bila je zahvalna na tome što su reči iz njenih usta izašle snažne i moćne, ne dajući nijedan nagoveštaj da je ona drhtala od pomisli da će on odbaciti te svoje pantalone i popeti se na nju. Ugao njegovih usana se izdigao, njegov pogled ni u jednom trenutku nije napustio njen, čak i kada je brijač počeo da se pomera uz njegovu vilicu. “Sunce je izašlo. Propustio sam svoju priliku.” Iako je znala da soba nije bila ispunjena svećama, sela je i pogledala prema prozoru. Nije moglo biti više od zore. Njen pogled spustio se na jastuk pored njenog. Bio je ulubljen na mestu gde se njegova glava odmarala. On je spavao sa njom, ali ona je bila učaurena u ćebadima. Nije mogao da je dodirne čak i da je to želeo. ~ 67 ~


Skrenula je pogled ponovo na njega. “Ali mi moramo konzumirati brak.” Brišući lice peškirom, okrenuo se od ogledala, njegov smešak se proširio. “Nestrpljivi ste da me imate, jeste li?” “Ja samo želim da se postaram da sve bude legalno, da ne možete da poništite ovaj brak iz čistog hira.” Mrzela je način na koji ju je proučavao, kao da je imao nameru da istraži njenu dušu, svaki skriveni ćošak i pukotinu u njoj. Nagnuo je glavu na stranu. “Hoću li saznati danas nešto što će me naterati da poželim da poništim ovaj brak?” “Ne, naravno da ne.” Nadala se da nikada neće ni saznati. Učiniće sve što je u njenoj moći da on to nikada ne sazna. “Ali, kao što sam i juče napomenula, tražila sam brak zbog sigurnosti. Ne mogu se osećati sigurno ako Vi budete tvrdili da ja nisam ispunila svoje dužnosti supruge.” “Dužnosti?” Uz odmahivanje glavom, posegnuo je za svojom košuljom koja je bila ostavljena na naslonu stolice. “Uverili ste me da moramo čekati do večeras pošto mi se čini da će mi trebati više vremena da Vas uverim da ono što mi budemo radili neće biti iz dužnosti.” Obukao je košulju, počeo da je zakopčava. Ona se na brzinu izvukla iz kreveta. “Možete i sada uzeti vremena koliko Vam je potrebno.” “Avaj, draga moja suprugo, imam obaveze koje zahtevaju da danas odem do rudnika. Veče će brzo doći.” I hoće. Znala je to. Bila je blesava što se brinula oko ove stvari. Kakve bi štete mogao da donese jedan dan? Osim toga, to će joj pružiti priliku da se navikne na činjenicu da će u krevet otići sa mladim, polno sposobnim, i izuzetno muževnim suprugom umesto jednog koji je bio savijen i izboran. Ona bi mogla podupreti svoju odbranu kako on ne bi stekao utisak da može da je kontroliše svojim dodirom. On je zgrabio svoju maramu za vrat. “Vi nemate svog ličnog slugu,” rekla je. Bila je to izjava, a ne pitanje. “Upoznali ste sve sluge koje rade u kući.” Prešla je sobu kako bi došla do njega i polako mu spustila ruke sa strane. “Ja ću to uraditi.” “Nisam razmišljao o ovoj prednosti supruge.” “Rugate mi se.” “Zadirkujem Vas. Postoji razlika.” ~ 68 ~


“Juče mi se nije učinilo da ste Vi osoba koja voli da zadirkuje.” “Meni se nije učinilo da ste Vi osoba koja bi bilo šta učinila za druge.” Podigla je pogled do njegovog, i bila opet uznemirena načinom na koji ju je on detaljno proučavao. “Čini se da smo oboje pogrešili.” Potapšala je čvor. “Evo.” I zgrabila njegov prsluk. On se okrenuo prema prozoru, blago je podigao svoju bradu. “Napravili ste odličan posao.” “Radila sam to za Montija.” Držeći prsluk za njega, navlačeći ga preko njegovih ruku, na njegova ramena, napravila je grimasu zbog brzopletosti svog jezika. Bio je previše zbunjujuće, ali uz malo sreće, možda uopšte nije ni obratio pažnju na njene reči. Pogledao je u nju. “Montie?” Činilo se da joj danas sreća nije bila naklonjena. Počela je da zakopčava crnu svilu. “Moj suprug.” “Da li Vam nedostaje?” Mišić je zadrhtao u njegovoj vilici dok se zatezala, činilo se kao da je on želeo da nije ni izgovorio to pitanje. “Ne,” odgovorila je iskreno, uzimajući njegov sako, držeći ga da bi on mogao da se okrene i uvuče ruke u njega. Samo što se on nije okrenuo. “Mislio sam da ste ga voleli.” “Jesam. Samo ne toliko na kraju.” Nije znala šta ju je zaposelo da mu kaže to. Na kraju je mrzela Montija. Prezirala ga je kada je saznala kakav je bol bio spreman da joj nanese, kada je shvatila da on nije bio vredan njene ljubavi. Za jedan trenutak, činilo se da bi Locksley mogao reći još nešto, da bi mogao da izrazi svoju tugu što ljubav nije trajala dugo. Umesto toga, on joj je samo okrenuo leđa. Skoro se nasmejala njegovoj blesavosti što je mislio da je bio zabrinut što joj je srce bilo slomljeno s takvim bezobzirnim nepoštovanjem. Dan pre toga, Locksley je tvrdio da nema nikakvu nameru da se zaljubi. Iskreno, nije je imala ni ona. Ona joj je ukrala porodicu i dovela je do propasti, a i dalje je mogla da je uništi i upropasti ono što je želela da postigne ako ne bude bila dovoljno pažljiva. Sako je savršeno legao na svoje mesto, i bilo je očigledno da je bio šiven po njegovoj meri. Nije bilo nikakvog razloga za to, a ipak se činilo da nije mogla da zaustavi sebe da rukama prelazi preko njegovih širokih ramena, kao da je imala potrebu da ispravi tkaninu. Zakoračio je, očistio jednu ruku, iako ona nije mogla da vidi tamo nikakav zalutali konac. “Moram da prođem kroz neke papire za mojim ~ 69 ~


stolom, a zatim ću otići da doručkujem. Bilo bi mi drago da mi se tamo pridružite nakon Vaše kupke.” Pogledao je prema njoj. “Iako Vaše prisustvo nije obavezno. Nakon svega, sada je dan. Ako Vas ne budem video tamo, budite uvereni da ću se vratiti kada noć bude pala, i ovaj brak biće konzumiran sa svom žurbom.” Ako će to biti odrađeno užurbano, mogli su to isto tako i sada obaviti. Ona bi mogla to odraditi. “Hoćete li mi pomoći da se obučem?” “Gđa Barnaby se može pobrinuti za to. Nemam nikakvog interesa da Vas oblačim. Samo da Vas svlačim.” Sa tim, on je išetao napolje, zatvarajući vrata za sobom. Ona je duboko udahnula. Za jedan kratki trenutak, uplašila se da bi on mogao biti opasnost po njeno srce. Hvala Bogu da ga je dobro procenila juče. On je bio tačno ona vrsta arogantne budale kakvu ona nikada ne bi mogla zavoleti. ***

Kada se probudila uz taj nežni uzdah, bila mu je potrebna sva njegova snaga da ne skoči na kreveti uzme je tada i tamo. Nije bilo važno što je njegovo lice bilo nasapunjeno ili što ga je ona ometala u tolikoj meri da je skoro uspeo da sam sebi prereže vrat. Nije mogao da smisli gori način da ode od tog da mu taj sočan zvuk odzvanja u ušima. Kako neka žena može da bude tako veličanstveno senzualna čim se probudi? Stojeći pored prozora u biblioteci, gledajući kako magla počinje da se diže, priznao je sebi da nije imao nikakve papire koje je trebao da pogleda. Samo je hteo da joj da vremena da se okupa i da mu se možda pridruži za doručkom. Mogao je takođe da odloži odlazak do rudnika, ali biti pored nje, a da ne može da je dodirne bio bi veliki test za njegovo duševno zdravlje. Dok se ona ponudila da mu bude na raspolaganju i tokom dana, oni su postigli pogodbu koju je on imao nameru da ispoštuje. Dan je bio njen; noć je bila njegova. Jedan izuzetak bi ih postavio na klizav teren, i ona bi možda mogla da odluči da on ne bi trebao da ima sve noći, a on nije imao planove da se odrekne ijedne od njih. Kada je konačno otišao do prostorije u kojoj je doručkovao, bio je razočaran što u njoj nije bilo nikoga osim Gilberta, koji mu je istog trenutka sipao kafu, pre nego što se uputio po njegov tanjir. Činjenica da je mogla da ga razočarala ga je ubola. Nije mu bilo stalo do nje, pa nije imalo nikakvog smisla to što je ona mogla da izmami bilo kakvo osećanje iz njega. Razdraživalo ga je to što je i dalje mislio na nju posle sat i po ~ 70 ~


vremena kada ju je napustio. Očigledno je da ona više o njemu nije razmišljala. Imala je svoju titulu, svoj džeparac, kupku— Poslednja misao odlepršala je iz njegovog uma, dok je gledao kako ona ulazi, njeni obrazi bili su ružičasti, njena haljina tamno plava, dugmad zakopčana do grla, kao i na zglobovima. Bar nije bila u pitanju grozna crnina u kojoj je doputovala. Bar nije bila licemerna i nije se pretvarala da je ožalošćena sada kada se udala za drugog čoveka. Ona je ostavila svoju tugu sa strane, ono malo tuge što je možda tu još bilo. On nije poznavao njenog supruga, nije ni želeo da ga upozna, ali i dalje mu je smetalo to što je čovek uspeo da izgubi njenu ljubav. Da je ima, a da je ne poštuje, da se nije trudio da je zadrži— Odmahnuo je glavom, odbijajući da ide tim putem i ustao. Došavši do stolice nasuprot njegovoj, izvukao ju je. Njeno rumenilo se pojačalo. “Ne morate da me čekate.” “To je samo mala uljudnost za moju suprugu.” Prišla je polako, oprezno, kako da je očekivala da će je on baciti na sto i tu je iskoristiti. S tom misli koja mu je prolazila umom, shvatio je da možda nije bilo pametno to što ju je pozvao na doručak. Dok je ona sela, on je udahnuo opojan miris njene čiste kože, njene kupke i sveži miris jasmina koji je nanela. Njegovo telo reagovalo je kao da je ona u tom trenutku počela da otkopčava taj niz primamljujućih dugmadi. Odšetao je brzo do svoje stolice pre nego što je Portia mogla da vidi kako je uticala na njega. Iako je sada sedeo i gledao u nju, uputila mu je tajanstveni maleni osmeh kako bi mu dala do znanja da je tačno znala kako je uticala na njega. Poprilično se plašio da je počeo da rumeni, prokleto bilo sve. Hvala Bogu da je Gilbert izabrao taj trenutak da uđe u prostoriju noseći tanjir. “Dajte ga Lady Locksley,” Locke reče, opušteno uzimajući novine kao da mu je ostalo toliko razuma da može da shvati bilo šta što će pročitati. “Dobro jutro, moja gospo,” Gilbert je rekao. “Da li biste voleli čaj ili kafu?” “Čaj, molim.” Gilbert je otišao da se pobrine za to, dok je Locke čitao prvu rečenicu jednog članka po treći put. Nije mogao da se skoncentriše dok je ona bila tu za stolom, uprkos tome što nije želeo da bude ometen njom. Kada je batler otišao da donese još jedan tanjir, ona je rekla, “Hoće li nam se Vaš otac pridružiti?” ~ 71 ~


Spuštajući novine dole, Locke je shvatio da je ona danas izgledala mnogo mlađe, manje umorno, manje uznemireno. Lepše. Juče je bio privid, odstupanje. Pročistio je grlo. “On obično svoje obroke jede u svojim odajama. Juče je bio izuzetak.” “Znači, Vi jedete sami?” “Imam vino koje mi pravi društvo.” “Za doručkom?” Nacerio se. “Ne, tada imam novine.” “Nemojte da Vas moje prisustvo zaustavi od njihovog čitanja. Ne morate me zabavljati.” “Nisam ni imao nameru.” Da li je mogao više da zvuči kao budala? “Odakle ste putovali da biste došli ovde?” Zastala je na pola puta da uzme svoju šoljicu čaja, činilo se da razmišlja o svom odgovoru ili ju je možda zaustavila samo pomisao da će otkriti to. Pogodila ga je činjenica da, dok je ona juče saznala dosta stvari o njemu, o sebi je otkrila jako malo stvari. “London.” Njegov otac je verovatno znao odakle je došla pošto je morao na neku adresu da joj šalje pisma. “Došli ste u maloj kočiji. Pomislio bih da Vam je moj otac mogao poslati više novca kako biste mogli da putujete mnogo luksuznije.” “Jeste.” Podigla je šoljicu, uzela mali gutljaj, njene usne su dodirivale njen obod, vrelu tekućinu. Šta nije bilo u redu s njim kada je pomislio da nije video ništa erotičnije od toga u celom svom životu? Polizala je donju usnu, zatim i gornju. “Mislila sam da bih taj novac mogla bolje iskoristiti. Da obnovim svoju garderobu, na primer.” “Sigurno Vas Vaš suprug nije ostavio bez novaca.” “On mi nije ostavio ništa. Njegov novac bio je za kockanje i zadovoljstva. Tako da sam bila prilično siromašna i očajna kada sam odgovorila na oglas Vašeg oca. Blago je spustila glavu. “Hoćete li jesti?” Pogledao je dole da bi video da je tanjir postavljen ispred njega. Pogledavši na stranu, video je da Gilbert stoji na svom uobičajenom mestu. Kako je dođavola uspeo da stavi tanjir ispred njega, a da Locke to nije ni primetio? Njegov korak sigurno nije bio lak, niti je bio brz. Bila je to ona. Ona je nekako uspela da prikupi svaki njegov i najmanji delić pažnje. Sada bi trebao da se zaustavi sa postavljanjem pitanja. Nije imao nameru da blagonaklono gleda na njenu prevaru, bez obzira u kakvom ju je stanju suprug ostavio. “Rekli ste da ćete danas ići do rudnika,” nežno je izgovorila. ~ 72 ~


“Da, odmah nakon doručka.” “Hoćete li mi dati moj mesečni džeparac, pre nego što odete?” Skoro se naglas nasmejao. Kako je lako uspeo da zaboravi da je ona u ovaj brak ušla samo zbog novca. “Naravno, mala moja plaćenice. Čim budemo završili s jelom.” “Onda bismo mogli da počnemo, hoćemo li?” Okrenula je svoju pažnju na kajganu. Tako mu njegovog života, nije mogao da odluči zašto je ranije hteo da mu se ona pridruži—osim što je za kratko vreme, uspela da učini da soba više ne izgleda tako prazna.

~ 73 ~


Morala je da pazi kako odgovara na svako njegovo pitanje da je to bilo nemerljivo. Nikada nije postojao nikakav suprug. Ona nije bila udovica. Ali postojala je ljubav, ono što je ona mislila da je ogromna ljubav. Kakva je budala bila. Neće ponovo napraviti tu grešku da se zaljubi. On nije imao tu nameru, a nije ni ona. Što ih je činilo savršenim jedno za drugo. Umesto toga to je samo činilo da joj se stomak zaveže u čvor. Mogla je naterati markiza da mu bude stalo do nje, da brine o njoj. Takvu šansu nije imala sa njegovim tvrdoglavim sinom. Ipak, imala je ovu ludačku potrebu da s njim bude što iskrenija. Ako on ikada bude otkrio celu istinu, mogao bi bar videti da je ona svoju prevaru ograničila koliko god je mogla. Naravno, ako bude otkrio potpunu istinu, sve bi to bilo nevažno, pošto bi je verovatno ubio svakako. Stavio bi te svoje snažne ruke oko njenog vrata i iscedio sav život iz nje. Ali nije mogla da se brine o budućnosti. Morala je da se skoncentriše na sadašnjost. A trenutno ju je on vodio niz hodnik prema biblioteci. Ušetao je u prostoriju za koju je ona verovala da bi joj mogla postati omiljena. Iako je bila uredna, i dalje se u njoj osećao ustajali miris koji nije poticao samo od knjiga koje su bile poslagane po policama. Pitala se koliko je dugo prošlo od kada je soba poslednji put bila provetrena, tepisi izlupani, a zavese oprane. Došetao je do slike pasa u lovu, okrenuo je na stranu kao da su u pitanju bila vrata i otkrio sef. Iako nije mogla da vidi šta je tačno on radio, mogla je da čuje nekoliko metalnih kliktaja. A zatim se začuo klopot. Zvečanje novčića, praćeno s još zveckanja dok je on vraćao sliku na svoje mesto. Vratio se do nje, ispružio svoju ruku. Ona je ispružila svoju, s dlanom okrenutim nagore. Spustio je baršunastu kesicu pravo u sredinu. Bila je u velikom iskušenju da je otvori u istom trenutku i prebroji novac, ali kesa je bila odgovarajuće težine, a u ovom braku im je bilo potrebno malo poverenja. Uputio joj je ono što je mogla opisati kao osmeh razočarenja pre nego što se uputio prema svom stolu. “Prebrojte ih,” rekao je. “Verujem Vam.” Bacio je pogled na nju preko svog ramena. “Ne, ne verujete.” ~ 74 ~


Da li je on to mogao da joj čita misli? To ne bi bilo dobro. “Ako budem kasnije otkrila da ima manjka, znam gde ću Vas pronaći.” Naslonio se kukom o ivicu stola, prekrstio ruke preko tih širokih grudi. “Sve što Vam bude trebalo ja ću Vam kupiti, pa zašto Vam je onda potreban džeparac?” “Za stvari koje nisu neophodne.” “Kao?” Podigla je rame. “Beznačajni šešir.” Prebivalište. “Dodatni par cipelica.” Hrana. “Čokolade.” Novi život. Sigurnost. Bezbednost. “Vi ste moja supruga, Portia. Moja je dužnost da se brinem o Vama.” “Da se brinete o mojoj ličnosti, da, ali da se brinete o mom srcu? Usuđujem se da kažem da tu povlačite crtu.” “Ja želim da Vi ovde pronađete sreću.” Skoro da je učinio da se oseća krivom što ga iskorišćava—skoro. Ali previše toga bilo je u pitanju. Podigla je kesicu. “I jesam.” Odgurnuo se od stola. “Moram otići do rudnika. Uživajte u Vašem danu. I pripremite se za večeras. Nećete uspeti da dobijete još jedno odlaganje.” “Nisam ni tražila jedno,” brzo ga je podsetila. “Bila sam spremna da to obavim ovog jutra, ali Vi ste me odbili.” On je došetao do nje, zaustavljajući se na milimetar od nje. “Ne možete zamisliti koliko me je to koštalo.” Obuhvatio je njeno lice jednom snažnom rukom. “Ovo će me verovatno mučiti do kraja ovog dana, ali proklet bio ako nemate najsočnije usne spremne za ljubljenje koje sam ikada video.” A onda su njegova usta bila na njenim, dokazujući svoju tvrdnju. I prokleto bilo sve, ali su i njegove usne bile jednako stvorene za ljubljenje. Bile su pune, njegova usta bila su široka, a njegov jezik je bio tako vešt u istraživanju i maženju. Našla se oslonjena o njega celim telom, i nije bila sigurna da li se ona privukla bliže njemu ili ju je on povukao. Nije ni bilo važno. Ono što je bilo važno bio je način na koji su njegove ruke trljale njena leđa sa sigurnošću, posesivno, način na koji je savio glavu kako bi produbio njihov poljubac, omogućio joj pristup da ga potpuno okusi. Šta god da je doručkovao tog jutra bilo je isprano ukusom jako kafe koju je popio nakon toga. Nije bila iznenađena što svoj dan nije počeo čajem. Pretpostavljala je da je on bio čovek jakih želja u svim aspektima: piću, hrani, kafi, ženama. ~ 75 ~


Neće je uzeti lako, ni nežno. Možda će je uzeti polako, ali kada bude došlo do toga, on će je slomiti, biće zahtevan kao što je bio i sada, insistiraće na tome da se ona ne uzdržava, da mu da sve što ima. Možda je on bio gospodar ovog imanja, njen suprug, glava kuće, ali kada bude došlo do kreveta, ona će se držati sama. Bila je učena od strane najboljih. Ona se neće povući, neće mu dozvoliti da joj naređuje između posteljine. Oni će biti jednaki, istinski partneri. Možda će doći dan kada će on požaliti što ju je uzeo za suprugu, ali ona se zavetovala tada i tamo da se on nikada neće pokajati što ju je primio u svoj krevet. Odvajajući svoja usta od njenih, on je gledao dole prema njoj, njegovi uzdasi bili s brzi i teški. Ona je polako prešla svojim jezikom preko usana da bi ga još jednom okusila. Njegovo stenjanje bilo je slično zvuku izmučene životinje dok su mu oči postajale tamnije. “Do večeras, Lady Locksley,” okrenuo se na peti i izmarširao iz sobe. Mogla je samo da gleda u njegovom pravcu. Očekivala je da će je on spustiti na sto i iskoristiti je u tom trenutku. Dobri Bože, on je bio zaista čovek koji je imao potpunu kontrolu nad sobom i svojim postupcima. Neće joj biti lako da ga natera da se ponaša kako njoj bude odgovaralo. Sa druge strane, svaki njegov delić ju je uzbuđivao. Mogao je da se odbrani od bilo koga. On bi je mogao zaštititi, sve dok mu ona bude davala privlačan razlog da učini to. Dete bi to postiglo. Morala je da se postara da večeras konzumiraju njihov brak. ***

Sa novčićima koji su bili udobno smešteni u džepu njene suknje, provela je pola sata u biblioteci pregledajući knjige, nastojeći da pronađe nešto što bi mogla da čita, da zaokupira svoje vreme. Ali nije bio izbor literature to što je ona želela da istražuje. Bila je to sama rezidencija, čak iako nije bila ništa drugo od niza zaključanih vrata. Osim što su brave imale ključeve. Otišla je do kuhinje i tamo pronašla gđu Barnaby kako se ljulja u stolici u svojoj kancelariji, pijucka šolju čaja. “Gđo Barnaby,” rekla je ona. Oči starije žene su se raširile, i ona je brzo ustala iz stolice, kosti su joj škripale sve vreme. “Gospo.” “Gđo Barnaby, želela bih da za kratko vreme pozajmim Vaše ključeve.” ~ 76 ~


Kao što je učinila i prošlog dana, domaćica je spustila svoju ruku preko ključeva koji su se nalazili zavezani oko njenog struka. “Oni su moja odgovornost.” “Da, znam. I vratiću Vam ih pre nego što se dan završi.” Ona je odmahnula glavom. “Žao mi je, Lady Locksley, ali ne mogu Vam ih dati.” “O, ja verujem da možete.” Odmahnula je glavom snažnije. “Ne mogu.” Uz dubok uzdah, Portia je ispružila svoju ruku. “Možete i hoćete.” “Ne možete mi narediti.” “Ja sam gospodarica kuće.” “Videćemo šta Njegovo Gospodstvo ima da kaže o tome.” Pre nego što je Portia mogla da odgovori, žena je jurila—brže nego što je Portia mislila da je bila sposobna—iz sobe. “Njegovo Gospodstvo je otišlo u rudnike,” povikala je za njom. “Ne vikont,” gđa Barnaby je povikala preko ramena. “Markiz. On ovo sigurno neće trpeti.” Portia je zamalo pozvala ženu nazad, zamalo je ukinula svoj zahtev, ali sada je to bilo pitanje ponosa. Neće nju niko zaplašiti, niti će o ovome dosađivati svom suprugu. Bila je poprilično sigurna da bi se on složio sa njenim mišljenjem, ali ona se nadala da će mu olakšati terete, a ne da još stvari nadoda na njih. Druga stvar je bila da li će markiz pristati ili neće da joj se predaju ključevi. Sumnjala je da će to zavisiti od toga gde će njegove misli biti ovog jutra. Pratila je gđu Barnaby uz stepenice i čekala je ispred spavaće odaje markiza dok je žena užurbano zakucala na njih. “Uđite,” pozvao je on. Sva procvetala, gđa Barnaby je otvorila vrata i umarširala unutra. Portia je takođe ušla. Markiz je sedeo u debeloj fotelji ispunjenoj jastucima blizu prozora, gledao je napolje. “Ona hoće moje ključeve,” gđa Barnaby je oštro objavila. Bacajući pogled preko svog ramena, Marsden je zažmirkao. Danas se činio manjim, slabijim. “Ko želi Vaše ključeve?” “Lady Locksley.” “Lady Locksley?” O, dragi Gospode, zar je već zaboravio ko je ona bila? Iskoračila je pred gđu Barnaby. “Gospodaru—” ~ 77 ~


“A, da.” Podigao je kvrgavi prst. “Lady Locksley. Ako ona želi ključeve, gđo Barnaby, dajte joj ih.” “Ali ona nije markiza. Ona nije gospodarica ove kuće.” “Ona je supruga mog sina. On sada upravlja našim poslovima, što nju čini gospodaricom ove kuće. Dajte joj ključeve.” “Ne znamo šta bi mogla uraditi s njima.” “Pretpostavljam, gđo Barnaby, da će otključati vrata.” “Ja mogu to da učinim za nju gospodine.” “Očigledno je da ona to želi da učini sama. Nije na nama da ispitujemo vikontesu, tako da trebate da joj predate ključeve.” Uz tvrdoglavi izraz lica, sličan onom koji je dan pre toga uputila Locksleyu, gđa Barnaby je odvezala prsten sa ključevima koji joj je visio na struku i dodala ga Porti, koja ga je uzela, osećajući se kao da je u ovom trenutku osvojila nešto značajno. “Trebaju mi nazad,” gđa Barnaby reče, izgledajući kao da je na ivici da zaplače. “Da, naravno. Vratiću Vam ih kasnije ovog popodneva.” Uz uzdah, domaćica je izmarširala iz prostorije. Portia je na prstima prešla sobu kako bi stala bliže Marsdenu, iako je on svoju pažnju ponovo okrenuo prema gledanju kroz prozor. “Žao mi je što smo morali da Vas uznemirimo zbog ovog malog nesporazuma,” rekla je nežno. “Gđa Barnaby ima dobru dušu, ali je teška na svoj način. Dugo vremena nije imala gospodaricu kojoj je morala da odgovara, smatrala je sebe gospodaricom ovog domaćinstva. Moja greška je što je nikada u tome nisam ispravio. Šteta je već počinjena do vremena kada se Locke vratio sa svojih putovanja i zauzeo svoje mesto kao upravitelj poseda.” “To nije problem. Ona i ja ćemo poraditi na stvarima i dobro ćemo se slagati.” “Siguran sam da hoćete, draga moja.” Njegov pogled ponovo je odlutao do prozora. Portia je sela na fotelju suprotno od njegove. “Nedostajali ste nam za doručkom.” “Vama i mom sinu potrebno je vreme koje ćete provesti zajedno kako biste se bolje upoznali. Video sam ga da jaše ranije ovog jutra, pretpostavljam da ide do rudnika.” Namignuo joj je. “Da li Vam je podario našeg naslednika sinoć?” ~ 78 ~


Pretpostavljala je da ljudi koji dođu u određene godine nemaju više potrebu da cenzurišu svoj jezik. “Ja sam zaspala.” Iznenađeni izraz prešao je preko njegovog lica. “Mislio sam da će on imati mnogo više entuzijazma, da će biti muževniji. Nisam mislio da će biti toliko poput lenjivca da ćete Vi biti primorani da zaspete u njegovoj blizini.” Ona je ispustila samosvesni osmeh. “Ne, nije uopšte bilo tako. On je pripremao kupku nakon svog putovanja do vresišta. Ja sam ga čekala i zaspala.” “Ah, a on je bio previše učtiv da bi Vas probudio.” Odmahnuo je glavom. “Čovek ne bi trebao da bude toliko ljubazan svoje prve bračne noći. Pripremite se. Večeras će biti dvostruko pohotljiviji.” Njeni obrazi su se toliko zarumeneli da je bila iznenađena što se nisu zapalili. Morala je da odvrati razgovor od ove teme spavanja sa njegovim sinom. “Tražite li svoju suprugu?” Odmahnuo je glavom. “Ona ne dolazi tokom dana. Sunce joj ne prija. Tako da ja samo čekam, gledam kako se senke pomeraju tokom dana, kako se produžavaju dok svetlost slabi, dok je tama ponovo ne donese meni.” “Vi ste je voleli puno.” “Ona je bila sve. Još uvek je.” Nabrao je svoj nos. “Ona se ljuti na mene. Kaže da sam protraćio svoj život. Ali Ashe, Albert i Edward su se venčali iz ljubavi. Čak iako su se Albert i Edward oženili istom ženom.” Ona je znala da je Albert umro i da se Edward oženio njegovom udovicom u Švajcarskoj, što je izazvalo popriličan skandal među plemstvom. “A sada je i Locke oženjen. Nisam učinio ništa loše po njih, pa kako sam onda protraćio svoj život?” “Ja mislim da niste,” ona je rekla s ubeđenjem. “Vi ste divni. Locke će Vas zavoleti.” Njene grudi su se stegnule. “Nije mi potrebna njegova ljubav, gospodaru.” “Svima nam je potrebna ljubav, draga moja. Što više mislimo da nam nije potrebna, više je trebamo.” Ponovo, još jedna tema koju je htela da ostavi za sobom. “Da li bi Vam se svidelo da Vam čitam?” Odmahnuo je glavom. “Idite da radite šta god da ste hteli sa tim ključevima.” ~ 79 ~


“Želela bih da malo istražujem rezidenciju, ali ništa neću dirati.” Klimnuo je glavom, udaljeni pogled vratio se u njegove oči, i ona je pretpostavila da ga je izgubila, da je on bio napolju u vresištima sa svojom voljenom. Ustajući, nagnula se napred i utisnula poljubac u potiljak njegove glave. Jedva da je primetio da je ona bila tu. Stežući ključeve čvrsto u ruci, ona je išetala iz sobe, pitajući se odakle da počne. Sa spavaćim odajama. Mogla bi jednu tajno da uredi i da je napravi svojom, osim što je Locksley bio u pravu. Kada bi je koristila? Svaki sat svake noći provešće u njegovom krevetu. Sigurno je postojala neka druga prostorija koja bi joj bolje koristila. Mala biblioteka, dnevna soba, salon, mali delić raja u kom bi mogla da se sakrije da pronađe svoj mir. Ne bi morala nikome da kaže ništa o tome. To će biti njeno lično utočište. I pošto se činilo da markiz ne luta okolo, njeni postupci ga verovatno neće uznemiriti, pošto verovatno neće naići na prostoriju koju je ona želela da očisti. A čišćenje će biti prva stavka na njenoj listi. Videla je dokaze zapostavljanja kada joj je Locksley pokazao balsku dvoranu, i to se ponovilo u svakoj prostoriji u koju je zakoračila. Paučina, prašina, uvelo sveće. Zagušljivi miris ne korišćenja. Bila joj je potrebna prostorija sa dosta prozora koju bi lako mogla provetriti. Ali dok je lutala od brojnih salona, dnevnih soba do soba za crtanje i staklenih bašti, tuga je počela da je obuzima, da uništava sav njen optimizam. Mogla je da zamisli vreme u kom su sve ove prostorije bile održavane, tople i pune dobrodošlice. One su sigurno služile za ponos markizu i njegovoj supruzi. Još veća tuga prošla je kroz nju kada je shvatila da Locksley nikada nije znao kako je nekada bilo. On je odrastao uz tu napuštenost i zapuštenost. Brave na vratima nisu to mogle da zadrže. Znajući sada šta se nalazilo sa druge strane vrata, mogla je da oseti kako sve to prelazi na hodnike. Bilo bi bolje za sve da je čitavo zdanje izgorelo do temelja kada je markiza umrla. A zatim je otvorila vrata zbog kojih je bila zahvalna što je rezidencija još uvek bila tu. Svetlo je ulazilo u prostoriju kroz uzak prolaz između teških zavesa, ali i to je bilo dovoljno da ona može da vidi da je zakoračila u veličanstvenu muzičku prostoriju. Prozori su prekrivali jedan zid. Pored njih je bio smešten najveći pijano forte koji je ikada videla. Tako veličanstven. Ili bi bio takav kada bi se tamno drvo istrljalo do potpunog sjaja. ~ 80 ~


Prišla mu je sa poštovanjem koje je zasluživao. Prošle su godine otkako je spustila svoje prste na dirke, ne od kada je napustila dom. Nekoliko puta je Montieju ponudila da mu svira, ali on joj je brzo objasnio da je, kada je ona u pitanju, on bio zainteresovan samo za muziku koju je ona stvarala među posteljinom. Ona je bila polaskana, bila je očarana činjenicom da ju je on tako očajnički želeo. Trebalo joj je malo vremena da shvati da je biti željen samo zbog jedne stvari bilo jako usamljeničko postojanje. Tako nešto imaće i sa Locksleyem. Bar je on bio iskren prema njoj, jasno joj je rekao da želi od nje ono što je i Montie želeo, ali Montie ju je zaveo lepim rečima i izjavama ljubavi. Čak i kada bi joj ih Locksley ponudio, bila je previše mudra da poveruje u njih. Neće ona svoje srce otvoriti njemu, samo svoja bedra. Kada se približila klaviru, imala je potrebu da plače pošto je prošlo toliko mnogo godina otkako niko nije na njemu svirao, otkako niko nije slušao muziku koja bi ispunila prostoriju. Necenjen, nevoljen, njegov potencijal neostvaren. Udarajući dirku, skupivši se kada je maleni zvuk odjeknuo, nije bila iznenađena kada je shvatila da mu je potrebno štelovanje, ali to bi se moglo lako rešiti. Polako je počela da se kreće u krug, zastajući kada je videla ogroman portret žene koji je visio iznad kamenog kamina. Ona nije bila naročito privlačna, ali bilo je topline u njenom osmehu, njenim očima. Portia nije mogla nikoga da zamisli da se smeši dok sedi, a ipak nije mogla ovu ženu da zamisli bez osmeha na licu. Bivajući privučena slikom, zakoračila je par koraka bliže. Na osnovu stila njene kraljevsko plave haljine, ona je bila pokojna markiza, bez sumnje Marsdenova pokojna supruga. Ona je bila prekrivena prašinom i paučinom, a ipak je u njoj postojao neki večiti kvalitet koji nije dozvolio slici da uvene zajedno sa svojim okruženjem. “Kako ste srećni što ste bili toliko voljeni,” prošaputala je. Prekrstivši ruke, Portia je okružila celu prostoriju, njena radost je rasla kako je primećivala delove predviđene za sedenje, police na kojima su bile knjige, statuete, vaze i mnoštvo predmeta koji su bili postavljeni po sobi i koji su čekali da sa njih bude skinuta dugogodišnja prašina. Tapšući rukama, ispustila je najmanji cijuk. Pronašla je svoju prostoriju. *** ~ 81 ~


Bilo

je kasno poslepodne kada je Locke, prekriven znojem i prljavštinom, ušetao u kuhinju. Nije znao zašto je mislio da će, ako bude radio u rudnicima zajedno sa rudarima, imati više šanse da im se sreća osmehne i da će pronaći venu punu olova nakon dve godine ničega. Muškarci su se osećali neugodno kada je on počeo da kopa zajedno s njima. On je bio gospodar. Bilo im je potrebno neko vreme da prihvate njegovu pomoć, njegovu odluku. Ali on je uživao u tome da istegne svoje mišiće, da sebe gura do krajnje granice fizičkog napora. To je pomagalo njegovom umu da ne krene stazom očajanja. Danas je time uspeo da održi obećanje koje je dao svojoj supruzi da dan pripada njoj. Nije trebao da je poljubi pre nego što je napustio prostoriju, zato što je njen ukus ostao uz njega jako dugo, činio je da njegovo telo bude napeto i željno dok nije otišao u jame u kojima je uvek postojala doza opasnosti da nikada ne izađe iz njih. Možda je njegov otac ipak bio u pravu. Zaista je trebao da obezbedi sledećeg naslednika. Robbie bi bez sumnje dopustio da rudnici propadnu, prodao bi zemlju, pošto ona nije bila deo nasledstva. On sigurno ne bi poštovao svoje nasleđe ili ono što je prethodni markiz ostavio za sobom. “Malo ste poranili,” Gđa Dorset mu je rekla, sa znalačkim osmehom na njenom licu. “Iako sam Vas, da budem iskrena, očekivala i ranije, sad kada imate mladu nevestu i sve. Podgrevala sam Vam vodu za kupku već neko vreme.” Imao je običaj da se okupa nakon dana provedenog u rudnicima, što je i bio razlog zbog kog je osposobio prostoriju za kupanje odmah pored kuhinje. Tako je bilo lakše doneti toplu vodu, a i nije prljao ostali deo rezidencije. Iako je bio nestrpljiv da što pre vidi svoju mladu suprugu, nije želeo da ga ona vidi u ovakvom stanju, da zna da se on bavio teškim poslom kako bi obezbedio njihovu budućnost—ili koliko su ga tih sedamdesetpet funti sterlinga mesečno zaista koštale. Oni nisu bili par koji je delio radosti i terete. Oni su samo bili partneri u krevetu. Ili će to biti do kraja večeri. Ipak, kada je završio sa kupanjem i brijanjem, shvatio je da mu nedostaju njeni prsti koji su nameštali njegovu maramu oko vrata dok je oblačio odeću u koju se presvukao tog jutra pre nego što je otišao. Za rudnike mu je bio potreban čvršći materijal. Kada je izašao iz prostorije za kupanje, skoro se sapleo preko gđe Barnaby, koja je čini se čekala njegov dolazak. ~ 82 ~


“Ona je uzela moje ključeve,” objavila je ona, njene ruke stezale su njen struk, njene obrve su bile duboko nabrane. “Ona?” “Vaša supruga.” “Za koju namenu?” Zakolutala je svojim očima. “Da otvori vrata.” I on je mogao toliko da pretpostavi. Gledajući unazad, njegovo pitanje bilo je krajnje besmisleno. On se nije čak ni trudio da razmišlja o tome kako će Portia ispuniti svoj dan. Očigledno tako što će tumarati hodnicima i zabadati svoj nos tamo gde mu nije mesto. “Ona ih još nije vratila, a skoro će pasti mrak. Oni su moja odgovornost. Upozorila sam njegovo Gospodstvo—” “Razgovarali ste s mojim ocem o tome?” Ona je klimnula glavom. “Želela sam da dobijem odobrenje od njega pre nego što ih budem predala njoj. Ona nije markiza.” “Ona je, ipak, gospodarica ovog zdanja.” Njene oči su se raširile na njegov snažan glas, za koji on nije imao nameru da bude tako jak, ali bez obzira na to koliko su mu malo značili Portia i njeni pohlepni mali prsti, ona je bila njegova supruga i zbog toga bi trebala da dobije poštovanje koje je zaslužila. Usta gđe Barnabysu se opustila. “Vaš otac rekao je istu stvar.” Naravno da je rekao. “Gde bih mogao pronaći Lady Locksley?” upitao je on. “Ne znam. Nisam ja njen čuvar. Tumara okolo pretpostavljam.” Nije bio naročito zadovoljan njenim odgovorom. On i njegov otac pre njega bili su poprilično popustljivi prema slugama. Možda je došlo vreme da podstakne gđu. Barnaby da je došlo vreme za penziju. Uzeće to u obzir. U međuvremenu, trebao je da pronađe svoju suprugu. Mogla bi da bude bilo gde u ovom ogromnom mauzoleju. Dok je započeo da tumara kroz zdanje, pretpostavio je da je verovatno otišla da pronađe spavaću odaju koju će načiniti svojom bez njegovog znanja. Znači na sprat. Trebao je da pita koliko su već dugo ključevi bili kod nje. Ovde ima možda oko pedeset spavaćih odaja. Koliko bi joj trebalo vremena da prođe kroz sve njih, da pronađe jednu koja će joj odgovarati? Šteta bi bila da ona ima spavaću odaju samo za sebe. Ona je to morala da razume. Svaki trenutak svake noći ona će provoditi s njim. On je to pojasnio. ~ 83 ~


Bio je na pola puta na stepenicama kada je zastao, razmotrio. Možda je samo želela da istražuje. On i štićenici njegovog oca su dosta vremena proveli u krađi domaćicinih ključeva i u tumaranju hodnicima i prostorijama. Možda će isplanirati jednu avanturu za svoju suprugu, odvesti je u obilazak kuće u sitne sate kada je sve škripalo i zavijalo. Pomislio je kako bi se privila uz njega— Ne, ona nije bila jedna od tih koje se privijaju. Znao je to instinktivno. Ona bi verovatno predvodila put. Noć je padala. Uskoro će ga ona potražiti. On bi jednostavno trebao da se smesti u biblioteci i da čeka. Samo što, dok se uputio nazad niz stepenice, nije bio raspoložen da je čeka. Želeo je da je pronađe, da otkrije tačno šta je ona namerila. Bilo je moguće da je pošla da traži male predmete koje bi mogla da proda za nekoliko penija, stvari za koje je mislila da niko neće primetiti da fale. Iako je istina bila da nije mogao da je zamisli kao lopova, bez obzira na to koliko se činilo da joj novac znači. Iritiralo ga je kada ga je tog jutra pitala za svojih sedamdesetpet funti sterlinga, a još više ga je iziritiralo kada je shvatio da je htela da ih prebroji. Njihov brak bio je poslovni dogovor. Njime je trebao da obezbedi naslednika. Bilo je blesavo s njegove strane da joj sada nešto zamera kada je znao da se zbog njega udala samo zbog titule i novca. Ona neće ukrasti ništa, ali je pretpostavljao da pregledava inventar, pokušavajući da odredi koliko sve te stvari vrede. Bez sumnje će biti veoma sistematična po tom pitanju. Ako otključava sva vrata, ispituje sadržaj svake prostorije, sumnjao je da je još uspela da se popne na sprat. Bez sumnje se nalazila još uvek negde na glavnom nivou. Brzo je otkoračio niz hodnike, pokušavajući da otvori vrata. Zaključana, zaključana, zaključana. Ali dok je dolazio do kraja monstruozno dugačkog i širokog hodnika, mogao je da vidi maleni zrak sunca koji je mogao da dolazi samo od otvorenih vrata. Utišavajući svoje korake, polako je prišao i provirio kroz njih, potpuno nepripremljen za prizor koji ga je dočekao. Sa maramom koja je prekrivala njenu kosu i rukavima koji su joj bili zavrnuti do laktova, ona je klečala blizu police sa knjigama, izvlačeći stvari sa donje police, brišući ih, ostavljala ih sa strane. Odjednom je uz vrisak poskočila uvis i unazad. On je mogao da vidi ogromnog pauka koji izlazi, trči pored— Ona je lagano podigla suknju i snažno zgazivši stvorenje zaustavila njegov napredak. ~ 84 ~


On je gledao u njenu nogu, koja se spustila dole sa tako nepogrešivom odlučnošću. “Zar vi to nosite jedne od mojih Hessian čizmi?” pitao je uz nevericu. Uz trzaj glavom, pogledala je pravo prema njemu, oči su joj bile širom otvorene, a ta njena preslatka usta bila su blago otvorena. “Vratili ste se.” Nije mu se svideo način na koji su njene reči uspele da probuše njegov štit, da učine da mu bude drago što se vratio u rezidenciju. Bio je naviknut na to da se okupa, popije piće u tišini pojede večeru, i provede veče u čitanju. Sam. Uvek sam dok nije išao da proveri svog oca pre spavanja. Samoća je bila redovno stanje njegovih noći. Ona će sve to promeniti, bilo da je on to želeo ili ne. “Doista jesam. Čizma?” Podižući svoju suknju, ispružila je nogu, okrećući je na jednu, pa zatim i na drugu stranu kao da je bila iznenađena što je tamo videla uglancanu crnu kožu koja je prekrivala veći deo njene noge. “Vaša stopala su mnogo veća od mojih, pa mi je lakše da njima ubijam pauke i da im dam malo mesta za beg dok to činim.” Pogledala je gore u njega. “Prekomeran broj njih je ovde. I oni su izvanredno veliki. I zverski ružni.” “Crveni pauci, bez sumnje. Kažu da ih Wolsey nije voleo.” “Pametan čovek.” Približavajući joj se, pitao se zašto je osećao da ga privlači više nego ikada ranije. Više je ličila na uličnu čistačicu nego na ženu jednog gospodina. A ipak je bio privučen njom. “Imate paučinu u kosi—” “Šta? Ne!” Počela je da se udara po glavi. Zgrabio ju je za ručne zglobove. “Budite mirni.” Iako je izgledala istinski prestrašena, nije se nimalo pomerila. Nije bio siguran da je uopšte disala. U tim očima boje viskija bilo je toliko poverenja, a on to nije želeo da izda. Nekako mu se učinila mnogo ranjivijom sa tragom prašine na svom licu. Nije mu se sviđalo što se pojavljuje u takvom stanju. Više je voleo kada je bila jaka i žilava. Spoljašnjom stranom svoje šake prešao je preko svilenih niti koje su se nalazile na njenoj kosi i marami, sklanjajući ih. “Evo. Nema je više.” “Mrzim paukove.” “Onda biste prezirali odlazak u rudnike.” Nabrala je obrve. “Da li Vi ulazite u njih?” Nije hteo da joj otkrije kako je proveo svoj dan. “Povremeno. Na kraju krajeva, mi ih posedujemo; stoga, potrebno je da ih ponekad obiđem.” Morao je da promeni temu razgovora. “Šta Vi radite ovde?” ~ 85 ~


“Mislim da je odgovor na to pitanje očigledan.” Sada kada je opasnost od pauka nestala, ona je opet postala zajedljiva. Mnogo je lakše izlazio s njom takvom na kraj. “Onda je bolje pitanje zašto to radite kada sam Vam već rekao da bi svaka promena uznemirila mog oca?” “Ova prostorija je dovoljno daleko od njega, pa on nikada ne mora ni saznati šta sam ja uradila.” Zakoračila je u stranu, raširila ruke kao da želi da mu pokaže sve što se nalazi oko nje. “Ovo je predivna prostorija. Kako bih mogla da je ostavim u onakvom neredu?” Požurila je prema klaviru. Slabo svetlo pretvorilo ju je u siluetu, a ipak je mogao da vidi njen široki osmeh. “Nije li ovo veličanstveno? Ili će to biti kada ga budem ispolirala. Mogla bih da sviram za Vas u večernjim satima.” “Imam drugačiju vrstu muzike na umu.” Njena ramena su se opustila, i sva radost činila se da je izašla iz nje kao vazduh iz balona. “Da, naravno. Baš sam blesava što sam pomislila da bismo mogli imati nešto više.” Prešla je prstom preko zaobljene ivice, duboko je udahnula. Razočarenje je izbijalo iz svake njene pore. Mrzeo je što je on ubio njen osmeh. “Da li Vi svirate?” Pogledala je prema njemu. “Da. Nisam svirala otkad sam napustila dom, tako da mi je sigurno potrebna vežba, a i klaviru je potrebno štimanje, pa bi to bez sumnje bilo ne baš zanimljivo iskustvo za Vas. Ali ova soba… mora da je jednom bila veličanstvena.” Borio se da sebe ubedi da je svu tu veličanstvenost ona htela samo za sebe. Da je želela da veličina te prostorije poboljša njenu veličanstvenost, a ipak nije uspeo da ubedi sebe u istinitost toga. U njenom glasu je bila neka iskrenost kada je govorila o ovoj sobi što ga je nateralo da pomisli da je ona bila iskrenija prema njemu u tom trenutku nego što je bila od trenutka kada joj je otvorio vrata juče poslepodne. To nije imalo ikakve veze sa tricama, novcem, titulom ili koristi. Videla je ovu prostoriju onakvom kakva je nekada mogla da bude. Čitavog svog života trudio se da nijednu prostoriju ne zamišlja onakvom kakve su nekada mogle izgledati, nije želeo da u njima vidi potencijal, nikada nije želeo da zamisli smeh koji je odjekivao između tih zidova, radost koja se širila do plafona, sreću koja se širila svuda po podovima. Ove prostorije bile su samo dokaz da ništa dobro ne može proizaći iz ljubavi, da bi bilo najbolje da izbegava— ~ 86 ~


“Da li je to Vaša majka?” upitala gaje nežno, prekidajući njegove misli. Nije želeo da ona bude nežna ili blaga. Želeo je da bude hladna kao i novčići za kojima je žudela. Ipak je pratio njen pogled do portreta koji je bio okačen iznad kamina. Njegov otac posedovao je minijaturu iste žene koju je nosio sa sobom i ponekad je pokazivao Lockeu. Njene oči, njen osmeh su ga uvek privlačili. Kao momčić, on joj je zamerao što je umrla, što ga je ostavila. Prošlo je mnogo godina dok nije shvatio da ona nije imala izbora. Gledajući u nju ispod tankog sloja prašine, mogao je da razume zašto ju je njegov otac voleo. Čak iako je sada postojala samo u uljanim bojama, njena slika izgledala je živo. Posedovala je sposobnost da zagreje njegovo srce, da ga natera da se oseća krivim što nije prihvatio Portinu ponudu da mu svira na klaviru. “Da.” “Nisam tako mislila na početku, ali što sam je više posmatrala iz različitih uglova, odlučila sam da je bila veoma lepa.” “Dovoljno lepa da zbog nje čovek poludi.” “Njen gubitak ga je naterao da poludi, ne ona. Postoji razlika.” Pogledao je prema njoj. Ugao njenih usana i jedna obrva su se samo malo izdigli. “Vi biste poludeli kada bih ja umirala,” rekla je izazivajući ga. Polako je odmahnuo glavom, bez želje da o ovoj temi raspravlja sa radošću. “Ja Vam neću dati svoje srce, Portia. Bio sam veoma jasan u vezi tog aspekta naše veze. Možemo već sutra poništiti ovaj brak ako ste u njega ušli s mislima da nešto po tom pitanju možete da promenite.” Ona je pobledela, bez obzira zbog pomena o poništenju braka koji bi značio da ona izgubi sve ono što je planirala da dobije udajom. “Nemam nikakvih iluzija u vezi toga šta Vi želite od mene, gospodaru. Pretpostavljam da bismo trebali da požurimo sa konzumacijom ovog braka.” Zašto se zbog njenog nabusitog tona on odjednom osetio kao kompletan idiot, kada je ovo bio samo dokaz zašto je i na početku htela da se uda za njegovog oca? Dodirnuo je prljavštinu na njenom obrazu, i ona je postala mirna, veoma mirna. Prateći svaki pokret pogledom, prešao je svojim prstom preko mrlje koja se nalazila između njenih usana i brade. “Potrebno Vam je kupanje. Odneću kadu u spavaću odaju.” “Ne morate se toliko mučiti.” Nije želeo da ona bude toliko obzirna, prokletstvo. Potrebno mu je bilo da ona zahteva da je on razmazi. “Kao što ste bez sumnje otkrili ovog ~ 87 ~


jutra, prostorija za kupanje je prilično hladna.” Utisnuvši svoj palac na njenu bradu, očistio je prljavštinu, pitajući se zašto ga je ona fascinirala, zašto mu se sviđalo da je vidi u tako razbarušenom stanju. “Gđa Barnaby želi da joj se njeni ključevi vrate.” “Naravno. Postaraću se odmah za to.” Pomerio je svoj palac do njene donje usne, pomilovao je, razmislio da li da je gricne, ali ako njegova usta budu prišla bilo gde blizu njenih, vrlo je verovatno bilo da će je baciti na taj klavir koji joj se toliko sviđao i da će je posedovati tada i tamo. To bi ga sigurno uglačalo. Ali njoj je bilo potrebno kupanje. Njemu je bila potrebna hrana i piće. A i nije želeo da je uzme brzo ili grubo. Bar ne prvi put. Svaki drugi aspekt njihove veze je možda bio krut i neprijatan, ali on nije želeo da dozvoli da tako bude i u spavaćoj odaji. To je zahtevalo strpljenje s njegove strane. Preživeće s ovim mučenjem što je neće posedovati sada. Ali pre nego što se noć bude završila, posedovaće njeno telo kao svoje sopstveno. ***

Dok ju je pratio iz prostorije, Portia je bila malo iznenađena—na osnovu toga kako su njegove oči potamnele kada je protrljao njenu bradu—što je nije bacio na najbliži ležaj i zabacio njene suknje. Jednom kada su bili napolju, ona je zaključala vrata, plašeći se već sada susreta sa gđom. Barnaby kada joj bude tražila ključeve sledećeg jutra. Ona će zadržati tu sobu svidelo se to Locksleyu ili ne. Kada on ne bude u blizini, ona će sebe zabavljati sviranjem na klaviru. Shvatala je da je to bila njegova kuća i njegova pravila, ali neka su trebala da se prekrše. Koračajući kroz hodnik, ona je postala veoma svesna svog neujednačenog hoda, njena papuča je šaputala niz hodnik, njegova čizma je udarala. “Kako ste uspeli da zadržite moju čizmu na nozi?” pitao je on. “Stavila sam novine unutra i oko moje noge da mi ne bi ispala. To je trik koji sam naučila od svoje majke, koja nam je uvek kupovala cipele koje su bile prevelike kako bismo ih nosili duže vremena.” “Nam kupovala? Imali ste brata ili sestru?” Ona je napravila grimasu. Što bude manje znao o njoj, to će biti bolje po nju. Dok je bila užasno razočarana što nije imao nikakvo interesovanje da za njega svira na klaviru, pronašla je neku utehu u tome što je želeo samo njeno telo. Nije bilo verovatno da će postavljati pitanja koja bi mogla ~ 88 ~


razotkriti njenu prošlost. Ali ona je želela da ograniči svoje laži, zato što je uvek lakše bilo zapamtiti istinu. “Dve sestre i brata.” “Prošle noći rekli ste da nemate porodicu.” Zato što nemam. “Jesu li oni mrtvi?” Bilo bi mnogo lakše da kaže da jesu. “Ne. Ali oni nisu odobravali moj brak sa Montijem. Tako da sam morala da biram između njega i njih.” “Izabrali ste njega.” Klimnula je. “Ali sigurno su posle njegove smrti…” “Oni ne žele da imaju išta sa mnom.” “Čak ni sada kada ste udati za plemića?” “Mogla bih se udati za Engleskog princa, a oni mi ne bi oprostili.” Smogla je da oseti kako je proučava. Rekla je previše. On će nastaviti sa ispitivanjem, a kada bude saznao istinu poništenje braka koje je ranije spomenuo postaće stvarnost. Šta je mislila kada je bila tako nepromišljena u otkrivanju svega toga? “Ovim putem,” rekao je, okrećući se u hodniku. Zbunjena zbog promene pravca, zastala je, pokazala prstom prema drugom hodniku. “Taj put vodi prema kuhinji. Prilično sam sigurna u to.” “Ići ćemo zaobilaznim putem.” “U koju svrhu?” “Nije na ženi da sumnja u svog supruga.” Ili bilo kog muškarca kada je već o tome reč, bila je dobro upoznata s tim. Da je sumnjala u Montieja možda se sada ne bi našla u ovoj nesavesnoj poziciji. Ali neće ona ponovo napraviti istu grešku da nekome slepo veruje. “Nije mi se učinilo da ste jedan od onih muškaraca koji žele ovcu za suprugu.” “Kao što ste i sami svesni toga, ja uopšte nisam ni želeo suprugu.” To je bilo to, pretpostavljala je. I kada je ponovo počeo da korača, ona je krenula za njim. Otvarala je vrata u ovom hodniku ranije tog dana. Znala je da se u njima ne nalazi ništa opako, ništa zbog čega bi trebala da se brine. “Ali potreban Vam je naslednik, tako da bi Vam u jednom trenutku zatrebala i supruga.” “Ne bi mi trebala, nikada mi ne bi trebala, ali bih u jednom trenutku uzeo jednu.” “Znači, moj dolazak je samo pomerio Vaš raspored.” ~ 89 ~


Zastavši pred vratima, on se okrenuo kako bi je pogledao. “Nemojte govoriti o tome kao da je to nešto nevažno i da ste mi učinili uslugu.” Pre nego što je uspela da smisli neku dosetku, on je ispružio svoju ruku. “Ključevi.” “Iza tih vrata je samo radna soba.” “Znam.” Pucnuo je prstima. “Ključevi.” Spustila je ključeve na njegov široki dlan, i on je počeo da bira među gvožđem. “Niste proučavali ove prostorije izbliza, niti detaljno,” promrmljao je on. “Nisam ih uopšte proučavala.” Iz nekog razloga, bila je uvređena što je on mislio da je ona to radila. “Zar ste mislila da sam tražila srebrninu? Samo sam se nadala da ću pronaći sobu koja će biti moje utočište.” Uzeo je ključ svojim palcem i kažiprstom. “Znači samo ste provirili u njih i nastavljali dalje?” “U većini slučajeva, da. Dok nisam otkrila muzičku sobu. Imala sam osećaj kao da je pričala sa mnom.” Izdignuo je gustu crnu obrvu iznad tih prodirućih zelenih očiju. “Shvatate da ta rečenica čini da zvučite kao da ste ludi.” Ona se narugala. “Zidovi nisu zaista razgovarali sa mnom, glupane. Jednostavno sam mislila da kažem da sam se u toj prostoriji osećala dobrodošlo.” “Čak i sa paucima?” Izvila je svoje usne. “Ne baš u trenutku kada sam ih otkrila.” Udarila je svojom čizmom o pod. “Ali uspela sam da se postaram za njih.” “I jeste.” Pre nego što se okrenuo, ona je zamalo pomislila da je videla tračak divljenja u njegovim očima. Otključao je vrata, širom ih otvorio i zakoračio unutra. Ona ga je pratila. “Ovo je bila markizina radna soba,” rekao joj je dok je prelazio sobu kako bi došao do malog pisaćeg stola. Mogla je to sada da vidi. Sa nežnijim nameštajem, vedrijim bojama. Mogla je to biti vedrija soba da je imala više od jednog krivog prozora. Na stolu, spustio je vrata kako bi otkrio veliki broj kutaka i ćoškova. Povukavši fioku, posegao je unutra i izvukao prsten sa ključevima, metalni krug bio je mnogo manji od onog koji je domaćica koristila. Predao ga je njoj. “Da ne morate da gnjavite gđu Barnaby u vezi ključeva ubuduće.” ~ 90 ~


Gledala je u to što joj je nudio, pitajući se zašto su je oči peckale. Činio je mnogo više od običnog davanja gvožđa. Pokazivao joj je da joj je verovao, da je imala stvarno mesto u ovom domaćinstvu, u njegovom životu. Davao joj je slobodu, više slobode nego što je imala za jako dugo vremena. Polako, skoro pobožno, uzela ih je od njega. “Ne znam šta bih rekla.” “Nema šta da se kaže. Vi ste gospodarica ovog zdanja. Pripada Vam ovaj set ključeva.” Naravno da će pokvariti ovaj gest osornim tonom, ali ona nije želela da dozvoli da joj on potpuno uništi dobro raspoloženje. “Kako ste znali da su oni ovde?” “Reći ću Vam tokom večere. U međuvremenu, ja sam poprilično izgladneo, a Vama je potrebna kupka.” “Veoma se radujem pričanju te priče.” Okrenula se da krene. “Zapamtite,” pozvao ju je. “Nemojte nositi rukavice.” Pogledala ga je preko ramena, pružajući mu najzločestiji osmeh. “Nisam zaboravila. U stvari, nameravam da nosim veoma malo stvari osim svoje haljine. Manje ćete se mučiti kasnije. Razmišljajte o tome tokom večere.” S njenom obućom koja se nije slagala, njen izlazak nije bio staložen koliko je ona želela da bude, ali njegov dubok uzdah, povijena glava i prsti koji su se zarivali u drveni sto pružili su joj veliku satisfakciju. Noć možda pripada njemu, ali pripadaće njemu samo pod njenim uslovima.

~ 91 ~


Poludeće zbog nje. Bio je prilično uveren u to dok je pijuckao svoj skoč, gledao kroz prozor biblioteke u tamu i čekao na njen dolazak. Nakon što je dovukao kadu i vodu, bio je u neverovatnom iskušenju da se osloni o zid i gleda dok ona skida svoju odeću, dok ulazi u kadu, dok voda kaplje sa njene kože. Ali, da je ostao, sumnjao je da bi uspela da uroni mali prst na nozi pre nego što bi je on uzeo i spustio na leđa. Žudeo je za njom žestinom koju nije želeo da prizna. Nikada ranije nijedna žena nije uticala na njega kao što je to ona činila. Tako da je odšetao odatle da bi jednostavno dokazao—više sebi nego njoj—da to može da učini. Nikada nije očekivao da će videti Portiju na kolenima i rukama kako čisti. Naravno, gđa Barnaby nije bila nikakvo pilence i njeni napori juče u salonu bili su nažalost nedovoljni, ali učinila je da prostorija bude pogodna za stanovanje. A i ona je bila domaćica. Bio je njen posao da se brine o kući. Ali Portia je počela da se o nekim stvarima brine sama, nije joj bilo ugodno to što joj je on pripremio kupku. Ona nije želela da joj se ugađa. On nije to očekivao, nije tačno znao šta da radi s njom. Svaka žena s kojom je do sada bio želela je da bude razmažena, insistirala bi na tome. U stvari, one su očekivale da im se stalno udeljuju komplimenti, da im se stalno kupuju neke tričarije i želele su njegovu nepodeljenu pažnju. Na osnovu Portinih razloga njenog dolaska ovde, na osnovu onoga što se nadala da će dobiti, na osnovu onoga što je tražila, ona bi trebala da traži da bude obasipana pažnjom više nego bilo koja žena koju je poznavao. Ali ona je bila prekrivena prašinom i paučinom, s prljavštinom na svom licu i rukama. Nešto nije bilo u redu s njim kada je sve to smatrao izuzetno senzualnim. Supruge plemića nisu puzale po prljavštini. A ipakkk… činilooo se da se ona oseća potpuno opušteno. Ko je bila Portia Gadstone St. John? Malo je kasno da se sada to pitaš, staro momče. Nije želeo da bude zaintrigiran njom ili da ga fascinira. Nije želeo da je upozna. Samo je želeo da spava s njom, da utoli svoju požudu, da osigura da ona zasluži titulu koju je dobila udajom za njega. Začuvši lake korake, pogledao je preko svog ramena. Hriste, bila je predivna. Da je ušla u balsku dvoranu u toj satenskoj haljini koja je ~ 92 ~


otkrivala njena ramena tako zavodljivo i sugestivno, imala bi stotinu udvarača. Zašto je odgovorila na oglas jednog starca? Zašto je to sada bilo važno? Ona je bila njegova supruga. “Ostavili ste Hesijanke, vidim,” rekao je dok mu je ona prilazila, njene satenske papučice bi povremeno izvirile ispod oboda njene haljine. “Sada ste Vi ovde. Sigurna sam da ćete me Vi spasiti od bilo kakvog osmo nogog čudovišta.” Kroz glavu mu je prošla misao da bi je on spasao od bilo čega. “Na osnovu pomeranja Vaše haljine, čini se da ne nosite podsuknje.” Nije se zaista nadao da će ona ispoštovati svoje reči i da neće ništa nositi ispod haljine. Sigurno je samo želela da ga izaziva. Nakrivila je svoju glavu, bilo je zloće u njenom osmehu. “Bez podsuknji. Samo korset u suprotnom bi gornji deo moje haljine nedolično spao.” Njegova usta su se osušila. “Samo korset?” “Samo korset. Pa i čarape. Bile su mi potrebne zbog cipelica. Ali ne morate pomerati svilu kada budete hteli da vodite ljubav sa mnom. Niti cipele kada već govorimo o tome.” Zamislio ju je nagu, osim čarapa i cipela, njene noge u vazduhu— “Gaćice?” Odmahnula je glavom, njeni zubi utisnuli su se u njenu donju usnu. “Košulju?” Još jedan izazivački osmeh. “Samo korset.” “Isuse.” Dok je ispijao ono što je ostalo od njegovog skoča, nije mu promakao njen zadovoljni izraz. Njegov otac bio je u pravu. Zaista je bilo prednosti u tome da oženiš iskusnu ženu, a ne devojku. Počeo je da se pita zašto su muškarci toliko priželjkivali da njihove neveste budu nevine. “Piće pre večere?” “Ne, hvala Vam.” Pa, njemu je trebalo još jedno. Na svom putu do stočića s pićem, prošao je pored radnog stola. Palo mu je na pamet da bi jednostavno mogao da je uzme tamo. Neopterećen gomilom podsuknji, mogao bi da podigne tu njenu suknju do struka, otkopča svoje pantalone, da uroni u nju pre nego što večeraju. Ali stekao je utisak da bi ona to shvatila kao pobedu. Odoleće joj još malo. “Večera je poslužena, gospodaru,” Gilbert je objavio. Šteta. Piće će morati da sačeka. ~ 93 ~


Došetavši do Portie, ispružio je ruku. Ona je postavila svoju ruku na nju, stisnula je. “Ne bih imala ništa protiv radnog stola,” rekla je slatko, pre nego što je popustila svoj stisak i išetala iz prostorije, njišući provokativno svojim kukovima. Kroz stisnute zube, ispustio je divlju psovku. Bio je toliko usredsređen da spase svog oca od Portie da nije uopšte razmišljao o tome da će morati i sebe da spašava. ***

Montie je bio privučen njom, želeo ju je. Istakao je to iste večeri kada ju je upoznao. Ali nikada je nije gledao ovim tinjajućim intenzitetom kojim ju je Locksley gledao. Dok je sedeo preko puta nje, na nekoliko koraka udaljenosti, bila je bolno svesna želje koja je strujala kroz njega dok je vino bilo sipano. Mada je želja bila previše blaga reč. Želeo je da je polegne na radni sto i vodi ljubav s njom tamo. Videla je to u njegovim očima. Nije znala da li bi trebala da bude polaskana ili da se uvredi što je on uspeo da iskontroliše svoje nagone. Trebala bi da bude mudrija i da ga ne izaziva tako drsko, da ne odaje utisak da je bila neka vrsta bludnice, ali bilo joj je potrebno da ovaj brak bude konzumiran pre nego što se sunce pojavi. Bio je to jedini način na koji će se uveriti da se ovaj brak neće moći lako poništiti, bio je to jedini način na koji će osigurati zaštitu sebi ako Montie ikada bude saznao gde se ona krije. Bila je pažljiva, nikada nije koristila svoje ime tokom putovanja, nikada nije koristila glavni način transporta. Kada je putovala poštanskim kolima nikakva pitanja joj niko nije postavljao, osim onih vezanih za njenu destinaciju. Osećala se relativno sigurnom, a uvek je i postojala šansa da će se Montieju svideti njeno odsustvo jednom kada ga bude primetio. Ipak, brak koji je konzumiran bio je od velike važnosti za njenu strategiju. Odbijala je da se oseća loše što je njen plan pošao naopako i što je bila udata za vikonta umesto za markiza. Niti će razmisliti o izmeni svog plana sada kada je Locksley pokazao malo saosećanja i dao joj set rezervnih ključeva. Ili zato što se činilo da se on istinski brine o svom ocu. Ili zato što se činilo da je sposoban da je slomi samo jednim svojim dodirom. I dok je pokušavala sebe da ubedi da je želela da se ovaj brak konzumira samo zbog koristi, nije mogla da porekne da je delić onoga što joj je pokazao šta će se desiti u postelji uspeo da učini da ona podrhtava ~ 94 ~


od želje i da iskreno poželi da ju je on polegao na onaj prokleti radni sto. Želela je da završi s tim. Da prestane da je muči svojom jakom voljom. Gilbert je prekinuo tok njenih misli kada je postavio supu od kornjače pred nju. Zatim je postavio jednu i ispred vikonta. Locksleyeve obrve su se namrštile. “Možete izneti svu hranu, Gilberte. Večeras nemamo gostiju.” Znači, večerao je isto kao što je i doručkovao—kako bi što više olakšao slugama i bez ikakvih fanfara. Nije mogla da zamisli da bi Montie ikada bio toliko obziran, znala je bez imalo sumnje da on nikada ne bi bio takav. Sluge su služile, a on je živeo da bi bio služen. Nikada nikog nije vređao, ali je veoma vešto umeo da pokaže ljudima oko sebe koje je bilo njihovo mesto. Njeno srce se raspuklo u komadiće kada je ona konačno shvatila koje je bilo njeno mesto. “Gđa Dorset kaže da ne možemo služiti više sve na jednom tanjiru, sada kada imamo damu u kući,” Gilbert je objasnio, izgledajući pomalo kao krivac. “Pa ćete tumarati iz prostorije i u nju celo veče?” “Izgleda da je tako, gospodaru.” Locksley je uzdahnuo. “Onda za Boga miloga, bar ostavite vino na stolu kako bih mogao sam da ga uspem.” “Gđa Dorset—” “Neće nikada saznati.” “U redu, gospodine.” Nakon što se pobrinuo za vino, povukao se kako bi stao pored zida. Činilo se da je njen suprug nezadovoljan, bio je čovek koji nije uživao da ga drugi čekaju. Odbijala je da počne da joj se sviđa zbog toga. On bi uništio njene dobro skovane planove—čak iako bi njegovi razlozi bili za pohvalu. Probala je supu. Ukusno. Nije ni čudo što se niko nije svađao sa gđom Dorset kada su obroci bili ovako ukusni. “Hteli ste da mi kažete kako ste znali za ključeve,” rekla je tiho. Zabava je plesala u njegovom pogledu, nagnuo se unazad i podigao svoju čašu sa vinom. “Jesam. Štićenici mog oca i ja smatrali smo se neustrašivim avanturistima. Ukrali bismo ključeve od gđe Barnaby kada bi ona zaspala i istraživali mnogo prostorija u kasnim noćnim časovima.” “Znajući koliko je veliko ovo mesto, to je moglo trajati godinama.” Klimnuo je glavom, ispio gutljaj svog vina. “Skoro tri godine, koliko se sećam. Bili smo kao arheolozi koji su tumarali kroz ostatke neke drevne ~ 95 ~


civilizacije, zapisivali smo svoje pronalaske, ali trudili smo se da sve ostane onako kako je i bilo.” Dok je to izrekao olako, njoj nije promakla tuga—i krivica—koja je nakratko dodirnula zelenilo njegovih očiju. Drevna civilizacija bio je život njegovih roditelja. Pitala se kako bi bilo odrastati sa toliko malim znanjem o svojoj prošlosti. “I kada ste odrasli, nastavili ste sa svojim istraživanjima, ali ste ih pomerili na svet.” “Na kratko vreme.” “Da li Vam to nedostaje?” Gilbert je uzeo njihove činije, nestao kroz dovratak. Locksley je kucnuo svoju čašu s vinom. “Nadam se da nije pripremila obilje hrane. Ne volim kada se hrana baca.” “Razgovaraću s njom sutra, mogu li? Da odobrim jelovnik. Da se postaram da se ne pravi previše hrane.” Klimnuo je glavom. “Shvatićete da je s njom lakše izaći na kraj nego sa gđom Barnaby.” Sa ženom koja je vladala kuhinjom? Veoma je sumnjala u to, ali ona je bila odgajana da upravlja domaćinstvom. Vrlo lako će izaći na kraj sa ovim zadatkom. “Niste odgovorili na moje pitanje. Da li Vam nedostaje putovanje?” “Ponekad.” Uputio joj je primamljivi opaki osmeh. “Ali u mojoj bliskoj budućnosti smeši mi se istraživanje, zar ne, Lady Locksley?” Vrelina je oblila njenu kožu. “Morate li uvek okrenuti razgovor u tom pravcu?” “Vi ste ta koja ovde sedi bez svog donjeg rublja.” “Prilično je udobno, u stvari. Svila moje haljine je odmah uz moje golo telo.” Mračno se nasmejao. “Bože, baš volite da izazivate. Većina žena je veoma stidljiva kada je u pitanju vođenje ljubavi.” “Vama se sviđa što ja nisam takva.” Podigao je svoju čašu kako bi nazdravio. “Proklet bio ako nije tako.” Nije u potpunosti verovala osmehu koji joj je uputio. Prelako joj je dopustio da ga pobedi. Imala je osećaj da će je kasnije naterati da plati zbog toga—kricima zadovoljstva koji bi mogli skrhati prozore u komade. Imala je utisak da će sve ono što je znala o zadovoljstvu izbledeti u poređenju s onim što će joj on otkriti. U isto vreme je nestrpljivo očekivala sve to i užasavala se toga. ~ 96 ~


Gilbert je ušetao u prostoriju i ispred nje postavio tanjir sa pečenom jagnjetinom i krompirima. Podigla je pogled i videla kako je Locksley proučava. Poželela je da je bar obukla svoje donje rublje. “Kako je proteklo Vaše veče u rudnicima?” Suzio je pogled, njegovo lice pretvorilo se u hladnu masku. “Ne brinite se, moja mala plaćenice, Vaš džeparac je siguran.” “Ja nisam—” Zaustavila se, nemoćna da ga krivi za njegovo loše mišljenje o njoj. Sigurno je proizvodila utisak da je tu samo zbog koristi. Njegova nenaklonost i nepoverenje osigurali su joj dobar štit. Ali bilo je poprilično teško održati ga na mestu. “Samo sam Vas pitala kako ste proveli svoj dan. Dali je bio zadovoljavajući. To je ono što dobre supruge čine.” Ugao njegovih usana se izvio na prema gore. “Planirate li da budete dobra supruga?” “Sa razlogom.” Nasmejao se duboko. “Barem ste iskreni.” Samo što nije bila. Želela je da može da bude, ali njegovo mišljenje o njoj je i ovako bilo dovoljno nisko. Umesto da je odvede u krevet, otarasio bi je se. Uz mnogo žurbe. “Želim da stvari između nas budu prijatne.” “Jednom kada budemo završili sa večerom, stvari između nas biće veoma prijatne.” Ispustila je groktaj koji baš i nije priličio dami. “Opet, moraju li Vaše misli uvek ići u tom pravcu?” Želela je čoveka koji će žudeti za nečim višim osim za njenim telom. Marsden je želeo da mu pravi društvo. Trebala je insistirati da se uda za markiza. Ne da bi ovaj tvrdoglavi, svojeglavi čovek ikada to dozvolio, bez obzira na njene razloge za to. “Mislio sam na Vas dobar deo današnjeg dana,” rekao je tiho. Prevrnula je očima. “Kako me odvodite u postelju, sigurna sam.” “Ponekad.” Upravio je svoj pogled prema svojoj vinskoj čaši, prelazio je svojim prstom polako gore, dole, kao što će bez sumnje vrlo uskoro prelaziti i preko njenog tela. Čini se da nije on bio jedini čije su misli putovale prema spavaćoj odaji. “Ponekad uhvatim sebe kako se pitam šta Vas je zaista dovelo ovde.” Njegov pogled, ubedljiv i zahtevan, zakovao se uz njen. Da je i za trenutak pomislila da bi mu stalo, da bi bio pristojan oko te stvari, mogla bi mu priznati sve. “Oglas Vašeg oca.” Mrzela je to što su joj reči izletele kao groktaj. ~ 97 ~


“Da li znate da ga nazivaju ludim markizom od Marsdena?” Blago je klimnula glavom. “Da li je to razlog što tako malo vremena provodite u Londonu?” “Kako Vi znate koliko ja vremena provodim u Londonu?” “Verujem da sam Vam ranije spomenula tračerske novine. Istinu da kažem, veoma sam zavisna od njihovog čitanja. Vi i ostali Zavodnici se često spominjete u njima.” Nabrala je obrvu. “Kako se taj nadimak pojavio, uzgred?” “Imali smo naviku da kršimo pravila kada smo bili mladi. Ali uvek su nam sve opraštali. Događaji iz naše prošlosti bili su toliko loši da su svi uspevali da nam progledaju kroz prste kada smo se loše ponašali.” “Bili ste takođe poznati i kako nesmotreni.” “Zaista smo bili takvi. Ashe je jednom zamalo postao lavova večera. A Albert je poginuo na safariju, ostavljajući Edwarda da nasledi titulu, nakon što se mesecima pretvarao da je Albert. Bilo je to ludilo.” “Sećam se toga iz novina. Izbio je priličan skandal kada se njegova dvoličnost otkrila.” “Jeste. A zatim je uradio nešto još drskije uzevši udovicu svog brata, odvevši je u Švajcarsku i venčavši se s njom. Još ih nisu u potpunosti prihvatili, ali ljudi su počeli da se navikavaju na njih. Kada ovde budu došli u posetu, očekivaću od Vas da im pružite dobrodošlicu.” “Naravno. Ja nisam u prilici da na nekog bacam kamenje.” Zadržao je njen pogled. “A zašto je to tako, Lady Locksley?” Umirila se, njen dah je oklevao da napusti njena pluća. Ja znam kako je to kada si osramoćen, prognan, odbačen. “Bačeno je nekoliko kamenja u Vašem pravcu?” pitao je. Više od nekoliko. “Kao što sam napomenula, moja porodica nije odobravala Montieja. Njegovi nisu odobravali mene. Ali naša ljubav bila je dovoljno velika da nam to nije smetalo.” Poslednje je ispalo da je bila potpuna laž, ali kada je bila mlađa u potpunosti je verovala da je to bila istina. “Ali Vi sada ne tražite ljubav.” “Ne, gospodaru. Zatvorila sam svoje srce. Lakše je tako.” Još jedna laž, ovu laž je izrekla njena cinična strana, pošto je znala da je on nikada neće zavoleti i da bi bilo ludo da pomisli da bi moglo biti drugačije. Sa druge strane, ni ona nikada ne bi mogla da zavoli njega.

~ 98 ~


Ali život sa Montiejem naučio ju je da sakrije svoja osećanja, i ona je postala veoma dobra u tome. Nadala se samo da nije naučila da ih sakriva i od sebe same. ***

Polizala je puding sa svoje kašike, polako, provokativno, sve vreme praveći male uzdahe koji su učinili da on postane tvrd, da mu se koža zategne, da mu dah zastane. Bez imalo sumnje znao je da je ona svesna toga koliko ga time muči i da joj je prilično drago zbog toga. Želeo je da je udavi. Želeo je da poljubi svaki njen centimetar. Želeo je da se smeje, dubokim, burnim smehom koji bi ispunio svaki delić ovog zdanja. Nije mogao da se seti vremena kada je ovoliko uživao u nekoj ženi—a još treba u potpunosti da uživa u njoj. Njegov puding ostao je netaknut. “Možda biste želeli da se poslužite i mojim desertom,” ponudio joj je kada je konačno spustila svoju kašiku. “Zar Vi ne volite puding?” pitala je. “Nisam baš ljubitelj slatkiša, što mora da je razlog što mi se Vi sviđate. Tako ste opori.” Iznenađenje je prešlo preko njenog lica. “Sviđam Vam se?” Zar je to rekao? Prokleto bilo sve do pakla, rekao je. Nije razmišljao o tome kako će ona shvatiti te reči. Da će u njima pronaći nadu da bi između njih moglo da postoji nešto više. “Vi me izazivate, Portia. Ne mogu poreći da uživam u tom aspektu naše veze. Nikada mi se nisu previše sviđale mjaukave gospođice.” Uputila mu je lascivni osmeh. “A one koje predu?” O, da, definitivno je želeo da ona prede. “Ima li još nešto da se iznese, Gilberte?” “Ne, gospodaru. Puding je bio poslednje jelo.” Hvala Bogu. Odgurnuo je svoju stolicu, ustao. U jednom kratkom trenutku je razmišljao da li da je pozove u biblioteku da popiju jedan konjak nakon obroka. Ali bio je umoran od toga da odlaže ono što je neizbežno, da se pretvara da je džentlmen kada je ona tako lako mogla da ga pretvori u varvarina koji je samo hteo da je obljubi od glave do nožnih prstiju. Osećao se kao predator, dok je šetao prema njenoj strani stola, i neke od njegovih misli mora da su bile vidljive na njegovom licu pošto je ona odjednom izgledala pomalo oprezno. Dobro. Možda je imala bolje podeljene karte izvan kreveta, bio je čvrst i spreman za nju, ali tako mu ~ 99 ~


Boga, on će biti u prednosti jednom kada budu legli na dušek. Izvukao je njenu stolicu, čekao je dok se on podigla uz takvu eleganciju, zakoračila od stola— Uzeo ju je u naručje, zadovoljan kada je čuo njen tihi cijuk. Njeno lice bilo je u istoj ravni kao i njegovo, gledala je u njega. “Sigurno planirate da uživate u piću posle večere.” Jedino što je on želeo je da se utopi u njenim očima boje viskija. Ne da je bio dovoljna budala da izgovori takvu baljezgariju. “Mislim da smo dovoljno dugo odlagali odlazak u postelju.” Posmatrao je delikatno pokretanje njenog grla dok je gutala pljuvačku. Nameravao je da ubrzo gricka te delikatne žile. Zatim je postao veoma svestan konture njenih nogu, njihova toplina prelivala se preko njegovih ruku. Bez prokletih podsuknji. Prilično mu se sviđalo to. Pomislio je da je primetio drhtaj koji je prostrujao kroz nju pre nego što je ta njena obla mala brada malo zaštrčala i kada mu je uputila gotovo neprimetno klimanje. Dok je lizala svoje usnice, postavila je ruku tačno ispod njegove vilice, njeni prsti odmarali su se na njegovom grlu dok je njegov puls udarao u nestalnom ritmu. Spustila je svoje trepavice polko, pozivajući ga. “Nestrpljiva sam da otkrijem da li ste toliko dobri kao što to tvrdite.” Da je znao da supruge mogu da izazivaju tako provokativno i bezobrazno kao i jedna od najbolje plaćenih lakih suknjica, mogao je ranije da se oženi jednom. Možda je zarežao ili je možda proizveo zvuk sličan davljenju, zato što se ona, kada je počeo u žurbi da izlazi iz prostorije, nasmejala vedro, prelazeći rukom preko dela njegovih grudi i ramena, dokle god je mogla da dohvati. Naslonivši se na njega, Gricnula mu je uvo. “Nastavite tako, mala namigušo i neću moći da se popnem uz stepenice.” “Sviđa mi se što me želite.” Želeti je bila previše blaga reč, ali nije želeo da je uplaši otkrivajući joj koliko ju je očajnički želeo. Niti je želeo da joj pruži toliko moći nad njim. Ona će biti ta koja neće moći da šeta kada se noć bude završila. Već je unapred znao da mu jedan put neće biti dovoljan. Dođavola, cela noć mu ne bi bila dovoljna. Kada je stigao do stepenica, spustila je glavu na njegovo rame, i surovi zaštitnički osećaj prostrujao je kroz njega zbog kog je umalo posrnuo. Nešto u tom gestu punom poverenja učinilo je da umalo zažali ~ 100 ~


zbog toga što ju je hteo samo zbog jedne stvari: da ugreje njegovu postelju. Od trenutka kada joj je otvorio svoja vrata, imao je neodoljivu potrebu da je poseduje, da je zahteva… da pobedi. Nije joj verovao niti je verovao njenim motivima da se uda za njegovog oca. To se nije promenilo. Bio je odlučan da je pobedi u njenoj sopstvenoj igri—retrospektivno, učinilo mu se da je upao pravo u njenu zamku, ali ipak nije mogao uopšte da žali zbog toga. Ne kada je to garantovalo da će se ona uvijati pod njim. A uvijaće se. Mogla ga je ona izazivati i bezobrazno flertovati s njim, ali on je bio gospodar noći. Na vrhu stepeništa, krenuo je niz hodnik prema svojoj spavaćoj odaji, bio je akutno svestan kako njeni uzdasi postaju kraći, bio je svestan uzbuđenja koje je strujalo kroz nju. Ona je podsticala njegove želje sa tako malo truda. Bio je lud kada ju je želeo ovako očajnički. Prošao je pored spavaće odaje svog oca, zastao, opsovao. Nije želeo nikakva ometanja ove noći, nikakva uplitanja. Jednom kada je bude smestio u svoju spavaću odaju iza zatvorenih vrata, nije želeo da se ona otvaraju do zore. “Trebali bismo da proverimo Vašeg oca,” rekla je nežno. Nije mu se svidelo stezanje u grudima koje je osetio kada je pomislio da se ona zaista mogla brinuti za njegovog oca. Nije bilo važno šta je ona osećala prema markizu. Locke nije imao nameru da se brine o njoj, odbijao je da sebi dozvoli da bude blaži prema njoj, da ga ona vrti oko svog prsta. Njihova veza zasnivala se na emotivnoj distanciranosti. Tako je oboma odgovaralo. Ipak, spustio je njena stopala na pod. “Završiću za trenutak. Sačekajte ovde.” Naginjao se napred da joj udeli maleni poljubac kada je preko njenog lica prešao bes i naterao ga da se zaustavi. “Nisam ja pas kom možete naređivati,” rekla je. “Želim da markizu poželim laku noć i tako ću i uraditi, sa ili bez Vašeg odobrenja.” Razmislio je da li bi trebao da je podseti na mesto jedne supruge— da sluša naredbe svog supruga uvek—ali to bi bez sumnje izazvalo prepirku, pošto ona nije bila od one vrste koja sluša bilo koga. Bio je to jedan od njenih karakteristika koja ga je privukla. Osim toga, sviđalo mu se to što ona nije bila porazna ljubičica, što je stala naspram njega nožni prst uz nožni prst, čak bi mu i stala na prste ako bi to bilo potrebno. Ali bila mu je potrebna neka vrsta pobede, tako da se nagnuo da je brzo poljubi, a zatim se okrenuo kako bi brzo pokucao na vrata. ~ 101 ~


“Uđi,” rekao je njegov otac. Otvarajući vrata, pokazao joj je glavom da uđe pre njega. Ona je uplesala u prostoriju sa pobedničkim zanosom. Nju je bilo potrebno ukrotiti, ali nije imao u sebi želju da ubije njen duh. Stojeći pored nje, borio se da ne razmišlja o tome koliko će mu sekundi biti potrebno da pokida čipku na njenoj haljini. “Dvanaest,” njegov otac je objavio. Locke je pogledao preko njenog ramena na mesto gde je njegov otac sedeo pored prozora. “Oprostite?” “Trebaće ti dvanaest sekundi da joj pokidaš tu čipku.” Njegova vilica se stegnula. Nije mu se svidelo što ga je tako lako pročitao. “Osam.” “Nismo ovde da bismo razgovarali o mojoj čipki,” izgrdila ga je i njemu se svidelo što se ona nije postidela ili zamucala zbog saznanja da su oni diskutovali o onome što treba da se dogodi. “Ovde smo da bismo videli da li Vam je potrebno nešto pre nego što se povučemo u odaje.” “Naslednik. Ali to ću dobiti nakon što se vi povučete u odaje.” “Iskreno, gospodaru, trebate da proširite Vaša interesovanja. Možda biste želeli da Vam ja čitam malo.” “Ne,” Locke je zarežao. Uputila mu je nevini pogled, a on je znao da u njoj nema ničega nevinog. Ta zlobnica je samo tražila način na koji će ga dalje mučiti. “Nećemo mu večeras čitati,” rekao je čvrsto. “Kako želite.” Okrenula se prema njegovom ocu. “Nedostajali ste nam tokom večere.” “Više volim da večeram ovde.” “Usamljenost Vam ne pristaje, gospodaru.” “Ja nikada nisam sam, draga moja i moraš me zvati Oče.” Zacrvenela se tada. Stvarno joj nije bilo prijatno povodom toga i on se kratko upitao zašto je to tako. “Pa, ako Vam ništa ne treba, mi ćemo otići na spavanje,” rekao je. “Malo je rano za odlazak u krevet.” Locke se borio da ne zuri. Zar nisu upravo razgovarali o njenoj čipki i o nasledniku? “Imao sam naporan i dug dan.” Bore na licu njegovog oca spustile su se nadole. “Video sam te kako uzjahuješ na konju danas, prema rudnicima pretpostavljam. Često ideš tamo u poslednje vreme. Zar nešto nije u redu?” ~ 102 ~


Nije planirao da o problemima razgovara sa njim ikada, a posebno ne večeras. “Sve je u redu.” Portia mu je uputila špekulantski pogled čije značenje on nije želeo da tumači. “Zaključaću vrata sada,” rekao je markizu blago. “Samo sam želeo da to znate.” Njegov otac je odmahnuo rukom kao da tera dosadnu muvu. “Idite. Tvoja majka će uskoro biti ovde.” Locke nije želeo da se oseća krivim u vezi ovoga. Bilo je ovo prvenstveno zbog bezbednosti njegovog oca. “Jeste li sigurni da imate sve što Vam je potrebno?” “Nisam imao sve što mi je potrebno otkad je tvoja majka umrla. Ali nema veze. Ne moraš da slušaš čantranje jednog starca. Vodi svoju suprugu u krevet. Podari mi mog naslednika.” S tim rečima, njegova krivica je popustila, i primetio je da su se vrhovi Portinih ušiju zacrveneli. Možda je crvenela mnogo češće nego što je on to mislio. Samo ne uvek na licu. Interesantno. Morao je tu mogućnost i dalje da istraži. Svidela mu se pomisao da ona crveni na nekim drugim delovima. Došetavši napred, poljubila je njegovog oca u obraz. “Lepo spavajte, gospodaru.” “Oče,” insistirao je markiz. Ona se nasmešila, klimnula glavom, pokušala je da izgleda pokajnički, ali nije ponovila reč. Locke je imao osećaj da ona to nikada neće učiniti. Prošetala je pored njega, i izašla iz prostorije. “Lepotica je, zar ne?” pitao je njegov otac, zadobivši ponovo Lockeovu pažnju. “Lepša od tvoje majke, ali nemoj to majci da kažeš.” Potapšao se po grudima. “Lepota tvoje majke nalazila se unutra. Portia ima dobar deo lepote takođe unutra. Nemoj zaboraviti da tamo pogledaš.” Žena je bila prevrtljiva lisica. To što njegov otac nije mogao to da vidi još je više uverilo Lockea da je postupio ispravno što mu nije dozvolio da se on oženi njom. Omotala bi njegovog oca oko malog prsta pet minuta nakon što bi potpisali papire. “Potrebno mi je samo da greje moj krevet. Za to mi se ne mora sviđati.” “Ne budi budala, Locke. Otvori to svoje prokleto srce.” Da bih proveo svoj život u patnji ako ona bude umrla? Nema šanse. “Lepo spavajte, Oče.” ~ 103 ~


Ĺ to se njega tiÄ?e, on nije planirao oka da sklopi.

~ 104 ~


Stojeći u hodniku, borila se da ignoriše to što je čula da govori svom ocu da mu se ona ne sviđa. Malo utehe je uzela u tome što ga nije čula kako govori da je prezire. I dao joj je ključeve. Možda između njih nije postojalo naklonosti, ali njihova veza će biti pristojna. Bar izvan kreveta. Pretpostavlja je da će u njemu biti veoma burna. Iskoračivši iz sobe, on je zatvorio vrata, okrenuo ključ, sačekao jedan trenutak kao da mu je toliko bilo potrebno da otrese sa sebe veo koji se spustio na njega kada je provodio vreme sa svojim ocem. Onda se okrenuo prema njoj, ništa ne otkrivajući, ništa od svojih sumnji, svojih briga, svojih muka. “Šta se dešava u rudnicima?” upitala je. Vilica mu se stegnula, oči suzile. “Sve je u redu u rudnicima.” “Tako ste brzo odgovorili”—tako kratko—“da sam bila sigurna da ne želite o tome da razgovarate s njim.” “I nisam.” Zakoračio je bliže njoj. “Moj otac voli svoje rudnike. Ako počne da priča o njima, mogao bi da priča satima. Za to večeras imam veoma malo strpljenja.” Zgrabio ju je u naručje i počeo da korača prema svojoj spavaćoj odaji. “Čini se da uopšte nemate strpljenja,” rekla je. “Budite zahvalni na tome.” Tako oštar, a ipak nije bio surov čovek, čovek kog bi se trebala plašiti. Surov čovek bi se potrudio da njegov otac bude smešten u ludnicu. Surov čovek ne bi se brinuo o ostareloj posluzi. Surov čovek bi je već uzeo. Prešao je preko praga, jednim šutem zatvarajući vrata. Ovog puta spustio ju je malo bliže krevetu, tako da je može baciti na dušek. “Okreni se,” naredio je. Ne pokazujući nikakvu strepnju, nikakvu želju da ga upozna bolje pre nego što bude spavao s njom, ona se okrenula, njen pogled pao je na debeli prekrivač, pitajući se da li bi trebala da ga skloni na stranu, ali sumnjala je da će išta od onoga što treba da se desi biti uredno. Sedam sekundi mu je bilo potrebno da pokida čipku sa njene haljine. Njegovi žuljeviti prsti prelazili su preko donje ivice njenog korseta, tačno iznad njene pozadine, preko obline njene stražnjice. A onda su njegova ~ 105 ~


usta, vrela i vlažna, prešla tim istim putem, izazivajući da joj se vrela vlažnost pojavi između bedara. Ovo slatko mučenje bilo je skoro više od onoga što je mogla da podnese. Konačno, ispravio se i počeo da odvezuje trake njenog korseta. Hvala Bogu, pošto je jedva uspevala da diše zbog iščekivanja onog što treba da se desi. Želela je da ga muči time što ništa nije nosila, ali misao da bi je mogao uzeti tako lako lebdela je u pozadini njenih misli. Tako je malo delilo njenu kožu, njenu ženstvenost, od njega. Šest sekundi za korset. Pritisnula je svoju ruku na stomak kako bi sprečila odeću da padne sa njenog tela. Definitivno je večeras bio brži. Za manje od minute ona će se naći na leđima. Prelazio je prstom preko njene kičme, dole, gore. Pritisnuo je dlanove na njene lopatice i polako počeo da prelazi preko ramena, spuštajući njenu haljinu sa strane sve dok ona nije pala na pod. Korset je pao za njom. “Ko bi rekao da će neko sa ovako nežnim leđima imati takvu kičmu?” pitao je on, i ona se mogla zakleti da je u njegovom glasu začula divljenje. “Iskorači iz odeće.” Uradila je onako kako je on zahtevao, a zatim se okrenula. “Hoćete li Vi—” Da mi komandujete cele noći? Umrlo je na njenim usnama. Nije znala da li ju je iko ikada gledao s tolikom glađu, kao izgladnela zver koja će učiniti sve kako bi zadovoljila svoju glad. “Hriste, divna si.” Rukama joj je obujmio grudi, palcem i kažiprstom stiskao je njene bradavice, ni previše jako, ni previše nežno, kao da je tačno znao šta joj je bilo potrebno. Teško gutajući, opirala se želji da zgrabi svoju haljinu i da se prekrije njom. Njegov pregled, tako vreo, tako intenzivan, učinio je da se ona oseća izloženom. Dođavola i bila je izložena u nepovoljnom položaju. “Skinite svoj sako.” Mračno se nasmešio. “Samo moj sako?” Podigla je bradu, očajnički pokušavajući da izgleda smelije nego što se zaista osećala. “Sve.” Osmeh se produbio, tako nevaljao, tako pun iskušenja, tako pun obećanja. “Kako moja dama zapovedi.” Nije zaista mislila da će je on poslušati, nikada se nije osećala jednakom u svojoj vezi sa Montiejem, ali Locksley nije gospodario nad njom. Bacio je svoj sako na pod. Njegovi prsti krenuli su prema ~ 106 ~


dugmadima na njegovom prsluku. Bez razmišljanja, zakoračila je prema njemu i svojim dlanovima prekrila njegove. Mogla je da oseti napetost koja je zračila kroz njega. Šta je to pokušavao da dokaže time što je još nije uzeo? Da može odoleti njenim čarima? Mogla je da oseti koliko je ta bitka teška za njega. Trebala bi mu se smilovati. Šteta što je želela njegovu predaju. “Ja ću to učiniti.” Ne skidajući pogled sa njenog, spustio je glavu u znak pomirenja, široko raširio ruke. Nije taj njegov gest pomešala sa pokornošću, znala je da je to bila samo jedna pauza u ratu. “Mi ne moramo biti u sukobu,” rekla je tiho dok je otkopčavala dugmad. “I nismo. Usuđujem se da kažem, mi imamo isti cilj: da tebe postavimo u krevet.” Zbacio je sa ramena svoj prsluk, bacio ga prema mestu na kom je sako već ležao. Odvezala mu je maramu koja mu je bila vezana oko vrata. “A ipak mi se čini da smo krenuli u ovo kao da smo na nekom takmičenju.” Njegova ruka spustila se tačno ispod njene vilice i—s najmanjim poticajem—nagnuo joj je glavu unazad. “Želiš da me pobediš.” Htela je, dođavola. Želela je da on žudi za njom, da moli, da bude u njenoj milosti. Želela je da ona ima kontrolu pošto je nikada ranije nije imala. Nakon što mu je odvezala maramu, bacila ju je sa strane. “Vi me ne volite.” Otkopčala je njegovu košulju. “Vi me nikada nećete voleti.” Uklonila je manžetne od crnog oniksa, zadržavajući ih u svojoj šaci, pošto nije bila sigurna šta da učini sa nečim očigledno skupim i vrednim. On ih je uzeo od nje, odneo ih do noćnog stočića, spustio ih na njega. Prevukao je košulju preko glave, bacio je na pod pre nego što se okrenuo prema njoj. Videla je njegovo veličanstveno telo tog jutra kada se probudila, a ipak joj je ponovo oduzelo dah. Snaga i mišići, način na koji je njegova koža bila zategnuta preko tela koje je bilo izvajano do savršenstva. Ne sklanjajući ni u jednom trenutku oči s nje, seo je na obližnju fotelju i počeo da skida čizme. “Ne sviđam Vam se,” nastavila je, mrzeći to što je zvučala kao da nema vazduha, što je njen glas postao tako grub i dubok samo zbog pomisli da bi mogla svojim jezikom preći preko njegove bradavice, preko njegovih rebara, spuštajući se niže sve dok ne bi osetila ukus njegove suštine. “Ranije sam spomenuo da mi se sviđaš.” ~ 107 ~


“Poredeći me sa pudingom, što je veoma laskavo. A zatim ste rekli svom ocu kako Vam se ne moram sviđati da biste spavali sa mnom.” Suzio je pogled. “To nisi trebala da čuješ.” “Ipak jesam. Ali ne smeta mi to.” Previše. “Ni Vi se meni ne sviđate.” Malena laž. Bilo je teško da ti se ne svidi čovek koji je odisao takvom senzualnošću, koji se kretao kao neka predatoska životinja. “Ipak, bar bih želela da budem sigurna da me želite.” Kada je završio sa zadatkom, ustao je i krenuo lagano prema njoj, njegov pogled prelazio je preko svakog milimetra njenog tela koji mu je bio vidljiv, želela je da je i ona skinula svoje čarape i cipelice dok je on skidao svoje čizme. Osećala se prilično glupo dok su one još bile na njoj. Zastajući, obuhvatio je šakom jednu njenu dojku, prešao palcem preko njene biserne bradavice. “Nikada nikoga nisam želeo više.” Njegova usta spustila su se na njena, tvrda, zahtevajuća. Njegove ruke sklopile su se oko nje, pritiskajući njene grudi o njegove, dok su njegove šake obuhvatile njena rebra i spojila se na njenim leđima. Vrelina ju je potpuno obuzela, noge su joj postale slabe i ona je ukopala prste u njegova čvrsta ramena, kako bi imala nešto za šta može da se drži. Prešao je usnama preko njenog grla, došao do udubine vrata, grickajući i ližući je dok je napredovao, ostavljajući iza sebe obećanje da će je proždreti kada sve bude rečeno i učinjeno. Pomalo je sumnjala da će se sutra ujutru probuditi i otkriti da joj je telo prekriveno malenim ljubavnim ugrizima. Ljubav. Zamalo se nije podrugljivo nasmejala. Između njih dvoje nikada neće biti ljubavi. Čak i ovo što se sada događalo između njih nije nimalo ličilo na ljubav. To je bilo samo posedovanje, potraživanje onoga što je dobio ovim brakom, uzimanje vlasništva nad onim što mu je po zakonu pripadalo. Trebalo bi je uvrediti to, to kako je lako želela da se preda, kako je lako uspeo da zapali vatre njene sopstvene požude. Nikada nije toliko žudela da neki muškarac spoji svoje telo s njenim kao što je to želela s njim. Čak ni sa Montiejem. Bez obzira na njenu ljubav prema njemu, nikada nije osetila ovu intenzivnu potrebu, ovaj strah da bi, ako je on odjednom pusti i ode od nje, ona mogla umreti. Krenuo je svojim ustima niže, i ona je izvila leđa, nudila mu je svoje grudi kao da je on bio božanstvo. Njegove usne sklopile su se preko njene bradavice, i počeo je da je sisa. Ciknuvši od zadovoljstva koje je prolazilo kroz nju, podigla je svoju nogu do njegovog kuka, stiskajući njeno ~ 108 ~


ženstveno jezgro uz njegov dugačak i tvrd ud. Čak i kroz odeću mogla je da oseti vrelinu njegovog tela. Duboko zarežavši, jednom rukom—raširenih prstiju—pružio je potporu njenim leđima, prebacio se na drugu dojku, dok je slobodnom rukom obuhvatio njenu oblu butinu i putovao njom do njenog kolena, pa nazad, pa dole, dok se telom trljao o nju, čineći da ona potpuno ovlaži, da žudi za većom intimnošću. Gde joj je dah nestao? Kako njeno srce ne može da uspori? Iznenada, ona se još jednom našla u njegovom naručju i pre nego što je mogla da počne potpuno da uživa u novom položaju, on ju je bacio na krevet, legao za njom uz životinjsko režanje, još jednom joj zaposedajući usta, njegov jezik je ulazio duboko kao da se bojao da je u njenim ustima još bilo delića koje nije istražio, mada nije znala kako bi to mogao biti slučaj kada ju je pre toga detaljno istražio. Nikada pre na nju nije tako uticao jedan poljubac, ali on je uspeo da uskomeša varnice u njoj i prvi put kada je postavio svoja usta na njena. Mrzela je što je morala da prizna da bi mogla ceo svoj život provesti ljubeći ga, a da joj nikada ne bude dovoljno. ***

Protiv svoje volje morao je priznati da mu nikada neće biti dovoljno njenog ljubljenja. Način na koji su se njena sočna usta pomerala ispod njegovih, pružala mu dobrodošlicu, nateralo ga je da sa nestrpljenjem čeka trenutak kada će se ta ista usta obaviti oko njegovog kurca i poželeti mu dobrodošlicu. Zato što ju je želeo tako očajnički, borio se da zaustavi bolne potrebe njegovog tela, odbijajući da se tako brzo preda čarima njenog tela. Ali pre nego što se noć bude završila, planirao je da je upozna na svaki mogući način. Ona je bila neverovatno lepa, svaki delić nje bio je bez mane. Mogla bi da natera svakog čoveka da kleči na kolenima pred njom. U tom trenutku zakleo se da njega nikada neće videti na kolenima. Teško dišući, odvojio je svoja usta od njenih, zaronio prstima u gustinu njenih debelih uvojaka i počeo da uklanja ukosnice iz njene kose. Boreći se za dah, ona je rekla, “Bilo bi lakše da ste to uradili dok smo stojali.” “Nisam želeo da išta ometa moj pogled.” Prstima je začešljao njenu kosu preko jastuka, veličanstvena crvena boja bila je u potpunoj suprotnosti sa belinom jastuka. Sve to vreme njene ruke klizile su preko ~ 109 ~


njegovih grudi, njegovih ramena, njegovih leđa kao da nije mogla dovoljno da ga se napipa. Zadovoljstvo zbog spoznaje da ga ona želi isto koliko i on želi nju bila je iznad svakog saznanja. Izdižući se, prešla je jezikom preko njegove bradavice. Postavljajući svoju ruku na potiljak njene glave, zgrabio ju je i uživao u slatkom mučenju dok su njeni zubi prelazili preko osetljive kože pre nego što su ga na brzinu ujeli što je učinilo da se njegova jaja zategnu. Nikada ranije nije bio sa ženom koju bi mogao smatrati ravnom kada su u pitanju zadovoljstva. Njena neustrašivost ga je zapalila. Da nije na sebi zadržao svoje pantalone, već bi sigurno bio duboko zakopan u njoj—što je upravo i bio razlog zašto je tek trebalo da ih skine. Nije znao zašto, ali kada je ona bila u pitanju, on je želeo više od običnog zadovoljenja svoje požude. Iako će ovo biti sve što će oni ikada imati, želeo je da ovo bude vredno cene slobode koju je platio. Možda je nije voleo, možda mu se nije baš naročito sviđala, možda joj nije u potpunosti verovao, ali on će poštovati zavete koje joj je izrekao. On će ostati veran, ceniće je, pružiće joj poštovanje koje bi supruzi trebalo biti pruženo. Ali iza zatvorenih vrata, želeo je da ona bude neukrotiva i divlja, bezobrazna i hrabra, svađalica prvog reda. Gricnula ga je, zakopala nokte na prstima u njegove guzove. Povukavši je za kosu—nežno, ali snažno—prešao je zubima preko dužine njenog vrata. Njene oči su se zatvorile, njene usne su se malo razdvojile. Bar nije pokušavala da odglumi da je imuna na njegove čari. Brinuo se da će ona glumiti kako je hladna i krta ili da će pokušavati da zadrži ono što je on najviše želeo od nje. Ali barem ovde nije bilo nikakvih igara između njih dvoje. Postojala je samo surova potreba koje je pretila da uništi njegov razum. ***

Odjednom ju je pustio, njegova usta napustila su njena, i Portia je upala u gomilu mekanih jastuka. Ona je bila navikla da bude brzo uzeta, da pre samog čina bude jako malo predigre. Mislila je da bi mogla umreti ako on ne bude skinuo svoje pantalone i krenuo na posao. Bio je između njenih bedara, sedeći na svojim petama. Bilo bi mu veoma lako da se otkopča i oslobodi se kako bi mogao da se zarije u nju. Bila je dovoljno vlažna. Bez imalo muke bi mogao ući u nju. Njegov pogled prelazio je preko nje i osetila ga je toliko jasno kao što je malopre osetila njegove zube na svojoj koži. Polako je počeo da ~ 110 ~


prelazi svojim prstima preko unutrašnje strane njenih bedara, od vrha njenih čarapa, sve do njenih kestenjastih kovrdža. Gore. Dole. Gore. Zgrabila ga je za zglobove. “Prestanite da me mučite.” Njegove oči su potamnele, njegov osmeh bio je senzualan. “Tek sam počeo.” Približio se njenim stopalima. “Mislila sam da me želite.” Mrzela je mrzovoljan ton svog glasa, a ipak nije mogla da sakrije razočarenje koje je osetila što on nije skočio još na nju kao čovek koji je opsednut. “O, želim te. Samo nisam uveren da i ti želiš mene.” Kako ga ne bi mogla želeti? Bio je sav od mišića i isprepletanih tetiva. Širokih ramena i ravnog stomaka. Gledala je kako se ti mišići savijaju i istežu dok joj je skidao cipelicu, bacio je sa strane, a zatim isto učinio i sa drugom. Obmotao je svoje velike, moćne ruke oko njenog levog stopala. Počeo je da mazi njeno koleno, zglob, petu, a sve to vreme je proučavao njeno stopalo kao da je ono najinteresantniji deo njenog tela. Nikada se niko na takav veličanstven način nije ophodio prema njenim stopalima. Osećaj je bio tako divan da je želela da zatvori oči i utone u osećaje, ali činilo se da nije mogla da skloni pogled s njega, nije želela da propusti nijedan njegov pokret, ali način na koji su se njegove usne razdvojile kada je uzeo njeno stopalo i utisnuo poljubac na njene prste, njen taban, članak, pre nego što je podigao pogled prema njenom, sa izazovom u dubini njegovih zelenih očiju dok je postavljao njeno čarapom prekriveno stopalo na njegove pantalone, na čvrstu izbočinu u njima. Prihvatajući izazov, počela je da trlja svoje stopalo o veličanstvenu, poprilično zapanjujuću, njegovu dužinu. Želela je da ga vidi, celog, golog kao što je i ona bila. Polako se naginjući napred, počeo je da odvezuje vezicu koja je pričvršćivala njenu čarapu iznad kolena. Kada je popustila, počeo je da skida čarapu, otkrivajući centimetar njene kože, pre nego što bi vratio čarapu gore da prekrije pola centimetra. Dole centimetar, gore pola, vrhovi njegovih prstiju igrali su na njenoj koži, stvarajući predivne male drhtaje koji su prolazili kroz nju. Umalo je poludela dok čarapa nije bila skinuta, ostavljajući njeno golo stopalo oslonjeno o njegove pantalone. Pritisnula je jače, uživajući u prizoru njegove vilice koja se zateže. Pre nego što je sačekala da on posveti pažnju njenom drugom stopalu, postavila ga je na njegove grudi, prstima kružeći oko njegove ~ 111 ~


bradavice. Ova čarapa je bila skinuta takvom brzinom da se ne bi začudila ako je kasnije bude našla kako iscepana leži na podu. Uz životinjsko režanje, široko je raširio njene noge, legao na stomak, i lagano dunuo, pomičući kovrdže između njenih bedara. A onda su njegova usta bila na njoj, njegovi prsti razdvajali su nabore, njegov jezik ju je polako mazio. Zajecala je zbog neočekivanog užitka koji joj je pružao u tom trenutku. Čvrsto je zatvorila oči, ne želeći da vidi kako on likuje zbog njene reakcije, ali kako bi on mogao likovati kada su njegova usta i dalje bila na njoj, sisajući i grickajući, ližući otečen pupoljak? Kada je konačno otvorila oči, nije videla čoveka koji likuje, samo čoveka koji je stvarao talas za talasom novog uzbuđenja. Klizeći rukama ispod njenih bedara, blago ih podižući, obuhvatio je njene grudi, njegovi prsti igrali su se njenim bradavicama. Njeni kukovi su se izdigli, dajući mu lakši pristup. Vrhunac je dolazio polako, ali intenzivno. Zakopala je svoje prste u njegovu kosu, grebala ga prstima po širokim ramenima. Obećao joj je zadovoljstvo. Sigurno nije očekivala da će doći do njega ovako. Nije čak znala ni da je ovako nešto moguće. Osećala se mnogo dragocenijom u ovom trenutku nego što se ikada osećala sa čovekom kog je volela. Suze su se pojavile u njenim očima. Suze zbog osećaja da je bila budala. Suze zato što je sigurno bila luda što je telu dozvolila da u potpunosti oseti sve ono čime je Locksley budio neverovatne osećaje u njoj. Njegovim jezikom, njegovim usnama, njegovim prstima, njegovim šaptanjima podstakao ju je da se pusti, da leti. Dugi, lagani dodiri njegovog jezika, grubi baršun na svili, dva njegova prsta koja klize u nju, šireći je pre nego što je njegov jezik polizao njenu suštinu. On je istraživao tako temeljno, tako intenzivno. Želela je da se odupre mamcu potpunog i kompletnog oslobađanja—a u isto vreme je želela da prihvati ovaj apsolutni, nesebični poklon. Njeno telo se protegnulo, posegnulo... predalo. Zadovoljstvo je strujalo kroz nju, kroz svaki nervni završetak, svaki mišić, svaki delić njene kože, od vrhova njenih nožnih prstiju pa sve do vrha glave, peckajući, šireći se, grčeći se. Čvrsto zatvarajući svoje oči, zavrištala je—blagoslov, psovku—dok se njeno telo treslo, a njeni udovi su podrhtavali. Njegove ruke koje su obuhvatile njena rebra bile su jedine stari koje su je držale prikovanom za ~ 112 ~


krevet. Borila se za dah, za ravnotežu, čak i kada su se njene usne raširile u veliki osmeh zadovoljenja. Popustio je stisak, odmaknuo se. Krevet se izdigao kada se on pomerio, ali ona je bila previše letargična da bi to primetila. Kada je ona konačno skupila snage da otvori oči, on je stajao ispred nje, njegovih pantalona nije bilo, njegov debeli kurac bio je ponosno isturen i taj prizor joj je oduzeo ono malo daha što je imala. Bio je veličanstven, moćan. “Čini se da ti se to svidelo,” rekao je. “Nemojte biti tako samozadovoljni,” rekla mu je. Mračno se nasmešio dok se oslanjao na svoje laktove, nagnuo nadole i počeo da gricka njene usne. “Znao sam da će stvari između nas biti dobre u krevetu.” Samo što za njega nisu bile dobre, ne još. A njoj je to bilo potrebno, bilo joj je potrebno da on prospe svoje seme u nju. Izdižući se nagore, spustila je svoje usne na njegovo grlo, odižući svoje kukove, svesna njegovog tela kako lebdi iznad njenog. “Uzmite me. Učinite me svojom.” Uz režanje, svojim kukovima je krenuo napred, njegovo koplje zarilo se sigurno i duboko, rastežući je, ispunjavajući udolinu između njenih bedara. “O, Hriste,” prošaptala je. Mislila je da će je boleti, zato što je bio mnogo veći od onoga na šta je ona navikla, a ipak je on osigurao da bude vlažna, više nego spremna da ga primi. Nije želela da on bude toliko obziran. Nije želela da joj se sviđa. Sve bi ovo bilo mnogo lakše kada ona ne bi ništa osećala prema njemu. Ali dok se on pomerao uz nju, uplašila se da je možda pogrešno procenila intimnost koju će deliti. Čak i sada se nije bez razmišljanja zabijao u nju, pokušavajući da dostigne vrhunac. Milovao je njene grudi, zatvorio usne oko njenog vrha, sisao. Prešao je rukom preko njenih leđa, preko njenog kuka, postavio je u položaj u kom bi mogao još dublje da uroni u nju. Bilo je veličanstveno, svaki njegov ubod imao je svrhu, imao je cilj. Mogla je pod njenim prstima da oseti koliko je napet, znala je da se bliži vrhuncu, da će možda njegov sledeći ubod biti poslednji, da će je možda ispuniti svojim semenom. Pomisao na njega kako doživljava vrhunac ju je zapalio. Nije mogla da skine pogled s njega. Čak je i njegova crna kosa bila uključena, udarajući o njegove obrve dok je on uranjao u nju. Njeno zadovoljstvo počelo je ponovo da raste, pritisak se pojačavao. Ona nije želela da oseća sve te senzacije, nije želela način na koji se njeno telo obavilo oko njegovog, kako se zakačila za njega kao da joj je on ~ 113 ~


bio jedini način na koji se može spasiti. Ipak, on je odbio da bude osporen. Nastavio je da je muči svojim ustima, rukama i kurcem—sve je to zajedno radilo da bi je naterao da doživi vrtlog zadovoljstva. Savijajući se ispod njega, još jednom je počela da vrišti kada je još jednom orgazam počeo da prolazi kroz nju i kada je videla sve zvezde pred očima. On se još jednom moćno zario u nju što ju je skoro nateralo da poleti s kreveta, njegov muževni urlik odjekivao je oko nje dok su se njegovi mišići grčili pod njenim prstima. Uronio je licem u udubinu njenog vrata, njegove usne ovlažile su njen vrat dok se on borio da dođe do vazduha. Nije se oslonio celim telom na nju, ali dok je razum počeo da joj se vraća, shvatila je da se njegove ruke tresu od naprezanja. Obavila je svoje ruke oko njih. “Opustite se,” naredila mu je. “Smrviću te.” “Jača sam nego što izgledam.” On se zasmejao i po prvi put je ona pomislila da je taj zvuk bio obojen radošću. Oslonio se na laktove, postavio svoje ruke sa svake strane njene glave, i prešao vrhovima prstiju preko njenih obraza. “Mislim da biste sada mogli tu fotelju da premestite preko salona.” “Ne sada, u ovom trenutku jedva mogu podići jedan prst. Ujutru možda.” Nasmejao joj se kao da su delili neku privatnu šalu i shvatila je da bi taj osmeh mogao jednog dana da joj slomi srce. I previše joj se sviđao, svidelo joj se kako ga je činio pristupačnim. Sišao je sa nje, sišao s kreveta i počeo da korača dalje od nje. Sedeći, gurnula je noge na stranu kreveta. “Sačekaj tu,” rekao joj je dok je dolazio do lavora i iz njega uzimao vlažnu krpu. “Očistiću te.” Bila je mirna, ne zbog njegovih reči, nego zato što Montie nikada nešto takvo nije učinio za nju. Ona je bila ta koja se brinula o tim stvarima jednom kada bi završili. “Ne morate to da radite.” Pogledao ju je preko ramena. “Želim to.” Uz zločesti sjaj u očima, krenuo je prema njoj. “Ako budem imao sreće i budem to uradio kako treba, to će nas odvesti do druge runde.”

~ 114 ~


Uradio je kako treba. Odvelo ih je do sledeće runde. Jedne koja se završila brže od prve, ali koja nije bila manje žestoka. Bila je tako prokleto uska da je u početku pomislio da je devica. Ali nije bilo krvi koju je trebao da očisti. I bila je i previše opuštena oko muškarčevog tela da nije videla jedno pre. Ipak, da nije znao bolje, pomislio bi da ju je iznenadilo zadovoljstvo koje je iskusila. Konačno su uspeli da pomere krevetne čaršave sa strane. Ona je ležala na leđima, jedne ruke podignute, njeni prsti igrali su se pramenovima njegove kose, dok je on bio oslonjen na laktove i prstima prelazio preko njene grudne kosti, pa niz rebra. Pokušao je da prstima pređe preko njene bočne strane do kuka samo da bi otkrio kako je na tom mestu golicljiva. Ko bi to pomislio? “Nikada nisam ovo radila,” rekla je ona tiho. On se umirio, njegova ruka zastala je na milimetar od obuhvatanja njene dojke. “Bili ste nevini? Ali bili ste udati. Nije bilo krvi.” Veselo se nasmejala, prelazeći prstima kroz njegovu kosu. “Ne, samo ležanje ovde nakon svega, samo... Ne znam. Kao da se užitak nije potpuno istrošio i držimo ga u životu time što se još dodirujemo.” “Vaš suprug Vas nije kasnije dodirivao?” Želeo je da se ugrize za jezik što joj je postavio ovo pitanje, mrzeo je još više to što je osetio iskru ljubomore koja ga je obuzela kada je pomislio da ju je drugi čovek poznavao na ovaj način. Odmahnula je glavom. “On bi uvek nakon toga zaspao.” Obuhvatio je njenu dojku. “A Vi?” Podigla je rame. “Gledala bih ga. Osećala se usamljenom.” Proizvela je zvuk koji je bio pola podsmeh, pola smeh. “Ponašam se luckasto. Ne želim da razgovaram o onom što je bilo pre.” Nije želeo da zna da je njena ljubav bila manje nego zadovoljavajuća, da je možda naučila da nije vredela bola koji joj je donela. Podigao joj je rebra, osetio je kako se zgrčila—bez sumnje u očekivanju da on počne ponovo da je golica. Neke druge noći mogao je to učiniti. Ali ne večeras. Večeras su trebali da izgrade poverenje kako bi im svaka naredna noć bila poput ove, ako ne i bolja. “Sjaj nakon svega,” rekao je. “Oprostite?” ~ 115 ~


“Žena sa kojom sam nekad... provodio vreme opisala je način na koji se osećala posle seksa kao sijanje, rekla mi je da je ne mogu napustiti ili zaspati dok sjaj ne nestane. Pričala je o tome kao o sjaju nakon svega.” “Zaista se osećam tako. Da li je bila lepa?” Odmahnula je glavom. “Izvinjavam se. Ne morate mi odgovoriti na to.” Svidelo mu se što je zazvučala kao da je ljubomorna. “Možete li me zamisliti sa ružnom ženom?” Proučavala ga je toliko dugo dok on nije osetio nelagodu zbog tog njenog pregleda i počeo da razmatra da li je vreme da se ponovo zarije u nju, pre nego što ovaj razgovor krene putem kojim nije želeo da krene. “Da,” konačno je izgovorila. “Ali Vi biste bili s njom zbog ljubaznosti.” “Nisam svetac. Volim kada su moje žene lepe.” Spuštajući glavu prema dole, prešao je jezikom preko njene bradavice, osetio zadovoljstvo kada je ona nežno uzdahnula, pre nego što je podigao glavu kako bi je opet pogledao. “Ali postoje mnoge vrste lepote u svetu, neke od njih nisu uvek vidljive na prvi pogled. Čak i oni pauci koje mrziš mogu da ispletu najlepše i najintrigantnije mreže.” “Vi gledate ispod površine stvari.” “Ja shvatam da ne treba svim stvarima suditi na osnovu njihovog izgleda.” “Da li biste me oženili da sam žaba krastača?” Kada bi te njene oči boje viskija i dalje imale izazivački sjaj— “Verovatno. Iako sam veoma zahvalan na tome što niste žaba.” Njene usne su se blago povile nagore dok je počela prstima da ga masira po vratu. “Pa, svakako imam glas jedne žabe.” “Molim?” Njeni obrazi obojili su se u ružičasto. “Moj glas. Dubok je. Kao žablji.” “To je jedna od najsenzualnijih stvari u vezi Vas.” Izgledala je iskreno iznenađena. “Zar niste to znali?” pitao je. Polako, ona je odmahnula glavom. “Rekli su mi da je on prilično neuljudan.” “Suprug Vam je to rekao?” Njen odgovor nije bio ništa do jačeg rumenjenja njenih obraza. Nije mogao izdržati. “Oprostite mi što pitam, ali zašto ste se dovraga udali za njega? Zvuči kao totalna budala.” ~ 116 ~


Smejući se, okrenula se na stranu i zarila lice u njegove grudi. Nije želeo da prizna koliko mu se svidelo što je ona tu, njene grudi koje se trljaju o njegovu kožu, osećaj širenja njenog osmeha. “Bio je. Ja to jednostavno nisam shvatila dok nije bilo prekasno.” Njena vitka, delikatna ramena tresla su se od smeha dok je obmotao svoje ruke oko nje i privukao je bliže. Dragi Bože, ljubav nikada nikome nije činila neku uslugu. Naterala je njegovog oca da poludi, naterala je Portiu da se uda za čoveka koji je nije bio dostojan. Trebalo bi da sve ostavi na tome. Znao je sve što je trebalo da zna, a ipak je njegova takmičarska priroda odbijala da bude tiha. “Da li ste u njegovom krevetu našli zadovoljenje?” Njen smeh je iznenada prestao. Zabacila je glavu unazad, dok je on svoju pognuo. Nije znao zašto je bilo toliko važno da je gleda u oči dok mu bude odgovarala. Čak iako njen odgovor bude Ne tiče Vas se, idite dođavola. “Ponekad,” prošaptala je. “Ali ne tako kao što sam večeras pronašla u Vašem.” Njegove usne spustile su se na njene, čvrste i zahtevajuće. Pronaći će zadovoljenje u njegovom krevetu barem još jednom pre nego što bude zaspala. ***

Locke ju je probudio pre svitanja kako bi mogao da je uzme još jedan put pre nego što svetlost dana ispuni prostoriju. Zatim se— čak iako ga je ona pozvala da ostane—da bi dokazao sebi da ima dovoljno snage da odoli njenim čarima, obukao i otišao u biblioteku kako bi proučavao svoje glavne knjige. Umesto toga, video ju je kako sedi u fotelji pored kamina onako kako ju je video prve večeri. Verovatno će mnogo noći provoditi tamo. Ili tamo ili u njegovoj spavaćoj odaji ili će tumarati hodnicima. Nije kao da joj nije pružio obilje opcija. Nije da su joj bile potrebne bilo kakve opcije. Ona je bila tu da zagreje njegov krevet, da mu rodi naslednika. Nije trebala da čini da on poželi da se smeje. Nije trebala da čini da on poželi da joj pruži nešto više. Niti je trebala da čini da se on oseća zahvalnim kada ju je video kako sedi u prostoriji za obedovanje i čeka doručak kada je u nju ušao nakon što mu je dosadilo zurenje u praznu fotelju u biblioteci. Bila je obučena u tamno plavu haljinu koju je nosila i dan pre, pretpostavljao je da je to značilo da je odlučila da još malo pospremi muzičku sobu. Suzdržavao se ~ 117 ~


da joj ne podigne haljinu kako bi video da li i danas nosi jednu od njegovih čizama. “Dobro jutro,” rekao je dok je zauzimao svoje mesto. “Još jednom.” Ona se zarumenela. “Dobro jutro, gospodaru. Nisam imala priliku da Vam to kažem ranije.” “Dobro komunicirate i bez upotrebe reči i poželeli ste mi veoma dobro jutro, zaista.” Skoro se naglas nasmejao kako Gilbert crveni kao cvekla dok mu je sipao kafu u šoljicu. “Doneću Vam tanjir, gospodaru,” rekao je osorno pre nego što je napustio prostoriju. “Mislim da ste ga postideli,” Portia reče, podižući svoju šoljicu. “Nisam siguran da li je on ikada bio sa ženom.” Njene oči se raširiše. “Zaista?” “Nije kao da Havisham vrvi od takvih prilika. Šta mislite zašto sam proputovao svetom?” “Zbog avantura.” “Većina žena i jesu avantura.” Počela je da seče slaninu. “U tom poređenju ja mora da sam veoma bleda.” “Tražite kompliment?” Podižući glavu, pogledala ga je u oči, odmahnula glavom. “Ne.” Možda bi i prešao preko toga da nije znao za kakvu budalu je bila udata. “Nikada ranije nisam bio zaintrigiran nekom ženom.” “Ali mora da ste upoznali neke egzotične žene.” “Nekoliko i ako budemo razgovarali o njima, možda ću ih se bolje prisetiti pa ću promeniti svoje mišljenje.” “Nijedna od njih nije bila vredna pamćenja?” Ne otkad je ona ušetala kroz vrata. Gilbert je ponovo ušao u prostoriju i postavio tanjir pred Lockea, a zatim je opet stao uz zid. Locke nije želeo da o svojim osvajanjima priča pred batlerom niti je želeo da ostavi utisak kao da ima potrebu da ubeđuje svoju suprugu. Sluge nisu trebale da imaju mišljenje, ali ipak nije želeo da starac o njemu misli loše. Uzeo je malo jaja. “Moram otići do sela. Znam da je dan Vaš i nemam nameru da se u njega mešam, ali pomislio sam da biste možda želeli da krenete sa mnom.” Pokušao je da krajičkom oka vidi njeno lice, da proceni njenu reakciju, a zatim je prestao da se pretvara da ga hrana na tanjiru zanima i ~ 118 ~


direktno pogledao u nju. Nije ga bilo briga što ga je saznanje da je ona bila iznenađena tako usrećilo. “Veoma bih to volela,” ona je rekla. Još manje ga je bilo briga zbog olakšanja koje je prošlo kroz njega kada je čuo njen odgovor. “Dobro. Mislio sam da postavim oglas u Village Cryer-u, lokalnim novinama, da im dam na znanje da tražimo par sluškinja i nekoliko momaka koje će se brinuti o stvarima na imanju dok Vi ne budete uspeli da stupite u kontakt sa zavodom za poslugu u Londonu kako bismo zaposlili neke pogodne sluge.” “Zaposlićete poslugu?” “Ne mogu da dozvolim da se moja supruga prlja u prašini. Ako imate nameru da očistite muzičku sobu, onda Vam je potreban sluga koji će to učiniti. A i htećete da zaposlite i ličnu sluškinju. Gđa Barnaby ne bi trebala da se penje gore dole po stepenicama s njenim bolesnim kolenima.” Osmeh koji mu je uputila učinio je da se njegove grudi stegnu neugodno. Bilo je to kao da je mislila da joj je upravo podario najveličanstveniji poklon u celom njenom životu. “Ne moram tražiti iz Londona pogodnu poslugu. Želela bih da zaposlim ljude odavde, lokalce. Mogu da naučim devojke sve što trebaju da znaju—Uz pomoć gđe Barnaby, naravno.” Pametna devojka, tako će se domaćica osećati korisnom. “A Gilbert bi mogao naučiti momčiće kako se ponašaju sluge. Možeš li, Gilberte?” pitala ga je ona. U celom svom životu, Locke nikada nije video batlera da stoji tako pravo. Klimnuo je glavom. “I ja sam ovde počeo kao običan sluga i drago mi je što ću imati priliku da izbavim par momaka iz rudnika. U njima sam izgubio dva brata. U to vreme oni su bili samo dečačići.” Tuga je obojila njene oči. “Žao mi je zbog Vašeg gubitka.” “Hvala Vam, gospo, ali prošlo je skoro četrdeset godina od tada.” “Rudarenje je sigurnije ovih dana,” Locke reče. “Nikada nije sigurno kada idete ispod površine zemlje,” Gilbert je zagunđao. “Zar ti to kontriraš čoveku koji te plaća, Gilberte?” Locke je upitao. “Ne, gospodaru.” On je gledao ispred sebe. “Jesu li rudnici bezbedniji?” Portia je upitala Lockea. “Jesu i ja ne dozvoljavam deci da rade u njima.” Naslonila se na stolicu kao da je otkrila nešto veoma važno o njemu. “Brinete se o deci.” ~ 119 ~


“Brinem o tome da se posao uradi kako treba, a deca su ponekad nesmotrena.” Nije znao zašto joj nije rekao kako je jednom video kako beživotno telo deteta izvlače iz rudnika, i da nije želeo da bude odgovoran za još jednu smrt tako malog bića. “Više im odgovara da se igraju nego da rade.” “Možete zvučati osorno koliko želite. Ja mislim da se Vi brinete za njih.” “Mislite šta god želite. Bila je to poslovna odluka.” “Ja uvek mislim šta želim. Stoga sam sada još više uverena da bi uzimanje sluga iz Londona bila greška. Ovde možemo obučiti naše osoblje, da im pružimo priliku za zaposlenje.” “Ne otvaramo mi ovde školu za poslugu. Dve sluškinje i dvojica slugu.” “I moja lična sluškinja,” podsetila ga je. Klimnuo je glavom. “I lični sluga za Vas,” rekla je. “Nije mi potreban lični sluga.” “Vi ste gospodar.” “Nije mi potreban lični sluga.” Izvila je svoje usne u znak negodovanja—bez sumnje zbog njegove tvrdoglavosti, a ne zbog toga što on ne želi ličnog slugu. “Možda bi Vaš otac želeo da ima jednog.” “On retko izlazi iz svoje odaje. Šta bi taj momak radio?” “Pretpostavljam da ste u pravu.” Naravno da je bio. Nije bio jedan od onih koji su se svađali samo radi svađanja, iako je morao da prizna sebi da mu nikada ranije nije toliko prijalo da se raspravlja s nekim kao kada se raspravljao s njom. Sviđalo mu se to što ga je ona izazivala, nije se bojala da zbog svoje pozicije neće smeti da iskaže svoje mišljenje. Vratio je pažnju na svoj tanjir s jajima. “Imate li naviku da jašete?” “Ne sviđaju mi se konji. Tako su veliki i imaju ogromne zube. Radije bih se vozila u kočiji.” Iznenadio se zbog ovog njenog odgovora pošto ju je zamišljao kao nekoga ko bi uživao u galopiranju preko vresišta, dok bi njena kosa divlje letela iza nje. “Mislio sam da ste Vi neustrašivi.” “Ne kada su u pitanju konji. Nesreća koju sam imala kao dete zauvek me je uplašila.” ~ 120 ~


“Nisam na Vama primetio nikakve ožiljke, a ispitao sam Vaše telo veoma detaljno.” Uputila mu je prodoran pogled i potapšala se po grudima. “Ovde.” Mora da je događaj bio prilično strašan kada se ona toliko plašila jahanja. Umalo da ju je upitao za detalje, ali nije želeo da zna ni o čemu nesrećnom što joj se dogodilo u detinjstvu, nije želeo da prema njoj oseća sažaljenje. “Onda ćete ići kočijom. Danas. Mada bismo mogli da radimo na toj Vašoj averziji prema konjima. Ja uživam u jahanju. Verujem da biste i Vi uživali.” “Noću? Preko vresišta? To je jedino vreme koje nam je preostalo pošto Vam se kunem da neću jahati konja tokom dana.” “Ja često jašem preko vresišta noću. To može biti prilično osnažujući.” “Mislila sam da ste upozoreni da ne izlazite napolje noću—osim ako zaista nemate potrebu za tim.” “Da li Vam ja ličim na nekoga ko se obazire na upozorenja?” “Ne.” Uputila mu je zločesti osmeh. “Kada ste prvi put prekršili to pravilo?” “Kada mi je bilo petnaest godina. Na nebu je tada bio najveći mesec, krvavi mesec. Želeo sam da se nađem pod njegovim svetlom, pa sam se išunjao, osedlao konja i jahao do svitanja.” “Tokom svog tog vremena nijednom niste ugledali duh svoje majke?” “Nijednom.” “Možda kada se Vi išunjate, ona se ušunja.” “Sumnjam u to.” Tuga je obojila njene oči, pogledala je prema prozorima. “Postoji deo mene koji bi želeo da je Vaš otac stvarno vidi.” “Možda je dovoljno to što on veruje da je vidi.” Ponovo je skrenula pažnju na njega, mali usek pojavio joj se između obrva. “Ne mogu da zamislim ljubav toliko veliku.” “Zar nije Vaša bila takva?” Polako je odmahnula glavom, tuga ju je preplavila u talasima. “Ne, čak ni na početku, kada je naša ljubav bila nova i ne isprobana.” “A brak Vaših roditelja? Zar se oni nisu voleli?” “Na neki svoj način pretpostavljam da jesu.” Ustala je, tim signalizirajući da je ta tema završena. Nije bio siguran ni zašto ju je to pitao. “Trebala bih da se pripremim za naš izlazak.” ~ 121 ~


Išetala je iz prostorije i on je shvatio najčudniju stvar: više bi voleo da je ljubav koja ju je koštala toliko mnogo bila velika.

~ 122 ~


Otvorena kočija imala je samo jednu klupu, tako da je Portia sela pored Locksleya, dok je on stručno upravljao konjima. Nije bila iznenađena njegovim umećem niti činjenicom da je izabrao vozilo kom nije bio potreban vozač. Navikao je da sve poslove sam obavlja. Nije se činilo da mu to smeta ili da je tašt zbog svog položaja u društvu. Znala je da treba da prestane da ga upoređuje sa drugim muškarcima koje je upoznala, a ipak se činilo da ne može da se uzdrži od toga. On nije posedovao samo fizičku snagu, već i unutrašnju. Nije mogla da ga zamisli kako podleže ludilu, kako sumnja u sebe, sumnja u svoje sposobnosti—nije mogla ništa drugo da zamisli osim njega koji je siguran u svoje reči i postupke. Bilo joj je veoma drago što ju je pitao da mu se pridruži. Dok je uživala u vremenu koje je imala samo za sebe, ipak je takođe želela da u bude nešto više osim partnerke u krevetu. Želela je da mu nešto znači, što je bilo prilično luckasto od nje, ali ipak je želela to. Iako nisu razgovarali, nije im bilo neprijatno u tom ćutanju. Shvatila je da joj je prijatno da provodi vreme s njim u tišini, pošto se u tom trenutku nije trudio da pronikne u njene misli, da je shvati. Nekada kada bi joj postavljao pitanja, imala bi potrebu da se brani i brinula se da bi on mogao otkriti nešto što ona nije želela da sazna. Bio je previše pametan, previše pronicljiv. Da nije bio takav, ona bi sada bila udata za njegovog oca. Ne bi se vozila u kočiji sa svojim suprugom. Ugledala je selo, ranije nego što je očekivala. “Mogli smo došetati,” promrmljala je. “Nemam vremena za to. Moram otići do rudnika.” “Nemate li nekog nadzornika koji bi mogao da nadgleda posao?” pitala ga je. “Volim da sam nadgledam stvari.” “Uključujući i mene, pretpostavljam.” “Naročito Vas.” Bila je iznenađena zbog bola koji su joj nanele njegove reči. “Neću pobeći sa srebrninom.” “Nisam ni mislio da biste to uradili. Dovoljno ste pametni da biste shvatili da bih Vas pronašao–i naterao Vas da platite.” Pretpostavljala je da bi je naterao da plati na najlepši mogući način. Nije joj se učinilo da je bio čovek koji bi ikada povredio ženu. ~ 123 ~


Usporavajući kočiju, zaustavio je konje ispred prodavnice na kojoj je pisalo “Village Cryer.” U prozoru se nalazilo nešto što je izgleda bilo prva stranica njihovog poslednjeg izdanja. Na njoj je pisalo, “Gospodar Locksley Uzima Suprugu!” “Čini se da je vikar bio zauzet prenoseći vest o našem braku,” Locksley je promumlao. Nije znala da li bi trebala da bude polaskana ili na oprezu. “Koliko daleko dostižu ove novine?” “Do prozora, ali siguran sam da bi nam ištampali jedan primerak ako Vam je potreban da ga pošaljete Vašoj porodici.” Pogledala je u njega, nije bila iznenađena što je videla da je proučava, odmeravajući njenu reakciju. “Njima to ne bi bilo bitno.” “Ne biste bili bar malo zadovoljni kada bi oni saznali da ste uspeli u životu?” “Nisam toliko sitničava da mi pričinjava zadovoljstvo da se hvališem svojim postignućima. Da li mislite da je vikar poslao pismo o našem braku Timesu?” “Sumnjam da je mislio da bi London imao ikakvo mišljenje o tome.” “To bi Vaš otac mogao misliti.” “Ne verujem. Njegov život vrti se oko Havishama. Nije ga briga ko zna da li sam ja oženjen. Samo mu je bitno da sam se oženio.” Locksley je izašao iz kočije, vezao konje i došetao do njene strane kočije, kako bi joj ponudio ruku. “Jeste li razočarani što niko nije objavio da ste stekli titulu?” Nije ga krivila što je imao tako loše mišljenje o njoj, ali već je postajalo da joj bude dosta toga, pogotovo nakon prošle noći, posebno što se činilo da mu je drago što su zajedno. Stavljajući svoju ruku u njegovu, podigla je bradu. “Ali objavljeno je. Celo selo sigurno zna.” Iako niko ko je prolazio ulicama nije došao da im čestita, što joj nimalo nije smetalo. Samo je želela da sazna da li vest o njenom braku nije stigla do Timesa. Mogućnost da se ta vest nikada neće pojaviti u Londonskom listu toliko ju je usrećila da on to nikada nije mogao znati. Bila je sigurna, zaštićena, sakrivena tačno onako kako je i želela. Sišla je s kočije, pokušala da izvuče svoju ruku, samo da bi shvatila kako se njegovi prsti još jače obmotavaju oko njene ruke. “Zašto uvek imam utisak da niste potpuno iskreni sa mnom?” pitao je. ~ 124 ~


“Zašto ja uvek imam utisak da ste Vi veoma sumnjičava vrsta?” drsko mu je odgovorila. Želela je da mu odgovori da ga nikada nije lagala, ali postojalo je nekoliko stvari koje mu je rekla, a koje nisu bile potpuno istinite. “Da nisam takav, Vi biste sada bili udati za mog oca. Možete li poreći, nakon sinoćne večeri, da Vam je drago što se to nije dogodilo?” “Pretpostavljam da bih se mnogo bolje naspavala da sam udata za njega.” Nasmešio se, i ona se uzdržala da ne dotakne ivicu tih sočnih usana koje su joj činile tako zločeste stvari kada je sunce zašlo. “Predlažem Vam da odremate kada se vratimo u Havisham, ako je san ono za čim žudite, pošto ćete se još manje naspavati večeras.” “A kada ćete Vi spavati, gospodaru?” “Kada Vas se budem zasitio.” “Izazivate li me da se postaram da to nikada ne uradite?” “Da li biste prihvatili takav izazov?” Počela je da izvija usne u svoj najbezobrazniji osmeh, a zatim stala. Nije imala želju da sa njim igra igrice, da mu bude ono što je bila Montieju. “Daću sve od sebe ako je to ono što Vi želite.” Njegove obrve su se spojile. “O čemu ste malopre razmišljali?” Odmahnula je glavom. “O nečemu blesavom. Nemogućem. Trebali bismo nastaviti sa našim poslovima, zar ne? Pre nego što ljudi počnu da razgovaraju o tome zašto stojimo ovde tako dugo kako dve budale.” “Vi možete biti mnogo stvari, Portia, ali budala nije jedna od njih. Kladim se u svoj život na to.” “A eto ja sam se baš navikla da mi budete u blizini.” “Zar Vi priznajete da bih izgubio tu opkladu?” “Svi smo mi budale u nekom trenutku, gospodaru. To je jedini način na koji možemo postati mudriji.” “Možda ćete mi jednog dana ispričati o tim budalastim lekcijama.” “Nemojte zadržavati dah.” “Ne bih sanjao o tome. Hajde da Vam nabavimo neke sluge, hoćemo li?” Njegovi prsti popustili su stisak i uzeo je njenu ruku, postavio je na svoju podlakticu, pre nego što ju je uveo u novinsku kancelariju. Miris mastila bio je oštar, štamparska mašina zauzimala je veliki deo male prostorije. ~ 125 ~


“Gospodaru Locksley!” čovek prosede kose koji je sedeo iza svog radnog stola uzviknuo je i skočio na noge. “Trebalo bi Vam se čestitati, kako čujem.” “Usuđujem se da kažem, gdine Moore, da ste Vi napisali to.” Čovekovo lice obojilo se u ružičasto, crvenilo se penjalo sve dok nije nestalo u kosi koja je već počela da opada. “Vikar nam je rekao da su zaveti bili izrečeni, a pošto je moj posao da dalje prenesem reči, ja sam to odmah i učinio. Da li sam Vas time uvredio?” “Naravno da ne. Lady Locksley, dozvolite mi da vas upoznam sa gospodinom Mooreom, našim neustrašivim vlasnikom novina i reporterom.” Na njegovim prstima bilo je mrlja od mastila, stakla na njegovim naočarima debela i zamislila ga je kako radi do kasno u noć, pokušavajući da pronađe prave reči kojima bi objavio najnoviju vest. “Zadovoljstvo mi je gospodine Moore,” ona reče. Uputio joj je duboki naklon. “Zadovoljstvo je moje, moja damo. Prečasni Browning tvrdio je da ste lepotica. Dobro je znati da čovek u odori ne laže.” Bila je svesna vreline koja joj je bojila obraze, a Locksley je pročistio grlo kako bi dao do znanja čoveku da je preterao sa svojom izjavom i upućivanjem komplimenta. Moore je poskočio, zakoračio unazad i prelazio pogledom preko nje, pa Locksleya. “Kako Vam mogu pomoći?” pitao je. “Vikontesi je potrebno nekoliko slugu,” Locksley reče, naglašavajući njenu titulu. “Želimo da postavimo oglas u Cryer.” Moore se uspravio još više i pitala se da li je to zato što će njegov gospodar koristiti njegove novine ili je ipak mislio o novčanoj dobiti. “Vrlo dobro, gospodaru.” “Takođe nam je potreban neko ko će naštimovati klavir.” Reči njenog supruga su je iznenadile, pošto je mislila da je pitanje štimovanja klavira završeno i da je ta tema zatvorena za dalju raspravu. “Postoji li neko u mestu ko bi to mogao da učini ili moramo oglas slati za London?” “Gospodin Holt će biti Vaš čovek. On se stara i o orguljama u crkvi.” “Pošaljite mu poruku, onda da nam je potreban u Havishamu.” “Da, gospodaru. Kako biste želeli da Vaš oglas bude napisan?” “To ću ostaviti Lady Locksley.” Došetao je do prozora i pogledao kroz njega, dok je ona pratila Moorea do zatrpanog stola. Pomislila je da je njen suprug možda ljut na samog sebe zbog traženja usluga štimera, time ~ 126 ~


implicirajući da joj je dozvoljeno da koristi klavir. A možda mu jednostavno nije bilo prijatno zbog promena koje je ona pravila. A ipak je radost koja je strujala kroz nju bila oštra i nepogrešiva. Možda je zanovetao, ali neće joj poreći ono što ona želi. Nije želela da on bude neuobičajeno ljubazan, nije želela da joj se svidi, pošto je to samo otežavalo njen osećaj krivice. Učiniće sve što je u njenoj moći da od njegovog doma napravi mesto na kom će uživati. Kako je čudno bilo to da je, kada je bežala od kuće, verovala da je zadobila slobodu, a sada u braku, našla je više slobode nego što ju je ikada ranije iskusila. Kada je oglas bio napisan onako kako je ona zahtevala, došetala je do prozora kako bi se pridružila svom suprugu. “Gotovi smo.” “Vrlo dobro.” Ponudio joj je svoju ruku i ona ju je prihvatila. “Hvala Vam, gospodine Moore,” rekao je pre nego što ju je izveo iz prostorije. Jednom kada su bili na trotoaru, ona je rekla, “Oglas će izaći u sutrašnjem izdanju novina, tako da pretpostavljam da ću tada početi sa intervjuima.” “Slutim da ćete već danas početi sa intervjuima. Štampanje novina je samo formalnost. Moore je najveća tračara u selu.” Vedro se nasmejala. “Zaista?” Uputio joj je lakonski osmeh. “Prilično je dobar u širenju tačnih vesti, ali je veći „vesnik“ od svojih novina.” “Nije Vam se svidelo što me smatra lepom.” “Nije mi se svidelo što su njegove reči bile nepristojne. Vi ste dama, ne neki devojčurak, ali pošto je prošlo skoro trideset godina otkako nismo imali damu, pretpostavljam da su seljani postali olabavljeni što se tiče pristojnog ponašanja. To je bio jedini razlog što nisam zabio svoju pesnicu u njegov nos.” Trepnula je, zurila u njega, bila je zbunjena njegovim rečima. “Vi biste ga udarili?” “Vi ste moja supruga, Portia. Pružaće Vam se poštovanje koje Vam pripada ili ću otkriti zašto se postupa drugačije.” A ako ona nije zasluživala poštovanje? Ne bi trebala misliti o tome, trebala bi da ostavi prošlost za sobom, trebala bi da postane žena koja zaslužuje njegovo poštovanje, koja je dovoljno vredna da bude njegova supruga. “Da li me Vi poštujete?” pitala ga je. “Nije stvar u tome šta ja mislim o Vama. Sad moram da se postaram o drugoj stvari. Hoćemo li šetati?” ~ 127 ~


“Svidelo bi mi se da vidim kakvo je selo. Pretpostavljam da ću ovde provesti neko vreme.” “Lišićete sebe svog mesečnog džeparca?” pitao ju je dok su počeli da šetaju prema severu. Nije nameravala da potroši ni peni. Imala je nameru da sve te novce čuva za slučaj ako se opet bude našla u poziciji da se brine sama o sebi. “Mislila sam da ćete mi Vi kupiti sve što mi bude potrebno.” “Ništa neozbiljno.” Kao što je štimanje klavira? Zaista nije znala šta da misli o ovom čoveku. “Ko će odlučiti da li je to nešto neozbiljno?” “Ja, naravno.” “Ne mogu Vas sasvim shvatiti, Locksley. S jedne strane, činite se neverovatno nadmenim, a sa druge strane, Vi ste neverovatno ljubazni.” On ju je mrko pogledao, udubina između njegovih obrva se produbila, njegove oči bile su tvrde poput dragulja na koje su ličile. “Ja nisam ljubazan.” “Dali ste mi ključeve.” “Zato što nisam želeo da se bakćem sa uzrujanom gđom Barnaby svakoga dana. Nikada nemojte da mešate praktičnost sa ljubaznošću.” “Imaću to na umu.” Pitala se zašto je on bio tako odlučan da ona ne misli dobro o njemu. Pretpostavljala je da to ima neke veze sa njegovom odbojnošću od ljubavi. Možda se bojao da će, ako ona bude počela da oseća nešto prema njemu, i on početi da nešto oseća prema njoj. Bilo je očigledno, dok su tumarali ulicama, da su mnogi seljani poznavali Locksleya, ali u njihovim pozdravima mogla je da vidi poštovanje: skidanje šešira, brzi naklon, tiho izrečeno “Gospodaru, gospodarice.” Veoma različiti susreti od njihovog susreta sa gospodinom Mooreom. Bez sumnje će za Božić svim seljanima doneti neku vrstu poklona. Selo u kom je ona odrasla nalazilo se pored imanja jednog grofa, i grofica je uvek za Božić donosila punu korpu voća Potrijinoj porodici. Portia je smatrala ženu veoma elegantnom, tako prefinjenom, lepo obučenom, ali bilo je veoma jasno da ju je samo dužnost dovela u njihov dom. Portia nije želela da ostavi utisak da misli da je iznad ovih ljudi, da takav zadatak smatra samo dužnošću. Za nju, pričiniće joj zadovoljstvo da pomogne onima koji su u gorem položaju, bez obzira koliko mala ili trivijalna ta dobit bila. Dok su šetali, ona je izbrojala pet krčmi. Pretpostavljala je da ih je njen suprug sve posećivao. ~ 128 ~


Locksley ju je poveo drugom ulicom. Prošli su pored prenoćišta i kovača. Na kraju puta stajala je velika zgrada sa ogromnim vratima koja su zjapila otvorena. Znak iznad njih je glasio “Ormarići i slično.” Locksley je počeo da je vodi prema toj zgradi. Bila je prilično sigurna zbog čega su oni tu, i iznenada nije želela da joj on pokloni još jedan dar. Zarivši pete u zemlju, opirala se dok on nije stao i pogledao u nju. Odmahnula je glavom. “Nije mi potreban toaletni stolić.” “Rekli ste mi da je damama potreban.” “Bila sam teška.” Izvio je obrvu. “Kao suprotno od ovoga sada kada ste potpuno prilagodljivi?” “Dozvolili ste mi da imam sluge. Naredili ste da se klavir naštima. Mogu preživeti bez toaletnog stolića. Ili mogu da pronađem jedan u nekoj napuštenoj spavaćoj odaji.” “Već sam Vam rekao da to nije opcija.” Nije mogla da objasni zašto joj se to nije svidelo. Jednostavno nije. “Nisam očekivala da ćete biti tako darežljivi.” “Rekao sam Vam da ću biti. Zar ste mislili da lažem?” “Ne, ja samo... sve je ovo previše, prerano.” Iako je bilo veoma olakšavajuće kada je shvatila da se on ne trudi da bude ljubazan, već je samo održavao svoju reč. “Nemam vremena da se svađam, Portia. Moram otići do rudnika. Sada smo ovde i ako se sada ne pobrinemo za to, ja ću morati još jednom da dolazim do sela. Hajdemo da završimo s tim, hoćemo li?” Nije čekao da mu ona nešto odgovori, nego je jednostavno stavio njenu ruku na njegovu i poveo je prema ogromnoj zgradi. Pod je bio prekriven opiljcima od drveta; miris kedrovine ispunio je prostoriju. Tri čoveka su radila. Dvojica njih su se činila da su bila malo starija od Locksleya, poslednji je bio dosta mlađi. Jedan od starijih muškaraca prestao je da struže dasku i krenuo je prema njima. Fini sloj prašine prekrivao je njegovo lice i odeću. “Gospodaru,” rekao je kada je stigao do njih. Nagnuo je glavu prema njoj. “Moja gospo. Čestitam vam oboma na skorašnjem venčanju.” Pretpostavila je da je njena odeća odala da je ona sada vikontesa. Poslednja stvar koju bi pomislila bilo je da će neko za nju pomisliti da je plemkinja, bez obzira na njen brak.

~ 129 ~


“Hvala Vam, gospodine Wortham,” Locksley reče. “Ovde smo zato što je Lady Locksley potreban toaletni stolić. Mislio sam da biste Vi mogli obaviti taj zadatak.” “Naravno, gospodaru, bio bih počastvovan. Mislim da je prošlo više od trideset godina kako nismo napravili ništa za Havisham Hall. Tu privilegiju imao je moj otac.” “Čini mi se onda da smo odavno zakasnili,” Locksley je rekao. “Možda, gospodaru.” Worthamov pogled išao je od nje do Locksleya. “Ipak, poslednji komad nameštaja koji smo napravili za Havisham nikada nije isporučen. A taj komad nameštaja je toaletni stolić. Markiz je naredio da se napravi za njegovu suprugu”—prebacio je težinu tela s jedne noge na drugu—“kao iznenađenje nakon što...” Pročistio je grlo. “... se porodi. Posle toga ga nije želeo. Ali mi smo ga sačuvali. Da li biste želeli da ga vidite?” “Da,” Locksley reče jezgrovito. Wortham se okrenuo; Locksley je krenuo za njim; Portia ga je zgrabila za ruku. Zastao je, zagledao se u nju. “Nije valjda da razmišljate da ga uzmete,” rekla mu je. Locksley je zadržao njen pogled. “Zašto da ne?” “To je trebao da bude poklon od Vašeg oca za Vašu majku.” “Koji on nikada nije uzeo, tako da on samo stoji tu skoro trideset godina.” Želela je da ga zgrabi za ramena i da ih protrese kako bi unela malo razuma u njega. “Imate li Vi i jednu sentimentalnu kost u Vašem telu?” Duboko je uzdahnuo kao da je došao do krajnje granice strpljenja kada je ona u pitanju. “Gospodine Wortham, da li je nameštaj plaćen?” upitao je. “Da, gospodaru.” Locksley joj je uputio rečiti pogled. “Nije praktično da uzimamo novi kada jedan savršen stoji tu i čeka na nas.” “A ako ga Vaš otac slučajno ugleda—” “To se neće dogoditi. Nema razloga da on dođe u Vašu spavaću odaju.” “A ako ga vidi kako ga nose uz stepenice do moje spavaće odaje?” “Sumnjam da ga se seća, Portia. Retko kada se seti i koji je dan u nedelji.” “Ali to je bio njegov poklon za nju.” ~ 130 ~


Žurno je ispustio dah. “Barem ga pogledajte. Ako je odvratan naredićemo da Vam se napravi novi.” Nije bio odvratan. Bio je sigurno najlepši komad nameštaja koji je ona ikada videla. Imao je šest fioka, po tri sa svake strane ovalnog ogledala. Oko ogledala bile su izrezbarene ruže. Noge stolića bile su debele i zaobljene, sa urezanim cvećem uz njihove dužine. “Predivan je.” “Palisandrovina mu daje elegantan izgled,” Wortham reče. Bilo je to nešto više od drveta. Imalo je veze sa svim tim zanimljivim detaljima. “Mislite li da je Lady Marsden znala da se nešto tako elegantno priprema za nju?” “Ne verujem, moja gospo.” “Kako je to tužno.” “Nismo znali šta da radimo s njim pošto je Njegovo Gospodstvo dalo novac za njega. Čuvali smo ga i brinuli se o njemu sve ove godine. Šteta bi bila da on ne bude korišćen.” Pogledala je prema Locksleyu. Proučavao je toaletni stolić kao da je samo komad drveta, a ne nešto što je bilo stvoreno s tolikom pažnjom. “Vaš otac bio je veoma vešt, gospodine Wortham.” “Da, moja gospo, bio je. On bi sigurno bio zadovoljan što će se taj stolić konačno koristiti.” “Pretpostavljam da bi i moja majka bila,” Locksley je tiho izgovorio. Portia je brzo pogledala u njegovom pravcu. Samo je slegao ramenima. “Koliko ja znam ona je bila veoma darežljiva žena. Mrzela bi da vidi da ovaj komad nameštaja tako propada.” Portia je klimnula glavom. “Pretpostavljam da to ima smisla.” “Kada ga možete isporučiti, gospodine Wortham?” Locksley upita. “Sutra, gospodaru.” “Vrlo dobro. Platiću Vam duplo za isporuku, a dodaću novac i za održavanje stolića tokom svih ovih godina.” “Nema potrebe za tim, gospodaru.” “Možda nema potrebe za tim, ali ja Vam garantujem da će tako biti.” “Najbolje bi bilo da se ne svađate s njim,” Portia reče gospodine Worthamu. “Jednom kada nešto zamisli može biti veoma tvrdoglav.” Krajičkom oka opazila je kako se Locksleyeva usta na krajevima uvijaju prema gore dok se okretao od nje. Nije znala zašto ju je uvek tako uveseljavalo da ga natera da se nasmeši ili zašto je komentar koji je uputila Worthamu učinio da se oseti veoma udato. To što je počela da upoznaje svog supruga ispunilo ju je dozom zadovoljstva, ali i dozom straha, pošto ~ 131 ~


se uplašila da će on imati moć da iskida ono što je ostalo od njenog već napola iskidanog srca. ***

Mislila je da ga poznaje, je li? Dovoljno dobro da bi o njemu pričala pred radnikom kao da su stari prijatelji. Nije mu se svidela pomisao da bi ona zaista mogla da ga shvati, a još manje mu se svidelo što je i on mogao da predvidi neke stvari u vezi nje. Znao je da će se njene oči ispuniti iznenađenjem i zadovoljstvom kada je naredio da se prokleti klavir naštima. Znao je da se neće osećati ugodno kada bude uzimala toaletni stolić. Ali bilo je ludo narediti da se napravi novi kada je njegov otac naredio da se napravi jedan pre više od četvrt veka. Nije mu se nimalo svidelo saznanje da može da predvidi njene reakcije. Još manje mu se svidelo što je ona mogla da predvidi njegove. Stoga, odlučio je da uradi nešto nepredvidljivo i da je odvede do Lidijine čajdžinice i poslastičarnice pre nego što se budu vratili u Havisham. Dok su ulazili unutra, te njene oči boje viskija blistale su od potpunog oduševljenja. I on je sam sebe opsovao zbog svoje gluposti. Bio je previše susretljiv. Takođe nije pomagalo ni to što su mu se grudi svaki put širile, što mu je otežavalo disanje, kada bi mu se ona nasmešila . Nije želeo njene osmehe. Nije želeo da njene oči blistaju. Nije želeo da mu ona izražava svoju zahvalnost. Dok su sedali za sto pored prozora, ona je počela da polako skida svoje rukavice. Nije se bunio kada ih je obukla zbog putovanja. To je bilo pristojno na kraju krajeva, a on je imao potrebu da njegova supruga bude pristojna. Ali da li je morala da ih skine na tako pohotljiv način koji je učinio da on poželi da je zgrabi u naručje i odvede je u sobu u gostionicu preko puta kako bi mogao sa nje da skine svaki komad odeće? Pročišćavajući grlo, skrenuo je pažnju prema događajima pred prozorom, prema ljudima koji su prolazili, koji su obavljali svoje poslove. Veoma malo vremena je proveo u selu, ali to će se bez sumnje ispraviti sada kada je imao suprugu. Trebali bi da ga češće posećuju ubuduće, da bi se osigurao da ih pre poštuju nego da ih se plaše zbog njihovog mogućeg ludila. “Bilo je veoma lepo od Vas što ste platili duplu cenu za isporuku,” rekla je.

~ 132 ~


“Praktično, Portia. Worthamu će biti lakše da tako nađe nekoga ko je voljan da taj deo nameštaja unese u kuću.” Mogao je da oseti kako njen pogled pokušava da ga proburazi. Ponovo je okrenuo pažnju na nju. “Kao što ćemo i Vašim slugama platiti duplo od uobičajene plate. Niko ne voli da provodi vreme u ukletom Havisham Hallu.” “S kim ste se Vi igrali?” pitala je. “Pre nego što su došli štićenici Vašeg oca?” “Ni sa kim.” Njen izraz lica odražavao je tugu. “Nemojte izgledati tako tužni, Portia. Nisam znao ni za šta drugačije, pa nisam ni bio usamljen.” Njena obrva se nabrala i on se suzdržavao da joj ne priđe i palcem izravna te delikatne nabore. “Ne možete se setiti da ste se penjali na plafon u sobi Vašeg oca, ali se sećate da niste bili usamljeni?” “Pretpostavljam da bi to što sam bio usamljen ostavilo neki utisak na mene i da bih to zapamtio. A nisam. Kao što nisam bio usamljen ni pre Vašeg dolaska. Zadovoljan sam u sopstvenom društvu.” To nije bila potpuna istina. Počeo je da oseća da mu nešto fali, da ima potrebu za nečim višim, ali to nije imao nameru da podeli sa njom i na taj način joj da moć nad njim. Bila je zanimljiva za odvlačenje pažnje, ali nije mu bila potrebna u njegovom životu. Mlada žena donela je do njih čajnik i tanjir s kolačima. Nakon što je ona otišla, Portia je sipala čaj u Lockeovu šolju, kao i u svoju. “Vaš otac ne voli čaj, zar ne?” “Prezire ga. Šta ga je odalo?” Njene usne su se izdigle u mali nagoveštaj osmeha. “Količina šećera koju je tražio, kao i što je nakon toga uzeo samo jedan gutljaj.” “Veoma dobro zapažate.” “Pokušavam to. To vodi do manje boli u srcu.” Gledajući dok je delikatno grickala svoj kolač, rekao je sebi da njen bol u srcu nije njegova briga. On joj sigurno neće izazvati takav bol, pošto bi to zahtevalo da je njoj stalo do njega, a on joj neće dati razloga da pođe tim putem. Ipak, smetalo mu je to. “Da li ste tu lekciju naučili na teži način?” Otpila je gutljaj čaja, činilo se da razmatra šta bi odgovorila. “U mojoj mladosti imala sam običaj da vidim stvari onakvim kakvim sam ja želela da one budu, pre nego onakvim kakve su bile zaista. Veoma lako sam pogrešno procenjivala ljude i njihove namere.” ~ 133 ~


Nagnuo se prema njoj. “Šta je on učinio kada je izgubio Vašu ljubav, Portia? Vaš suprug? Imao je aferu?” Pogledala je dole u svoju šoljicu, prešla prstom preko njenog oboda. “Imao je sklonost ka neudatim damama,” rekla je tako tiho da je skoro nije ni čuo. “Ne morate se nikada brinuti da ću ja biti neveran. Veoma ozbiljno sam shvatio zavete koje smo izrekli.” Pogledala je u njega kroz spuštene trepavice. “A ako se budete zaljubili u neku drugu?” “Rekao sam Vam. Ljubav nije za mene, pa se to neće dogoditi.” “Otkrila sam da ljubav ne možemo tako lako kontrolisati.” “Za skoro trideset godina koliko sam proveo na ovoj zemlji, nikada nisam osetio nijednu njenu iskricu.” “Nije istina. Vi volite Vašeg oca. Da je drugačije ne biste bili toliko zaštitnički nastrojeni prema njemu kao što ste sada.” “Ja samo ispunjavam dužnosti sina.” Grickajući donju usnu, odmahnula je glavom, prevrnula očima. “U zabludi ste ako verujete u to.” On zaista voli svog oca. Voli Ashea i Edwarda... i voleo je Alberta. Još uvek mu je nedostajao. Ali ženu? Nikada nije voleo ženu. Davno je zatvorio srce za priliku da ikada oseti jaka osećanja prema bilo kojoj dami. “Gospodaru, gospo?” neodlučno je upitao ženski glas. Rado prihvatajući ovu upadicu u njegove misli u ovaj razgovor, okrenuo se prema mladoj ženi koja je stiskala svoje ruke ispred sebe. Njena haljina bila je skromna, malo pohabana oko rukava i okovratnika, ali bila je uredna. Nijedan pramen njene plave kose nije bio neuredan. Odgurnuo je stolicu, ustao. “Da?” “Ja sam Cullie Smythe. Ne želim da Vam smetam, ali čula sam da tražite sluškinju za sve poslove po kući. Želela bih da se prijavim za to mesto, i pitala sam se da li bih mogla danas poslepodne da dođem do imanja kako bih se raspitala u vezi toga.” “Ne morate čekati,” Locke reče, odgurujući stolicu još dalje. “Sedite, gospođice Smythe. Lady Locksley može razgovarati s Vama i sada.” “Sada?” upita njegova supruga, širom raširenih očiju. “Zašto da ne? Mi smo ovde. Ona je ovde.” I njen dolazak je efikasno prekinuo neželjeni razgovor. Osim toga, bio je nestrpljiv da vidi kako će se Portia ponašati, pošto on verovatno neće prisustvovati drugim razgovorima. ~ 134 ~


“Da, molim vas sedite, gospođice Smythe,” Portia reče. Nakon što je pomogao ženi, Locke je skrenuo svoju pažnju na dešavanja napolju, pokušavajući da oda utisak da uopšte nije zainteresovan za to što se tu događa, kada je u stvari imao toliko radoznalosti da bi njom mogao ubiti tuce mačaka. Nije znao zašto ga je svaki aspekt Portie toliko zanimao. Želeo je da je posmatra kako razgovara sa drugim ljudima. Želeo je da je posmatra s distance, ali ipak da bude dovoljno blizu kako bi mogao da sluša. “Imate li ikakvog iskustva?” čuo ju je kako je pitala gospođicu Smythe. “Održavala sam kuću mog oca dve godine, otkad je moja majka umrla.” Krajičkom oka, video je kako Portia poseže rukom preko stola i preklapa ruke gospođice Smythe kako bi je utešila, što je zbog nekog čudnog razloga učinilo da se njegove grudi stegnu. “Žao mi je zbog Vašeg gubitka,” nežno je rekla sa iskrenim žaljenjem u glasu. “Znam da je veoma teško izgubiti majku. Koliko imate godina?” “Sedamnaest.” “Ako budete došli da radite u Havisham, u njemu ćete i stanovati. Plašite li se duhova, gospođice Smythe?” “Ne toliko koliko se plašim da ću izgladneti.” “Zar je to mogućnost?” Iskrena zabrinutost u Portinom glasu značila je da će biti pravična gospodarica. Locke nije želeo da ona zlostavlja sluge, ali takođe nije želeo ni da joj tako duboko bude stalo. Sve što je saznao o njoj bilo je u potpunoj suprotnosti sa onim što je na početku mislio o njoj, a to ga je uznemiravalo. “Da,” Gospođica Smythe je rekla. “Mislila sam da odem u London kako bih pronašla posao, ali posao u Havishamu omogućio bi mi ostanak bliže mom domu, što bi bio pravi dar s neba, pošto nemam želju da odem, ne zaista.” “Ko će se brinuti o kući Vašeg oca?” Ponovo, brine se o nečemu što uopšte ne bi trebala da bude njena briga. Nije bilo na njima da se brinu zbog toga zašto su ljudi činili ono što su činili. “Moja sestra,” gospođica Smythe je odgovorila. “Sada je dovoljno odrasla da se brine o stvarima.” “Da li Vam je ona uredila frizuru? Veoma mi se sviđa.” “Ne, gospo. Ja sam je sama napravila.” ~ 135 ~


“Da li biste razmislili da radite kao moja lična sluškinja umesto sluškinje koja bi radila sve poslove po kući?” Locke je ponovo skrenuo pažnju na sto. Mogao je da vidi samo Portiu, ali izraz na njenom licu bio je blag, pun nade, ispunjen ljubaznošću—nimalo nalik onom hladnom izrazu koji je imala kada ju je ispitivao onog prvog poslepodneva. Da ga je tada gledala onako kako sada gleda gospođicu Smythe—suprotstavio bi joj se, video bi je kao opasnost po njegovo srce, i lako bi je poslao da ide svojim putem sa otežalom torbom. “O, gospo. Ja bih odletela u nebo kada bih dobila posao kao što je taj.” Portia se nasmešila. “Baš zbog toga Vas i želim na tom položaju, gospođice Smythe. Cenim skromnost.” Locke se zamalo narugao. Portia nije imala nijednu skromnu kost u svom telu, ali zatim je bio pogođen zapanjujućom misli da ju je možda nekada imala, da je i ona nekada bila tako nevina i željna kao i gospođica Smythe—pre nego što ju je njen suprug izdao, kao i poverenje koje je imala u njega. Pred očima mu se pojavila slika mlade i naivne Portie, kako daje svoje srce nitkovu koji to nije zaslužio. Za jedan trenutak ludosti, poželeo je da ju je znao tada, taman dovoljno da razmene ponekad pogled u prolazu. Držao bi svoju distancu, ne bi želeo da bude uhvaćen u zamku njenih bezazlenih čari. Mada nije bilo verovatno da bi bio uhvaćen. Takva se nikada nije pojavila pred njim i on skoro da je zažalio zbog toga. “Ne znam šta bih rekla, moja gospo.” “Recite da.” “Ali ja ne znam kako da budem lična sluškinja jedne dame.” “Naučiću Vas.” “Bah. Pa, bila bih budala kada bih rekla ne, zar nije tako?” “Ne ličite mi na budalu, gospođice Smythe.” “Onda ću vrlo rado prihvatiti tu poziciju. Daću sve od sebe da budem dobra.” “Ne bih očekivala ništa manje. Možete li se doseliti sutra popodne?” “Mogu se doseliti ovog popodneva.” Portia se nasmešila uzvišeno. “Radujem se što ću Vam poželeti dobrodošlicu u Havisham Hall.” Njene reči bile su udarac u Lockeov stomak. Kada je bio poslednji put kada je bilo kome pružena dobrodošlica u Havisham Hall? Pod teškim pritiskom bi rekao da su štićenici njegovog oca bili dobrodošli, bar na ~ 136 ~


početku. Osim Ashea i Edwarda i njihovih porodica, niko drugi nije ni posećivao Havisham. Nikom nikada tamo nije pružena dobrodošlica. Dok je njegov mozak pokušavao da shvati promene koje je Portia uvodila u Havisham, jedva da je i primetio odlazak gospođice Smythe. “Da li ste u redu?” Portia je upitala. Ponovo, njena briga—osim što je sada bila upućena prema njemu, a on je nije želeo. Osorno je klimnuo glavom. “Da, ali mi smo dovoljno dugo odlagali povratak na imanje. Trebali biste da završite sa svojim čajem.” “Završila sam.” Počela je da povlači stolicu unazad. Pošao je prema njoj kako bi joj pomogao. Kada je ona ustala, on reče, “Bilo je veoma lepo od Vas što ste joj omogućili da dobije tako uzvišeni položaj u domaćinstvu.” “Ona je bila očajna—prišla nam je ovde, nije mogla da sačeka prikladan trenutak, nije mogla da rizikuje da izgubi bilo kakav posao. Ona će raditi vredno kako bi unapredila svoj položaj.” “Možda je jednostavno ambiciozna.” Odmahnula je glavom. “Ne. Ja prepoznajem pogled očajnika i dužinu puta koju je spreman da pređe kako bi se izvukao iz nevolje. Osim toga, sviđa mi se. Mislim da ćemo se slagati veoma dobro.” Zalelujavši suknjama pored njega, krenula je prema vratima. Krećući se za njom, on se iskreno ponadao da pogled očajnika nije prepoznala dok se gledala u ogledalo.

~ 137 ~


Mislio je na Portiu dok je bio u rudnicima. Mislio je na nju dok je galopirao na konju preko vresišta dok je dolazio do kuće. Mislio je na nju dok se kupao, dok je tumarao hodnicima u potrazi za njom, prilično siguran gde će je pronaći. U muzičkoj sobi. Nije se razočarao. Prekrštajući ruke preko grudi, naslonio se na dovratak i samo je posmatrao. Stojeći na merdevinama, dok je brisala portret njegove majke, bila je obučena isto kao što je i bila dan pre toga, bez njegovih Hessianki, pošto je sada imala dva visoka i snažna mladića, jednog koji je bio nekih petnaestak centimetara viši od drugog, koji će se boriti sa odvratnim paucima. Nove sluge pomerale su nameštaj kako bi dve mlade žene— jedna od njih bila je Cullie— mogle da podvrnu tepihe. Pretpostavljao je da će ti tepisi biti izlupani ujutro, zajedno sa draperijama koje su već bile uklonjene. Još jedna mlada žena koristila je metlu sa dugačkom drškom kako bi uklonila prašinu i paučinu sa zidova prostorije. Beli čaršav bio je prekriven preko klavira kako bi se sprečilo da i najmanji komad prašine padne na njega. Toliko je bilo aktivnosti u ovoj prostoriji, a ipak se činilo da svako od njih zna šta treba da radi. On što nije razumeo bilo je zašto je Portia— mali lovac, žena koja je tražila samo prestiž i moć—bila u središtu stvari umesto da jednostavno stoji sa strane i naređuje slugama šta treba da se uradi. Da je stranac ušetao u prostoriju, mogao ju je zameniti za sluškinju. Zašto nije pokušala da istakne titulu pred ovim ljudima? Iako nije mogao da porekne da je uživao u njenim pokretima: njeni kukovi njihali su se dok je brisala prašinu, kako se njeno telo izvilo u intrigantnu pozu kada je pokušala da obriše jedan udaljeni ćošak. Začuvši visoki kratki krik, hteo je da se okrene prema pravcu odakle je zvuk dolazio—bez sumnje od sluškinje pored prozora—kada je video da Portia radi to isto, samo što je njen položaj bio nesiguran. Previše brzo se pokrenula, preoštro. Odjednom je ispustila dah, mlatarala je rukama— Uspeo je da načini samo par koraka u njenom pravcu kada je ona sletela u ruke višeg sluge, koji se blesavo nacerio prema njoj kao da je dobio nagradu na nekom seoskom vašaru. Locke je bio potpuno nepripremljen za bes koji je strujao kroz njega zbog čoveka koji je držao njegovu suprugu ~ 138 ~


u naručju. Nije mu ništa značila činjenica da ju je on spasao od povrede. Video je samo kako se nacerio kao idiot. Portia mu se nasmešila, potapšala ga po ramenu. “Možeš me pustiti sada, George.” Uradio je to, polako spuštajući njena stopala na pod. Zakoračivši unazad, rukama je obrisala svoje suknje pre nego što je pogledala prema Lockeu. Jedina stvar koja ga je sprečavala da zauvek izbriše taj smešak sa mladićevih usana bila je ta da je Lockeu uputila mnogo blistaviji i lepši osmeh nego slugi. “Vratili ste se,” rekla je. Šta dođavola nije bilo u redu s njim? Zašto mu je bilo stalo da je njoj drago što ga vidi? Zašto bi bio ljut što je mišićavi radnik spasao njegovu suprugu od povrede na glavi? Trebao bi mu biti zahvalan. Umesto toga bio je spreman da ga otpusti. “Zašto Vi radite ako smo zaposlili sluge da se pobrinu o tim stvarima?” zahtevao je da zna. Pokazao je glavom u pravcu merdevina. “Mogli ste da slomite vrat.” “Ne verujem. Nije to bio velik pad. Najverovatnije je da bih povredila moju zadnjicu. Mada sam zahvalna Georgeu što me je spasao.” Potapšala je Georgea po ruci pre nego što je pogledala prema prozorima. “Sylvie, zašto si kriknula? Da li je sve u redu?” Sylvie, crne kose i plavih očiju koje su bile previše okrugle, poklonila se. “Videla sam njegovo Gospodstvo kako stoji na dovratku. Iznenadilo me je njegovo prisustvo.” “Rekla sam ti da se ne moraš poklanjati svaki put kada razgovaraš sa mnom.” Devojka se poklonila. “Da, moja gospo.” Strpljivo odmahnuvši glavom, Portia se okrenula prema Lockeu. “Koliko dugo ste stajali tamo?” “Ne dugo, ali opet, Portia, zašto se penjete na merdevine i čistite prašinu?” “Toliko toga treba da se uradi. Nisam videla nikakvo zlo u pomaganju.” “Ne želim da se pentrate uz merdevine”—i da padaš u ruke lepo građenih mladića—“i stavite život mog naslednika u opasnost pošto ste možda već trudni.” Ona je toliko pobledela da se začudio što nije pala u nesvest. “Da, naravno. Nisam razmišljala.” Odmahnula je glavom. “U pravu ste. Ne bih ~ 139 ~


više trebala da se penjem na merdevine. Pronaći ću drugi način da pomognem.” Nije znao zašto se nije osetio kao pobednik nakon što je pristala. Zašto je ta žena konstantno morala da ga zbunjuje? Odredio je njen karakter pre nego što ju je oženio. Nje imala pravo da bude drugačija od onoga što je on znao kakva je. “Pripremiću Vam kupku,” rekao je, mnogo osornije nego što je nameravao. “Nema potrebe. George i Thomas mogu preneti kadu i napuniti je. Ionako želite da oni obavljaju svoj posao.” Sve dok ne počnu da je zamišljaju u toj vodi. Šta dovraga nije bilo u redu s njim? Imao je dosta žena u svom životu i nikada do sada nije iskusio ljubomoru—čak i onda kada je bio potpuno svestan da im on nije bio jedini ljubavnik. Ali ovo je bilo drugačije. Ona je bila njegova supruga. Razmenili su zavete. Stoga ovo što je doživljavao nije bila ljubomora, već jednostavno savesnost i određena očekivanja koje je imao od nje i ljudi koji je okružuju. Muške sluge ne bi trebalo da žude za njom, da joj se smeškaju ili da je nose u naručju. Obuka će im sigurno biti potrebna. Razgovaraće sa Gilbertom o tome. “U pravu ste,” rekao je sada. “Naše sluge pobrinuće se za to.” “Vrlo dobro. Dozvolite mi da Vas predstavim.” Okrenula se prema ostalima u prostoriji i pljesnula rukama. “Molim vas, priđite.” Učinili su ono što ih je zamolila, mada su malo oklevali. “Stanite u red,” naredila je. “Ravna linija, ispravite se.” Jednom kada su bili postavljeni onako kako je želela, ona je otišla do jednog kraja. “Cullie ste već upoznali, naravno.” Klimnuo je glavom prema devojci. “Cullie.” “Gospodaru.” Brzo se naklonila. “Sylvie.” Koja mu je uputila tri naklona. Pretpostavio je da bi se naklanjala dok je kolena ne zabole da Portia nije došla do nje i rekla joj, “To je dovoljno.” Marta je bila poslednja služavka. Jedan veoma lep naklon mu je ona dala. Momci, George i Thomas su se naklonili za njom. “Zadovoljstvo je imati vas sve ovde u Havisham Hallu,” Locke reče. “Da li je zaista pun duhova?” Marta je pitala. Sylvie je zarila lakat u Martin stomak. “Ti ne smeš da postavljaš pitanja njegovom Gospodstvu.” “U redu je,” Locke reče. “Ali, ne, nema duhova.” ~ 140 ~


“Video sam njen duh u vresištima,” George je rekao. “To je bila samo magla, uveravam vas,” Locke je rekao “Ali—” “Ne smeš protivrečiti njegovom Gospodstvu,” Portia je rekla strogo. “Zato što je plemstvo uvek u pravu.” Bilo je malo podrugljivog tona u njegovom glasu. Pre nego što je Locke mogao da ga podseti na njegov položaj, Portia je stala ispred njega. “George, da li sam ja loše procenila tvoju spremnost za ovaj položaj?” Momak je stegnuo vilicu, odmahnuo glavom. “Ne, moja gospo.” “Nadam se da je tako, ali budi siguran da neću tolerisati ponašanje koje mi se ne sviđa, niti ću imati za zaposlenog nekog ko uznemirava mene ili njegovo Gospodstvo.” “Da, moja gospo, ali ja sam je zaista video.” “Možda bi bilo najbolje da to zadržiš za sebe.” “Da, moja gospo.” Okrenula se prema Lockeu. “Želite li da dodate nešto?” Polako je odmahnuo glavom. Ta žena bila je nestalna. Jednog momenta ponašala se kao da je jednaka sa slugama, a već sledećeg je jasno svima pokazivala da je ona gospodarica ovog domaćinstva. Bila je kao kameleon. Tokom svojih putovanja, video je dosta stvorenja koji su mogli da se stope sa svojim okruženjem da bi znao koliko mogu biti opasni, i imao je osećaj da bi se to isto moglo reći i za nju. “Ne, verujem da ste rešili ovo veoma dobro.” “Dobro.” Ponovo je pljesnula rukama kako bi svi obratili pažnju na nju. “Pošto je skoro pao mrak, ja ću započeti svoje pripreme za večeru. Cullie, dođi sa mnom. Sylvie i Marta, pomozite gđi Dorset u kuhinji. Thomase i George, javite se gdinu Gilbertu kada se budete pobrinuli za moju kupku. Hoćete li me čekati u biblioteci, gospodaru?” Kao da nije bilo drugog mesta na kom bi mogao da je čeka. “Da, hoću.” Trebaće joj malo vremena da se sredi, tako da je odlučio da poseti svog oca. Otišao je do biblioteke kako bi im nasuo po čašu skoča pre nego što se uputio prema glavnoj spavaćoj odaji. Pokucao je na vrata, sačekao da ga njegov otac pozove da uđe. Kada je ušao, predao je svom ocu čašu sa pićem, naslonio se ramenom na prozor pored kog je njegov otac sedeo, i gledao kako nebo postaje tamno sivo i kako se senke pojačavaju. “Želeo sam da znate da smo zaposlili nove sluge,” rekao je ocu. ~ 141 ~


“Svestan sam toga. Portia mi ih je predstavila ranije tokom dana. S tim Georgeom imaćete pune ruke posla, mislim. Medvedi gledaju.” “Može ga ona držati na svom mestu.” “Čujem li ja to poštovanje u tvom glasu?” upita njegov otac. Pijuckao je svoj skoč, držao pogled uprt u zemlju. “Samo opažanje.” “Pažljivo, Locke, ova devojka će početi da ti se sviđa.” “Nije da mi se ne sviđa.” Oslonio se leđima o zid, proučavao je žućkastu tečnost u čaši. Bogata nijansa podsetila ga je na njene oči. “Veoma se dobro snalazi u naređivanju ljudima. Isto se tako dobro snalazi u obavljanju poslova. Jednog momenta pomislio bi čovek da je ona seoska devojka, a u drugom ti je potpuno jasno da se radi o dami. Koja je njena priča, u stvari?” Njegov otac ostao je nem. Locke je smrknuto pogledao u njega. “Ništa se loše neće desiti ako mi budete rekli.” “Bila je pučanka, kao što je i rekla.” “A njen suprug?” “Imao je dovoljno čim je ona upravljala domaćinstvom. Bar ona kaže da je upravljala domaćinstvom.” “A ipak ju je ostavio bez ičega.” “Muškarci se ne ponašaju uvek onako kako bi trebali. Niti, nažalost, cene dovoljno žene koje su u njihovom životu. A možda je i bio dovoljno mlad da je mislio da će imati dovoljno vremena da se postara za nju pre nego što umre. Verovatno je to. Nikada ne očekuješ da umreš mlad. Uvek imaš vremena da se o svemu postaraš kasnije.” Locke je bacio pogled ponovo prema vresištima. Skoro je pao mrak. “Voleo bih da pročitam pisma koja Vam je poslala.” Njegov otac se tiho nasmejao. “To bi bilo previše lako. Ako želiš da saznaš nešto više o njoj, pitaj je. Razgovaraj s njom. Flertuj.” Zurio je u svog oca. “Muškarac ne flertuje sa svojom suprugom.” Otac ga je pogledao kao da je radio nešto što ne sme. “Ne budi lud, dečko. Naravno da flertuje.” “Već sam je zadobio. Čemu svrha?” “Svrha je u tome da natera njene oči da sjaje kao najređi dragulji, da oboji njene obraze u rumeno, da učini da se njene usne izviju samo blago naviše. Da joj da do znanja da je poštovana, da je i dalje posebna, da je vredna tog truda. Da joj da razloga da se još malo zaljubi u njega. Flertovao sam sa tvojom majkom do dana kada je umrla.” Podigao je krhko rame, koje se zaoblilo od starosti. “I dalje to radim, s vremena na vreme.” ~ 142 ~


Bilo je potrebno mnogo samokontrole da ne prevrne očima. “Verujte mi, osećala se prokleto dobro sinoć u mom krevetu.” Njegov otac nije se suzdržao da prevrne svoje oči, i učinio je to sa očiglednim razočarenjem. “Udvaranje je jednako bitno i van kreveta kao što je i u njemu—ponekad i mnogo bitnije. Očajno sam zakazao što se tiče tvog edukovanja o ženama.” “Veoma sam dobro edukovan o ženama.” “Što se tiče njihovog fizičkog zadovoljstva, nema sumnje. Ali veza zahteva mnogo više od toga da bi procvetala.” Locke je ispio ostatak svog pića. Nije njemu potrebno ništa da procveta. “Trebali biste da nam se pridružite za večerom.” “Treba ti vreme koje ćeš provesti nasamo sa svojom suprugom.” “Imam celu noć da uživam u njoj.” “I zaista uživaš u njoj.” Nema svrhe da to ne prizna. “Više nego što sam očekivao.” “Onda se neću mešati.” “Vi se ne biste mešali. Pretpostavljam da bi joj se svidelo Vaše društvo.” Njegov otac počešao se po bradi, njegovi prsti su stvarali nežan zvuk po bradi. “Ne večeras.” “Možda bismo trebali da zaposlimo ličnog slugu za Vas.” Njegov otac odmahnuo je glavom. “Gilbert mi je dovoljan. Zar ne bi trebalo da sada budeš sa svojom suprugom?” “Ona se priprema za večeru, ali da, trebao bih da krenem.” Odgurnuo se od zida, krenuo prema vratima. “Locke?” Okrenuo se prema ocu. “Ako želiš da saznaš više o njenoj prošlosti, pitaj je. Mislim da će joj se svideti tvoje zanimanje.” “Znam sve što trebam da znam, oče. Samo sam razgovarao o tome.” “Nije mudar čovek koji laže samog sebe.” Onda je pretpostavio da će otići u grob kao jedan čovek koji nije nimalo mudar.

~ 143 ~


Tri večeri kasnije, nakon što se vratio sa dana provedenog u rudnicima, Locke je bio razočaran kada je video da su vrata muzičke prostorije zaključana. Već se navikao da svoju suprugu pronađe tamo, da ima par minuta da je promatra u svom poslu pre nego ga neko primeti i zaustavi dah zbog iznenađenja. Uprkos njegovim uveravanjima da nijedan duh ne tumara po imanju, činilo se da neki od slugu i dalje očekuju da ugledaju utvaru. Nije mu se svidelo to što je nestrpljivo želeo da vidi Portiu na kraju dana, to što je ona tako brzo postala zanimljivi deo njegovog života. Budio se sa njom u svom naručju, iako je bio dovoljno srećan da shvati da sunce tek treba da se pojavi, započeo svoje jutro sa uzbudljivim seksualnim činom. Ona je bila najzanosnija seksualna partnerka koju je do sada imao—ili je možda on jednostavno doživljavao veliko zadovoljstvo dok je zadovoljavao nju. Njeni krici i stenjanja potpirivali su njegovu želju. Čak i sada, stojeći ispred prokletih zaključanih vrata, on ju je želeo. Ali neće je uzeti, ne dok ne budu završili sa večerom. Bio je odlučan da zadrži bar neku kontrolu, da joj ne dozvoli da vidi koliko ju je očajnički želeo golu i na krevetu. Naslonio je uho na vrata, pažljivo slušajući kako bi se uverio da ona i sluge nisu bili unutra, da ga nisu zaključali slučajno—ili namerno, možda. Razmišljao je da uzme ključeve od gđe. Barnaby da bi se uverio da stvarno nikoga nema u ovoj prostoriji, ali bilo je tako tiho sa druge strane vrata da je bilo prosto nemoguće da se neko nalazi iza njih. Pa, gde je onda bila? I zašto ga je tako đavolski iritiralo to što je prošlo već pola sata od njegove kupke, a on je još nije video? Zamalo je udario pesnicom u zatvorena vrata, bio je srećan što to nije učinio kada se okrenuo i video nju kako stoji u hodniku, glave blago nakrivljene kao da ga je već neko vreme proučavala. Bila je već obučena u večernju haljinu, a kosa joj je bila podignuta u punđu koja je prosto mamila njegove prste da je zamrse. Sada kada je imala svoje sluge, nije više zavisila od njega što se tiče kupke. Neće biti ljubomoran na par slugu samo zato što se oni brinu za njene potrebe. Oni su joj donosili vodu, za Boga miloga, nisu joj donosili zadovoljstvo.

~ 144 ~


“Jeste li me tražili?” pitala ga je, njen osmeh bio je pun neprikrivenog zadovoljstva, kao da je već znala odgovor na pitanje, mada ga je verovatno i znala. “Skoro je noć.” “Tako je.” Uputila mu je vreo pogled, napola spustivši trepavice. Dovraga. Počeo je u sebi da izgovara Prvo večera. Prvo večera. Prvo večera. “Nisam očekivao da će vrata biti zaključana,” rekao je, pitajući se zašto je zvučao tako nezadovoljno. Zato što ju je želeo - sada. A poricao je sebi tu želju. “Završili smo sa sređivanjem prostorije danas poslepodne. Pomislila sam da bih Vam je i zvanično mogla pokazati nakon večere. Možda da čak i nešto odsviram za Vas.” Počeo je da korača prema njoj. “Kakve ste igre imali na umu?” Stiskajući usne, prevrnula je očima. “Mislila sam na klavir. Naštimovan je, sada zvuči veličanstveno.” Nije se zaustavio dok njegove noge nisu dotakle njenu suknju i kada je rukom obuhvatio njenu vilicu. “Možda jednu pesmu.” A onda se slomio i obrušio se svojim usnama na njene. Nije razumeo ovu potrebu da je poseduje koja je stalno strujala kroz njega. Možda je to bilo zbog toga što ga je ona uvek dočekivala tako željno, zbog brzine kojom bi obavila ruke oko njegovog tela ili zbog toga kako se pripijala uz njega. Možda je to bilo zbog zahtevnosti njenog jezika koji je uzimao sve i tražio da se on ne suzdržava. Njen žar je, kada je u pitanju bila strast, bio isti kao i njegov. On nije postavljao tempo niti je negovao plamen dok se ne pretvori u buktinju. On mu je bila ravna korak za korakom. Stvorila je požar svojim prvim dodirom. Bila je hrabra i izazivačka i neustrašiva kako u krevetu, tako i izvan njega. Pomislio je na oglas svoga oca. Tražio je pogrešne stvari u supruzi, a ipak je Locke završio sa suprugom koja je, po svemu sudeći, prevazišla sva njegova očekivanja. Odvojio je svoje usne od njenih, pogledao dole u te tinjajuće oči boje viskija. Njene usne bile su vlažne i natečene. Nateraće neke druge delove njenog tela da postanu vlažni i natečeni kada se večera bude završila. Savio je kičmu. Ne, nakon odslušane pesme u muzičkoj sobi. Jedne pesme. Da bi joj udovoljio. Da ostavi utisak da je brižan muž umesto napaljenka kakav je zaista bio. Hriste, do sada je već trebao da izgubi zanimanje za nju, novina svega ovoga trebala se istrošiti. Umesto toga, ~ 145 ~


činilo se da se svaki osećaj udesetostručio. Da je verovao u veštice, pomislio bi da je ona bila jedna. “Treba mi piće pre večere,” rekao je, pokušavajući da zvuči normalno i da mu se u glasu ne oseti unutrašnja borba koju je vodio da li da je uzme upravo sada, ovde u ovom hodniku, oslonjenu na zid. “Pridružiću Vam se.” Kao da je imala izbora. Mogao je videti kroz prozor u hodniku da je mrak pao. Sada je bila njegova. Apsolutno i kompletno—sve dok sunce ponovo ne izađe. ***

Iščekivanje je na nju delovalo ka afrodizijak. Portia nije mogla ništa drugo da pomisli do da će uživati u svom desertu. Ranije je bila u velikom iskušenju da otključa vrata, da sa Locksleyem podeli tada i tamo njene— i njenih slugu—napore. Ali tokom cele večere ona je bila uzbuđena zbog onoga što će se desiti. I dok je znala da na njega ta soba možda neće uticati kao na nju sada kada je uređena, njen entuzijazam da podeli to sa njim nije bio nimalo pomućen. To je bilo njeno svetilište. Napravila ga je takvim sa svakim paukom kog je ubila, svakom paučinom koju je obrisala, svakom trunkom prašine koju je obrisala, svakim delićem drveta koje je ispolirano, svakim komadom nameštaja i tepiha koji je istukla dok sve te godine zanemarivanja nisu nestale. Sa tom jednom sobom ponovo sređenom kao što je nekada bila, mogla je zamisliti kako je rezidencija izgledala nekada davno kada je sve bilo uređeno. Bila je to šteta, zločin čak, što je ova kuća dovedena u stanje ruine. Želela je da je pokaže Locksleyu onakvom kakva je nekada bila. To što je on odrastao uz takav nemar i zapostavljenost rastuživalo ju je mnogo. Znala je da mu se ona sviđa samo zbog fizičkog aspekta ove veze, ali ona je videla više, želela je više između njih dvoje. Znala je da će do toga doći teško i sporo, ali možda za nekoliko godina, kada kuća bude ispunjena dečijim smehom… Ako ni zbog čega drugog, ova kuća mora biti dovedena u pređašnje stanje kako bi njihova deca živela u radosti i veselju. Nije moglo dalje da se nastavi ovo zanemarivanje, ovo dopuštanje da rezidencija malo po malo propada. Ona to neće dozvoliti, čak i ako je znala da će morati da se kreće polako i oprezno kako bi ga navela da vidi stvari sa njenog stanovišta. Možda je i ušla u ovaj brak kao u svoje poslednje pribežište, ali bila je odlučna da zbog te njene odluke nijedno od njih nikada ne zažali. ~ 146 ~


Dok je uzimala poslednji zalogaj pudinga i ostavljala kašiku sa strane, Thomas se pokrenuo kako bi sklonio posuđe. Nije bila sigurna gde je Gilbert pronašao uniformu za sluge ili kako je gđa Barnaby pronašla odeću za sluškinje. Pošto su se sluge osećale na kedrovinu, pretpostavila je da su sve te stvari bile spakovane negde u kovčezima od kedrovine, jednostavno čekajući da rezidencija ponovo oživi. Pogledala je na drugi kraj stola. Njen suprug je popio vino i bio je zavaljen u stolicu, njegov lakat odmarao se na naslonu stolice, rukom je podupirao bradu, njegov prst pomerao se tačno ispod njegove donje usne. Taj prst će kasnije prelaziti preko nje. “O čemu razmišljate?” pitala je. “Nisam siguran da li sam ikada video nekog ko je više uživao u desertu. Na početku, mislio sam da je to zato što dugo niste jeli ništa slatko, ali da je to bilo u pitanju do sada bise se već navikli na sve to. Ali ja mogu jasno da vidim uzbuđenje koje Vas obuzima dok se bližimo kraju večere.” “Imali smo deserte samo u retkim prilikama dok sam odrastala. Moj otac je bio strog čovek, koji nije verovao da čovek treba da se prepušta zadovoljstvima.” “Čini se da Vi niste prihvatili ta njegova uverenja.” Odmahnula je glavom. “Verujem da trebamo da osiguramo sreću tamo gde možemo. Ja sam srećna kada jedem puding i šta je loše u tome? Takođe sam srećna kada sviram klavir. Hoćemo li se povući u muzičku sobu?” Odgurnuo je stolicu, ustao i počeo da korača prema njoj. “Želeo bih da odemo do biblioteke prvo kako bih uzeo kapljicu porta.” Zastao je ispred njene stolice, povukao je i ispružio ruku. Sve dok nije ustala nije rekla, “Stavila sam flaše sa pićem u muzičku sobu.” Ugao njegovih usana se izdigao. “Veoma ste dobri u shvatanju mojih potreba.” Nasmešila se. “Trudim se.” Zbog načina na koji su njegove oči potamnele, sumnjala je da će uspeti da završi prvu pesmu pre nego što je on ponese prema spavaćoj odaji. Pretpostavljala je da postoje i gore stvari od te da te suprug očajnički želi. Spustila je svoju ruku na njegovu ponuđenu i borila se sa živcima koji su se odjednom pojavili, izazivajući je da sumnja da li će se njemu uopšte svideti sav taj njen trud, da li će mu uopšte biti stalo do te sobe, da li će mu uopšte biti stalo do nje. ~ 147 ~


Nije joj bila potrebna ljubav, ali je iznenada shvatila da je želi. Što je od nje činilo zaista blesavu devojku, pošto on nije bio čovek koji voli, ali možda će mu se vremenom ona početi sviđati. Večeras, samo je želela da mu se svidi soba bar upola manje od onoga koliko se njoj sviđala. Kada su stigli do svog odredišta, izvadila je ključ iz malog skrivenog džepa na svojoj haljini i dala ga njemu. “Vi imate tu čast.” Sa blagim klimanjem glave u znak slaganja, uzeo je ključ od nje, otključao vrata i širom ih otvorio. Nečujno je prešla preko praga, a zatim se brzo okrenula kako bi mogla da proceni njegovu reakciju kada bude ušao u sobu. Lockeu je okruženje bilo dobro poznato, naravno. Istraživao je ove prostorije kada je bio dečak, i posmatrao je nju i sluge dok su uređivali sobu. Ipak, bio je potpuno nepripremljen na veličanstvenost koju je zatekao. Svaka drvena, staklena i mermerna površina su blistale. Miris svežeg cveća u vazama ispunjavao je prostoriju. Draperije na prozorima su bile uklonjene kako bi kroz njih mogao da vidi noć. “Promenili ste nameštaj.” Možda je to bila beznačajna stvar koju je izgovorio, ali imao je teškoću da se navikne na prostoriju kakva je sada izgledala. “Moljci su se veoma lepo gostili ovde. Zadržala sam ono što se moglo spasiti. Gdin. Wortham je ponovo tapacirao nekoliko komada. Nekoliko komada nameštaja je još kod njega, ali ja sam bila previše nestrpljiva da Vam pokažem sobu. Veoma sam zadovoljna kako sve sada izgleda.” A bila je i nervozna. Mogao je to čuti u tonu njenog glasa. Obično je bio tako hrapav i zavodljiv. Njegovo mišljenje joj je bilo važno. Nije želeo da joj bude stalo do njega, nije želeo da njemu bude stalo do nje. Ali nije mogao da joj porekne istinu. “Uradili ste izuzetan posao.” Pogledao je prema portretu iznad kamina. Nikada boje nisu izgledale tako bogato, slika je izgledala tako živa da je pomislio da bi njegova majka mogla iskoračiti iz nje i ući u sobu. Napravio je nekoliko koraka prema njoj. “Bilo mi je veoma drago kada sam videla da samo prašina prekriva portret,” Portia reče. Drugi portreti bili su postavljeni duž zidova sobe, ali portret njegove majke dominirao je prostorijom. “Volela bih da sam je poznavala,” Portia je nežno izgovorila. “Moj otac je retko govorio o njoj.” ~ 148 ~


“Možda biste ga trebali pitati o njoj.” “To će ga samo još više rastužiti.” Okrenuo se prema delu prostorije u kom je ranije spazio boce sa pićem. “Želite li da popijete nešto?” “Ne, hvala Vam.” Sipao je sebi prst skoča, ispio ga, a zatim sipao još dva prsta pre nego što se okrenuo prema njoj. “Da li Vas je soba uzrujala?” upitala ga je. Nije ga uzrujala, ali ga je uznemirila. Bio je naviknut na trulež. Ovo je bila promena. Možda se on nije baš toliko razlikovao od svog oca. Nisu mu se sviđale promene. “Trebaće mi neko vreme da se naviknem, pretpostavljam.” “Želite li da se vratite u biblioteku da popijete svoje piće?” Želeo je da odu u spavaću odaju, ali kada bi to učinio izgledalo bi kao da ga je ova prostorija nekako porazila. Još ga je više uznemirilo to što je ona mogla da vidi da se on ovde nije osećao udobno. Nije želeo da ga ona poznaje tako dobro. Tako da je, iako je želeo da ode, on ostao. “Želeo bih da Vas čujem kako svirate na klaviru.” Osmeh koji mu je uputila oduzeo mu je dah, i nije mogao da razume zašto ju je njen suprug varao. On sam imao je potrebu da učini šta god je potrebno da bi se ona nasmejala. “Smestite se udobno,” rekla je pre nego što se okrenula na petama i uputila se prema blistavom instrumentu. Slutio je da ga je sama ispolirala, brižljivo, koristeći poteze slične onima koje je koristila kada je mazila ljubavnika. Kada se smestio u obližnju fotelju, nijedna trunka prašine nije se podigla. Pre smrti njegove majke, pretpostavljao je da se o svakoj prostoriji u kući ovako brinulo. Kroz um mu je prošla misao da je njegov otac učinio nažao njegovoj majci kada je dopustio da se kuća ovako zapusti. Nikada mu nije bilo važno kako rezidencija izgleda dok Portia nije došla. Niko drugi nije video u kakvom je ona stanju osim ljudi koji su živeli u njoj. A šta je njih bilo briga? Smetalo mu je to što je shvatio da je trebalo da ih bude briga. Prebacio je svoje misli na mnogo prijatnije stvari, na Portiu i način na koji je sedala na klupu. “Malo sam izašla iz prakse,” rekla je ona, “pa mi nemojte suditi prestrogo.” Umalo joj je odgovorio da on nije taj koji bi sudio, ali je znao da bi to bila laž. Sudio je o njoj i pre nego što je došla u Havisham Hall, pre ~ 149 ~


nego što je znao boju njenih očiju ili nijansu njene kose, pre nego što je znao da njen opori jezik može da ga ubije rečima i poljupcima. “Imam naviku da izbegavam muzička događanja koliko god mogu, tako da imam malo stvari s kojim bih Vas mogao uporediti. Tako da, molim Vas, nastavite sa saznanjem da je malo verovatno da ću biti razočaran.” Spustila je svoje prste na dirke. Pijuckao je svoj skoč i čekao. Njene oči su se zatvorile. Prvi akord je odjeknuo duboko, vibrirajući kroz prostoriju, a ono što je sledilo bila je zapanjujuća melodija koja ga je zavodila i koja je pretila da ga povuče za sobom. Gledao je kako se Portia njihala s pokretima njenih prstiju. Njena glava je pala unazad i izgledalo je kao da je u ekstazi—bez njega. Odbijao je da bude ljubomoran na prokleti muzički instrument. Ali, dragi Bože, posmatrati je bilo je seksualno iskustvo samo za sebe. Počeo je da shvata šta je mogla da pomisli prvi put kada je ušetala u ovu prostoriju i ugledala klavir, zašto je imala potrebu da ovoj prostoriji vrati njen stari sjaj. Soba je zvala njenu dušu i sada je ona bila oslobođena, upijajući muziku koju je ona tako vešto stvarala. Ne bi trebalo da bude iznenađen. Od momenta kada je ušla na ulazna vrata, ušla je u sve sa potpunom razuzdanošću, bilo da je to pobeđivanje njega u njegovoj inkviziciji, ljubljenje s njim, sviranje klavira, jedenje deserta. Imala je strastvenu prirodu koju je on tek mogao da nazre. U ovom trenutku, ona ga je opčinila, privukla ga je kao da je oko njega isprela paučinu i da ga je sada uvlačila u nju. Nije želeo da bude onaj koji će to posmatrati sa strane. Želeo je da bude u središtu njene strasti, želeo je da je iskusi, da je uveća. Ostavljajući sa strane svoju čašu, on je ustao. Tiho koliko je mogao, da je ne bi uznemirio, on je krenuo prema njoj. Kada je bio dovoljno blizu, kleknuo je i omotao ruke oko ruba njene suknje. Njene oči su se brzo otvorile i pogledala je u njega. “Nastavite da svirate,” naredio je, podižući njenu suknju i nameštajući se između njenih bedara. ***

Da nastavi da svira? Zar je on poludeo? Da nije bilo zločestog izraza u njegovim očima koji je videla pre nego što je sagnuo glavu, ona bi ga isterala odatle. Umesto toga ona je ponovo postavila svoje prste na dirke, dok je on razmicao njene butine i pomerao je do ivice klupe. Pogodila je pogrešan akord, izvila kičmu. ~ 150 ~


Neće dozvoliti da je smetu poljupci koje je spuštao na unutrašnju stranu njenih butina. Nije ništa značilo to što je jedva mogla da udahne ili to što je bila toliko vrela da je pomislila da se soba zapalila. A onda su se njegova usta spustila na pupoljak njene želje i skoro je odskočila sa klupe. Umesto toga ona je udarala dirke dok je njegov jezik kružio, dok je zadovoljstvo raslo. Zabacila je glavu unazad, nesposobna da se koncentriše na melodiju, jednostavno nasumično udarajući po dirkama. Nije ni bilo važno u ovom trenutku u kom joj je on činio tako zločeste, zločeste stvari, kada ju je ometao, terajući je da se pomera skroz do ivice klupe dok su kroz nju prolazili takvi trnci zadovoljstva zbog koji je želela da vrisne— “Locke, šta dođavola—” Cijuknuvši kada je začula Marsdenov glas, Portia je brzo skočila na noge, začuvši nekoliko tonova kako odjekuju kada je Locke udario glavom o donju stranu klavira. Uz grubu psovku, ispuzao je ispod njenih suknji, ispod klavira, sve dok nije stajao pored nje, dok nijedno od njih nije bilo zadovoljno zbog ovog prekida sudeći na izrazu na njihovim licima. “Šta si radio tamo dole?” markiz je pitao. Obrazi njenog supruga obojili su se u svetlo ružičaste, boju zbog koje bi ona osetila samozadovoljstvo i zbog koje bi se sigurno šalila s njim. “Slušao sam da li neki akordi trebaju da se naštimuju.” “Čini mi se da si to isto mogao da uradiš—možda čak i bolje— odavde.” Apsurdnost svega toga. Nije to mogla da izdrži. Počela je da se smeje tako glasno da su joj suze potekle i noge oslabile. Pokrivajući usta rukom, ona se spustila na klupu. “Nije smešno, Portia,” Locksley je izjavio jezgrovito, dok ga je ona sada nervirala isto kao i njegov otac malopre. “Žao mi je.” Ali činilo se da nije mogla da zaustavi smeh. Bila je prestrašena činjenicom da je mogla biti uhvaćena sa glavom njenog supruga među svojim bedrima. Mogla je da plače ili da se smeje, a ona je odavno naučila da je bolje da se smeje. Duboko udahnuvši, pokušavajući da smiri kikotanje, stavila je dlanove na njene uzavrele obraze. Bez sumnje su bili crveni kao i Locksleyevi. “Šta do vraga Vi radite ovde?” upitao je svog oca. “Čuo sam klavir.” Zakoračio je unapred. Očigledno je na brzinu obukao sako pošto je jedna strana kragne bila okrenuta u unutrašnjost, uhvaćena između njegove košulje i njegovog ramena. “Mislio sam da Linnie svira. Volela je da svira klavir. Bila je tako dobra u tome.” ~ 151 ~


“Ja nisam tako dobra,” Portia je osećala obavezu da to kaže. “Bili ste veličanstveni. Da li biste želeli da svirate za mene?” Pre nego što je mogla da odgovori, on je dodao, “Locke, uspi mi malo skoča.” Zatim se spustio u fotelju iz koje je Locksley malopre ustao. Uz uzdah, Locksley je odšetao do ugla prostorije, zaustavljajući se samo da na tom putu pokupi i svoju čašu. Gledala je kako dosipa malo skoča u svoju čašu pre nego što je usuo i svom ocu. Okrenula se prema Marsdenu. “Plašila sam se da ćete se uznemiriti što sam sredila ovu prostoriju.” Pogledao je okolo kao da je tek sada primetio da je prostorija uređena. “Nisam bio ovde otkad sam je izgubio. Ova prostorija bila je njeno omiljeno mesto. Osim mog kreveta, naravno.” Vrelina koja je polako nestajala iz Portinih obraza ponovo se vratila. Bilo joj je drago što on nije video kakva je ova soba bila, još joj je bilo draže što joj je povratila stari sjaj. “Vaše nepristojno spominjanje kreveta čini da se moja supruga zarumeni,” Locksley je rekao dok je svom ocu dodavao čašu. “Zašto se o vođenju ljubavi, koje može biti tako veličanstveno, samo šapuće kao da se radi o nečemu nakinđurenom?” upitao je markiz. “Ili o nečemu što se radi ispod klavira.” Mogla se zakleti da je čula Locksleya kako reži. “Rekao sam Vam. Pokušavao sam da bolje čujem akorde.” “Gluviš, je li?” Locksley je seo u fotelju pored očeve. “Bio bih zahvalan da Vas ne čujem kako pričate.” “Nikada nisi bio od onih s kojima se možeš šaliti. Osim toga, ja u potpunosti razumem kako ova prostorija i muzika mogu biti zavodljivi. Mislim da si ti i začet na tom klaviru.” “O, dragi Bože,” Locksley je promrmljao. “Postoje neke stvari koje radije ne bih želeo da znam.” “I mnogo više stvari koje si trebao da znaš, ali ja ti ih nisam rekao. Glada nas sada, znaš. Tvoja majka. Mislim da joj se sviđa da viri između zavesa i vidi nas kako sedimo jedan pored drugog.” Gledala je kako tuga polako prelazi preko lica njenog supruga, i znala je da mu smeta fantazija njegovog oca da ih Markiza od Marsdena posmatra. “Hoću li sada svirati?” upitala je, nadajući se da će razvedriti Locksleyevo raspoloženje. Marsden je podigao svoju čašu. “Molim Vas.” ~ 152 ~


Da ne bi svirala po sećanju kao što je to učinila malopre, iskoristila je notni zapis koji je već bio postavljen na klaviru, što je verovatno značilo da je to bila poslednja melodija koja je bila odsvirana na njemu, ili je možda samo tu bila postavljena da bi je neko svirao u budućnosti. Nije ni bilo važno. Bila je prilično sigurna da je u nekom trenutku, Markiza od Marsdena ovu melodiju svirala svom suprugu. Dok su njeni prsti leteli preko dirki, usudila se da na brzinu uputi jedan pogled prema markizu. Činio se mirnim, spokojnim, njegove usne su bile blago izvijene nagore u uglovima. Zaista se nadala da se priseća lepih uspomena. I pitala se da li će ikada doći vreme kada će se njen suprug prisećati lepih uspomena o njoj.

~ 153 ~


Nedelju dana kasnije, Portia je otključala vrata i povela svoju novu poslugu u prostoriju za koju je skoro bila potpuno sigurna da je nekada bila markizina jutarnja prostorija. Na samom kraju, prozori su bili malo istureni kako bi mogli stvoriti mala udubljenja u zidu, a police za knjige nalazile su se dužinom zida. Mogla je da se zamisli kako sklupčana—sa knjigom u ruci—sedi u jednoj od velikih plišanih fotelja pored prozora i čita priče maloj devojčici koja sedi u drugoj fotelji. “Hajde da počnemo, hoćemo li?” naredila je dok je sklanjala draperije sa strane, kašljući dok je prašina padala oko nje. Pošto se činilo da markiza nije pogodilo to što je sredila muzičku sobu—u stvari činilo se da uživa u tome, pošto bi im se pridružio u njoj vrlo brzo svaki put kada bi ona počela da svira—napala je markizinu radnu sobu sa zadovoljstvom. Sada je imala mesto u kom je mogla da piše pisma—kada bi imala nekoga ko bi se obradovao kada bi dobio pismo od nje. Kuvar se susretao sa njom u toj prostoriji svakog dana kako bi prodiskutovali o jelu koje će poslužiti te večeri. Podnevni obrok je uvek bio prilično jednostavan—hleb, sir, ponekad supa. Odnela bi tacnu sa jelom u Marsdenove odaje i ona bi sa njim tamo ručala. Bez puno poticaja, mogla ga je namamiti da priča s njom o njegovoj ljubavi. Mislila je da je jedna od najveličanstvenijih stvari na svetu bila ta što je on, čak i nakon toliko godina i dalje voleo svoju Linnie istom jačinom. Želela je da je imala priliku da upozna tu ženu, iako je nakon svake nove posete markizovim odajama Portia imala jasnu sliku o temperamentu i ličnosti te žene. Naravno, on ju je sigurno idealizovao tokom svih ovih godina, jer sigurno nijedna žena ne bi mogla biti tako savršena. Ali, ona je očigledno bila savršena za markiza. Ni nalik na Portiu, koja je bila sigurno najgori izbor supruge koju je jedan vikont mogao da ima. U poslednje vreme joj je bilo teško da održava njegov ritam u toku noći. Počela je da koristi kratke dremke svaki dan nakon njenih poseta markizu kako ne bi bila potpuno iznurena kada njen suprug ne bi bio zadovoljan samo jednim vođenjem ljubavi, nego je bio u raspoloženju za dva ili tri puta, obično ih držeći budnim dugo nakon ponoći. Mada, nije se bunila. Bio je veoma temeljan i nikada ne bi bio zadovoljan dok njeno zadovoljstvo ne bude jednako ili veće od njegovog. Nije bila navikla na ~ 154 ~


takvu obzirnost. Ponekad bi je krivica izjedala pošto je on bio mnogo bolji suprug, nego što je ona bila supruga. Dok je posmatrala svaki deo nameštaja kako bi ispitala koji deo bi trebao da se odnese kod gospodina Worthama, pretpostavila je da bi imala mnogo više energije uveče ako bi prestala da pomaže osoblju u čišćenju prostorija. Ali dani su joj brže prolazili kada je nešto radila. Dve godine je provela čineći nešto malo više od običnog ukrasa, čekajući da je neko skine sa police. Uživala je u svim tim aktivnostima tokom dana, iako je završavala sa poslovima sat ranije kako bi se mogla okupati i srediti pre nego što Locksley dođe iz rudnika. Bio je veoma tačan, uvek je dolazio kući tačno pre zalaska sunca. Jednom kada je nameštaj bio sortiran, pomeren sa strane, tepisi s rolani i draperije skinute kako bi mogle biti dobro izlupane i očišćene od prašine, Portia je krenula da sređuje police, pomerajući knjige jednu po jednu i pažljivo brisala prašinu koja se godina slegala na njih. Nije znala zašto je Locksley insistirao da ide u rudnike svakog dana. Mislila je da bi mu bilo pametnije da angažuje nekog dobrog slugu da se pobrine o svim stvarima. Nakon svega, Locksley je rođen da bude gospodar, a ne sluga. Ali svaki put kada bi sa njim počela da priča o rudnicima, o tome zašto on mora da radi u njima, on bi samo rekao, “Nemojte brinuti, Portia. Imam dovoljno sredstava da Vam isplatim džeparac.” Njegov ton bi tada uvek bio tako prokleto sarkastičan da je imala želju da ustane, odšeta do njega preko prostorije i zavrne mu taj njegov nos. To je bio jedini aspekt njihove veze koji ju je razočarao—to što joj je on zamerao što je želela da bude finansijski sigurna. Da je insistirala na tome da joj Montie isplaćuje mesečni džeparac—i da je predvidela da treba da ga sačuva—sada bi imala opcije, ne bi morala da krene putem koji joj je izazivao mučninu. Ali ona ga je volela i verovala mu je kada je rekao da će se on uvek brinuti o njoj. Da li je u celoj Engleskoj postojala veća luda od nje? Ovaj put niko od nje neće praviti budalu. “Evo ga njegovo Gospodstvo, vraća se iz rudnika,” Cullie je izjavila. Trepćući, Portia je digla pogled od gomile knjiga koje je sortirala— želela je da ih vrati na police po nazivu autora—i pogledala kroz prozore. Popodne joj je prošlo u radu. Naučila je da meri vreme po senkama koje su se izduživale pošto nije mogla još sebe da natera da pokrene satove u kući. To bi, shvatila je, mogla zaista da uznemiri markiza. Ustala je i otišla do udubljenja u zidu kako bi lakše mogla da vidi jahača. Bio je iste veličine kao i Locksley, ali je njegova odeća bila drugačija. ~ 155 ~


Umesto dobro skrojene odeće koju je vikont nosio, čovekova odeća bila je gruba i nije pratila linije njegovog tela. “Kad ova soba bude spremna,” Cullie reče, “možete popodne sedeti u njoj i čekati da se njegovo Gospodstvo vrati.” “Samo što to nije njegovo Gosp—” Čovek je sada bio bliži. Njegov iznošeni šešir bio je navučen preko obrva, osenčivši većinu njegovog lica, ali mogla je videti njegovu jaku, četvrtastu vilicu. Odmahnula je glavom. “Zašto on nosi tako otrcanu odeću?” “Pa, sigurno ne želi da nosi njegovu lepu odeću u rudnike. Ona bi bila brzo uništena kad bi u njoj radio,” Cullie je rekla. Portine obrve su se toliko duboko nabrale da je pomislila da će sebi izazvati migrenu. “On ne radi u rudnicima.” Kada je Cullie ostala tiha, Portia se okrenula prema njoj. Devojka je gledala u nju kao da se bojala da će dobiti otkaz. “Cullie? On ne radi u rudnicima.” Cullien pogled leteo je po sobi, zaustavljajući se na svakom slugi kao da je očekivala da će oni progovoriti. Konačno, pogledala je ponovo u Portiu, polizala usne, duboko udahnula. “Da, gospo, radi.” “Ne, on povremeno ode tamo da bi proverio da li sve funkcioniše dobro.” Bar joj je tako rekao. “To je opseg njegovog učešća.” Cullie odmahnu glavom. “Ne, gospo. On radi u rudnicima.” “Misliš da kopa rudu?” “Da, gospo i rudarima je trebalo neko vreme da se naviknu da on radi pokraj njih, ali pošto više nisu mogli da nađu gvožđe, on se trudi da im pomogne da ga pronađu još.” Nisu mogli da pronađu? Okrenula se ponovo prema prozoru, ali više nije mogla da vidi Locksleya. Uvek je dolazio kod nje mirišući na kupku. Deo razloga zbog kog je počela da se kupa ranije bio je taj da mu kada bude spremna kada se vrati. Mislila je da je on samo pedantan što se tiče čistoće. Umesto toga, on se trudio da skine sa sebe svaki znak njegovog rada. “Završili smo ovde za danas,” rekla je dok je počela da korača iz sobe. “Želite li da se okupate pre večere?” Cullie je pitala. “Kasnije.” Prvo je trebala da razgovara sa svojim suprugom.

~ 156 ~


Locke je usuo vrelu vodu u kadu u prostoriji za kupanje. Gđa Dorset nije razumela zašto nije hteo da to za njega uradi neki sluga, ali sluge su pripadale Porti, ne njemu. Nije morao da ih odvlači od obaveza koje im je njegova supruga zadavala. Osim toga, što ga manje ljudi bude videlo u ovim ritama, biće bolje. Nakon što je spustio kantu, ispravio je leđa i pogledao prema plafonu. Hriste, bio je umoran. Ali znao je da će, kada bude ugledao Portiu, sav njegov umor izbledeti. Njen osmeh dobrodošlice je činio da se ponovo ispuni energijom. Čak je počeo i da uživa u njenim večernjim recitalima, nije ih više video kao iritantno odlaganje dok ne bude mogao da je poseduje, već ih je video kao lagano uvođenje u senzualnost. Pronalazila je malu ekstazu kada je prstima prelazila preko dirki od slonovače, a on ju je zaneseno posmatrao. Bila je sirena, mamila je njegovog oca da se ponovo otključa prema svetu. Svako veče, on je dolazio kod njih u muzičku sobu. Locke je počeo da sipa skoč i da ga stavlja na stočić pored očeve omiljene fotelje dok je sa nestrpljenjem očekivao očev dolazak. Ponekad je njegov otac pričao o ljubavi svog života. U nekoliko prošlih noći Locke je saznao više toga o svojoj majci nego što je znao svih ovih proteklih godina. Izgleda da je i ona bila pomalo nestašna: hrabra, jaka i neustrašiva. Svog oca je poznavao samo kao slomljenog čoveka, ali možda on i nije bio toliko slomljen koliko je Locke to mislio. Uzdahnuvši, protegao je ruke iznad glave, a onda ih spustio do vode. Previše mlaka. Još jedna kofa vrele vode će je ugrejati. Okrenuvši se ugledao je Portiu kako stoji u dovratku. Već je skinuo sa sebe prljavu jaknu i rukavice, ali prljavština se uvukla u svaku poru na njegovom licu. Bio je potpuno svestan svog neurednog—i odvratno smrdljivog—stanja. Njen pogled polako je prelazio preko njega kao da ga vidi prvi put u životu. “Vi radite u rudnicima,” rekla je tiho, ali sa samopouzdanjem. Znao je da bi ona pre ili kasnije mogla saznati istinu. Više bi voleo da je to bilo kasnije, ali s obzirom da je imala nekoliko slugu, i svako od njih je bez sumnje imao nekoga ko je radio u rudnicima, nije video razlog da prećutkuje istinu, iako nije imao nameru ni da sve prizna. Kako se činilo, ona je odlično shvatila njegovo ćutanje. “Da li to Vaš otac zna?” pitala ga je u tišini koja je pratila njene poslednje reči. “Ne i voleo bih kada bi tako ostalo. Takođe bih voleo da izađete kako bih mogao da se okupam.” ~ 157 ~


“Koliko dugo već nema nikakvog gvožđa?” “Neću razgovarati o poslu u rudnicima s Vama, ali ne bojte se, dobijaćete svoj džeparac—” “Prokleti bili, Locksley!” odgovorila mu je s takvom žestinom da je on povukao glavu unazad kao da ga je pljesnula po obrazu. Iako je, Bože pomozi mu, vatra koja je gorela u njenim očima bila takav afrodizijak koji bi ga sigurno potpuno obuzeo da ona nije upravo saznala istinu o tome kako on provodi svoje dane. “Da li Vi zaista mislite da je to razlog zbog kog sam Vas to pitala? Vi ste gospodar. Vi ne biste trebali da kopate u rudnicima.” “Ja sam još jedan par ruku, par ruku za koji nemam novca da isplatim platu.” “Znači, gvožđa nema već neko vreme.” Njen ton bio je takav kao što bi ga koristio pravni zastupnik kada zastupa svoj slučaj pred sudom. Zašto se osećao kao da je on onaj koji sedi za optuženičkim stolom? Zakoračila je prema njemu. On je pošao unazad, udario u kadu, opsovao i ispružio dlanove kako bi je zaustavio. “Nemojte mi prilaziti. Smrdim jako i verovatno ćete se onesvestiti.” Ugao njenih usana se izdigao. “Nisam ja baš toliko osetljiva. Zašto mi niste rekli?” “Zato što to nije Vaša stvar.” Sada je ona bila ta koja se povukla unazad kao da je bila udarena. “Ja sam Vaša supruga.” “Vaš posao je da grejete moj krevet i obezbedite mi naslednika. Toliko dosežu Vaše supružničke dužnosti. Imanje, vođenje imanja i prihodi su moja briga. Ništa nećete dobiti ako budemo raspravljali o tome.” “Možda ću Vam olakšati teret?” “Pre će biti da ćete ga otežati, pošto ćete mi sigurno zvocati o uslovima našeg dogovora ako bih Vam rekao da ne trošite novac tako raskalašno. Nećete ostati bez novca, Portia, tako da ne vidim zašto biste se Vi brinuli oko mojih problema.” Oštro je klimnula. “Ponekad ste, Locksley, totalni magarac.” Rekavši to, okrenula se na petama i izašla iz sobe. Iz razloga koje nije mogao dokučiti, on se nasmejao. Dugo, jako i čvrsto. Onda je učinio nešto još više zbunjujuće. Pomerio se do ivice kade, zgrabio njene krajeve, i podigao je svom silinom dok voda nije počela da se preliva po podu. ~ 158 ~


Pognuvši glavu, stisnuo je pesnice. Prokletstvo. Prokletstvo. Prokletstvo. Nikada nije želeo da ona sazna istinu o tome kako on provodi svoje dane, mahnito bušeći zemlju, očajnički pokušavajući da pronađe i najmanju žilu rude, da otkrije dokaz da u zemlji ima još olova, da njihova finansijska budućnost nije kompletno i nepovratno izgubljena. ***

Skoro sat i po vremena kasnije, stajao je pored prozora u biblioteci, ispijajući skoč. Ovde je došao pravo iz prostorije za kupanje, noseći sada odeću koju je jutros skinuo pre nego što je obukao grublju odeću u kojoj će raditi u rudnicima. Portia je bila u pravu. Bio je magarac. Još je postojala opasnost da se ponaša kao jedan zbog svog besa koji je strujao kroz njega zbog saznanja da je ona sada potpuno upoznata sa njegovom situacijom. Stideo se što je isprljao svoje ruke, što je radio težak posao koji nijedan gospodin ne bi radio. Što nije više pažnje obraćao na rudnike kada je postao punoletan, što nije ranije primetio da njegov otac nije najbolji vlasnik imanja. Što se svako veče vraćao kući prekriven znojem i prljavštinom. Bilo je dovoljno loše što su lokalni stanovnici znali za to. Ali mogao je da zamisli Portiu kako u Londonu prisustvuje čajanci, čavrlja sa grupom dama, i smeje se tome što on mora da zaradi svoju večeru kao da se nije rodio u višem rangu Društva. Začuvši korake, blago se okrenuo i gledao je kako ulazi u prostoriju, noseći plavu haljinu u kojoj je uvek izgledala veoma upečatljivo, zbog koje je uvek želeo da joj u najvećoj žurbi skine svilu. Proganjala ga je pomisao da će ga verovatno odbiti kada sledeći put bude želeo da je dotakne tim prljavim rukama. Udala se za njega očekujući da je on džentlmen, ali džentlmen nije provodio svoje dane boraveći u prohladnom i vlažnom vazduhu pod zemljom. Džentlmen nije smrdeo na težak rad. Nije bio siguran da li će mu se ona pridružiti za večerom sada kada je znala istinu. Mrzeo je olakšanje koje ga je proželo kada je video kako ulazi u prostoriju, što ga nije ostavila da bude preplavljen u samoći. Došla je do njega i iznenada se zaustavila, njene oči boje viskija pretraživale su njegovo lice, i pitao se šta je ona videla sada kada je gledala u njega. Čoveka koji se plašio da je postao gori gospodar od sopstvenog oca, čoveka koji nije trebao da je uzme za ženu, čoveka koji nije trebao toliko da se trudi da joj napravi dete kada nije znao da li će imanje biti profitabilno. Ne bi trebalo još uvek da donosi naslednika na ovaj svet, a ~ 159 ~


ipak činilo se da je bio nesposoban da se ne zarije u nju svake noći. Na trenutak, kada bi bio uronjen u njenu vrelinu, svi njegovi problemi bi nestali. Ali su se vraćali sa izlaskom sunca, svaki dan— Njegove misli su odjednom bile zaustavljene kada je video da ona drži nešto ispred njega. Pogledavši dole, u njenoj ispruženoj ruci video je somotnu torbicu koju joj je dao onog jutra nakon njihovog venčanja. “Vraćam Vam novac. Vodiću računa o tome koliko mi dugujete, a Vi mi možete sve isplatiti kada rudnici ponovo budu profitabilni.” “Ne trebate da mi vratite novac.” “Ipak, vraćam ih.” “Ne želim ih.” Okrenula se na peti, odmarširala do stola i spustila torbicu na njega. “Vraćam ih. Nemate nikakvog izbora.” ***

Režanje

koje je odjeknulo kroz prostoriju bilo je režanje ranjene životinje. Portia se okrenula da vidi kako Locksley maršira prema njoj. Umalo je zgrabila svoje suknje i potrčala. Ali bežala je već dva puta u svom životu, i ništa dobro iz toga nije proizašlo. Ovog puta je stajala u mestu. Bacio je svoju čašu. Pala je na tepih, a da se nije slomila. A zatim su njegove ruke bile na njenom struku i podigao ju je na sto, nameštajući se između njenih nogu. Njegove zelene oči bile su divlje, ispunjene besom. Pomislila je da bi trebala da bude uplašena, ali verovala je da je neće povrediti koliko god besan on bio. Njegov ponos bio je u modricama, razbijen. Videla je to sada, trebala je da shvati koliko ga je koštao rad u rudnicima. Kako nije mogao da vidi koliko je veličanstven bio zbog toga što nije samo sedeo i molio se za bolje vreme? Što je, kao i ona, radio ono što mora kako bi ispravio situaciju? “Ne želim taj prokleti novac,” izjavio je. “Ne želim da Vi budete ljubazni niti darežljivi niti puni razumevanja.” Podigla je svoju bradu. “Nikada nemojte praktičnost da pomešate sa ljubaznošću. Potreban Vam je novac sada kako bismo osigurali da ćemo ga u budućnosti imati više.” Njegov mračan smeh odjekivao je oko njih, odmahnuo je glavom. “Ne želim da Vi budete praktični. Ne želim da donosite sunce, muziku i osmehe u ovaj dom. Želim Vas samo zbog jedne stvari i samo zbog te stvari.” Tim velikim, jakim rukama, koje su joj donele toliko zadovoljstva, ~ 160 ~


zgrabio je njen gornji deo haljine, korset i košulju i pokidao ih tako da su se njene grudi izlile napolje. “Ovo je sve što ja želim od Vas,” zarežao je pre nego što je ustima obuhvatio jednu bradavicu i počeo jako da je sisa. Izvila je leđa kada je zadovoljstvo prostrujalo kroz nju. “Znam.” “Ne želim da me terate da jedva čekam kraj dana.” Prešao je na drugu dojku, zatvarajući usne oko tvrdog bisera i povlačeći. “Znam,” jedva je izgovorila dok su osećaji prolazili kroz celo njeno telo. “Nećete mi se sviđati. Neću početi da brinem o Vama. Neću Vas voleti.” Obuhvatio je rukama njeno lice, njegove oči zurile su u njene. “Neću Vam dati svoje srce. Nikada.” Klimnula je glavom. “Znam.” “Ne želim Vas u svom životu. Želim Vas samo u svom krevetu.” “Znam,” ponovila je, jer šta je drugo mogla reći? Znala je. Zario je lice između njenih dojki, snažno je obuhvatio rukama. “Neću Vas voleti,” izgovorio je sporo, uznemireno i ona nije mogla, a da se ne pita da li je tim rečima pokušavao da ubedi sebe u to što je izgovarao. Takođe se pitala da li bi bilo dovoljno za njih kada bi ga ona volela. Prelazeći prstima nežno kroz njegovu kosu, ponovila je, “Znam.” Utisnuo je usne u unutrašnju stranu jedne dojke, trebao je samo da malo nagne glavu na drugu stranu kako bi poljubio i drugu. “Ne želim da imate tako dobar ukus, da se zbog Vas osećam tako dobro.” Podižući noge, omotala ih je oko njega onoliko sigurno koliko je mogla, uzimajući u obzir koliko je podsuknji imala. Možda bi njegovo pravilo u vezi rukavica mogla da prenese i na podsuknje—da ih nikada ne nosi u rezidenciji. Prolazila je prstima kroz njegovu kosu, obema rukama obuhvatila je njegovo lice, podižući mu glavu kako bi mogla da ga gleda u oči. “Znam tačno šta ne želite. Šta želite, gospodaru?” Njegova gruba psovka koju je izgovorio pre nego što je spustio usne na njene nije trebala da je oduševi, ali surova snaga tog poljupca učinila je da zadovoljstvo struji kroz nju. Pomislila je da bi lako mogao da je proždre celu istom jačinom kojom se obrušio na njene usne, njen jezik. Uvek je među njima bilo divlje strasti, ali u ovom trenutku ta strast bila je neukroćena, bila je manje civilizovana nego što je ikada ranije bila. Znala je da je on bo razbijen i u modricama zbog njenog otkrića, ali istina koju je saznala samo je učinila da ga ona želi još više. Bili su sličniji nego što je on mislio, spremni da urade šta god je potrebno da zaštite one kojima je potrebna zaštita, da osiguraju svetlu budućnost za one koje vole. ~ 161 ~


Iako je on tvrdio da ne voli nikoga, bila je veoma svesna toga koliko on voli svog oca, imanje, zemlju. Bila je nepromišljena zato što je mislila da će jednom malo te ljubavi osećati i prema njoj. Ipak, kada su njegova vrela usta ostavila po njenom vratu trag poljubaca i ugriza, nije mogla da se odupre osećaju da joj je, u carstvu zadovoljstva, on pripadao isto koliko je i ona pripadala njemu. Ovde su oni razgovarali iskrenije nego u bilo kojoj drugoj prilici. Ovde nije bilo prepreka, laži, obmana. Ovde je bila sirova potreba, primitivne želje i ogoljene težnje. S rukom oko njenih kukova, povukao ju je do same ivice stola, podigao njene suknje, otkopčao svoje pantalone i zario se u nju duboko i sigurno. Njeni uzdasi zadovoljstva pomešali su se sa njegovim režanjima. “Tako je dobar osećaj biti u tebi,” zarežao je, pre nego što je opet prekrio njene usne, njegov jezik zarivao se u njena usta u istom ritmu kojim su radili njegovi kukovi, njegova ruka na njenim rukama pružala joj je oslonac. Čvrsto se držeći za njega, stegnula je ruke oko njegovih ramena. Bila je nemoralna što je u ovim stvarima ovoliko uživala, s prohladnim vazduhom koji je prelazio preko njenih grudi, njene isturene bradavice očvršćavale su svaki put kada bi njegov sako prešao preko njih. Ovde u biblioteci, na stolu, on se zarivao u nju duboko i jako. Njegove usne napustile su njene kako bi je kušao na drugim mestima: po bradi, grlu, osetljivoj koži iza njenog uha gde se osećalo kako joj puls ludo udara. Pokušavajući da ne vrišti, ujela se za donju usnu, ali taj postupak nije ništa značio kada je počela da vrišti kada je konačno počela da drhti u njegovim rukama, da drhti zbog siline njenog oslobođenja. Njegov uzdah bio je uzdah osvajača, dok ju je punio semenom. Svojim nogama stegnula je njegove kukove, stegnula svoje mišiće oko njega. On se zgrčio, zagroktao pre nego što je spustio glavu na njeno rame. “Uništili ste ovaj sto sada,” rekao je, dišući teško i duboko. “Kako ću sada moći da radim ovde ako Vas budem zamišljao kako ležite opruženi na njemu?” “Nisam opružena.” Podigavši glavu zadržao je pogled na njenom na kratko pre nego što ga je spustio na njene grudi. “Ne možete takvi otići na večeru.” Veselo se nasmejala. “Ne, pretpostavljam da ne mogu.” Koraknuvši unazad, on je spustio njene suknje, a zatim počeo da zakopčava pantalone. Nije želela da razmišlja o tome koliko se usamljeno ~ 162 ~


osetila kada se on pomerio od nje. Skinuo je svoj sako i prebacio ga preko njenih ramena. Jedva da je spojila krajeve sakoa kada se odjednom našla u njegovom naručju, dok ju je on nosio iz prostorije. “Mogu da hodam,” rekla je. “Nakon Vaših jecaja od malopre, pretpostavljam da ste preslabi za to. Vaše noge se još uvek tresu.” Osetila je kako joj vrelina obliva lice. “Ni Vi niste bili naročito tihi.” “A čija je to krivica?” Nije se trudila da sakrije osmeh i postavila je glavu na njegovo rame. Gilbert je ušao u hodnik. “Gospodaru, večera—da li je Lady Locksley dobro, gospodaru?” “Rašila se po šavovima, Gilberte.” Portia je prekrila usta rukom kako bi sprečila provalu smeha. “Gospodaru?” “Moja londonska krojačica izgleda da nije toliko vešta sa koncem i iglom koliko sam ja to mislila,” Portia je rekla, iznenađena što joj je glas zvučao tako mirno. “Njeno šivenje nije tako čvrsto koliko bi trebalo biti.” “Kao što možete zamisliti, Gilberte, Lady Locksley je doživela veliki šok. Večeraćemo u našoj spavaćoj odaji. Neka Cullie donese poslužavnik za sat vremena.” “Za sat vremena, gospodine?” Gilbert je pitao dok je usput svojim artritičnim kolenima odskočio kako bi se sklonio s puta Locksleyu koji je prolazio. “Za sat, Gilberte. Moram prvo smiriti živce svoje supruge.” Kada su se uputili uz stepenice, uzela je u zube njegovu ušnu resicu i počela da je gricka, uživajući zbog njegovog uzdaha ali želeći da on zvuči više kao da se muči. “Kada budemo došli do spavaće odaje možete pocepati i ostatak odeće. Ne vredi je spašavati.” Njegovo režanje u znak odgovora učinilo je da ona poželi da on korača malo brže. ***

Nikada nije upoznao ženu poput nje—nikada. Prateći njegovu priču o šavovima, mogla je biti takmac Lady Godivipo hrabrosti, i mogao je jasno da je zamisli kako gola jaše ulicama prepunih ljudi bez imalo stida. I proklet bio ako je ponovo nije želeo sa takvom silinom da se osećao kao neki varvarin. ~ 163 ~


Nakon što je šutnuo vrata njihove spavaće odaje da bi ih zatvorio, učinio je upravo ono što je ona predložila i pocepao ostatak odeće s nje. Postojalo je nešto izuzetno zadovoljavajuće i divlje u kidanju satena i svile, u načinu na koji je Portia jednostavno stajala pred njim i dozvoljavala mu da čini šta god ga je volja, a njene oči su tinjale potrebom koja je bila ravna njegovoj. Kada je bila potpuno ogoljena, ponovo ju je uzeo u naručje, odneo je do ivice kreveta i bacio je na stomak, dok su njene noge visile preko dušeka. Teško dišući, izdigla se na laktove i gledala unazad dok je on cepao svoju odeću, dok su dugmad padala i odskakivala po podu zbog njegove žurbe. Tako očajnički želeći da je poseduje, razmišljao je da samo otkopča pantalone, ali je uživao kada je njegova koža dodirivala njenu svilenkastu. Hteo je da je uzme brzo i grubo, ali tako mu Boga, nije želeo nikakvu odeću između njih ovaj put. Kada je skinuo i poslednji komad odeće, stao je između njenih bedara, razdvojio ih svojim nogama. Naslanjajući se na nju, utisnuo je nekoliko poljubaca na njena leđa, prateći liniju vrata. “Rekli ste da Vas mogu uzeti odzada,” zastrugao je. Njene oči postale su vrele. “Jesam.” Obuhvatio je rukama njene kukove, malo ih podigao i uronio u vlažnu dubinu, njen uzvik zadovoljstva čuo se svuda oko njih. Zavukao je ruku između njenih butina i počeo da mazi kovrdže između njih, zatim je razmaknuo nabore i počeo prstom da kruži preko otečenog pupoljka. Jače je pritisnuo, mazeći je spolja dok je u isto vreme ulazio u nju. Cvilela je i pomerala se. Spustio je poljupce među njene lopatice, i mogao je da oseti kako se steže oko njega dok su njeni jecaji prerastali u grlene uzdahe, a njen dah postao nejednak. “Leti, Portia,” zastrugao je blizu njenog uha pre nego što je ga je polizao. “Leti.” Urliknula je kada se jače nabila na njega, a njeni mišići se čvrsto obmotali oko njega. Zgrabio ju je za kukove i zario se u nju taman kada je i njegovo oslobađanje jurcalo kroz njega, zatamnjujući ivice njegovog vida dok sve što je mogao da vidi nije bio njen profil, s poluspuštenim trepavicama, a usnama razdvojenim u želji. Spuštajući se nadole, spustio je obraz na njen, spuštajući ruke sa strane kako bi održavao težinu, a njegove grudi su jedva očešala njena leđa. Ali to je bilo dovoljno da ukroti zver koja je urlala unutar njega, zver koja ~ 164 ~


je želela da ona bude drugačija nego što je bila, da bude lovac na blago i titulu kakvom ju je zamišljao kada ju je oženio. Malo je podigla ruku i njena ruka se odjednom našla u njegovoj kosi, držeći ga blizu. I on je shvatio sa nepogrešivom sigurnošću da je napravio mnoge greške u svom životi, ali kada je ona bila u pitanju, možda je napravio najveću grešku od svih, pošto je bilo veoma moguće da mu je stalo mnogo više do nje nego što je on to želeo. A to je bila poslednja stvar koju je on želeo. Nažalost, plašio se da je bilo prekasno sada razmišljati o onome šta je on želeo.

~ 165 ~


Portia

se nagnula napred od udobnih jastučića, uzela grožđe sa poslužavnika koji je bio postavljen blizu njenih nogu, i ubacila tamno crveno voće u svoja usta. Odmarajući se na ivici kreveta na kojoj ju je malopre uzeo takvom strašću, njen suprug sipao je sebi vino burgundac. Njegov pogled odleteo je prema njenim grudima. Možda zato što nije svoju spavaćicu navukla baš potpuno pravilno i veliki prorez otkrivao je gotovo sve. Nije znala zašto joj se toliko sviđalo da ga izaziva delićima svoje kože. “Pošaljite pismo Vašoj krojačici u Londonu da Vam je potrebna nova plava haljina,” rekao je. Ona je odmahnula glavom. “Imam dovoljno haljina.” Njegova vilica stegnula se na sekund pre nego što se opustila, i znala je da je on pravio izuzetak njenoj skromnosti, pošto je bio uvređen činjenicom da ne može sve da joj priušti. “Ne u toj nijansi plave. To je moja omiljena boja pošto ističe crvenu boju Vaše kose.” Veselo se nasmešila. “Kao da je potrebno bilo šta da istaknem crvenu boju svoje kose. Đavolja posla, moj otac je često govorio.” Kada su se njegove oči suzile, poželela je da nije izgovorila te reči—još bolje da se ugrizla za jezik. “Zašto bi rekao tako nešto?” Locksley je pitao. Uzdahnuvši, ubacila je još jedno zrno grožđa u svoja usta, polako ga je žvakala. Nije mislila da je poslužavnik pun voća, sireva i komadića mesa bio zaista pripremljen za večeru, ali je pretpostavila da je gđa. Dorset pomislila da će tako nešto odgovarati za večeru u spavaćoj odaji. Portia je progutala. “Zato što ni moj otac niti moja majka nemaju crvenu kosu. Njena je tamno braon, njegova plava. Mada sam uvek mislila da njegovi brkovi poprimaju crvenu boju kada ih sunčeva svetlost obasja, on nikada nije prihvatio takvo mišljenje.” “Da li je optužio Vašu majku da mu je bila neverna?” “Ne, samo je mislio da u meni ima više đavola nego što bi trebalo da bude.” I u nekim prilikama je mislio da će ga batinama izbiti iz nje. Ali nije htela da krene tim putem, A pošto je Locksley pitao lično pitanje— “Koliko vremena je prošlo otkad rudnici nisu proizveli gvožđe?” Posegnuo je za bocom vina na poslužavniku i usuo još u svoju čašu. “Blizu dve godine.” ~ 166 ~


“To je razlog Vašeg prestanka putovanja.” Otpio je gutljaj, klimnuo. “To se činilo razumnim. Rudnici su u to vreme još proizvodili, ali je njihova proizvodnja opadala. Svih ovih godina koliko se krio ovde, moj otac nikada nije zanemario imanje, ali sluga je izrazio sumnju u njegovo vođenje rudnika.” Podigao je rame, ponovo ga spustio dole. “Shvatio sam da je došlo vreme da ja preuzmem na sebe taj zadatak. Otkrio sam da mi se taj izazov svideo, naročito kada nije sve teklo po planu. Mislim da bi mi sve to dosadilo da nemam ni o čemu da brinem.” Pretpostavila je da bi bilo tako. Čovek koji se penjao planinama sigurno ne bi bio srećan kada bi samo šetao po ravnoj površini. “A zatim je, posle otprilike šest meseci kako sam preuzeo rudnike, proizvodnja potpuno prestala,” dodao je. “A Vi ste počeli da radite u njima,” rekla je ona. “Mislio sam da ću ja imati više sreće da pronađem ono što rudari nisu mogli. Da ne spominjem da me je dovodilo do ludila čekanje u kući da mi neko javi da je ruda pronađena.” “Gospoda koju ja poznajem ne bi brinula o tome. Oni bi nastavili sa svojim igrarijama i ostavili to svojim očevima na brigu.” “Onda pretpostavljam da bi oni našli svoje imanje u propasti kada bi ga nasledili. Stvari se menjaju za aristokratiju. Ne verujem da možemo veselo nastaviti sa takvim ponašanjem kada smo sada na vrhuncu da postanemo zastareni.” “Uvek će postojati aristokratija.” “Ali naša uloga se umanjuje. Ili će bar naš bezbrižan način života morati da se završi. Ne možemo nastaviti da ugađamo sebi, a da ne shvatimo da to ide s određenom cenom.” Stavio je parče šunke i sira na kreker i pojeo ih time dajući znak da je taj razgovor završen. Ali ona još nije bila spremna da ga pusti. “Ne mogu da zamislim da ste Vi ikada sebi ugađali.” “Ne ovde, ne zaista. Imali smo tako malo slugu. Volim da sam radim stvari. Jedne od mojih prvih večeri u klubu gospode—bio sam u prostoriji za kartanje, sedeo blizu kamina, uživao u ispijanju malo brendija. Stariji gospodin, grof, je sedeo blizu mene. Pozvao je slugu zato što je trebalo da se doda drvo u vatru. A ja sam pomislio, ‘Ako ti je hladno, podigni tu prokletu guzicu i dodaj drvo sam na vatru.’ Ovde nikada nismo zvali sluge da urade nešto što smo mogli sami da uradimo. Bilo je podjednako prosvetljujuće i uznemirujuće kada sam počeo da boravim u Londonu.” ~ 167 ~


Nameštajući jastuk pod leđa, namestila se na njemu. “Mora da ste škripali svojim zubima one prve večeri kada sam rekla da ću pozvati slugu da mi pomeri fotelju.” Pažljivo ju je proučavao, tako temeljno da je imala potrebu da se promeškolji, i učinila je sve što je mogla da ostane mirna. “Lagali ste tog popodneva, Portia. Ne biste pozvali slugu. Pomerili biste je sami. Zašto ste želeli da mi mislimo da ste drugačiji, da Vas vidimo kao snobovsku ženu?” “Kao i Vaš grof koji nije sam znao da stavi drvo na vatru, svaka aristokratkinja koju sam srela bila je krajnje bespomoćna. Mislila sam da će se isto ponašanje očekivati i od mene.” “O čemu ste još lagali?” O mnogim stvarima. Dok je vatra mirno pucketala u kaminu, njeno telo bilo je prezasićeno hranom i zadovoljstvom, njen suprug je razgovarao s njom kao da mu je jednaka, umalo da mu je rekla sve—ali šta bi dobro moglo izaći iz toga? Prijatnost između njih bi se razbila, potpuno i sasvim i nikada se ne bi povratila. U to je bila sigurna. “Trebali biste da kažete Vašem ocu za rudnike,” rekla je umesto toga, zatrpavajući i poslednje tragove ispovesti u krajnje delove svog uma. Nasmešio se i time joj pokazao da je tačno znao da će učiniti dve stvari, da će temu skrenuti sa sebe i da će je ponovo vratiti na njega, kao i razočarenje koje je osetio zbog toga. Počeo je previše dobro da je poznaje, ali svo odgonetanje njenih postupaka ne bi moglo otkriti njene tajne. “Ne mora se on brinuti o njima.” “Ali ako je, kako Vi tvrdite, on njima upravljao dobro donedavno, možda će sada imati neku ideju.” “On neće moći da zna kada ćemo mi tačno pronaći rudu. Nema on sposobnost da vidi kroz zemlju i da vidi njen sadržaj.” “Pa ćete Vi nastaviti da kopate i bićete frustrirani kada Vaši napori ne budu urodili plodom?” “Za sada. Nisam još spreman da odustanem od toga. Negde mora imati još rude.” A do tada će on jednostavno nastaviti da kopa sa ostalim rudarima, da ugrožava svoj život. Čula je za ljude koji su ostali zatrpani u rudnicima. “Da li je tamo sigurno?” “Ojačavamo zidove kako napredujemo. Godinama se nije desila nesreća.” ~ 168 ~


Klimnula je glavom, ali njegove reči pružile su joj malo utehe. Dok se divila njegovim naporima da ide svaki dan da radi sa onima koji su se trudili da pronađu prihod za imanje, u isto vreme je mrzela to što je on svoj život dovodio u opasnost. Za šta? Par novčića? Želela je da mu olakša teret, ali sumnjala je da bi mu samo dodala još više brige. “Mogla bih da otpustim slugu i sluškinju. Mogla bih sve da ih otpustim.” “Nismo mi baš toliko siromašni još uvek, Portia. Govoreći o slugama, jeste li završili sa ovim?” Mahnuo je rukom preko poslužavnika. “Da. Trebam li da pozvonim da neko dođe po to?” “Pobrinuću se ja za to.” Otkotrljao se s kreveta, uzeo poslužavnik i odneo ga do niskog stočića pored kamina. Kada se vratio ispružio se pored nje, oslanjajući se na lakat i prstima slobodne ruke prelazio preko njene grudne kosti. “Ono što sam rekao ranije, kada smo bili u biblioteci, je neoprostivo.” “Uznemireni ste bili zato to sam ja otkrila Vašu tajnu.” Možda i malo posramljen što je uhvaćen da radi kada je dobro poznato da plemstvo nikada ništa ne radi. Iako mu ona to neće istaći. “Osim toga, Locksley, nemam nikakvih iluzija o Vašim osećanjima prema meni.” Prešao je rukom dužinom njenog vrata, zaustavljajući se nakratko na njenoj vilici, a njegov palac je gladio delikatno mesto na kom se osećao njen puls. “Sviđate mi se, Portia. Mnogo više nego što bi bilo pametno.” “Nikada mi se nisu sviđali pametni muškarci.” Uputio joj je osmeh. “Jako volim Vaše replike, Vašu sklonost da kažete ono što Vam je na umu. Sviđate mi se van kreveta isto onoliko koliko mi se sviđate u njemu.” Pitala se da li je osetio ubrzanje ritma njenog srca na ove reči. Bilo bi mnogo jednostavnije za njih oboje da je on želeo samo seks. Zašto je osećala takvu radost što je on želeo nešto više? On bi tako lako mogao da joj slomi srce. Ona bi mogla da povredi njegovo. Bolje bi bilo kada njihova srca ne bi bila upletena, ali Bog joj pomogao, ona je želela nešto duboko, trajno, nešto iskreno da ima s njim. Želela je da bude vredna prstena koji joj je stavio na prst, predivnog zlatnog koluta sa smaragdima i dijamantima koji je predstavljao besmrtnu ljubav. Nije ona očekivala da će ikada zadobiti njegovu ljubav, ali šta god je sada osećao za nju bi sigurno umrlo kada bi on saznao istinu. Nakrivivši blago glavu na stranu, prešao je usnama nežno preko njenih, nežno kao što bi leptir sleteo na laticu. Ta nežnost ju je mnogo više ~ 169 ~


razorila, nego što je to učinilo njegovo surovo posedovanje od malopre. Nežnost bi je mogla poraziti, mogla bi je ispuniti sa tako mnogo kajanja. “Portia,” prošaputao je, utisnuvši poljubac u ugao njenih usana. “Portia.” Njegove usne dotakle su ugao njenog oka. “Portia.” Njegov dah prešao je preko njenog čela. “Killian,” nežno je uzdahnula, dok su se njene oči sklapale i ona je počela da se topi na jastucima, na dušeku. Njegova usta vratila su se na njena, malo zahtevnija. Razdvojila je usne, s radošću prihvatila lagani, sigurni dodir njegovog jezika s njenim. Prelazeći prstima kroz njegovu kosu, pritisnula je— Ubrzano kucanje na vratima ju je iznenadilo. “Gospodaru?” “Prokletstvo,” Locksley je zarežao. “Gilbert ima najgori tajming na celom svetu.” “Bar sam još uvek pristojno prekrivena.” “Pobrinuću se za to čim ga budem oterao.” Ustao je sa kreveta. Kada se bude vratio, skinuće mu košulju i pantalone koje je obukao kada je Cullie donosila poslužavnik. Širom je otvorio vrata. “O čemu se radi, Gilberte?” “Njegovo Gospodstvo je u prostoriji za obedovanje i čeka Vas.” “Moj otac je u prostoriji za obedovanje?” “Jest. Ne da nam da ga poslužimo dok Vi i Lady Locksley ne dođete.” “Jesi li mu rekao da mi večeras večeramo u našoj spavaćoj odaji?” “Nisam mogao to da mu kažem, gospodaru. To bi moglo da smesti slike drugih stvari koje bi se ovde mogle događati u njegovu glavu. Pristojni ljudi ne razgovaraju o spavaćim odajama.” Njen suprug ispustio je težak uzdah. “Sići ću za momenat.” Zatvorio je vrata, pritisnuo čelo na njih. “Izgleda da ćemo opet večerati,” Portia istaknu. Okrećući se, počeo je da zakopčava svoju košulju. “Nema potrebe da i Vi idete dole. Praviću mu ja društvo.” “Ne budite smešni. Pozvoniću za Cullie. Trebaće mi malo vremena, ali Vi idite i pridružite se Vašem ocu.” Seo je na fotelju i počeo da obuva čizme. “Ne razumem zašto je odlučio da večeras večera s nama.” “Usamljen je, pretpostavljam. Možda bi želeo da bude u Vašem društvu duže nego samo na sat vremena dok ja sviram klavir.” ~ 170 ~


“Ako ćemo iskreno, on verovatno želi Vaše društvo. Mislim da ga podsećate na to kako su stvari izgledale onda kada je moja majka bila živa.” “A kako je to bilo?” “Puno života.” ***

Dok je Locke išao prema prostoriji za obedovanje, nije bio nikada toliko srećan zbog toga što ga je neko prekinuo. Bio na ivici da prizna Porti da oseća prema njoj mnogo više od sviđanja; osećao je veliku ljubav prema njoj. Jednom kada bi izgovorio te reči nikada ne bi mogao da ih vrati. U biblioteci joj je rekao sve što ne želi da ona radi, kao da bi ona to sve mogla ispuniti. Kao da je bilo u njenoj prirodi da ne brine, da ne daje. Vratila mu je prokleti džeparac, ponudila se da otpusti svoje sluge, bila je zabrinuta za njegovu dobrobit. Naravno da je bila, narugao se sam sebi. Dok mu ne bude rodila naslednika, ona je bila u opasnosti da sve izgubi. Ali argument je bio prazan i neistinit. Pokazala se kakva je prvog dana kada je došla. Ali ne potpuno kakva je. Bila je sastavljena iz mnogo aspekata, složenih i intrigantnih. Mogao je ceo život da provede da reši misteriju Portie Gadstone St. John. Nek ide sve dođavola, ali hteo je da provede ceo život s njom. Želeo je da bude u njegovom životu dok mu kosa ne pobeli i vid oslabi. Želeo je da bude s njim kada njegovo telo bude postalo ukočeno i povijeno. Oženio ju je očekujući da neće želeti ništa više od nje od toga da provodi noći s njim. Samo je veća budala ispao, zato što je sada želeo da provodi s njom svaki sekund dana. Ušetao je u prostoriju za obedovanje. Njegov otac, sedeći na pročelju stola, nagnuo se unapred kao da je želeo da vidi prostor oko Lockea. “Portia se još uvek priprema,” rekao je svom ocu dok je izvlačio stolicu sa strane stola. “Oprostite nam na kašnjenju. Nismo očekivali da ćete Vi večerati s nama.” “Odlučio sam da želim da razgovaram isto koliko želim da slušam muziku. Ona menja stvari, Locke. Mnogo brže nego što sam očekivao.” Locke se okrenuo prema batleru. “Zaboga, Gilberte, sipajte nam malo vina.” “Da, gospodaru.” ~ 171 ~


Jednom kada je vino bilo sipano, Locke je uhvatio svoju čašu za nožicu, promešao sadržaj boje burgundca. “Mogu joj reći da prestane, da ostavi stvari kakve jesu.” “Zar ona radi ono što joj kažeš?” Locke nije mogao da zaustavi da mu se osmeh proširi preko celog lica. “Ne obično, ne.” “Oženio si se njom zato što si mislio da će se prema meni ponašati bezobzirno.” “Pretpostavio sam da bi Vas mogla iskoristiti, da. Pretpostavio sam da ću ja lakše izlaziti na kraj s njom. Čudno je to što se meni sviđa što je tako surovo nezavisna.” Njegov otac klimnuo je glavom sa zadovoljstvom. “Znao sam da će ti se svideti.” “Shvatili ste kakva je njena priroda na osnovu njenih pisama?” Markiz je slegnuo ramenima. “Verujem da jesam, da. Za sada, ona je poprilično onakva kako sam očekivao da bude, zgrabila je bika za rogove, napravila ovo mesto svojim. Znaš li da, kad izađem iz svoje odaje i krenem hodnikom, namirišem jasmin, a ne narandže? Tvoja majka je uvek mirisala na narandže. Mislio sam da će, ako ne budem dozvolio da se išta promeni, sećanje na tvoju majku kod mene ostati sveže. Čudno je to što su, otkad je Portia došla, moja sećanja na tvoju majku sve bolja. A govoreći o anđelu—” Njegov otac odgurnuo je stolicu unazad i ustao. Locke je pogledao unazad prema vratima očekujući da će ugledati majku kako tamo stoji. Ali bila je to njegova supruga u bledo zelenoj haljini. Poželeo je da se bolje brinuo o plavoj. I pitao se da li bi je njegov otac smatrao anđelom kada bi znao kako je Portia podsticala Lockea da radi s njom najzločestije stvari, kada bi znao šta je sve radila u spavaćoj odaji. Da se udala za njegovog oca, markiz od Marsdena bi bio mrtav još prve noći koju bi proveo u krevetu sa svojom suprugom. Zaista je Locke spasao svog oca zauzimajući njegovo mesto. “Izvinite što malo kasnim,” Portia reče dok je sedala na stolicu koju joj je Locke pridržavao. “Besmislice, draga moja.” Njegov otac je seo. “Trebao sam vas obavestiti da sam odlučio da ću početi večerati s vama.” ~ 172 ~


Portin pogled je lutao od Lockea, dok je sedao na svoje mesto, do njegovog oca. “Znači, ovo će postati redovan događaj?” “Ako ti ne smeta.” “Naravno da ne, mada mi često večeramo malo ranije.” Obrve njegovog oca se nabraše. “Jeste li vi već večerali?” “Samo malo sira i voća,” Locke ga je uveravao. “Sad sam izgladneo.” Pogledao je u Gilberta, koji je odmah otišao da kaže slugi da postave večeru. “Pa, reci mi, draga moja,” poče njegov otac, “koju prostoriju sada uređuješ?” “Verujem da je to jutarnja prostorija ili možda markizina biblioteka. U njoj su police s knjigama. Sofe i fotelje su prekrivene žutom tkaninom sa cvetovima po sebi.” “Ah, da, moja Linnie je volela da čita u toj sobi poslepodne. Dok je gledala kroz prozore, mogla me je videti kako se vraćam iz rudnika. Jednom sam ušao u tu sobu i video je kao potpuno gola čeka na mene. Bože, kako se smejala izrazu mog lica. Imala je zarazan smeh. Nisam mogao da ga čujem, a da se i ja ne nasmešim.” Locke je pročistio grlo. “Portia, verujem da bismo trebali sav nameštaj u toj prostoriji ponovo tapacirati, ako ne i da ga potpuno zamenimo novim.” “Ne budi toliko čedan, Locke,” rekao mu je njegov otac. “Mislim da je divno što ste tako uživali jedno u drugom,” Portia reče. Dobri Bože, zar nijedno od njih nema srama? Smatrao je sebe sladostrasnikom, ali njegovi podvizi bili su pitomi naspram onih od njegovog oca. “Da sam znao da ćemo zajedno provesti tako malo vremena, ne bih se odvajao od nje nijednu sekundu.” “Možda ne biste toliko uživali u njenom društvu, pošto biste bili ometeni mislima da ćete je izgubiti,” Portia je rekla. “Verovatno je tako. Pretpostavljam da je neznanje nekad dar.” Hvala Bogu da su sluge došle s prvim jelom. Sigurno će njegov otac sada preći na neke prikladnije teme. “Inače,” njegov otac reče, “Ashe i Edward će sa svojim porodicama doći kod nas za dve nedelje. Možda bi trebalo urediti sobu sa bilijarom.” “Nemojte nam reći da ste uzeli moju majku i na stolu za bilijar,” Locke je užurbano rekao. Njegov otac je namignuo Portiji. “Kako želiš. Neću ti reći.” ~ 173 ~


Imala je smelost da se nasmeje. Hladna jeza prošla je kroz Lockea kada je shvatio da će, ako ona ne bude više bila tu, on još uvek čuti njen smeh kako odzvanja kroz celu kuću.

~ 174 ~


Dok je Portia gledala u svoj odraz u ogledalu na toaletom stočiću, bila je nekako uznemirena zbog dolaska markizovih štićenika danas. Jedna stvar je bila paradirati po selu kao vikontova supruga. Bila je potpuno drugačija stvar družiti se sa damama iz visokog društva koje su bile u većem položaju od nje ne samo po položaju, već i po ponašanju u društvu. Nakon svega, jedna je bila udata za vojvodu, a druga za njenog drugog grofa. Dok je grofičin drugi brak i skori dolazak njenog sina na svet izazvao priličan skandal, to nije promenilo činjenicu da je ona imala plemićku krv koja je strujala njenim venama. “Da ne znam bolje, pomislio bih da se plašite današnjeg susreta,” Locke je rekao. Pogledala je prema mestu na kom je on sedeo i obuvao svoje čizme. Završivši sa zadatkom, nagnuo se napred, njegovi laktovi bili su naslonjeni na njegove butine. Bio je tako neverovatno zgodan, tako siguran u sebe. Nije planirao da danas ide u rudnike. Pretpostavila je da ih neće posećivati dok njihovi gosti ne budu otišli. “Samo pokušavam da odlučim koju haljinu da obučem.” Okrenuvši se na klupi, pogledala ga je u oči. “Ne želim da se Vi stidite zbog mene ili da se ponašam na način koji nije primeren jednoj dami.” Suzivši oči, proučavao ju je. “Sigurno ste očekivali da ćete morati da zabavljate plemstvo kada ste odgovorili na oglas moga oca.” “Da budem potpuno iskrena, ne. Znala sam da je on povučen i mislila sam da ću svoje vreme provoditi s njim i samo njim.” Odmahnula je rukom. “Da, pomislila sam da biste Vi mogli povremeno doći ovde, ali sam pretpostavljala da nećete želeti išta da imate sa mnom.” “Ako ste mislili da nikada nećete zabavljati plemstvo, zašto ste onda dođavola sređivali sve ove prostorije?” Soba za bilijar nije bila postavljena visoko na njenoj listi kao prostorija koju treba srediti, iako je pretpostavila da je jednom trebao doći red i na nju. To bi se svidelo njenom suprugu. Kada je prvi put ušla u nju, na podu u prašini je videla otiske stopala malih dečaka. Tokom godina ih je prašina prekrila, ali su još uvek bili vidljivi. Mogla je da zamisli kakvo je oduševljenje strujalo kroz njih kada su otkrili sadržaj te prostorije u jednoj od njihovih ponoćnih ekskurzija. ~ 175 ~


“Zato što mi se činilo sramotnim da jeda ovakva rezidencija propada. Sigurno želite da Vaša deca jednog dana brinu o svom imanju. Kako će moći to da učine ako mi budemo dozvolili da sve istrune?” Ona je očistila i sobu za bebu. Markiz je sedeo u sobi i gledao kako ona i sluge uređuju prostoriju. Na licu je imao nežan osmeh kao da je zamišljao njegove unuke kako se tu igraju i spavaju. Obuzela ju je krivica i nije mogla potpuno da je se otrese. Žene su bile mnogo intuitivnije nego muškarci. Možda je to bilo ono čega se plašila: da će dame videti pravo kroz nju, da će shvatiti razloge njenog očajanja, da će je shvatiti. Što se tiče prostorija za njihove goste, otkrila je da su i Ashebury i Greyling imali svoje prostorije na kraju hodnika. Njih je trebalo samo malo urediti. Nije joj se svidelo što je njen suprug ćutao i nastavio da je proučava na način kao da je uspeo da shvati ko je ona. “Ja sam obična pučanka, Locksley,” osećala se obaveznom da ga podseti. “I Minerva je.” Supruga vojvode od Asheburyja. “Njena majka je plemkinja, tako da ona ipak ima malo plave krvi. Osim toga, ona je odrasla među aristokratama. Njen otac je dovoljno bogat da je kralj mogao da ga pita da je oženi.” “Pročitali ste to u trač rubrici, zar ne?” Čula je trač od par žena koje je poznavala, blesavih žena kao što je ona koje su mislile da su predodređene za bolje stvari, samo da bi se našle u još gorim situacijama. “Bojim se da ću spustiti nogu na pogrešan način i da će oni pomisliti da ste budala što ste me oženili.” Kada je otkrio to njegovo visoko, gipko telo zbog kog je samo sat vremena ranije vrištala njegovo ime, došetao je do nje, čučnuo i rukama prešao kroz njenu kosu odmičući je sa njenog lica. “Možda ste rođeni kao obična žena, Portia, ali sada ste dama. I kao takvoj, biće Vam pruženo poštovanje i ništa što Vi budete radili neće biti dovođeno u pitanje— najmanje od onih koji danas dolaze. Markiz od Marsdena je najbliža stvar ocu koju su Ashe i Edward imali sada približno jednoj četvrtini veka. Od momenta kada su došli ovde, oni su postali moja braća. Mislite o njima kao o porodici. A što se tiče njihovih supruga, one su neverovatne žene. Uveravam Vas da one neće sedeti i procenjivati Vas. Ali ako to budu učinile, shvatiće da ste veličanstveni.” ~ 176 ~


Njene usne su se blago razdvojile, gledala je u njega, iznenađena zbog njegovog komplimenta, tako retko joj je upućivao pohvalu. Kao da se posramio, brzo je ustao i uputio se prema vratima. “Obucite haljinu boje lavande.” I s tim, on je otišao. Stvari između njih su se menjale—polako, neopozivo. Počela je da mu se sviđa. Bila je poprilično sigurna u to. Ne bi trebala zbog toga da oseća krivicu, ne bi trebala da poželi da i njoj nije stalo do njega. Umesto toga trebala se samo moliti da on nikada ne sazna istinu. ***

Ugledavši kočije sa prozora na spratu, Locke je poveo Portiu napolje kako bi mogli dočekati njihove goste. Nije bio iznenađen što su četiri kočije došle u isto vreme, dve su na sebi imale grb Asheburyja, a drug dve grb Greylinga. Pretpostavio je da će se njegovi prijatelji negde naći i da će zajedno doći do njihovog imanja kako bi zajedno mogli da procene njegovu suprugu. Nije znao zašto je imao potrebu da zaštiti Portiu zbog njene nervoze. Možda zato što je otkako je došla u Havisham Hall bila tako nezavisna, stajala je rame uz rame s njim, pa je on pretpostavljao da ona nikada nije sumnjala u sebe, da se nikada nije preispitivala. Nije mu se svidelo što se sad činila ranjivom, podložnom da je neko povredi. Da je video koliko je brige bilo u njenim očima i koliko je puta oblizala svoje usne u očekivanju da se kočije zaustave pred ulaznim vratima, možda bi se više sažalio na nju onog prvog dana. I dalje joj ne bi dozvolio da se uda za njegovog oca, ali stvari između njih su možda mogle početi drugačijim načinom. “Ne morate im ništa dokazivati,” rekao je tiho, a ona je brzo okrenula glavu prema njemu kako bi ga pogledala. Mrzeo je trenutke kada je izgledala tako mlado, tako ranjivo. “Nisu ni oni od mene tražili odobrenje po izboru njihovih supruga. Ni ja neću od njih tražiti da odobre moj izbor supruge.” “Znaju li oni kako je došlo do našeg braka?” “Nisam siguran šta je moj otac mogao da im kaže. Ja sam samo napisao da sam se oženio—pružio sam im samo malo informacija ako budu došli u posetu. Pokažite im hrabrost kakvu ste meni pokazali onog prvog dana i bićete u redu.” “Bilo je lakše tada zato što me nije bilo briga da li ću Vam se svideti ili ne.” ~ 177 ~


Nasmejao se. “Ni meni nije bilo bitno da li ću Vam se ja svideti.” “I niste. Mislila sam da ste pompezni magarac.” Nacerio se. “Zamislite i njih tako, onda.” “Više bih volela kada bih im se bar malo svidela.” Oni će je obožavati. Stezao se sa pomislu koja mu je tako brzo prošla kroz um, sa takvom sigurnošću. Ako oni budu to osećali prema njoj, kako da on ne oseća? Mada je on zabranio svemu osim svom razumu da kontroliše njime i njegovim emocijama. Bilo je samo praktično da mu se ona sviđa, pošto je to stvari između njih činilo prijatnijim. Neće on mešati praktičnost sa ljubavlju. Hvala Bogu te su se kočije konačno zaustavile. Morao je da skrene misli na nešto drugo osim na sopstvenu težnju da objasni svoje smešne misli. Pre nego što je i shvatio šta radi, njegova ruka našla se na Portinom struku, lagano ga stiskajući. “Hajde da ih upoznamo sa Lady Locksley.” Portia je bila odlučna da bude dobra domaćica. Njeni roditelji imali su dovoljno gostiju kako bi ona mogla shvatiti kako se treba ophoditi prema njima kako bi se osećali prijatno. U nekim prilikama je čak i plemstvo dolazilo u njihov dom. Ali nijedan od tih njihovih gostiju nije joj bio toliko važan na ličnom nivou kao što su to bili Locksleyu ljudi koji su sada izlazili iz kočija. Nije samo želela da njega učini ponosnim, želela je da bude zadovoljan njenim trudom. Ostavši na istom mestu na kom je i bila, gledala je kako sluge i deca izlaze iz poslednje dve kočije dok je njen suprug snažnim stiskom ruke pozdravljao gospodina koji je izašao iz prve kočije noseći maleni kovčežić. Vojvoda od Asheburyja. Bili su iste visine, mada vojvodina kosa nije bila tako crna kao Locksleyeva. Pored Asrheburya, njen suprug izgledao je tamnije, opasnije, zabranjenije. Izgledao je kao ona vrsta muškaraca na koju bi je njena majka upozoravala. A ipak je on bio taj koji ju je spasio. Odvratila je tu misao dok je gledala kako vojvoda prilazi kočiji pomaže ženi koja je imala kosu koja se u isto vreme činila i crnom i crvenom, u zavisnosti od načina na koji je sunce padalo po njoj. Bivša gospođica Minerva Dodger, sada Vojvotkinja od Asheburyja. Njen osmeh bio je vedar dok je grlila Locksleya. Portia je bila iznenađena zbog oštrog uboda ljubomore koji je osetila u grudima. Žena je bila udata za zanosnog vojvodu. Neće ona tražiti malo razonode sa vikontom, iako je njeno opušteno ponašanje reklo Portiji da bi ona na isti način bila opuštena kada bi pozdravljala princa ili kralja. Mada, sudeći po nekim tračerskim ~ 178 ~


rubrikama, Minervin miraz mogao se izjednačiti sa količinom novca koju je posedovala neka manja država. Portia je pretpostavila da je, neko ko ima toliko novca, taj neko opušten među mnogim ljudima. Gospodin kose boje žita i crnokosa dama izašli su iz grofovske kočije i prišli Locksleyu. Zagrlio je ženu, utisnuo poljubac na njen obraz. Grofica od Greylinga koja je osvojila srca dva grofa. Zatim je Locksley stegnuo ruku Greylingu i protresao je. Razmenili su nekoliko reči, cerek, kikot. Gledajući prijateljstvo koje je bilo u toj grupi, Portia se nikada nije osećala tako izolovanom ili usamljenom. Instinktivno, znala je da oni nikada neće ostaviti na cedilu jedan drugog, bez obzira na glupe greške ili greške u proceni. Prodala bi svoju dušu kada bi mogla imati takvu vernost u svojoj porodici ili među prijateljima. Locksley se okrenuo prema njoj i ispružio ruku. Duboko i teško uzdahnuvši, došla je do njega, spustila svoj dlan na njegov i osetila radost kada su se njegovi prsti čvrsto stegnuli oko njene šake. “Dopustite mi da vas upoznam sa svojom suprugom, Portiom.” “Na osnovu tvog pisma očekivao sam da će izgledati kao žaba krastača,” Ashebury reče. “Veoma prijatno sam iznenađen što sam otkrio da ona to nije.” “Nisam je opisao u svom pismu.” “Baš tako.” “Nemojte govoriti o njoj u trećem licu, kao da nije tu,” Minerva reče, lupnuvši razigrano svog supruga po ruci, pre nego što se okrenula prema Portiji. “Ashe je fotograf. On provodi dosta vremena posmatrajući kako stvari izgledaju, pokušavajući da uhvati njihovu suštinu kroz sočivo kamere.” Portia se zarekla da nikada neće sesti s njim kako ne bi mogao otkriti istinu. “Zadovoljstvo je upoznati Vas, Vaša Milosti.” “Oh, molim Vas, nemojmo biti tako formalni. Ja sam Minerva. Ovo je Julia.” Pokazala je prema tamnokosoj ženi. “I Grey.” “Više mi se sviđa Edward,” Greyling reče, uzimajući Portinu ruku i utiskujući poljubac u njen zglob. “Nije još potpuno opušten u korišćenju titule,” Julia je rekla, dolazeći do nje i utiskujući poljubac u Portijin obraz. “Dobrodošli u porodicu.” “Hvala Vam. Nadam se da će Vam smeštaj biti zadovoljavajući, ali ako Vam išta bude trebalo—” “Šta si smislila, dušice?” Edward je pitao i Portia je pogledala prema njemu kako bi videla kako poseže za malom devojčicom, ne starijom od ~ 179 ~


tri godine, koja je virila između njegovih pantalona. Podigao ju je u naručje. “Reci zdravo, Lady Allie.” Zakopala je lice u njegovo rame. “Ćerka mog brata malo je stidljiva pred nepoznatima.” “Mada će se ponašati veoma nestašno jednom kada Vas bude upoznala,” Ashe je uveravao Portiu. Vrlo brzo se upoznala sa Asheburyevim i Greylingovim naslednicima, koje su držale dadilje, pre nego što ih je Locksley sve poterao prema terasi gde ih je čekao markiz. Ljubav koju su oba para osećala prema Marsdenu bila je vrlo očigledna i grejala je srce. Bilo je takođe očigledno da je on obožavao decu, i nema sumnje da je zbog toga uzeo u svoje ruke stvar da brzo dobije i on naslednika. Suze su pretile da poteku iz njenih očiju kada je pomislila koliko će pažnje i ljubavi pružiti njihovom detetu. Ceo London je za njega mislio da je lud, ali kada se ticalo ljubavi, mislila je da je on jedna od najrazumnijih osoba na svetu. “Ovo i nije bilo tako loše, zar ne?” Locksley je upitao šapćući joj u uho, stojeći tik iza nje. Odmahnula je glavom. “Veoma mi se sviđaju. Vaš otac je jako dobar s decom.” Gledala je dok je markiz uzimao ruku Lady Allie i počeo s njom da šeta kroz visoku travu. Portia je uzdahnula. “Moram da se vratim poslu u bašti.” “Ne danas,” promumlao je on. Nasmejala se. “Ne danas.” Ali uskoro. Ako Marsden ne bude imao ništa protiv. Možda bi mogla da posadi omiljeno cveće njegove supruge. Gledajući ga, gledajući njegove štićenike i njihove supruge, gledajući njihovu decu, sve ju je nateralo da žudi za porodicom kakvu nikada nije imala, za ljubavlju za koju je znala da joj njen suprug nikada neće pokazati. ***

“Pa, kako si je upoznao?” Edward je pitao. “Nije mi poznata.” On, Ashe i Locke sedeli su u foteljama pored kamina u biblioteci, sa čašama skoča u rukama. Portia je povela žene u jutarnju sobu na malo čaja. Njegov otac je tvrdio da mu je potrebna dremka, iako je Locke pretpostavljao da se igra sa decom u dečijoj sobi. Ne bi trebao da oseća krivicu što je njegov otac toliko uživao u igri s decom, a Locke je još trebao da mu podari naslednika. “Znaš svaku ženu u Londonu, je li?” “Poprilično, da.” ~ 180 ~


Kao neženja, Edward je bio najpromiskuitetniji od svih njih, ali kao drugi u redu za titulu on nikada nije ni očekivao da će se oženiti. A onda se zaljubio u udovicu svog brata i to je bilo to. “Znači, ona je iz Londona?” Ashe je pitao. “Doputovala je iz Londona. Njena porodica živi u Yorkshiru.” Uputio je Edwardu rečiti pogled. “Gadstone?” “Nije mi poznato to prezime.” Locke je napravio grimasu. “U stvari Gadstone je njeno udato prezime. Ne znam koje je njeno porodično prezime.” “To je malo čudno,” Ashe je promumlao. “Moj otac je uredio da se oženi njom. Dok nije stigla na venčanje nikada pre toga je nisam video.” Ashe i Edward su razmenili poglede pre nego što je Ashe rekao, “Oprosti?” “Duga je to priča, ali moj otac je napisao oglas da traži suprugu. Ona je odgovorila na njega. Mada joj ja nisam verovao.” “Pa si je ti oženio?” Edward je zaprepašćeno upitao. “Bolje ja, nego moj otac.” Cela stvar je zvučala glupo i shvatio je da je zvučao kao budala. “Potpisao je prokleti ugovor koji je tvrdio da će se devojka sigurno udati kada bude došla. Bilo je ili on ili ja.” Edward je prasnuo u smeh. “Pametan momak. Kladim se da je sve vreme i planirao da to budeš ti.” “Dobio bi tu opkladu. I ja sam to shvatio malo kasnije. Mada se nisam bunio. Prilično je talentovana u oblastima u kojima ja vrlo cenim talenat.” “Dobra u krevetu, znači?” Ashe je upitao hrabro. “Fantastična u krevetu.” “Tvoj otac te je stalno terao da se oženiš,” Edward je rekao. “Nikada mu se nije sviđalo kada ga nismo slušali, zar ne?” “Čini se da je on...” Asheov glas je bledeo dok je gledao skoč. “Srećniji je pretpostavljam reč koju tražim. Opušteniji.” “Portia je malo promenila stvari ovde. Više nije tako sumorno.” To je bilo potcenjivanje. Nisu sve promene koje je ona napravila bile vidljive. Očekivao je da će svakog trenutka satovi početi sami od sebe da kucaju. “Prošlo je dosta vremena od kada je moj otac poslednji put išao po vresištima da juri duhove.” ~ 181 ~


“Ne misliš li valjda da u ovom trenutku gore puni glave deci kako će duh doći po njih i uhvatiti ih tokom noći, zar ne?” Edward je pitao, a u glasu mu se osetila zabrinutost. “Previše su mladi da bi mogli shvatiti šta on trabunja,” Ashe ga je uverio. “Allie nije. Ima um oštar poput noža. Nasledila je to od svog oca. Ako joj ne završim priču do kraja, sledeću noć me podseti tačno do kog sam mesta stigao. Neobično je koliko stvari ona može zapamtiti i prisetiti se.” “Jel teško odgajati ćerku svog brata?” Locke ga je pitao. Edward je odmahnuo glavom. “Ne prođe dan da ne poželim da je Albert ovde s nama, ali imati Allie u svom životu nije mi nimalo teško, čak iako nisam ja taj koji ju je napravio. Vidim dosta od Alberta u njoj.” Što je i značilo da je video dosta i od sebe. Iako Locke nikada nije imao teškoće da razlikuje blizance, neki ljudi jesu. “Misliš li da imamo vremena pre večere za jedno brzo jahanje preko vresišta?” Ashe je pitao. “Mislio sam da nikada nećeš pitati,” Locke reče. ***

“Mogla bih ostati u ovoj sobi ceo dan,” Minerva je promrmljala uz mekan uzdah. Portia ih je dovela u jutarnju sobu kako bi uživali u čaju i biskvitima. Sedele su pored prozora kroz koje je mogao da se vidi vrt, kada bi oni imali jedan. Bez sumnje će tek sledeće godine u njemu videti cveće kako raste. “Kada god smo dolazili u posetu,” Julia je počela, “zanimalo me je šta se nalazi u prostorijama iza zaključanih vrata, ali sam se uvek plašila da ću pronaći duha kako tumara okolo.” “Ne, ima samo paukova,” Portia ju je uverila. Julia se vidno stresla. “Hrabri ste.” “Teško da jesam. Samo me je rastuživalo što sve tako propada.” “Ovoj kući je bila potrebna ženska ruka već duže vremena,” Julia reče. “Drago mi je da ste Vi ovde. Već je drugačiji osećaj u kući, osećaš se dobrodošlo, a ne zastrašeno. A i čini se da je markiz srećniji.” “On željno iščekuje naslednika.” “Zar Vi nosite dete?” Minerva je pitala. Portia je brzo odmahnula glavom. “Još uvek je rano.” ~ 182 ~


Minerva se nasmešila. “Zapravo i nije. To se može desiti i prvi put kao i bilo koji drugi. Naravno pretpostavljam da je Locksley odradio svoje supružničke dužnosti.” Portia se pitala da li se odjednom našla usred leta. Njena koža bila je vlažna i topla. “Žarko i prilično često,” rekla je, glas joj bio dubok. Razgovarala je o muškarcima veoma često i poprilično otvoreno sa nekoliko žena u Londonu. Nije znala zašto se sa ove dve oseća neprijatno. Možda zato što su one bile dame, a ona je uvek pretpostavljala da dame ne razgovaraju o tome šta se događa iza zatvorenih vrata. “Stvarno, Minerva, okani se toga,” Julia je rekla, a Portia joj je bila zahvalna na tom prekoru. “Jadna Portia se zacrvenela kao jabuka. Nije svakom prijatno kao Vama da razgovara o tim temama.” “Ali trebalo bi biti. Ne bismo trebali da se stidimo naših tela ili načina na koji ona funkcionišu. To je deo života i trebali bismo da ga slavimo.” “Želite li još čaja?” Portia je pitala, spremna da skrene razgovor na neke neutralnije teme. “Nadam se da Vas nisam uvredila,” Minerva joj reče. “Ne, naravno da ne.” “Oh, odoše oni,” Julia reče. Portia je pogledala prema prozoru kroz koji je njena gošća gledala. Videla je Locksleya i ostale kako galopiraju preko vresišta. “Kažete to kao da ste očekivali da se to dogodi.” Okrećući se prema njoj, Julia se nežno nasmešila. “Obično odu na jahanje brzo nakon našeg dolaska. Mislim da ih to podseća na vreme kada su bili mladi i divlji, mada pretpostavljam da su se u to vreme nadali da će ugledati duha.” “Julia ih poznaje bolje nego bilo ko drugi,” Minerva reče. “Pa, ja poznajem svog supruga bolje od nje, naravno, ali ona ih zna duže.” “Ja sam duže u familiji,” Julia se složila. “Iako možda nisu vezani krvlju, oni su porodica. Albert i Edward imali su samo sedam godina kada su im roditelji poginuli. Ashe je imao osam. Locke je imao šest kada su se oni doselili ovde.” Portia se pomerila na ivicu svoje fotelje. “To mora da je bilo čudno za njega. Rekao mi je da je bio sam pre nego što su oni došli, nije imao druge dece da se igra s njima, čak ni seoske.” “Koliko sam ja shvatila, da bio je poprilično izolovan ovde. Markiz je još uvek bio očajan zbog gubitka svoje supruge, iako su prošle godine ~ 183 ~


od njene smrti. Ipak, on ih nikada nije zlostavljao. Nećete čuti nijednu ružnu reč o njemu od bilo kojeg od njih.” Ipak, pokušavala je da shvati kako se Locksley osećao. Možda se penjao po zidovima kako bi otac obratio pažnju na njega. “Kakav je on bio kada ste ga upoznali?” Julia se nasmejala. “Mlađi nego što je sada. Mislim da je prošlo osam godina otkako sam ga upoznala. Bio je uvek veći mislilac nego ostali. Tih. Nije bio jedan od onih koji lako započinju razgovore. Mada to damama uopšte nije smetalo. Sve dok je plesao s njima, nije im uopšte bilo bitno što on ne razgovara. Mada je retko i prisustvovao balovima.” Odmahnula je glavom. “Da budem potpuno iskrena, retko kada je i boravio u Londonu. Mislim da mu se više sviđa samoća i jalovost ovog mesta.” “Mada, usuđujem se da kažem, da sada verovatno više nije tako usamljeno mesto sada kada ste Vi ovde,” Minerva reče. “Nego, kako ste Vi uspeli da uhvatite njegovu pažnju i navedete ga da Vas oženi?” Portia je ispustila dubok uzdah. Nije zaista želela da ide u detalje. “Markiz je sve to uredio. Meni je bila potrebna sigurnost, njemu je bio potreban naslednik. Locksley je pristao na to. Ne verujem da ćete u celoj Britaniji naći brak koji je zasnovan zbog većih pogodnosti nego što je naš.” “Ali Vi ga volite,” Minerva je rekla. Portia se osetila kao da ju je Minerva pesnicom udarila ispod grudne kosti i prikucala za fotelju. Nije više bila naivna, mlada devojka koja je toliko blesava da se zaljubi u čoveka koji je nikada neće voleti. “Ne.” Volela bi da je ta reč zazvučala iskrenije, čvršće. “Vi shvatate da je njemu stalo do Vas,” Julia izgovori. I ponovo, Portia je osetila toplinu, osećala je nesvesticu. Naterala se da izgovori reči. “Uveravam vas da on ne gaji nikakva duboka osećanja prema meni.” Julia i Minerva razmenile su poglede pune razumevanja. “Draga moja, mislim da tu grešite,” Minerva je rekla. “Na osnovu toga kako Vas Locksley gleda, ja bih rekla da je on ošamućen.” Ona je odmahnula glavom. On ne može da je voli. Da je voli to bi samo stvari učinilo težim. Udala se za njega zato što je znala da je on nikada neće zavoleti. Bilo je mnogo lakše znati da ju je on želeo samo zbog jedne stvari, da ju je video samo kao partnerku u krevetu, kao telo koje treba iskoristiti. To što je njeno blesavo srce žudelo za njegovom ljubavlju to je bila samo njena fantazija. To nije bilo praktično, i njena glava znala je da bi to bila veoma loša ideja. ~ 184 ~


“Pogrešili ste,” Portia je insistirala. “Zakleo se da nikada nikoga neće zavoleti.” “U pravu je, Minerva,” Julia reče. “To je njegova omiljena mantra koju stalno ponavlja.” “Može je ponavljati koliko god hoće. Srce retko kada sluša ono što mi imamo da mu kažemo. Ono često ide svojim putem. Možda nije ludo zaljubljen, ali kladila bih se da nije ni toliko čvrsto zatvoreno i zaključano kao što on to misli.” Suprotno od onog što je Minerva verovala, Portia je znala da to nije dobro zvučalo za njenu budućnost. ***

Locke nije mogao da se seti da li je ikada bio sa ženom zbog koje su mu se grudi nadimale od ponosa. Sigurno to nije očekivao od Portie kada ju je oženio, ali sa druge strane, ništa u ovom braku nije bilo onakvo kakvo je on predviđao. Pa, osim onoga što se dešavalo u spavaćoj odaji. Tu je dobro procenio njene sposobnosti. Ali nije mogao ni da zamisli da će ona biti tako izvanredna domaćica. Tokom večere, hrana je bila izuzetna, vino odlično, razgovor prijatan. Nije bilo bitno o kome su razgovarali, Portia je svakog znala—ne lično, ali po rubrikama u tračerskim novinama o njima. Spomenula je ranije da ih je čitala, ali sada je počeo da misli da ih je proždirala. U sebi je napravio mentalnu zabelešku da organizuje da se oni donose iz Londona u Havisham Hall. Takođe je trebao da naruči i neke nove notne zapise. One koje je sada njegova supruga koristila bile su ostale od njegove pokojne majke. Portia se činila srećnom koristeći ih, ali on se pitao kakvu bi muziku ona najradije svirala. Uhvatio je sebe kako veliki deo vremena razmišlja o njoj, čak i kada bi samog sebe upozorio na takvo nešto. Činilo se da se sviđa Ashu i Edwardu. Ženama se očigledno sviđala. Iako je bila obična žena, lepo se uklopila sa aristokratijom, nije se primetila razlika među njima. Bila je kameleon. Zbog toga se zamislio. Gde je naučila da se tako ugodno oseća među pripadnicima različitih staleža? Ashe se nagnuo napred. “Ona je očaravajuća, zaslužuje bolje od čoveka koji tvrdi da nema srce.” “Njena izvedba zaslužuje tišinu,” Locke je tiho odgovorio. Ashe je imao smelosti da se samo nasmeje. ~ 185 ~


Markiz im se pridružio za večerom i sada je sedeo zatvorenih očiju, opuštenog lica. Locke je pretpostavljao da je otputovao u drugo vreme kada mu je druga žena svirala na klaviru. Proveo je dosta vremena u svom životu ne postavljajući pitanja o svojoj majci, ne želeći da probudi uspomene koje bi mogle da povrede njegovog oca. Samo što je tek sada počinjao da shvata daje umanjujući svoju radoznalost, možda dozvolio svom ocu da zauvek ostane u svom tugovanju. Mada, da bude iskren, ni on nije želeo da sazna šta je izgubio smrću svoje majke: nežno maženje njegove kose uveče, nežan osmeh kada dobro savlada neku lekciju, nežan smeh kada joj donese punu šaku divljeg cveća. Njegov život bio bi drugačiji da njegova majka nije umrla. Nikada nije želeo da razmišlja o toj činjenici. Odabrao je pragmatizam i prihvatio život onakav kakav je bio. Portia je učinila da žudi za nečim većim. Naterala ga je da prigrli život sa velikom strašću. Iako je tvrdila da je obična, ništa na njoj nije bilo obično. Poslednji akordi pesme odjekivali su prostorijom, kao uspomene koje odbijaju da izblede. Svi su pljeskali. Ona je pognula glavu, zacrvenela se. Uvek ga je zapanjivalo to što je tako hrabra žena kao ona umela da se zacrveni. To bi je učinilo još nežnijom, što nije bilo nešto što je on želeo— a ipak, Ashe je bio u pravu. Zasluživala je čoveka koji je spreman da joj otvori svoje srce. “Da li još neko želi da svira?” pitala je ona. “Nikada nisam usavršila sviranje na klaviru,” Minerva reče. “Što je čudno, uzimajući u obzir koliko su gipki Vaši prsti kada se vara u kartama,” Ashe je odgovorio sa mnogo ponosa u svom glasu. “Vi varate u kartama?” Portia upita. “U određenim prilikama, kada moram da pobedim. To zavisi od toga šta je ulog. Mogu Vas naučiti ako želite.” “Mislim da to neće biti potrebno,” Locke je rekao, iako nije mogao da se seti ijednog trenutka kada je njegova supruga poslušala njegove naredbe. Ako je želela da nauči da vara, ona će i pronaći način—isto kao što je i očistila prostorije koje joj je zabranio da čisti, pokazala mu kakve stvari mogu biti tako da on nije mogao protestovati. Bila je pametna. Nikada nije pitala niza šta, već je rizikovala da izazove njegov gnev i uspevala da ga umiri kada je već sve bilo rečeno i učinjeno. “Da budem potpuno iskrena, ja sam prilično iscrpljena,” Julia je rekla. “Bio je ovo dug dan, putovanje i sve ostalo. Verujem da ću ja morati da se povučem u odaje.” ~ 186 ~


“Oboje ćemo, zar ne?” Edward je pitao, ustajući sa fotelje kako bi pomogao svojoj supruzi. Locke nije znao da li će se ikada navići da Edward bude tako obziran prema njoj. Godinama je Edward tvrdio kako mrzi tu ženu, a i ona je mrzela njega. Kako je bilo čudno videti ih sada tako zaljubljene. Njegov je otac ustao iz fotelje, došetao do prozora i pogledao kroz njega. “Linnie se svidelo što vas je sve videla večeras.” Locke je razmenio poglede sa Asheom i Edwardom. Uprkos svim promenama koje je Portia napravila, neke stvari se ipak nisu promenile. “Prilično je kasno,” Locke je priznao. “Bez sumnje bismo svi trebali da se povučemo.” Njegov otac se okrenuo. “Kada dođe vreme, pokopaćeš me pored nje.” Kao da bi Locke ikada mogao da pomisli bilo šta drugačije. “Da, pa, to vreme neće doći još dugo.” “Pretpostavljam da si u pravu. Još puno toga ima da se uradi, iako si ti taj koji bi to trebalo da uradi. Naslednik, Locke, potreban ti je naslednik.” “Radim na tome, Oče.” Svake noći. Mada, nije mogao da kaže da je taj zadatak bio dosadan i nezanimljiv. Opisivati to kao posao bilo bi netačno. “Onda bismo svi trebali da odemo u krevet i dopustimo i tebi da i ti učiniš isto,” njegov otac reče. Locke nije mogao da priguši svoje stenjanje. Iskreno, taj čovek nije razmišljao pre nego što progovori. Imao bi vremena za to ako bi ikada odlučio da se vrati u London i pristojno društvo. Njegov otac počeo je da ih požuruje kao da su bili deca. Možda su u njegovom umu oni to i bili. Bilo je teško nekada razaznati kada bi njegov otac bio izgubljen u prošlosti. U hodniku koji je vodio prema spavaćim odajama, Locke je poželeo svojim gostima laku noć dok im je Portia poželela slatke snove. Tek kada su oni zatvorili svoja vrata, ostavljajući Lockea, Portiu i njegovog oca u hodniku, on se okrenuo prema markizu. “Ponekad umete da kažete neke veoma nepristojne stvari.” “Dovoljno sam star da me bude briga za to. Vreme je kratko. Moram biti direktan.” Namignuo je Portiji. “Bila si izvrsna domaćica, draga moja. Znao sam da ćeš biti.” “Bilo je lako kada nam je društvo tako prijatno.” “Izgledaš umorno.” “Bio je ovo dug dan.” ~ 187 ~


Njegov ju je otac proučavao kao da je tražio nešto, a zatim je klimnuo glavom. “Pretpostavljam da jeste. Videću vas oboje ujutru.” Ušetao je u svoju sobu. Locke je za njim zaključao vrata. “Volela bih kada ti to ne bi trebao da radiš,” rekla je. I on je to želeo. “Mnogo uspomena se uzburkalo danas. Ako ne budem to uradio, on će tumarati vresištima.” “Činio se tako zadovoljnim večeras.” Locke je zamalo okrenuo ključ u drugom pravcu. “Zato što veruje da je moja majka sve nas gledala kroz prozor. Nemojte me terati da se osećam krivim zbog želje da ga zaštitim.” “U pravu ste, naravno. Žao mi je.” Ponudio joj je svoju ruku, poveo je do njihove spavaće odaje, boreći se da ne sluša pomicanja koja su se čula u susednim odajama. Činilo se da su njegovi prijatelji veliki uspaljenici. Mada ih nije krivio. Nešto u izolaciji ovog mesta činilo je da u ljudima prorade primalni instinkti. U Londonu, tokom bilo kog od njegovih putovanja, nikada nije bio toliko očajan za željom da poseduje neku ženu kao što je to bilo sa Portiom. Da se nije trudio da održi stvari bal malo pristojnim, uzeo bi je za ruku i pojurio prema njihovoj odaji. Zatvarajući vrata za njima, okrenuo se u krug kako bi video da ona stoji u središnjem delu sobe, okrenuta leđima njemu. Njegovo otkopčavanje njene haljine postalo im je jedan od rituala. Nakon što je otresao sako sa ramena, bacio ga je na obližnju fotelju. Njegov prsluk i kravata su mu se pridružili pre nego to je stigao do nje. Utisnuo je poljubac u njen vrat. Uz nežan uzdah, ona je zabacila glavu unazad. “Otac je u pravu. Vi ste izuzetna domaćica.” “I sluge su dosta pomogle.” Zašto je uvek tako nerado prihvatala pohvale za svoje zasluge? Onog prvog dana skromnost nije bila nešto što je očekivao od nje. Ponovo je počeo da otkopčava njenu haljinu. “Moraćete da zaposlite još slugu kada budete nastavili sa sređivanjem zgrade.” “Mislila sam da ne radim to dok rudnici ne budu profitabilni ponovo.” Njegovi prsti zaustavili su se na njenim leđima. Voleo bi da ona nije saznala istinu o rudnicima. “Nema potrebe za tim. Mi nismo prosjaci, Portia.” Bar ne još uvek.

~ 188 ~


Spustio je njenu haljinu na pod. Nakon što je iskoračila iz nje, okrenula se da ga pogleda. “Da li ćete o rudnicima razgovarati sa Asheburym i Greylingom?” pitala ga je. “Ne. Ne znaju oni ništa o rudarstvu.” Obuhvatio je rukom njen obraz. “Vi ste neverovatna gospodarica imanja. Dozvolite mi da Vas razmazim.” Jednom kada joj je skinuo svu odeću i skinuo ukosnice iz njene kose, podigao ju je u naručje i odneo do kreveta. Još jedan ritual. Nije znao zašto je uživao toliko u tome, kad je ona lako mogla sama da pređe tih par koraka. Ali sviđalo mu se što je on određivao tempo, što je on odlučivao da li će ići brzo ili polako. “Okrenite se na stomak,” naredio joj je. Ona se nije bunila. Nikada i nije i po prvi put, pitao se da li će mu ikada reći da joj se nešto ne sviđa. Ashe i Edward su bili mnogo usklađeniji sa svojim suprugama. Bilo je to jasno cele večeri. Oni bi znali da li je njihova supruga iscrpljena, pre nego što bi se povukli u spavaće odaje. Nije da on nije obraćao pažnju. On jednostavno nije toliko dobro poznavao Portiu kao što su oni poznavali svoje supruge. Ali, oni su poznavali svoje supruge mnogo duže nego što je on poznavao svoju. Međutim, iako je tražio izgovor, znao je da je istina bila da on nije zaista želeo da poznaje svoju suprugu. Otvarajući fioku na stočiću pored kreveta, posegnuo je unutra i izvadio bočicu. “Šta je to?” pitala je. “Mošusni miris koji sam kupio na jednom od mojih putovanja. Prodavac me je uverio da će on podstaći veće zadovoljstvo. Mislio sam da ga isprobam na Vama.” “Ako zadovoljstvo koje mi budete pružali bude veće, vrlo je moguće da ću ispariti na ovom mestu.” Bilo je dobro što je skinuo prsluk. Dugmad bi izletela od nadimanja njegovih grudi ponosom. Nikada nije sumnjao u to da ju je zadovoljavao. Nije mogao da objasni zašto je želeo da joj pruži još više. Niti je znao zašto su trnci zle slutnje prošli kroz njegovo telo kada je pomislio na nju kako umire. “Isprobaćemo ga, može?” pitao je, sklanjajući njenu kosu sa lica dok nije sva bila polegnuta na jastuku. Ona se oslonila na laktove. “Sa društvom koje imamo? Ne moram večeras da vrištim.” “Zagrizite posteljinu.” Zavrnuo je rukave svoje košulje, otkopčao dugmad blizu svog vrata. Skinuo je poklopac bočice, sipao malo hladnog ~ 189 ~


ulja na svoj dlan i protrljao ruke kako bi ga zagrejao. Spustio je svoje ruke na donji deo njenih leđa. Uz jecaj, polegla je cela preko dušeka i zatvorila oči. On je nežno prelazio rukama po celoj njenoj kičmi, i bio je veoma svestan kako ona postaje prozirna pod njegovim prstima. “Kako se zove Vaš otac?” Zategnutost se vratila istog trena. “Zašto to pitate?” “Kada sam razgovarao sa Ashom i Edwardom ranije, u biblioteci, oni su mi postavljali pitanja na koja nisam imao odgovor. To me je zainteresovalo.” “Njega više nema u mom životu, tako da je njegovo ime nevažno.” Pomerao je svoje prste u krugovima preko njenih ramena. Rekla mu je to već jednom, ali sada mu se činilo važnim da to sazna, ako ne to, onda bar nešto o njoj. “Podeli sa mnom neku uspomenu iz detinjstva.” Uzdahnula je dugo i nežno. “Previše sam umorna.” Njena odbrana bila je slaba i on se osećao kao poslednji nitkov što je iskorišćava sada, ali ipak nestaško mora živeti prema svojoj reputaciji. “Bila si veoma dobra u zabavljanju gostiju. Jesi li tu veštinu naučila kući?” “Da, često smo imali posetitelje i očekivalo se da priredimo dobar šou.” Nabravši obrve, prešao je preko njene kičme, počeo da masira njenu primamljivu zadnjicu. “Kakvu vrstu šoua?” “Da smo srećna porodica. Da je moj otac dobar čovek.” “Zar nije bio?” Okrenula se i sada je ležala na leđima. Uputio joj je đavolasti osmeh. “Jesi li spremna da ti masiram prednji deo?” “Spremna sam da prekineš sa pitanjima. Ono što sam bila, kakve su bile stvari—nemaju nikakav uticaj na ovo sada. Na nas. Na ono što postoji ili ne postoji između nas. Sve sam to ostavila za sobom.” “Šta to sve?” Odmahnula je glavom. “Nije važno. Oženio si se sa mnom kada ti to nije bilo važno. Ne treba da bude važno ni sada.” “Da li te je povredio?” Uz grimasu, zatvorila je oči. “Nije se ustručavao da poštedi prut. Toliko ću reći.” Pitao se da li su uspomene na udar tog štapa izazvale grimasu. Nije imala nikakve ožiljke, ali on je znao da neko može izazvati bol, a da ne ostavi tragove. ~ 190 ~


Otvorila je oči. “Molim te ostavi prošlost u prošlosti.” Reči koje je često on izgovarao u razgovoru sa svojim ocem. Da se on obazirao na njih možda bi Locke imao drugačije mišljenje o ljubavi, možda on sad ne bi bio oženjen za Portiu i sipao joj mirisno ulje na grudi gledajući kako se ono uliva u procep između njenih grudi. Ostavljajući bočicu sa strane, široko je raširio prste, pokupio ulje koje mu je ostalo na palčevima i počeo da ga maže preko njene kože, od njene grudne kosti, do njenih kukova. Nije trebao da bude zabrinut što su Ashe i Edward znali i najmanje detalje o svojim suprugama, a on nije znao ni one najveće. Znao je ono što je bilo bitno. Nije se plašila rada. Nije mislila da je superiornija od bilo koga. Bila je izuzetna domaćica, ljubazna prema njegovom ocu i zabrinuta za rudnike, ne zbog toga što bi to moglo značiti kraj njenog džeparca, već zbog brige zbog imanja. Posežući prema njemu, uplela je svoje prste u njegovu kosu, postavljajući dlan na njegov potiljak i privlačeći ga kako bi se njihove usne srele. Ona nikada nije samo uzimala. Trebao je da zna da ni večeras neće biti tako, bez obzira koliko je umorna bila. Uzeo ju je polako, nežno. Bez žurbe, bez uzavrelih potreba, bez besa. Kada je strast bila na vrhuncu, prekrio je njene usne svojim, progutao njene krike, uživao u načinu na koji se njeno telo stezalo oko njega, uživajući u osećajima koji su prolazili kroz njegovo telo zbog kojih se sam sebi činio nepobedivim. Teško dišući, dok se još tresao od neverovatno eksplozivnog oslobađanja, okrenuo se prema njoj, povukao je bliže, prekrio ih oboje prekrivačem. Ona je bila u pravu. Prošlost nije bila važna, ali proklet bio ako nije poželeo da ju je upoznao kada je bila mlada devojke, jer sada bi sigurno znao sve o njoj.

~ 191 ~


Pošto su imali goste, očigledno je Portia rekla gđi Dorset da pripremi raznovrstan izbor jela za doručak i postavi ih na pomoćni stočić kako bi svako mogao uzeti ono što želi. Locke nije imao ništa protiv te raznovrsnosti, nalazeći veoma lepim to što je mogao sam da bira jelo, a ne da čeka šta će mu biti isporučeno, u zavisnosti od kuharicinog raspoloženja. Svi su bili ovde, uključujući i njegovog oca; svi osim Portie. Iznenadilo ga je njeno odsustvo, pošto je očekivao da će ona biti prva za stolom kako bi se postarala da je sve u redu i kako bi pozdravila njihove goste. S druge strane, nije mogao da odoli da je još jednom ima ovog jutra pre nego što se spremi za ostatak dana. Nakon što mu je pomogla da se obuče, vratila se u krevet kao što je uvek i radila “na još par minuta.” Bez sumnje ju je izmorio. Kao suprug, bio je nitkov. Mada se činilo da ona nema ništa protiv. “Koliko dugo ćete ostati?” pitao je, trudeći se da ne misli na rudnike i na to kako je nestrpljivo želeo da se vrati u njih. “Samo do sutra,” Ashe reče. “Želeli smo da tvojoj supruzi poželimo dobrodošlicu u porodicu, ali ne možemo se zadržavati. Hoćete li doći u London na Sezonu?” “Razmišljam o tome.” Zaista je jedva čekao da ide na balove, da ima priliku da pleše sa Portiom, da šeta s njom oslonjenom na njegovu ruku. Ali želeo je da ljudi vide da je ona nešto više od obične lepotice. Želeo je da oni mogu da vide šta je sve ona u stanju da postigne. Želeo je da je oni vide kao domaćicu, gospodaricu imanja. Zar je on zaista razmišljao o tome da je pita da organizuje bal u njegovoj rezidenciji u Londonu? Pošto se njegov otac nikada nije vratio u London otkad mu je supruga umrla, rezidencija u gradu nikada nije bila napuštena—mada nikada nije ni bila zaista živa. Portia će to promeniti. Ona će očistiti hodnike i sve prostorije, osvetljavajući ih već samim svojim prisustvom. Ona bi— Cullie je ušla u sobu prilično brzim korakom, ali ta devojka se uvek tako brzo kretala bez obzira šta je radila, osobina koju je bez sumnje usvojila od svoje gospodarice. Jednom kada je došla do njega, ona se naklonila. ~ 192 ~


“Njeno Gospodstvo ne oseća se baš dobro ovog jutra,” rekla je tiho, a ipak učinilo se da je njen glas odjeknuo pošto su se svi ispravili. “Ona Vam se neće pridružiti za doručkom. Želela je da to znate kako biste mogli nastaviti sa svojim planovima, ne morate čekati nju.” Bio je na svojim nogama pre nego je i shvatio da je bacio salvetu. Portia nikada nije bila bolesna—ili je bar tako tvrdila, previše samodopadno da ne bi bilo istina. Pa, šta je onda dođavola sada bilo i zašto se njegov stomak okretao i srce udaralo kao da je on bio taj koji je bolestan? Bila je u redu ovog jutra. Zakopčala mu je dugmad i vezala kravatu kao što je radila svakog jutra. To što je htela da se na par minuta vrati u krevet nije bio razlog za paniku. “Mi ćemo da vidimo kako joj je,” Minerva je rekla dok su i ona i Julia odgurnule svoje stolice i ustale. Ashe, Edward i njegov otac su isto to uradili odmah nakon njih. “Nemojte prekidati vaš doručak,” insistirao je. “Ako je ono što mislim da je—ženski problem—sumnjam da će želeti da Vi budete taj koji će uleteti unutra.” Ženski problem? Značenje tih reči udarilo ga je kao čekićem. Naravno. Njena menstruacija. Nije mislio o tome da su oni skoro mesec dana bili zajedno i da je mogao da uživa u njoj svake noći. Minerva je bila u pravu. Izbegavanje ovog aspekta braka bilo je primamljivo, pošto nije razmišljao o tome da je brak značio biti sa suprugom tokom tog dela. “U redu. Da. Bio bih Vam zahvalan da se Vi pobrinete za nju.” “Vrlo dobro.” Minerva je skrenula svoju pažnju na Cullie. “Donesi malo čaja i neke krekere u spavaću odaju tvoje gospodarice.” Dame su nestale kroz vrata. Gospoda su ponovo sela na njihove stolice. “Na momenat si i ti izgledao kao da si bolestan,” Edward je rekao. “Ona do sa nije bila bolesna, pa sam se zabrinuo.” “Počinje da ti bude stalo do nje,” rekao je njegov otac, njegov osmeh je bio poput cereka. “Ne budite smešni. Ona služi svojoj svrsi, ništa više od toga.” Posegnuo je za svojom kafom, primetio da mu se prsti tresu, i vratio ruku u svoje krilo. Njegova reakcija nije imala ništa sa toplim osećanjima koja je možda imao prema njoj, već je samo bilo zbog nepovoljne situacije. Ipak, dok su ostali počeli da razgovaraju, on nije mogao da prestane da gleda prema vratima i da poželi da je on bio taj koji je otišao do nje. ~ 193 ~


“Zašto mu niste rekli u šta zaista sumnjate?” Julia je pitala dok su se penjale stepenicama. “Zato što nije na meni da mu to kažem, ali na osnovu Vašeg pitanja, verujem da i Vi sumnjate na istu stvar.” Minerva je sumnjala na to istog trenutka kada su je upoznali sa Portiom. Jedan od razloga zašto je bila dobra u varanju bio je taj što je dobro znala da pročita ljude i situacije. Portia je imala sjaj koji nije imao nikakve veze sa bračnim blaženstvom. Kada su došle do poslednjih vrata, ona je žustro pokucala po drvetu, čekala dok ih Portia nije pozvala unutra, a zatim okrenula kvaku. Ušle su i videle kako je njihova domaćica sklupčana u fetusnom položaju, njeno lice bilo je bledo, oči bezizrazne. “Oh, mislila sam od Vas da je Cullie,” rekla je, podižući se. “Nemojte ustajati,” Minerva reče. Žureći do nje i pritiskajući je nadole. “Samo smo htele da Vas obiđemo, a ne da Vas uznemiravamo. Vaša sluškinja rekla je da se ne osećate dobro.” “Kada se krećem osećam mučninu. Mislila sam da će mi pomoći ako se malo odmorim.” Minerva je pogledala prema Juliji, koja je zauzvrat klimnula glavom. “Ne morate se smejati mojoj nesposobnosti,” Portia reče nekako razdražljivo. “Mi se smeškamo zato što Vi pokazujete znake žene koja očekuje dete,” Minerva joj reče. Portia je odmahnula glavom. “Prerano je.” Julia je došla do kreveta, sela na njega i uzela Portijinu ruku. “Kada ste poslednji put imali menstruaciju?” Minerva nikada nije videla nekog ko je tako protiv svoje volje odgovarao na pitanje, ali znala je da je neke žene bilo sramota da pričaju o svojim telima, o njihovim potrebama i funkcijama. Ona nikada nije bila nešto naročito stidljiva, ali razumela je da njihovo ispitivanje možda neće biti dobro prihvaćeno, bez obzira na njihove dobre namere. “Ne mogu da se setim.” Portia je trepnula nekoliko puta, stisnula svoje usne kao da se trudi da odgovori na neko izuzetno teško pitanje na kvizu. “Malo pre nego što ću doći ovde.” “A u braku ste već mesec dana,” Julia je rekla nežno. “Rekla bih da je velika verovatnoća da očekujete dete, zar ne, Minerva?” “I ja tako mislim, da.” Ona je takođe, sela na krevet i uzela Portijinu ruku u svoju. Nova vikontesa izgledala je preplašeno, kao da je bila uhvaćena da radi nešto što nije smela. ~ 194 ~


“Ali mučnina… zar nije prerano?” “Ja sam bila trudna skoro dva meseca kada sam osetila mučninu, ali mislim da je to kod svake žene drugačije,” Julia je rekla. “Šta Vi mislite, Minerva?” “Slažem se, svaka žena je drugačija.” Julia se nasmejala. “Ne, mislim kada ste Vi osetili mučninu?” “Skoro odmah u početku. Jeste li imali još neke znake, Portia?” “U poslednje vreme sam često bila umorna, ali mislila sam da je to zbog toga zato što sam teško radila da sve sredim.” “Eto Vam, onda,” Minerva je rekla. “Ja bih rekla da će Marsden konačno dobiti unuče za kojim toliko žudi.” ***

Čekao je koliko je mogao. Kada se dame nisu odmah vratile kako bi ga informisale da je sve u redu, krenuo je na sprat i uleteo u svoju spavaću odaju ne trudeći se ni da pokuca. To što su Minerva i Julia sedele na krevetu do Portie, držeći je za ruke, izazvalo je da ga oblije hladan znoj. Iako nikada nije video nijednu samrtnu postelju, pretpostavio je da bi ona izgledala tačno tako. Portini obrazi nisu imali ništa od njihovog uobičajenog rumenila. Njene oči nisu zaiskrile izazovom kada ga je ugledala. Njegov otac voleo je Portiu neizmerno. Nije znao da li će njegov otac preživeti ako ona podlegne bolesti i postane još jedna mlada žena koja je umrla među ovim zidinama. “Poslaću po lekara,” progovorio je, prezirući to što nije mogao da reaguje racionalno, pošto takvih misli trenutno nije imao u umu. “Mislim da to nije potrebno,” Minerva je rekla, ustajući i smešeći se nežno. Taj osmeh ga je razoružao. “Šta onda nije u redu s njom?” “Ostavićemo njoj da Vam to kaže.” Dok su Minerva i Julia izlazile iz prostorije, on se trudio da pronađe utehu u tome da nijedna od njih nije izgledala zabrinuto. A ipak činilo se da on ne može da natera svoje srce da ludo lupa u njegovim grudima. Čim je počeo da korača prema krevetu, njegova supruga se namestila u sedeći položaj. Ubrzao je svoj korak kako bi na vreme stigao da namesti jastuke iza njenih leđa. Ispravljajući se, stao je kruto ispred nje. “Pa, koja Vas je bolest zadesila?” Njene usne su se blago izvile na gore. “Nisam sigurna da sam bolesna. Postoje velike šanse da nosim dete.” ~ 195 ~


Da nije ispravio svoje noge, učvrstio kolena, moglo se desiti da se surva na pod. Umesto toga, on je samo gledao u nju, pitajući se zašto odjednom nije bilo vazduha koji je trebao udahnuti. Nije želeo da dete umanji njeno vreme provedeno s njim, nije želeo da razmišlja o tome da li će, kao i njegova majka, umreti na porođaju. Njegovom ocu trebalo je tri godine da markizi napravi dete. Locke je odjednom shvatio da želi bar toliko vremena sa Portiom. I više. “Tako brzo?” Ona se trgnula, spustila pogled na krilo i čupkala konac s jorgana. “I ja sam pomislila istu stvar, ali istaknuto mi je—i to sa Vaše strane kad malo razmislim—da bi to moglo da se zadesi i prvi put kada smo bili zajedno.” Pogledala ga je u oči. “I rekla sam da sam plodna, na kraju krajeva.” Oporost njenog tona postavio je njegov svet ponovo na svoje mesto. Ona nije bila njegova majka. I već je preživela donošenje jednog deteta na ovaj svet. Naslonio se na stub u donjem delu kreveta, prekrstio ruke na grudima, želeći da prokleti drhtaji koji mu prolaze kroz telo konačno prestanu. “I jeste.” Ali ipak on nije mislio da će ona biti toliko plodna. Ona je podigla bradu. “Iskreno se nadam da će Vaš otac biti srećniji nego što se Vi činite.” “Biće.” Napravio je grimasu. “Nije da nisam srećan; samo se desilo ranije nego što sam očekivao.” “Što je prilično glupo s Vaše strane uzimajući u obzir koliko puta ste svoje seme prosuli u mene.” Nije mogao da se ne naceri. Nije mu se sviđalo što ju je video tako ranjivu, ali ona je počela da se vraća na staro i kako je to učinila, stezanje u njegovim grudima je popustilo. Bez sumnje je brinuo ni zbog čega. “Ne sećam se da ste Vi imali nešto protiv.” “Arogantni—” Odjednom je prebledela, zbacila prekrivače sa sebe, sišla je s kreveta i počela da brzo trči preko sobe. Uplašen i on se odgurnuo od stuba kreveta. “Portia?” Zastala je kod umivaonika i pognula svoje lice prema lavoru. On joj je prišao pažljivo, veoma svestan da se ona ne pomera i da diše kratkim dahom. “Portia?” Odmahujući glavom, podigla je ruku. On je spustio svoju ruku na njena leđa i počeo da je pomera u krugovima. “Opusti se. Biće sve u redu.” “Moj stomak… nastavlja da se okreće, ali ništa ne izlazi.” “Tako znaš da nosiš dete?” ~ 196 ~


“Tako, a i nisam imala menstruaciju.” Bio je dobro upoznat s tom činjenicom pošto je svake noći bila u njegovom krevetu. Prokletstvo. Njegovo seme je pustilo koren verovatno iz prvog puta. Stegnula je prste u pesnicu, disanje joj je postalo lakše. “Žao mi je što se ne osećaš dobro,” promrmljao je. “Ovo nije ništa naspram onog što tek treba da dođe.” Nije hteo da razmišlja o tome šta će ona sve morati da istrpi da bi njegovo dete donela na svet, o riziku koji će preuzeti da bi njemu obezbedila prokletog naslednika. Poželeo je da je svoje pantalone držao zakopčanim. “Jel bilo jako bolno kada si svoje prvo dete donosila na svet?” Ispod njegovih prstiju, ona se ukrutila. “Koliko god da žena pati, vredno je.” Sumnjao je da bi se njegova majka složila s tim. Začulo se kucanje na vratima. “Šta?” zarežao je, nije mu se svideo ovaj upad. Vrata su se otvorila i Cullie je provirila. “Donela sam čaj i krekere za Njeno Gospodstvo. Vojvotkinja misli da će joj to pomoći da smiri stomak.” “Dobro. Ostavi poslužavnik na stolu pored kreveta.” Uz brzo lupkanje potpetica po drvenom podu, Cullie je prešla preko sobe, stavila poslužavnik na sto, a zatim brzo izjurila iz prostorije. “Kreće li se ona uvek tako brzo?” Locke je pitao. “Mislim da ju je tvoj ton uznemirio.” “Samo sam pokušavao da obeshrabrim svakog da te uznemirava.” Uz dubok uzdah, ona se ispravila. “Mislim da si to postigao. Daću šansu ovom čaju sada.” Odšetala je do kreveta, popela se na njega, i uzela šoljicu sa čajem sa poslužavnika. On se vratio na svoje mesto, oslonio se na stub kreveta, i gledao je kako lagano duva u sadržaj šoljice. Njegovo telo reagovalo je kao da je lagano duvala preko njegovog tela. U trenucima kao što je bio ovaj, bio je totalni podlac. “Koliko dugo ćeš se osećati loše?” pitao je. “Teško je to reći. Mučnina ne bi trebalo da traje još dugo, bar mislim tako. Već se osećam malo bolje. Ali, ona se može vratiti sutra ili bilo kog drugog dana. Pretpostavljam da se moje telo navikava da nosi novi život.” ~ 197 ~


Hriste. Život. Život koji su stvorili zajedno. Iako je znao da je svrha celog ovog blesavog aranžmana bila da on dobije naslednika, Locke nikada nije razmišljao o odgovornosti koja prati sve to. “Ne izgledaš naročito srećan što ćeš dobiti dete,” rekla je tiho pre nego što je ispila malo čaja, a njene oči nijednom nisu napustile njegove. “Čini se smešnim da kažem to, ali nisam mnogo razmišljao o tome da ti napravim dete. Nisam nesrećan u vezi toga.” Ona je koketno namignula. “Pa, zbog toga se osećam mnogo bolje.” “Portia.” Šta je mogao da kaže? Nije očekivao da će njegovo seme biti tako sposobno; iako, da bude iskren, nikada ranije nije testirao svoju plodnost. Pre nje, on bi se uvek zaštitio kada bi bio sa ženom. “Ja sam... oduševljen dolaskom budućeg naslednika—” “Mogla bi biti devojčica.” Iznenadilo ga je koliko ga je mogućnost da ima ćerku oduševila. Jednu sa Portinom crvenom kosom i očima boje viskija. Jednu koja bi ceo život provela kao usedelica, pošto nijednom muškarcu ne bi dozvolio da joj se približi na 2 metra. “Voleo bih to.” Njene oči prelazile su preko njegovog lica, spustila je svoju šoljicu. “Voleo bi?” “Da.” Pročistio je grlo, pokušavajući da nađe način da joj objasni da nije nezadovoljan ovakvom situacijom. “Isto bih tako bio zadovoljan sa dečakom. Sve dok je dete zdravo i ti—” Preživiš mu je prošlo kroz misli. Shvatio je da je briga za nju uništavala svako zadovoljstvo koje je sad mogao osećati. “I ti ne doživiš mnogo poteškoća.” “Misliš na svoju majku,” rekla mu je nežno. Zašto se činilo da ona njega mnogo bolje poznaje nego on nju? “Ja sam jaka i zdrava.” Ali njene reči nisu učinile da se oseća bolje, jer, koliko je on znao, i njegova majka je bila jaka i zdrava. “Ja neću umreti.” Odgurujući se od stuba, došetao je do nje, nagnuo se i očešao svoje usne o njene. “Držaću te za reč.” A zatim je išetao iz sobe, pre nego bi rekao neku sentimentalnu stvar zbog koje bi se kasnije kajao. Nije on otvarao srce jednoj ženi. Samo je želeo da nije ispunjen ovim osećajem zle slutnje koji je pretio da uništi svaki sunčev zrak u njegovom životu. *** ~ 198 ~


Markizova reakcija bila je upravo onakva kakvu bi svaka žena želela. Bio je ushićen. Portia je bila sigurna da bi, da je imao dobro skrojena odela kao njegov sin, njegova dugmad popadala sa sakoa kada je Locksley objavio kasnije te večeri u muzičkoj sobi da ona nosi dete. Bila je iznenađena što su svi zadržali vest za sebe, ali pretpostavila je da su svi želeli da Marsden doživi divan trenutak. “Bravo!” uzviknuo je on, podižući svoju čašu skoča. “Znao sam da neće trebati dugo, draga moja.” Ona je već neko vreme primećivala promene, nedostatak energije u popodnevnim satima, stomak joj je ujutru bio malo uznemiren, ali držala je sve to za sebe pošto joj se činilo prerano da objavi da je beba na putu. Čak i sada ona nije bila potpuno opuštena sa tim, ali Minerva i Julia su napravile prvi korak. Nije bila mnogo iznenađena zbog Locksleyeve reakcije. Smrt njegove majke je očigledno mnogo više uticala na njega nego što je ona to mislila, bez sumnje više nego što je bilo ko to mislio. Osetila je njegovu brigu tog jutra kada je saznao da je trudna i to je uzrokovalo da bilo kakvo osećanje sreće zbog dolaska budućeg naslednika potpuno izbledi. Iako je ona zaista želela da ovo dete bude devojčica. Slatka mala devojčica koju bi ona obasipala ljubavlju i poljupcima koji su njoj bili uskraćeni. “Imaćemo naslednika pre nego što se godina bude završila,” Marsden je rekao, široko se osmehujući. “Mogla bi biti devojčica,” rekla mu je. “Možda.” Sa dva prsta se lupio po grudima. “Ali ovde, ja znam da će biti dečak.” “Bez obzira na to, Oče, Vi ćete sa radošću dočekati to dete,” Locksley je rekao. “Naravno.” Namignuo joj je krišom kao da uopšte nije ni sumnjao da ona nosi dečaka. “Hoću li odsvirati nešto na klaviru?” pitala je, nadajući se da će razgovor skrenuti na neku drugu temu, a ne na njenu trudnoću. “Trebala bi da se odmaraš večeras,” Locksley reče. “Nije da sam onesposobljena. Sada se osećam veoma dobro. I ne planiram samo da sedim... pa, koliko god meseci da je ostalo.” Namrštio se. “Osam, čini mi se.” “Ponekad bebe dođu ranije. Ja sam došla. Nekoliko nedelja ranije, u stvari. Sva moja braća i sestre došli su ranije.” “I Locke je,” Marsden reče. ~ 199 ~


Njen suprug je brzo skrenuo pažnju na svog oca. “Jesam?” Marsden je klimnuo glavom, proučavajući skoč u svojoj čaši i činilo se kao da je želeo da uopšte nije ni progovorio. “Dve nedelje, mislim. Ili je možda lekar loše izračunao. Nije to baš egzaktna nauka. Možemo samo da nagađamo kada se začeće zaista dogodilo.” “Kada smo već kod lekara, želimo da dovedemo novog u selo,” Locksley je rekao. “Ali Findley je tu oduvek.” “Bio je ovde kada sam se ja rodio, zar ne?” “Da.” “Onda želimo drugog.” Sa tugom u očima Marsden je proučavao svog sina. “On nije mogao da spasi tvoju majku.” Brzo je skočio iz svoje fotelje i došao do stola sa flašama. Da nije znala bolje, pomislila bi da je on uzrujan, zabrinut za njeno zdravlje. “I on će to reći, zar ne? A možda bih mogao da odem sa Portiom do Londona kada se bude približilo vreme.” Ona nije želela da bude nigde blizu Londona. “Beba treba da bude rođena ovde, na imanju.” “Ona je u pravu,” Marsden je rekao. “Pronaći ćemo novog lekara.” Locksley je dopunio svoju čašu i vratio se do fotelje, ali i dalje nije izgledao smireno. “Odlično. Napisaću oglas u Timesu.” “Oglasi i svoj brak kad si već tamo.” Portin stomak svezao se u čvor čuvši to, ali teško da je mogla da se protivi, a da ne izazove nekakve sumnje. Osim toga, realno gledajući, njen brak sa Locksleyem nije još dugo vremena mogao ostati tajna. Najbolje je bilo to uraditi i nadati se najboljem. “Znam da postoji presedan za tvoju zabrinutost,” Edward je tiho rekao, “ali i Julia i Minerva su rodile bebe i preživele su.” “A i doktori sad znaju mnogo više, zar ne?” Julia je dodala. “Usuđujem se da kažem da je medicina u mnogome uznapredovala.” “Da ne spominjemo da je Portia već ranije rodila bebu bez ikakvih posledica,” rekao je markiz. Oči njihovih gostiju sletele su na nju sa skoro zvučnim udarcem. “Imali ste dete?” Minerva je pitala, dok su tuga i ožalošćenost obojili njen glas. “Umro je.” Odmahnula je glavom. “Moje sadašnje stanje treba da bude uzrok radosti i veselja, a ne melanholije. Mislim da ću svirati.” ~ 200 ~


Pre nego što je bilo ko uspeo da se usprotivi, ustala je, došetala brzo do klavira, sela i proizvela težak, dubok akord. Prelazeći na lakše note, dozvolila je muzici da je obuzme, da prođe kroz nju, da joj smiri živce. Neće razmišljati o tome da možda neće doživeti da vidi kako ovo dete raste. Grof je bio u pravu. Žene su to preživljavale stalno. Neće provesti nekoliko sledećih meseci u brizi. Sve će biti u redu. Mora biti. Nakon svega što je ona učinila, mora biti. ***

S prvim šapatima zore koja je ulazila kroz prozor, Locke je gledao svoju suprugu kako spava. Normalno, on bi je probudio nežnim gurkanjem i poljupcima, ali nije mogao da se natera da je tako budi i ovog jutra. Ne kada je to moglo da izazove grčeve u njenom stomaku. Sinoć ju je uzeo tri puta pre nego što je ona zadovoljno utonula u san. Dok je on proveo većinu vremena zureći u tamu, slušajući njeno ritmičko disanje, udišući njen miris jasmina. U sebi je prikupljao i najbanalnija sećanja kao da će ona biti grubo oduzeta od njega. Bilo je besmisleno brinuti o tome kada su ga mnoge druge stvari pritiskale: da osigura da njegov naslednik nasledi imanje koje će imati dovoljno prihoda da od njih može lepo da živi. U jednom danu, sve se promenilo; sve se činilo mnogo hitnijim. Morao je da provede više vremena u rudnicima, trebali su mu muškarci koji će raditi mnogo upornije. Sada je, više nego ikada, bilo važno da što pre nađu žilu sa rudom. On će udvostručiti svoje napore, produžiće sate njihovog rada. Ali, čak i dok je razmišljao o produžavanju radnog vremena, vremena provedenog bez Portie, nešto unutar njega se pobunilo. Želeo je više sati, više dana, više meseci provedenih s njom. Zašto je njegovo seme moralo da bude tako prokleto moćno? Njene oči su se uz drhtaje otvorile. Njene usne izvile su se u nežan osmeh. “Nisam ti više interesantna sada kada nosim bebu?” Voleo je zvuk njenog glasa izjutra, kada je bio promukao od spavanja, ogrubeo od ne upotrebljavanja. To je dodavalo zavodljiviji element njenim uzdasima zadovoljstva koji su činili da se njegovo telo zategne još više. “Prošla noć je trebala da te uveri u suprotno.” “Zašto me onda nisi probudio?” Njegov pogled odlutao je do njenog stomaka, i zapitao se kada će on početi da se zaokrugljava, kada će pogledati u nju i videti dokaz da njegovo ~ 201 ~


dete raste u njoj. “Nakon jučerašnjeg dana nisam bio siguran da li ćeš biti raspoložena za to.” Ona je prešla prstima kroz njegovu kosu, vraćajući njegovu pažnju ponovo na njene oči. “Mučnina je počela da me muči tek kasnije.” “Ipak, nemamo mnogo vremena, pošto naši gosti uskoro odlaze. Verovatno bih trebao—” Ona se uspravila i sela, jorgan joj se spustio do struka, ostavljajući te njene divne grudi izložene. Hvatajući ga za rame, naterala ga je da legne na dušek, a zatim ga opkoračila i zarobila kukovima. Nagnuvši se napred, počela je da mu gricka usnu. “Nisam lomljiva.” Ta žena bila je nezasita kao i on. Nikada nije poznavao nikog poput nje. Niti je mogao da joj odoli. Tri sata kasnije, nakon sporog vođenja ljubavi i laganog doručka, stajao je na prilazu kući između Portie i njegovog oca, gledajući kako kočije u kojoj su njegovi prijatelji iz detinjstva i njihove porodice nestaju niz stazu. “Lepo je videti da im ide tako dobro,” njegov otac reče. “Srećni su. To je ono što je najvažnije. I imaju svoje naslednike.” Potapšao je Lockea po ramenu. “I ti ćeš ga imati uskoro, sine.” Počeo je da luta, ne prema kući, već prema mestu na kom je markiza večno počivala. Locke je pretpostavljao da će on neko vreme provesti pričajući sa majčinim spomenikom. “On će se razočarati ako bude devojčica,” Portia je tiho rekla. “Sumnjam u to,” uveravao ju je. “Zar nisi videla kakvu je pažnju pružao maloj Allie?” Ona je pogledala gore u njega. “Hoćeš li ti biti razočaran?” Sve dok ona ne bude umrla, on će biti zadovoljan. “Zašto bih bio razočaran kada bi to značilo da moramo pokušavati još jače?” Nasmešila se dok je rumenilo bojilo njene obraze. “Hoćeš li ići u rudnike?” “Kako se ti osećaš?” Činila se iznenađenom zbog njegovog pitanja. Primetio je da je tokom doručka samo grickala tost i pijuckala čaj. “Mučnina dođe i prođe, mada mislim da bih mogla otići da malo prilegnem.” “Mogu ostati—” “Ne. Nema smisla kada ti i onako ništa ne možeš učiniti. Nisam bolesna, Locksley. Sve ovo će proći.” ~ 202 ~


Razdirala ga je želja da njena trudnoća prođe što pre i da se ona nikada ne završi. Rudnici će mu doneti željeno odvraćanje pažnje, okupiraće njegove misli kako bi mogao da zaboravi na sve one zlokobne scenarije koji su mu bili u mislima dok se on borio da sačuva malo razuma.

~ 203 ~


Maj je stigao i bio je topliji nego obično. Portia nije mogla da podnese pomisao da sprema sobe kada je mogla da uživa u toplim zracima sunca na svom licu. Klečeći, duboko udišući, pronašla je zadovoljstvo u udisanju mirisa sveže iskopane zemlje. Osim malog odmora za vreme ručka, ona je ceo svoj dan provodila trudeći se da vrt vrati u život. Sledeći put kada budu imali goste, ona je želela da može da ih pozove da popiju popodnevni čaj na terasi. Tako je, ranije tog jutra, čim je Locksley otišao u rudnike, ona otišla u selo, posetila one kuće u kojima je cvetalo divno cveće, i zamolila ih da joj daju isečke njihovog omiljenog cveća. Nikada nije osetila takvu darežljivost od stranaca, i otišla je osećajući da je prihvaćena od strane stanovnika sela, kao da je zaista pripadala tamo. Zatim je, kada se vratila u Havisham, naredila slugama šta trebaju da rade. Sluge i stajski momci činili su dobar napredak u seči preraslog rastinja i žbunova. Sluškinje su čupale korov. Markiz, blagosloven bio, je prevrtao zemlju lopatom, stvarajući uzak put koji se ravnao sa terasom. Ona je bila iza njega, na kolenima, koristeći lopaticu da napravi mesto za svako drvo i isečak, pažljivo ih stavljajući u njihov novi dom, i pažljivo puneći rupu. Zaista se nadala da će bilje preživeti. “Kako to da toliko znaš o vrtlarstvu?” Marsden je pitao, praveći pauzu u kopanju i postavivši ruku na dršku ašova. “Moja majka. Jedini put kada se činila istinski srećnom bio je kada je bila u bašti. Ponekad mi je dozvoljavala da joj pomognem kada je nešto sadila ili potkresivala.” “Moja Linnie je volela cveće.” Iako je nosila slameni šešir širokog oboda koji joj je prekrivao lice, podigla je ruku da bi pokrila oči od sunca dok je gledala gore prema njemu. “Na osnovu onoga što ste mi već ispričali o njoj, nisam iznenađena. Mislim da su ovi vrtovi nekada bili predivni.” On je čučnuo pored nje. “Bili su. Nisam trebao tako da ih zapustim. Biće joj drago kada bude videla da ih ti obnavljaš. Ali moramo zaposliti baštovana. Ovo područje je ogromno. Ne možemo dopustiti da ti sve to radiš, a i sluge će početi da se žale zbog ovih poslova ako ih budu dugo radili.” “Možda ćemo zaposliti nekoga kada biljke počnu da niču.” “Nema potrebe da čekamo. Nije da ne možemo da ga priuštimo.” ~ 204 ~


Nije bila potpuno sigurna da su njegove reči bile istinite. Prošlo je nekoliko nedelja otkad je ona saznala istinu, otkad je videla kako se Locksley sa prljavštinom po sebi vraća kući u večernjim satima. Čini se da ga je njegova kupka uvek osvežavala, i nikada nije bilo dokaza da se on brine kada bi joj se pridružio za večerom. On ju je uveravao da nisu došli do prosjačkog štapa, ali je ona pretpostavljala da bi bili vrlo blizu jednom kada ne bi pazili na čega troše novac. “Razgovaraću o tome sa Locksleyem,” rekla je, nadajući se da će Marsdena odvući od razgovora o njihovim finansijama. “Voleo bih da vas dvoje razgovarate o tome. Linnie i ja smo o svemu odlučivali zajedno. Ona je bila moj partner na sve moguće načine. Ona bi—” Zvona su zazvonila. “Hriste,” Marsden je promrmljao, ustajući brzinom koja je zapanjila Portiu. “Šta je bilo?” pitala je. Sluškinje su podigle suknje i počele da trče od kuće prema pravcu u kom je Locksley odlazio svakog jutra. Sluge, još uvek noseći lopate, pratili su ih u stopu. Strepnja je obuzela Portiu i ona je brzo ustala. “Šta je bilo?” “Johne, pripremi kočiju!” Marsden je povikao prema kočijašu. Portia je zgrabila markizevu ruku i pitala ga još jednom, mnogo snažnije “Šta je bilo? Šta se dogodilo?” “Dogodila se nesreća u rudnicima.” ***

Vozeći se u kočiji sa markizom koji je držao uzde, Portia je stigla do rudnika otkrivajući da se njen najveći strah obistinio: Locksley je bio jedan od ljudi koji je ostao zarobljen kada se tavanica obrušila. Markiz je potrčao prema ulazu—prema rudniku—kako bi pomogao, što ju je prestrašilo, iako je razumela njegovu potrebu da bude od koristi. Ona je mogla da učini tek toliko da nudi vodu radnicima koji su izlazili iz rudnika da se odmore i osveže, dok su drugi, odmorniji, zauzimali njihovo mesto. Ona je koračala tamo-amo sa ostalim ženama, kršila šake, i kada god su joj zloslutne misli o onome što bi se moglo dogoditi došle u um, ona je ih je grubo kršila. Locksley je proputovao svet, bio je u sigurno mnogo opasnijim situacijama, pa se izvukao nepovređen. Preživeće on i ovo. ~ 205 ~


“Nemojte brinuti, gospo,” Cullie je rekla, stojeći pored nje. “Radnici ne bi još uvek ulazili u tunel da nema nikakve nade.” “Moglo bi sve da se obruši, moglo bi sve da ih zatrpa.” “Jest, ali ne smemo misliti tako, i nikada nisam mislila da Vi stvari posmatrate sa mračne strane. Hoćete li da uđem i pogledam koliko su napredovali do sada?” Ona je odmahnula glavom. “Nema potrebe da još neko rizikuje svoj život. Osim toga, ovi koji izlaze napolje će sigurno podeliti vesti s nama, ako ima šta da se podeli.” “Oni su stoici, ne žele da nekom daju lažnu nadu niti da je unište, pa svoje misli zadržavaju za sebe. Ali, ako ih ja budem podstakla—” “Ne, pusti ih da se koncentrišu na svoj zadatak.” “Ovo čekanje me izluđuje.” Portia ispustila mali osmeh. “I mene.” “Ne biste trebali biti ovde, gospo, ne u Vašem stanju.” “Ne radim ništa drugo osim što stojim. Kod kuće bih verovatno stalno šetala amo-tamo i napravila rupu u tepihu.” I brinula bi se još više. Nije znala zašto je mislila da će, ako ona bude ovde, situacija biti bolja. Možda je to bio razlog zašto je Locksley radio u rudnicima. Bilo je mnogo lakše biti prisutan i uključen, nego biti negde daleko i čekati vesti. Gužva na ulasku u rudnik skrenula joj je pažnju. Grupa muškaraca, prekrivenih prljavštinom, jedva prepoznatljivih, je izašla napolje. Ipak, ona je prepoznala jednog od njih po širini njegovih ramena, po njegovom držanju. Možda je bio prekriven prašinom kao i ostali, ali svaka pora njegovog bića vrištala je da je on plemenitog roda. Pre nego što je i razmislila o tome, ona je trčala prema njemu. On se okrenuo i te njegove zelene oči spustile su se na nju. Onda se nasmešio, njegovi zubi bili su blistavo beli na licu prekrivenom prašinom. Ispružio je ruke i ona mu je skočila u naručje. Uhvatio ju je i zavrteo se. “Živ si! Bezbedan si,” povikala je. “Pronašli smo olovo, Portia. Mnogo olova.” A onda su njegova usta bila na njenim, gladna i pohlepna, strastvena i tako puna života. Mirisao je na zemlju, bogatu i tamnu. Kada se odmakao, ona je prošla prstima kroz njegovu kosu, gledajući kako prašinu nosi vetar. “Mislila sam da je došlo do nezgode.” “Došlo je, ali pronašli smo žilu pre nego što se sve urušilo. Sad znamo da je tamo. Znaćemo gde trebamo da je tražimo.” “Nije li to opasno?” ~ 206 ~


“Bolje ćemo sve podupreti.” A zatim ju je ponovo ljubio. ***

Locke je uronio u toplu vodu. Zarobljen u rudniku, okružen tamom, mislio je o Portiji i na taj način ohrabrio i sebe i ostalih pet muškaraca da iskopaju svoj put do slobode. Nikada nije razmišljao o tome da ne pronađe slobodu, nikada nije razmišljao da je smrt izlaz iz svega toga, zato što bi ga to držalo daleko od nje. Kada je izašao iz rudnika i video je kako trči prema njemu, radost koja je prostrujala kroz njega bila je uznemirujuća. Počela je da mu znači tako puno, a ipak činilo se da ne može da odgurne te emocije, bez obzira koliko su one bile opasne po njegov zdrav razum. Čuvši vrata kako se otvaraju, pogledao je prema njima. Ne bi trebalo da bude tako zahvalan na Portinom dolasku, ali proklet bio ako nije bio. “Mislila sam da će ti prijati piće,” rekla je dok mu je dodavala čašu sa ćilibarskom tečnošću. “Naravno da će mi prijati.” Progutao je veliki deo tekućine iz čaše, uživao u toplini koja mu se širila po celom telu. Kleknuvši iza njega, ona je uzela parče tkanine, potopila ga u vodu i nasapunjala ga sapunom. “Zar ćeš me okupati?” pitao je on. Uputila mu je bezobrazan smešak. “Mislim da bih mogla. Jesi li bio uplašen?” “Prestrašen.” Njene oči su se raširile i sve što je on želeo bio je da se utopi u njima. “Zaista si bio?” pitala je. Uzdahujući, nije tačno znao kako bi joj to objasnio. “Nisam bio uplašen. Da budem iskren, bio sam više razočaran samim sobom pošto sam znao da ću ostaviti mnogo nezavršenih poslova ako budem umro.” “Ja bih bila jako uplašena.” “Ne, ne bi bila.” Prešao je prstom preko njenog lica. “Ti bi ohrabrivala druge, vodila ih putem njihove slobode.” “Pripisuješ mi previše zasluga.” Počela je da prelazi tkaninom preko njegovih grudi. “Želim da te odvedem u London.” Njena ruka je zastala, blizu njegovog srca, i on se zapitao može li ona čuti kako snažno udara. “Zašto?” “Da te predstavim Društvu.” “To nije potrebno.” ~ 207 ~


“Ti si moja supruga. Sigurno si znala da ćemo ići u London za vreme Sezone.” “Nisi tamo išao godinama.” “Što je upravo i razlog zbog kog moramo ići. Da obnovimo naš ugled, posebno sada kada je dete na putu.” Počela je da trlja njegova ramena, njegov vrat. “Zar ne možemo sačekati sledeću godinu?” Većina žena obožavala je London i Sezonu. Nije razumeo zbog čega se toliko opirala. “Šta fali ovoj godini?” “Ne znam sva pravila ponašanja. Moram ih sve naučiti.” “Siguran sam da ih znaš dovoljno da bi se uklopila.” Poseta njegovih prijatelja pokazala mu je to. “Mnogo više vere imaš u mene nego ja.” Imao je veliku količinu samopouzdanja da će se ona lepo snaći sa visokim staležom. “Želim da te pokažem svima,” priznao joj je. Naginjući se unapred, utisnuo je poljubac u njene usne. “A sada skini svoju odeću i pridruži mi se u kadi.”

~ 208 ~


Mesec dana kasnije, dok je kočija prilazila Londonu, Portia se borila da svoju uznemirenost drži skrivenom. Dugi, lagani, duboki uzdasi bili su joj potrebni tokom celog putovanja. Kao i mantra koju je ponavljala sebi kako bi se opustila. Bilo je malo verovatno da će se njeni putevi ukrstiti s Montijevim, da će on otkriti da se ona vratila. A i ako bude otkrio, moguće je da mu uopšte neće biti važno nakon ovoliko meseci. On je do sada bez sumnje zaboravio na nju, prešao već na neku drugu. Nikada nije voleo da bude sam, a najviše je uživao u ženskom društvu. Da se ne bi odrekao zadovoljstva, sigurno je zamenio Portiu veoma brzo. Prilično je bila uverena u tu činjenicu, pošto više nije imala nikakvih iluzija o tome šta je ona njemu značila: ništa posebno specijalno. Iskreno, Locksley je učinio da se oseća mnogo vrednijom nego što je to Montie ikada mogao. “Gde si ti živela?” Dok je neočekivano pitanje uznemirilo tišinu, okrenula se i posvetila pažnju svom suprugu, koji je sedeo preko puta nje. Vrlo malo su razgovarali tokom putovanja, što je njoj i odgovaralo, pošto je koristila to vreme da se mentalno pripremi na ono što je očekuje u gradu. “Oprosti?” “Kada si bila u Londonu, gde si živela?” “Ja nikada nisam ni rekla da sam živela u Londonu.” “Ali, doputovala si iz Londona.” Zaboravila je kako je bila pažljiva u razgovoru s njim kada su se tek upoznali, pazila je na svaku reč, plašeći se da će previše otkriti. Osećala bi se odvratno da sada mora da se vrati starim navikama. “Da. Ali nisam baš živela u Londonu. Živela sam u jednoj kući na periferiji. Najam je istekao baš kada sam krenula u Havisham.” “Želiš li da se provezemo pored nje?” “Nemam želju da obnavljam stare uspomene.” Da rizikuje da je primeti neko ko bi je mogao prepoznati. “Zar ništa nisi sačuvala iz te rezidencije?” “Nijednu stvar.” Ništa nije bilo njeno da bi ga mogla sačuvati. “Sve je to u prošlosti, Locksley i tamo bih volela i da ostane. Ništa neću postići ako se budem prisetila te situacije i moje ludosti kada sam mislila da će se moj suprug pobrinuti da ugodno živim i nakon njegove smrti.” ~ 209 ~


On je uzdahnuo, pogledao kroz prozor. “Nakon svog ovog vremena, Portia, čini mi se da bi trebala da me zoveš Locke.” “To bi označilo intimnost koju mi ne delimo.” Njegov pogled se teško spustio na nju. “Nosiš moje dete u stomaku. Par ne može biti intimniji od toga.” Presavila je ruke preko tog stomaka koji se lepo zaokruglio. Novi lekar koji se doselio u selo rekao je da je, na osnovu njene veličine, moguće da nosi blizance. “Mi smo možda fizički intimni, ali emotivno nismo. Mislim da se oboje možemo složiti s tim.” Kada bi ga zvala Locke osećala bi mu se bližom, a ona se tako jako trudila da zaštiti svoje srce. “Ljudi će to smatrati čudnim,” rekao je on. “Kada si ti mario za to šta ljudi misle?” Nasmešio se. “Je li to nešto što si pročitala u tračerskoj rubrici?” Ona mu se nasmešila. “Prilično sam sigurna da jesam. Hoćemo li videti mnogo ljudi?” “Pretpostavljam da hoćemo. Jednom kada se bude pročulo da smo u gradu, sigurno ćemo primiti mnogo pozivnica. Ljudi će s nestrpljenjem čekati da upoznaju moju suprugu.” Naravno da će tako biti. Svi su imali neko perverzno zanimanje za sve Zavodnike Havishama, a činjenica da Locksley već dugo vremena nije bio u Londonu činila ga je još primamljivijim. “Sigurno će nas pitati kako smo se upoznali. Šta ćemo reći?” “Da je moj otac organizovao naše upoznavanje i da ja nisam mogao da odolim, a da te ne oženim.” Nasmejala se. “Pametno. Nije u potpunosti laž.” “Nije laž uopšte. Bila si mi iskušenje od onog trenutka kada si otvorila vrata.” I on je njoj isto bio primamljiv. Dok su prolazili pored prodavnica u Londonu koje je gledala kroz prozor, ona je razmatrala da je stvarno trebala otići poštanskom kočijom. Ne bi sada bila ponovo u Londonu da je tako uradila. Marsden je nikada ne bi doveo ovde. Ostala bi sigurna u Havishamu. “A kako sam mogao da odolim šarmu tvojih odbijanja?” upitao je on. Kako su brzo meseci proleteli od tog dana. Da je tada znala koliko će joj biti stalo do njega, nikada se ne bi udala za njega. I iako se njen stomak stezao svaki put kada bi pomislila da je ponovo u Londonu, želela ~ 210 ~


je da se on ponosi njom, da mu bude drago što je ona na njegovoj strani. Čak iako se molila da on ne sazna stvari vezane za nju dok su u Londonu, da počne da je mrzi svakim delom svoga bića. Ako bi otkrio istinu to bi ga uništilo, a uništilo bi i ovu krhku vezu koju su delili. To bi razorilo i nju pošto je učinila nešto nezamislivo. Zavolela ga je. ***

Dok je kočija prolazila kroz kapiju i vozila se reko prilaznog puta koji je okruživao veliku rezidenciju, Portia je shvatila da je već prolazila pored ovog zdanja kada je živela u Londonu. Šetala se lepšim delovima grada pošto je pretpostavila da će u jednoj takvoj kući živeti jednom kada se bude doselila u London. Kako je blesava bila tada. I kako je čudno to što su njene nade ispunjene, samo ne u onom vremenskom periodu kada je ona to očekivala. Travnjak je bio lepo održavan; cveće raznih boja oivičavalo je prilaz posut kamenčićima, a iza cveća su se videli brestovi. Samo zdanje bilo je visoko i široko, ali nije imalo kule i tornjeve koji su karakterisali Havisham. “Izgleda kao da se lepo održava,” rekla je. “Možda i više nego Havisham. Obično ne otvaram sve prostorije kada boravim ovde, ali one zbog toga nisu ostavljene u stanju očaja. Videćeš da osoblja ima malo, samo par slugu koje se mogu pobrinuti o mojim osnovnim potrebama kada boravim ovde. Ti, naravno, možeš zaposliti dodatno osoblje.” “Dovoljan će nam biti i sadašnji broj slugu.” “Portia—” Uputila mu je rečit pogled, prekidajući ga. “Malo slugu je sasvim dovoljno. Ne shvatam potrebu da sve otvorimo ako nećemo priređivati zabave.” “Mogli bismo.” Činilo joj se kao da joj je želudac pao na pod, ali to se samo kočija zaustavila. “Kakvu vrstu zabave?” “Odlučićemo o tome kasnije, ali zbog dobrobiti bebe mi se moramo potruditi da te svi u Londonu prihvate.” Činilo se da ne može da zaustavi da se sve oko nje okreće. “Čini mi se da je prerano brinuti o dobrobiti deteta.” Ironija njenih reči nije joj promakla, pošto je to bilo nešto o čemu se konstantno brinula, čim je saznala da očekuje bebu. ~ 211 ~


“Nikada nije rano da se nešto takvo uradi.” Bio je u pravu, naravno. Potisnula je misli koje su je bombardovale iz prikrajka. Uspela je da pridobije njegove prijatelje. Šta je još nekoliko stotina ljudi? Otvorila su se vrata kočije i sluga kog nije prepoznala pružio joj je ruku dok je Locksleyu govorio, “Dobrodošli kući, gospodaru.” Pomogao joj je da siđe. Locksley je iskočio iz kočije, pružio ruku prema njoj. Obuhvatila je prstima njegovu čvrstinu, zahvalna na njoj, znajući da će se oslanjati na nju u danima i noćima koje su pred njima. Oh, trebala je da ranije razmisli o tome da će udaja za mlađeg muškarca značiti da će povremeno dolaziti u London i boraviti u Društvu. “U jednom trenutku bićeš upoznata i sa kraljicom,” rekao joj je on opušteno. Zastala je, stomak joj se prevrtao kao što nije već nedeljama. “Zašto?” Proučavao ju je kao da su joj izrasla krila i da se sprema da poleti. “Zato što si ti vikontesa.” “Ja nisam plemkinja.” “Rođenjem nisi, ali si postala dama udajom za mene. Moja dama.” Koliko dugo? Koliko dugo će biti njegova dama ako se sve bude otkrilo? Udala se za njega zbog zaštite koju joj je obezbedio. Nije on trebao sam da je ponudi. Samo je trebala mogućnost da zapreti njim, ako ikada bude u situaciji da joj treba zaštita. Bio je u pravu. Ona je sada bila dama. Niko se prema njoj više ne može odnositi kao da je niko i ništa. A ako bude ostavila prijatan utisak na kraljicu—pa, takav savez bi mogao veoma dobro da iskoristi. Uz površno klimanje glavom, ona reče, “Trebaće mi nova haljina.” Nasmešio se, širokim osmehom kakvim se uvek smešio kada bi pomislio da je sve po njegovom, osmehom zbog kog je nekada poželela da mu udovolji samo kako bi ga ponovo ugledala. “Kupi i novu plavu kada već kupuješ haljine.” Bilo je to lakomisleno, a ipak nije mogla da kaže da odbija tako nešto kada je znala koliko će mu to zadovoljstva pružiti. To je bio jednostavan zahtev. Bilo je trenutaka kada je bila zapanjena činjenicom koliko lako može da mu ugodi. Poveo ju je uz stepenice do ulaznih vrata pored kojih je bio još jedan sluga. Ulazak u njegovu rezidenciju nije bio nimalo sličan sa ulaskom u Havisham. Mirisalo je na ruže i ljiljane, pošto je nekoliko buketa bilo ~ 212 ~


poređano u glavnom hodniku. Sa svake strane hodnika bile su sobe, vrata su bila otvorena, zavese u njima pomerene kako bi svetlo moglo da ulazi u prostorije. Sumnjala je da bi mogla pronaći i jednu paučinu ili pauka na ovom mestu. Malo dalje, široke stepenice pokazivale su im put prema sobama na spratu. Svečano obučen čovek došao je do njih i naklonio se. “Dobrodošli kući, gospodaru.” Locksley je spustio svoju ruku preko njene. “Lady Locksley, dozvolite mi da Vas upoznam sa Burnsom.” “Zadovoljstvo mi je,” rekla je ona. “Zadovoljstvo je naše, moja gospo. Pozvao sam osoblje.” Dok je hodala duž linije u koju se posluga poređala, svaki član posluge ju je pozdravio s naklonom ili kimanjem glave uz odgovarajuću dobrodošlicu punu poštovanja. Niko ovde je ne namerava izazvati ukoliko želi preuzeti ključeve imanja. Upravo kad je završila s upoznavanjem poslednje sluškinje— kuhinjske pomoćnice—lakeji su ušli, noseći njihove sanduke. Cullie ih je sledila, šireći oči, dok je upijala svoje okruženje. Nakon što ju je Portia predstavila Burnsu, koji je naredio jednoj od sluškinja da pokaže Cullie njenu spavaću sobu kako bi mogla raspakovati njen ženski sanduk, Locksley je poveo Portiu u obilazak rezidencije. U sobama koje nisu bile u upotrebi, pokućstvo je bilo prekriveno belim plahtama, ali nisu zaudarale na ustajalu i pljesnivu prašinu. S vrlo malo napora, što je uglavnom uključivalo povlačenje plahti s pokućstva, sobe bi bile spremne za doček gostiju. Kad su stigli do biblioteke, nije u potpunosti bila iznenađena što je zatekla ulašćeno pokućstvo, sveže cveće na kredencu pored prozora i police pune knjiga. Niti je bila začuđena kad se njen suprug odvojio od nje i odšetao do stola na kojem je stajao asortiman kristalnih dekantera. Dok je sipao čašu skoča, odšetala je do prozora koji je pružao pogled ne prelepi vrt. “Misliš li da će mi baštovan dozvoliti da uzmem neke sadnice za Havisham?” “Baštovan će ti dozvoliti sve što poželiš.” Locksley je naslonio rame na okvir prozora, pogledao u smeru vrta i otpio gutljaj svog skoča. “Šta misliš o ovoj rezidenciji?” “Nije toliko otrcano.”

~ 213 ~


Tiho se nasmejao i oči su mu svetlucale kad ju je pogledao. “Ne bih bio iznenađen da otkrijem da ste ga izvideli prije nego što ste odgovorili na očev oglas.” Bilo bi mudro da je to učinila, ali njoj Londonska imanja nisu bila bitna. Jedino je bilo važno da se odseli iz grada, što brže i diskretnije moguće. Ipak, njegova sumnjičavost uzrokovala je neku težinu u njenim grudima. Nakon toliko vremena, zašto je i dalje mislio da je ona jurila bogatstvo, moć i prestiž? Da li će ikad videti njen karakter, kakav je zaista i bio? Iako se u svojoj prošlosti baš i nije imala čime hvalisati. “Da budem potpuno iskrena, bila sam pod dojmom da tvoj otac nikad nije dolazio u London, pa sam pretpostavila da uopšte ne postoji Londonska rezidencija.” Podigao je čašu u smeru sunca, kako bi zrake mogle prodreti kroz nju. “To je poprilično tačno. On nije bio u Londonu, otkad je moja majka umrla.” “Da li je ovo onda tvoja rezidencija?” “Ne, njegova je. Nasledio sam je naravno, ali obzirom da nikad nije dolazio ovamo, nije nikad izdao naredbu da ništa ne sme biti menjano.” Okrenula je glavu u smeru kamina. “Ne čujem otkucavanje sata, ali ipak sat nije podešen onome u Havishamu.” “Moj otac ih nije zaustavio. Ja sam. Izluđivali su me prvu noć kaju sam proveo ovde.” “Znači ti si ih zaustavio”—suzila je oči, fokusirajući se na svoje dlanove—“u dva i petnaest. Noću, pretpostavljam.” “Hodao sam kroz celu prokletu rezidenciju poput ludaka, vičući na sluškinje da ustanu i zaustave to đavolje otkucavanje. Kunem se da sam mogao čuti taj tik-tak zvuk i u najudaljenijim ćoškovima rezidencije, iako je moj razum znao da je takvo što nemoguće.” “Jednom kad se navikneš na zvuk, onda ga zapravo više i ne primećuješ. Ja čujem odsutnost kucanja sata više nego njegovu prisutnost. Što pretpostavljam, nema nikakvog smisla.” “Možda s tvojom prisutnošću ovde, neću više primećivati taj zvuk toliko.” Ponovo je svoju pažnju usmerio na vrt, uzimajući još nekoliko gutljaja skoča. Mogao je živeti ovde s prekrasnim vrtom, njegovim mirisima i spremnim sobama dok si trepnuo okom. Umesto toga, izabrao je živeti u sumornom Havishamu—jer je bio potreban ocu i rudnicima. “Sviđa li ti se London?” pitala je. ~ 214 ~


“Nikad ga nisam stigao dobro upoznati. Ne ostajem dugo. U poređenju s Havishamom, nečuveno je bučan i pretrpan.” Nasmešila se. “Tačno takav. Ja sam uvek uživala u toj gužvi i vrevi.” “Ali ipak si donela odluku da se udaš za čoveka koji bi te držao podalje od toga.” “Otkrila sam druge aspekte grada koji nisu bili po mom ukusu.” Zaista je poželela da nisu došli u grad, da je nije posmatrao ovako intenzivno, da nije počeo polako kliziti pogledom po njoj, kao da je tražio pogrešne, manjkave fasete njene ličnosti. Suzio je oči. “Ti si bežala od nečeg.” “Siromaštva,” odgovorila je, okrećući se prema sredini prostorije. “Trebala bih proveriti Cullie, uveriti se—” “To nije bio jedini razlog,” rekao je tiho. “Ti si dovoljno lepa, dovoljno pametna i dovoljno snalažljiva da si mogla namamiti muškarca sa značajnim sredstvima da stupi u brak s tobom da si to zaista želela. Mogla si ostati u Londonu.” “Sve to je zahtevalo truda i rada. Javiti se na oglas tvog oca, bilo je najjednostavnije rešenje.” “Ti nisi neko ko bira najnekomplikovaniji put. Takođe sumnjam da sigurno nije bilo lako odlučiti se na udaju za sredovečnog čoveka, koji je prema glasinama bio lud.” Okrenula se natrag prema njemu. Trebala bi ovo poreći ili stisnuti svoje telo uz njegovo da mu skrene pažnju s tog toka razmišljanja. Ali bila je umorna od konstantnog truda da održi svoj gard. “Nisu sve moje uspomene ugodne. Čak i sada se mučim da ne razmišljam o svim svojim razlozima za odlazak.” Spustio je svoju čašu, prišao joj i obuhvatio njeno lice svojim snažnim rukama. Ruke, koje su rukovali krampom i lopatom. Ruke, koje su obožavale pružati zadovoljstvo. “Zašto si otišla, Portia? Zašto si došla u Havisham?” Trebala bi mu reći sada i ne riskirati da sazna kroz neku slučajnu ili bezobzirnu tuđu reč. Ali ipak, tako daleko je dogurala, tako se jako trudila da sve to ostavi iza sebe. “Dogovorili smo se da ćemo prošlost ostaviti u prošlosti.” “Ja ne verujem da je to bilo zbog moći, bogatstva ili prestiža. Video sam te na rukama i koljenima kako čistiš. Ne obasipaš sama sebe darovima ili odećom. Ne pozivaš se na svoj sadašnji društveni položaj. Razgovaraš ~ 215 ~


s ljudima kao da su ti ravni. Sve blagodati koje si stekla brakom s plemićem, nisi prigrlila i iskoristila. Pa, zašto si se onda udala za plemića?” “Zbog bezbednosti. Rekla sam ti to već.” “Zašto se udati za jednog starca?” “Bilo je praktično. Iskreno, Locksley, ja ne razumem zašto raspravljamo o ovome.” “Želim te razumeti, Portia.” “Nema se šta za razumeti.” Razmatrala je mogućnost da se otrgne i povuče unazad, ali držao ju je takvim intenzitetom, ne toliko rukama, koliko svojim očima. “Kad sam te oženio, stalo mi je samo do toga da te upoznam u postelji. Sada, na vlastito zaprepaštenje, želim saznati sve o tebi.” Ne, ne želiš. Stvarno ne želiš. Konačno, pustio je njeno lice i okrenuo se. Stegnula je dlanove u šake kako bi se sprečila da posegne za njim, da se izvini i preklinje za oprost. “Razmišljao sam o tome da odem u klub večeras,” rekao je, smeštajući se na rub svog radnog stola. “Ali to baš i nije pravo mesto gde Društvu želim predstaviti svoju suprugu.” Ukoliko je razmišljao o tome da je povede sa sobom, onda je razmatrao klub Twin Dragons, ekskluzivni klub za gospodu i dame. Ona nikad nije bila u tom klubu, iako ga je jednom videla izvana. Montie nikad nije bio jedan od onih muškaraca koji bi je izveo negde, ali znala je sa sigurnošću da posećuje taj klub. Nije imala nikakvu želju da naleti na njega. “Slažem se da predstavljanje u kockarnici neće ostaviti najbolji dojam. Trebao bi otići bez mene.” “Ostaviti te samu našu prvu noć u Londonu teško da deluje džentlmenski.” “Da budem potpuno iskrena, ja sam zaista umorna od puta i razmatrala sam da se večeras povučem ranije.” Zakoračivši prema njemu, kliznula je dlanovima uz njegove grudi i preko njegovih ramena. “Možda ćeš biti voljan da me razodeneš, prije nego što odeš.” Smešeći se, povukao ju je bliže sebi. “Bit će mi zadovoljstvo, ali ti znaš da ja neću stati na tome.” Gricnula je zaigrano njegovu bradu. “Na to sam i računala.” *** ~ 216 ~


Locke

je oduvek uživao u provođenju vremena u Twin Dragons, posebno nakon što je vlasnik, Drake Darling, otvorio klub i za dame. Klub je nudio kockanje, balsku dvoranu, dvoranu za večeru, salon za sve članove i niz prostorija određenih samo za gospodu i samo za dame. Dakle, neko se mogao družiti sa slabijim polom ukoliko je želeo ili potražiti prostoriju s manje uzbudljivim društvom. On je izabrao manje uzbudljivo društvo. Štaviše, izabrao je i manje uzbudljivu aktivnosti: sedio je u salonu za gospodu i uživao u svom skoču. Mogao je to jednako učiniti i u svojoj biblioteci. Pružio je priliku i jednoj partiji karata, ali mu je ubrzo dosadilo. Generalno je uživao u tome da meri svoje sposobnosti s drugima, ali konstantno je hvatao sam sebe u razmišljanju kako bi želeo da Portia sedi pored njega. S njenom sposobnošću da otkriva tako malo o sebi, bio je uveren da bi izašla iz partije s dobrim iznosom dobitka. Upravo ta činjenica što je bila tako dobra u neotkrivanju ničeg o sebi, naterala ga je da bude siguran da joj se nešto nezgodno dogodilo u Londonu. Osećao je tenziju koju je počelo isijavati njeno telo kako su se približavali gradu. Bilo je to tako očigledno, da ne bi bio iznenađen da je iznenada izletela iz kočije i ludačkim trkom pobegla nazad u Havisham. London ju je uznemiravao. Da li zbog toga što je njen suprug umro ovde? Zato što joj je slomio srce? Nije si mogao pomoći, a da ne misli da postoji mnogo više u pozadini cele priče. Žena koja je hrabro došla u Havisham, koja se nije povukla ni kada je ponudio alternativnog supruga, nije bila neko ko bi se olako uznemirio, ali ipak— “Veče, Locksley.” Locke je podigao pogled prema vitkom muškarcu, koji je prekinuo njegovo razmišljanje. Uvek je mislio da je on previše zgodan i šarmantan za svoje dobro. Dame su bile sklone da se okupljaju oko njega. “Beaumont.” “Imaš li šta protiv da ti se pridružim?” Grof od Beaumonta, samo nekoliko godina stariji i nekoliko centimetara niži od Lockea, nasledio je svoju titulu nekoliko meseci pre dostizanja svoje punoletnosti. Njihovi putevi su se križali s vremena na vreme, najčešće ovde u Dragonsu. Bili su više poznanici nego prijatelji, ali mogao bi mu ponuditi neki interesantan razgovor koji bi sprečio Lockea da se vrati kući samo dva sata nakon što je izašao. Nije želeo da Portia pomisli da nije bio u stanju biti odvojen od nje. “Nipošto.” ~ 217 ~


Mahnuvši s dva prsta lakeju koji je prolazio pored nas, Beaumont se spustio u stolicu preko puta Lockea. On je i dalje imao dečački izgled, kao da je osigurao neki eliksir koji ga je sprečavao u starenju. “Koliko sam shvatio, trebao bih ti čestitati na sklapanju braka,” rekao je Lockeu, dok je lakej spuštao čašu viskija na stol. Lakeji su pamtili omiljena pića članova kluba. Beaumont je podigao svoju čašu. “Želim ti sve najbolje.” Locke je podigao sopstvenu čašu. “Hvala ti.” Otpijeni gutljaj ga nije zadovoljio onoliko koliko bi ga možda zadovoljio da je Portia bila ovde s njim. Delovalo je da uživa u svemu mnogo više kad je ona bila u blizini. “Pokušavam se setiti njenog imena. Bilo je u novinama… uh, Peony?” “Portia.” “Neobično ime.” “Ona je neobična žena.” “Radujem se što ću je upoznati.” On je pogledom obuhvatio prostoriju, kao da bi je ipak mogao uočiti u prostoriji rezervisanu samo za gospodu. “Da li si je poveo večeras sa sobom ovamo?” “Ne, ona je u rezidenciji i odmara. Putovanje ju je umorilo.” “Mogu to dobro zamisliti. Ima popriličan komad puta od Havishama.” Iako niko, osim Ashea i Edwarda, nikad nije posetio Havisham, većina društva je bila upoznata s posedom, ako ni zbog čega drugog, onda kako bi mogli širiti priče da je mesto ukleto. “Kako si je upoznao?” “Preko mog oca.” Beaumontove smeđe oči su se raširile. “Bio sam pod utiskom da on nikad nije napustio imanje.” “Živeti kao odmetnik ne znači da je neko izoliran od sveta. Imao je svoje načine.” Nasmejao se tiho. “Tu nema sumnje. Moj otac je uvek sa setom pričao o njemu. Žalio je što je prestao dolaziti u London ili što je prestao posećivati seoski godišnji bal, u čijoj organizaciji je moja majka toliko uživala.” Locke je prisustvovao na nekoliko tih balova. Afere grofice od Beaumonta su bile legendarne. Ipak, nakon njene smrti, balovi na selu su izostali. Sve se promenilo sa smrću matrijarhata. Kao neženja, Beaumont zasigurno nije organizirao balove na svom imanju ili ovde u Londonu. “Što je s tobom, Beaumont? Ne bi li trebao gledati da se uskoro i sam oženiš.” Dragi Bože, da li je mogao zvučati još više staro i skrušeno? ~ 218 ~


Osećao se drevnim i starim. Dok je nekad uživao u kockanju, pijanstvu i u lovu na žene, sada nije želeo ništa osim da bude kod kuće, sedi ispred ugodne vatre i sluša Portiu kako mu priča kako je provela dan. Nije bilo važno koliko su njene priče bile obične i neuzbudljive. Pronalazio je zadovoljstvo u njima, zbog načina na koji su njene oči svetlucale, dok ga je izveštavala o napretku renoviranja neke od prostorija. “Promatram nekoliko dama, da budem iskren. Verovatno bi se trebao skrasiti s nekom od njih do kraja Sezone i nastaviti u tom smeru. Poput tebe, potreban mi je naslednik.” Skrasiti se s jednom od njih? Zvučalo je zločesto i užasno nepravedno prema devojci, ali ipak, nije li Locke pomislio istu stvar kad je odlučio da uzme Portiu za svoju suprugu? Smatrao ju je savršenom da se skrasi, zbog toga što je mislio da je nikad neće moći voleti. Hriste, ona je zaslužila mnogo više od toga. Skočio je na noge. “Ideš negde?” pitao je Beaumont. “Izvini zbog mog iznenadnog odlaska, ali postoji jedna stvar koja zahteva moju nazočnost.” Ne jedna stvar, već jedna dama. Dama koja je očigledno opasno blizu da drži ključ njegova srca—bez obzira koliko on želeo suprotno. ***

Nakon što ju je Locksley ostavio zasićenu, Portia nije mogla zaspati nakon što je otišao. Pozvonila je Cullie i obukla se za večeru, iako nije uživala u tome da večera sama. Osećajući se poput duha, tumarala je kroz hodnike rezidencije, pokušavajući steći bolji dojam o njoj. Razlike između ove rezidencije i Havisham Halla je bila zapanjujuća. Niti jedna jedina vrata nisu bila zaključana. Nisu joj bili potrebni ključevi za bilo kakav pristup. Svaka prostorija, čak i one koje se nisu koristile, bile su ukrašene cvećem. Ali nisu sadržavale ono za čim je zaista žudela: društvo. Prokletstvo, nedostajao joj je Locksley. Nešto u ovoj noći činilo je da se oseća usamljeno i odbačeno, teralo je da se zapita da li treba da bude ovde—ne toliko u Londonu, već s njim. Dok je živela u Londonu, gajila je toliko snova o ljubavi. Kad je napustila London, mislila je da je odustala od tih snova, ali oni su se snažno trudili da izbiju na površinu. Ljubav sopstvenog deteta bi bila dovoljna da je održi, ili se bar tako nadala, jer je shvatila da je žudela za ljubavi jednog muškarca. ~ 219 ~


Krenula je prema spavaćoj sobi—njenoj i samo njenoj. Nije joj se sviđalo što je Locksleyeva bila pored njene, čak iako su ih razdvajala samo jedna vrata. Koliko je blesava bila onaj prvi dan što je bila potištena jer neće imati svoju sopstvenu sobu. Sumnjala je da će biti u stanju zaspati, bez njegovih ruku oko sebe. Možda će jednostavno čitati, dok ne čuje da se vratio i onda kliznuti u njegov krevet i zavesti ga. Pozvonila je Cullie, zahvalna što se može izvući iz svoje ograničavajuće odeće. Uskoro će morati potpuno odustati od korzeta, pa bi eventualno trebala posetiti modisticu dok su u gradu, kako bi si priuštila odeću koja joj bolje pristaje. Delovalo je kao da se svaki aspekt njene ličnosti menja. Čak je osećala da su joj i cipele počinjale biti tesne. “Da li sam Vam još za nešto potrebna moja gospo?” pitala je Cullie, nakon što je završila s češljanjem i pletenjem Portine kose. “Ne. Videti ćemo se ujutro.” “Tako je uzbudljivo biti u Londonu.” Portia nije delila njen entuzijazam. Ona je želela da može biti negde drugde.. “Nakon što mi pomogneš ujutro da se obučem, možeš uzeti slobodan dan i ići istraživati grad.” “Stvarno?” “Ja ću ti nabaviti nešto džeparca od njegova gospodstva.” Cullie se nasmešila široko. “Hvala Vam, moja gospo.” “Pobrini se da odeš u pratnji jednog od lakeja. Postoje neki gadni aspekti ovog grada. Želeti ćeš ih izbeći.” “Da, hoću.” Naklonila se u brzo. “Laku noć, moja gospo.” Smešeći se, Portia je odmahnula glavom i odšetala do prozora. Nije znala da li će ikad uveriti najnovije Havisham sluškinje da joj se ne moraju stalno naklanjati. Gledajući napolje, mogla je videti kako magla nadolazi i kako ulične svetiljke svetle kroz sloj magle. Obgrlivši se, trljala se dlanovima po nadlakticama, pokušavajući sa sebe otresti zloslutan osećaj. Taman kad se okretala od prozora, uhvatila je pogledom kočiju koja je skretala na njihov prilaz. Njen suprug je kliznuo iz nje i prije nego što je potpuno stala. Alarmirajuće zvono je zazvonilo u njenoj glavi. Nešto nije uredu, bila je sigurna u to. Da li je nekako otkrio istinu? Ili da li se nešto strašno dogodilo na Havishamu? Pojurila je niz hodnik i bila već na pola puta stepeništa, kad se on iznenadno pojavio na dnu stepeništa. “Što nije u redu? Što se dogodilo?” pitala je. ~ 220 ~


Njegovi dugi koraci zatvorili su distancu među njima. “Otkrio sam da ne volim ići negde bez tebe.” Osećaj radosti pogodio ju je u trenutku kad ju je povukao u svoj zagrljaj. Smejući se, čvrsto se uhvatila oko njegovog vrata. “Bila sam tako usamljena ovde bez tebe.” “Usamljena.” Odneo ju je u sobu i spustio je na tlo, odmah pored kreveta. “Prije tebe, nisam čak ni znao značenje te reči.” “Zasigurno su postojali ljudi koji su ti u klubu pravili društvo.” “Dosadni ljudi koji su pričali o poljoprivrednim metodama, šalama na račun novih bogataša i njihove fasciniranosti američkim naslednicama i teniskim turnirima u Wimbledonu.” “Ja nikad nisam igrala tenis.” On je predano ljubio njen vrat, dok je otkopčavao dugmad njene spavaćice. “Nauči ću te, ali za sada, ja imam neki drugi sport na umu i to onaj u kojem si odlična.” Vrućina je buknula kroz njeno telo na taj kompliment. Znala je da si odgovaraju u postelji, ali sviđalo joj se da dobije potvrdu toga da ga zadovoljava. Nežni pamuk svetlucao je dok je klizio niz njenu kožu, skupljajući se na podu, oko njenih stopala. Nasrnuo je na skidanje vlastite odeće, kao da je bila reč o neprijatelju, kojeg treba savladati. Odgurnula je njegove ruke u stranu. “Morat ćemo unajmiti sobara samo za održavanje naše odeće. Provela sam pola dana ušivajući ponovo dugmad na tvoju odeću.” “Prepusti to jednoj od sluškinja.” “Sviđa mi se to raditi.” Kada je bio odsutan i u poseti rudnicima, zbog tog posla bi se osećala bliže njemu. Učinila je ono što je sama sebi obećala da više nikad neće: zaljubila se u nekog, u njega, čak iako je znala da je imao moć da je uništi. Kada se njegova odeća nagomilala u neurednoj hrpi, podigao ju je na krevet i pridružio joj se, nadvijajući se nad njom i gledajući dole u nju, fiksirajući svoj pogled na njoj kao da je vidi prvi put. Spuštajući se na laktove, obuhvatio je njene obraze i zaposeo njena usta, kao da ih poseduje. ***

Ona je bila njegova. Umalo je naglas izrekao te reči, koje su odjekivale kroz njegovu dušu. Ona je pripadala njemu na isti način kao što su oblaci pripadali nebu, lišće ~ 221 ~


pripadalo drveću, ruda zemlji, kao jedan deo, koji pripada celini. On nije bio neki pesnik, ali zbog nje bi želeo da ima talent da piše sonete. Želeo je da ju je upoznao na nekom balu, da joj se propisno udvarao—poklanjajući joj cveće, šetajući s njom i jašući u parku. Ali romantične geste su mu bile strane jednako kao što je to bila i ljubav. Nikad nije želeo emotivne veze, ali ipak nije mogao poreći da je imala mogućnost da mu srce sveže u čvor. Kliznuvši s njenih usana, spustio se na niz njenu bradu do vrata, terajući je da ispusti nežni jecaj. Ona se tako brzo uzbuđivala i obožavao je to kod nje. Od samog početka nikad se nije pretvarala da ju je teško odvući u postelju. Poželela mu je dobrodošlicu, odgovarala na njegova milovanja i uzvraćala na jednak način. Da li je bilo moguće voleti nečije osobine, bez da volite samu osobu? Tako mnogo stvari u vezi nje mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Način na koji se smejala. Način na koji bi se njene oči zamutile, kad bi je poljubio. Način na koji bi mirisala, kad bi izašla iz kade ili način na koji je mirisala, nakon što bi joj pružio zadovoljstvo. Spuštajući dlanove sa svake strane njenih rebara, spustio se dole, sve dok s lakoćom nije mogao obuhvatiti usnama vrh njene dojke. S očajničkim uzdahom, podigla je svoje kukove prema njemu, pritiskajući svoju ženstvenost uz njegov trbuh. Nikad se nije hvalio svojim poduhvatima sa ženama, niti je te susrete mogao rangirati. Prihvatio je da će svaka biti drugačija, ni bolja ni lošija, jednostavno drugačija, te je uvek pronalazio zadovoljstvo u tim razlikama. Mogao bi čitav životni vek provesti s njom u postelji i ne bi mu dosadila. Ali večeras je nije želeo samo odvesti u postelju; želeo je voditi ljubav s njom. Želeo je poljubiti svaki centimetar njenog tela, pomilovati svaku udubinu i oblinu, kušati svaki aspekt nje. Želeo je da njen miris, podgrejan strašću ispuni njegova pluća. Želeo je da njeni uzdasi ispune njegove uši. Želeo je početi iznova, istražujući je kao da je ona neko novo otkriće. Povlačeći svoj jezik s vrha jedne dojke prema drugoj, bio je svestan njenih bokova, koji se stiskaju uz njegove kukove, kao da se bojala da će odleteti, ukoliko se ne stisne uz njega. “Tako si prelepa,” rekao je, hrapavim glasom, spuštajući se niže i ređajući blage poljupce na svaku izbočinu njenih rebara. “Zbog tebe se osećam prelepom.” Želeo joj je pokloniti tako mnogo: dar dodira, dar užitka i orgazam od kojeg će se raspasti na komadiće. Želeo je da se raspadne u njegovim ~ 222 ~


rukama, želeo ju je držati u svojim rukama, dok se bude oporavljala od tog osećaja. Zbog nje, želeo je da je romantičan, želeo je da je upoznat s finesama udvaranja. Ali on nikad nije planirao da će se udvarati bilo kojoj ženi, već je uvek planirao biti praktičan prilikom izbora svoje supruge. U njoj je video ženu koju nikad ne bi mogao voleti. Samo je sada shvatio da on uopšte nije video. Bio je potpuno slep. Noćas je nešto bilo potpuno drugačije. Ona nije bila sigurna šta je to tačno bilo. Potreba je bila intenzivnija, dublja. Ljubio je i lizao čitavo njeno telo sve do nožnog palca, tako polako, tako provokativno, gotovo kao da ju je obožavao. Kao da je bila božica koja je zaslužila da joj se klanja. Ponovo se povlačio prema gore, zadržavajući se na njenim butinama i zadirkivajući je obećanjem da nema nameru da prestane, sve dok ne bude stenjala i preklinjala. “Nemoj me mučiti.” Lizao ju je i grickao. “Sviđa mi se kako tvoj glas zvuči promuklo kad dosegneš vrhunac užitka.” “Što ti se još sviđa?” Njegove usne su ostale na njenoj butini, ali podigao je svoj zamućeni pogled. Nije znala da li je ikad izgledao opasnije i privlačnije. “Sviđa mi se tvoj okus.” Zatim je kušao... slatku tačku između njenih butina i ona više nije bila na vrhuncu užitka, već je pala u srž njegova vrtloga, izvijajući leđa, stiskajući plahte i osećajući da je svaki nervni završetak u njenom telu oživeo. Zbog njega je osetila nešto što nikad ranije nije, iskusila senzacije koje je samo zamišljala, a nikad nije doživela. Odveo ju je na razinu za koju nikad nije znala da postoji; naterao ju je da uzleti. Njeni jecaji odzvanjali su oko nje kad je poletela. Još uvek je bila u usponu svoje strasti, kad je ušao u nju čvrsto i duboko. Omotavši svoje noge oko njega, zabijajući nokte u njegovu stražnjicu i prouzrokovajući time duboko režanje, izvio je svoja leđa, pumpajući u nju brže, jače— Njegovo duboko režanje i drhtaj tela govorilo joj je da i on također uzleće. Nije si mogla pomoći. Nasmejala se, brzi prasak čiste, nepokolebljive radosti. Odgovorio joj je također smehom, tišim i blažim, dok je spuštao svoje čelo na njeno. “Ne dopusti da ti se ovo uvuče u glavu, ali ja nikad ranije nisam ovoliko uživao s nekom ženom.” ~ 223 ~


“Način na koji uživam u ovome što radimo već je greh.” “Ne budi luda. Mi smo venčani, zbog čega je ovo i na nebu i zemlji potpuno legalno.” “Ali mi radimo tako zločeste stvari.” “Mmm. Time još bolje.” Skotrljao se s nje, povlačeći je sa sobom i smeštajući je na svoj bok, polako milujući vrhom prstiju njenu nadlakticu. Ugnezdivši svoju glavu u udubini ispod njegovog ramena, osluškivala je otkucaje njegovog srca, pitajući se da li je moguće da ga možda barem malo otključa.

~ 224 ~


Portia je trebala pronaći izliku da izbegne dolazak u London, ali istina je bila da će se pre ili kasnije morati vratiti i suočiti se sa svojim demonima. Pre je bolje, kako bi to mogla učiniti i sve to ostaviti iza sebe. Zamolila je da je kočijaš odvede modelsici—jednoj od najekskluzivniji za izradu ženske opreme za plemstvo, ako je verovati tračevima—i rekla mu da se vrati po nju za četiri sata. Kad se opskrbila ljubičastom balskom haljinom i još jednom plavom haljinom, izašla je i unajmila kočiju da je odvede u predgrađe Londona. Žalila je što plava haljina neće izgledati identično onoj ranijoj, ali kada je krojačici opisala svoje ideje, one na krojačnicinoj skici nisu baš izgledale onako kako je zamislila. Međutim, Portia nije mogla riskirati odlaskom kod Lole, krojačice čije usluge je ranije koristila. Nije mogla riskirati da je neko prepozna, šireći trač da se vratila i da time istina o njenoj prošlosti izađe na videlo. Lolina klijentela nije uključivala plemenite dame, ali one za koje je šila odeću su bile dame koje su često pravile društvo muškarcima koji su pripadali aristokratiji. Što je povlačilo sledeće pitanje: Što je dođavola Portia radila, šetajući se polako kroz njeno staro susedstvo, tumarajući pored njene nekadašnje rezidencije? Nije se mogla zadržavati tu, stati u neki ćošak i posmatrati, nadajući se da će uspeti videti novog stanovnika. Ali pomislila je, ako prođe pored, možda će biti u mogućnosti da utvrdi da li neko nov živi ovde, da li je Montie nastavio dalje. Ukoliko ju je zamenio drugom, bilo je moguće da mu neće biti stalo, čak iako je uoči. Ignorisao bi je. Njegov ponos bi ga naterao na to. On je bio tako prokleto ponosan. Jednako kao i njen otac. Mislila je da su svi muškarci takvi, sve dok nije upoznala Locksleya. Ovo sve bi bilo tako mnogo lakše da joj nije počinjalo biti stalo do njega. Znala je da je pogrešno što se udaje za njega, ali on je bio tako neprijatan prilikom njihovog prvog susreta, da je ubedila samu sebe da je zaslužio ono što je dobio: grešnu ženu, koja je jednom pripadala nekom drugom. Ali sada... Dragi Bože, prodala bi đavolu svoju dušu i rado provela večnost goreći u paklu za samo jednu priliku da se vrati unazad i da presavije ugovor koji joj bacio natrag u krilo, izađe iz njegove rezidencije i njegovog života. Nikad nije očekivala da će se želeti pojaviti u javnosti—u Londonu, ~ 225 ~


među sebi jednakim plemićima—zajedno s njom uz sebe. Ona je glupo verovala da će je otpremiti u svoju spavaću sobu kao što je to Montie učinio. Da će je otpraviti u Havisham Hall. Da će ona biti njegova prljava mala tajna. Kad se približila gradskoj kući u kojoj je živela dve godine, uspomene su je preplavile. Radost, sreća, tuga, slomljeno srce. Odrasla je ovde u prisutnosti čoveka koji je bio daleko brutalniji od njenog oca. Njen otac je udarao njeno meso, dok je Montie udario na njeno mlado, ranjivo srce. Mislila je da će zauvek ostati slomljeno, ali ono se nekako ponovo sastavilo i zaljubilo ponovo. Otvorila su se vrata na gradskoj kući pored njene. Portia se zaledila, ne usuđujući se čak ni da diše, dok je posmatrala mladu ženu kako izlazi. Sophie. Portia nije znala njeno prezime. U ovom delu Londona, posebno u ovoj ulici, žene nisu držale do svojih prezimena. Portia se okrenula pre nego što bi je mogla videti i krenula u suprotnom pravcu. Taj njen čin ju je posramio. Nekad je uživala na čajankama sa Sophie u raznim prigodama. Pretvarale su se da su ugledne dame, pijuckajući Darjeeling čaj1, dok su ćaskale o nakinđurenim stvarima, o kojima ugledne dame nikad ne bi. Kroz Sophie—koja je imala reputaciju neopisivog znanja u ophođenju s muškarcima—Portia je naučila sve veštine kako zadovoljiti muškarca, kako da glumi stidljivost i kako da zadrži njegov interes. Međutim kad se vrati unazad, morala je priznati da je mnogo više naučila od Locksleya, žudeći da ga zadovolji mnogo više nego što je ikad želela zadovoljiti Montiea. Bio je to čudan put koji je prešla da bi bila ovde gde je danas. Sophie je bila od krucijalne važnosti pomažući u njenom begu, i ipak, evo je ovde bežeći od jedine osobe koju bi mogla nazvati prijateljem, još otkad je saznala da joj njena porodica okrenula leđa. Ignorisala je tajno tu osobu zbog straha da bi opet mogla biti osuđivana i zbog straha da bi je jedina osoba kojoj je verovala mogla izdati. Bila je jača od toga, bolja od toga. Iznenada se okrenula. Ali nigde nije videla Sophie. Mrzela je osećaj olakšanja koji ju je preplavio. Bila je sigurna, njena tajna sigurna. Bar za sada. Želela je čekati ovde i videti da li će iko izaći iz njenog bivšeg doma, ali njena znatiželja i potencijalni mir, koji će joj doneti saznanje, nije bilo vredno rizika. Osim toga, Montijev potencijalni nastavak s životom nije

1

crni indijski čaj poreklom iz indijskog distrikta Darleejing

~ 226 ~


bio nikakva garancija da će je ostaviti na miru. Sve što je mogla, bilo je nadati se da njena prošlost nije na rubu da bude otkrivena. ***

“Sviđa mi se tvoja nova plava haljina.” Navlačeći svoje rukavice za toaletnim stočićem, Portia je uputila pogled svom suprugu, koji je stajao na pragu vrata, koja su spajala njihove spavaće sobe. Obučen u večernje odelo, koje je uključivalo crni strukirani frak, prsluk, snežno belu košulju i svetlo sivu kravatu, bio je bez sumnje, najzgodniji muškarac kojeg su njene oči ikad videle. “Nije baš identična onoj koju sam imala ranije,” rekla je, pitajući se kako mu je uspevalo, nakon svih ovih meseci, da joj oduzme dah. “Skoro pa je ista. Šteta što je tvoja bivša krojačica zatvorila svoj butik.” Mala laž koju je izrekla, kako bi objasnila zašto je otišla drugoj modelsici. “Sviđa mi se ova nova koju sam pronašla.” “Dobro.” Njegov korak je bio spor i len, dok joj je prilazio. “Također je prava šteta što moraš nositi rukavice.” “To je svečani bal. Svečana dama nosi svečane rukavice na svečanom balu.” Radi demonstracije, nežno je povukla rubove svake rukavice, koje su dosezale tik iznad njenih laktova. Bili su u Londonu nešto više od sedmicu dana, bez da su pristupili ijednom društvenom događaju, jer on ni jedan nije smatrao dovoljno velikim za otkrivanje svoje nove supruge. Ali večerašnji bal—održavan od strane vojvode i vojvotkinje od Lovingdona—će biti zasigurno jako posećen, budući da su oni bili jedan od najpopularniji parova u Londonu. Zahvaljujući novinskim tračerskim rubrikama, Portia je znala sve o njima. Čitavom događaju će prisustvovati mnoštvo ljudi. Dok će možda biti predstavljena svakome ko je imao neki značaj u društvo, bit će možda moguće da izbegne susret s nekim s kojim se ne želi sresti. Ustala je. “Dozvoli mi da uzmem svoj ogrtač.” U trenutku kad se okrenula i pokušala zakoračiti, spustio je ruku na njeno golo rame. “Sačekaj.” On još uvek nije navukao svoje rukavice i toplina njegove kože na njenoj naterala ju je da se pomalo rastopi. Kako će uspeti pregurati veče, bez da otkrije koliko snažno ga želi, svaki put kad je dotakne? “Zar zaista moramo izaći večeras?” pitala je, nudeći svoj najizazovniji izraz lica i ~ 227 ~


spuštajući svoj dlan na njega, delomično na njegov prsluk, delomično na njegovu košulju. “Tvoje predstavljanje Društvu je bio jedan od razloga zbog kojeg smo došli u London.” “Mislila sam da smo došli, jer si imao nekih poslovnih obaveza.” “I jesam, a jedna od tih obaveza uključuje i večerašnju. Branim se od pitanja o tebi još otkad smo stigli u grad. Na balu Lovingdonsovih, pitanja će se konačno smiriti.” “Ja se brinem da ću te osramotiti.” “Dobri Bože, Portia, gde je nestala ona žena kojoj sam otvorio vrata, ona koja me je pogrešno zamenila s lakejem?” Toj ženi nije bilo stalo do njega, niti je želela da se ponosi njome. Toj ženi je bilo stalo samo do vlastitih potreba. Nakrivila je svoju glavu. “Taj dan sam stekla utisak da se nisi baš oduševio mnome.” Povukao je vrh svog prsta po njenoj ključnoj kosti. “Ipak, uspela si me osvojiti, nisi li?” Njeno srce je tuklo o njena rebra. Koliko god žudela za njegovom ljubavi, nije mogla zamisliti ništa gore, nego je zaista i dobiti. “Evo, mala sitnica za buduću uspomenu na ovu noć.” Spustivši pogled, videla je crnu baršunastu kutiju koju joj je pružao. Otkud se to odjednom pojavilo? Iz džepa fraka očigledno. Njene emocije su već bile sirove, njeni živci prenategnuti. Poklon od njega će je još više ispuniti žaljenjem. Odmahnula je glavom. “Ti si mi već dao toliko mnogo. Novu haljinu, toaletni sto, podešavanje klavira—” “Nemoj da se raspravljamo oko toga.” “Ali to je nakit, zar ne? To je previše, previše lično.” “Ti si moja supruga.” “Ne zato što si želeo da to budem.” “Želim da to budeš večeras.” Slobodnom rukom pogladio je njen obraz. “Večeras ćeš biti najlepša žena tamo, najvelikodušnija, najmisterioznija, najpametnija, najsjajnija. I jedina bez odgovarajućeg komada nakita.” Njen stomak se umirio. “Znači ovo je za tebe, tako da se tvoja supruga ne pojavi poput siromaha.” “Možemo to tako reći, ako će ti to dozvoliti da primiš ovaj dar.” Što je značilo da to nije slučaj. “Da li je ovo pripadalo tvojoj majci?” “Ne. Kupio sam to ove sedmice. Shvatio sam da te nikad nisam video da nosiš nakit.” ~ 228 ~


“Nosim prsten.” “Ona nosi i ovo takođe.” Uzeo je njenu ruku i spustio je oko baršunaste kutije. “Jedna ruka bi uvek trebala biti zahvalna na poklonu.” “Nikad nisam doživela da je ijedan došao bez nekih uslova.” “Nema uslova Portia. Ti si žena jednog lorda i kao takva, trebaš nositi nakit.” Znači, reč je o njegovom ponosu. S tim saznanjem, bilo joj je mnogo lakše da prihvati poklon. Ali kad je otvorila kutiju, kad je ugledala prelepu bisernu ogrlicu, s odgovarajućom narukvicom, nije se mogla suzdržati od uzdaha zadovoljstva. “Sviđa li ti se?” Bilo je čudno da čuje prizvuk sumnje u njegovom glasu, shvatajući da mu je njeno mišljenje važno. “Savršena je. Jednostavna, a elegantna. Nisam bila svesna da imaš tako dobar ukus.” “Oženio sam—” Zastao je, pročistio svoje grlo i uzeo baršunastu kutiju od nje. Mogla je samo pretpostaviti da je nameravao reći da je oženio nju kao znak svog dobrog ukusa, a onda zaključio da je bolje da to prećuti. Brak s njom je ukazao na njegov loš ukus, bez obzira da li je toga bio svestan ili ne. Uzimajući ogrlicu, pomerio se iza nje, položio je i zakopčao na njenom vratu. Zureći u svoj odraz u ogledalu, nije mogla verovati kako su je mali biseri transformirali, stvarajući barem iluziju da je ona bila dama. Stavio je narukvicu oko njenog ručnog zgloba. Dotakla je njegovu vilicu. “Ja te ne zaslužujem, a ti sigurno zaslužuješ nekog boljeg od mene.” “Nisam tako siguran da si ne odgovaramo potpuno, ako oboje mislimo da ono drugo zaslužuje nekog boljeg.” Bila je slomljena shvatajući da je on mislio da ona zaslužuje boljeg od njega. Sve što je mogla učiniti jest postarati se da bude vredna njega. Prstima je dotakla hladne bisere na svom vratu. “Ja sam najsrećnija žena u Londonu što imam tebe za supruga.” Spuštajući svoje ruke na njena ramena i plasirajući poljubac na krivulju njenog vrata, pogledao je njen odraz u ogledalu. “Kad se vratimo kući, ukloniti ću sve sa tebe, osim tih bisera. Kad završim s tobom, obećavam ti da ćeš se smatrati najsrećnijom ženom u celoj Velikoj Britaniji.” ~ 229 ~


Iako je suprug imao pravo da sedi pored svoje supruge u kočiji, Locke je preferirao da sedi preko puta nje, jer mu je to pružalo mogućnost boljeg pogleda na nju, mogućnost da je posmatra pobliže. Tu i tamo bi se svetlo s uličnih svetiljki pored kojih su prolazili, prelamalo na biserima. Kupio ih je, jer je želeo da je razmazi s darovima, želeo da ima sve što je ikad mogla da poželi. Uništavalo ga je shvatanje koliko mu je bilo stalo do nje. Bila je prelepa u plavoj haljini. Kada god bi ga pogledala, postojala je neka vrućina u njenom pogledu koji je terao njegovo telo da reaguje kao da se skinula gola pred njim. Ali postojalo je mnogo više od seksa što ga je bilo privlačno kod nje. Bila je to velikodušnost njena duha, način na koji joj je bilo neugodno da prihvati nešto poput jednostavnih bisera. Oni koji je večeras upoznaju, bit će zadivljeni. Ona im je bila ravna. U to nije nimalo sumnjao. “Nisam se setio da te pitam da li si ikad plesala,” rekao je. Njene usne su se izvile u nežni osmeh. “Prisustvovala sam na nekoliko seoskih plesova. I prilično sam dobra u praćenju plesnog partnera.” “Nisam naročito primetio da si tako poslušna.” “Ne bi ti bilo toliko stalo do mene da sam poslušna.” “Ne, ne bi.” Sviđalo mu se što je bila snažna, što je imala svoje vlastito mišljenje i što je išla za onim što je želela—čak iako ju je to dovelo do očevih vrata. “Da li si ti prijatelj s vojvodom i vojvotkinjom od Lovingdona?” pitala je. “Poznajem ih relativno dobro. Svideti će ti se i ti ćeš se svideti njima. Izabrao sam namerno njihov bal, jer je vojvotkinja posebno ljubazna, kad je reč o tome da se nekom olakša ulazak u Društvo. Ni jedno od njih nema neke predrasude prema pučanima, obzirom da su mnogi od njihovih bliskih rođaka osobe bez plemenitog porekla.” “Ja mislim da aristokratija nije ono što je nekad bila.” “Bojim se da si u pravu. Pretpostavljam da ti ne moram govoriti da ne razgovaraš o mojoj ulozi u rudnicima.” “Rad nije nešto čega se trebaš sramiti.”

~ 230 ~


“Ja se ne sramim—” Osim što se možda ipak jest sramio. Nije rekao Asheu ili Edwardu da je počeo kopati zajedno s rudarima. “Ja jednostavno preferiram da moj biznis ostane privatna stvar.” “Ja sam ponosna na tebe, znaš. Ponosna što sam tvoja supruga.” Skrenula je pogled brzo kroz prozor kao da je otkrila previše. Bio je zahvalan što je apsorbirala krajolik pored kojeg su prolazili, nego da je uhvatila šok i olakšanje, koji se sigurno iscrtao na njegovom licu. On je obično bio jako dobar u skrivanju svojih misli i osećaja za sebe, ali ona je nekako uvek uspevala da ga razoruža. “Potrebno je mnogo hrabrosti da se učini ono što se mora, kad se to protivi načelima.” Provirila je prema njemu. “Znam da radije ne bi radio u rudnicima.” “Sva gospoda preferira dokon život u razonodi.” “Samo što ti nikad takav život nisi imao, ne zapravo. Nije bilo lako odrastati bez majke. Zatim sva ta putovanja koja si poduzeo. Išao si na ekspedicije koje su te terale do tvojih granica. Vratio se da se staraš o svom ocu i vašim imanjima. Nema ničeg laganog u tome. Počela sam ti se diviti, Locksley. Želela bih...” Njen glas je zamro, a njena pozornost se vratila ponovo pogledu kroz prozor... “Ti bi želela što?” pitao je. Odmahnula je glavom. “Portia?” “Želela bih da smo se upoznali pod drugačijim okolnostima.” Pod drugim okolnostima, u trenutku kad bi zaključio da je ona žena koja bi mu se možda svidela ili kojoj bi se divio, on bi otišao od nje kako bi zaštitio svoje srce i svoj razum. “Da li je postojala druga okolnost pod kojom bi se možda mogli upoznati?” Tužan i šupalj zvuk smeha ispunio je kočiju. “Ništa posebno idealno, sigurna sam.” Kočija je usporila i zatim se potpuno zaustavila. Približila se još više prozoru. “Izgleda da smo stigli. Ovde je čitav red kočija.” “Deluje da se brzo krećemo. Neće trebati dugo da stignemo do prilaza.” Portia je odmahnula glavom, ispustila dubok izdah, te prstima dotakla svoje bisere, rastrgana između želje da prevaziđe sve ovo večeras i nade da će bal već završiti do trenutka kad stignu. Ali Locksley je bio u pravu. Kočija je skrenula i zaustavila se brže nego što je očekivala. Lakej ~ 231 ~


je odmah stupio u akciju, otvorivši im vrata kočije i pruživši joj ruku da siđe. Kad je stala na tlo, primetila je da ne iskrcavaju samo jednu kočiju, već nekoliko njih u isto vreme, kako bi mogli napraviti mesta za sledeću grupu gostiju. Veliki broj ljudi, odeven u veličanstvenu odeću penjao se uz široke stepenice, koje su vodile do otvorenih ulaznih vrata. “Pokušaj da ne zuriš tako,” rekao je Locksley, nudeći joj svoju ruku. “To je neverovatno velika rezidencija.” “Ipak je to samo rezidencija.” “To je isto kao kad bi rekao da je kraljica samo žena.” “Za Alberta, to verovatno i jest.” “Priča se da je ona upravljala njegovim srcem. Da li misliš da je mogao zaboraviti da je istovremeno upravljala i kraljevstvom?” “Trebao bih misliti da ljubav to zahteva, ali to nije moje područje stručnosti.” Ušetali su u foaje rezidencije i Portia je bila zadivljena, ne samo zbog veličanstvenog izdanja, nego i zbog osećaja da je ovo zaista bio pravi dom. Ljubav je stanovala ovde. Ispratili su ih u prednji salon, gde su ostavili svoje ogrtače, njegov šešir i štap. Zatim su sledili red uz stepenice. Locksley je prepoznao neke od gostiju, koji su im bili najbliži i predstavio je, ali ona je bila previše obuzeta strahopoštovanjem zbog svoje okoline, da bi zapamtila njihova imena. Ona je nekad sanjala o ovome, sanjala da bude prisutna na ovakvom događaju. Kad je napustila Fairings Cross, mislila je da je ovo njena budućnost, samo što je predviđala daće stajati pored drugog muškarca, onog koji je voli i kog ona voli. Konačno je stigla, samo ne na način na koji je očekivala. Prošli su kroz vrata i stali na podest. Jedan džentlmen je najavljivao goste, koji bi zatim silazili u balsku dvoranu. Ogledala su sijala, a lusteri svetlucali. Zamišljala je da balska dvorana Havishama može parirati ovoj. Jedan par je bio ispred njih. Bila je oduševljeno svesna Locksleya koji se spustio i usnama okrznuo njeno uho. “Ja sam jednako ponosan što te večeras imam uz sebe, Portia.” Zahvalnost je prošla kroz njeno telo, čak iako je krivnja nagrizala njenu savest. Prije nego što je uspela složiti rečenicu, on se ispravio, zakoračio unapred i predao pozivnicu glavnom slugi. “Lord i Lady Locksley!” najavio je. ~ 232 ~


Zatim ju je njen suprug ispratio niz stepenice, koje će je odvesti ili u raj ili u pakao.

~ 233 ~


Tokom celog puta niz beskrajan niz stepenica, Portia ne samo da je videla, nego i osećala kako se pogledi sviju spuštaju na njih, te bojala se da će neko razaznati istinu i glasno viknuti, “Lažnjak, lažljivce, prevarantu!” Ali čula je samo tiho šaputanje i uočila kako se nekoliko obrva podiže u znatiželji. Ispravila je svoja leđa, podigla bradu. Provela je dobar deo svog života glumeći ulogu. Nema razloga da sada prestane. Kad su stigli u podnožje stepenica, Locksley ju je poveo do vojvode i vojvotkinje od Lovingdona, koji su pozdravljali svoje goste. Bili su lep i zgodan par, vojvoda tamne kose poput njenog supruga, a vojvotkinja s mnogo lepšom nijansom crvene kose, nego je to bila njena. Uvek je imala osećaj da je njena kosa previše vatrena, previše divlja—možda zbog toga što je njen otac smatrao da je to znak da ju je zaposeo sam đavo. “Zadovoljstvo mi je da vas upoznajem,” rekla je vojvotkinja s ljubaznim osmehom. “Počastvovana sam,” rekla je Portia, spuštajući se u dubok naklon. “Gde si pronašao ovakvo blago, Locksley?” pitao je vojvoda. “Moj otac nas je upoznao. Nisam mogao odoleti da se ne oženim njome.” Portia se suzdržala od pravljenja grimase na reči, za koje je sumnjala da će ih ponavljati čitavu večer. “Kako je markiz?” pitao je Lovingdon. “Poprilično dobro. Nije mu do putovanja, ali se i dalje drži.” “Obzirom da sam izgubio oca u ranoj dobi, zavidim ti što još uvek imaš svog.” “Većinu vremena sam zahvalan zbog njegove prisutnosti, ali postoje dani kad ustane s nekim nestašlucima na umu, s kojima se radije ne bih nosio.” Njegov osmeh je bio pun samopouzdanja i kad joj je namignuo, shvatila je jasno da s nestašlukom zasigurno misli na nju. “Moramo jednom zajedno na čaj,” rekla joj je vojvotkinja. “Bit će mi izuzetno drago.” Portia je te reči mislila iskrenije, nego što je i sama mislila da je moguće. Nije imala sumnje da će vojvotkinja biti snažan saveznik, ukoliko joj ikad bude potrebno. Kad ju je Locksley poveo dalje, borila se da se oslobodi osećaja strahopoštovanja što šeta među aristokratijom i što je tretirana kao da je jedna od njih. Nisu stigli daleko, pre nego što su okruženi mnoštvom ljudi. ~ 234 ~


Znala je da je njen suprug bio miljenik društva, kojem su lako praštali bilo kakve prestupe, ali ipak je bilo posebno otkrivenje svedočiti koliko iskreno je bio dobrodošao i koliko su ga obožavali—a prihvaćanje njega se prenosili i na nju. Kao da je ona bila vredna njih jednostavno zato što ju je on izabrao za suprugu. Započeo je niz upoznavanja, od kojeg joj se vrtelo u glavi. Želela ga je učiniti ponosnim, ali bila preopterećena dok se borila da poveže imena koja je prepoznala, s licima koja nije. Zatim su tu bila imena za koja nikad nije čula, stariji parovi o kojima se možda tračalo u njihovoj mladosti, ali su sada bili skrušeni u osrednjosti. Locksley ih je očigledno sve poznavao i bio opušten u odnosu s njima. Zadržala je savršen stav, izvodila prikladne naklone kad je to bilo nužno, izražavala ushićenost zbog njihovog upoznavanja i bila brza u postavljanju pitanja, kako bi izbegla da pitanja budu postavljena njoj. Bio je to mali trik koji je naučila od majke. Kad imaš nešto da kriješ, bilo je bolje da budeš ona koja sluša, a ne ona koja priča. Ljudi su uvek pozdravljali mogućnost da pričaju o sebi, a i njena zainteresovanost za njih im je laskala. Majčina zainteresovanost je uvek bila hinjena. Portina nije. Otkad se mogla setiti, aristokratija je obožavala hinjenu zainteresovanost. Upravo ju je taj propust doveo do pada. Neobično da ju je njena sramota dovela do toga da bude tamo gde je jednom mislila da će biti. “Moram vas zamoliti za oprost,” rekao je Locksley, “ali upravo počinje omiljena melodija Lady Locksley i ja sam joj obećao ovaj ples. Ako će te nas izviniti...” Pre što je uopšte bila svesna šta se događa, osetila je njegovu ruku na struku i on ju je iskusno vodio oko parova, omogućavajući im samo da im upute plah osmeh ili koju pristojnu reč. Zatim ju je počeo okretati na plesnom podiju i po prvi put, od njihovog dolaska, konačno je osetila da može disati. “Ova pesma mi je potpuno nepoznata,” priznala je. “Oni nas nikad ne bi pustili da odemo da smo im to rekli. Pod ovim okolnostima, držala si se vrlo dobro.” “Oni te svi obožavaju.” “Ne bih išao baš toliko daleko. Ali moj tragični život ih je naveo da budu voljni da prave izuzetke zbog mene, mnogo više nego što bi to za druge.” “Verujem da se velik broj neudatih dama nadao da ćeš ih jednog dana odvesti pred oltar. Da li je postojala neka koja ti se posebno sviđala?” ~ 235 ~


Nije znala zašto se nikad ranije nije setila to pitati—možda zato što je njegova popularnost na papiru delovala dalekom—ali nakon što je tome svedočila uživo, bilo je to nemoguće ignorisati. Mogao je imati bilo koju. “Malo je kasno da to pitaš.” On se zakleo da nikad nikog neće voleti, ali to nije značilo da mu se neko nije sviđao. Nakrivila je glavu. “U pravu si. Pretpostavljam da ti nije moglo biti mnogo stalo do nje, ako si tako olako odustao od nje zbog mene.” Nasmešio se mračno i zločesto. “Pokušavaš si olakšati savest?” “Da bih je mogla olakšati, morala bih prvo posedovati savest.” “Ne verujem u to. I ne. Nije postojala neka dama koja mi se dovoljno sviđala da bih je oženio. I kad je postojala neka dama koja mi se sviđala, odjurio bih odmah u suprotnom pravcu.” Suočena s realnošću njegovog manjka interesa za ljubav, zaključila je da je to bilo tužno. “Zar bi zaista izabrao nekog koga nikad ne bi mogao voleti?” Podigao je obrvu i uputio joj značajan pogled. “Ja se ne računam. Ti me nisi izabrao. Ja sam ti nametnuta. Jednostavno ne mogu zamisliti da bi namerno izabrao nekog, ko bi te učinio nesretnim.” “Oženiti nekog koga volim bi me učinilo nesretnim, jer bi se konstantno brinuo da ću je izgubiti i krenuti očevim putem prema ludilu.” “Ne možeš procenjivati ljubav prema očevom iskustvu. Ili možda i možeš. Uverena sam da su imali izuzeto srećan život, pre nego što je tvoja majka umrla.” “I kad je umrla, on je poludeo.” “Nisam baš sigurna u to. Nedostaje mu toliko da zamišlja da je još uvek s njim. Zar je to toliko grozno?” “Ti si imala ljubav u svom prvom braku i odlučila da odustaneš od nje u drugom. Ono što si ti tražila za drugi brak nije toliko drugačije od onog što sam ja naumio za svoj prvi. Bio sam jednostavno pragmatičan i prepoznao vrednost braka bez ljubavi ranije nego ti.” Posljednje note pesme su se zadržale u zraku, dok ih je zaustavljao. “Spremna da se opet suočiš s ruljom?” Ispustila je dubok izdah. “Pretpostavljam.” “Ja nisam.” Muzika je ponovo zasvirala i ponovo se našla u njegovom zagrljaju, samo ju je ovaj put držao bliže i čvršće. Zabacila je glavu unazad i ~ 236 ~


nasmejala se. “Ljudi će početi špekulirati da si ludo zaljubljen u svoju suprugu i da ne možeš podneti ideju da je pustiš.” Nije joj odgovorio, samo ju je posmatrao, zabadajući svoje zelene oči u njene. “Ti uživaš u plesanju.” “Ja obožavam plesati.” “Večeras će i drugi hteti plesati s tobom.” “Ja ću kulturno odbiti njihov poziv.” Odmahnuo je glavom. “Ne moraš to činiti zbog mene. I ja bih morao plesati s drugim damama. Samo zbog pristojnosti, naravno. Kao što naš dogovor zahteva da pokažemo poštovanje jedno prema drugom, naročito u javnosti.” Njihov dogovor. Želela je da njihov dogovor ide k vragu. Ali ona je prihvatila uslove. Biserni nakit koji joj je poklonio i ponos s kojim ju je predstavljao društvu navelo ju je da pomisli da ju je možda počeo voleti. Kako bi se dame Londona osećale kad bi saznale da je on čovek bez srca? Ne, imao je srce. Samo je odbijao da ga otvori za moguću ljubav. “Ukoliko budem plesala s nekim drugim, to će takođe biti samo zbog pristojnosti.” Pomerila je svoj dlan, koji je odmarao na njegovom ramenu, samo onoliko koliko je bilo potrebno da pređe prstom duž njegove vilice. “Ali, sačuvaću poslednji ples za tebe.” I dok god ne bude ponovo u njegovom zagrljaju, znala je da će se osećati mizerno. ***

On nije bio ljubomoran. On je znao da će druga gospoda želeti plesati s njom i zato ju je morao ohrabriti da to i učini. Tako da ta iracionalna potreba koja je kolala njegovim venama, da otkine nekome udove, kad god ju je neki muškarac primio u svoj zagrljaj, nije bila ljubomora. On nije znao definisati taj osećaj, samo je znao da je mračan i iritantan. “Evo, popij ovo,” naredio mu je Ashe. “Izgledaš kao da si na rubu da ubiješ nekoga.” Locke je bacio pogled na čašu s jantarom tečnosti, uzeo je i otpio dug gutljaj. “Gde si pronašao ovo?” “U salonu za kartanje. Pa, ko je prouzrokovao tvoj bes?” Nije bio siguran da je čovek to i zaslužio. “Sheridan.” “Ah, pleše s Portijom, razumem.” A prije Sheridana, to je bio Avendale, koji je, što je svima bilo poznato, bio ludo zaljubljen u svoju suprugu. Nije postojala nikakva ~ 237 ~


opasnost da se on udvara Portiji, a čak i da je to učinio, Portia bi ga odbila. Ukoliko je bilo išta u vezi s njegovom suprugom u što je bio apsolutno uveren, onda je to bila njena lojalnost. “Izazvali ste popriličnu pompu s vašim dolaskom. Morao si znati da će muškarci želeti plesati s njom,” rekao je Ashe. “Ne moraju je držati tako blizu ili izgledati tako očarano.” “Ona je očaravajuća.” Locke je zurio u svog dugogodišnjeg prijatelja. Ashe je podigao ruku u zrak. “Ne meni, naravno. Minerva je jedina žena koja me interesuje. Dobri Bože, da ne znam bolje, rekao bih da si ljubomoran, što bi prvobitno zahtevalo da ti je stalo do nje.” “Stalo mi je jer je reč o mojoj supruzi. Ti napaljeni jarci bi to trebali poštovati.” Ashe je imao smelosti da se nasmeje tiho. “Ni mi nismo, dok smo bili neženje.” “Mi smo se upuštali u beznačajno flertovanje.” “To i oni čine.” Samo što to nije izgledalo beznačajno. Bilo je prokleto iritantno. “Dođi da odigramo partiju karata.” “Ne, zahtevati ću sledeći ples.” I onaj nakon njega. Hriste, što nije bilo u redu s njim? Oni su samo plesali—u sred pretrpanog plesnog podija, ispod svetlećih lustera, dok su ogledala hvatala njihov odraz. Bilo je nemoguće da se dogodi nešto nepoželjno, bez da celi London tome ne bi svedočio. Ona se ne bi upustila u ništa što bi predstavljalo neprimereno ponašanje. Ona ga ne bi osramotila. “Mislim da ti je počelo biti stalo do nje,” rekao je Ashe, s izvesnom notom razdraganosti u svom glasu. “Ti prokleto previše pričaš.” Koliko dugo traje ova glupa pesma? Trebao bi jednostavno prekinuti njihov ples. “Odrastajući pod skrbi tvog oca, uverio sam sam sebe da je ljubav nešto što treba izbegavati. Bio sam u krivu. Ljubav prema Minervi obogatila je moj život mnogo više nego što sam mogao i zamisliti.” “Ja ne volim Portiu.” Te reči su izašle iz njega jezgrovito i ravno. Ashe ga je potapšao po ramenu. “Samo si nastavi to govoriti.” Hvala Bogu da je njegov prijatelj konačno otišao, ostavljajući ga da se kuva sam. On je nije voleo, on je nije mogao voleti, on je neće voleti. Ali ostala je činjenica da je u poslednje vreme jedino miran, kad je ona bila uz njega. Ona je smirivala njegovu dušu, činila da budućnost deluje manje ~ 238 ~


bledo. Nosila je u sebi neki optimizam poput prolećnog plašta. Pogledala bi uništenu i zapuštenu sobu i videla njene mogućnosti. Njegovo srce je bilo zapušteno poput tih soba: nikad dotaknuto, nikad posećeno, nikad otvoreno. Ona ga je terala da iskoristi priliku, da poželi da joj ponudi sve ono što je ona sigurno zasluživala. Samo je sada nosila njegovo dete i mogućnost njene smrti je lebdela u zraku. Stojeći tamo, bio je na rubu da učini nešto što će kasnije zažaliti, ukoliko sebe pre toga ne izludi. Ashe je bio u pravu. Morao je sebi skrenuti pažnju. Jednu ili dve partije karata. Posle toga se sigurno neće osećati kao da želi ubiti nekoga ko pleše s njegovom suprugom. Bio je na pola puta uz stepenice, kad je muzika prestala, zatim je dosegnuo podij, kad je shvatio da nema nikakvu želju za igranjem karata. Želeo je biti s Portijom, odvesti je u vrt, poljubiti je zaklonjen senama drveća. To je bila poslednja stvar koju bi muškarac trebao želeti od žene koju je mogao poljubiti bilo kada, danju ili noću, ali on je čeznuo za time uzburkanom žestinom. Okrećući se, uhvatio je pogledom kako je kliznula kroz otvorena vrata koja su vodila na balkon balske dvorane. Nije ju mogao kriviti što joj je bilo neophodno da uhvati svežeg zraka. Umesto što je stajao i tamo i razmišljao o tome kako mu se ne sviđa što je probudila pažnju tolikih muškaraca, trebao ju je spasiti od tolikih udvarača. Krenuo je ponovo niz stepenice. ***

Kad je Portia izašla na terasu, pozdravila je svežu noć i zrak koji je strujao preko njene kože. Da je znala da će ovoliko plesati, ponela bih još jedan par svečanih papučica. Nije bila sigurna koliko će ove koje je nosila još izdržati, jer su se potplate već neverovatno izlizale. Terasa je bio upadljivo pusta, verovatno zato što je većina gostiju odlučila prošetati vrtom. Puteljci za šetnju bili su označeni plinskim svetiljkama, koji su bacali nežnu senu i onemogućili raspoznavanje šetajućih parova. Čeznula je za šetnjom, ali ocenila da bi to bilo neprikladno bez suprugove pratnje, tako da se pomerila na krajnji deo popločane verande, gde su sene bile tamnije i omotala svoje rukavicama obložene prste oko ograde od kovanog železa. Uzdišući duboko, nije si mogla pomoći, a da ne oseća da je večerašnja noć bila uspešna. Jedina stvar koja bi je učinila još boljom, bila bi da joj je Locksley bio stalni plesni ~ 239 ~


partner. Niko, osim njega se nije kretao tako glatko. Ni s kim se nije osećala tako ugodno i usklađeno. Ni s kim— “Zdravo, Portia.” Tok njenih misli je naglo stao, njena pluća su prestala disati. Dva sata, koliko je plesala bila je zabrinuta da će naleteti na grofa od Beaumonta, ali nakon što se nije nikako ukazao, počela je verovati da nije ni prisutan. Vraćajući svoj razum i znajući koliko opasno može biti izložiti mu leđa, okrenula se, okrznuvši njegove noge svojom haljinom. jer je stajao toliko blizu, podigla je svoju bradu nadmeno i pogledala ga s visine, iako ju je nadvisivao za nekoliko inča. Mrzela je što je bio zgodan kao i uvek, dok se blagi povetarac igrao s njegovim plavim kovrčama, kao što je to ona nekad činila. “Montie.” Njegova ruka, bez rukavice obuhvatila je njen obraz, držeći je sa strogoćom koja je obećavala da će napraviti scenu, ukoliko se pokuša osloboditi. Nagnuo se i duboko uzdahnuo. “Nedostajao mi je tvoj miris.” “Pusti me. Sada sam udana, sada sam vikontesa—” Umesto da je posluša, on je omotao svoju drugu ruku oko njene nadlaktice. “Da, video sam objavu u novinama.” Kao što je i ona. Odmah nakon što je markiz naložio svom sinu da pošalje obavest o zaključenom braku Times novinama. Beaumont je znao da je postojala mogućnost da se sretnu na balu i bez sumnje ju je držao na oku, nakon što su gosti proširili vest da su vikont Locksley i njegova nova nevesta u Londonu. Njen bivši ljubavnik se povukao, dok su mu tamne oči svetlucale, a usne se izvile u podrugljiv osmeh. “Da li tvoj suprug zna za nas?” Povukao ju je bliže sve dok nije mogla osetiti njegov dah na obrazu. Zašto je ikad pomislila da mu može pobeći? “Ne?” pitao je podrugljivo. “I mislio sam tako. U suprotnom, zašto bi te oženio? Kako si uopšte uspela uhvatiti posljednjeg zavodnika Havishama?” “Moram se vratiti pre nego što shvati da nedostajem.” “Da bi mu mogla nedostajati, moralo bi mu biti stalo do tebe. Poznajem ga dovoljno dobro da znam da on nije muškarac koji bi nekome poklonio svoje srce. Za razliku od mene, koji te voleo onda, a voli te još uvek.” “Ti me nikad nisi voleo. Ne zapravo. Da jesi, ne bi nikad prekršio sva svoja obećanja. Oženio bi me.” “Muškarac se ne ženi zbog ljubavi; ženi se zbog koristi. Zar nije to razlog zbog kojeg si se udala za Locksleya? Zbog toga što si stekla kroz ~ 240 ~


njega? Titulu. Mesto u društvu. Ali, ti si i dalje moja. Želim da večeras dođeš kod mene.” “Ne.” “Sve ću mu reći.” Zaklopila je oči. Kako je ikad mogla pomisliti da će biti sigurna? I ukoliko Locksleyu kaže istinu, što onda? Kakav će izbor imati, osim je izbaciti na ulicu? A ona ga ni mrvicu ne bi krivila. “Skloni ruke s moje supruge.” Portine oči su se naglo otvorile na te tiho izgovorene reči, koje su odašiljale upozorenje i obećanje osvete. Čak i u tamnim senama, mogla je videti Beaumontov pobednički osmeh, dok ju je puštao i polako se okretao da se suoči s muškarcem, čije lice je odražavalo masku besa, zbog koje joj je dah bolno zaostao u plućima. “Locksley. Ja sam upravo svojoj bivšoj ljubavnici čestitao na nedavno zaključenom braku.” Bes je ostao na njegovom licu, dok je Locksleyev pogled sa Beaumonta prešao na nju. Mogla se zakleti da je na jedan najkraći mogući trenutak uočila i nešto drugo u njegovim očima: bol. Želela je umreti, želela je preklinjati za oprost, želela je udarati Beaumonta, sve dok njegovo zgodno lice više ne bude tako zgodno. “Zar ti nije rekla?” pitao je Beaumont arogantno. “Dve godine—” “Montie, nemoj,” šapnula je, prezirući svoj preklinjajući zvuk glasa. “Oh, draga moja, ništa dobro ne može proizaći iz toga da postoje tajne u jednoj vezi. On zaslužuje znati.” Njegov pogled ni u jednom trenutku nije napustio Locksleya. “Ona je dve godine grejala moju postelju—” “Prihvati njen savet i pripazi na svoj jezik,” rekao je Locksley. Beaumont je imao smelosti da se nasmeje. “Zasigurno si znatiželjan.” “Gubi se odavde.” “Kako želiš. Zbogom, slatka Portia. Želim ti svu sreću.” Kao da je to mogla sada imati. On je sve uništio. Kako ga je ikad mogla voleti? Napravio je dva koraka unapred i zastao kad je bio u blizini njenog supruga. “Takođe sam video da će uskoro i čestitka druge vrste biti potrebna. Da sam ti Locksley, ja bih ipak oprezno izbrojao mesece.” Locksleyeva šaka se zabila u Beaumontovo lice. Čula je pucanje kostiju. Na osnovu Beaumontovog cviljenja i načina na koji se držao za ~ 241 ~


bradu, kolutajući se napred i nazad na podu, pretpostavljala je da je Locke čoveku slomio vilicu. Nadala se da jest. Iskreno se nadala. Također se molila da Locke time nije povredio svoju ruku. Stojeći iznad Beaumonta, Locksley je pritisnuo stopalo na grudi njenog bivšeg ljubavnika, zaustavljajući time njegovo okretanje. “Dodirni je opet i odrezati ću ti ruke. Obrati joj se još jednom i iščupati ću ti jezik. Pogledaj je još jednom i izbiću ti oči. I čujem li ijedan trač u vezi Portine prošlosti i deteta kojeg nosi, uništiti ću te.” Mora da je ga je stopalom još jače pritisnuo, jer je Beaumont zaroktao. Kad se Locksley udaljio, okrenuo se na jednu stranu i zajecao. Njen suprug joj je pružio ruku. “Idemo, Portia.” Spustila je svoj dlan u njegov, pokušavajući izvući utehu iz načina na koji su se njegovi prsti omotali oko njenih, ali nije postojalo ništa utešno ili nežno u njegovom dodiru. Povukao ju je napred i ona je zaobišla jecaju čeg Beaumonta. “Mogu objasniti,” rekla je tiho. “Ne sada. Odlazimo.” Nije progovorio ni reč, dok ju je vodio oko bočne strane rezidencije, kao da je ona sada bila nešto čega se sramio. Kad su stigli ispred prednjeg dela rezidencije, poslao je jednog lakeja da obavesti njihovog kočijaša da su spremni za polazak i drugog da donese njihove stvari iz prednjeg salona. Njegovo lice je bilo bezizražajno, izuzev čvrsto stisnute vilice. “Povređuješ mi ruku,” rekla je nežno. On joj je isti tren pustio ruku, iako je ona želela samo da malo opusti svoj stisak. Kad je lakej stigao s njihovim stvarima, Locksley je omotao ogrtač oko njenih ramena. Nakon što je kočija stigla, pomogao joj je da uđe, pre nego što joj se i sam pridružio na sedalu preko puta nje. “Locksley—” “Ne govori ništa, Portia.” Ozbiljan ton njegova glasa naterao ju je da stisne čvrsto usne, kako bi se sprečila da progovori. Želela mu je ispričati, sve objasniti, pomoći mu da razume. Njen očaj, njene strahove, njen nedostatak drugih mogućnosti. Čvrsto se stisnula i obgrlila se rukama. Bila je hladna, tako hladna. Nije znala da li će se ikad više ugrejati. Nakon što je kočija stala na prilazu njihove gradske rezidencije, izašao je iz kočije i sačekao da joj lakej pomogne, kao da više nije mogao podneti njen dodir. Ušli su u kuću u potpunoj tišini. Popeli se uz stepenice. Ispred njene spavaće sobe, otvorio je vrata i sačekao da uđe unutra pre ~ 242 ~


njega. Vrata su se s lupanjem zatvorila, a ona je poskočila, okrenula se i suočila se s njim. “Da li si bila u drugom stanju na dan našeg venčanja?” Njegove reči su sasekle zrak, sasekle njeno srce. Ispružila je ruku molećivo. “Lock—” “To je jednostavno pitanje, Portia. Da ili ne. Da li si bila u drugom stanju na dan našeg venčanja?” Progutala je teško, želela je izreći laž, želela da istina bude bilo što drugo od onog što je bila. “Da.” Način na koji je njegov žestok pogled putovao preko nje, kao da upravo sad prvi put vidi pravu istinu o njoj, nateralo ju je u plač. Zakoračila je prema njemu. “To nikad nisi trebao biti ti. Nisam se trebala za tebe udati. Trebala sam se udati za Marsdena. I što bi njemu bilo stalo?” Ispružila je ruku. “On je imao svog naslednika. Ti bi se oženio i začeo svog naslednika. Sve što sam želela je bilo zaštititi ovo dete, pružiti mu mogućnost da preživi, da uspe—” “Ali to sam bio ja, Portia,” rekao je tiho, ali unatoč tome je njegov glas odjekivao poput udara munje. Okrenuvši se na peti, krenuo je prema svojoj sobi, zalupivši snažno vratima. Želela je potrčati za njim, želela je objasniti, ali što se imalo još reći? Kako je mogla objasniti nešto neobjašnjivo? Uzmicala je unazad, sve dok njena kolena nisu udarila o stolicu, te se srušila i smotala u loptu, kad su jecaji počeli potresati njeno telo, prouzrokujući drhtaje njenih ramena, bol u grudima i stiskanje njenog grla. Preplavio ju je očaj i pustoš. Povredila ga je, prevarila ga i pri tom je uništila i posljednju mrvicu dobrote koju je posedovala.

~ 243 ~


Nije mogao podneti pomisao da ostane u istoj rezidenciji s njom, te je razmatrao mogućnost da ode u klub, ali nije mogao dozvoliti da svoje loše raspoloženje istrese na drugima ili da ponovno naleti na Beaumonta. Mogao bi ga zaista ubiti ukoliko se njihove putevi ikad opet ukrste. Tako da se smestio u biblioteci, zaključavši vrata kako ga niko ne bi mogao ometati i pio viski direktno iz flaše, poput nekog barbarina. Sada je sve imalo smisla. Zašto je odgovorila na očev oglas. Zašto je odbijala da priča o prošlosti. Zašto njena porodica nije želela imati ništa s njom. Ona je bila ljubavnica jednog muškarca. Bacio je flašu u smeru kamina, ali nije pronašao nikakvu utehu u njenom razbijanju u ognjištu, smrskanom staklu ili viskiju koji je leteo svuda. Trebao bi biti zahvalan da nije bilo plamena u kaminu koji je mogao zahvatiti zapaljivu tekućinu, ali trenutno je bio u stanju u kojem nije mogao biti zahvalan na ičemu. Otišao je do ormarića sa žestokim pićima, uzeo još jednu flašu i popio skoro pola, prije nego ju je spustio da udahne vazduh. Prokleta bila! Prokleta bila! Prokleta bila! Naterala ga je da mu bude stalo do nje. Spustio se u stolicu i borio se protiv zastrašujuće teskobe koja je pretila oboriti ga na kolena. Verovao joj je, uživao u njenom društvu, vodio ljubav s njom. S njom, to je bilo više od samo seksa. Iako nikad svoju ljubavnicu nije ostavio nezadovoljenu, njoj je dao više sebe, nego bilo kojoj drugoj. Prokletstvo ako njena izdaja nije još više bolela zbog toga. Zar nije prošlo tek sedam dana od njegovog prokletog susreta s Beaumontom, kad je požurio kući da bi bio s njom i kad se zamalo izlanuo da je voli? Zbog nje je želeo recitirati poeziju, mamila mu je osmeh, smeh. Namamila ga je da se raduje danju i predviđa noći s njom. Umirila je njegove demone i donela utehu. Navela ga je da poveruje da nosi njegovo dete. Priznajući tu obmanu, umalo se presavio od mučnine. Umesto toga, ispio je ono što je ostalo u flaši, čineći sve kako bi ublažio agoniju koja ga je pretila slomiti na pola. Bio je u pravu što je čuvao svoje srce sve ove godine, što ga je zatvarao na bilo kakvu naznaku ljubavi. Ljubav nije nešto što se treba tražiti, izjaviti ili joj se diviti. Ona je bila samo lažna maska za okrutnost i razočarenje. ~ 244 ~


On je želeo suprugu koju nije mogao voleti. Zasigurno je u tome i uspeo. Do svanuća zore, nameravao je izbrisati svaku ljubaznu misao, radosnu uspomenu i bilo koji aspekt brige u vezi s njom. Neće više ništa osećati prema njoj, apsolutno ništa. ***

Portia je jecala sve dok je iscrpljenost nije preplavila i uzrokovala da zaspe potpuno obučena, ležeći na podu. Nije se ni pomerila, sve dok se vrata nisu otvorila i Cullie ušla u njenu sobu. “Moja gospo!” Mlada devojka je požurila prema njoj i spustila se na kolena pored nje. “Dobro sam,” uveravala ju je Portia, dok se uspravljala. Bolelo ju je i telo i duša, ali unutrašnja bol je bila mnogo gora. Da je u početku poznavala Locksleya, kako ga poznaje sada, nikad se ne bi za njega udala. Ali mislila je da je on čovek bez srca, kojem nikad neće biti stalo do nje ili njihove dece. Mislila je da je on čovek vođen samo svojim obavezama. Mislila je da je čovek koji joj se ne sviđa i nije je bilo briga što ga obmanjuje. Beaumont ju je naučio da ne može verovati ni jednom muškarcu. Da svaki muškarac brine samo o sopstvenim sebičnim potrebama. Pa šta nije bilo u redu s tim da to isto učini i žena? Tako mnogo, shvatala je sada. Tako mnogo toga je bilo pogrešno u tome. Kako će ikad uspeti živeti sama sa sobom? “Dođite gospo, dozvolite mi da vam pomognem da ustanete.” Zastenjala je, kad joj je Cullie pomogla da ustane. Njen vrat je kvrcnuo kad ga je okrenula u jednu stranu, a zatim u drugu. Izvijajući se, protrljala si je donji deo leđa. Kako je blesava bila što se nije podigla i odvukla u krevet. “Izgledate zastrašujuće moja gospo, ali mislim ćete se stići brzo okupati ukoliko želite, pre nego što krenemo.” Izgleda da je Portin um bio jednako trom, kao i njeno telo. “Krenemo? O čemu ti pričaš?” “Vraćamo se u Havisham. Njegovo gospodstvo je naredilo da se spakujemo i budemo spremni za polazak za sat vremena.” Ali, planirali su ostati u gradu do kraja Sezone. Zaklopila je oči. Kako bi to mogli nakon sinoćnjeg otkrivenja? “Gde je lord Locksley?” “U biblioteci.” ~ 245 ~


“Pripremi mi kupku.” Osećala se neverovatno prljavom i imala potrebu da opere sa sebe Beaumontov dodir od sinoć, ali bila je previše potresena Locksleyevom reakcijom i rečima da učini bilo šta, osim da se valja u osećaju žaljenja. “Vraćam se odmah.” Prvo što mora učiniti jest razgovarati sa svojim suprugom. Bio je u biblioteci baš kako joj je Cullie i rekla. Sedeći za stolom, izgledao je jednako užasno kao se ona i osećala, s crnim podočnjacima, neobrijan, bez sakoa, prsluka i kravate. Nije se mučio s ustajanjem, kad je ušla u biblioteku. Samo je ispružio dve koverte batleru, koji je stajao i čekao. “Pobrini se da ova pisma budu isporučena u poštu još danas.” “Da, moj lorde.” Burns se oštro okrenuo i krenuo prema vratima. Kad joj se približio, nakrivio je glavu blago. “Moja gospo.” “Burns.” Sačekala je dok nije otišao, pre nego što je pristupila stolu. Locksley se vratio svom pisanju na pergamentu, potpuno je ignorirajući. “Mislila sam da ćemo ostati do kraja Sezone, budući da imaš poslovnih obaveza.” “Tvoje predstavljanje Društvu je bila ta obaveza. Sve ostalo mogu obaviti i iz Havishama.” Spustio je svoju olovku, naslonio se natrag i podigao prema njoj svoje zelene oči, koje nisu otkrivale ništa, osim potpunog nedostatka ikakvih emocija. “Nakon sinoć, London je ostavio gorak ukus u mojim ustima.” “Hoćeš li mi dozvoliti da ti objasnim?” “Šta se tu ima objasniti, Portia? Ti si bila Beaumontova ljubavnica. Zatrudnela si s njim i on te, bez sumnje, odbio oženiti. Iz nekog razloga, nakon dvogodišnjeg života u grehu, povukla si crtu kad si shvatila da ćeš na svet doneti kopile. Pretpostavljam da bih ti se trebao diviti što si uopšte imala granicu koju nisi želela preći, kad je reč o nepristojnom ponašanju, ali trenutno u ovim okolnostima, nisam u stanju da se divim bilo čemu što ima veze s tobom. Težila si sklapanju braka s mojim ocem, iskorištavajući gospodina koji nije potpuno zdrav. Kad sam uskočio u nameri da ga zaštitim, prihvatila si me kao zamenu, iako si potpuno bila svesna mogućnosti da će dete drugog muškarca”—gurnuo je stolicu unazad i podigao se na noge—“možda biti moj prokleti naslednik!” Nije znala da li joj je draži bio prijašnji ledeni izraz njegovih očiju ili bes koji je sad kuljao u zelenim dubinama. Imao je pravo biti besan. Nije mu se nameravala suprotstaviti niti odvratiti pogled od njegovog ledenog, iako je svaki sekund derao njeno srce na komadiće. “Jesam li u pravu sa navedenim?” zahtevao je. ~ 246 ~


“Molila sam se da bude devojčica.” Nasmejao se grubo. “Onda hajde da se prokleto nadamo da će ti Bog uslišiti te molitve, hoćemo li? Među nama, naše dete bi imalo ili crvenu ili tamnu kosu. Kako si mi mislila objasniti činjenicu da se dete rodilo s plavom kosom?” “Kao što sam ti rekla, moj otac je imao plavu kosu. Moguće je da— ” “Ti podmukla kurvo, ti imaš spreman odgovor na sve, zar ne?” Njegove reči su je povređivale poput fizičkih udaraca. Izašla bi iz biblioteke da nije bila itekako svesna da je zaslužila neljubazne reči koje joj je uputio. Teško gutajući, približila se još jedan korak. “Ukoliko želiš razvod, voljna sam javno objaviti da sam ti bila neverna.” To bi je uništilo, ali bila je dužna da ispravi ovu pogrešku. “Ah da, pustimo celi London da ispituje moju gluposti pri ženidbi. Neće biti nikakvog razvoda, pošto ništa dobro ne bi doneo imajući u vidu da će to dete doći dva meseca prerano, zar ne? Bez obzira koliko nas dvoje to ustrajno poricali, po zakonu to dete će biti moje. Čak i da ga ne priznam, čak i da se obratim Parlamentu i priznam da sam bio budala—” “Ti nisi budala.” “Naravno da jesam. Ne, neće biti razvoda.” Obišao je stol i krenuo prema njoj. “Ti ćeš ostati moja supruga.” Ona se povlačila unazad, a on se nastavio približavati. “Ali od tebe ne želim ništa više, nego što sam želeo na dan našeg venčanja: da mi greješ postelju, kad za to bude potrebe.” Stala je tako naglo da se on umalo zabio u nju. “Ja neću biti tvoja kurva.” “Bila si njegova.” Prasak njenog dlana koji je ostvario kontakt s njegovim obrazom odjeknuo je kroz prostoriju. “Ja nisam bila njegova kurva,” izjavila je s potpunim uverenjem. Njegova ljubavnica, da. Žena koja ga je budalasto volela, da. Ali nikad se Beaumontu nije predala zbog sticanja koristi. Locksleyev pogled ju je pržio. Mogla je videti svetlocrvene otiske na mestu gde ga je ošamarila. Njegovo lice je moralo peći, jednako kao što je i njen dlan. “Bilo bi dobro da doručkuješ prije nego krenemo.” Okrenuo se na peti, okrećući joj leđa i udaljivši se od nje. “Naše putovanje do Havishama neće biti ugodno. Zaustavljati ćemo se samo noći.” ~ 247 ~


U tom trenutku je shvatila da je pogrešila kad je verovala da joj je Beaumont slomio srce. On ga je samo okrznuo. Jedino je Locksley imao moć da ga slomi i to je učinio s izvanrednom lakoćom. ***

Izabrao je da radije jaše na svom konju, nego da putuje u kočiji s njom. Kad god bi skrenuli u krivinu, nagnula bi se na prozor i videla ga kako kaska ispred. Bio je poput usamljene figure i taj prizor joj je uzrokovao bol u grudima. Čak i na daljinu mogla je osetiti bes koji je kuljao u njemu. Sedeo je tako kruto u sedlu. Čak i kad su tamni oblaci prekrili nebo i kad počela padati kiša, nije potražio utočište u udobnoj kočiji. Ona je trebala pozdraviti njegovu odsutnost. Umesto toga, ona ju je oplakivala. Posegnuvši u pletenu korpu, koju joj je kuvar uručio pri polasku, uzela je komad sira, uzela zalogaj i polako ga žvakala. Morao je postojati neki način da ispravi stvari. Nije očekivala da će joj ikad oprostiti, nije čak bila sigurna ni da će ikad uspeti sama sebi oprostiti. U to vreme, nije imala drugog izbora, drugih opcija—ili ih ona bar nije videla. I upravo tada—blagi pokret odmah ispod njenog struka učinio je da sve u njoj utihne. Nije se usudila ni disati, već je samo čekala da se ponovi. Osećajući minimalno treperenje, položila je svoj dlan nežno na stomak i polako ispustila dah, koji je držala. Njena beba. Suze su ispunile njene oči. Njeno maleno. Kako je bilo moguće voleti je toliko mnogo, kad je još uvek nisi upoznala—ili njega? Goreti će u paklu zbog puta koji je izabrala da spasi ovo dete. Ali u tom specifičnom trenutku, nije joj bilo stalo do vlastite dobrobiti. Bilo joj je jedino važno što je, bez svake sumnje znala, da bez obzira koliko besan Locksley bio na nju, on nikad neće učiniti ono čime joj je Beaumont pretio: on ne bi ubio dete. ***

Locke je celo vreme forsirao brz ritam putovanja. Nije baš imao posebnu želju za povratkom u Havisham, ali želeo je da napravi najveću moguću distancu između sebe i Londona. Unatoč tome, nije bio voljan da ubije njihove konje, pa kad se gostionica Paun ukazala ispred njega, pozvao je kočijaša da se zaustave i tu prenoće. Pobrinuo se za njihove sobe, ispratio svoju suprugu u njenu, naložio da joj se dostavi pladanj hrane i zatim seo za stol u ćošku gostionice. ~ 248 ~


Kupka i brijanje mu je bilo neophodno, jer je više ličio na drumskog razbojnika, nego jednog lorda. Ali nije imao volje ni za jedno, ni za drugo. Počeo je razumeti zašto je njegov otac obraćao tako malo pažnje na svoju vanjštinu. Kad je čovek prevaren—bilo smrću ili obmanom—volja da nastavi sa životom svedena je na jedno veliko ništa. Dubina njegove potištenosti duboko ga je obeshrabrila. Razmišljao je o detetu koje je Portia nosila, verovao je da je njegovo, radosno iščekivao dolazak deteta na svet, više nego što je mislio da je moguće. Otkriće da je drugi muškarac poseo svoje seme— Svaki put kad bi se setio onog trenutka na terasi i reči koje mu je Beaumont bacio u lice, želeo je šakom probiti zid—ili još bolje, zgodno lice one štetočine od čoveka. Kada bi zamišljao da je grof dodirivao Portiu, klizio rukama niz njeno telo, ljubio je, sisao, prodirao— Neka mu je Bog na pomoći, mislio je da će poludeti. To nije imalo smisla. I prije venčanja je bio svestan da je ona već bila s drugim muškarcem, ali ga je smatrao nekom apstraktnom senom, razmišljajući vrlo malo o njemu. Osim toga, verovao je da je pokojni. Znajući da je taj čovek itekako živ, izazivalo mu je odvratnu mučninu. Da mu se ona svojom voljom predala— Zbog njegovog mračnog smeha, ljudi koji su sedeli u njegovoj blizini, okrenuli su se i zurili u njega. Iskapio je svoje pivo, lupivši kriglom od stol, privlačeći pažnju gostioničarke. Nije prošla ni minuta, prije nego što je ispijao svoju sledeću kriglu. Bio je u postelji s ženama s kojima nije bio u braku, sa ženama koje uopšte nisu bile udane i nikad ih nije smatrao odvratnim. Štaviše, smatrao je da imaju avanturistički duh i da su zabavne. Da je upoznao Portiu pod drugim okolnostima, na nekom balu, večeri ili zabavi u vrtu, sa sigurnošću bi je pokušao zavesti. Želeo ju je onog trenutka kad joj je otvorio prokleta ulazna vrata. Uživao bi u tome da je uzme, uživao u svakom trenutku i nikad je ne bi krivio ili imao osećaj gađenja zbog činjenice da nisu venčani. Ja nikad nisam bila njegova kurva. Zato što je volela tog čoveka. Taj deo njene priče je bio istinit. Upoznala sam ljubav, moj lorde. Pružila mi je malu bezbednost. Sada mi je potpuna bezbednost potrebna. Nije se mogao pomiriti s činjenicom da je Beaumont posedovao njenu ljubav i da ju je odbacio. Ne da je Locke ikad žudio za tim da poseduje njenu ljubav ili čak da je čak želi— ~ 249 ~


“Naredila sam da Vam pripreme kupku.” Podigao je svoj pogled prema Portiji, koja se, prema načinu na koji je izgledala, već okupala. Njeni obrazi su bili ružičasti, njena kosa podignuta na vrh glave, a njena putna oprava je bila potpuno ispeglana. “Nije mi potrebna kupka.” “Usudila bih se, čak i odavde reći da to mogu osporiti. Misli na svog jadnog konja. Ne želiš da crkne zbog smrada.” Neće ga uspeti naterati na smešak ili umanjiti njegovu ljutnju. “Vratite se u svoju sobu, gospođo.” Umesto da ga posluša, imala je smelosti da posegne za stolicom i sedne preko puta njega. “Naš dogovor je predvideo da ćemo se s poštovanjem odnositi jedno prema drugom.” “To je bilo pre nego što sam saznao da si sposobna učiniti ovakvu užasnu prevaru.” “Nakon što smo se venčali, nikad ti nisam lagala.” “Ali si zasigurno bila puna obmane, pre nego što smo se venčali.” Bar je imala dovoljno karaktera odustane. “Zar mi nećeš barem dozvoliti da objasnim?” “Ne.” “Ali, ako ja—” “Ne!” Još jednom, privukao je neželjenu pozornost ostalih gostiju gostionice. “Zar ne razumeš da jedva mogu podneti da te gledam? Što dođavola misliš da sam radije jahao kroz kišu, umesto da uživam u udobnosti kočije?” Žena, koja mu se toliko puta suprotstavila je prebledela. Suze su se nakupile u njenim očima. On se neće smekšati zbog toga. Nikad. “Mislila sam da si hladni kučkin sin.” “Čak i hladni kučkin sin bi trebao imati pravo izbora o tome da li želi poslužiti kao otac ostacima drugog muškarca.” “Da li bi me oženio da si znao?” “Ne.” “Da li bi mi dozvolio da se udam za tvog oca?” “Ne.” “Znači radije bi platio deset hiljada funti.” “To bi bio dobro utrošen novac.” Ali čim je ispljunuo te reči, nije bio potpuno siguran da je iskren. Želeo ju je povrediti jednako kako je i ona povredila njega. Njegova agonija nije imala nikakvog smisla. Kako je moguće da je imala moć da ga desetkuje? ~ 250 ~


“Mora da je doista predivan osećaj što nikad nisi doživeo kako je osećati se bespomoćno, kad nikad nisi osetio iskonski strah, kad se nikad nisi osetio usamljenim, potpuno napušten od onih za koje si mislio da te vole. Što nikad nisi osetio silnu odgovornost, jer znaš da je nevino dete potpuno ovisno o tvom opstanku.” Gurnula je unazad stolicu i ustala. “Ne kajem se zbog onog što sam učinila, ni zbog jednog jedinog postupka. Kajem se zbog toga što sam te očigledno povredila, iako sam mislila da si ti muškarac kojeg se ne može povrediti, kojem ne može biti stalo, koji nije u stanju da voli.” “Ja te ne volim.” “To je očigledno. Laku noć, moj lorde.” Okrenula se i otišla. On je naručio još piva, nameravajući se opiti do besvesti, kako bi mogao zaboraviti, bar poslednjih nekoliko sati, zaboraviti kakav je bio s njom prije nego što je izašao na onu terasu, zaboraviti da je počeo verovati da mu je njegov otac poklonio blago, kad je doveo Portiu u njegov život. Prisetio se užasa na njenom licu kad je objavio da će on biti taj koji će je oženiti. Nagrizlo mu je ponos što je u tom trenutku video da se tome odlučno protivi. On je bio dobar ulov za bilo koju ženu, a posebno za pučanku koja se nije kretala u aristokratskim krugovima. Sada je razumeo da se ona nije protivila braku s njim zato što ga nije želela; ona se protivila jer ga nije želela opteretiti s detetom koje je nosila. Bila je u pravu kad je rekla da njegovom ocu to ne bi bilo važno. Locke je definitivno nameravao dobiti sina jednog dana. Njegovom ocu bi to dete predstavljalo samo dobrodošlo proširenje porodice. Da im je samo rekla istinu— Locke bi joj se narugao i poništio ugovor. Što je s detetom za koje je tvrdila da je umrlo? Ono je moralo biti kopile. Zašto mu ne bi pružila istu skrb kao što je to činila i za drugo? Osim ako nije postojalo prvo dete, osim ako nije lagala o njegovom postojanju kako bi dokazala svoju plodnost, jer je znala da će objaviti vest o njenoj trudnoći, netom nakon venčanja. Nije ni čudo što je bila toliko zabrinuta oko konzumacije braka. Da nije bio tako uspaljen, pokvario bi sve njene planove. Umesto toga, on je upao ravno u njenu zamku, uzimajući je toliko često, da je bilo nemoguće neverovati da je začela s njegovim detetom. Malo se začudio što nije bila uzbuđena zbog putovanja u London i mogućnosti da se susretne s Beaumontom. Pre nego je Locke prekinuo ~ 251 ~


njihov mali sastanak na terasi, video je izraz gađenja na njenom licu i čuo kako mu je naredila da je pusti. Čuo je i Beaumontovu prikrivenu pretnju da tu noć dođe njemu—bez sumnje, jer bi rekao Lockeu sve, da to nije učinila. Rekao mu je svejedno i Locke je video kako očaj iskrivljuje njeno lice. Ali u svom besu je to potpuno ignorisao. Nije joj želeo pružiti utehu; on ju je želeo prokleto zadaviti, jer je napravila budalu od njega. Zašto i ne bi? On je izjavio da nikad neće voleti. Odmah je jasno rekao da je jedina stvar koju od nje želi njeno telo. Ona je, bez sumnje, u njemu videla istu propalicu kao što je bio i Beaumont; samo što je Locke nudio ono što Beaumont ne bi: brak. Zašto i ne bi zgrabila tu priliku objema rukama? Sedeći ovde, dok mu je previše alkohola kolalo venama, hiljadu pitanja se vrtelo u njegovoj glavi, hiljadu stvari koje ju je trebao pitati. Trebao ju je puno više stisnuti u vezi s razlozima zbog kojih je odgovorila na prokleti oglas, ali on je samo želeo ispuniti svoje dlanove njenim grudima i ispuniti nju svojim kurcem. On nije insistirao na saznanju istine, jer se bojao da će ga ona sprečiti da je okusi celu. Možda on nije bio ništa bolji od Beaumonta. Možda je zaslužio njenu obmanu. Ponašao se poput barbarina. Zašto bi se ona brinula o troškovima koje bi morao platiti, kad se prema njoj nije odnosio ništa bolje, nego prema kurvi? ***

Portia je ležala na svojoj strani kreveta ispod pokrivača, zureći u bledu mesečinu, koja se probijala kroz prozore. Njen život je bio niz begova i svaki od njih ju je odveo do nečeg još goreg. Čitajući tračerske rubrike, nikad nije smatrala da je plemstvo zaista i plemenito. Muškarci su bili ženskaroši; dame su bile blesave nezrele devojčure, kojima je jedino bilo stalo do haljina, obožavaoca i plesnih partnera. Nijedna od njih nije imala stvarne brige. Kroz Montija je naučila da su sve one sebične i da im je jedino bilo stalo do njihovih potreba i želja. Druge žene sa statusom ljubavnice koje je poznavala, videle su samo sredstva radi dolaska do cilja. Lepa kuća, moderna odeća, vredni nakit. Ako je značilo da moraju zbog toga ukaljati svoje ime i dobru reputaciju, ocenile su da je stečena korist bila vredna toga, čak iako je to značilo da moraju trpeti hirove određene gospode u bilo koje doba dana i noći. Biti ptica u pozlaćenom kavezu, pevati kad on želi i ušuteti kad on to ne želi. ~ 252 ~


Ljubavnice su pogrešno verovale da imaju neki prestiž, neku moć kojom su nadvisivale one blesave trgovkinje. Portia je radije želela biti trgovkinja. Ona je sledila Beaumonta u London kako bi postala njegova ljubavnica. Sledila ga je kako bi postala njegova supruga. Iako je sumnjala da bi Locksley to razumeo. Želela bih da nije tako brzo odbacila bilo kakvu mogućnost razgovora o prošlosti. Bila je toliko zabrinuta da će je prozreti, da mu nije pružila pravu mogućnost da je zaista upozna. Možda da mu je pružila tu priliku, možda bi pokazao više razumevanja za nju kad je saznao istinu. Da je i ona njega uspela bolje upoznati, možda bi pronašla način kako da mu kaže istinu, pre nego što je Beaumont mogao prosuti svoj govor pun mržnje. Sama je kriva za sav ovaj nered, jer je pogrešno sve ocenila. Ali poznavajući Beaumontove planove za dete—svog potomka—nije videla drugog izbora da osigura detetovu bezbednost, a time i svoju vlastitu. Bio joj je potreban neko ko se mogao suprotstaviti grofu. Da li bi se seljak, trgovac ili kovač mogao suprotstaviti Beaumontu? Da li bi ga iko od njih mogao udariti i ne završiti odmah pred sudom? Da li bi mu iko od njih mogao zapretiti uništenjem i to zaista i ostvariti, ukoliko dođe do toga? Locksley je mogao. Locksley je to i učinio i kad ga je udario, upravo u tom trenutku, volela ga je više nego što je ikad mislila da je moguće voleti. Čuvši grebanje ključa u bravi, uspravila se i posegnula da pojača svetlost na svetiljci. Vrata su se širom otvorila. Locksley je ušao i zalupio ih iza sebe, stojeći tamo, zgrčenih šaka pored svog tela, s očima ludaka. Videla ga je i ranije ljutitog, ali se do sada uvek kontrolisao. U tom trenutku, delovalo je kao da se jedva suzdržava da ne počini ubistvo. Dok se podizala iz kreveta, zateturao se preko sobe, posrnuo i povratio ravnotežu, hvatajući se za stub kreveta, zureći u nju. “Kako si postala njegovom ljubavnicom?” zahtevao je odgovor, dok je gađenje odzvanjalo u njegovom glasu. Želela mu je objasniti, priznati, sve mu ispričati, ali ne dok je bio u ovakvom stanju. “Ti si pijan.” Nije se trudila da sakrije svoju zagađenost videvši ga u tom neugodnom i odvratnom stanju. “Kao letva, ako ne i više.” Zateturao se, obuhvaćajući stub kreveta još jače, sve dok mu članci prstiju nisu pobeleli. “Odgovori mi, moja gospo. Kako si dođavola postala njegovom ljubavnicom?” ~ 253 ~


“Da li doista želiš da to raspravljamo ovde, gde nas ljudi kroz zidove mogu čuti?” “Hoću da mi prokleto objasniš šta te obuzelo da se uvučeš u njegov krevet.” “Nikad se nisam uvlačila, prokletniče. Volela sam ga. Mislila sam da će me oženiti. Dala sam mu se, jer sam verovala da i on voli mene.” Suze su zamaglile njen pogled. “Dve godine?” Nasmejala se gorko i šupljo. “Gde žena da ode nakon što je uništena? Nakon što je njena porodica oprala ruke od nje, proglasila da je mrtva za njih? Volela sam ga,” ponovila je. “Mislila sam da će me oženiti. Nikad nije rekao da neće. Samo je rekao da mu je potrebno vremena. Po prvi put u svom životu, bila sam sretna. Osećala sam cenjenom i voljenom. Ne očekujem od tebe da me razumeš, obzirom da imaš averziju prema ljubavi, ali njegova pažnja me terala da se osećam tako mnogo više, nego što sam bila. Bila sam tako srećna što ga imam u svom životu, da bi učinila sve na svetu da ga zadržim, a na kraju i jesam.” Teško dišući, sklopio je oči i zatim ih opet otvorio kao da se bori da ostane fokusiran. “Kako si ga upoznala?” Sklopivši ruke, shvatila je koliko je sve to sada glupo zvučala. Kakva glupa devojčura je tada bila. “Njegovo seosko imanje je u blizini sela u kojem moj otac obavlja dužnost vikara. Bio je jesenski sajam. Uvek mi je bilo zabranjeno da ga posetim naveče, kada se pale lomače, svira muzika i kad se ljudi zabavljaju plešući i smejući se. Ali mogla sam čuti zvuke svečanosti i radosti. Imala sam svega devetnaest godina i odlučila da propuštam život. Tako da sam se iskrala kroz prozor spavaće sobe, sišla niz stablo i pobegla u noć razuzdano, iskusivši moj prvi okus slobode. On je bio tamo. Plesao je sa mnom, razgovarao i šetao. Tik pred zoru me je poljubio. Bilo je tako nežno i slatko.” Ne poput Locksleyevog prvog poljupca koji je bio zahtevan, proždirući i odlučan. “Tako da si pobegla s njim u London.” Mrzela je što je zvučao tako prokleto osuđujuće. Nije bilo da je on vodio život sveca pre nje. Ona se zapravo vratila kući svom životu koji je, po očevoj naredbi, uključivao sate provedene na kolenima, moleći se da ne skrene đavoljim putem. Kad god je mogla, odšunjala bi se da bude s Beaumontom. Čitavu godinu dana, to su bili piknici, šetnje i nevini poljupci. Ali Locksley je bio previše pijan da mu bude stalo do toga. “Ne ~ 254 ~


odmah. Moj otac je otkrio našu vezu. Bio je ubeđen da sam zgrešila s lordom, čak iako u to vreme naša veza nije bila telesna, ali otac je bio odlučan u nameri da ga ne osramotim. Ugovorio je moj brak s jednim seljakom.” “Sa seljakom, iako si ti želela lorda,” rekao je podrugljivo. Bila je već umorna od toga, što je o njoj uvek mislio na najgori način. “Nisam se protivila braku sa jednim seljakom, ali on je bio tri puta stariji od mene.” “Postoji izvesna ironija u tome da si se javila na očev oglas.” “Čovek radi ono što mora. Beaumont me pozvao da pođem s njim u London, obećao mi da će se uvek brinuti za mene, da me voli iz dubine svog srca. Pretpostavila sam da se misli oženiti mnome. Tako da sam pobegla s njim. On je bio uzbudljiv, mlad zgodan i lord. Što bi žena mogla više poželeti?” Puštajući svoj stisak sa stuba kreveta, Locksley se nagnuo napred i omotao svoje prste oko stuba bližeg njoj, kao da mu je i dalje trebao oslonac kako bi mogao stajati uspravno. “I šta se dogodilo kad ste stigli u London?” Istina ju je gledala u lice, ali ona je odbijala da je vidi. “Smestio me u kuću u ulici koja je bila poznata pod nazivom Aleja Ljubavnica. Nekoliko gospode su u toj ulici unajmljivali kuće za svoje posrnule ljubavnice. U tom trenutku, mislila sam da je to privremeno. Ipak, bila sam tako sretna što sam daleko od Fairings Crossa, mog oca i braka sa starijim čovekom, tako da kad me je Beaumont poljubio nešto žustrije nego uobičajeno i kad je tvrdio da će umreti ukoliko me ne bude imao, nisam pružala otpor. Svakako smo se nameravali venčati.” “Ali niste se venčali.” “Ne. Bila sam dovoljno glupa da verujem da će to uraditi kad ostanem u drugom stanju. Pre toga, govorio je kako moramo sačekati dok ne napravi ime među aristokratijom, dok ne bude dovoljno poštovan da mu oproste brak s pučankom. U suprotnom bi život za mene bio nesretan. Pokušavao me zaštititi. Ili je bar tako govorio. I zašto mu ne bih verovala, kad me je voleo, a ja sam volela njega?” “Zatim si ostala u drugom stanju i shvatila da je on nitkov.” Gledala ga je ravno u oči. “Shvatila sam da je on mnogo gori od toga. Rekao mi je da ćemo dete predati jednoj ustanovi i da će se oni brinuti o njemu. Bila sam očajna. Ja sam se želela brinuti o svom detetu, unajmiti ~ 255 ~


dadilju. Ali on me uverio da je to način na koji aristokratija rešava takve stvari. Jesi li upoznat s takvim načinom dečijeg zbrinjavanja?” Trepnuo je, pustio stub kreveta i naslonio svoje rame na njega. “Ne.” “To je prljava tajna više klase. Sophie je živela u kući pored moje. Ona je ljubavnica lorda Sheridana.” “Plesala si s njim na balu.” Prasnula je u smeh. “Doista jesam i od toga mi se želudac prevrtao.” Srećom ga nikad nije ranije srela, iako ga je povremeno špijunirala, dok je ulazio u rezidenciju. “Nisi delovala kao da ti je smetala njegova pažnja.” “Kad postaneš ljubavnica nekog muškarca, ona naučiš da zamaskiraš svoje osećaje. Da me Beaumont nije poučio, nikad ne bih uspela preživeti prvi dan na Havishamu. Ti bi me potpuno prozreo i pročitao. “U svakom slučaju, jedno poslepodne sam pila čaj sa Sophie i spomenula joj svoje razočaranje da će neko drugi odgajati moje dete, da će moj sin ili ćerka odrastati daleko od mene i da nisam imala pojma koliko često će mi biti dozvoljena poseta.” Sklapajući ruke čvršće, naterala se da jednostavno kaže sve. “Sophie mi je objasnila da kad je Beaumont rekao da će se neko drugi starati o mom detetu da nije mislio da će ta osoba doista brinuti i starati se o njemu. Prije da je mislio da će ga ubiti.” ***

Tišina koja se spustila u sobi bila je gotovo zaglušujuća. Portia je želela da Locksley kaže nešto, bilo što, ali je razumela njegovu nemogućnost da progovori. Nakon što joj je Sophie sasula istinu u lice, zurila je u svoju šoljicu čaja nekoliko dugih minuta, nastojeći se nositi s užasnom stvarnošću detetove budućnosti. “On je imao ljubavnice pre tebe, znaš li?” rekla je Sophie. Znala je. “Živela je u istoj kući kao i ti. Upoznala sam je dosta dobro. Ona je također ostala u drugom stanju i predali su dete. Uzeo je dete samo nekoliko minuta nakon poroda, dok je bila još uvek preslaba da ga zaustavi.” Srce joj se stisnulo i suze navrle na oči. “To je užasno.” “Nikad mu nije oprostila. Kad je dovoljno ojačala, pokušala je pronaći dete. Naravno, bilo je prekasno. Postala je toliko očajna, da ju je jednostavno otklonio iz svog života.”

~ 256 ~


Portia se nikad nije osećala jadnije u svom životu. Bilo kakvi nežni osećaji koje je ikad gajila prema Beaumontu raspršili su se zbog njegove okrutnosti i bezosećajnosti. “Pretpostavljam da si se nakon toga suočila s njim,” rekao je Locksley. Polako je odmahnula glavom. “Ne, on je jasno izrazio svoj stav, a ja sam saznala da se na jednak način rešio deteta svoje prijašnje ljubavnice. Pričala sam o njenom detetu, kad si me pitao o mojoj plodnosti. Obzirom na Beaumontovu zabrinutost, odlučila sam da je bolje da sve to ignorišem, dok ne utvrdim što ću dalje. Oni se reklamiraju. Ti ljudi koji preuzimaju decu. Obično je to neka udovica, koja nudi skrb o bolesnoj deci za određenu sedmičnu svotu, s opcijom da se plati veća svota da ga se trajno reši.” Gledajući u Locksley, skupila je nešto utehe u činjenici da mu je užas bio ispisan na licu. “Ljudi zaista procenjuju koliko dugo će dete živeti. Da li je jeftinije plaćati sedmičnu svotu ili ipak povoljnije platiti jednokratnu veću naknadu? U početku nisam poverovala u ono što mi je Sophie rekla. Niko ne bi mogao biti toliko okrutan da napusti dete sve dok ne umre. Ali pretraživala sam novine tražeći takve oglase i pronašla ih nekoliko i dok sam to radila, uočila sam oglas tvoj oca. Njegov oglas sam videla kao način da spasim svoje dete.” “Zasigurno si imala drugih mogućnosti.” “Pisala sam svojim roditeljima, objasnivši im da sam upala u neke nevolje i da se želim vratiti kući. Moj otac me obavestio da sam za njih mrtva. Beaumont mi nikad nije davao džeparac. Nikad mi nije ni palo na pamet da tražim. On je snosio troškove svega što mi je bilo potrebno. Tako da nisam imala vlastiti novac. Poklonio mi je neki nakit, ali ga je držao u sefu, kako bi ga nosila samo kad je on smatrao da trebam. Nisam znala kako da otvorim taj sef. Razmišljala sam i o tome da založim neke njegove stvari, ali bojala sam se da bih mogla biti optužena za krađu. Čovek, koji bez grižnje savesti može ubiti svoje dete, zasigurno je, bez ikakve dvojbe sposoban da natera svoju ljubavnicu da pati zato što ga je razočarala. Brak s tvojim ocem mi je delovalo kao moj jedini spas. Žena poput mene je na lošem glasu. Nikad me niko ne bi zaposlio, čak ni kao sluškinju. Pa reci mi, moj lorde, kako sam trebala preživeti da spasim svoje dete?” “Morao je postojati neki drugi način.” Njegova drskost da pomisli da nije iscrpila sve druge mogućnosti strašno ju je iritirala. “Da, pa, kad se setiš neke druge mogućnosti, molim ~ 257 ~


te da me obavestiš. U međuvremenu, kasno je i umorna sam. Idem da spavam.” Okrenula se prema krevetu. Ispružio je ruku, zgrabio je i povukao je k sebi. Bes je i dalje goreo u njegovim očima, ali videla je i nešto drugo u njima, nešto što je izgledalo kao nezamisliva bol. “Trebala si mi reći,” potisnuo je. Dok je krivnja prostrujala kroz nju što to nije učinila, nije mogla pobeći od toga gde bi ju istina odvela. “Kakvu razliku bi to napravilo? Ja potpuno razumem što sam ja: sramota, izgubljena žena bez morala. Da sam ti rekla prije nego što smo se venčali, da li bi me oženio? Ne? Da li bi mi dozvolio da se udam za tvog oca, kao što sam i prvobitno planirala? Iskreno sumnjam u to. Da li bi mi dao kuću, džeparac, zakleo se da ćeš svejedno brinuti o mom detetu? Ili bi me samo otpravio van? Da sam ti rekla nakon što smo se venčali, da li bi bio išta srećniji, nego što si sada?” Zavukao je jednu ruku u njenu kosu. “Možda bi moja želja da te zadavim bila manja. Da li si svesna koliko samokontrole mi je trebalo da ne ubijem Beaumonta na onoj terasi? To je bio razlog zbog kojeg si oklevala da ideš u London. Znala si da će istina izaći na videlo.” “Znala sam da postoji mogućnost da se to desi. Molila sam se da moja tajna ostane skrivena, ali izgleda da u poslednje vreme moje molitve ostaju neuslišene.” Što je verovatno značilo da će roditi sina. “Mogla si me upozoriti, pre nego što smo krenuli u London.” Samo što je znala da će ga izgubiti. Želela je da bude s njim još malo duže. Odmahnula je glavom i suze su je zapekle u očima. “Nisam. Znala sam da ćeš me zbog istine zamrzeti, a ja sam učinila zastrašujuću pogrešku zaljubivši se u tebe.” Uputio joj je haotičan smeh. “Izgleda da se zaljubljuješ poprilično lako.” Ljutnja je prostrujala kroz nju. “Ja neću stajati ovde i slušati tvoje neljubazne komentare.” Krenula je da ga zaobiđe, ali on je zgrabio njenu ruku i okrenuo je prema sebi. “Mene je odgojio čovek koji je svoje srce poklonio samo jednom. Ti si svoje dala Beaumontu. Misliš li da to što osećaš sad za mene predstavlja neku vrstu časti, sada kad znam kakav je on nitkov?” Da li je njegov ponos bio povređen? Ili je bila reč o tome da joj nije verovao? Zašto i bi nakon svih njenih laži? “Ono što osećam prema tebi, nikad nisam osetila prema njemu. Ne tako intenzivno, ne tako snažno, ne tako zastrašujuće. Dala bih sve na svetu da je ovo dete tvoje. Jedina stvar ~ 258 ~


zbog koje ne žalim u poslednje dve godine, jest činjenica što mi je to pružilo mogućnost da dođem tebi.” “Prokleta bila Portia. Prokleta bila što si se uvukla pod moju kožu, što si se zakopala tako duboko da me svaka pomisao na to da te iščupam, čini još ljućim.” Da li je to bio način da joj kaže da mu je stalo do nje, da ga je razočarala, da mu je uništila život? Nasmejala se gorko. “Oh, ne sumnjam nimalo da sam prokleta.” “Mi smo oboje prokleti. Možda možemo zajedno da uživamo u paklu.” Njegova usta su pokrila njena sa sigurnošću, ali iz pogrešnih razloga, te se bez sumnje trebala protiviti, ali nije ga mogla odbiti, ne kad ga je želela toliko snažno, ne kad se osećala tako sirovo izloženom i tako užasno usamljenom. Mogla je crpeti snagu iz njega, iz njegove žudnje prema njoj. Možda je nije voleo—u tom trenutku ju je bez sumnje prezirao—ali mogli su uživati u tome da se njihova tela spoje. Osim toga, želela ga je kao što je malo šta u svom životu želela. Gledajući unazad, sada je mogla videti da je gajila naklonost prema Beaumontu, ali to nije bilo iz dubine duše, nije ispunjavalo njeno celo biće. U suprotnom, ne bi mogla tako lako otići od njega, bez ikakvog osvrtanja i žaljenja. Tako nešto nije mogla reći za Locksleya. Ono što je osećala za njega nije se rečima moglo opisati. Pod normalnim okolnostima, nikad se ne bi upoznali, a čak i da jesu, on se sigurno ne bi nikad oženio njome. I unatoč agoniji koju bi osećala ukoliko bi ga izgubila, nikad ne bi mogla žaliti zbog toga što je bila njegova. Klizio je svojim usnama po njenom vratu i ona je zabacila glavu unazad da mu omogući bolji pristup. Bila je pravo mučenje što je spavala sama, što nije delio postelju s njom nakon Beaumontovih reči. “Pijan sam,” zarežao je. “Reci mi da odem.” Da je bio trezan, ne bi ni bio ovde. Da je ona dobra i pristojna devojčica kakvu ju je otac hteo napraviti, ona ne bi bila ovde. Ali ona nije bila ni dobra, ni pristojna i ako je jedini način da bude s njim, samo zato što je pijan, onda će ga uzeti pijanog. “Ne,” dahtala je, hrapavim glasom. Srušili su se na krevet i on se umirio, potpuno umirio. Čula je njegovo hrkanje. Tako je i bolje. Ujutro se neće sećati ničega što se večeras dogodilo. Ležeći na svojoj strani kreveta, pritisnula je svoja leđa o njegove grudi, tražeći utehu u njegovoj blizini, znajući da je možda nikad više neće dobiti. Prebacio je ruku preko nje i spustio svoj dlan na njen natečeni ~ 259 ~


trbuh. Dete se pomerilo, a njegova ruka se trznula, prije nego što ju je opreznije vratio na isto mesto. “Želeo bih da je moje,” promrmljao je. Njeno srce se umalo slomilo. Stvari među njima više nikad neće biti iste, nikad neće biti dobre, jer on sad ima saznanje o nečemu što se više nikad neće moći popraviti, oprostiti ili zaboraviti. Ona je takođe želela da je njegovo, ali nije bilo. Nikad neće ni biti. Bila je u krivu što je ikad verovala da će to biti moguće.

~ 260 ~


Locke se probudio osećajući da mu je glava teška, jednako kao i njegovo srce. Želeo je da nikad Portiu nije ni pitao o njenoj prošlosti s Beaumontom, jer je sad imao snažnu potrebu da se vrati u London i namlati čoveka do srži njegova života. Pozvao je u sećanje slike njene nevinosti kad je ubijala pauke, pala u ruke sluge i smijala se, plesala svojim prstima preko tipki klavira. Želeo je da ju je upoznao prije nego što joj je Beaumont oduzeo nevinost, iako je ipak bio svestan da bi ju smatrao previše nevinom za njegov pojam, te bi pomalo razmislio o njoj, jer bi mu se svidela, a poslednje što je u životu želeo jest žena koja bi mu se mogla sviđati. Kako je bilo ironično da je na kraju završio s ženom koju bi mogao voleti. Nije trebao doći kod nje, trebao se odupreti, ali on nije bio u stanju da pruži otpor od onog trenutka kad joj je otvorio vrata. Proklinjao ju je jer je donela samoću u njegov život, kakvu nikad ranije nije iskusio. Nikad mu nije bilo teško da spava sam, a sada mu je od toga bilo mučno. Prokletstvo, nedostajala mu je i sa svim tim mislima, koji su kolali njegovim umom, njegova odlučnost da se udalji od nje je sve više slabila. Ne, da su mu te misli bile izgovor. Ona je okupirala njegove misli svake minute, svakog sata. Ali ipak ga je dovela u nezavidan položaj: da bira između obaveze i žudnje, između sreće i nesreće, između oprosta i ponosa. Između putovanja natrag u Havisham i celodnevnog ostanka u krevetu, pretvarajući se da se London nikad nije dogodio. Posegnuvši za njom, naišao je samo na zgužvane plahte. Žmirkajući, podigao je ruku da zaštiti oči od zaslepljujućih zraka sunca, koje su probijale kroz prozorsko okno, jer je svetlina ne samo uzrokovala bol u njegovim očima, već i strašnu glavobolju. Bože, koliko je sati? Koliko dugo su spavali? Izgledalo je kad da su nebesa želela da imaju dan, bez da se stvarnost obruši na njih. Prihvatio bi to rado. Zastenjavši, odgurnuo se i uspravio. U njegovog glavi je bubnjalo, kao da je pretilo da će se ona razdvojiti u dva dela, ukoliko ne uspori svoje pokrete. Pitao se da li je moguće da je Portia otišla da mu donese jaku crnu kafu i nešto za jelo. Njegovom želucu se to verovatno ne bi dopalo, ali dobar obrok mu je bio neophodan kako bi se oporavio i mogao jasnije ~ 261 ~


razmišljati. Zasigurno su mogli pronaći rešenje za ovu situaciju. Sumnjao je da bi to rešenje moglo uvesti kakav red, ali on je proveo svoje detinjstvo u neurednom kućanstvu. Red je, po njegovom mišljenju itekako bio precenjen. Sedeo je na rubu kreveta, činilo mu se čitavu večnost, čekajući da se Portia vrati. U njenoj prirodi je bilo da se brine o ljudima i stvarima. Sigurno je prepoznala da će se osećati užasno kad se probudi. S druge strane, ona nije bila sklona piću i nikad ga do sada nije videla u ovakvom stanju. Možda nije imala pojma kako se muškarac može jadno osećati posle previše pića. Oprezno i polako, odgurnuo se kako bi ustao na noge. Brz pogled u ogledalo naterao ga je da lice razvuče u grimasu. Bio je daleko od svog najboljeg izdanja. Oseća će se bolje kad se dovede u red i pridruži svojoj supruzi na brzom doručku. Samo što je ubrzo utvrdio da ona ne sedi ni za jednim od stolova, jer je gostionica bila poprilično pusta. “Dobar dan, moj lorde,” zacvrkutala je vlasnica gostionice, dok ga je zvuk njenog glasa podsećao na iritantne ptice, koje je susretao prilikom svojih putovanja. Zar je već bio dan? Dobri Bože, on se poprilično uspavao. “Gospođo Tandy, mogu li dobiti malo kafe?” “Naravno, moj lorde. Odmah ću vam doneti.” Okrenula se u pravcu kuhinje. “Usput, da li ste videli Lady Locksley?” Okrenula se nazad i gledala u njega kao da je on neka čudna, nova specija insekta. “Da, moj lorde. Videla sam je jutros veoma rano.” Razgovor s njom bio je poput vođenja konverzacije sa sluškinjama na Havishamu. Ponekad su pitanja shvatali previše doslovno. “Da li slučajno znate gde bi je mogao pronaći sada?” “Pa, da vidimo. To je bilo pre šest, skoro sedam sati, pa bih rekla da je negde oko dvesta milja udaljena odavde, ako je čitavo vreme putovala.” Zureći u nju, zaključio je da mu je doista neophodna prokleta kafa. “Molim? Dvesta milja udaljena? Govorite li mi da je moja kočija već otišla?” Nije bilo ni bitno, obzirom da je tokom putovanja jahao na konju, ali svejedno nije imalo smisla. “Ne, moj lorde. Govorim da je ona otišla poštanskom kočijom.” Izjurio je van bespotrebno, kao da je očekivao da će videti to uvredljivo vozilo na horizontu. Naravno da nije. Video je svoju kočiju, ~ 262 ~


koja čeka da se na nju upregnu konji i jednog od svojih kočijaša, naslonjenog na zid gostione kako razgovara s jednom od sluškinja. Kad mu se Locke približio, krivnja mu se iscrtala na licu. Bez sumnje ga je Locke uhvatio u flertovanju. “Da li si video Lady Locksley kako odlazi jutros?” Oči su mu se raširile, a vilica pala. “Ne, moj lorde. Kako je mogla otići? Kočije su još uvek ovde.” Nije se nameravao upuštati s čovekom u raspravu. “Jesi li video Cullie?” “Jesam, za doručkom. Vratila se u svoju sobu da čeka da je Lady pozove.” Prokletstvo. Kako nije primetio da se njegova supruga spakovala i otišla? Zato što su njene stvari još uvek bile tu. Možda se osećao bedno, ali nije bio slep. Pa gde li je bila i gde je naumila otići? Pojurio je natrag u gostionicu, uz stepenice u sobu, koju su delili. Poput ludaka počeo je preturati po njenim stvarima. “Moj lorde?” Okrenuo se na zvuk Cullienog glasa. Izgledala je užasnuta njegovim postupcima, a bit će još više kad sazna što se dogodilo. “Tražim bisere Lady Locksley. Gde si ih spakovala?” “Ona ih je nosila u svojoj torbici.” Inače bi ležali tu negde, ali ih on nije mogao videti. Sklopio je oči. Mogla ih je uzeti kao sigurnost, zameniti ih za novac. Ne bi dobila mnogo, ali dovoljno za početak. Gde li je mogla otići? Kako će se uzdržavati? Što je dođavola mislila postići? I s njenim odlaskom iz njegova života, zašto se iznenada osećao kao da bi mogao poludeti? ***

Bilo je to najgore moguće mesto gde je mogla doći, ali jednostavno nije imala gde drugo otići. Kucajući na vrata za posluga, zadržala je dah, trudeći se da ne misli što je moglo prolaziti kroz Locksleyevu glavu—osim ogromne količine glavobolje, imajući u vidu koliko je popio—kad se jutros probudio i otkrio da je nestala. Da li će mu uopšte biti stalo ili će osećati olakšanje? Lakej je otvorio vrata, zatreptao, podigavši obrvu i ona je znala da se pokušava setiti ko je ona. “Želim da vidim gospođicu Sophie.” “Koja je priroda vaše posete?” ~ 263 ~


“Lično je.” U svojoj torbici je imala nekoliko vizit kartica, koje joj je Locksley dao, u slučaju da će ići u jutarnje posete. Imao je toliko vere da će ona zadobiti ljubav i poštovanje Društva, da će biti dobrodošla i prihvaćena kao njegova supruga. Umesto toga, ona je samo uspela da uništi njegov život. I uništavala bi ga dalje, ukoliko bi predala vizit karticu i bilo ko otkrije da je Lady Locksley jako dobro upoznata s Alejom Ljubavnica. “Samo je obavestite da je došla Portia da je vidi.” “Uđite.” Zahvalna na prilici da se skloni iz vidnog polja bilo koga, ko bi mogao špijunirati kroz prozor susedne kuće, zakoračila je preko praga u malo predvorje gde su obično batler, domaćica ili kuhar pregovarali s prodavačima, kojima nije bilo dozvoljeno da uđu u kuću propisno. Znala je svoje mesto. Da je pokušala prekoračiti to malo predvorje, pokazala bi se kao blesava devojka. Stigla je u London prije mraka, ali je sačekala da padne noć, pre nego što se zaputila ovamo, nadajući se da će izbeći znatiželjne poglede i umanjiti šansu da je neko prepozna. S Locksleyem stisnutim uz nju i njegovom rukom na njenom trbuhu, nije bila u mogućnosti zaspati i jednostavno je samo ležala, razmatrajući koliko su nepravedni bili njeni postupci. Itekako svesna posledica, ukoliko ovo dete bude dečak, trebala je otići, nije se nikad trebala ni udati za Locksleya. Umor, strah i očaj nije opravdavao njene postupke, niti je opravdavao zagađenje nečije krvne loze. Ona jednostavno nije potpuno razumela ponos i pojam krvne loze do koje je aristokratija toliko držala. Zvuk brzih koraka nateralo ju je da ispravi leđa i natera se na osmeh. Sophie je izletela iza ugla u ružičastoj, svilenoj haljini, dok joj je crna kosa slobodno vijorila. Nije se zaustavila, sve dok nije omotala svoje ruke oko Portije, grleći je snažno. “Što ti radiš ovde?” Portia se povukla unazad, boreći se da joj izraz lica ne oslikava brigu. “Ja sam opet pomalo u nevolji.” Sophie je bacila pogled preko njenog ramena. “Sheridan bi trebao stići svaki trenutak.” Vratila je svoj pogled na Portiju. “Može se smestiti u stražnju spavaću sobu, ali moraš ostati tiha. Njemu se ne sviđa kad imam posete.” “Neću ispustiti ni jedan zvuk.” “Jesi li gladna?” “Umirem od gladi.” ~ 264 ~


Sophie ju je povela prema spavaćoj sobi i naložila da joj se dostavi pladanj hrane. Portia se osećala kao najveća proždrljivica, dok je sela na stolicu i počela proždirati govedinu i krompir. “Kad si poslednji put jela?” pitala je Sophie, spuštajući se u obližnju stolicu i promatrajući je nežno. Ona je bila sestra koju Portia nikad nije imala, tako drugačija i puna razumevanja, dok su se njene prave sestre udružile s ocem i stalno joj pronalazile mane i greške. “Pojela sam doručak.” “To ne može biti dobro za dete koje nosiš.” Portia se nasmejala. “Veruj da mi je dete to dalo do znanja.” Udaralo ju je snažno nekoliko puta tokom dana. Polizala je svoje usne. “Da li te je Beaumont uznemiravao nakon što je otkrio da sam otišla?” Sophie je zakolutala očima. “Bio je poput besnog bika, ispitujući me gde si otišla. Ali, obzirom da mi nisi rekla gde ideš, nisam mu mogla ništa reći, bez obzira na njegove strašne pretnje.” “Nije te povredio, zar ne?” Sophie se narugala, slegnula ramenima i nasmejala se. “Sheridan bi ga ubio da me je dotakao i on je to itekako znao. Ali nedavno sam videla objavu o sklapanju tvog braka u novinama. Udala si se za lorda!” “I sada ću se razvesti od njega.” S jasnom brigom, ocrtanom na njenom licu, Sophie se nagnula prema njoj. “Zašto? Sad imaš titulu, novac i poziciju. Imaš sve o čemu smo uvek sanjale, kad god smo bile zajedno. Portia, zašto bi odustala od toga?” Nežno je položila ruku na svoj trbuh. “Šta ako bude dečak? Ne mogu mu to učiniti. Mislila sam da mogu, ali ne mogu. Njegove titule i imanja treba da nasledi njegov sin, koji je zaista njegova krv.” “Oh Bože, zašto?” Sophie je skočila na noge i počela koračati po sobi. “Njima nije stalo do nas. Oni su razmaženi i pokvareni. Njih nije briga kad nas koriste, jer misle da smo ispod njih.” Okrećući se, zgrabila je naslonjač stolice. “Mi im ništa ne dugujemo.” “Niti oni duguju nama. On nije ovo dete posadio u moj trbuh. Ono nije njegova odgovornost.” “I kako ćeš se starati o njemu?” “Nisam još razradila sve pojedinosti. Ovo se dogodilo nekako iznenada.” Podižući ramena, nasmejala se s puno samopouzdanja. “Vrlo sam dobra u čišćenju i održavanju domaćinstava.” ~ 265 ~


S preteranim uzdahom, Sophie je ponovo sela u stolicu. “Bilo bi mnogo jednostavnije i bolje da pronađeš drugog lorda, koji bi te prihvatio.” Odmahnula je glavom. “Takvo što ne dolazi u obzir.” Sophie je zurila u nju. “O moj Bože. Ti si zaljubljena u njega.” “Jesam.” “Pa, zaljubiti se je zaista blesavo. To je i razlog zašto želiš razvod.” Nije si mogla pomoći, a da ne prasne u smeh. “Ironično, zar ne? Ostavljam ga zato što ga volim. Volim ga tako mnogo Sophie. Deset, dvadeset... stotinu puta više nego što sam ikad volela Beaumonta. On me oženio da zaštiti svog oca. On je dobar čovek.” Začulo se kucanje na vratima i sluškinja je provirila glavom kroz vrata. “Njegovo Gospodstvo je ovde, gospođice.” Klimajući, Sophie je ustala. “Hvala ti. Reci mu da ću biti dole za trenutak.” Nakon što je sluškinja otišla, pogledala je u Portiu. “Moram ići, vidiš da sam željena.” Samo što to ona nije bila, ne zapravo, ne na način kako se Portia osećala željenom od strane Locksleya. “Smesti se, odmori se malo i razgovarati ćemo sutra.” “Hvala ti Sophie. Ne mogu se zadržavati.” “Možeš ostati dok god Sheridan ne sazna da si ovde. Laku noć.” Nakon što je otišla, Portia je sklonila pladanj u stranu, otišla do kreveta i pružila se na njemu. Trebala je spakovati nešto odeće, ali bila je zabrinuta da će time probuditi Locksleya, a i putovanje sa sandukom bi joj onemogućilo da se kreće brzo i neprimećeno. Vozila se u poštanskoj kočiji, koja je išla na sever. U prvom selu se iskrcala i čekala na poštansku kočiju koja je išla u smeru Londona. Znala je da ju je vlasnica gostionice videla da se ukrcava u poštansku kočiju, tako da je želela da je navede na pogrešan trag, samo za slučaj da se Locksley probudi rano i krene u potragu za njom. On je ili dugo spavao ili nije uopšte krenuo za njom. Verovatno je posredi bilo ovo drugo, što je bilo jednako dobro. Bit će mnogo lakše krenuti napred. Na žalost, to neće ublažiti bol njenog slomljenog srca.

~ 266 ~


Jahao je poput ludaka celi dan i noć kako bi stigao poštansku kočiju. Kad ju je konačno stigao, otkrio je da se iskrcala u prvom selu u kojem se kočija zaustavila. Naravno, do vremena kad se vratio tamo, o njoj nije bilo ni traga. Pa gde je pakla mu otišla? Nije se nameravala vratiti u Havisham. U to je bio siguran. Nije bio u raspoloženju da objašnjava ocu trenutnu situaciju, tako da je kočiju i sluge poslao natrag u London, dok je on krenuo prema Fairings Crossu. Pomislio je da je malo verovatno da će se obratiti roditeljima za pomoć, ali se nadao da će mu oni pomoći da sazna gde je mogla potražiti utočište. Obzirom da je posetio nekoliko balova na Beaumontovom seoskom imanju, Locke je bio upoznat s ovim područjem, te je tražio kuću vikara u blizini crkve. Nakon što je pokucao na vrata, pogledao je uokolo i njegove grudi su se stegnule, dok je promatrao visoko stablo hrasta koji se naginjao prema najvišem prozoru na spratu. Zamislio je Portiu—odvažnu, hrabru i nesvesnu opasnosti—kako se spušta niz njega. Nadao se, ma gde god sada bila, da je mnogo opreznija, nego tada. Kad je pronađe, posaditi će je ispred sebe i pitati je hiljadu pitanja, kako bi saznao svaku prokletu stvar o njoj, tako da mu više nikad ne može pobeći. Bilo je mu je potrebno da sazna kako je razmišljala, gde je mogla otići i šta se nadala da će postići. Vrata su se otvorila i mlada sluškinja je pogledala u njega. “Da, gospodine?” Predao je svoju vizit karticu. “Vikont Locksley, želeo bih videti Velečasnog Gadstonea.” “Da, moj lorde. Uđite, molim vas.” Ušao je u kuću kroz ulazna vrata i bio uveden u spartanski prednji salon. Video je ruže, koje su ga podsetile na Portiu. Ona je zaista volela cveće. Barem je to znao o njoj. Pogledao je oko sebe i utvrdio da je sve bilo čisto i uredno. Morala je biti zapanjena, kad ju je prvi put poveo u obilazak Havishama. Ne, ona je samo odmerila sve i uvidela potencijal. Zapitao se da li je prepoznala i potencijal u njemu, da li je bila svesna da ga može otvoriti jednako lako, kao što je to učinila i s kućom. Mogla je ukloniti paučinu, koja je okruživala njegovo srce i doneti svetlost unutra. Okrećući se na zvuk koraka, nije bio iznenađen krutim stavom čoveka koji je ušao u salon ili mračnim izrazom lica žene koja je stajala ~ 267 ~


pored njega. Nijedno od njih nije delovalo poput osobe koja se ikad nasmejala. “Moj lorde, ja sam Velečasni Gadstone, a ovo je moja supruga. Kako Vam mogu pomoći?” “Ja tražim Vašu ćerku.” Nakrivio je glavu u stranu poput zbunjenog psa. “Florence ili Louisu?” “Portiu.” Njegova supruga je ispustila mali izdah, dok su se crte lice Velečasnog samo još više očvrsnule u beskompromisnu masku. “Mi nemamo ćerku koja se zove Portia.” “Tako sam i čuo. Da li postoji neko od članova porodice ko je nije možda osuđivao tako strogo poput vas?” Njegova brada se isturila na način sličan Porti, ali ipak Locke u tome nije uočio ništa neodoljivo niti šarmantno. Pre bi se reklo da je imao potrebu da tu bradu upozna sa svojom šakom. “Ona je grešnica koja će na svet doneti kopile. Da li je ono Vaše? Jeste li Vi s njom bludničili?” “Pripazi će te na vaš jezik kad razgovarate o mojoj supruzi.” Njihove oči su se raširile i oboje su trgnuli glavom unazad, kao da ih je udario. “Ona je Vaša supruga?” pitala je gospođa Gadstone, očigledno šokirana tom vešću. Razmišljao je o tome kako bi bilo koja druga žena, koja bi se udala za njega došla ovde u raskošnoj kočiji, omotana u svilu i drago kamenje i prezentirala svoju novostečenu titulu njima, koja bi zahtevala da joj se naklone i obraćaju joj se njenom titulom i dala im do znanja da je iznad njih. Ali, ne i njegova Portia, jer sticanje titule nije bio njezin stvarni cilj i samim time joj nije značila ništa. Shvatio je upravo u tom trenutku, koliko ju je loše procenio. Koliko je loše procenio svoju vlastitu vrednost. Njoj je bio potreban neko ko će zaštititi nju i njeno dete. Čak i da nije posedovao titulu i imanja, on je bio sposoban da je zaštiti od životne grubosti. “Jeste. Već nekoliko meseci. Ona i ja smo imali mali nesporazum. Pokušavam utvrditi gde je mogla otići.” “Nisam nimalo iznenađen činjenicom da je pobegla od vas zbog toga što stvari nisu bile po njenom,” rekao je Velečasni. “Uvek bi bežala i skrivala se kad je znala da je došlo vreme za šibanje. Nikad nije bila sposobna da preuzme odgovornost i prihvati svoju dužnost.” ~ 268 ~


“Vi ste je šibali?” Oni koji su ga poznavali, znali su da njegov niski tenor sadrži upozorenje i pretnju, ali Gadstone nije predvideo da se kreće po opasnom terenu. “Često. U njoj je bio sam đavo. Nikad nije sedila mirno u crkvi. Nikad nije propisno zapamtila stihove Biblije koje sam joj dao da nauči. Podizala je svoju suknju, kako bi mogla loviti leptire. Bila je nepopravljiva i odbila se povinuti mojoj volji.” Jako dobro za nju, bile su reči na vrhu njegovog jezika, ali zadržao je svoje misli za sebe. Nije ni čudo što je u Beaumontu videla svoj spas. Nije mu trebalo mnogo ljubaznosti da je osvoji. “Da li u selu ima stare prijatelje?” “Niko ko bi je sada prepoznao. Ona je posrnula žena, sramota. Niko se ne bi družio s njom, niti joj pomogao. Svi oni znaju šta je ona,” rekao je podrugljivo. Ona mu je rekla da nije imala nikog na svetu, ali on je imao poteškoće da poveruje da je ona zaista bila potpuno i apsolutno sama i bez ikakvih sredstava. Obzirom da ju je osuđivao kad ju je sreo, da li je bio išta bolji od ovih ljudi? Bacio je brz, nestrpljiv pogled na svoje rukavice. “Ono što ona jest, gospodine jest vikontesa, koja će jednog dana biti markiza. Da, mogu reći da vidim zašto oni ne žele biti u njenoj seni. Zahvaljujem vam na vašoj pomoći.” “Molite se da je ne pronađete, moj lorde. Ona će biti uzrok vašeg pada.” Potreba da udari Portinog oca terala je njegove mišiće da drhte od nestrpljivosti, ali čovek ne može udariti božjeg čoveka. Prošao je pored njega— Dođavola s njim. Zamahnuo je i postigao solidan udarac na njegovu samodopadnu bradu. Od jačine udarca, prosuo se po podu, dok je njegova žena vrištala. Locke se nagnuo nad njega. “Ona je najizvanrednija žena koju sam ikad upoznao. Pronaći ću je. Sve da mi je potreban i ceo život, ja ću je pronaći.” Izašao je van, popeo se na konja i brzo jašući krenuo nazad prema Londonu. Znao je da je dolazak ovamo verovatno uzaludan, ali deo njega želeo je videti gde je odrasla, želeo je upoznati njene roditelje. Da je pored njih, uspela ispasti tako velikodušna i ljubazna bilo je zaista čudo. To što je bila tako snažna i nije. Morala je biti kako bi preživela. Mogli su uspeti u nameri da unište njen duh, ali nisu. Divio joj se još više, što nije poklekla njihovim naredbama. On će je pronaći. ~ 269 ~


***

Grof od Beaumonta nikad nije imao toliko sreće u kartama, kao što je to imao ove večeri u Twin Dragonsu. Od trenutka kad je seo za stol, što je bilo pre pola sata, svaka partija mu je išla u korist. Ova poslednja neće biti izuzetak. Sreća mu se širom smešila— “Moram da razgovaram s tobom.” Hriste, zamalo je iskočio iz vlastite kože na nisko režanje u blizni njegovog uveta. Prepoznao je vlasnikov glas i to onog koji ne sluti na dobro. Naglo je okrenuo glavu i pogled mu se susreo s Locksleyevim, čije zelene oči su upućivale da će platiti veoma visoku cenu za bilo kakvu neposlušnost. Ali, on je bio poznat po svojoj tvrdoglavosti. “Trenutno sam zauzet.” Zar je morao zvučati kao da mu se srce ugnezdilo u grlo? Locksley je zgrabio njegove karte, bacivši ih na stol. “On izlazi iz igre.” “Vidiš ovde—” Vikont je okrenuo naglo glavo zureći u njega. U očima mu se ogledala tenzija, neka opasnost koja mu je, bez sumnje pomogla da preživi svoja putovanja u divljini. Čak ni kralj džungle se ne bi želeo zakačiti s čovekom, koji je izgledao kao da bi uživao u tome da svoj plen pojede za večeru. “Van.” Jedna reč. Komanda. Ali Beaumont nije bio potpuna budala. Morao je biti siguran da će oko sebe imati tuce svedoka, tako da ne bi iznenada nestao s lica zemlje. “Biblioteka.” Nakon kratkog klimanja, vikont je odstupio unazad. Vraćajući svoju prisebnost, Beaumont je pogledao u svoje saigrače za stolom. “Vrati ću se.” Nadao se, molio za tim. “Sačuvajte mi moje dobitke.” Dragons je možda bio klub poroka, ali je ipak to bio pošten klub. Sledeći Locksleya preko volje prema biblioteci, prisetio se nedavne večeri kad mu se pridružio u nadi da će saznati više informacija o njegovom braku s Portiom, nastojeći utvrditi mogućnost kada će je možda sresti. Nije bio iznenađen kad je Locksley odabrao mesto za sedenja u stražnjem ćošku prostorije, udaljeno daleko od ostalih. Kada su se smestili, proučavao je Beaumonta intenzivnim pogledom, sve dok im lakej nije doneo njihova pića. Beaumont je mrzeo što mu se ruka zatresla u trenutku kad je podizao svoju čašu, uzimao popriličan gutljaj i nagnuo se napred. “Vidi, nisam nikome rekao ni reč o Portinoj prošlosti—” ~ 270 ~


“Gde je ona?” Locksley je bio odsečan i tražio bit, samo što Beaumont nije znao što je to bila bit ovog pitanja. Naslanjajući se, pogledao je okolo. “Ko?” “Portia.” “Kako bi dođavola ja to trebao znati?” Zatim mu je bit došla do glave, oštra, jasna i tako zadovoljavajuća. Nije si mogao pomoći da se ne naceri poput ludaka. “Znači, pobegla je.” Beaumontov ponos se povećao, obzirom da je sad znao da nije bio jedini kojeg je ostavila. Locksley je suzio oči, sve dok nisu izgledale poput tankog ruba oštrice mača. Beaumontov osmeh je iščezao i suspregnuo je potrebu da odjuri što dalje. “Nije došla k meni.” Ali, dragi Bože, želeo je da jest. Nedostajala mu je više, nego što je ikad pomislio da je moguće. Loše je postupio u situaciji na terasi. Umesto, što joj je naređivao, trebao joj se udvarati, kao što je to činio na početku. S pravim pristupom, mogao ju je osvojiti natrag. “Gde je bila njena rezidencija?” Obzirom da je vikontu očigledno trebala njegova pomoć, on se iznenada osećao superiorno. “Umalo si mi slomio vilicu. Još uvek me vraški boli.” Masnica na licu je bila sramotna, ali još gora je bila činjenica da je hranu morao rezati na sitne komadiće, jer je jedva bio u mogućnosti da otvori usta. “Ukoliko mi ne kažeš gde je živela, sledeći udarac će je zasigurno slomiti.” Uzdahnuo je. “Ti me nećeš udariti ovde.” Pogled, hladan kao kamen koji mu je uputio, rekao mu je da bi. Beaumont je pijuckao svoj skoč, proučavajući svoju čašu. “Ona nije tamo. Moja trenutna ljubavnica je jako ljubomorna. Ona joj nikad ne bi poželela dobrodošlicu.” “Nije ti trebalo dugo da je zameniš.” “Muškarac ima svoje potrebe,” rekao je ogorčeno. “Osim toga, nju niko ne može zameniti. Ja sam je voleo, znaš.” “Onda si imao čudan način da to pokažeš.” “Ona mi nije donosila ni novac ni poziciju u taj brak. Meni je neophodno oboje.” “Nameravao si ubiti dete koje je nosila,” prosiktao je.

~ 271 ~


“Supruge ne vole kad imaš kopilad, koja trčkara okolo. Moj otac se za svoja pobrinuo na isti način. U svakom slučaju, ne mogu si priuštiti da se skrbim za tuce dece.” “Ali možeš si priuštiti ljubavnicu.” “Kao što sam rekao, muškarac ima svoje potrebe. Moraš posložiti svoje prioritete.” “Imam neverovatnu potrebu da te opet udarim. Pošteđen si jedino iz razloga što nemam želju da te dotaknem.” Mrzeo je što mu ovaj muškarac, koji je po sadašnjoj tituli ispod njega, komanduje i što vlada nad njim. “Pa, barem moj otac nije bio ludak.” Locksley ga je tako brzo udario da Beaumont nije čak ni video zamah, ali bol koja se raširila njegovim licem rekla mu je da je minimalno njegov nos slomljen. Oči su mu zasuzile, dok je vadio maramicu iz svog džepa, kako bi zaustavio krvarenje. “Gde je živela?” Kroz stisnute zube, izrekao je adresu. “Ali kao što sam ti rekao, nećeš je pronaći tamo.” “Svestan sam toga. Zadrži ovaj razgovor za sebe, kao i svoj odnos s njom ili ću te uništiti. Ashebury i Greyling će mi u tome pomoći.” Kao da se želeo kačiti s Zavodnicima Havishama. Jedan je bio već dovoljno loše. Sva trojica zajedno bi se pobrinula da više nikad ne bude dobrodošao u pristojnom društvu. “Ta pretnja je nepotrebna. Verovao ili ne, želim je videti sretnu. Ali, ukoliko je ikad povrediš—” Nije imao priliku da dovrši svoju pretnju, jer je Locksley već nestao. Bio je to čudan trenutak da shvati da nikad u svom životu nije zavideo nekom muškarcu više. ***

Mrzela je što se mora oprostiti od bisera, ali nije imala drugog izbora. Nažalost, nisu joj doneli onoliko novaca, koliko se nadala, ali bilo je dovoljno da se oseća sigurnom dok je krenula kod svog advokata, kako bi mu mogla platiti naknadu. Kako se ispostavilo, nije joj naplatio savetovanje, obzirom da joj nikako nije mogao pomoći. “Ne mogu se razvesti od njega.” Portia je koračala ispred kamina u svojoj privremenoj spavaćoj sobi. “Mislila sam da je nevera dovoljno opravdan razlog za razvod,” rekla je Sophie. ~ 272 ~


“Da, ali ja se ne mogu razvesti od njega, jer sam ja počinila neveru. Samo se on može razvesti od mene zbog mog prestupa.” “Možeš se razvesti od njega, ukoliko ti je neveran, pa reci da jest.” Odmahnuvši glavom, prestala je koračati. “Ne. Ne nameravam navesti neku ženu, koju je možda želeo oženiti da testira njegovu vernost. On je lojalan. Osim toga, u njegovom slučaju nije dovoljno da samo bude neveran. Morao bi me napustiti na period od minimalno dve godine. A na mene se takav uslov ne bi primenjivao. Različiti se propisi primenjuju na muškarce, zbog čega je ženi gotovo nemoguće da izađe iz neželjenog braka. Uistinu, ženi se u svemu znatno otežava život.” Ne da je njen brak bio neželjen. Bio je predivan i izvrstan. “Pa, zakon to uvek čini, zar ne? Otežava ženama u svakom smislu.” “Sophie, ne znam kako da ovo sve ispravim.” Spustila se u stolicu. “Mogla bih napisati pismo Timesu, objašnjavajući da sam bila neverna. Jednom kad ga objave, ne bi imao izbora i morao bi pristati na razvod. Iako bi me zbog toga još više mrzeo.” “Zašto je bitno koliko mnogo te mrzi?” Klimnula je, boreći se protiv osećaja pustoši i suza. “U pravu si. Ono što je bitno jest da Beaumontovo dete ne postane Locksleyev naslednik.” “I šta ćeš kad se oslobodiš Locksleya?” Njeno grlo se stegnulo, a jednak osećaj je imala i u grudima. Nije mogla da proguta, sve da je i morala. “Pronaći ću porodicu—primerenu porodicu, koja će voleti i brinuti se za ovo dete kao da je njihovo vlastito. Ja nisam smela biti tako sebična u želji da ga zadržim.” “Ili nju.” Nasmejala se. “Ili nju.” Iako je bilo prekasno, izgleda da se mogla zamisliti sebe sa sinom, sinom s kosom crnog ugljena i zelenim očima. “Ali kako se nameravaš uzdržavati?” “Krenuti ću u neku službu, pretpostavljam.” Bez nezakonitog deteta, koje će je obeležiti kao posrnulu ženu, bit će mnogo lakše pronaći zaposlenje. Ali, tako će joj nedostajati da ima nekog da je bezuvetno voli. Oštro kucanje nateralo ju je da se okrene prema vratima, dok ih je sluškinja otvarala i ušla unutra. “Jedan gospodin se najavio,” rekla je, predajući Sophie vizit karticu. Njena prijateljica je pročitala i obrve su joj se podigle. “Pa, usudila bih se reći da nije došao zbog mene.” Ispružila je karticu prema njoj.

~ 273 ~


Portia ju je uzela, dok joj je pogled preleteo preko onog čega se bojala da će videti. Njeno srce je zagalopiralo, kao da mora napustiti prostoriju, kuću ili čak i sam London. “Šta on dođavola radi ovde?” “Došao je da te vrati,” rekao je duboki, poznati glas s vrata. Skočila je iz svoje stolice, zakoračila dva koraka unatrag i uhvatila se za okvir kamina da se podupre. Izgledao je veličanstveno. Svaka dlaka na glavi je bila na svom mesto, sveže obrijan i sa besprekornom odećom. Tako drugačiji od poslednjeg puta, kad je uteturao u spavaću sobu ili kad je bacila poslednji put pogled na njega, raširenog preko celog kreveta. Sophie je graciozno ustala i povela sa sobom sluškinju. “Gde ćeš ti?” zahtevala je Portia. “Da vas ostavim nasamo.” Kad se približila Locksleyu, rekao je, “Vi mora da ste gospođica Sophie.” Naravno, spomenula mu je Sophie, dođavola. Mora da mu je ta informacija pomogla da je pronađe. “Doista jesam, moj lorde.” Uzeo je njen dlan, naklonio se i položio poljubac na njenu nadlanicu. “Hvala vam što ste bili njen prijatelj.” “Mi izgubljene žene se moramo držati zajedno.” Bacila je svoj pogled preko ramena i pogledala Portiu. “On je uistinu pravi šarmer. Ja odobravam ono što vredi.” Samo što njeno odobravanje nije imalo nikakvu težinu i nije moglo poništiti užasnu stvar koju je uradila. Čim je Sophie napustila sobu, zatvorio je vrata iza nje, naslonio se na njih i pogledao u Portiu. Ona neće dozvoliti da potone u duboko zelenilo njegovih očiju; ona mu neće dozvoliti da je odvrati od njenog puta. “Drago mi je da si ovde,” rekla je kratko. “Ne, nije ti drago.” Ugrizla se za meso s unutrašnje strane svog obraza. “Ne, nije, ali obzirom da mi deluješ trezno—” “Ja sam u potpunosti trezan.” “Možda ćeš biti otvoreniji za moj plan.” “A kakav je to plan?” Da li je morao stajati tamo tako mirno i zvučati tako razumno? Pustila je okvir kamina, jer su joj prsti već počeli trnuti i spustila ih iznad svog struka, iznad deteta koje je raslo u njoj. “Lažirati ćemo moju smrt.” ~ 274 ~


Njegov zabezeknuti izraz lica pružio joj je malo zadovoljstvo. Saznanje da ga može izbaciti iz takta, kao što je to njoj činila samo njegova pojava. “Molim?” pitao je. “Reći ćeš ljudima da sam umrla—tokom poroda—i ja ću tiho nestati, tako da se ti možeš ponovo oženiti.” Odgurnuo se od vrata. “Znači ti želiš da postanem bigamist? Nijedno od dece koje bi mi druga supruga podarila, ne bi bila zakonita.” “Niko to ne mora da zna. Međutim, da bi osigurali njihovu zakonitost, mi ćemo se tiho razvesti, tako da ne moraš preživljavati bilo kakvo poniženje—” Krenuo je koračati prema njoj. “Ne postoji stvar poput tihog razvoda. Osim toga, to bi bila stvar koja bi bila upisana u javne knjige.” “Niko neće tako nešto tražiti u javnim knjigama,” rekla je nestrpljivo. Bio joj je preblizu. Mogla je osetiti miris sandalovine i narandže njegove kolonjske vode, želeći je inhalirati duboko i svoja pluća da ostane tamo zauvek. Kako će ikad moći pojesti narandžu, bez da se ne seti njega? “Zar nisi iz svog primera naučila da tajne nikad ne ostaju tajne? Osim toga, već sam ti rekao ranije, neće biti nikakvog razvoda.” Nije se povukla unazad ovaj put, jer je znala da to nema nikakve svrhe, tako da je stajala mirno sve dok se nije zaustavio ispred nje. Tek tada je primetila tamne krugove ispod očiju i nove bore u kutovima njegovih očiju. “Locksley, budi razuman. Ukoliko nosim sina—” “Onda će on biti moj naslednik.” “Tačno. Što je glavni razlog zašto me se moraš rešiti što je pre moguće. Ukoliko postoji način da poništimo—” “Neće biti nikakvog poništenja.” “Hoćeš li me prestati prekidati? Užasno me iritira kad me prekidaš. Reći ću bilo koju laž koja je potrebna—” “Nema više laži, Portia.” Učinio je to opet, prekinuo ju je, ali pre nego što je uspela da protestuje, uzeo je njeno lice u svoje dlanove. Tako tople, tako poznate. Želela je čitav životni vek samo da je on dodiruje. “Slušaj me, pažljivo,” rekao je veoma polako, kao da je bila umno ograničena. “Nećemo se razvesti i to nema nikakve veze s javnom sramotom, ismejavanjem ili bilo čim. Mene uopšte ne zanima šta drugi ljudi misle o meni. Moj Bože, odrastao sam među šaputanjem o mom ocu ~ 275 ~


i našem imanju punom duhova. Zar doista misliš da bi me razvod doveo na kolena?” “Zašto onda to ne učinimo? Ukoliko si voljan da podneseš tu sramotu, zašto se onda ne razvedeš od mene?” “Zato što nisam voljan da odustanem od tebe. Vidiš, moja mala lisice, ja sam ludo i nepovratno zaljubljen u tebe.” Bilo je to kao da je stisnuo svoju šaku oko njenog srca. Suze su je zapekle, ispunile njene oči i skotrljale se niz njene obraze. Beaumont joj je rekao da je voli, ali ta izjava nikad nije bila ovako osećajna, nikad nije drobila dušu. Niti je bila tako uzbuđujuća da se zbog osećala kao da će poleteti. “Ali, tvoja krvna loza.” “Nije me briga za moju krvnu lozi. Meni je stalo samo do tebe.” Spustio je pogled niže. “I tog deteta, koje ti toliko znači.” Podigao je pogled i pogledao je u oči. “Kao što sam rekao ranije, ukoliko nosiš dečaka, on će biti moj naslednik i ja ću ga kao takvog priznati. Jedino će mene poznavati kao svog oca. Moj vlastiti otac mi je pružio dobar primer. Odgojio je sinove dvojice drugih muškaraca, kao svoje vlastite. Verujem da bi se on prvi složio s tim da istinsku porodicu ne određuje krvna loza.” “Da li ćeš mu reći istinu o ovom detetu?” “On je već zna. To je naše dete.” Njen jecaj je bio najužasniji zvuk, koji je ikad ispustila, ali zatim se setila, nikad nije ni jače plakala, nego onu noć kad je on saznao istinu. Uvek je bila tako snažna i odlučna da nastavi dalje. Ali ovaj srceparajući razgovor joj je tresao ramena. Kad su se njegove ruke sklopile oko nje, naslonila je svoj obraz na njegove grudi i čula ritmičko udaranje njegovog srca. “Volim te, Killiane. Tako mnogo i tako dugo. Ne znam zašto sam ikad pomislila da sam volela nekog drugog.” “Ako ti išta znači, voleo je i on tebe.” Iznenađena, povukla je glavu unatrag i srela njegove oči. Polako, kliznula je rukom preko njegovog obraza, a zatim na njegov zatiljak. “Ali, nedovoljno. Ti me voliš dovoljno.” Povukla je njegovu glavu prema dole, pružila mu usne, s punim srcem i dušom. On ih je prihvatio, bez izvinjenja i opravdanja. Ipak, u odnosu na sve ranije njihove poljupce, ovaj je bio drugačiji, bez ikakvog zadržanja. On više nije štitio svoje srce; više joj nije bilo zaključano. Posedovala ga je, baš kao što je on posedovao nju. Srce, telo i dušu. Napokon je neko prihvatio nju, sa svim slabostima i manama. Ona je pravila greške, birala pogrešne puteve, ali nije mogla žaliti ni za jednim, ~ 276 ~


kad su je svi oni doveli njemu. Zapanjilo ju je da ga može toliko voleti, da on nju može bezuvetno voleti. Podižući usne s njenih, prešao je palcem preko njenih otečenih usana, pre nego što je pogledao oko sebe. “Idemo kući.” “Trebao bi znati da me Beaumont nikad nije izveo u javnost, predstavio me nekom od članova aristokratije, tako da je malo verovatno—dok god on bude držao jezik za zubima—da će nas moja prošlost proganjati.” “On nema nikakve koristi od toga da te povredi, osim svoje vlastite propasti. On to zna. On je idiot koji nije znao ceniti ono što je imao.” “Meni je drago što nije.” U suprotnom, možda ne bi imala Locksleya, a bila je tako mnogo sretnija s njim. Zgrabila je svoju putnu odeću i ogrtač. U prizemlju, pronašla je Sophie u salonu. “Mi odlazimo.” “Naravno da odlazite,” rekla je Sophie, dok je ustajala sa stolice i došla da je zagrli. “Poslat ću ti sutra haljinu natrag.” “Zadrži je. Nikad mi nije ni pristajala kako treba. Budi sretna, Portia.” “Hoću.” Ulazna vrata su se iznenada otvorila i Lord Sheridan je ušao unutra. Zastao je iznenađeno. “Locksley, što vi dođavola radite ovde?” “Moja supruga i ja smo posetili njenu staru prijateljicu.” “Njenu prijateljicu? Sophie, što se događa?” “Kao što je rekao, jednostavno sam malo porazgovarala sa starom prijateljicom. Oni su upravo na odlasku.” Portia se nagnula, poljubila Sophie u obraz i prošaptala, “Ukoliko ikad poželiš drugačiji život, znaš gde trebaš doći.” Podižući rame, Sophie joj je uputila mali smešak. “Ja volim tu budalu.” Portiji je bilo čudno da je ljubav takva da može slamati i spajati srca. Pridružujući se Locksleyu na izlazu, omotala je svoju ruku oko njegove i pustila ga da je izvede iz ove kuće i njene prošlosti.

~ 277 ~


Čim je kočija krenula, Locke ju je povukao u svoje krilo i zalepio svoje usne na mekanu kožu njenog vrata, sisao, grickao i povlačio svoje usne uz i niz njen vrat, dok je ona stenjala, zabacivši glavu unazad. “Ako me ikad više napustiš, bez ijedne reči upozorenja—” “Učiniti ćeš što? Prebaciti me preko kolena? Zaključati me u moju sobu? Nema baš smisla da napustiš nekog, ukoliko tu osobu unapred o tome obavestiš ili ostaviš poruku gde ideš.” Povlačeći prste kroz njenu kosu, usmerio je njenu glavu u ravnini s svojom i zaključao svoj pogled na njoj. “Nemoj me više nikad napustiti.” “Učinila sam to zbog tebe. Da te poštedim—” “Agonija zbog gubitka tebe skoro me ubila.” To je bilo nešto što nikad ne bi priznao nikome živom, ali iznenada se osećao da njoj može priznati bilo šta. “Kako si me pronašao?” “Ne tako lako ili brzo kao što sam trebao. Otišao sam tvojim roditeljima.” Njene oči su se raširile. Želeći se utopiti u tim očima boje viskija, zaželeo je da nije tako mračno, da nisu smešteni u seni kočije. “Rekla sam ti da sam za njih mrtva.” “Obzirom da si lagala u vezi s drugim stvarima, pomislio sam da si možda lagala i o tome. Ili možda sam se samo nadao da jesi, da oni nisu bili ljudi koji bi ti okrenuli leđa. Usput, udario sam tvog oca.” Njene oči su se toliko raširile, da su izgledala poput dva kruga, dok je pokrila dlanom usne, koje je upravo nameravao poljubiti. “Nisi valjda.” “Nije mi se svideo. On je bio razlog zbog koga si se krila u drveću.” Klimnula je, sećajući se kako je neoprezno otkrila tu informaciju prvu noć. “Da. Za njega, nikad ništa nisam učinila ispravno. Terao me je da satima provodim na kolenima, moleći se za svoju dušu. To me teralo samo na još veću pobunu.” “Oni znaju da si sada vikontesa. Ukoliko ikad zaželiš da ih pozoveš u Havisham, potruditi ću se da se lepo ponašam, ali ne mogu obećati da ga neću opet udariti.” “Možda ih pozovem, samo kako bih mogla videti taj udarac.” Odmahnula je glavom. “Ne, neću ih nikad pozvati. Neću im dozvoliti da ~ 278 ~


mi unište Havisham, kao što su uništili Fairings Cross. Ali oni nisu znali gde sam bila, pa kako su ti mogli pomoći?” Kliznuo je prstima preko njenog lica, obraza i brade. Nije mogao prestati da je dodiruje. “Nikako, ali onda sam se setio da si spomenula Sophie, tako da sam morao razgovarati s Beaumontom. Sada ima slomljen nos.” Smejući se, pritisnula je svoje lice na njegovo rame, okrećući svoju glavu tako da je mogla poljubiti mesto ispod njegove brade. “Ja nisam imala pojma da si tako nasilan.” “Nazvao je mog oca ludakom, potpuno ponižavajućim izrazom za čoveka pomračenog uma. On možda nije potpuno svoj, ali on je i dalje markiz i ima pravo na poštovanje.” “Drago mi je da si ga udario.” Nacerio se. “I ti si pomalo krvožedna.” “Tvoj otac je ljubazan i dobar čovek. Nedostaje mu njegova supruga. U tome nema ničeg pogrešnog.” Nekoliko meseci ranije, Locke je bio ubeđen da mu nedostaje previše, ali to je bilo pre nego što je znao šta znači izgubiti nekog koga voliš—a, on ju je izgubio samo privremeno. On je znao da je ona živa, da će je pronaći i vratiti nazad. Za njegovog oca, nije bilo nade da će opet pronaći svoju suprugu. Barem ne do trenutka svoje smrti. Ali Locke nije želeo razmišljati o tome, imajući u vidu činjenicu da je njegov otac smrtnik. Želeo je misliti samo o Portiji. Okrenuo je svoje usne na njen vrat, grickajući je sve dok se nije približio njenim usnama. Spustila je ruku na njegovo rame, blago ga odgurnuvši. “Odvlačiš mi pažnju, a ja još uvek imam pitanja. Beaumont nije znao gde sam ja, pa kako ti je pomogao?” “On je znao gde si pre živela, a ti si mi pričala o Sophie kao svojoj susedi, koju si posećivala. Kad sam saznao adresu tvoje bivše rezidencije, morao sam samo da kucam po vratima, dok nisam pronašao pravu kuću. Srećom, pronašao sam je iz drugog pokušaja.” “Koliko bi daleko išao?” “Kroz celu prokletu ulicu.” Pomazio je njeno lice. “Portia, da li ne razumeš da sam bio izgubljen bez tebe?” “Nisam želela otići.” Kucnula je glavom o njegovo rame. “Prodala sam bisere.” “Oni su zamenjivi. Ti nisi.” ~ 279 ~


Uspravljajući se, pogledala ga je u oči. “Veoma mi se sviđaš kad si ovako zaljubljen.” “Sviđati ću ti se još puno više, pre nego što ova noć završi.” Ona se i dalje smejala kad je kočija zastala na prilazu ispred londonske rezidencije. Lakej im je otvorio vrata. Locke je iskočio van, okrenuo se i ponudio ruku Portiji. Čim su njena stopala dotakla šljunčanu ulicu, podigao ju je u svoje naručje. “Mogu hodati,” rekla je. “Moraš da čuvaš svoju snagu.” Nosio ju je uz ulazne stepenice, ušao u rezidenciju, jedva primetivši batlera, pre nego što je krenuo uz stepenice do njihove spavaće sobe. Pročuti će se da se gospa Locksley vratila. Njena sluškinja će biti oduševljena, ali on je bio uveren da je devojka dovoljno pametna da zna da njene usluge do jutra neće biti potrebne. Spustio je Portiu na tlo. Obzirom da haljina nije bila njena i da joj nikako nije pristajala, a on čuo podatak da je ne treba vratiti, poderao ju je po sredini, uživajući u osećaju kako se materijal cepao. Osim onih noći kad nije nosila donje rublje, nije se sećao da ju je ikad brže razodjenuo. Prošlo je samo nekoliko noći otkad ju je poslednji put video golu, ali činilo se kao da se njeno telo promenilo ili možda on samo nije gledao dovoljno pažljivo. Njene grudi su bile bujnije, a njen trbuh ispupčeniji. Sada, kada je znao da je trudnoća poodmakla nego što je prvobitno verovao, pretpostavljao da će se promene na njoj dešavati znatno brže. Uzimajući njene prekrasne grudi u dlanove, pritisnuo je poljubac u dolinu između njih. Povlačeći svoje prste kroz njegovu kosu, zabacila je glavu unazad i ispustila jecaj. Kako bi se pobrinuo da je razumela njegovu posvećenost njoj, spustio se na kolena i poljubio njen stomak. “Locksley,” šapnula je, drhtavim glasom. Podigao je glavu i video njen pogled na sebi. “Volim te, Portia. Svaki deo tebe, svaku stranu tebe. I voleti ću i ovo dete, ako zbog ničeg drugog, onda zbog toga što je ono deo tebe.” “Ja te ne zaslužujem.” “Rekla si mi u nekoliko situacija da sam magarac. Ne verujem da si baš osvojila glavnu nagradu sa mnom.” “Tu grešiš. Ja sam osvojila najbolju moguću nagradu: ljubav.” Podigao se na noge. “Skini moju odeću.” Uputila mu je zavodnički osmeh. “Vrlo rado.” ~ 280 ~


Oduvek je voleo tu njenu stranu, njenu opuštenost u vezi sa svojim telom i seksom. Nije znao da li je razlog tome što je bila ljubavnica nekome ili je to bio vrag u njoj, kao što je njen otac tvrdio. Nije bilo ni važno. Shvatio je da mnogo stvari oko kojih se brinuo u biti nisu bili važne. S njom na njegovoj strani, imati će sve što je ikad želeo, što mu je ikad bilo potrebno. Uzela je vreme da ga razodjene, mučeći ga, polako trljajući kožu, koja se skidanjem odeće oslobađala, lizajući ga i grickajući. Kada je bio potpuno nag, pomerio se da je uzme u svoj zagrljaj i ona ga je zaustavila, spuštajući ruku na njegove grudi. Njene oči, njene opojne oči boje viskija zadržale su se kratko na njegovim, pre nego što se spustila na kolena. “Portia, ne moraš—” “Oduvek sam želela uraditi ovo. Čula sam mnogo o tome, ali nikad to nisam učinila. Nikad nisam želela, a i Beaumont me nije terao. Ali, sada to želim.” Njegova usta su se toliko osušila, da je sumnjao da može progovoriti sve i da se rezidencija zapalila i da je morao upozoriti ljude. Samo je blago klimnuo glavom. Hrapavi deo njenog jezika kliznuo je njegovom dužinom, gore, pa dole, ponavljajući taj pokret. Njegovo režanje odjeknulo je spavaćom sobom i mislio je da će ona biti njegova smrt. Zatim su ga njene usne počele zadirkivati. On nikad nije iskusio tako izvanrednu torturu. Nameravao je u celosti uzvratiti ovu uslugu. “Ah, moja mala lisice. Imaš moć da me oboriš na kolena.” “Onda bi mi bilo mnogo teže da ovo nastavim.” Nije mogao verovati da se cereka. Pre nje, nikad se nije smijao, dok je žene vodio u postelju, ali je istovremeno i došao do zaključka da je prošlo mnogo vremena otkad je o njoj mislio kao o ženi koju vodi u postelju. Nekad između trenutaka kad ju je oženio i sada, počeo je misliti o sebi kao o čoveku koji vodi ljubav s njom. Njena usta obuhvatili su dobar deo njega, omotavajući svoju svilu oko njegovog baršuna, dok je njen jezik palacao oko njegovog vrha. Zakopao je svoje ruke u njenu kosu, jer ju je morao dodirnuti, morao je zatvoriti krug između njih. Hriste, počeo je da razmišlja poput pesnika. Sledeća stvar koju će učiniti jest recitiranje stihova. Iako za nju, recitirao bi sve što bi god želela. Sa svakim pokretom njenog jezika, zadovoljstvo je kuljalo njegovim telom, sa svakim potezom njenih usana, senzacije su palile njegove nervne završetke. Bila je nevina i ~ 281 ~


lukava, smiona, ali neiskusna i još više ju je voleo zbog toga. Posegnuvši prema dole, provukao je ruke ispod njenih ruku i povukao je na noge. Njena usta su bila mokra i otečena i poljubio ju je, kušajući slanost svoje kože na njenom jeziku. Gurao ju je unazad, sve dok joj stražnji deo kolena nije dotakao okvir kreveta. Zatim ju je podigao i nežno položio na krevet, kako bi se mogao gozbiti njome. ***

Iako ga se ona još nije nauživala, osetila je njegovu tenziju, njegovu drhtavu potrebu. Dovodila ga je do ruba ludila. Ona je to razumela veoma dobro, jer je i on nju dovodio dovoljno često i lako u to stanje. Razmičući njene butine, klizio je svojim usnama niz jednu nogu, a zatim i drugu. Prvo uz nogu, a zatim se spuštao prema dole. Uz nogu opet... zadržavajući se tu. Puhnuvši u njene intimne kovrče, svojim prstima ju je otvorio, kao da je ruža kojoj treba pomoć da procveta. Zatim, baš onako kako je ona njega mučila, mučio je i on nju dugim, sporim potezima jezika, znajući tačno koliko pritiska je potrebno dodati, a kad opustiti. Nasrnuo je na nju poput vala okeana, valovito i snažno, a zatim se povlačio ostavljajući vlažnost za sobom. Zakopavši svoje prste u njegovoj kosi, pitala se da li je zaista bio svestan koliku moć ima nad njom. Učinila bi sve što bi tražio, čak i ostala njegovom suprugom. Voleo ju je. Još uvek je bila očarana tim saznanjem, ali se ipak nikad nije osećala većom pobednicom. On je bio njen. Potpuno. On joj je poklonio deo sebe, koji nikad neće dati nekom drugom. Nijedna druga žena nikad nije posedovala njegovo srce i dok još uvek nije mogla zaključiti što je učinila da ga stekne, zasigurno nije bila luda da se oko toga s njim raspravlja. Volela ga je tako mnogo i voleti će ga sve do svoje smrti. Zadovoljstvo je haralo njenim telom, dizajući se i spuštajući, oduzimajući joj dah i volju. S tako malo napora ju je posedovao, kontrolisao i vladao njome. Ipak, nikad nije pokušavao da je učini svojim vlasništvom. Poklanjao joj je svoje dodire, svoj jezik i svoje prste. Poljupce i usne, pokrete i grickanja. Mogla je tako lako svršiti, ali noćas je bila noć novog početka; noćas je bila noć vođenja ljubavi, nesebičnosti, davanja i jednakog uzimanja. “Killian,” dahtala je, lebdeći na rubu. “Želim te u sebi. Sada.” ~ 282 ~


Polizao ju je još jednom, vrteći svoj jezik, pre nego što se pomerio prema gore i prevrnuo na leđa. “Zajaši me.” Podižući se, opkoračila ga je, dok joj noge nisu bile položene pored svakog njegovog kuka. Zakopavši svoje ruke u njenoj kosi, držao ju je mirno. “Reci mi da me voliš,” naredio je. “Volim te.” “I ja tebe takođe volim i pomisao da te izgubim me užasava. Razumem sada zašto je moj otac poludeo.” “Nećeš me izgubiti.” Izgovorila je te reči s ubeđenjem, iako je znala da je to obećanje koje nije mogla dati. Niko nije znao što je budućnost nosila, ali morala je verovati u to da je budućnost za njih pripremila godine zajedničkog života, godine u kojima će iskusiti ljubav onog drugog. “Držati ću te za reč,” rekao je, pre nego što je zgrabio njene kukove i spustio je na sebe, ispunjavajući je. Počela je kružiti po njemu, kontrolirajući ritam i brzinu, klizeći rukama preko njegovih grudi, preko ramena, spuštajući se dole da prihvati njegove usne, a zatim se spuštajući da jezikom draži njegove bradavice. Njegovo stenjanje je ispunilo zrak: njegovo režanje budilo je njenu strast. Da li je zaista mislila da ga može ostaviti, ostaviti ovo? Možda je njen otac bio u pravu. Bila je nemoralno, grešno stvorenje. Ali dragi Bože, osećaj razuzdanosti bio je tako velik, a greh tako nagrađivan, posebno kad si ga delio s čovekom koji je tako dobro poznavao žensko telo. Čovek koji je bio njen. Vraćajući svoje ruke na njene kukove, navodio je njene pokrete, pomažući joj da se kreće brže, dok se tenzija gradila. Senzacije su plesale u mahnitom zadovoljstvu, od njenog nožnog palca sve do vrha glave. “Pogledaj me,” zahtevao je. “Pogledaj me.” Zaključala je svoj pogled sa njegovim zelenim dubinama. Ova pozicija joj je davala prednost. Kontrolisala je ritam, pritisak i pulsiranje među svojim butinama. Promatrala je kako stišće svoju vilicu i kako mu ponestaje daha— “Ne sklapaj svoje oči,” naredila mu je. “Ti si veštica.” “Tvoja veštica.” Zatim je sve to bilo previše. Ekstaza je bubnjala kroz nju, jako, brzo i intenzivno. Nije se mogla suzdržati od vriska, dok se zabijao u nju, a njegovo divlje režanje odjekivalo oko nje. Potpuno istrošena, kolabirala je ~ 283 ~


na njegovim grudima, svesna njegovo poslednjeg snažnog potiska, dok je drhtao ispod nje. Omotao je svoje ruke oko nje, čvrsto je stiskajući uz sebe. “Dobrodošla kući, Lady Locksley.” Smijući se, pritisnula je poljubac na sredinu njegovih grudi, pre nego što je podigla glavu i pogledala u njega. “Dobrodošao u ljubav, Lorde Locksley.”

~ 284 ~


Ostali su u Londonu do kraja Sezone. Nikakvi tračevi nisu kružili o njenoj prošlosti. Povremeno bi susrela Beaumonta, ali je ostajao na odgovarajućoj distanci. Delovao joj je kao da stalno izgleda tužno. Nadala se da ga sreća čeka negde u budućnosti. Bila je zasigurno prisutna u njenoj sadašnjosti. Bilo joj je drago što su se vratili u Havisham. Sedeći na terasi s markizom, pijuckajući popodnevni čaj, dok je on pio skoč, nije znala zašto je ikad pomislila da je ovo mesto pusto. “Obožavam ovo mesto,” rekla je, s uzdahom. “Nije ovo mesto za svakoga,” rekao joj je. Pogledala je u njega. “Za mene svakako jest.” I bit će za njenu decu. Ovde će jedino upoznati sreću. Možda će se penjati na drveće, ali to neće biti zato što će se bojati da će biti nepravedno kažnjeni. Njen suprug će se uskoro vratiti. Provodio je manje vremena u rudniku ovih dana. I dalje je silazio u rudnik—činilo se da se ne može odupreti tom izazovu. Ali, nije više išao tako često—ili joj je tako barem rekao. Nije imala razloga da sumnja u to. Oni su se iz dana u dan sve bolje upoznavali. Priznala mu je da se ne boji konja, već da se bojala da bi jahanje moglo izazvati pobačaj, pa je izmislila razlog da to izbegne. Locksley joj je obećao da će satima jahati, nakon što se dete rodi. Otkrila mu je takođe da uživa u vinu i brendiju, ali opet, nije verovala da bi konzumacija takvih pića donelo išta dobro detetu. “Radujem se životu u kojem ću otkrivati svaku sitnicu o tebi,” rekao je. I ona se radovala istom, ipak se povremeno štipajući kako bi se uverila da ne sanja i da život može biti tako veličanstven i dobar. “Verujem da bih trebao prošetati i posetiti Linnie,” rekao je Marsden. “Želiš mi se pridružiti?” “Bilo bi dobro da malo protegnem noge.” Dok je ustajala, bol ju je presekao. Nije mogla suspregnuti jecaj, dok se rukom čvrsto uhvatila za stol, kao da će to ublažiti nalet bola. “Što se dešava, draga moja?” pitao je Marsden, s jasno iscrtanom brigom na licu.

~ 285 ~


Uspravljajući se, udahnula je duboko, dok je neugoda popuštala. “Oh.” Udahnula je još jednom duboko kroz nos, a izdisala kroz usta. “Povremeno osećam neka probadanja od sinoć.” “To je mnogo više od probadanja.” Klimnula je. “Ovaj je zaista bio snažan.” Smireno je odgurnuo svoju stolicu i ustao. “Nećemo ići u šetnju. Odvesti ćemo te u tvoju sobu. Zatim ćemo poslati poruku lekaru i Lockeu.” “Previše je rano da bi beba došla.” Mrzela je što mu mora lagati, posebno zato što nije bilo prerano. Ako ništa, bilo je nešto kasnije nego što je očekivala, ali nije želela da on preispituje očinstvo deteta. O Bože, sad kada je taj trenutak prošao, krivnja koju je duboko zakopala u sebi izbila je na površinu. Molim te, molim te budi devojčica. “Možda grešim,” rekao je, “ali hajde da preuzmemo mere opreza za svaki slučaj.” Nudeći svoju ruku, otpratio ju je nazad u kuću, gde je viknuo jednom od lakeja da rekao da ode po Locksleya, a drugom da iz sela dovede seoskog lekara. Pozvao je i Cullie i gospođu Barnaby. Iznenada je bila svesna zvukova užurbanih koraka posluge koja je obavljala zadane naredbe. Na stepenicama, na pola puta do svoje sobe, morala je zastati kada je bol jeknuo kroz nju. Uhvatila se za ogradu i njegovu ruku, nadajući se da ga nije previše stiskala. Bol je ovaj put trajao duže i bio znatno oštriji od onog prethodnog. Kad je konačno iščezao, uputila mu je krhki osmeh. “Verujem da ste možda u pravu.” “Ja sam uglavnom u svemu u pravu.” Bio je to čudan trenutak da shvati odakle Locksleyu njegova arogancija. Možda bi se i nasmejala da nije imala želju da što prije dođe do svoje spavaće sobe. Nastavio joj je pružati potporu, dok je nastavila koračati niz hodnik. U njenog spavaćoj sobi, poveo ju je do stolice i pomogao joj da sedne. “Tvoja sluškinja bi svaki trenutak trebala stići.” Okrenuo se da krene, zastao i odšetao do toaletnog stočića i kliznuo prstom preko izrezbarenog ruba. “Poseduješ istu taštinu koju je imala Linnie.” “Nalazio se u spremištu kod stolara. Locksley je mislio da nećeš imati ništa protiv.” “Obožavao sam je gledati dok se spremala.” Pogledao ju je. “Drago mi je što se koristi.” ~ 286 ~


“To je najlepši komad nameštaja koji sam ikad videla.” “Kad zato dođe vreme, prosledi ga svojoj najstarijoj ćerki od njenog dede. Želim da zna koliko mi je dragocena.” Ona će možda svaki trenutak doneti na svet svoju najstariju ćerku i to ćerku, čijim venama neće teći njegova krv. Mislila je da bi ćerka mogla umanjiti njenu grižnju savest, ali izgledalo je kao da će uvek postojati neki aspekt onog što je učinila koji će je proganjati. Cullie je uletela u sobu. “O, moja gospo. Ovo nije dobro. Previše je rano.” “Ne zabrinjavaj svoju gospodaricu tako groznim rečima,” rekao je Marsden. “Bebe stižu na svet onda kad je to suđeno.” Nagnuo se i poljubio Portiu u čelo. “Bit ću u prizemlju i iščekivati vesti.” Izašao je iz sobe. Cullie je zatvorila vrata i vratila se do nje. “Moramo Vas izvući iz vaše odeće.” Portia je mogla samo klimnuti i moliti se da Marsden nikad neće saznati istinu o njenom detetu. Nije mogla podneti pomisao da se susretne s takvim razočarenjem. ***

Locke je koračao ispred velikog prozora u muzičkoj sobi. Odabrao je ovu sobu, jer je bila Portina omiljena prostorija i osećao se na taj način bliže njoj. Do trenutka kad se vratio iz rudnika, bila je već u trudovima i lekar mu nije dozvolio da uđe u sobu i vidi je, tvrdeći da će je njegova prisutnost samo uznemiriti i odgoditi dolazak deteta. Ali, bilo je daleko iza ponoći i još jedan vrisak njegove supruge je odjeknuo kroz tišinu kuće. “Prokletstvo! Koliko će ovo trajati?” “Ona će umreti,” tiho je promumlao njegov otac. Te reči nisu mogle jače pogoditi Lockea, sve i da su isporučene s udarcem čekića. Okrenuo se da pogleda u svog oca, koji je sedeo u svojoj omiljenoj stolici, izgledajući nikad starije i krhkije. “Zašto si to rekao?” Njegov otac je podigao svoje umorne oči prema Lockeu. “Tvoja majka je tako vrištala. Lekar me uveravao da to nije ništa neobično, ali ipak je tvoja majka preminula. Nikad se nisam osećao tako bespomoćno u svom životu.” “Portia je mlada i snažna—” “To je bila i tvoja majka.” “Portia se neće usuditi da ostavi to dete—” ~ 287 ~


“Tvoja majka nije imala nikakvu želju da te ostavi, ali kada smrt vreba iz sene, onda tu nema pomoći.” “Dođavola s tim glupostima.” Ovaj put smrt neće dobiti ono što želi. Locke je krenuo iz prostorije, prije nego što je uopšte bio svestan svoje destinacije, jedva se sećajući svog penjanja uz stepenice i upada u svoju spavaću sobu. Svaki provedeni trenutak s Portiom proleteo je kroz njegov um poput kaleidoskopa koji se neprekidno okreće, tako da bi se svetlost mogla prelamati na različite načine i on ju je video u svim tim njenim različitim fasetama. Oholu, jaku, nežnu, ljubaznu. Čuo je njen smeh, njen melodični glas kako mu šapće na uvo. Video ju je sada, iscrpljenu, mokru od znoja, mutnog pogleda, ali iskra u njima se nije ugasila, nikad se neće ugasiti. Ona će se boriti do kraja da zaštiti ovo dete. Učiniti će štogod trebalo samo da zaštiti one koje voli. Ovo dete, njega, njegovog oca. Ali, ko će zaštititi nju? “Moj lorde, trebali biste otići,” rekao je lekar, stojeći kraj podnožja kreveta, kao da nije imao drugog posla, nego da razgleda nameštaj po sobi. Samo što nije mogao, ne sada nakon što ju je video. Žurno je krenuo do nje, uzeo njenu ruku i osetio kako se njeni prsti stišću oko njegovih. “Pokušavao sam i ranije ući, ali nisu mi dozvolili.” “Znam.” Posegnuvši drhtavom rukom, dodirnula je njegovu kosu. “Nemoj se toliko brinuti. Samo sam umorna.” “Ovo tako dugo traje.” Predugo, prokleto predugo. Mogao je videti koliko ju je ovo iskušenje oslabilo. Njegov je otac možda imao pravo. Možda će je izgubiti. Nikad u svom životu nije iskusio ovakav užas—a suočio se s divljim životinjama, teškim olujama i zastrašujućim terenima. Poznavao je osećaj lupanja srca od straha, ali sve što je sada osećao bio je hladni, ledeni strah koji je drhtao u njegovom telu. Spustio je svoju glavu, dok obrazom nije dotakao njen, a njegove usne bile u blizini njenog uveta. “Portia, znam da si slaba i umorna, ali moraš pronaći snagu da nastaviš. Ukoliko umreš, ja ću poludeti.” “Ja neću umreti. Žao mi je, nastaviti ću vrištati—” “Vrišti koliko god želiš.” “Ne prekidaj me.” Podigao se, pogledao u nju i nasmešio se. “To je moja jaka devojka s oštrim jezikom.” Okretala je glavu s jedne na drugu stranu. “Trebao bi želeti da me se rešiš.” ~ 288 ~


Prokleti ti njeni roditelji, proklet bio Beaumont zbog toga što ju je naveo da ikad posumnja u svoju vrednost. “Volim te tako mnogo. Borila si se tako dugo za ovo dete, Portia. Nemoj sada prestati s borbom. Bori se za njega. Bori se mene.” “Želim to, ali izgleda da ne mogu pronaći dovoljno snage.” Stisnuo je njenu ruku. “Ja ću ostati i posuditi ti moju, može? Učiniti ćemo ovo zajedno, ti i ja. Mi možemo učiniti što god poželimo, sve dok smo zajedno.” Klimajući, počela je dahtati. “Potrebno je da tiska, moj lorde.” “Tiskaj, Portia,” požurivao ju je. “Tiskaj.” Ne samo da je tiskala, nego je i vrištala još jedan sat. Između njenih vriskova, mrmljao joj je iznova i iznova koliko mnogo je voli i koliko je posebna. Kad je njeno dete—njihovo dete—konačno stiglo na svet, nikad nije osetio takav osećaj sreće i olakšanja. “Devojčica je,” izjavio je lekar. “Želim je videti,” rekla je Portia. Locke je uzeo uplakano dojenče i spustio ga u Portino naručje. Zatim je prstom prošao preko nežnog pramena kose, koji je prekrivao njenu malenu teme. “Ona ima crvenu kosu.” “Tako je sićušna.” Portia je podigla pogled. “Hvala ti.” “Ti si obavila sav posao.” “Ali ti si bio ovde, uz mene.” “Ja ću uvek biti uz tebe, Portia. Uvek.” ***

Locke je pronašao svog oca u biblioteci kako sedi ispred kamina, s pićem u ruci. Otišao je do bočnog stola s pićima i posegnuo za skočem. “Devojčica je.” Njegov otac je ispustio duboki izdah. “Dobro.” Locke se mirno okrenuo i pogledao u svog oca. “Nisi razočaran?” Odmahnuo je rukom. “Sledeće dete može biti dečak.” Nakon što si je nasuo piće, Locke je seo u stolicu preko puta svog oca i proučavao ga i način na koji mu nije uzvraćao pogled, već je nastavio zuriti u vatru. Nije želeo svom ocu reći ništa što eventualno nije znao, ali njegova reakcija je bila tako neverovatno čudna za čoveka koji je toliko insistirao na nasledniku. ~ 289 ~


“Kako se Portia drži?” pitao je markiz. “Umorna je i slaba, ali lekar je rekao da je to očekivano. Trenutno spava.” “Čuo sam da bude lakše sa sledećim.” Ali Locke je i dalje bio uznemiren zbog njegove ranije reakcije i bio gotovo siguran u razlog za to. “Kada si shvatio istinu o njenom detetu?” Njegov otac je imao milosti da izgleda kao da mu je neprijatno. “Kratko nakon što je saznala da je u drugom stanju. Trudnoća je prebrzo postala vidljiva, a ona se prebrzo širila.” “Svejedno ništa nisi rekao.” “Nisam se želeo mešati u vaš odnos koji se razvijao. Kad si ti shvatio?” “Dok smo bili u Londonu.” “Da li znaš ko je otac deteta?” “Ja sam otac deteta.” Stari čovek se nasmešio. “Veoma dobro za tebe.” Locke se nagnuo napred, oslanjajući svoje laktove na noge, dok mu se čaša klatila među dlanovima. “Ti si želeo naslednika. Zašto nisi ništa rekao?” “Želeo sam da pronađeš ljubav. Dobijanje naslednika je bio samo izgovor.” “Šta da je rodila dečaka?” “Ljubav je važnija. Ali mislim da si i sam došao do tog zaključka.” On je došao do zaključka da je to jedina bitna stvar. ***

Portia je otvorila oči, trudeći se da ignoriše bol i neugodnost. Bilo je vredno svega toga. “Budna si.” Okrenuvši pogled u smeru Locksleyevog glasa, videla ga je da sedi u stolici pored prozora, milujući njihovu ćerku, koja je ležala u njegovim rukama. “Kako je ona?” “Prelepa poput svoje majke.” U tom trenutku, sumnjala je da izgleda poprilično zastrašujuće, ni blizu prelepom. Ustao je, došao do nje i bez da je rekla i reč, položio dete u njene ruke. Radost koja ju je preplavila kad je osetila težinu tog malog tela u blizini svojih grudi, umalo ju je naterala da zajecala. “Kao nešto ovako malo može uzrokovati toliko nevolje?” ~ 290 ~


“Ti nisi posebno velika.” “Da li tvrdiš da ja uzrokujem nevolje?” “Hrpu njih.” Njegov osmeh je bio topao. “Kako se osećaš?” “Umorno, ali sretno. Želim joj dati ime Madeline. Pomislila sam da bi to usrećilo tvog oca, ali ti znaš celu istinu i ako će te to uzrujati ili ako to ne smatraš primerenom počasti za tvoju majku, daću joj neko drugo ime.” “Istina o njoj Portia, je ta da je ona tvoja, a time i moja. To je jedina istina koja je važna. Dati joj ime po mojoj majci će usrećiti mog oca... a i mene takođe.” Nagnuo je glavu na stranu, razvlačeći usne u ironičan izraz. “Kao i bez sumnje, duha moje majke.” “Mogli bi je zvati Maddie.” Sputivši se dole, utisnuo je brz poljubac na njene usne. “Učiniti ćemo to.” Ispravljajući se, proučavao ju je i ona je imala osećaj da ga nešto muči. “Što nije u redu?” “Sve je u redu, ali trebala bi znati da on zna. Moj otac. Shvatio je da nisam ja koji je začeo to dete, ali ja mu ne nameravam reći ko jest, budući da to nije važno.” “Da li me on mrzi?” “Nimalo. On te voli, Portia. I voleti će i nju, kao što je ja volim.” “Već je voliš?” “Čudna je to stvar, ta ljubav. Kad joj se jednom otvoriš, ona pronađe sama put do tebe. Ne bih je mogao manje voleti, nego što volim tebe.” “Podariti ću ti naslednika, obećavam ti.” “Pozdravio bi dolazak naslednika, ali znaj nešto, Portia—sa ili bez naslednika, moja ljubav prema tebi neće prestati.” “Svaki put kad pomislim da te ne mogu voleti više, nego što to već činim, ti kažeš ili uradiš nešto i dokažeš mi da grešim—i ja se uhvatim da te zavolim još dublje.” “Onda bih se trebao radovati tome da ti čitav život dokazujem kako grešiš.”

~ 291 ~


Havisham Hall Badnje veče, 1887.

Stojeći na malom podestu na vrhu stepenica sa svojim suprugom iza sebe, koji je omotao svoje ruke oko nje i markizom pored sebe, Portia nije mogla biti sretnija. “Što ti misliš, oče?” pitala je. “Prekrasno, moja draga. Izgleda isto kao i poslednji put kad smo Linnie i ja održali ovde božićni bal. Naravno, imali smo hrpu gostiju tada.” Ostavila je balsku dvoranu kao poslednju za uređenje i ovo je bio njen poklon Marsdenu. Svaka prostorija rezidencije je sada bila oslobođena od paučine i prašine; svaka prostorija je bila savršeno uređena. “Da li ćeš održati bal ovde?” pitao je. “Mislili smo za Novu godinu, ako nemate ništa protiv.” “Ti si gospodarica imanja. To je tvoja odluka.” “Ukoliko ti nije ugodno s tolikim gostima—” “Bit će lepo videti neke stare prijatelje. Hoćeš li sada zaplesati sa mnom?” Nasmešila mu se. “Nemamo orkestar da svira.” Potapšao je svoje grudi. “Muzika je ovde. Ukoliko ti ne smeta, sine?” “Ne, sve dok ja dobijem poslednji ples.” “Hoćeš li plesati sa mnom, tata?” pitala je Maddie, sedeći sklupčano na podu i vireći kroz šipke ograde u balsku dvoranu. “Apsolutno,” rekao je Locksley, podižući svoju ćerku u naručje, dok je ona veselo cičala. Portiu je uvek duboko dirnulo da vidi ljubav koju je pokazivao njihovoj ćerci. On je istinski bila njegova, bez ikakve sumnje. “A ja?” njihov trogodišnji sin je pitao, dok mu je crna kosa neposlušno uokvirivala lice, a njegove se zelene oči ispunile sa nezadovoljstvom. “I ti.” Podigao je svog naslednika sa slobodnom rukom, pre nego što je potrčao niz stepenice, dok su deca visila oko njegovog vrata, smijući se. “On je dobar otac,” rekao je Marsden, dok je pratio Portiu do plesnog podijuma. ~ 292 ~


“Ti si mu bio dobar primer.” Stisnula je njegovu ruku i naslonila se na njega. “Hvala ti.” Njegove posedele, čupave obrve su se podigle. “Na čemu, draga moja?” “Što si mi ga dao.” “Sve što sam uradio jest objava oglasa. Ti si odgovorila na njega.” “Misleći da se udajem za tebe.” “Ali, rekao sam ti da bi bilo bolje da se udaš za njega.” “Doista, jesi.” Kad su stigli do sredine prostoriji, uzeo ju je u svoje naručje i zavrteo je preko plesnog podijuma s lakoćom za koju je zamišljala da je karakterizovala njegove pokrete u mladosti. Dok ona nije mogla čuti muziku, on očigledno jest i to melodiju koja je, bez sumnje, svirala dok je plesao sa svojom voljenom. “Hvala ti što si mi podarila naslednika,” rekao je tiho, smešeći se. “Zahvalio si mi se već dovoljno puta.” “Trebao bih ti se zahvaljivati kad god to poželim. Obožavam to dvoje dece. Oni su prekrasan dar. Iako moraš pripaziti na dečaka. Uhvatio sam ga da se penje uz police biblioteke neki dan.” Od Maddienog rođenja, Marsden je počeo provoditi sve manje vremena u svojoj spavaćoj sobi. Postao je aktivniji deo njihovih života, naročito života dece. Prošle su godine, otkad je Locksley okrenuo ključ u vratima očeve spavaće sobe. Nijedna prostorija rezidencije više nije bila zaključana. Portia se nasmešila vedro. “On je pravi očev sin.” Marsden se nacerio. “Upravo tako.” Zvuk topota nečijeg trka zaustavio ih je tačno na vreme. Oboje dece se zaletilo u Marsdenova kolena. “Deda, hoćeš li nam čitati?” pitala je Maddie. “Hoću, ali samo jednu priču.” Spustio se dole. “Deda Mraz stiže noćas.” Uzevši ih za ruku, počeo ih je izvoditi iz prostorije. Posmatrajući ih kako odlaze, Portia je osetila sretno stezanje u njenim grudima. Njenoj deci je pružena ljubav, tako mnogo ljubavi. “Pleši sa mnom.” Okrenula se i ušetala u suprugov zagrljaj, klizeći ponovo preko plesnog podijuma. “Učinila si ga mnogo srećnim,” rekao je Locksley. “Mislim da su to učinila deca.” ~ 293 ~


“Ti, deca, način na kako je rezidencija sada ponovo sređena. Volim te, Portia.” “Odlično, jer i ja takođe volim tebe.” Podigao ju je u svoje naručje. “Što to radiš?” pitala je. “Nakon svih ovih godina, zar još uvek pitaš? Vodim te u krevet.” “Ne dok deca ne zaspu.” “Otac će pripaziti na njih. Rekao sam joj da ti nameravam podariti još jedno dete za Božić.” Smejući se, naslonila je glavu na njegovo rame. “Ta vest ga je morala usrećiti.” “Bio je ushićen.” “Sačekaj da vidiš što ću ja tebi pokloniti za Božić.” “Što će to biti, moja mala lisice?” “Mislim da je krajnje vreme da te naučim da me okreneš naglavačke.” ***

Locke se probudio i video prve zrake zore kako probijaju kroz prozor. Mogao je videti da su snežne pahulje nežno padale. Deca će biti oduševljena. Njegov otac će ih bez sumnje izvesti van kako bi pravili sneška. Pripijajući se uz toplo telo svoje supruge, zakopao je svoj nosu u krivulji njenog ramena, udišući miris jasmina. Nakon toliko vremena, taj miris je i dalje imao snagu da probudi njegovu strast. Da ga nije iscrpila prošlu noć— Iznenada je postao svestan dve stvari. Urlikanje vetra nije više bilo tako glasno kako je bio navikao, što je bilo čudno, jer je taj zvuk zimi uvek bio još gori. I zvuk otkucavanja sata. Uznemiren, ispravio se naglo u krevetu, odbacio prekrivače sa sebe, ustao i odšetao do kamina. Sat je pokazivao da je sedam i dvadeset. “Šta je bilo?” pitala je Portia pospano. “Sat otkucava i vreme”—pogledao je prema prozoru—“možda je vreme došlo.” Prešao je na drugi kraj sobe, pokupio svoju odeću i počeo je navlačiti. “Killiane, šta se dešava?” “Nastavi da spavaš. Samo moram proveriti nešto.” “Tvoj otac.” ~ 294 ~


Zastao je. Duboko u svom srcu znao je već što će pronaći. “Nešto nije u redu.” “Poći ću s tobom.” Želeo joj se suprotstaviti, uveriti je da ostane u krevetu gde je bilo toplo, ali ukoliko je bio u pravu, biće mu potrebna. Kad su oboje bili odeveni, spustili su se niz hodnik do sobe njegova oca. Vrata su bila otvorena, a u sobi nije bilo nikog. “Mislim da je otišao njoj,” rekao je tiho. “Možda je u prizemlju i igra se Deda Mraza.” Odmahnuo je glavom. “Ne, otišao je njoj po poslednji put. Zato su satovi počeli otkucavati. On ih je uključio pre nego što je otišao.” Vratio se u njihovu sobu, zgrabio svoj kaput i njen ogrtač i pružio joj ga. “Ne moraš poći sa mnom, ako to ne želiš.” “Neću dozvoliti da se s time suočiš sam.” Okrenula se i on je omotao teški ogrtač oko njenih ramena. Krenuli su niz stepenice. U foajeu kuće, dedin sat je otkucao na pola sata. Uzimajući Portinu ruku, poveo ju je van. Vetar i sneg su šibali oko njih, dok su se probijali prema drevnom hrastu i grobu njegove majke. I tamo je bio njegov otac, ležeći na humku zemlje, dok mu je jedna ruka bila položena na njen nadgrobni spomenik, kao da ga je milovao. Bio je prekriven tankim slojem snega. Nije bio dugo ovde, bar ne dovoljno dugo da umre od hladnoće. Čučnuvši pored tela, Locke je pritisnuo svoje prste na očev vrat. I dalje je bio mlak, ali pulsa nije bilo. “Mislim da ga je srce izdalo.” “Misliš li da je znao da je njegovo vreme došlo?” pitala je nežno. “Da li je pokretanje satova bio njegov oproštajni dar nama?” “Moguće.” Čučnula je pored njega i naslonila se na njegovo rame. “Tako mi je žao. Znam da je ovo teško. Bez obzira koliko je osoba stara...” Čvrsto ga je stisnula za ruku. “Killiane, pogledaj njegov obraz. Izgleda kao da ga je poljubio anđeo.” Na obrazu njegova oca bilo je mesto gde sneg nije bilo tako debeo, otisak čiji oblik je snažno podsećao na oblik usana. “To je otisak šape.” “Nema nijednog drugog otiska na njemu ili oko njega. Mislim da je onako kao što je uvek govorio. Tvoja majka ga je čekala.” “Duhovi ne postoje.” Iako nije mogao osporiti da je vetar bio tiši, nego što se ikad sećao da je bio. ~ 295 ~


“Ako ja umrem pre tebe, ne bih otišla. Veruj da je to otisak neke životinje, ako želiš. Ja biram verovati da je to tvoja majka, koja mu je poželela ponovnu dobrodošlicu u njen zagrljaj.” Okrećući se prema njoj, želeo je verovati u tako snažnu ljubav, ljubav koja je nadilazila i samu smrt. Krajičkom oka uočio je neki pokret, koji je okupirao njegovu pažnju, senoviti obris dvoje ljudi, koji zagrljeni odlaze. Samo kad bih pogledao direktno u njih, nije video ništa. Ni nejasnih sena, ni otisaka stopala. “Što je, Killiane?” pitala je Portia nežno. Nije bilo moguće. Duhovi ne postoje. Bile su to samo izmišljotine, kreirane zbog tuge, duboke tuge koju je sada osećao, a koju je i njegov otac osećao godinama. Locke je bio beba kad je njegova majka umrla, previše mlad da bi razumeo gubitak, da bi plakao za njom, ali sada je oborio glavu i pustio svoje suze da teku za čovekom kojeg je voleo i ženom koju je uspeo zavoleti kroz svog oca. Portia je omotala svoje ruke oko njega i ljuljala ga, dok je vetar zavijao, sneg padao, a satovi u rezidenciji otkucavali. ***

“Tako je čudan ovaj zvuk otkucavanja satova,” izjavio je Edward. Sedeli su ispred kamina u muzičkoj sobi—sinovi markiza Marsdena i njihove supruge. Njegova sahrana je bila veliki događaj. Locke je bio nepripremljen za veliki broj ljudi, koji su došli: pripadnici kraljevske dinastije, plemstvo, seljaci, sluge i rudari. Ljudi su došli da odaju svoje poslednje poštovanje čoveku, kojeg će se mnogi sećati s naklonosti. Ispostavilo se da je njegov otac provodio mnogo vremena održavajući razne korespondecije u kojima je pružao savete i preporuke i davao svoja mišljenja. Njegov otac se možda osamio, ali se nije potpuno povukao iz Društva. Srećom, Portia je predvidela mnoštvo ljudi, koje je pristiglo u Havisham. Ne da je Locke bio iznenađen. Ćerka jednog vikara sigurno zna kako organizirati sahranu. Njegov otac je sada počivao u grobu pored njegove majke. “Ja se počinjem navikavati na njih,” rekao je Locke. “Sećam se dana, kada smo stigli ovde,” rekao je Ashe. “Nikad u životu nisam neko mesto želeo što prije napustiti nego tada.” “To je razumljivo,” rekla je Portia. “Bio si tek izgubio roditelje.” ~ 296 ~


“Nije se radilo samo o tome. Pustoš, vetar i tišina satova. I način na koji je Marsden izgledao izgubljeno. Ali, kad smo tu noć otišli u krevet na spavanje, došao je do mene i ispričao mi priču o nekoj podvali, koju je moj otac izveo u školi. I rekao mi je da je u redu plakati ako mi nedostaju i da je on plakao svaku noć, punih godinu dana nakon što je izgubio suprugu. ‘Bol nikad neće nestati,’ rekao je, ‘ali, naučićeš da živiš s tim. A ja ću ti pokazati kako.’ Prokletstvo ako nije.” Podigao je svoju čašu. “Za markiza Marsdena i privilegiju koju smo imali da ga poznamo bolje od većine.” “Za markiza!” ponovili su svi, podižući svoje čaše u pozdravu. ***

Nešto kasnije, Portia je pronašla svog supruga kako stoji na terasi koja je bila uz balsku dvoranu, na mestu gde ju je prvi put poljubio, bez sumnje u nadi da će je time oterati. Prišla mu je. “Da li si u potrazi za duhom svoje majke?” “I očevog.” Njegove reči su je iznenadile. “Mislila sam da ne veruješ u duhove.” “Ono jutro kad smo pronašli oca, pomislio sam da vidim nešto. Želim verovati da jesam. Mog oca i majku zajedno.” “Onda i treba u to da veruješ.” “Zbog toga zvučim poput ludaka.” “Zbog toga zvučiš poput čoveka koji može verovati u nemoguće.” Uzdahnuo je. “Kad sam bio dečak, probudio sam se jednu noć, jer sam osetio da je nešto kliznulo preko moje obrve. Ali tamo nije bilo nikog. Ležao sam mirno poput mrtvaca, uplašen da ću poludeti, uplašen da već jesam.” “Pomislio si da je to dodir tvoje majke.” Klimnuo je otresito. “Možda nisam bio u pravu, kad sam verovao da je moj otac lud.” “Nikad ga nisi dao zaključati u neku ustanovu. Brinuo si se o njemu. I voleo si ga. Bilo je to tako očigledno iz pisama, koje mi je pisao.” Proučavao ju je jedan trenutak. “Često se pitam kako je znao da si ti ona prava za mene. Što si mu pisala u svoju pismima?” “Zar ti nije dozvolio da ih čitaš?” “Ne, rekao je da ja moram pitati svoja vlastita pitanja. Ali sam znatiželjan koja pitanja je on smatrao bitnim, pa te je pitao.” Uvlačeći se između njega i ograde, spustila je ruke na njegova ramena. “Pitao me je samo dve stvari o meni.” ~ 297 ~


“Dve? Ali, on je rekao da ste se dopisivali neko vreme.” “Jesmo. U njegovom prvom pismu, zamolio me da opišem sebe i objasnim zašto mislim da ispunjavam uslove koje on traži. Čuo si te odgovore već prvi dan.” “A drugo pitanje?” “Stiglo je u posljednjem ‘intervju’ pismu koje mi je napisao. Pitao me da li verujem u ljubav.” “I ti si rekla da veruješ.” Odmahnula je glavom. “Rekla sam, ‘Ne više, ali zbog vaših pisama poželim da verujem.’ Pomislila sam da će me zbog toga smatrati nepodobnom, ali odgovorio mi je, ‘Ti si savršena.’ I zatim smo počeli korespondenciju u vezi s uvetima.” “Između prvog i poslednjeg intervju pisma, ukoliko ti nije postavljao pitanja, šta ti je pisao?” Nasmešila se nežno, slatko se prisećajući. “Pisao mi je o ženi koju je voleo i kako se zaljubio u njoj.” “Trebao bih ih pročitati.” “Mislim da bi mogao, iako bih te trebala upozoriti da je ponekad imao tendenciju da postane ponekad eksplicitan.” “O dragi Bože, nemoj mi reći da ti je pisao o klaviru.” “Dobro, neću to reći.” Njegov smeh je odjekivao kroz vrtove imanja, gde će na proleće mnoge vrste cveća procvetati. Zatim se obrušio na nju, uzimajući njene usne s istim žarom i strašću kao što je to učinio prvi put ovde na terasi. Da je nije poljubio, možda bi bila u stanju da napusti imanje taj dan. Umesto toga, on je zapečatio njihove sudbine. I bilo joj je tako drago zbog toga.

~ 298 ~

Vikont i lisica nsk 3 deo serijala zh (1)  
Vikont i lisica nsk 3 deo serijala zh (1)  
Advertisement