Issuu on Google+

www.eparhija-dalmatinska.hr Година VIII. – Број 42

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Илиндански број – 2010. г. Цијена 10 kn


Света великомученица Недјеља, рад протојереја Војислава Билбије 1. стр. – Свети пророк Илија, икона из Ризнице Епархије далматинске


Август 2010.

БОРБА ЗА ВЕРУ, ЦРКВУ И ПРОСВЕТУ

Joш у XIV веку, за доба мађарске владавине, у Северној Далмацији биле су организоване «прве српске православне црквене општине, и то у Скрадину, Брибиру и Клису, поред старијих грчких општина Спљета, Задра, Шибеника и Макарске; а при крају истога вијека постају општине: книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка и цетинска» (Др Н. Милаш). По осталим местима у која су се Срби населили «саграђених цркава тада још није било, него свештеници су Божју службу вршили у каквој угледној кући или можда и на отвореним мјестима под шаторима.» Тек када су били подигнути манастири: Крупа, Крка и Драговић, православна вера

и српска црква добиле су чврст ослонац у Северној Далмацији. «Свештенство, које је вршило пастирску службу састављали су калућери, браћа манастира Крупе, Крке, и Драговића, а сами манастири су зависили од дотичних најближих српских епископа: зетских, хумских и дабарских. Ови су епископи имали надзор над свештеницима. Прве почетке манастира Успенија Богородице у Крупи Милаш датира са 1317, a обнову са 1345. годином. О постанку манастира св. Арханђела Михаила «и прочих безплотних сил» у Крки, он вели ово: «Прва црква и прве ћелије основане су 1354. год., а те ћелије, можда са још којом новом, заокружене

су биле зидом и подигао се манастир.» «По некојим подацима и традицији постанак једнога и другог манастира доводи се у везу са владарима «честитог кољена Немањића». За Крупу се каже, да је постала досељењем неколицине калуђера из манастира Крупе у Босни, па да је подитнута прилозима краља Милутина (1282-1321), краља Стефана Дечанског (1321-1331) и цара Душана Силнога (13311355). To je споменуто у натпису на једној каменој плочи узиданој у црквеном трулу, а сведочио је и један турски ферман који се раније у манастиру чувао и којега више нема. Прилозима кнегиње Јелене Немањићке, удовице бана Младена III Шубића, њен стари духовник отац РуИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Борба за веру, Цркву и просвету ............................... 3 Каква је улога дела Достојевског? .............................. 9 Тајна спасења ...............................................................11

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић)

Тематски кругови и стил романа »Прољећа Ивана Галеба« ........................................... 13

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Опитовање вечног живота ........................................ 16

e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr

Манастир Велика Лавра на Светој Гори ............................................................. 17 Вијести из епархије ................................................... 30

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

наставак са стр. 3

вим са још тројицом калуђера који су дошли из Свете Земље, и то из јерусалимског манастира краља Милутина, основао је манастир св. Арханђела Михаила на обали реке Крке, и то баш на оном месту, на коме је по једном старом предању некад боравио, проповедао и народ крштавао св. Апостол Павле, пригодом свога проласка кроз Далмацију. За манастир Драговић «в част Пресвјатија Дјеви Марији и рождества јеја». Милаш мисли да је био основан 1395. год. Његов постанак традиција доводи у везу са босанским краљем Стефаном Твртком I, који је опет «по женској лози» био у роду с Немањићима и који је на врелу Цетине озидао цркву «св. Спаса», коју су Турци разорили 1512. г. Рушевине са богумилским стећцима виде се још и данас. Али манастир Драговић има и још нешто што га веже «за мушку лозу Немањића». To je један део моштију св. Григорија, архиепископа, оснивача српског манастира св. Николе у Св. Гори и «потомка династије Немањића». Те су мошти почивале у мана-тиру Куманици на Лиму. Кад је гај манастир био разорен, биле су раздробљене и мошти свечеве и предане ва чување Антонију Симоновићу. Један део тих раздробљених моштију доспео je y Драговић. У колебљивим политичким приликама XV и прве половине XVI века није могла да се проведе ни организација српске Цркве у Далмацији. Народ и свештенство обраћали су се и даље суседним српским епи-

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2010.

скопима: зетским и херцеговачким, касније и дабробосанским. У то време нарочиту бригу за српску Цркву у Далмацији показивао је зетски митрополит Јосиф. Он је год. 1454. јеромонаху Симеону издао синђелију, у којој вели да га је произвео

ли манастир Драговић, а његове калуђере растерали. Остао је пуст преко 20 година. Манастир тада није пострадао, него је године 1494. добио богате дарове са граматом од српске деспотице Ангелине и њених синова Јована и Ђорђа. Год. 1497.

за игумана манастира Крке и да је тако потврдио његов једнодушни избор од стране свештенства и народа. To значи, да је крчки игуман био биран од свештенства и народа «као неки црквени поглавица свију далматинских Срба» и да је Манастир Крка од свога почетка био «православно црквено средиште у Далмацији» (Милаш). Тада се подигло и неколико цркава, и то: св. Николе у Кули Атлагића (1450); св. Ђурђа у Пађенима (1456); светих апостола Петра и Павла у Полачи (1458); св. Стефана у Голубићу (1462); св. Ђорђа у Книнском Пољу (1468) итд. За првих турских пљачкашких похода по Сев. Далмацији «многе су наше цркве пострадале и више свештеника погинуло». Год. 1480. Турци су грдно опљачка-

саграђена је црква св. Арханђела Гаврила у Мирањама. Год. 1503. калуђери обновише манастир Драговић и добише од турског заповедника писмено овлаштење за слободно вршење верских дужности. У прво доба турске владавине дошло је до формалнога, каноничког устројства Српске Цркве у Сев. Далмацији. Обновљена Пећка патријаршија обухватила је и ту земљу. Јурисдикција Дабробосанске митрополије била је протегнута и на цркву на далматинском копну. Ту јурисдикцију дабробосански митрополит вршио је као «егзарх пећкога српског патријарха». Касније, своју столицу пренео је из Дабра (Западна Босна) у манастир Рмањ на тромеђи Босне Лике и Далмације. Тада је имао титулу


БОГОСЛОВЉЕ «митрополит дабробосански и клишки и лички». У то доба постале су ове цркве: св. Ђурђа у Смоковићу (1567); св. Јована у Брибиру (обновила се 1574); св. Тројице у Бискупији и св. Илије у Косову (1589); св. Јована у Бенковцу (1590); св. Луке у Грабовцима (данас католичка црква св. Јурја) и св. Николе у Братишковцима (1592); Спасовдана у Ждрапњу (1595, данас кат. црква св. Бартула) итд. Године 1585. била је велика глад у Цетинској Крајини. Због тога петорица калуђера из ман. Драговића: Пајсије, Евстатије, Стефан, Герасим и Дионисије одселише се у Будимску епархију и тамо основаше манастир Грабовац. У Драговићу остаде само стари калуђер Петроније са joш два млада калуђера. Митрополит Гаврило Аврамовић (1574-1588) поставио је крчког игумана за управитеља црквених послова у Далмацији, одредио да с братством има право на вршење парохиске службе у Ђеврскама, Кистањама, Биовичину Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жагровићу, али с тиме, да сви приходи иду на корист манастира. Према томе, Милаш каже да је «непосредну управу Цркве имао настојатељ ман. Крке, као намјесник дабробосанског митрополита, којега је тај настојатељ имао дужност да извјештава о свима црквеним потребама и да води непосредан надзор над црквама и свештенством. Сва је област српске далматинске Цркве била раздијељена на два велика црквена округа: лички и клишки, којих су границе биле једнаке са границама политичких округа или санџака. Постојала су, дакле, употребљавајући данашњу терминологију, два протопијата, од којих је свакоме на челу био један старији свештеник, који

се као што дознајемо из других мало познијих докумената, звао протопоп, а латински просто «parochus». У сваком од тих округа или протопопијата, био је одређени број парохија са односним бројем свештених лица, свјетовног и монашког чина, која су вршила пастирску службу. Парохиску су службу редовно вршили свјетовни свештеници, и само у неким мјестима дозвољено је то било и калуђерима. Духовно средиште за лички округ био је ман. Крка, а за клишки ман. Драговић. Ту су се бирали млади људи за свештеничку службу, које су затим слали ради рукоположења митрополиту, од кога су добивали односне синђелије. Опће духовно средиште за сву далматинску Цркву био је ман. Крка» (Др Н. Милаш). Под обновљеном Пећком патријаршијом Светосавска српска црква учинила је у Северној Далмацији оно исто што и у другим српским земљама. Она је стопила веру и народност у једну целину, у «Српску цркву». На тај начин, формирала је и однеговала живу народну свест и снажне националне тежње у елементу који је, долазећи из крајева старе српске државе, са собом донео успомене на стару српску славу и величину. И на Далматинском Загорју попови су се изједначили с народом и увек себе сматрали само члановима народа који врше верске дужности. У то доба били су калуђер и гуслар два најглавнија чиниоца српског духовнога живота, а манастири и цркве главна места где су се окупљали народни сабори на којима се разрађивала народна мисао и одређивале све народне акције. Та мисао нашла је израза у народној епској поезији. Ускоци пак би-

Август 2010.

ли су главни носиоци те поезије у западним нашим крајевима. Њихови помагачи били су и горски хајдуци. Ускочке и хајдучке песме јасан су наставак косовскога и Маркова епоса. Оне у суштини имају исто величање култа прегалаштва и јуначке борбе «за крст часни и слободу златну». To су све фактори, који су у тешкој борби за опстанак, код далматинских Срба развили високу верску и националну свест. Због тога нам је јасно, зашто су досељени православни Срби прозвали крашку долину између Книна и Дрниша «Косовом», а постанак својих манастира везали за династију Немањића. Постаје нам јасно још и то, зашто су ускоци у Сењу имали кулу св. Саве, а зашто је и један далматински певач у народној песми казао за кнеза Лазара из Крушевца, да је син бана Задранина и кнез Крушева у Равним Котарима! Толико је, дакле, била јака немањићко-косовска традиција у Северној Далмацији. При крају XVI века Турци су опазили пораст борбености и самопоуздања у српском народу. Стога су започели, како би се данас казало, новом политиком «јаке руке». Тада упоредо с повећањима разних намета порастоше и зулуми ага и бегова. Од год. 1593. наши стари записи врве не само вапајима на Турке, него напомињу и опште невоље са силним тужбама на «љута и прискрбна времена». Такова политика изазивала је реакцију у свим српским земљама, Србима је прекипело па су на то зверство одговорили бунама. Прву побуну у Далмацији извршили су Срби у околини Клиса год. 1596, кад су учествовали у оном неуспелом освајању клишке тврђаве заједно са неким млетачким авантуристима. Због тога су морали

5


6

наставак са стр. 5

да се одселе у ћесарску земљу на граници. С њима је заједно отишло и неколико калуђера из манастира Крке. Тројица од њих, и то: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић, подигоше године 1602. у долини на утоци потока Рибњака у речицу Добру манастир Гомирје са црквом у част св. Јована Крститеља. У Морачи, 13. децембра 1608. год. одржао се збор народних старешина у присуству пећког патријарха Јована. На том збору био је израђен план општега српског устанка на Турке, а закључак саопштен и угледнијим људима у Северној Далмацији, међу којим се помиње и Петар Зубићевић. По томе закључку једна чета имала се окупити и у Севрној Далмацији. Турци су опазили револуционарно расположење у народу. Стога су се године 1619. сурово оборили на српску рају свуда, па и у Горњој Далмацији. Тада је ман. Драговић опустео. Његов игуман Стефан са десеторицом братије покупио је манастирску имовину, црквене ствари, књиге и остало, па се пред турским беснилом одселио у манастир Грабовац, к својој некадашњој браћи. И манастир Крупу снашло је велико зло. Турци га опљачкаше и запалише. Остадоше му само голе ћелије и опаљене зидине. Покушај братије да се сили опре силом заврши се погибијом једног калуђера; остали се распршташе на све стране. Манастир Крка у тај мах не настрада, јер му пође за руком да се спасе с великим митом. Године 1642. Крупа се обновила, a 1645. Крка је од турских власти добила потврду за неке земље. Манастир Драговић био је пуст седамдесет година; био је обновљен тек 1694. године. Године 1647. Турци открише да су крчки калуђе-

БОГОСЛОВЉЕ ри водили тајне преговоре са млетачким властима против Турске Царевине и да је у манастиру Крки било главно бунтовничко средиште. «Нападоше изненада манастир и принудише на бјежање све калуђере. Опљачкаше и разграбише све што су могли, а особито цркву, у којој су ватру палили и коју су оскврннли, као што зна само некрст да чини. Трагове суровости турске са светињама у манастиру показују joш и данас крчки калуђери.» (Милаш). Калуђери с народом из Буковице, особито из кистањске парохије, одоше к Задру «под крило Принципово». Године 1650. «старцу Дионисију» турске су власти допустиле да изврши оправку и поново насели с братијом манастир Крку. По завршетку Републичиних ратова с Турцима, цела Загорска Далмација дошла је под дуждеву власт. После карловачког мира престала је јурисдикција дабробосанског митрополита у Северној Далмацији. Народ се вратио из збегова и из млетачког приморја на своја порушена огњишта. Одмах је подигао неколико нових цркава: у Ервенику, Коларини, Бргуду, Врбнику, Ивошевцима, Кричкама, Добропољцима, Јагодњој, Крушеву, Стрмици, Отону итд. У црквеном погледу далматински Срби дођоше под власт грчкоправославнога филаделфиског архиепископа, који је имао седиште у Млецима. У име тога архиепископа непосредну власт над црквама и свештенством вршио је архи-

Август 2010.

мадрит манастира Крке, који му је подносио редовне извештаје о свему. Таковим уређењем Срби нису били задовољни, па су упорно тражили од млетачке владе да им даде епископа од српске крви и језика. Кад им млетачка влада није то допустила, они су покушали да сами некако «увуку» своје људе. На такове епископе оборила би се мржња латинских прелата и млетачких власти, пак су морали да поднесу силна гоњења и страдања. Такови епископи били су: Никодим Бусовић, Стеван Љубибратић и Симеон Кончаревић. Овај задњи написао је и «Летопис црквених и грађанских догађаја» који се у новије време негде затурио, а умро је у Кијеву у Русији. «Косовски владика» Симеон један је од највећих бораца и мученика у нашој прошлости. По његову «Летопису» већином су и


БОГОСЛОВЉЕ познати «црквени и грађански догађаји» у Далмацији. Још док су далматински Срби били под турском влашћу, морали су често да бране своју веру и своју Цркву од насртаја «редовника св. Фране». Али тек кад су потпали под дуждеву власт, онда пак упадоше у дугу и очајну борбу за слободу своје вере, у борбу која се са исполинским напрезањем водила готово кроз цео 18. век. На њих нагрнуше сви могући представници латинског прозелитизма. Срби ипак листом устадоше на одбрану своје прадедовске вере и своје српске Цркве. Аристократска, олигархиска и клерикална Република св. Марка зазирала је стално од бунтовних и «шизматичких Морлака», који су у потаји одржавали духовне везе са великом и далеком Русијом. Стога је испод руке, a y више махова и отворено, помагала бесомучне насртаје латинског свештенства на далматинске Србе, на њихову веру и светиње. Било је момената кад се је и силом хтело да Србе преведе у католичанство или бар на унију. Тада су се по целој Далмацији ређале тужбе, хашпења, прогони, процеси и мучења у масама. У једнакој мери страдали су и свештеници и световњаци. Многи су у гвожђу и кладама завршавали мученички живот по страшним млетачким «казаматима», где би пре губили очињи вид и «в кладах ножни палци», или су скончавали као «бунтовници и непоуздани елементи» на галијама. Једно време није било ни једне млетачке тамнице без православног свештеника или верника, али су они и на тим местима дизали гласне протесте против насиља, неправде, и верских гоњења. У једном моменту, умало што разјарени Срби не дигоше народни устанак и не

приступише паљењу и рушењу латинских цркава. За њих се у три маха заузе дипломатском интервенцијом «једноверна» и «једноплемена» Русија. Срби cу ипак одолели свим искушењима и под вођством својих архимандрита, као црквених старешина и генералних викара: Никанора Рајевића, Никанора Богуновића и Герасима Зелића остали тврди на бранику своје вере, цркве и имена. Трула Република морала им је најзад признати право на слободно исповедање вере. To je учинила на неколико година пре своје пропасти, и то законом 16. новембра 1780. године. После пропасти Млетачке Републике (1797. год.), Далмација је за кратко време дошла под Хабзбуршку власт, а затим 1805. под владу цара Наполеона Бонапарте. Године 1809. Далмација је ушла у склоп Наполеонових «Илирских Провинција.» За кратког француског владања, које је трајало до 1815. године, далматински Срби су мало одахнули. Године 1808. они су на познатом Задарском конгресу спровели организацију своје Цркве. Године 1810. добили су првог епископа, злосрећног Венедикта Краљевића. Бечким уговором 1815. Далмација је опет додељена Аустрији. Бечка влада покушала је да врати феудалноклерикални систем какав је владао у доба Млетачке Републике. У погледу Срба она је наставила исту политику коју је водила Млетачка Република. Тако je y два маха покушала (1821 и 1836) да их преведе на унију, али ти су покушаји били прекинути оба пута хицима из кубура. Први пут настрадао је протосинђел Кирил Цветковић са двадесеторицом људи, који су били осуђени на тамницу. Цветковић је одлежао у тамници двадесет година, и

Август 2010.

кад је изашао нису му дали да се врати у Боку Которску, него је умро у једном банатском манастиру. Турска, млетачка и аустриска владавина држале су Србе у тешким социјалним и економским приликама. Сматрали су их као «непоуздане поданике и бунтовне елементе», као дошљаке и наметнике (оне који су се наметнули). Нарочито клерикалне и полициске млетачке и аустриске власти «Морлаке�� или «Влахе» систематски су спречавале у сваком покушају да се колективно просвете и привредно подигну. Само у временима ратних заплетаја када им је требало храбрих морлачких «мушкетира» или влашких «солдата» обасипале су их похвалама, обећавањима и незнатним уступцима. Па ипак у таквим тешким приликама, Срби нису престали да мисле о економском и просветном подизању. Поред дирљивих примера јунаштва, прегалаштва и страдалништва на крвавим пољанама, они су из властите иницијативе предузимали колективно и појединачно у више наврата неколико покушаја да би дошли до своје народне просвете и до народних школа. О томе сведоче многи историски документи и толике задужбине народних добротвора. Још за доба турске владавине далматински Срби мислили су живо на задовољење својих верских и просветних потреба. Они су у првом реду мислили на спремање младих свештеника за вршење службе у народу, по парохијама и манастирима. Ту бригу у Северној Далмацији водила су три манастира: Крка, Крупа и Драговић, како се у она времена могло и знало. Најбоље свештенике припремао је манастир Крка. Године 1615, у томе манастиру,

7


БОГОСЛОВЉЕ

8 на заузимање књижевно образованог настојатеља Јоакима и по наређењу дабробосанског митрополита Тодора, била је установљена нарочита школа за образовање и васпитање свештеничког подмлатка. За млетачког владања у целој Далмацији нигде није било ни једне јавне или државне школе. За католичко становништво постојале су по градовима приватне манастирске, латинске, клеричке и семинарске школе. По селима уопште никакових школа није било. Православни Срби добијали су из Карловачке митрополије приватне учитеље, обично свештена лица, али и у томе млетачке власти су их стално спречавале. Између толиких приватних учитеља, који су били у Далмацији, довољно је споменути славног Доситеја Обрадовића, који је «Буквицом» у том крају и започео свој књижевни рад. У једној прилици чак се и Вук Караџић нудио за учитеља у Шибенику. У млетачко доба спомиње се да је постојала српска приватна школа једино у Скрадину, и то око средине 18. века. Далматински Срби више пута подносили су представке млетачкој влади у којима су тражили дозволу за отварање основних и средњих школа о свом трошку. Тако су године 1761. у Млетке послали нарочитог изасланика, Шибенчанина Руђера, са врло лепом представком. Та представка гласи овако: «Због оскудице школа и учитеља морали су старешине православне вере слати синове у аустријску државу да се уче читању, писању, српском језику, наукама («хуманиора») реторици и складноме понашању у друштву; што им је наносило велику штету и трошак, а њихова штедња и труд прелажаху у страну државу. Да

би се свега овога ослободили, намислише завести школе у појединим својим срезовима, одредивши да се поставе народни учитељи, који знају речени језик и које би за то они исти бирали да им младеж књизи и наукама обучавају и с њом управљају. Ова мисао колико је, по њиховом мишљењу, корисна за опште и приватне сврхе, толико је опет спасоносна и прикладна општим жељама родитеља, које природа живо потиче, да се старају за корисно одгајање своје деце. Стога породице православне вере, које живе у Шибенику, Скрадину, Задру и осталим местима, те су расијане тамо и амо, утичу се пунијем ухвањем мудрости и милости Ваше Светлости да би милостиво примила молбе поданика својих, које смерају на њихову корист и напредак и промичу благостање ове светле државе. На ту сврху шаљу у име свих Шпира Руђера, који покорно предстаје светлом престолу од стране реченог народа, молећи Вашу Светлост, да би милостивно саизволела и уовластила просиоце, да могу подизати и заводити речене школе на своје трошкове, које од никакве друге власти немају зависти него од Ваше Светлости, као год да не би исти народ, по добивеној владалачкој милости у тим својим школама са великом својом штетом и печали узнемираван и прекраћиван био» («Српскодалматински магазин», 1868).

Август 2010.

Као на раније тако је и на ту представку дошло решење од млетачке владе: «да интереси државе захтевају да Срби у Далмацији остану у стању непросвећености, или да само добију по коју школу у којој се осим читања и писања ништа више неће учити.» Још у другој половини 18. века тај просветни покрет далматинских Срба био је доста снажан, а ослањао се на издашну помоћ појединих српских трговаца који су све до средине прошлога века имали «трговину с народном робом по градовима и варошима у Сев. Далмацији у својим рукама» (Герасим Петрановић). Тек после пада Млетачке, далматински Срби отпочели су задужбинама појединих добротвора (о којима се на другом месту


БОГОСЛОВЉЕ опширније говори) остваривати своје просветне тежње. Тако је још 1808 г. из задужбине Јована Бована у Шибенику била отворена прва српска школа, која je y исти мах била и прва чисто народна словенска установа на Јадранском Приморју. Год. 1833 за Србе је била отворена у Шибенику «Клирикална школа», која је доцније пренесена у Задар и претворена у Богословију са семинаријом.

Тај просветни покрет нашао је израза joш и на књижевном и политичком пољу. У општем мртвилу, које je y првој половини 19. века владало у целој Далмацији, први поклич на одбрану народности и материнске речи проломио се из српских редова. Год. 1826. Шибеничанин др Божидар Петрановић објавио је свој познати проглас и израдио програм за национални препорођај це-

Август 2010.

лога народа. Он је покренуо «Српскодалматински алманах», доцнији познати «Српскодалматински магазин», и с братом Герасимом прикупио прилоге за ycтанову «Матице далматинске». Међутим, дошао је Бахов апсолутизам и покренути рад одгоди до шездесетих година прошлога века. Проф. Мирко Лежаић (Северна Далмација некад и сад, Београд, 1939.)

КАКВА ЈЕ УЛОГА ДЕЛА ДОСТОЈЕВСКОГ? Неизвесна, нејасна, да ли и несигурна? Требало би пре неког одређенијег одговора на Ваше питање, поуздано знати од кога се, колико, како и где данас, на почетку XXI века, Достојевски уопште чита. Када је реч о дореволуционарној Русији, Достојевски је, заједно са Толстојем, био најчитанији писац, а важио је за пророка православног хришћанства и Христа кога руско православље треба да донесе Европи, без трунке било каквог насиља или наметања (војне или политичке природе). За време совјетске страховладе, пренете и на балканске православне земље, у трајању од неколико деценија, дела Достојевског (нарочито његови романи Зли дуси и Браћа Карамазови) мање су читана, или су читана кришом. Какво је стање и расположење читалачке публике у Русији данас, не знам. Обнављање интересовања за целокупну руску религиозну философију, нарочито из друге половине XIX и прве половине XX века у данашњој Русији, приметно је, самим тим, претпостављам, да је обновљено занимање и за Достојевског, јер су готово сви значајни руски философи из прошлог и нашег века (Розанов, Мерешковски, Шестов, Берђајев, Лоски и други) писали о Достојевском занимљиво и оригинално. Не треба, ипак, прецењивати данашњу руску литерарну и философску елиту која се бави Достојевским, и то без нових, свежих и оригиналних доприноса његовој улози у садашњем православном и, шире, у хришћанском свету на Западу, јер нас они, углавном, само по-

дсећају (хвала им и на томе!) шта је Достојевски значио за руску, словенску, па и западнохришћанску философску мисао у једном одређеном временском периоду и шта би можда могао да значи и за будућност хришћанског света. Фјодор Михајлович Достојевски је за мене најпре велики психолог; он је то био у једном времену када се научна психологија тек будила, он је то остао и данас када се психологија веома развила у свим правцима, а уверен сам, Достојевски ће остати велики психолог и за сва будућа времена. Ф. М. Достојевски може да буде значајан и за философе и за философију (Ниче му је одао право признање!), али пре за ону «праву», вековима познату и признату философију, закључно са егзистенцијалистичким философским правцем у XX веку (подстакнутим на развој од једног другог, такође најпре, великог психолога, Серена Кјеркегора). Али, бојим се да је Достојевски мало или никако више актуелан за савремену европску философију која се развијала после Другог светског рата.

9


10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

Достојевски није највећи литерат XIX века у Русији или изван ње. Његове реченице су грцаве, испрекидане, недовршене, он као да је већину својих романа писао у грозници и брзини, не би ли тако стигао до неопходног новца за свакодневни живот или да би оправдао његов предујам. Ове од критике давно уочене замерке недостатка стила (за разлику од префињеног Лава Толстоја), Достојевски је обилато надокнађивао драматичном радњом романа у којем су његове главне личности (мушки ликови су разнобојнији и богатији од женских), постављали питања од вечите егзистенцијалне вредности, доводећи, и ове јунаке романа и њихове читаоце, до »белог усијања», због кога се књига Фјодора Михајловича није могла данима испуштати из руку. Најзад, а сада прелазимо на најважнији део покушаја одговора на Ваше питање, каква је улога, вредност и трајност религиозног опуса стварања овог несумњиво генијалног руског и светског писца? За наше српске теологе, за све православне српске хришћане истински одане својој Цркви - сетимо се само какве су све похвалне беседе и књиге изговорене и исписане о Достојевском, на пример, од архимандрита Јустина Поповића, владике Николаја Велимировића, др Димитрија Најдановића и низа других српских интелектуалаца, нарочито у првој половини XX века - Достојевски је несумњиво највећи православни мислилац у новом веку, пророк који опомиње и враћа заблуделе на прави пут. Вера у васкрслог Христа која је из срца Достојевског измамила оно његово чувено „Осана” животу и Христу, била је довољно убедљива за многе православне мислиоце и у другим земљама осим наше, да и сами понове из дубине срца и прочишћене вере оно исто Алелуја и Осана и себи и своме православном народу. Благо онима чиста срца, јер ће Бога видети, вечита је јеванђељска порука Исуса Христа која нас упућује на доживотно чишћење себе, одавно испрљаног: генетиком, рђавом спољашњом средином и гордошћу, најчешће услед једном, несношљиво доживљене инфериорности; док у случају, ако нам је Бог дао дечију безазленост, и то поклоњену од рођења, као код кнеза Мишкина у роману Достојевског Идиот, онда нам је доживотан задатак да је стрпљиво и трпељиво одржавамо у себи. Сматрам да сам овим последњим реченицама о Достојевском и његовом православљу (највећим делом) одговорио на Ваше питање о његовој улози у будућности. Наиме, сматрам да

Август 2010.

ће увек бити, и у најгорим тзв. апокалиптичким временима, људи који ће читајући дела Достојевског оживети своју успавану веру или окрилатити већ постојећу. Али шта са осталим људима у свету (и словенским и европским), истинским мученицима мисли који неће олако проћи поред упечатљивих тзв. негативних ликова (антихероја) у романима Достојевског: Ставрогина и Кирилова, Версилова и Шатова, Раскољника и Рогожина, Ивана и Димитрија, па и чедног кнеза Мишкина који на крају романа опет одлази или бежи у лудило? А шта тек мислити о Великом инквизитору, врхунском изазову сваком умном човеку који бистрим погледом сагледава реално Зло у свету и у човеку! Ми се можемо сложити са Лавом Шестовим када он Великог инквизитора проглашава «слабим и јадним», јер му је «лаж била потребна, он није имао одакле да узме веру у себе и он прима ту веру тако, из руку ништавне гомиле коју презире». Али ова истина неће увек бити довољна да се ослободимо страшне дилеме између «слободе и хлеба», између нужности, случајности и Божије Промисли. Ми се можемо сложити и са Слободаном Томовићем коме је нарочито успела, по моме мишљењу, литерарна обрада Кирилова, када он тачно пише да је «немогуће издржати идеју да је разум јалов, а да истовремено нема ничега што је од разума више» и да сваки овакав човек неизбежно завршава «самоубиством или лудилом». Међутим ова истина о којој Томовић пише неће бити увек довољна да себи одговоримо на питање о разлозима раширености данашњег Зла у свету, у коме зликовци не завршавају неизбежно живот самоубиством или лудилом, чак ни заслуженом казном робије. Знали смо одавно и без читања добре студије Волфа Шмита да је Ф. М. Достојевски био подељена личност и да је сваки његов роман «батина с два краја, медаља са две стране, мач са две оштрице», па да и роман Браћа Карамазови (према Шмиту) није «сасвим успела теодицеја». А да ли је Достојевском било стало да у своме последњем роману чини теодицеју (од својих позитивних јунака), насупрот ђаводицеји (од својих негативних хероја) или пре да очисти себе као личност и умре као праведник, као покајани грешник? Генијални уметници једно пишу, а друго (из себе) живе – готово се никад не подудара њихово писање са њиховим начином живота! Споменуо бих за крај (овог мог поновљено, опширног одговора) веома добру студију


БОГОСЛОВЉЕ Предрага Чичовачког «Суђење човеку и суђење Богу: Рефлексија о Јову и Великом инквизитору». У студији Чичовачки поставља низ суштинских, а од Достојевског у његовим романима неодговорених питања, као што су: 1. «Зашто Исус не одговара ништа злом старцу? 2. Ако човек већ одбацује однос слуге и господара у односу на Бога, зашто увести ту хијерархију међу људска бића? 3. Не само земље трећег света, него и земље првог света, готово несхватљивом брзином стварају све више оних који немају свој дневни оброк и кров над главом. Да ли би чак и Бог био у стању да нахрани и заштити милијарде својих одбачених створова?... Кога онда кривити за ову долину суза?» Ово последње питање Предрага Чичовачког, само нас привидно удаљава од Достојевског и његових романа, остављајући нам суморну

Август 2010.

могућност да се сетимо и Теодора Адорна и Ханса Јонаса који питају «за појам Бога после Аушвица». Читање Достојевског и у садашњости и у будућности (уколико се буде читао) уводи паметног, мисаоног, интроспективног и осећајног читаоца у непојаман ла виринт најтежих животних питања. Достојевски нам у исто време оставља могућност, и као изазов и као шансу, да очистимо себе «од сваке нечистоте» (како стоји у православној молитви) и тако се вратимо вери, нади и љубави. Ово божанско исцељење од себе самог, не можемо постићи без Христа, али ни без, бар делимичног, жртвовања интелекта (sacrificium intellectus) и када нисмо никакви Тертулијани. Владета Јеротић из књиге: «120 питања и 120 одговора», Београд 2009. год.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ТАЈНА СПАСЕЊА О КУЛТУРИ ОПШТЕЊА

Један од најважнијих видова религиозне моралности јесте култура општења. То је умијеће мирно саслушати другога, иако се његово мишљење не слаже са твојим или му се чак супротставља. Присуство благодати Божије у човјечјој души чини да је немогуће увриједити или понизити ближњега. Етика се манифестује кроз уважавање. Ријеч “култура” потиче од ријечи “култ” што значи “цијеним” и “поштујем”. У датом случају, висина културе, наравно и духовне културе, састоји се у умијећу да се у

сваком човјеку види обличје и подобије Божије – личност која има свој поглед на свијет, своје моралне критерије, свој духовни свијет. Када два сабеседника говоре о религији и њихов поглед на свијет се не подудара, разговор треба да добије облик узајамног тражења истине: прво се треба изјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба наћи заједнички критеријум истине и мирно размотрити недоумице, питања, проблеме, талас за таласом, не силазећи са те

платформе. Таква платформа може бити све учење Цркве, текст Библије или само Нови завјет. Ако се религиозна убеђења заснивају на разним књигама Библије, ведама, Курану, онда треба истаћи основне особине истинитости, за шта очевидно морају служити: унутрашња непротиврјечност текста, високо учење о Божанству и моралу који одговара томе учењу, треба размотрити историју настанка тих књига и др. Да бисмо одговорили своме сабесједнику на ваљан начин треба га умјети саслушати

11


12

наставак са стр. 11

мирно, схватити шта он хоће, истаћи главни нагласак његових погледа на свијет. Затим упитати да ли је он правилно схваћен, да му не приписујемо оно што он није мислио и уопште није хтио говорити. А ако он потврди да смо га правилно схватили, онда већ у почетку морамо означити у чему се слажемо, шта одобравамо у његовим ставовима. Па добро, нема човјека који би био у свему крив (преподобни Макарије Египатски похвалио је за трудољубивост идолског жреца кога је видио да је носио на својим раменима тешко брвно). Означивши тачке зближавања, тј. створивши одређену психолошку везу, када нас сабесједник прихвата не као противника него као пријатно лице које се труди да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно разматрају (оригинална) обична дјела. Велика етичка и психолошка грешка је закључак априори, прије доказа, када се умјесто доказа истакне сопствени ауторитет, који уопште није обавезан за друге. Затим сам сабесједник треба да направи закључак, а ако се мучи, тада не треба инсистирати: човјек ће се касније сам вратити тим истим проблемима. Ако је чак под утицајем непобитних чињеница саговорник принуђен да се сагласи, као да је избачен са ринга на турниру, онда ово слагање обично бива неуверљиво и он ће тражити реванш за пораз

БОГОСЛОВЉЕ и наћи (послије бесједе) нове аргументе и чињенице које оповргавају твоје мишљење. Снага Сократа је била не само у његовој памети и размишљању, него и у методу. Он није говорио за сабесједника, већ, остављајући му слободу да прави своје за-

кључке, задавао му сугестивна питања и поткрепљивао их одговарајућим примјерима. Критичке примједбе сабесједника треба примати мирно, и ако су исправне, одмах се сложити. Бесједа постаје бесмислена ако дозволимо да се претвори у спор, у својеврстан вербални дуел, у коме наносимо и добијамо ударце, не задобијајући ништа. Тада се дијалог претвара у два монолога – свако говори не слушајући саговорника, а ако чује, онда са једним циљем: пошто–пото оповргнути га. Као свједок духовне и моралне закржљалости човјека служи његов неправилан став, или, простије, “поза” у бесједи.

Август 2010.

1. Поза “учитеља” – човјек говори са другим са осјећањем надмоћи. Он не сумња у то да зна више од својих саговорника, да је паметнији од њих, да боље зна оно што је потребно човјеку. Њему се чини да је његова обавеза да учи друге, а други да уче. Такви људи чине то чудном самоувјереношћу, чак не схватајући да његова претјерана самоувјереност у њиховим ријечима одбија срце саговорниково. 2. Поза “државног јавног прокуратора” – човјек себе сматра вишом инстанцом у судбини другога. Он стално указује на недостатке саговорника, лови га на противречностима, као лопова који је ставио руку у туђи џеп, разоткрива, негодује и износи “приговор” уопште не схватајући да то није у његовој надлежности. Мисли да доноси добро човјеку отварајући му очи на самог себе. Он сматра да му јадни грешник мора само захваљивати поуци. Жеља да се исправљају други често поприма карактер сталног свраба као код мучних кожних обољења. 3. Поза “свезналице” и “савјетника” – човјек је спреман да пружи савјет и рецепт за све случајеве живота. Обично су то блиски људи који много говоре зато што мало знају и још мање мисле. Спремни су да дају савјете, пошто не осјећају одговорности за своје ријечи. Ови људи се уплићу у туђе послове, сметају другима будући потпуно сигурни да им показују велику помоћ. А они сами туђе савје-


БОГОСЛОВЉЕ те не примају. Када се њихови властити послови завршавају неуспјехом (а то се често догађа), онда они разоткривају све осим себе самих. 4. Поза “начелника” – човјек говори тако као да даје наредбе својима потчињеним. Он жели да буде мали “цар” у својој породици, међу пријатељима или, једноставно, са саговорником. Ове људе карактерише поштовање своје сопствене личности и непоштовање према свима осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим доброчинствима, која најчешће и не постоје. Једну те исту фразу понављају по неколико пута да би је меморисали у памћење сабесједника. У односу према другима понављују одлучност

и незахавалност. Они, изгледа, искрено сматрају да је за друге људе велика срећа што могу дисати са њима. Саговорника не слушају и могу га прекинути питањем које се уопште не односи на дотичну ствар. Зауставио сам се на ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често, не контролишући себе, чинимо то исто. Зато се у бесједи треба сјетити какав не треба бити и шта не треба чинити. Гордост је у стању срушити све психолошке мостове, међу саговорницима и подијелити их на непријатељске таборе. Човјек мора бити коректан, тим прије ако је разговор о религиозној теми. Наш опит Божанске славе треба да се изражава у нашем животу посредством

Август 2010.

испуњења воље Божије, то јест у заповјестима, а не преко нетрпељивости према онима који другачије мисле и другачије вјерују. Грубост често прикрива у себи слабост аргумената, а гордост и охолост су низак интелектуални ниво. Постоји енглеска пословица која говори да празнине које се формирају у љубавној корпи испуњава гордост. Ако разговор поприми некорисне облике кад је реч о погрешци саговорника, треба ставити примедбу да је о озбиљним стварима потребно говорити озбиљно; а ако то не буде прихваћено, треба прекинути разговор јер некоректност у таквим случајевима често прелази у непристојност и може се завршити узајамном увредом и разиласком.

Станко Кораћ

ТЕМАТСКИ КРУГОВИ И СТИЛ РОМАНА »ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА«

Владан Десница рођен је у Задру 17. септембра 1905. године у породици угледног адвоката дра Уроша Деснице. Отац пишчев Урош Десница син је Владимира Деснице, велепоседника и председника општине у Обровцу. Владимир Десница тридесет година стајао је на челу обровачке општине и био је један од главних људи у обровачком Одбору за помоћ босанско– –херцеговачким устаницима 1875-1878, о чему свједочи богата Архивска збирка Владимира Деснице коју је приредио Хајрудин Ћурић, а издала Академија наука Босне и Херцеговине 1971. Име Владимира Деснице наћи ћемо и у другим догађајима и политичким акцијама у Далмацији све до првог свјетског рата. Босанско-херцеговачки устанак и аустријска окупација Босне и Херцеговине имали су силне

одјеке у Далмацији. 30. јануара 1877. у Далматинском сабору оборени су Стефан Митров Љубиша и Лазар Томановић, затим је дошло до расцјепа Народне странке која је окупљала и Србе и Хрвате, па је основана Српска странка на Приморју, а Народну странку је и даље водио Миховил Павлиновић. Пошто су хрватски политички прваци у Народној странци подржали аустријску окупацију Босне и Херцеговине у нади да ће Аустрија Босну и Херцеговину препустити Хрватској, српски политичари су били против аустријске окупације и зато напуштају Народну странку. Срби су сматрали да је Аустрија у Босни опаснија за Србију и Црну Гору неголи Турска. Тим разликама се исказала пуна национална политичка свијест обију страна у Народној странци. Тада, у дру-

13


14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

гој половини прошлог века, показало се да политика мора бити национална, да, она не може имати неки универзални принцип који би окупљао људе око идеје братства. Вође Српске странке на Приморју били су Сава Бјелановић, Лазар Томановић, Никодим Милаш, а Владимир Десница имао је утицајну реч у странци. Вође Српске странке основале су својсрпски лист 1880, који је од 1880. до 1888. излазио под насловом »Српски лист«, а од 1888. до 1904. под насловом »Српски глас«. Лист је излазио у Задру и први уредник је био Сава Бјелановић.

(У »Српском листу« Симо Матавуљ објавио је своју прву приповијетку »Наши просјаци« 1881 г.). Жестоку полемику водили су Сава Бјелановић и Миховил Павлиновић која је дуго трајала и била је то стварна политичка полемика, једна од најупадљивијих у политичком животу Далмације. Тек 1902. године учињени су први кораци на зближавању Срба и Хрвата, па је могло доћи до стварања познате Задарске српске резолуције која је послужила као основа за политику новога курса. Задарска српска резолуција била је значајан докуменат - текст Резолуције, како се мисли, написао је др Урош Десница - за уређење политичких односа у Хрватској и Далмацији и она је тражила везивање за политичку опозицију у Угарској, како би се срушио дуалистички систем у Аустро-Угарској Монархији. Та је Резолуција садржавала овај

Август 2010.

значајан став »да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност српског народа са народом хрватским«, који је био нарочито значајан због правашког, а касније франковачког става у Хрватској, да се не призна равноправност српског народа са хрватским народом. Задарску српску резолуцију потписали су српски политичари из Далмације, Хрватске и Славоније и тиме је створена основа за Хрватско-српску коалицију пошто су четрнаест дана раније хрватски политичари донијели познату Ријечку резолуцију. Хрватско-српска коалиција дошла је на власт 1906. године. Међу потписницима Задарске српске резолуције били су Владимир и Урош Десница. Значајна је била улога породице Десница у политичком, културном и националном животу Срба у Далмацији. Породица Десница сродила се са чувеном породицом Јанковића, која вуче лозу од славног сердара Стојана Јанковића. Посљедњи мушки потомак Јанковића, гроф Илија, удао је своју кћер Олгу за Владимира Десницу. Крв Јанковића, Олгином удајом за Владимира Десницу, наставила је да тече у жилама Десница. Олга Јанковић бака је књижевника Владана Десница по очевој лози. Браком Олге Јанковић и Владимира Деснице дворац Јанковића у Исламу Грчком, у Равним котарима, прешао је у власништво Десница, па је тако остало до данас. Владан Десница почиње свој књижевни рад есејима и пјесмама у Магазину сјеверне Далмације који је сам уређивао и штампао ћирилицом у Сплиту 1934. и 1935. године. Почетак је, дакако, необичан јер мало који писац почне књижевни рад есејем за који се тражи шира спрема и изграђени погледи на књижевно стварање, али Десница је већ тада са 29 односно 30 година био интелектуалац продорног и обухватног погледа о чему свједоче његова два есеја: »Један поглед на личност Доситејеву« (1933/34) и »Мирко Королија и његов крај« (1935). Та два есеја, поред тога што су књижевне оцјене двојице односно тројице писаца (Доситеја упоређује са Његошем), морају се разумјети и као поглед на пређени пут у развитку српске књижевности и као намјера да се извуку поуке из постигнутог. Десница је свакако имао у виду и то што се из традиције може преузети, од чега може да се пође у стварању сопственог књижевног дјела. Зато те есеје треба да узимамо као програмске. Ако се томе дода да је између 1935. и 1940. написао књигу приповиједака,


БОГОСЛОВЉЕ коју је послао београдском издавачу Геци Кону (а до издавања књиге није дошло због рата) и да је замислио тематски и концепцијски чувени роман Прољећа Ивана Галеба, онда се јасно види да је Десница као писац формиран већ у том предратном периоду. У рату изгубљена збирка приповиједака (она која је била код Геце Кона), па ратне страхоте и страхови, па мучно послијератно полагано и стрпљиво освајање мјеста у књижевности, која је тада била једнолика и није имала разумијевања за особеније гласове - све то заједно нагнало је Десницу да живи у осјећању да му судбина није склона и да зато судбини мора плаћати рачун по цијени коју нису плаћали други. Кад је најзад објавио Зимско љетовање (1950) и Олупине на сунцу (1952), Десница стапа пред лице јавности као снажан и оригиналан писац. Међутим, бруталан напад на Зимско љетовање баца га у очајање и он мора да да одговор. Потом стрпљиво ради на роману Прољећа Ивана Галеба, а кад је дјело завршено, у аутору се јавља страх да га нико неће хтјети објавити јер је по свему одударало од ондашње књижевне продукције. Ипак, Издавачко предузеће »Свјетлост« у Сарајеву 1957. године објављује Прољећа Ивана Галеба. Наредне, 1958. године, роман је награђен »Змајевом наградом«. Тек тада Десница је у мирним водама, али то је само девет година прије смрти (1967). Данас, кад се помене име Владана Деснице, помиње се са поштовањем, а књижевна критика ставља га у саме врхове наше књижевности, тамо гдје су Иво Андрић, Милош Црњански, Бора Станковић, Симо Матавуљ. Да Десница заслужује мјесто међу великима увјеравају нас четири његове књиге: Зимско љетовање (1950), Олупине на сунцу (1952), Ту, одмах поред нас (1956) и Прољећа Ивана Галеба (1957), али и још неки текстови ван ових књига. Поред ове четири књиге Десница је објавио збирку пјесама Слијепац на жалу (1956) и велик број књижевних и позоришних приказа и оцјена, десетак есеја, нешто полемика, затим два три чланка о језику (такођер полемички интонираних), двије три хумореске и један филмски сценарио. (Не наводим посебно збирке приповиједака Прољеће у Бадровцу и Фратар са зеленом брадом зато што то нису основне збирке, што оне понављају претходне двије збирке.) Сабрана дјела излазе у Загребу, у издању »Просвјете« 1974. и 1975. године у четири замашна свеска са предговором, библиографијом

Август 2010.

Десничиних радова и библиографијом радова о њему, рјечником, напоменама, дакле у пуној опреми сличној такозваном критичком издању. Објављена су и нека дјела која су остала у рукопису, као на примјер, недовршени роман Проналазак атханатика, неколико интервјуа, који су објављени само на радију. Неколико фрагмената есеја о Сими Матавуљу није се могло објавити, као и неколико набачених мисли о Дантеу. У Сабраним дјелима најзад је дефинитивни Десница. Најобимније Десничино дјело Прољећа Ивана Галеба настајало је дуго и полагано, објављивано у фрагментима по листовима и часописима, шест прича из тога романа објављено је и у збирци приповиједака Ту, одмах поред нас (Нови Сад, 1956), дакле годину дана раније, и то: Зашто је плакао Слинко, Посјета у болници, Балкон, Мали из планине, Ту, одмах поред нас и Делта. Роман је компонован од више десетина мање више самосталних цјелина и зато он нема органске чврстине традиционалног романа са фабулом и биографски изграђеним главним јунаком. Ипак, све епизоде повезује свијест главног јунака и причаоца Ивана Галеба.

15


БОГОСЛОВЉЕ

16

Август 2010.

АРХИМАНДРИТ ЈЕФРЕМ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАТОПЕД

ОПИТОВАЊЕ ВЕЧНОГ ЖИВОТА Беседе о старцу Јосифу Исихасти

ПРЕДГОВОР Дубоко дирнут и са великом радошћу прихватио сам предлог свог љубљеног брата, архимандрита Јефрема, игумана великог манастира Ватопед на Светој Гори, да напишем предговор за нову књигу у издању истог манастира, под насловом „Опитовање вечнога живота – Беседе о старцу Јосифу Исихасти“. Упркос томе што дубоко осећам да нисам компетентан да говорим о једном савременом светитељу наше Цркве,

„становнику пустиње и анђелу у телу“, старцу блажене успомене и духовном родоначелнику и моје недостојне маленкости, ипак сам пристао да кажем неколико речи као предговор овој књизи, не зато да бих изразио поштовање према блаженом старцу Јосифу, кога је Бог већ обасуо толиким почастима, него зато да бих од њега примио благослов и благодат учествујући са великим духовним наслађивањем у исцрпном и корисном истраживању игумана архимандрита Јефрема, који из Атонске пустиње шири духовни миомир Светога Духа. Упркос томе што осећам да сам ја сâм као сува грана, ипак се поносим својим кореном, не као мирјанин, него као монах, те се, уздајући се у молитве нашег преблаженог „деде“ и „гледајући на свршетак његова живота“, трудимо „да се угледамо на веру његову“ (види Јев. 13, 7). Живот преподобног старца, његове сладосне речи, као живи пример нама, његовим ученицима и нашим старцима, као и његово стално присуство кроз ње-

ИЗ Ш ЈЕ ТАМ НОВ ИЗАШЛПЕ О ИЗ О ЕПАР ДАЊ ХИЈЕ ДАЛМ Е АТИН СКЕ

гове свете молитве, отхранили су и утврдили не само нас, него и хиљаде његових духовних чеда, која га свакодневно призивају и воле и боре се да се држе његове поуке и да следе његов свети пример. Вечно смо му захвални. Што год говорили и што год чинили, никада нећемо у довољној мери одужити свој дуг свом духовном оцу. А наша одговорност према Богу и према људима је тиме још већа. Због тога добро чини велики манастир Ватопед што издаје и ову чудесну књигу, као мали знак захвалности због великог благослова, који су му подариле молитве блаженога старца Јосифа Исихасте. Читање игуманових речи и све нас чини причасницима тог благослова. На нама је, пак, да се покажемо као истинска деца таквога оца. Његов живот, његове речи и његов пример су судије нашим делима. Али, како не поседујемо његово настројење и снагу, молимо га да нам он својим светим молитвама подари покајање и духовни мир, како би љубав нашега Христа – коју ћемо пронаћи кроз непрестану молитву – заувек запалила наша срца. Његовим светим молитвама, Христе, Боже наш, помилуј нас и спаси. Амин. Митрополит Лемеса Атанасије Превод са грчког: Лада Акад


БОГОСЛОВЉЕ

Август 2010.

МАНАСТИР ВЕЛИКА ЛАВРА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Манастир Велика Лавра се сматра мајком свих општежитељних светогорских манастира. Основао га је свети Атанасије Атонски 963. године. Своје златно доба доживљава у четрнаестом веку, када су у манастиру живели бројни подвижници, а касније светитељи, међу којима је био и свети Григорије Палама. Света Лавра је дала 27 патријараха, 150 епископа, 168 игумана, 3.400 јеромонаха и 14.000 монаха. Поред тога, преко 60 светитеља наше Цркве живели су у овом манастиру. Манастир има 3 скита, 60 келија и 60 испосница. Данас у манастиру живи око 50 монаха и око 350 на околном имању.

17


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

18

Август 2010.

ПОНОВО НАПАДИ НА СВЕТИЊЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Дана 09. 05. 2010. г. надлежни свештеник протојереј-ставрофор Здравко Тепић пријавио је полицији да је црква св. Јована у Баљцима проваљена и опљачкана. Непознати пљачкаши су насилно провалили у храм и опљачкали црквени инвентар. Полиција је извршила увиђај на лицу мјеста, а за починитељима се трага.

ХРАМ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ ПОНОВО НА МЕТИ ВАНДАЛА У последњих три године, храм Св. Георгија је по пети пут проваљен и о томе је

обавјештена книнска полиција која је извршила увиђај и трага за починиоцима.

Послије неколико сличних напада и савјета полиције постављена су нова, јача улазна врата али ни то није спријечило вандале да развале и та врата и испретурају цијели храм. Иако је цијели догађај окарактерисан као дјело из користољубља, тешко се отети утиску да се не ради само о томе. Поготово је овај немили догађај повриједио книнске Србе, јер се десио само неколико дана након храмовне славе ове древне книнске светиње и неколико дана уочи Спасовдана, који ова парохија слави као своју другу славу.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СЛАВА У ЦРНОГОРЦИМА

На празник светог Василија острошког (12. 05. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру светог Василија острошког у Црногорцима. После Свете

Литургије пререзан је славски колач и извршена славска литија. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом светитељу наше Цркве светом Василију острошском чудотворцу који је веома поштован код православних Срба Имо-

Август 2010.

тске крајине. Ове године у Црногорцима се окупио велики број верника тако да је слава светог Василија острошког у манастиру Црногорци већ постала традиција која окупља све већи број верника који долазе и моле се светом Василију за помоћ и исцељење.

НЕПОЗНАТИ ПОЧИНИОЦИ ПОНОВИЛИ СВОЈЕ НЕДЈЕЛО Послије само два дана од задњег скрнављења храма Св. Георгија у Книну, након којег су полицијски службеници извршили увиђај, ова светиња је поново на удару вандала. Провалници су по истом сценарију провалили улазна врата и испретурали комплетан олтар и то на дан када православни Срби славе свог великог светитеља, Св.Василија Острошког.

Провалници су својом смјелошћу показали да им ништа није свето и да немају ни страха Божијег, којег би требало да имају кад се већ не плаше полиције. Кнински Срби су уплашени за своју сигурност и огорчени што се све ово дешава управо у вријеме када молитвено прослављају неколико великих празника.

19


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

СПАСОВДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Вазнесење Господње – Спасовдан свечано је прослављен широм Епархије далматинске, а посебно у црквеним општинама Шибеник, Ервеник и Цетина. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фо-

тије служио је Свету Архијерејску Литургију у Ервенику, пошто је Спасовдан слава ове српске општине. После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач и благословио нови иконостас у цркви. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави којој је домаћин био г. Славко Ковачевић из Ервеника. На трпези љубави поред Епископа Фотија говорио је и домаћин славе, као и представници општина Обровац, Кистање и Ервеник. Сви они су говорили о заједничким пројектима ових општина, а посебно о изградњи пута Книн-Обровац-Задар који је почет још пре трагичног рата на овим просторима, а коначно би ове године требао бити довршен.

ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ СПИРИДОНА У СКРАДИНУ Поводом завршетка радова на кровишту цркве светог Спиридона у Скрадину, дана 15. 05. 2010. г. у поподневним часовима црквену општину Скрадин посјетили су Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, потпресједник владе Р. Х. г. Слободан Узелац и градоначелник града Скрадина г. Недиљко Дујић. При обиласку светог храма са високом делегацијом епископ Фотије је изразио наду и очекивања да радови на цркви неће стати и да ће се наставити са унутрашњим и вањским уређењем ове светиње, да би се у њој могла вршити Света Литургија и остала богослужења. Господин Узелац је обећао да ће се наставити

са напорима за потпуну обнову храма светог Спиридона. После обиласка светог храма приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О. Скрадин за све присутне.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2010.

ХРАМОВНА СЛАВА У ВРБНИКУ Храмовна слава Преноса моштију Светог Николе (22. 05. 2010.) свечано и радосно прослављена је у Врбнику. У овом селу Свети Никола је молитвени заступник највећем броју породица. Свету Литургију служио је о. Симон, настојатељ манастира Свете Лазарице у

Далматинском Косову. После Литургије, пререзан је славски колач и извршена је литија. Вјерни народ окупио се ове године у великом броју сретан што се и њихова Црква генерално обнавља. Ако Бог да, ускоро ће обнова бити приведена крају.

ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ СВЕТОГ НИКОЛАЈА У КИСТАЊАМА На празник Преноса моштију светог Николаја мирликијског чудотворца (22. 05. 2010. г.) извршено је мало освећење новообновљеног храма светог Николаја у КистањамаБезбрадицама који је саграђен 1535. г. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и трудом и залагањем г. Душана Торбице родом из Кистања покренута је обнова овог храма. Свету Архијерејску Литургију служили су Његово Преосвештенство Епископа горњокарловачки Г. Г. Герасим и Његово Преосвештенство Епископ да-

лматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархија зворничко-тузланске, бањалучке

и далматинске. У току Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено кољиво, а Епископ Фотије је

21


22

наставак са стр. 21

одликовао Орденом Никодима Милаша највишим одликовањем Епархије далматинске г. Душана Торбицу чијим ктиторством је овај храм и обновљен. Владика Фотије је овом приликом одликовао чином протонамјесника оца Ђорђа Веселиновића пароха кистањског за залагање и труд при обнови, како

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ овог, тако и других храмова у кистањској парохији. Светој Литургији су присуствовали и високи гости из Републике Српске и БиХ: његова екселенција министар Цивилних послова БиХ г. Средоје Новић, његова екселенција министар Подузетништва Федерације БиХ г. Велимир Кунић,

Август 2010.

г. Јово Турањанин директор Републичког секретаријата РС за односе са вјерама, г. Ратко Гајица саборски заступник у Сабору РХ и многи други донатори и добротвори који су помогли обнову ове светиње. После Свете Литургије услиједила је трпеза љубави и народно весеље.

ПЕДЕСЕТНИЦА У ВРЛИЦИ На празник Педесетнице (23. 05. 2010. г.) Свету Литургију у храму светог оца Николаја служио је парох врлички јереј Борис Медак. Обичај ове парохије је да се празник Преноса моштију светог оца Николаја обележи и прослави у прву надолазећу недељу. У току Литургије пререзан је славски колач и освећено кољиво, а после је извршен трократни опход око храма. На велику радост ове парохије после много година извршена је Света Тајна Крштења. Новокрштеним чланом Цркве постала је Наташа

Ђапић мјештанка из Сиња. У својој проповеди јереј Борис Медак истакао је значај Свете Тајне Крштења нагласивши да том Тајном задобијамо благодатне дарове Духа Светог за непрестано пребивање у заједници Цркве.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2010.

ПЕДЕСЕТНИЦА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ На празник Силаска светог Духа на апостоле (23. 05. 2010. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископ Фотије је у својој бесједи нагласио значај празника рекавши да се сјећање на Педесетницу остварује у сваком литургијском сабрању, призивањем Светога Духа, од стране свештеника, на дарове предложења, а сваки

човјек постаје храм Светога Духа у Светој Тајни Крштења. У светоотачкој литератури Педесетница се назива рођенданом Цркве. Овај празник у Далмацији је почетак окупљања православних Далматинаца око својих светиња. Стара је традиција да се у току љета православни Срби из Далмације сусрећу на љетним сајмовима који се обично одржавају око манастира и храмова Епархије далматинске.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊУ На дан светих равноапостолних Кирила и Методија (24. 05. 2010. г.) Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску литургију у храму светог Кирила и Методија у Кистању, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва епархије далматинске. У току литургије владика Фотије пререзао је славски колач и осветио кољиво, јер на тај дан верни народ Кистања прославља своју славу. У својој беседи Преосвећени владика је истакнуо улогу коју су ова двојица свете браће има-

ли у христијанизацији словенских народа. Такође је најавио обнову овога храма и позвао верни народ да се окупља око

својих светиња, јер ће се једино на тај начин сачувати вера и традиција православних Срба далматинаца овога краја.

23


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Август 2010.

МЕДИЈСКИ ЛИНЧ СРБА И СПЦ Сматрамо да је потребно да се обратимо својим вјерницима и упознамо их са догађајима који се непрестано понављају у појединим хрватским медијима, а везани су за просторе гдје су Срби у посљедњем рату десетковани и гдје су највише страдали. Посљедњи догађај који нас је подстакао да се обратимо јавности на овај начин је ултранационалистички напад у новинама „Слободна Далмација“ од дана 24. 05. 2010. г. на г. Душана Торбицу, ктитора храма светог Николаја у Кистањама. Овај напад је један у низу оркестрираних напада који је инспирисан мржњом према Србима и свему што је српско у Хрватској. Нажалост, ово гласило (Слободна Далмација) и многа друга гласила одавно Србима дају простор само у рубрици – црна хроника – са жељом да се стекне утисак да Србин не може да буде добар грађанин Републике Хрватске, него реметилачки фактор и узрок сваког зла. Храм светог Николаја у Кистањама је саграђен 1537. г. и до сада је више пута доживљавао злу судбину народа овог краја, а посљедњи пут када је опљачкан и дева-

стиран прије пар година. Тада су из њега однесене иконе непроцјењиве вриједности и храм је био као тијело без душе. На иницијативу Епархије далматинске, манастира Крке и парохије кистањске, угледни домаћин и православни Србин из Кистања г. Душан Торбица прихватио се обнове храма, гробља и братске куће. Његова љубав према свом родном крају је допринијела да је овај храм данас понос Кистања и духовни центар окупљања православних Срба. Вјероватно то и боли господина новинара и његове, те са толико мржње и жестине нападају обнову храма и прославу славе која је била најљепши догађај у Книнској крајини у посљедње вријеме. Сви они који желе да унизе Српску Цркву и православне Србе у Епархији далматинској морају знати да су српске светиње старе у овим крајевима колико и хрватске и да имамо право да их обнављамо на радост вјерног народа, као у свакој нормалној европској демократској држави – а у Славу Божију и на духовну корист свих људи добре воље.

ХРВАТСКЕ ВЛАСТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА СУДЕ ЗА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА Међународна невладина организација за заштиту људских права „Амнести интернешенел“ у годишњем извештају је критиковала власти Хрватске због „веома ограниченог напретка у процесуирању ратних злочина за које се сумњиче припадници хрватске војске и полиције, почињених над хрватским Србима и припадницима других мањина током рата од 1991. до 1995. године“. Загребу се замера и на континуираном избегавању сарадње са Хашким судом око војних докумената из операције „Олуја“, као и на дискриминацији Рома и Срба повратника. Извештај „Амнести интернешенела“ подсећа да топнички дневници, везани са оптужнице против хрватских генерала

Анте Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача, још увек нису достављени Међународном суду у Хагу, упркос изјавама представника хрватских власти да су спремни да сарађују са Трибуналом. Међународна организација за заштиту људских права наводи да се у процесима који се тичу ратних злочина које води хрватско правосуђе, у чак 98 одсто случајева ради о оптуженим хрватским Србима и другим мањинама, а само у два одсто су осумњичени Хрвати. „Амнести интернешенел“ подсећа на случај бекства Бранимира Главаша, који је пред загребачким Окружним судом у мају прошле године осуђен за злочине над српским цивилима у Осијеку 1991., али се након пресуде склонио у Босну

и Херцеговину, чији је пасош такође поседовао. Извештај помиње и суђења хрватским генералима Мирку Норцу и Рахиму Адемију на којима су неки од сведока одбили да дају исказ због страха за сопствену безбедност. „Власти у Хрватској и даље не успевају да гарантују права хрватским Србима, од којих је велики број избегао из Хрватске током рата од 1991. до 1995.“, наводи се у извештају. „Амнести интернешенел“ констатује и да власти у Загребу нису успеле да заштите новинаре који пишу о ратним злочинима и организованом криминалу, уз помињање убиства Иве Пуканића и Нике Фрањића, претњи смрћу Драгу Хедлу и премлаћивања Душана Миљуша, новинара „Јутарњег листа“.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене и свете Јелене Дечанске (3. 6. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење архимандрита Теодора из манастира светог Саве у Илајну (Аустралија), архимандрита Германа игумана манастира Крке и јеромонаха Симона настојатеља манастира Лазарице. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај светог Константина у историји хришћанске Цркве и указао на то да је цар Константин по промислу Божијем рођен у граду Наисусу данашњем Нишу. Српска Црква треба да буде поносна што ће имати прилику да 2013. године буде домаћин велике свечаности обиљежавања 1700. година

од проглашења Миланског едикта и што ће дочекати представнике свих православних Цркава и све друге госте који ће доћи са добрим намјерама на ову свечаност. Владика је нагласио да не постоји опасност од било ког погрешног корака Српске Цркве у погледу односа са Римокатоличком Црквом и другим неправославним заједницама јер по ријечима владике „Српска Црква, Патријарх, Синод и Сабор неће издати православље јер би у том случају издали сами себе“. У последње вријеме непрестано се прича о издаји православља од стране Цркве, што је обична бесмислица, а то најбоље знају православни Срби Далматинци, којима је Црква посљедња узданица и посљедња нада у очувању идентитета на просторима гдје вје-

ковима живе. Епископ се захвалио служашчим свештеницима и вјерном народу што су заједно учествовали у Литургији, а нарочито архимандриту Теодору, који долази из далеке Аустралије у свој постриг манастир Крку, и доноси нам благослове наше браће који живе далеко од своје отаџбине, али се увијек са љубављу сјећају свог родног краја и својих светиња. Након Литургије Епископ, служашче свештенство и народ су прешли у манастирску гостопримницу и потом је извршено освећење ове гостопримнице и келије која је саграђена у 18. вијеку, а обновљена је у посљедње двије године великом помоћи Епархије далматинске, Извршног вијећа АП Војводине и залагањем г. Зорана Вапе, директора Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада. Намјена ове келије је везана за умјетничке колоније и рестаураторске радове који ће убудуће бити у манастиру Крки.

25


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

Август 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ

У недељу другу по Духовима ( 06. 06. 2010. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Христовог (СВЕТИ СПАС) у Шибенику, уз саслужење о. Милорада пароха шибенског. На Светој Литургији, сви вјерници који су се припремали постом и молитвом, приступили су Пречистим Тајнама Тјела и Крви Христове. На крају Свете Литургије Епископ Фотије је истакао неопходност учествовања у Светој Евхаристији и уопште у Црквеном животу, као и чињења добрих дјела. Такође, најавио је и почетак радова на обнови храма Светог Спаса (1778. г), у склопу којег се налази и капела у којој почивају мошти Светог Никодима Исповједника, Епископа Далматинског. Након што су приведени крају радови на обнови Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Шибенику, вријеме је да започнемо грађевинску обнову и другог од четири српска православна храма у Шибенику, истакао је Епископ Фотије, позивајући све оне који

желе и могу да се укључе у обнову овог значајног храма. Сви који желе помоћи у обнови храма Светог Спаса у Шибенику, свој прилог могу уплатити на жиро-рачун Црквене општине Шибеник. C.O. Šibenik Raiffeisen BANKA 2484008-1103822256

ЛИТУРГИЈА У СИЊУ Друге недеље по Духовима (06. 06. 2010. год.) игуман манастира Драговића о. Варсо-

нуфије и надлежни парох јереј Борис Медак служили су Свету Литургију у цркви Светога

Петра и Павла у Сињу. На Светој Литургији био је присутан мали број нашега православног многонапаћеног и многострадалног народа из општине Сињ. На крају Свете Литургије надлежни свештеник захвалио се г. Маринку Буљу из Сиња који је одвојио новчана средства како би се улазна врата у црквену порту заменила новим.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2010.

ПОСЈЕТА МАНАСТИРУ КРКИ Српски православни манастир Крка имао је част да дана 12. 06. 2010. г. угости делегацију Правног факултета из Београда. У делегацији су били декан факултета проф. др Мирко Васиљевић, продекани проф. др Жика Бујуклић и др Марко Ђурђевић, секретар факултета Миљко Ваљаревић и г. Душко Чоловић. Приликом посјете манастиру гости су обишли саборну цркву манастира и катакомбе и упознали се са богатом историјом манастира и богословије која ради при манастиру. У име Правног факултета декан г. Васиљевић је поклонио манастиру слику „Сеоба Срба“ која је рађена по чувеној слици Паје Јовановића и књиге – издања Правног факултета, а домаћини су у име Еписко-

па Фотија и манастира Крке гостима поклонили сабрана дјела Никодима Милаша. Игуман манастира Крке се захвалио драгим гостима на посјети и позвао их да и убу-

дуће са својим професорима и студентима посјећују светиње Епархије далматинске које су увијек отворене за све поклонике, а нарочито за поклонике из наше матице Србије.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу трећу по Духовима (13. 06. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. На Литургији су присуствовали и узели учешћа ходочасници из Маркушице и околних мјеста у Славонији. У току проповиједи Епископ Фотије је протумачио поруку Јеванђеља, а потом је поздравио госте и захвалио им на љубави коју они сваке године показују према Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки на тај начин што скупе и донесу помоћ у храни. Начелник општине г. Будимир Драча је након Литургије поздравио Епископа Фотија у име свих ходочасника и захвалио му се на љубазном пријему обећавши да ће и убудуће вјерници из овога краја обилазити и помагати далматинске светиње.

27


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Август 2010.

ЗАВРШЕНА ОБНОВА ХРАМА СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ (1462.) Милошћу Божијом и заступништвом Светог првомученика и архиђакона Стефана, након нешто више од годину дана завршена је обнова ове древне светиње. Последња фаза радова која је започета у октобру прошле године, када се приступило уређењу унутрашњости храма, завршена је ових дана постављањем новог

иконостаса, стасидија, владичанског трона и осталог храмовног инвентара у дуборезу који су израђени у радионици “Св. Трифун“ у Крагујевцу, док је иконопис дјело атељеа „Билић“ из Београда. Прије завршне фазе је приступљено обијању малтера са унутрашњих зидова и постављању хидроизолације и нано-

шењу новог малтера на зидове и подне облоге од мермера. Круна свих ових радова ће бити живописање храма чији је почетак планиран у септембру, а за које је припрема зидова већ завршена. Овим путем се захваљујемо свима који су дали свој допринос обнови овог древног храма.

ТРЕЋА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ДАЛМАТИНСКИ МАНАСТИРИ“ Од 18.-20. 06. 2010. г. у организацији кистањског и карловачког пододбора Просвјете и манастира Крке и Крупе одржана је Трећа ликовна колонија „Далматински манастири“. У раду колоније учествовало је осам сликара из Републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Колонија је у петак започела свој рад у манастиру Крупи, гдје их је угостио игуман манастира о. Гаврило, а радове који су направљени умјетници су поклонили манастиру. У суботу је колонија наставила рад у манастиру Крки, а у вечерњим часовима кистањски пододбор Просвјете и Ц.О. Кистање приредили су вечеру за учеснике колоније у новообновљеном парохијском дому у Кистањама. Колонију је у недјељу посјетио и Епископ да-


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

лматински Г.Г. Фотије који је рекао да се нада да ће овакав скуп постати традиционалан и да би се требао проширити и са сликарима из других земаља.

Август 2010.

Ликовна колонија је рад завршила у недјељу свечаним ручком на којем су учесницима уручени дарови од стране пододбора Просвјете и манастира Крке.

ПОМЕН У МАНАСТИРУ КРКИ

У манастиру Крки дана 24. 06. 2010. г. након јутарњег богослужења игуман манастира архимандрит Герман одслужио је помен новомученицима јадовинским и свим осталим новомученицима који су пострадали у последњим ратовима а од којих је велики број постра дао и у Далмацији. На просторима Далмације налази се такође неколико јама у које су усташе у Другом свјетском рату бацали невине људе само из тог разлога што су били пра-

вославни Срби. Након рата комунисти су избрисали сваки траг са тих јама, а у име „братства и ј��динства“, те су на тај начин завршили започети геноцид над српским народом на овим просторима. Јаме у Далмацији су и дан данас необиљежене, као што су и јаме на Велебиту (Јадовно) и многе друге јаме на овим просторима. Сјећање на жртве које су невино пострадале све треба да опомиње да је злочин злочин, без обзира ко га и над ким извршио.

ПРОВАЉЕН ХРАМ СВ. ГЕОРГИЈА У КНИНУ

У ноћи са сриједе на четвртак (23.-24. 06. 2010.) провалници су по већ познатом сценарију напали ову древну книнску светињу. Разваљена су улазна врата и испретурана је унутрашњост храма. Службеници по-

лицијске станице у Книну су направили увиђај и већ у току дана привели починиоце. Ради се о истој двојици малољетника који су и у прошла два случаја починили исто недјело.

29


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Август 2010.

ПАРАСТОС У ЈАДОВНУ 26. 06. 2010. год.

Парастосом, паљењем свећа и полагањем венаца код Шаранове јаме у кругу девастиранога Спомен обележја нa Велебиту у Хрватској у суботу је после 22 године одржан парастос а затим и комеморативни скуп јадовинским жртвама комплекса усташких логора у којима су на најсвирепи начин убијено више од 40 хиљада православних Срба, Јевреја и незнатан број неподобних Хрвата. Парастос јадовинским жртвама служио је Епископ Горњокарловачки Герасим уз саслужење свештенста и монаштва најсветијих Епископија далматинске, захумско-херцеговачке, браничевске и горњокарловачке, док је после парастоса Кадиш, јеврејску молитву за мртве, читао загребачки Рабин Лучано Прелевић. Венце на Шаранову јаму положили су Председник Хрватске Иво Јосиповић, изасланик Председника Србије Бориса Тадића саветник Председника Млађан Ђорђевић са ма-

јком Бориса Тадића Невенком, која је иначе пореклом из Лике и чији је отац, а деда Председника Србије Бориса Тадића бачен са осталима Србима у Шаранову јаму. У име председника Владе Републике Српске Милорада Додика, венац је положио његов саветник Саво Лончар. На Шаранову јаму венце су такође положили и председник Удружења потомака и поштовалаца комплекса усташких логора Јадовно 1941. Из Бања Луке Душан Басташић, са потомцима чији су очеви бачени у јаму, и други. Парастосу су присуствовали многобројни потомци и поштоваоци јадовинских жртава из Хрватске, Србије, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и других земаља у региону и шире.Парастос у Спомен подручју Слана на острву Пагу по први пут од покоља Срба и Јевреја, одржан је после парастоса у Јадовну, опело су служили свештеници по благослову

Епископа Герасима Горњокарловачког. Јадовно, као и Слана на острву Пагу пре тога, је био усташки логор у који су у три мјесеца његовога рада, 1941 године, одводиле жртве свога терора да би их тамо побили. Налазио се у долине на Велебиту на простору од 1250 метара, ограђен бодљикавом жицом. Заточеници су били Срби уз нешто мало Јевреја, нај пре би стизали у госпићку казнионицу, где се вршио распоред за логоре, а у логор Јадовно се ишло преко села Трновца. На пет километара од логора Јадовно налазила се јама названа Шаранова јама, у коју су бацани заточеници ни криви ни дужни, а само зато што су били Срби Православне вере и сметали до скорашњим комшијама Хрватима католицима, чија су имања и разграбили после убиства својих комшија. О начину ликвидирања жртава у Јадовну постоје бројна сведочења, па и такво сведочење да су логораше бацали живе у јаму. Најчешће су их везивали жицом по двадесетак и више у групи, а онда су само неколико првих убијали кундаком, маљем или неким другим предметом, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале, тако да су многи а сигурно и већина њих отишли живи у јаму. Отуда и постоје сведочанства да су се неколико дана после затварања логора у августу 1941 године из јаме могли чути крици људи који су умирали тешком смрћу гушењем у недостатку ваздуха. Главни злочинци у Госпићу и Јадовну били познати усташе Хрвати Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томље-


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ новићи и други. Они су били творци и заповједници логора Јадовно од првих дана Независне Државе Хрватске. У логору Слана на Пагу и Јадовну убијено је више од 45 хиљада људи. Многи историчари говоре да је логор радио три мјесеца, а да је сваки дан довођено у логор хиљаду људи онда бројка износи 90 и нешто хиљада. Бројку од 81.000 спомиње и Епископ Атанасије Јевтић у својој књизи „Од Косова до Јадовна“ допуњено издање. У шаранову јаму је бачено и 73 свештеника Српске православне цркве, већином из горњокарловачке епископије, међу свештеницима су се налазили и Епископ Сава Горњокарловачки и Митрополит Сарајевски и Дабро-босански Петар Зимонић. Захваљујући Епископу Атанасију Јевтићу овим свештенослужитељима Цркве Божије, 1988 године постављена је и спомен плоча да су пострадали за Христа на челу свога богољубивога народа у Јадовну 1941.

Душан Басташић: Истина о Јадовну се прикрива до данас Председник Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941 из Бања Луке Душан Басташић рекао је да прикривање истине о Јадовну , где је убијено на десетине већином Срба, траје у континуитету од НДХ до данашњих дана. Басташић је рекао да су власти НДХ и усташе настојали да прикрију своја недела убијања, масовних покоља и масакрирања цивилног становништва. “Извршиоци злочина су у августу 1941 године, неке од безданих јама на Велебиту натрпали камењем и гранама замаскиравши их, а неке су и бетонирали“, рекао је Басташић и додао да су многа стратишта недужних људи

Срба до данас остала прекривена велом тајне. Он је рекао да је за потомке жртава подручје комплекса усташких логора Јадовно место за „тиховање, помињање, праштање, и молитву“, а за потомке оних који су чинили злочине 1941 године и девастирали спомен-обележје 1971 и 1991 године место за стид покајање и молитву за спас душа. “Јадовно је, као што му и само име говори, јад чемер и велика туга и овај комплекс је помно планиран за ликвидацију неподобних грађана Павелићеве Независне Државе Хрватске, а само место је пажљиво одабрано још пре почетка рата“. Рекао је Басташић и додао да је само болестан ум могао слику комплекса Јадовно поставити на тадашњим новчаницама од хиљаду куна. Он је оценио да се прикривање истине, и омаловажавања жртава и понижавање њихових потомака у континуитету наставља до данас.Ништа мању одговорност не сносе и комунисти који су такође ради браства и јединства прикривали усташки злочин у Јадовну и широм Хрватске. „ ко прикрива злочине сам учествује у злочину“, (прим. Аут.

Август 2010.

Текста). ”Да се уважавају жртве не би се између јадовинских јама возило бициклом, шетало и купало на спомен подручју Слана на острву Пагу“, рекао је Басташић.

Председник Хрватске Јосиповић изразио саосјећање са породицама усташких жртава

Председник Хрватске Иво Јосиповић је код Шаранове јаме на Велебиту одао почаст жртвама усташког логора Јадовно и изразио саосјећање са свима који су на том страшном месту изгубили своје најмилије. Он је навео да је у кратком периоду, од априла до септембра 1941 године, у Јадовну страдало 30 000 и 40 000 хиљада људи, истакавши да су се чак окупатори згражавали над злочинима. „ Кости убијених још су расуте по Велебиту, немо чувајући тајну злочина, и само мали број преживелих могао је сведочити о размерама овога злочина“, рекао је Иво Јосиповић и додао да је Јадовно, иако сматрало логором, било пуно горе и опасније место које је „дословно гутало своје жртве и повлачило их у дубине велебитских јама“.

31


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Август 2010.

ВИДОВДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

На празник светог великомученика косовског кнеза Лазара (28. 06. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову, уз саслужење свештеника и свештеномонаха из браничевске и далматинске Епархије. У току Свете Литургије извршен је чин Свете Тајне Свештентва у којој је јерођакон Херувим (Ђермановић) сабрат манастира Крке рукоположен у чин јеромонаха. У својој беседи преосвећени владика је нагласио значај Косовског завета за наш страдални српски народ, који треба да се води речима Светог кнеза Лазара: “Земаљско је за малена Царство, а Небеско увек и довека“. По

устаљеној пракси Епископ Фотије је пререзао славски колач и осветио кољиво, после чега је извршен и трократни опход око цркве. Својим присуством ово литургијско славље увеличао је хор Покрова Пресвете Богородице из Москве, а по завршетку Литургије КУД „Просвета“ из Вуковара извео је културно-уметнички програм. Овај културни програм је организовала Просвјета пододбор Книн. Светој Литургији су присуствовали Његова Екселенција Амбасадор Србије у Р. Хрватској г. Станимир Вукићевић и генерални конзул Србије у Хрватској г. Давор Тркуља са сарадницима и подпредседник Просвјете из Загреба г. Срђан Татић. На крају је манастир Света Лазарица за све присутне приредио трпезу љубави.

НЕСТАЛА ТЕК ПОСТАВЉЕНА СПОМЕН ПЛОЧА НА ПАГУ На острву Паг, гдје се налазио логор Слана, јутрос је поново уклоњена спомен–плоча жртвама овог логора која је постављена у суботу, 26. јуна, када је одржана комеморација страдалим у комплексу усташких ло-

01. 07. 2010. год. гора Јадовно, који су углавном били Срби. „Јутрос смо сазнали да је плоча нестала и да ју је неко поново уклонио”, рекао је Срни предсједник Српског народног вијећа у Хрватској Милорад Пуповац,

који је најоштрије осудио овај чин. Пуповац, који је и потпредсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у хрватском Сабору, на ово је данас упозорио у обраћању држа-


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ вном парламенту. Он појашњава да је његова дужност била да побуди интересовање јавности и створи атмосферу у којој никоме неће сметати овакве спомен–плоче. „Недопустиво је да се овакве ствари догађају и недопустиво би било уколико би такво нешто остало без реаговања полиције, као и јавности”, нагласио је Пуповац. Током комеморација 26. јуна откривене је реконструисана спомен-плоча, која је у логору Слана била постављена 1975. године, а уништена 1991. године, као и спомен плоча код Шаранове јаме у спомен комплексу

усташких логора Јадовно. Спомен-плоча, која је у Сланој постављена 1975. године, први пут је разбијена и бачена у море 1991. године, а обновљена је и поново постављена у суботу, 26. јуна, захваљујући заједничким напорима Српског народног вијећа, Координације јеврејских општина у Хрватској, Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске и Удружења „Јадовно 1941” из Бањалуке. Служењем парастоса, паљењем свијећа и полагањем вијенаца, у суботу је код Шаранове бездане јаме у кругу девастираног спомен-обиљежја на Велебиту у Хрватској и на спомен-подручју

Август 2010.

логора Слана на острву Пагу у Хрватској одата почаст жртвама страдалим на подручју комплекса усташких логора Јадовно. Предсједник Хрватске Иво Јосиповић је тада код Шаранове јаме одао пошту жртвама усташког логора Јадовно и изразио саосјећање са свима који су на том страшном мјесту изгубили своје најмилије. Према истраживању београдског историчара Ђуре Затезала, у комплексу усташких логора Јадовно убијена су 40.123 лица, док је само на подручју логора Слана убијено 8.000 људи, углавном, Срба и Јевреја, међу којима је било жене и дјеце.

ИВАЊДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ

На празник Рођења светог Јована Крститеља (07. 07. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бенковцу. Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске и протојереј Ђорђе Кнежевић из Митрополије црногорско-приморске. Након завршетка Литургије пререзан је славски колач и освећено жито, а потом је услиједила литија око храма у којој су узели учешће сви сабрани вјерници Бенковца и околине. Потом је приређен културноумјетнички програм од стране КУД-а Свети Јован Владимир из Бара. На почетку програма вјерном народу се обратио Епископ Фотије рјечима поуке и рјечима наде да ће и убудуће српски народ прослављати своје празнике уз пјесму и весеље као што је то вјековима чинио. Чланови КУД-а су извели дио свог богатог програма и то игре из Црне Горе, Србије и Грчке и ово је био први пут након последњег рата да се код бенковачког храма скупио велики број народа и заиграло народно коло. Парох бенковачки протонамјесник Љубомир Црнокрак и ЦО Бенковац су организовали трпезу љубави за све сабране вјернике. Своју славу су прославили и вјерници Ивошеваца и Стрмице уз присутан велики

број вјерног народа и пригодан програм код храмова. Прије рата овај празник је свечано прослављан и у Дабру, али нажалост храм у Дабру је миниран и до темеља порушен и у овом селу више не живи ни један Србин. Епархија далматинска позива све вјернике да се током овог љета сабирају у што већем броју око својих храмова, јер је то стара традиција народа овога краја да се око храмова виђају, Богу моле и чувају свој идентитет и своје обичаје.

33


34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com


Умјетничка колонија, манастир Крка, 2010. год.

Умјетничка колонија, манастир Крка, 2010. год. Фотографија на корицама – црква светог пророка Илије, Марковац (1790. год.)


www.eparhija-dalmatinska.hr


Krka 042