20
наставак са стр. 17
ублажавали, сада када Н. Милаша нема на владичанској столици, јер је ради противне му струје било немогуће да остане, искрено ћемо, да је проти Милаша била струја онолико јака и све то јача, колико је он већи као ауторитет у православној цркви, а заиста је између првих ауторитета у православљу. Да Је Милаш био обичан, незнатан владика, па да је све и десет пута горе огријешио, све би се прећутало оправдањима да не пати углед владичанства и Цркве. Али Милаш није обичан владика, а у Срба као и у Хрвата обарамо оне чија имена значе, и колико су заслужнији, толико смо према њима безобзирнији. У другим народима је обратно.» Док је нападе са стране, од иновјерних и инородних, Милаш подносио мирно и са разумијевањем, поготово што нису могли наћи научни аргумент против њега, јуриши на њ са српске стране разједали су му душевну сабраност, доводили га до дубоког неспокојства и до истинских дилема: трудити се или не трудити на пословима у корист народа коме је припадао; напустити или не напустити борбу коју је започео као научник и историчар. Једни су га Срби нападали да је «агент унијатски, одметник од православне Цркве» (Бјелановић, Вучковић, Руварац, Ковачевић, Бранковић, Симић, Десница итд), други да «хоће да подрије српско-хрватску слогу» (протојереј и пјесник Јован Сундечић, Владимир Десница), трећи су га представљали, уз сагласност Владе, као варалицу и кријумчара (др Нико Новаковић, Бошко Десница, Стево Ћосић). Већина тих напада изведена је под псеудонијима и у њима се увијек сугерисало да Милаш напусти средину у којој је радио. Једном је то била Далмација, други пут Београд. Тако је Милаш за исте људе, нпр.
БОГОСЛОВЉЕ 1881. био «стуб православља и бранилац Цркве и народа» на Приморју; 1886. «одметник од православне Цркве и српске народности»; 1901. «понос далматинске Цркве»; 1911. варалица и кријумчар. Ваљаним или неваљаним аргументима поткрепљивали своје тезе, Милашеви критичари су у непријатељски став према њему увијек уносили страствено непријатељство у чијој су позадини увијек били видљиви завист и интимни страх од бољега. Сава Бјелановић, уредник Српског листа и један од вођа далматинских Срба, напао је Никодима Милаша поводом његове књиге «Канонско начело православне Цркве ... јер је, наводно, у њој исказао тежњу по налогу аустријске владе, за превођењем Срба у Босни на унију. Своју «Посланицу Никодиму Милашу» потписао је са «Босански попо». Када се 1891. помирио са владиком, признао му је да је свој памфлет сачинио по наговору других. Милашев друг из школских дана у Сремским Карловцима, кога је он звао Мита, сада протојереј Димитрије Руварац, истим поводом је написао брошуру «Доле образину г. др Никодиме Милашу» у којој га оптужује са истим квалификацијама као и Бјелановић. «Када сам 1904. године боравио у Новом Саду и Гргетеку – пише Милаш – овај се протојереј тако држао према мени да су сви били увјерени да је то мој најприснији пријатељ.» Сличан однос према владици Никодиму Милашу показаће и његов некадашњи задарски пријатељ Јован Вучковић. На позив министра просвјете Србије Милана Кујунџића Никодим Милаш је провео једну школску годину као ректор богословије у Београду. Пошто Је
Кујунџић био народњак, либерали су Милаша аутоматски схватили као свога непријатеља и засули га покудама у својим гласилима. Кад је овај учени професор у једном пригодном слову рекао да би у београдску богословију требало увести и класичне предмете, лавина оптужби кренула је под мотом да он хоће превести Србе у католике и да је агент «бечке камариле». Згранут примитивизмом политичке страначке борбе у Србији, Милаш је напустио Београд. Прије тога га је лично напала и краљица Наталија, због наводног рада на унији. Касније ће управо она постати католкиња, пошто је апостазирала од православља. «Чим се свршила школска година, одмах оставим Београд, завјетовавши се да никада више нећу пријећи границу Србије и ступити ногом у ову краљевину. Бог јој дао сваку срећу, али далеко од мене!» – забиљежио је овај Србин о свом бјекству из Србије. Кад му је касније било понуђено мјесто шефа катедре за канонско право на Великој школи у Београду, понуду је гла-