Page 1

Година VI. – Број 26

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Благовештењски број – 2008. г.

Цијена 10 kn


Благовести Пресветој Богородици

1. стр. – Распето Косово – Студеничко Распеће фреска, 1209. г.


Март 2008.

ПРОТОЈЕРЕЈ ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ

Критика због незаинтересованости за догмате Митрополит Евлогије је размишљао о оживљавању религиозних осећања међу Русима, у Русији и у дијаспори, у почетним годинама руске емиграције. Oчигледна чињеница је буђење религиозних осећања. Шок од трагичних догађаја, несигурност, неизвесност, патња и страх су заједно узроковали ову ренесансу. Међутим, шта је у ствари прави разлог који је привукао Русе Цркви? Догме или Православно учење? Право питање, каже Митрополит, али овакво питање може да се односи само на раније векове, а посебно на византијско раздобље у Грчкој, а никако у Русији. Било је то време када су чак и лаици били дубоко заинтересовани за питања православне вере. Митрополит је говорио да Руси са изузетком неколико

учених богослова, још увек нису досегли тај ниво на коме би могли да се ухвате у коштац са неким догматским проблемима, јер у ствари и нису били заинтересовани за њих. Митрополит даље размишља, како је Црква била крива што није међу верницима распиривала љубав и интересовање за богословље. По његовом мишљењу, прави разлог за губитак интересовања за догмате међу Русима је био тај што нису били ни неговани у том смеру, а нису ни разумели теоретско гледиште остварења и утеловљења црквених идеала у животима људи. Изнад свега, они чувају обредни аспект религије, лепоту богослужења, иконе, певање, итд. Митрополит се трудио да објасни психолошку и образовну вредност обреда. Чак Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Критика због незаинтересованости за догмате ......................................................................3 Косовске светиње нису за политичку трговину .................................................5 Беседа на празник Часних верига Светог ап. Петра ............................................................7

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић

На Гази–Местану .........................................................10

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Народна ношња ...........................................................11

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић

Вијести из Епархије .....................................................13

e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr

Најновији напад на Црквену општину Сплит .............................................................16 Саопштење за јавност Архијереја Српске Православне Цркве сабраних на саветовању у Српској Патријаршији ........................ 28 Приложници ............................................................... 29

Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

је додао да сви обреди и нису баш довољно разумљиви и да људи не знају шта је права истина која се пројављује и символично се показује у обредима. Ипак, Митрополит закључује да су обреди сами по себи опипљиви и активни, узвишени и надахнути, без обзира на њихово само значење. Ако је овај Митрополитов опис, реалан опис руског приступа хришћанству, онда се отвара простор за расправу. Митрополит је овакво стање дефинисао као типично стање у Руској Цркви. Такво становиште су чврсто бранили многи писци који су говорили да Руси нису учили хришћанство из Светог писма, већ из Житија светитеља. Такође су се бранили тиме да хришћанство није учење, већ је живот. Православље се не односи на догматске системе, већ на сам живот. Они не схватају Истину умним промишљањем, већ преко созерцавања срцем. Православно учење би могло да се посматра не као систем, већ као символ, обред и иконе. Тачно је ако кажемо да на православном Истоку не постоји теорија хришћанства, већ уместо тога постоје, светитељи, иконе, поезија, итд. Ни православац, а ни римокатолик неће да негира основну важност светог обреда и живота светитеља. Шта је то што збуњује у малопређашњем становишту, искључивост или нагласак на не-него? Неко може да се запита зашто су доктринарни систем и умно созерцавање тако пажљиво ограничени, хладно и презриво умањеног значаја и углавном заједно склоњени. У сваком случају, ово пренаглашавање на „уметнички” аспект обреда није у складу са исконским предањем православне уметности. И ако неко буде упућен на православну химнографију и иконе, то је зато што је на тај начин отелотворена и исказана потпуна „теорија хришћанства”. „Теорија” значи изнад свега „созерцање”, као уочавање и визија, поетско уочавање и интелектуална визија. Према православној духовничкој пракси, Ум је владајућа моћ унутарњег живота, „to hegemonikon.” Традиционална источна православна химнографија, коју су Руси наследили од Грка, није само поетска и није писана само емоцијама, већ је израсла из трезвеног и реалног живота. У ствари, то је висока поезија, „метафизичка” или више „богословска” која без сумње, понекад користи богословску терминологију. У ствари, неке од највећих песама источне Цркве су једноставне парафразе догматских дефиниција: Син, који је рођен пре свих векова

Март 2008.

од Оца, без мајке, и који није претрпео промене или мешања или раздвајања, него је сачувао у пуној особености природе (Догматик и Богородичан, 3. гласа) Ово је заиста прави Халкидонски орос, који подразумева богословско разумевање. Исправно је рећи да су Православне иконе у ствари, „догматски споменик” (В. В. Болотов). Иконе сведоче исту Истину која се дефинише као учење, а следујући Седмом васељенском сабору, морају да буду усмерене овим догматима. Укратко, овде не постоји размимоилажење: не – него. Наравно, догме морају да живе и не треба да буду ограничене самим апстрактним мишљењем, јер на тај начин може доћи до обмане која ће да поремети не само учење, већ и живот. Ова навика раздвајања је изобличавања самог живота. Неко не би могао да раздвоји духовност од богословља светог Јована Дамаскина или светог Григорија Назијанзина. Било је и оних који су избегавали да кажу да је главно средиште духовности оца Јована Кронштатског промишљено апстраховано из његовог богословског образовања. Светост је у православном предању увек богословски тумачена, а не у категоријама аскетизма или емoтовног усхићења. Тумачена је категоријама духовне трезвености и уравнотежености, у вери у Истину. Веома је збуњујуће то да је присутно толико мало интересовање за догматским системима, баш као и за Догматима Цркве, у разним круговима и слојевима савременог друштва, и таква „побожност” се често строго одваја од праве вере. Постоји велико интересовање према броду, а толико мало према благу, које брод носи и које чини брод толико вредним. Символи и обреди су средства Истине и ако нешто не успе да изрази Истину, једноставно престаје да символише Истину. Нажалост, често се сугерише да је интерес према догматима нешто застарело, архаично и више грчко становиште, него што је руско (опет долазимо до раздвајања: не-него). Постоји само једно православно Предање и тумачење Истине и оно превазилази све националне баријере. Недеља Православља, коју још увек верно прослављамо прве недеље Часног Поста, је управо богословска прослава. Отачко предање је срж православног Предања и уједно је и богословско предање. Учење Отаца је извор православног живота. Постоје они који данас могу да се одбране у борби у којој конфузије у нашим животима долазе из савремених занемаривања „дубоког учења”, због недостатка „дубоко учених” у вери.


БОГОСЛОВЉЕ Православље стоји на основу сопствене вере исказане на Седмом васељенском сабору. Често се заборавља да су Сабори учествовали у формулисању најглавнијих хришћанских догмата и у изради „догматских система”. Да ли је корак унапред то што се не крећемо, јер смо импресионирани догматским учењима људи, који

Март 2008.

су положили своје животе да би се установила права вера, Православље. Ми славимо Света Три Јерарха, који су изнад свих светских учитеља, учитељи праве вере, а ми смо необично равнодушни према њиховом вишегодишњем, истрајном доприносу животу Цркве: тј. према њиховом учењу, њиховом богословљу, њиховом тумачењу хришћанске Истине „речима разума”. Зар нам, у савременим данима интелектуалне конфузије, за развој интелекта није пре свега потребно да будемо просветљени „Светлошћу Разума”? Да ли можемо да живимо у савременом свету без отрежњеног руковођења и без дубоког учења. Неко може да каже да тренутно постоји религиозни напредак, као дар Милосрдног, као доказ Божанске Милости, али такође и као оштар позив на учење и разумевање, на Познање Истине која обухвата цео наш живот. Међутим, постоји и нарочита несрећна религиозна пристрасност која се јавља из православног извора, и коју неко не може да се превазиђе, јер мисли да је учење апстрактно, а богословље пуки интелектуализам. Наш Господ и Искупитељ је Логос и он обасјава све људе. Свети Дух-Животодавац је Дух Истине. „Емоције” су људска расположења и нарав, а Истина је Божанска. Улепшавајмо посуде, али не заборавимо да су оне од земље. У њима је скривено Вечно Благо: Логос Живота.

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије АЛЕКСИЈЕ II

Косовске светиње нису за политичку трговину Наставак преговора о решењу статуса Косова и Метохије једини је начин да се избегну нове трагедије, оцењује у ексклузивном интервјуу за „Блиц” патријарх московски и целе Русије Алексије II, који је већ много пута устао у одбрану српског и неалбанског живља у покрајини.  Више пута сте указивали на тежак положај српског и другог неалбанског становништва на Ко-

сову. Приштина ипак, без обзира на све преговарачке напоре и разне предлоге из Београда, саопштава да ће прогласити независност. Зашто је опасан такав развој догађаја? – На велику жалост, проблем Косова покушавају да реше не узимајући у обзир тежње народа који одвајкада тамо живе. Ставови неких политичких снага и унутар региона и ван њега често су потпуно неаргу-

ментовани. Притом информације говоре о страдањима избеглица, о скрнављењу светиња. То никога не може да остави равнодушним. Мало ко обраћа пажњу на то да су косовске светиње непроцењиве за српски народ и да не могу бити монета за поткусуривање у политичкој трговини. То се мора имати на уму у даљем току преговора, чији је наставак једини начин да се избегну нове тра-

5


6

наставак са стр. 5

гедије, нове неправде. Свако једнострано решење може да уздрма и без тога крхки мир.  Познат вам је спор између Српске и непризнате Македонске православне цркве. Види ли се излаз из њега? – За нас је очигледно да је једини излаз из тешке ситуације између Српске и непризнате Македонске православне цркве обнова братских преговора међу њима на бази поштовања светих канона Цркве. Притом обе стране не треба да траже једнострану корист, већ да полазе из заједничке добробити Цркве, показујући максималну толеранцију и осетљивост да би саслушале и боље разумеле једна другу. Управо тако смо ми недавно обновили јединство са Руском црквом у иностранству, до којег нисмо стигли преко ноћи, него постепено, стрпљиво и у духу братске љубави решавајући неслагања и недоумице, нагомилане током дугих година поделе. Ослањајући се на то искуство, Руска православна црква је спремна да на све начине допринесе дијалогу за решење македонског питања, не одбијајући да, ако затреба, пружи помоћ.  Верници СПЦ наилазе на тешкоће у Црној Гори, изазване деловањем непризнате Црногорске цркве. Може ли РПЦ да помогне да се тај проблем реши? – За ефикасно супротстављање расколима важан је пре свега солидаран став помесних православних цркава према том злу. Зато Руска православна црква безусловно осуђује деловање расколника у Црној Гори и подржава високопреосвештаног митрополита црногорско–приморског Амфилохија, свештенство, монаштво и паству поверене му епархије, који бране јединство и канонске темеље Цркве. Ми такође позива-

БОГОСЛОВЉЕ

мо државне власти Републике Црне Горе да обезбеде заштити верника канонске цркве од противправног деловања антицрквених снага.  Можете ли да прокоментаришете документ из Равене који је дигао много прашине? – Као што је познато, тај документ назван „Еклезиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве. Црквена комуникација, саборност и власт” усвојен је на заседању Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Католичке цркве и православних цркава, на којем представници наше Цркве нису учествовали. Тај сусрет је протекао у знаку инцидента због којег је делегација РПЦ морала да напусти заседање комисије. Из непознатог разлога у Равену су дошли представници тзв. Естонске апостолне православне цркве, коју је 1996. формирао Константинопољски па-

Март 2008.

тријархат на канонској територији Московског патријархата. Њихово присуство на сусрету је онемогућило наше учешће на њему. Испада да је прашину дигао не толико документ усвојен у Равени, колико овај непријатан случај. Међутим, ми имамо озбиљне примедбе и на садржај документа. Конкретно, у његовом 39. параграфу каже се да су после раскола између Истока и Запада 1054, „који је учинио немогућим сазивање васељенских сабора у строгом смислу речи”, обе цркве наставиле да сазивају саборе у кризним ситуацијама. „На тим саборима присуствовали су епископи помесних цркава повезаних са Римским престолом и, мада се то друкчије схватало, повезаних с Константинопољским престолом”, наводи се у том параграфу. У параграфу се јасно исказује мисао да у хришћанском свету постоје два једнака центра – Рим и Константинопољ, али ми добро знамо да значај Константинопољске катедре за Православну цркву није идентичан ономе што је Римски трон за католике. Стиче се утисак да документ нуди принципијелно нов модел црквеног уређења, с чиме наша Црква не може да се сложи. Зато је јасно да је у одсуству делегације РПЦ на сусрету у Равени било знатно лакше унети поменуту одредбу у документ. Штавише, сумњамо да је инцидент с позивом представника „Естонске апостолске православне цркве” специјално испровоциран да би се Московски патријархат привремено искључио из дијалога. Тако, услед наведених аргумената – неучествовања наше делегације на сусрету у Равени и више него спорног садржаја тамо усвојеног документа


БОГОСЛОВЉЕ – РПЦ задржава право да га не призна као израз става свих православаца у дијалогу с Католичком црквом.  Можете ли да упутите поруку подршке српским верницима у тренутку болести патријарха српског Павла? – Слабост која је обузела светог патријарха Павла је тешка проба за читав српски народ, који је у речи и делу свог првосветитеља увек налазио поуздани морални оријентир и сигурну духовну подршку. Његова светост има мноштво поштовалаца и у РПЦ. Уздајући се у милост Божју, ми се с нашом браћом по вери усрдно молимо за оздрављење патријарха Павла и за његову снагу и дуговечност. Нека милосрдни Господ по молитвама Његове Пречисте Мајке чува у миру и процвату Српску православну цркву и многострадални српски православни народ.

Обновитељ вере Петнаести патријарх московски и целе Русије Алексије II умногоме је заслужан за обно-

ву вере у постсовјетској Русији. Родио се 1929. у Таљину, у Естонији, као Алексеј Ридигер, у старој породици руских Немаца, као син правника који је постао свештеник и емигрирао у Естонију. Школовао се у богословији у Лењинграду, данас Санкт Петербургу, где је 1953. завршио и духовну академију. Постао је свештеник у естонском граду Тарту 1957, а 1961. се замонашио. У чин архиепископа рукоположен је 1964. да би 1968. постао митрополит таљински и естонски. На трон патријарха Алексије II је дошао у јуну 1990. Руски патријарх је изузетно активан у међуцрквеним и међухришћанским односима, а кажу да је одличан дипломата. У великој мери захваљујући томе прошле године постигнуто је уједињење Руске цркве у иностранству са Руском православном црквом после седам деценија раскола, изазваног Октобарском револуцијом. Патријарх је много пута дигао глас у одбрану Србије и Срба, критикујући посебно уништавање српских светиња

Март 2008.

на Косову. То је учинио и са трибине Европског парламента у Стразбуру у октобру прошле године, када се срео и са премијером Војиславом Коштуницом. Критичари му пребацују да се превише зближио са актуелном влашћу, што је последица његових блиских веза са председником Русије Владимиром Путином, који је познат као предан верник. Интервју Његове Светости Патријарха Алексија II за београдски «Блиц», 11. 01. 2008. Тања Васиљевић

Беседа на празник Часних верига Светог ап. Петра Браћо и сестре, Нека је благословен данашњи дан и велики празник св. апостола Петра, када прослављамо његово чудесно избављење из јерусалимске тамнице. Наша света Црква је одредила да се два пута годишње слави овај светитељ Цркве, велики првоврховни апостол Петар. Први пут се празнује најсвечаније на Петровдан, а Часне вериге су његов зимски или други празник, који је посвећен, као што рекосмо, његовом чудесном избављењу из јерусалимског затвореништва.

Чули смо данас из одељка светог Апостола (Дап. 12), који се чита на овај празник, како је анђео Господњи на чудесан начин ослободио ап. Петра из тамнице у време када је почело прво гоњење Цркве у Јерусалиму. Тада су сви апостоли редом били прогањани, затварани и мучени ради Имена Христовог. Тако се и св. ап. Петар нашао у тамници. Међутим људске намере и људске силе нису могле да спрече промисао Божији. То се видело и на овом избављењу св. ап. Петра из тамнице, као и на другим многобројним чудесима, која ће се ка-

7


8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

сније догађати св. ап. Павлу и његовим ученицима (Дап. 16, 14-37). Промисао Божији у раној Цркви је био да се проповед јеванђеља Христовог прошири, почевши од Јерусалима преко Мале Азије све до Европе. То је оно што је Бог Дух Свети одредио светим апостолима. Тако је и првоврховни апостол Петар своју проповед почео већ у Јерусалиму. Пошто је био затворен, Бог га на чудесан начин изводи из тамнице. Анђео Господњи га буди ноћу у тамници, када са његових руку спадају окови, тј. ланци или вериге, које ће остати у Цркви као символ његовог страдања. Св. ап. Петар је већ у раној Цркви уживао велико поштовање, јер је чинио многобројна чудеса, да је чак и његова сенка исцељивала људе (Дап. 5, 15). Због тога су рани хришћани узимали ове вериге којима је ап. Петар био окован, полагали их на болеснике и ови би одмах оздрављали. Корени овог данашњег дивног празника Часних верига су, дакле, у животу ране Цркве, а сам догађај је описан у књигама Новог Завјета. Данас се по промислу Божијем, један део верига ап. Петра налази у Цариграду, а други у Риму, поред гроба св. ап. Петра. У Новом Завјету од св. ап. Петра имамо две посланице у којима нам он говори о врлини хришћанског живота, о новој твари у Христу, о нашем препороду у Христу, а говори такође и о потреби да држимо исправно Веру у Христа. Већ ап. Петар у својим посланицама полемише против лажних учења и јереси, које ће се појавити већ у периоду апостола и ране Цркве. Зато св. ап. Петар у својим посланицама наглашава да није спасоносна свака проповед и свака вера. Спасоносна је само она вера која је аутентична, тј. она коју у Духу Светом проповедају апостоли и св. ап. Петар такође. Што се тиче житија св. ап. Петра, знамо да је после проповеди у Палестини и у Јерусалиму на мученички начин завршио свој живот 67. године у Риму, у време императора Нерона. Св. ап. Петар је пострадао мученичком смрћу, распет стрмоглавце на крсту, јер је сам из смирења тражио да на тај начин пострада. То је био израз његовог најдубљег покајања, јер је св. ап. Петар, по својој импулсивној природи, у време страдања Господа Исуса Христа, три пута се Њега одрицао, али се после тога горко кајао. Св. ап. Петар је био првоврховни апостол, најпре и управо због тога што је предњачио у покајању. То показује читаво његово житије, а посебно његова мученичка смрт. Св. апостоли су својим мучеништвом запечатили своју љубав према

Март 2008.

Господу Исусу Христу, јер су њих једанаесторица пострадали на разне начине, док се само апостол св. Јован Богослов упокојио у дубокој старости у Малој Азији. Данас света Црква празнује чудесно избављење св. ап. Петра из тамнице и поклоњење његовим часним веригама, које су символ страдања, символ крста. Св. апостоли су били ти који су проносили име Христово кроз тадашњи незнабожачки грчки и римски свет. Њихова мисија је била проповед Јеванђеља, а истинитост те проповеди, они су потврђивали својим страдањем, својим оковима, својим ланцима, батинањем, а као печат – и својим мучеништвом, за шта их је Господ у Цркви увенчао неувенивим венцем Својим. Св. ап. Петар јесте био првоврховни апостол, али у источној православној традицији не постоји предање да је он имао власт над другим апостолима. То нам, између осталог, потврђују и речи данашњег Св. Јеванђеља које се чита на св. Литургији (Јн. 21, 15-25). Из овог одељка се види да св. ап. Петар није имао никакву власт над другим апостолима, већ да им је био једнак по достојанству, а његов ауторитет у раној Цркви је происходио из његове спремности на служење и љубав према Господу и Његовој Цркви. Када Господ Исус Христос каже св. ап. Петру за св. ап. Јована: “Ако ја хоћу да он остане до краја шта је теби до тога! Ти хајде за мном.” (Јн. 21, 2223) Те речи значе да сваки апостол има своју мисију на коју ће га Бог послати, а да је њихова једина Глава и Руководитељ у томе Сам Го-


БОГОСЛОВЉЕ спод Исус Христос, никако св. ап. Петар. Зато је, по промислу Божијем, св. ап. Јован Богослов најдуже живео од свих апостола. Читав свој живот, своју апостолску мисију вршио је у Малој Азији, а тамо је и скончао у Ефесу. У време свога прогона, св. ап. Јован Богослов је у пећини Откровења на Патмосу имао виђење последњих догађаја и сведочења Цркве. Њему је, ради Цркве, откривено шта ће се све збивати до другог доласка Христовог и како ће после Суда Божијег бити васпостављено ново Небо и нова Земља (Отк. 21, 1-2). Св. Јован Богослов је сва та чудесна откровења забележио у својој књизи Апокалипсис Новог Завјета, а циљ ове књиге је да покаже победу Јагњета–Христа над непријатељима Цркве. Православна Црква поштује св. ап. Петра као првоврховног апостола заједно са св. Павлом, али га у православном предању поштујемо као дивног сведока Христовог, дивнога у своме мучеништву и страдању. Не у некаквом тријумфализму, нити спољашњој слави, па чак и световној моћи, што се, на жалост, у новом миленијуму, у западној хришћанској традицији везивало за овога великог апостола, већ управо онако као и друге св. апостоле – крајње смирене сведоке јеванђеља Христовог. Ето, та квог апостола Петра наша Црква празнује – мученика, сведока истине јеванђеља Христовог, онога који се и сада моли на небесима за Цркву Божију, заједно са осталим апостолима и хоровима светитеља. Многи Свети Оци нашег времена говоре да Цркву

Март 2008.

Христову чекају и данас велика искушења и велика страдања, можда чак и много већа него што су била у раној Цркви. Зато ми треба да се припремамо за такво сведочење. Добро знамо какве су наше духовне моћи, колико смо ревносни у вери, колико смо постојани у молитви, колико смо спремни на одрицање ради сведочења Христа. Међутим, и поред тога, морамо бити спремни на велика искушења, која да бисмо победили, потребна нам је вера св. апостола. Њиховим примером треба да се поучавамо, њиховим животима и њиховим мучеништвом, како би бар у најмањем били слични њима. Ако и падамо – да устајемо, ако се и одричемо – да се кајемо. Ако и напуштамо пут јеванђелски – да се исправљамо док још има времена, док смо још овде у животу, у историји. Јер никада се не зна када ће кога Бог, по промислу, позвати. Ево сада се, пре неки дан упокојио поглавар Грчке Цркве, Архиепископ Христодул. Није био стар човек. Имао је 69 година. Наш Патријарх Павле има сада 94 године, још је жив и његова мисија још траје. Јеванђелски посматрано, да бисмо проценили вредност неког човека и његовог дела, морамо првенствено гледати на крај његовог живота. Било је људи који су у свом животу на почетку били веома ревносни у вери, врло марљиви и одани Цркви. Међутим када дођу искушења, као што се каже у Св. Јеванђељу – дажд и буре – да ли ће се та кућа срушити, тј. да ли ће тај човек пасти и удаљити се од Христа? То првенствено зависи од тога да ли је био утемељен на чврстом темељу – на Христу. Да ли је своју личност утемељио на Христу, на Цркви Божијој, на православној Вери? Или је темељио на самоме себи? Можда је темељио на себи, на угађању себи и својим страстима. Ако је тако, чим дођу искушења и провере, такав човек неће издржати, као што ни кућа сазидана на песку није издржала невреме (Мт. 7, 2427). Св. апостоли су нам примери верних сведока Истине Христове, који су себе утемељили на крајеугаоном камену Христу и ту своју веру у Христа су потврдили мученичком смрћу. Зато их ни многобројна страдања, ни прогони, нису могли одвојити од љубави Христове, како каже св. ап. Павле (Рим. 8, 35). Сведок те и такве Истине био је и св. ап. Петар, којег наша Црква поштује као првоврховног апостола, али првоврховног у покајању, у служењу, у страдању за Господа. Показујући своју крајњу љубав према Њему, тиме је он заслужио да буде постављен на место које га је Црква поставила.

9


БОГОСЛОВЉЕ

10

Св. ап. Петар се у црквеним химнама назива кнезом апостола и првоврховним апостолом, заједно са св. ап. Павлом и наша га Црква заједно са другим апостолима помиње кроз читаву богослужбену годину, показујући тиме да смо и даље заједно и једно у Цркви Христовој. Дај Боже да и ми укрепљивани примермо св. ап. Петра будемо, бар у маломе, сведоци вере и да наше бреме које нам је Црква одредила, достојанствено носимо. Да не скидамо крст који нам је, по промислу, одређен. Да не будемо као они који силазе са свога крста да би друге распињали, него да прихватимо и своја сопствена распећа, јер је то једни спасоносни пут. Наше распеће је наше послушање у Цркви, било да је у манастиру, на парохији или у богословији. Своје послушање на које смо од стране Цркве постављени, треба да извршавамо честито, поштено сведочећи своју веру својим животом. Ако на томе путу има страдања – тада да трпимо страдања. То значи носити крст сведочења. То се посебно односи на нас овде у распетој Далмацији, где смо кренули од нуле, где је до скора, као што сви добро знате, било све

Март 2008.

срушено, и одисало апокалиптичном пустоши. Ништа нисмо имали. У многим парохијама нисмо имали ни кадионице, ни једног путира, свећњака, ништа није било. Сада се ипак, хвала Богу, стање изменило, али је потребно још много трпљења и много рада. Потребан је наш труд и залагање, да би Господ преко нас слабих, које је изабрао, учинио оно што не би учинио преко моћних и јаких. Они који су били моћни и јаки отишли су са ових простора и склонили се на друга места где су мања искушења, где им је бољи и лагоднији живот. Нису спремни на мучеништво. И то је за поштовање. Не можемо ни то осуђивати, али у сваком случају бар ми који смо овде сада, да будемо верни сведоци бар у маломе. Ако и падамо – да устајемо, по примеру св. ап. Петра и других апостола и многих светитеља Цркве Христове до данас, како би, по речима другог првоврховног ап. Павла, добар рат ратовали и дело које нам је Бог дао завршили (2. Тим. 4, 7). Амин. Епископ далматински Фотије манастир Крка, 29. 01. 2008. год.

На Гази-Местану Силни окопници, без мане и страха, Хладни к›о ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка.

Данас нам кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше.

Заљуљано царство сурвало се с вама. Кад олуја прође врх Косова равна, Косово постаде непрегледна јама, Костурница страшна и поразом славна.

Добра земљо моја, лажу, Ко те воли Данас, тај те воли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могаше другом свесну љубав дати.

Косовски јунаци, заслуга је ваша Што посљедњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маса, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави

И данас, кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем...

Милан Ракић (1876 – 1938)

Милан Ракић рођен је 18. септембра 1876. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик

наше државе у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934. Његов отац је Мита Ракић, министар фи-

нансија 1888. године, а деда по мајци академик Милан Ђ. Милићевић. Имао је велику библиотеку и преводио је Игоове Јаднике. Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају


ИЗ ИСТОРИЈЕ врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он не пева ренесансне мотиве и бледе принцезе, већ православне и народне светиње: Је-

Март 2008.

фимију, Симониду (Симонида), напуштену цркву крај Пећи, Газиместан (На Газиместану) итд. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.

КНИНСКА КРАЈИНА

Народна ношња Загорје; народ Книнске крајине још носи оно одијело у што су се одјевали њихови ђедови. То им одјело траје са кољена на кољено. У Европи нема краја, гдје има толико чудноватих и изворних начина ношње као у Далмацији. Крој је ношње народни, а тако и шара или маст модра (плава), црвена и бјела, жута, зелена и црна. Удата на глави носи бијело платно, звано „бошча”. Гдјекоја носи и убрус шарени. Женске док се удаду су са црврном капицом. Женска удата плете косу у двије плетенице, те је преко врата баца низ прси. У тим плетеницама упли-

јећу напретке, илике, цванцике, а дјевојке ресе капице ланчићима, срцима, стакленим куглицама итд. Дјевојке плету косу у једну плетеницу и низ плећа је спуштају. Капа, коју носи, црвено-блиједа је и плића. Косу добро чешљају, угладе дрвеним чешљевима, помажу младим маслом или уљем, кроз исту разне наките, па и новац уплијећу. Удате имају кошуљу од домаћег платна или куповног, извезеног у вуници танкој, опреденој, коју саме омасте у четири различите боје: модро, зелено, црно, црвено итд. За старије су угасите боје, а за млађе светлије. Кошуљу везу око врата, низ прси и око рукава. Кошуља је распорена на прсима, испод врата запучена и сапета запонцима и копчама, широки су јој рукави, те је и дуга до чланака. Неке носе и кошуљак, те им покрива прси и на њ‘ су рукави. Повише кошуље је зими „аљина”, која је од црног сукна, извезена по дну са свилом, у сјајним бојама, црвено–мрко–модрој. Тај је вез по дну хаљине, око руку и врата.Љети имају само кошуљу. Повише аљине „кодрина” коју зову „садак”. Садак је од модрог сукна, израђен са ризом, а по ризи везом низ прси и по дну већином отрага. Он нема рукава, већ се навукује. Зову га и „зубун”. Наниже је „прегача”. Њу саме откају од пређе, које саме опреду и бојадишу. Она

11


12

наставак са стр. 11

ИЗ ИСТОРИЈЕ

је у народним шарама и има уколико све ресе. Допире до испод листа.преко и око паса има „тканицу” израђену у ризи и извезену. И она је отката од домаћег сукна. Обичавају носити о боку неку врсту ножића, бива бритву кривуљасту и склопљену у корице. Обућу носе: чарапе бојене, од сукна, до чланака, које сапињу кукама, озгор „терлуци” , који се назувају на цјелу ногу, пак „набојци”. Терлуци су оплетени од бијеле вуне, а спријед извезени свилом или вуницом. Обојци су на терлуцима. Ово се напушта, те данас многе плету вунене бичве, па повише њих опанке. Опанци имају потплат од нестројене коже воловске. Оне се обувају с горње стране ноге узицама од овчије нестројене коже – опуте, пак се притегну на крају потплата. Отуда се опута промеће испод чланака, те притегне опанак, а у опанак сасвим мало улази пета. Неке носе папуче, а зову их „левантине”. У цуре је аљина бијела, са црвеним везом, а у жене од црног или модрог сукна. Оне љети иду у кошуљи и у садаку или под прегачом. Оне садак лијепо наресе и наките. Врло лијепо везу, а то кад иду на пашу за стадом, бива везу без нацрта и ђерђефа. Носе и ђердане, око грла, по пет–шест редова. Страга ђердане држи риза. Дјевојке носе такозвани „каљер” или „огрљак”. Он је око грла, а која је бољег стања носи „ђендар”. На том су поставу у старом времену пришивали цванцике, цекине, талире, круне, форинте, петокруне, златице, а данас сребрне, златне динаре, а у помањкању истих пришивају и папирнате динаре (десетице, стотице, хиљадарке). Мушки се одијевају простије и без икаквих гиздања. Имају на глави капу црвену, од ризе (скерлета), извезену црном свилом, млађи плићу, а старији дубљу. Зову је тежачка црвена капа. Неки носе и на турску сорук–пешкир. До меса им је кошуља. Она није строго дуга, а, ако јој дигнеш везове, у осталом се не разликују од женске. Боје је бијеле и од домаћег платна. Многи је сад и купују. Старији носе бијелу, везену огрлицу, а млађи онако просто сашивену. Поврх кошуље одјену неку врсту зубунића и то је крожет. Он је обично од модрог сукна, обрубљен црвеном ризом. Примећује се на прсима и допире до испод бокова. Поврх кожета је гуњац или копоран. Он је на рукавима као оширока јакета, изражен са црвеном ризом и црвеним гајтаном. Он је од црног сукна, сприједа је уређен па и на рукавима и леђима. Имају панталоне,

Март 2008.

гаће „беневреке”, од модрог сукна. Гаће се приљубљују уз ноге, те их намакну до ниже бокова, па је баш за чудо како им не спадну. По дну су гаћа куке и споне, а немећу их по пасу, већ увученим кајишем стегну испод кукова. Чарапе имају при месу, па обојци и опанци, од оздол кожа од бивола, а одозгор непреплетена опута. Зими носе огртач, тј. кабаницу с огрлицом– кукуљицом. Кабаница је од крупне црвене чохе–абе, или од сивог сукна.обично кукуљица стоји онако на раменима просто, растегнуто. Кад је киша, превуку кукуљицу на главу, те је запињу копчама. Припашу поврх вуненог паса други коленати пас-пашњачу, за којом сприједа држе нож, бритве, лулу, а некад и оружје, острага двије везне (барутњаче) од жуте мједи и од коже, два фишеклука (набојњаче) с огњилом, кремен и потрбите набоје, машнице за лулу, ћесу за дуван, а и новце. Лулу подјекои задјене за затиљак узгор, између кошуље и голог мјеса. Испод гуњца носе торбак, а то је кожна четвртаста торба, коју носе мушки. Носе и мушки и женске, торбе, на оба рамена, а торбице само о једном рамену, све је то од домаће вуне. Неки носе и зобнице. Оне су откате на стријехе и вуне, а оне праве на шаре као ћилими. Код бољих је одјећа од финије ствари и са финијим пуцама, копчама, кукама. Прота Саво Накићеновић (1882-1926)


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

Сабор Пресвете Богородице На други дан Божића – Сабор Пресвете Богородице ( 08. јануара 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну. Епископу Фотију је саслуживао већи број свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је честитао сабраном народу Божић и говорио о значају личности Пресвете Богородице у економији спасења. Говорећи о тренутном стању у Епархији Епископ је рекао да су православни Срби у Далмацији и даље на Крсту и боре се за очување својих

вековних огњишта, обнову својих кућа као и за очување своје православне вере. Епископ Фотије је рекао да је у грађевинском смислу

Свети архиђакон Стефан На празник Светог Архиђакона Стефана (09. 01. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. У својој беседи Епископ Фотије је између осталог рекао да је по примеру светог првомученика и архиђакона Стефана мучеништво саставни део живота и сведочења Цркве. То показују и доказују бројни мученици и сведоци вере Христове већ 2000 година, као и многе цркве које су подизане управо на местима мученичких страдања.

доста урађено у Епархији далматинској, али да то још није довољно, јер су још увек многе парохијске цркве девастиране и вапију за обновом.

13


14

наставак са стр. 13

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

РАВНИ КОТАРИ ЈОШ УВЕК БЕЗ СТРУЈЕ И ВОДЕ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије дана 12. 01. 2008. г. са братством манастира Крке и равнокотарским свештеником о. Сашом Дрчом обишао је парохију Равне Котаре и упознао се са обновом црквених објеката на тој парохији, као и са животом Срба повратника овога краја. Тренутно су у равнокотарској парохији при крају радови на спољашњој обнови цркве светога Илије у Кашићу, а ових дана треба да почну и радови на цркви светог архангела Михаила у Смиљчићу. Епископ Фотије је обишао и куће Срба повратника Равних Котара којима су Епархија далматинска и манастир Крка поделили хуманитарну помоћ у најосновнијим животним намирницама. Из разговора са повратницима видело се да постоји велики оптимизам и радост људи који су се вратили на своја вековна огњишта. Оно што је код свих највећи проблем, то је недостатак струје и воде, коју имају насеља са хрватским становништвом, а тамо где живе Срби влада амбијент средњега века. Овај велики проблем би свакако требао бити ускоро решен од надлежних институција хрватске државе, како би се овим страдалницима омогућио нормалан живот, као и перспектива повратка онима који се намеравају вратити у донедавно пребогате Равне Котаре.

БОГОСЛУЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу (13. јануара 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у параклису светога апостола Павла у манастиру Крки. Након Литургије Епископ је обишао просторије у којима се налазе депоноване иконе из више храмова Епархије далматинске које ће ако Бог да у скорије вријеме бити рестаурисане и тако припремљене за неку од ризница и музеја Епархије далматинске. У поподневним часовима Епископ је извршио опело у

цркви светог Кирила и Методија у Кистањама, над упокојеном Милицом Малешевић из Кистања. Покојна Милица

(Милка) је била дугогодишњи пријатељ и поштовалац манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ На празник Обрезања Господњег и светог Василија Великог (14. јануара 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу, и извршио молебан за благослов Новог љета Господњег. Манастир Драговић је духовни центар православних Срба Цетинске крајине, који је подигнут после Косовске битке 1395. г. Кроз историју Драговић је доживљавао велика страдања, посебно у вре-

ме турске владавине, али на жалост и у новије време у такозваном веку „демократије”. После II светског рата Драговић је потопљен стварањем хидроцентрале Перуча 1954. г., а последње страдање било је у недавном трагичном рату на просторима Далмације од 1991. – 95 године када је манастир порушен и буквално претворен у тор за стоку. Од пре неколико година почела је интензивна обнова манастира Драговића трудом и залагањем Епархије далматинске и братства манастира

на челу са игуманом оцем Варсонуфијем (Рашковићем), као и прилозима поштовалаца и пријатеља манастира Драговића. Тренутно се у манастиру осликава Саборна црква. Радове на фрескописању води Зоран Гребенаровић академски сликар из Београда са својим сарадницима. Због великог значаја ове светиње Цетинске крајине молимо све људе добре воље да помогну обнову манастира Драговића, како би он наставио своју духовну и културну мисију и у наше време.

ФРЕСКОПИСАЊЕ У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ 6. децембар, четвртак Ишли смо све време аутопутем, од Београда до Загреба, преко Карловаца до Сплита. Код одвајања за Книн почео је да се спушта мрак. Обично би за сунца стигли у Далмацију, али у децембру дан не чека путнике. Пређени километри нису променили утисак да нисмо све ближи месту коме идемо, већ да идемо све даље. Даље од куће. Рекли су нам „...кад престане асфалтни пут још километар и по и видећете два светла”, светла манастира Драговић. Стигли смо на вечерњу службу. И живот у манастиру почео је. Молитвом.

7. децембар, петак Данас смо распаковали материјал, боје, четке. Разговарали са о. Варсунуфијем о манастиру, храму и живопису. Сликарство манастирског храма има посебно схватање. Данас живот Драговића носе два млада монаха и њихове тихе молитве приносе се за оне који су основали манастир, за оне који су га три пута рађали у камену, за игумане и монахе који су својим животима чинили манастир Драговић непресушним духовним извором епархије далматинске, у коме

је епископ Никодим Милаш примио свој монашки постриг, за у њему кртштене и венчаване, за све оне који су живели и умирали у Цетињској крајини, за оне чији су гробови пренешени даље као и за оне који и данас поју у њему и славе Бога. И живопис мора да славослови заједно са њиховим молитвама. У цркви зидови чекају. Бели, чисти. Чини ми се да и поред припрема и разговора у Београду прави почетак тек треба да се деси. Овде.

8. децембар, субота Поставили смо скелу данас. После шкрипе метале, кључева, жамора гласова тишина се вратила у храм. Посматрала сам у тој тишини професора како погледом испуњава простор. Није говорио. Гледала сам како прелази сцену по сцену, лик по лик, како их произноси именом, и како идеја почиње да бива слика. Прво у себи. Осетила се енергија стварања, настајања, постојања. Када је било готово спунаставак на стр. 18

15


16

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИ

Најновији напад на Црквену општину Сплит Само неколико дана након пријетећих порука које су стигле на Црквену општину Сплит десио се поновни директни напад на Ц.О. Сплит и застрашивање православних Срба у овом граду. Наиме, јутрос 18. јануара 2008. г. улазна врата и фасада црквене општине су осванили исписани претећим неонацистичким и усташким графитима.

Догађаји који се у последње вријеме дешавају на територији Епархије далматинске не слуте на добро, јер подсјећају на злокобна времена из II светског рата када су читави народи истребљивани само зато што су друге нације и друге вјере. Ако постоје људи који са толиком мржњом нападају на Цркву чија је мисија проповијед јеванђељске љубави и која чистог образа врши своју мисију то мора да изазове велику забринутост.

Неонацистичка п и Јеврејском нар Дана (15. 01. 2008.) у послеподневним часовима у просторије Црквене општине Сплит стигло је писмо неонацистичког садржаја у којем се на најбруталнији начин прети српском и јеврејском народу у Републици Хрватској. Писмо обилује величањем фашизма и усташтва, Анте Павелића и „светих” логора Јасеновац и Стара Градишка, као и злокобним претњама “Србе на врбе!” „Јуден раус!” У овом застрашујућем и до сада небивалом писму прети се потпуним истребљењем Срба у Хрватској, а претње су упућене чак и садашњем председнику Републике Хрватске Стјепану Месићу.


17

ИНСКЕ

претња Српском роду у Хрватској Црквена општина Сплит је случај пријавила полицији, а истрага ове неонацистичке претње је у току.

Ако починитељи и овога безаконог дјела остану непознати и некажњени, постоји велики страх да ти догађаји не ескалирају и да не дође до још већих проблема и страдања. Српска православна Црква са својим вјерницима се непрестано моли Богу да се ово најновије страдање прекрати, а да Господ тим трагичним људима починиоцима ових безумних дјела дарује меко срце и одврати их од мржње према српском православном и хришћанском народу, као и према јеврејском народу из којега је потекао сам Господ наш Исус Христос и Пресвета Богородица и сви свети апостоли. Сваки онај који је дизао руку на светињу није имао благослов Божији ни на овом ни на будућем свијету, а што се тиче земаљских ствари Црквена општина Сплит и Епархија далматинска апелују на надлежне државне институције Републике Хрватске да заштите своје грађане православне Србе, као и припаднике других народа како би се мир и спокој поново вратили на ове наше просторе. Информативна служба Епархије далматинске


18

наставак са стр. 15

стио је поглед и руке, узео четку и оделио простор. Сада је зид наш. Отворило се небо у конхи олтарске апсиде и у њој је Богородица подигла своје руке у молитви. Под њом ниска у којој ће је пророци пројавити, све до земље, до поклоњења архијереја који вечно служе Богу. И у скинији шатор храма старог Завета, на коме подижемо нови обновљени Јерусалим. Пробали смо боје. Подлога је урађена са таквом пажњом да се још једном потврдила идеја о снази сила које граде и које су јаче од сила које руше. Нажалост, искуство страдања на овим просторима је потврђују у временима изнова. Радост је велика јер слава сликања храма има славу живота. Наговештај лепоте се десио.

9. децембар, недеља Данас нас је посетио владика Фотије, са игуманом крчким о. Германом. Служена је архијерејска литургија и принешене су молитве за почетак живописања храма Рођења Пресвете Богородице у манастиру Драговић. Било је свечано и у слави. Примили смо дар светог Причешћа и благослов архијереја за рад који нам предстоји. Беседа владике Фотија је била пуна захвалности што је од Бога дато да и после страдања један народ има снаге и љубави да гради изнова и са жељама да једног дана и други храмови у Далмацији освану у лепоти и сјају живописа који је неодвојив од литургије и православне вере. Иконографски програм је дефинисан са благословом владике.

11. децембар, уторак Васпостављена је плава за позадину. Четврти дан. Тражили смо у њој светлост, мир, славу у тишини. Небо храма драговићког манастира. Сада се простор пуни бојом. Назире се монументлно сликарство иако је простор у димензијама сведен. Толико пута поновљен разговор о монументалности коју не дефинише димензија слике већ рукопис четке се потврдио. Богородица се надвила над светом са космосом у себи. Толико је дубок простор.

12. децембар, среда „Овде градим, а тамо ми се све руши...” Јавили су нам да је ноћас професору изгорео стан у Београду. Три генерације уткане су у дом који је родио четврту, којој је живот тек

почео да се открива и вредности да добијају пун смисао. На све је ударио пламен. Сви су хвала Богу добро. Гореле су слике, књиге, успомене. Душа дома. „Када горе књиге, онда по правилу пуцају људске кости”. Скоро да се чуо звук. Тежина остајања овде иста је као и враћања кући. Као и осећање кривице и питања „да сам тамо...”. Одвајање од куће, од породице и враћање дому су два најтежа момента на путу. Мере се најмањим временским јединицама – секунде пред вратима – Пољупци пред одлазак и први погледи вољених после неколико недеља одсуства су увек нови ожиљци на души. И они се не зацељују. Они се живе. У име подизања другог дома. Дома Господњег. Али сада измичу речи којима звати време и простор овде. Професор није одлучио да останемо. Само смо остали. Богородица је добила свој лик. Тих. Благ. Достојан. Радости и бола и славе. Лик који моли и коме се моли. Због свих и за све. У сузама је сликана... посвећена за утешеније... за наду... за оне који пате и који су патили, за све оне којима је горело и којима је рушено, за мир свих и за спасњење свих. За живот сутра све до будућег времена које чекамо. За наду, за веру, за љубав. За живот вечни. Молимо јој се.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ 19. децембар, среда Данас је била слава о. Варсунуфију и професору. Служена је архијерејска литургија. Руке архијереја у молитви спајале су се са рукама Богородице и могла се осетити слава и радост богослужења, молитве приношене у име свих нас могле су се чути у срцу. Јерејске одежде су се мешале у входу и по реду божанствене литургије и част и достојанство служења Богу се осећало у сваком моменту. Приношење жртве нама је данас имало посебну тежину као што и приношење жртве у епархији далматинској има своју посебну тежину. У временима која су прошла. И која су сада. И беседа владике је била посебна. Говорио је у Цркви Христовој, народу Божијем. И ако је у храму било нас неколицина утисак пуноће заједнице је био јачи него што се може осетити у пуним храмовима у Београду. Сабрање у Духу.

23. децембар, недеља Данас је о. Јован служио. Завршили смо пророке и зелена боја у медаљонима пророка проживела је у славу Духа Светог. Радост краја дела је била као и певање по завршетку литургије. Мали крај – пред ново рађање.

24. децембар, понедељак Затворили смо један простор отворили други. Био је испуњен дан. Скинули смо скелу данас. Богородица се ниском у пророцима окружила, у зони земље се отворио простор за поклоњење. У цртежу се понавља монументалност и ако су пропорције и односи у фигури класични. И храм постаје већи, а бела површина се повлчи пред четком. Архијереји су готови у цртежу. Тако живи и у кретању. Осам живих портрета, осам тела у покрету, сви говоре о Тајни и њихово се моленије чује.

26. децембар, среда Данас смо посетили манастир Крку. Био је имендан о. игуману Герману и дизала се слава у манастиру. Записи из историје су на сваком камену. И данашње време се пише. Ми смо се повукли у најтиши део себе, наставили смо да стварамо, и радост рађања, писања живота остала је да одзва-

Март 2008.

ња као ехо у међусобном разговору. Када говоримо о сликарству онда је то увек без присвојних заменица. Када нам се открије нови свет, речи престају. Остаје само Лепота. Данас је у проскомидији изашао лик уснулог Господа. Осећај личне жртве, и жртве страдалног народа, све до жртве Онога који је дао себе за свет. Руке Његове спустиле су се и Дух Свој је предао Оцу. За све и због свих.

29. децембар, субота Архијереји су исликани. Портрети чекају. Страх од сликања је нестао после првих потеза. Свет који се пројављује чини то својим временом. Имам утисак да је тако некада овом долином текла река, својим током, својим временом. Да никада не стане. На извору плаха, у долини својој блага све док у једном од својик крајева не загрли море. И живопис тече чини се бојом и линијом, уствари животом својим личним, унутрашњим. Од силине цртежа до сликања које има своје време и свој ритам. До момента када крај не буде одлука већ познање. До лепоте, хармоније и мира свршетка. Заокружености. Односно враћања себи.

31. децембар, понедељак У бојама се десило богатство које смо само наслутили на почетку. Све говоре. Осећа се разлика у Поклоњењу од пророка. Нежни су и етерични „као дим тамјана”. Нови дух и ново време, време Новог Завета, време Жртве. Портрети су почели да оживљавају. Свети Василије Острошки, свети Никола Мириклијски... Изнедрени, проживљени. Не од сећања и не због сећања. Портрети живи. У разговору са светим пробуђени дух, призвани дух као у молитви јавио се. С тога је ово сликарство молитвено. У том моменту. Када лик престаје да буде лик и пројављује се Личност. И сузе мајстора су текле из силине те синергије. Цео дан. Склањао се у крајеве дворишта, од људи, од погледа чувајући тишину у себи и поглед у отворена врата једног другог света. Предукус света који нема категорије земне. Где нема времена. Где нема смрти. Само радост. И слава. У манастиру Драговић о божићном посту 2007/08 Јелена Пилетић живописац

19


20

наставак са стр. 17

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

ПОМОЋ СРБИМА ПОВРАТНИЦИМА У БУКОВИЦИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са игуманом манастира Крке архимандритом Германом и кистањским свештеником о. Милорадом Ђекановићем посетио је дана 16. јануара 2008. г. Србе повратнике у Буковици и том приликом је дељена хуманитарна помоћ најсиромашнијима. У току месеца јануара поводом божићних и богојављенских празника Епархија далматинска са братством манастира Крке организује добротворну акцију „Милостиви Самарјанин” у оквиру које ће се делити црквена помоћ свим најугроженијим породицама Срба

повратника на просторима читаве Епархије далматинске. Данас је помоћ у најосновнијим намирницама дељена у буковичким местима Кистању,

Ивошевцима и Биовичином Селу. Следећи пут, ако Бог да помоћ ће бити припремљена повратницима у Цетинској Крајини.

ПОМОЋ ПОВРАТНИЦИМА ЦЕТИНСКЕ КРАЈИНЕ У оквиру добротворне акције Епархије далматинске Милостиви Самарјанин, дана 17. 01. 2008. Његово Преосвештенство Епископ да лматински г.г. Фотије са братством мана-

стира Крке и надлежним свештеником о. Владом Благојевићем посетио је Србе повратнике у Цетини где је такође дељена помоћ најсиромашнијима. Епископ Фотије је такође обишао правослвне цркве у Цетини и рекао да ће, ако Бог, да у току 2008. године почети обнова у последњем рату девастираног храма Вазнесења Господњег (1938.), који је задужбина Марка Четника из Цетине. Епархија далматинска и црквено–грађевински одбор из Цетине апелују на све људе добре воље, а посебно на православне Србе родом из Цетинске крајине да помогну обнову овог дивног православног храма у Цетини, места из којег потиче један од највећих далматинских владика Епископ Никодим Милаш.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

КРСТОВДАН И БОГОЈАВЉЕЊЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Крстовдан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику, а на празник Богојављења у светоархангелском манастиру Крки. У спомен крштења Господњег и освећења воде и читаве твари Епископ Фотије је после Свете Литургије са братством манастира Крке извршио велико богојављенско освећење воде. Крстовдан и Богојављење су молитвено и свечано прослављени широм далматинске Епархије, пошто православни Срби по традицији долазе у великом броју на ове празнике у цркву, да захвате нову освећену богојављенску воду. Ови велики Господњи пра зници поред молитвеног дела пропраћени су на жалост поја-

чаним нападима на објекте Српске православне Цркве и на православне Србе вернике, што показује да историјско страдање и прогон православља у Далмацији још траје.

НОВИ ВАНДАЛСКИ НАПАД НА ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КНИНУ У ноћи с 17. на 18. јануар 2008. године, храм Св. Георгија је био поново на мети вандала. По већ уобичајеном сценарију, пети пут у последњих три мјесеца, проваљена су улазна врата храма и испретуране ствари у Светоме храму, и том је приликом на улазним вратима начињена већа материјална штета. Оваква ситуација, поготово након недавних збивања, забрињава православне Србе у Книну, јер су овакви вандалски испади све чешћи. О овом догађају је обавјештена полицијска постаја у Книну, и на лицу мјеста је извршен увиђај.

21


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Март 2008.

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У недељу 20. јануара 2008. г. на Сабор светог Јована Крститеља Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Саве у Сплиту. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о проповеди светог Јована Крститеља и о његовој припреми јудејскога народа за долазак Царства Небескога. Својим крштењем покајања свети Јован Крститељ је показао пут који је био дарован старозаветном Изра-

иљу како би ушао у вечни савез са Богом. Епископ Фотије је између осталог говорио и о великом учитељу покајања српскога народа светоме Сави пошто од данашњег празника настаје светосавска недеља у којој се прославља први српски учитељ и просветитељ свети Сава. Што се тиче претећег писма и графита са неонацистичким порукама које су недавно написане на просторијама Ц.О. Сплит, Епископ Фотије је рекао да је то знак новога стра-

дања православних Срба у Далмацији, али да се ми требамо увек држати јеванђељског закона љубави који нам говори да је боље са Господом Христом бити распет на Голготи, него не дао Бог бити међу мучитељима и онима који су распињали Христа и гонили Његову Цркву кроз историју.

ПОДПРЕДСЈЕДНИК ВЛАДЕ РХ СЛОБОДАН УЗЕЛАЦ ПОСЕТИО МАНАСТИР КРКУ Поводом недавних претњи упућених српском народу у Хрватској преко црквене општине Сплит, подпредсједник владе Р. Хрватске г. Слободан Узелац посетио је манастир Крку, где је обишао Саборни манастирски храм и ранохришћанске катакомбе. Господина Узелца у мана-

стиру Крка дочекао је Епископ далматински Г. Г. Фотије са братством манастира. У разговору је било речи о новонасталим проблемима који су изазвани најновијим претњама као и могућностима да се оне реше у оквиру правне државе и закона европске демократије.

ПОСЈЕТА АМБАСАДОРА СРБИЈЕ МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у манастиру Крки 26. јануара 2008. г. Његову Екселенцију г. Радивоја Цветићанина амбасадора Републике Србије са супругом. У разговору Епископ је истакао проблеме са којима се сусреће свештенство, монаштво и вјерни народ Епархије далматинске, а тичу се последњих немилих догађаја у Сплиту. Господин амбасадор је изразио своју подршку Епископу и нагласио да ће и убудуће као и до сада радити на томе да се званична власт упозна са свим проблемима, како би могла ефикасније дјеловати приликом спречавања оваквих и сличних догађаја. У наставку посјете Епархији далматинској г. Цветићанин је обишао и Ц.О. Сплит.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛАМАТИНСКОЈ На празник светитеља Саве првог Архиепископа српског Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. По Светој Литургији Епископ је пререзао славски колач и благословио славско кољиво, а након тога одслужио парастос свим упокојеним епископима далматинским, свештеномонасима, ктиторима и приложницима манастира Крке. У својој надахнутој омилији Епископ је нагласио да је свети Сава за свој пут изабрао живот у Христу. Охристовљен он се трудио да охристови и српски народ, који је своје ново крштење након крштења у вријеме светих

Кирила и Методија доживио управо у вријеме светог Саве. Након Литургије Епископ је у манастирској гостопримници заједно са братијом манастира разговарао са вјерницима о њиховим проблемима и недаћама са којима се непрестано сусрећу. Владика је вјерне поучио да је пут Христов уједно и пут страдања и да само онда када страдамо због праве и истините вјере знамо да смо са Христом и на путу светога Саве. И у осталим храмовима Епархије далматинске свети Сава је свечано прослављен Светим Литургијама и пригодним програмима.

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ САВЕ У ШИБЕНИКУ Прослава празника Светог Саве у Шибенику је била свечана за наше скромне прилике. На Светој Литургији, у храму Светог Спаса, причестило се петеро дјеце, од укупно седмеро, колико их је било присутно. Два дјетета, која похађају православну вјеронауку у Шибенику, у О.Ш. Јурај Далматинац, су извела рецитацију, која је била на велику радост двадесетак вјерника, углавном бакица, који су били при-

сутни на Светој Литургији. Пред крај ове свечане Свете Литургије, отац Милорад Ђурђевиц, обратио се вјернима упечатљивом бесједом о значају данашњег славља, о значају Светог Саве. Након пригодне бесједе оца Милорада Ђурђевића, окупљеној хрисћанској заједници, подјелио је Нафору, а дјеца, одраслима, иконице Светог Саве, послије чега су дјеца добила пакетиће са слаткишима.

На радост оних који прижељкују да Православље иселе са ових простора јер, уствари, смета њиховим од ђавола помућеним мозговима, многи родитељи не дозвољавају својој дјеци да похадјају своју православну вјеронауку. Вјерујемо да ће нас догодине, молитвама Светог Саве, Господ сложити, обозити и умножити јер у Шибенику има много православне дјеце.

23


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Март 2008.

ПРАЗНИК ЧАСНИХ ВЕРИГА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА На празних Часних верига Светог апостола Петра (29. јануар 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење великог броја свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. Часне вериге су Крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија,па је послије Свете Литургије архимандрит манастира Крке Герман (Богојевић) пререзао славски колач и честитао Епископу Фотију његову Крсну славу. Епископ Фотије је у својој надахнутој бесједи говорио о значају празника Часних верига и о мисији првоврховног апостола Петра у православној Цркви, који је предњачио у покајању међу осталим апостолима. Епископ је између осталог истакао да је свети апостол Петар своју мисију почео страдањем и оковима у Јерусали-

му а да је свој мученички подвиг крунисао тако што је страдао у Риму 67. године, када је за вријеме римског императора Нерона стрмоглавце распет на крсту.

Управо то његово страдање за Христа и за Свето Јеванђеље чини величину Светог апостола Петра, а не како неке теолошке расправе криво тумаче његова спољашна власт над другим апостолима коју није имао. То се види и између осталог из данашњег одјељка Јовановог Јеванђеља где Господ Христос каже Светом апостолу Петру: „... ако хоћу да он остане док ја не дођем, што је теби до тога. Ти хајде за мном”. (Јн, 21.22) Ове ријечи јасно показују да је Господ Христос глава Цркве и да само Он има власт над Црквом, то јест над свим апостолима и њиховом мисијом а никако Свети апостол Петар.

ЗАВРШЕТАК РАДОВА НА КОНАКУ МАНАСТИРА ЛАЗАРИЦЕ Радови на конаку манастира Лазарице се полако приводе крају. До сада је извршена обнова вањског дијела конака, дограђено је пет келија за живот монаха и у току је завршетак унутрашњег уређења манастирског конака. Епархија далматинска и управа манастира се захваљују свим досадашњим приложницима и моле да се православни Срби из Далматинског Косова и цијеле Далмације прикључе својим прилозима да би ово богоугодно дјело било приведено крају.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Као и много пута до сада, наша Православна Црква Српска обраћа се још једном домаћој и међународној јавности у вези са праведним решењем питања Косова и Метохије. Став Цркве по том питању потпуно је јасан и недвосмислен, како пре бомбардовања (1999. г.) Србије и Црне Горе, нарочитo Косова и Метохије, тако и после бомбардовања до дана данашњега. Уз све поштовање права свих који живе у овој Покрајини и управо ради тога поштовања и њиховог истинског заједништва у будућности, Косово и Метохија су били и треба да остану саставни део државе Србије уз давање највише могуће аутономије овом простору. Свако друго решење представљало би, као што је то с

правом не једном речено, гажење елементарних људских права, одлуке Савета безбедности 1244, Повеље Уједињених нација и свих релевантних међународних конвенција. Евентуално додељивање независности Косову претворило би га у будућности у дугорочну рак–рану, не само Балкана, него и читаве Европе. Још није касно подсетити оне који ових дана решавају судбину Косова, да би то значи-

ло ново озакоњење отоманског вековног насиља на овим просторима, и његових последица, као и мање– више потврду фашистичког решења косовског питања из времена Другог светског рата (било је припојено „Великој Албанији”). Дубоко смо уверени да то није циљ ни Сједињених Америчких Држава ни Европске уније. Свесни истинитости речи светог Александра Невског да „Бог није у сили, него у правди”, потврђених безброј пута васцелом историјом човечанства, молимо се Богу, и непоколебиво се надамо да ће Његова праведност и истинска људска правда тријумфовати коначно, како на Косову, тако и у целом свету. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве 8. фебруар 2008

АРХИЕПИСКОП ЈЕРОНИМ НОВИ ПОГЛАВАР ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Атина – Митрополит Тебе и Левадије Јероним (70) изабран је одлуком Светог синода Грчке православне цркве за новог архиепископа Атине и целе Грчке. Избор архиепископа Јеронимоса уследио је после недавне смрти архиепископа Христодулоса који је након седмомесечне борбе са тешком болешћу преминуо 28. јануара. У световном животу дипломац Филозофског и Теолошког факултета у Атини, са докторатом Универзитета у Грацу и Минхену, митрополит Јеронимос изабран је за архиепископа Атине и целе Грчке после другог круга гласања Светог синода. Главни противкандидат митрополита Јеронимоса био је спартански владика Ефстатиос. Митрополит Јеронимос је у другом кругу изјашњавања Светог синода освојио 45 од 74 гласа. Неколико стотина верника јуче је испред атинске Митрополије сатима ишчекивало одлуку Светог синода.

По стародревној традицији након избора новог архиепископа Атине и целе Грчке, на Митрополији у најстрожем центру главног града Грчке запаљена је лампа, а затим су се огласила црквена звона. Више од 95 одсто становника Грчке (10 милиона) православне је вероисповести. Нови архиепископ Јеронимос био је иначе противкандидат преминулом Христодулосу приликом избора поглавара Грчке православне цркве 1998. године. Архиепископ Јеронимос слови за „благоглагољивог, умеренијег и мање медијима наклоњеног свештеника од свог претходника”, преноси Ројтерс из Атине. У приступној беседи архиепископ Јеронимос најавио је да ће се залагати за очување „свете традиције и закона државе”. Извештаји агенција

25


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

Март 2008.

ИНТЕРВЈУ СА ВЈЕЧИТОМ ИЗБЈЕГЛИЦОМ МАРИЈОМ (МАРОМ) ПОПОВИЋ Питање: Бако Марија, Ви сте већ 13 година у избјеглиштву. Какав је био Ваш живот након напуштања свог огњишта? Бака Марија: Ја сам са својом породицом избјегла у Србију 1995. г. и те године сам живјела као избјеглица у манастиру Раковици. Тамо сам живјела око годину дана и у септембру 1996. г. сам прешла у Богословију у Фочу. Питање: Ви сте већ прије радили у богословији и знали сте да је богословија у манастиру престала с радом? Бака Марија: На позив Високопреосвештеног Митрополита дабробосанског г.г. Николаја ја сам почела да радим при богословији у Фочи највише из жеље да будем са својим драгим професорима и богословима са којима сам заједно подносила исти крст страдања у манастиру Крки и у Богословији Света Три Јерарха. Питање: Које године сте се

одлучили на повратак у свој родни крај и у своју Крку? Бака Марија: 2000 године сам одлучила да се вратим у свој родни крај у коме сам провела читав свој живот а са жељом да обновим своју кућу и своје имање у Мокром Пољу одакле сам родом и гдје сам удана, али на жалост до данас након осам година још увијек ми то није пошло за руком. Питање: Манастир Крка

на челу са Епископом далматинским г. Фотијем, игуманом манастира архимандритом Германом и свом осталом братијом непрестано учествује у вашем страдању и ви сте једина особа у Хрватској држави која своје избјегличке дане проводи у српском манастиру на територији Републике Хрватске. Бака Марија: Нажалост, ја сам до данас без крова над главом, иако сам читав свој живот провела на овим просторима. Ја као држављанин Републике Хрватске имам сва права на помоћ и на обнову моје имовине која нажалост још увијек стоји опустошена, али захваљујући братији манастира Крке ја нисам на улици. Питање: Бако Марија, молим Вас да упутите неку поруку људима који желе да се врате у Далмацију? Бака Марија: Само љубављу према свом крају и великом вјером сваки човјек може да оствари своја права, унаточ свим проблемима који ће их сусрести у данашње вријеме у нашој Далмацији.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2008.

ПРАЗНИК СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки и ове године је свечано прославила своју славу. Прослава је започела свечаним вечерњим богослужењем (11. 02. 2008.) које је служио архимандрит Данило житомислићки. На сам дан празника служена је Света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички г.г. Хризостом уз саслужење Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима и Епископа далматинског Г.Г. Фотија и сабора свештенослужитеља из Епархија жичке,

захумско–херцеговачке, шумадијске, сремске и далматинске. Као израз радости због празника и сусрета, који је свој најдубљи смисао добио у Светој Литургији и Чаши Живота из које су се сви ђаци причестили, изведен је и пригодни културно умјетнички програм. Програм су заједнички извели професори и ученици богословије, као и умјетник Асим Сарван са својом музичком групом. Прослава је завршена трпезом љубави коју су за многобројне госте приредили богословија и манастир Крка.

ОБНОВА ЦРКВЕ У СМИЛЧИЋУ По благослову Његовог Преосвештенства епископа далматинског Г.Г Фотија почела је санација цркве св. Архангела Михаила у Смилчићу. Прва фаза радова на цркви су кров и зидови који су страдали током рата (1993) год. Обнову за сада финанцира Епархија далматинска. Молимо све људе добре воље да помогну реконструкцију нашег храма како би успијешно привели радове крају. Ваше прилоге можете уплатити на жиро рачун Епархије: Епархијски управни одбор Православне Епархије Далматинске, RAIFFAISENBANK Austria d.d. Zagreb девизни рачун HR8324840081101075828 кунски рачун 2484008 – 1101075828 (SWIFT RZBHHR2X) Са назнаком: за цркву у Смилчићу

27


28

Март 2008.

19./6. фебруара 2008. год.

Саопштење за јавност Архијереја Српске Православне Цркве сабраних на саветовању у Српској Патријаршији Седница је сазвана поводом најновијег бесправног самопроглашења независности такозване скупштине албанаца у Приштини. Неке велике државе обогаћене земаљским моћима признале су тај акт скупштине у Приштини и, као што је већ речено, осрамотиле тиме себе и свој историјски пут, бринући само за своје голе интересе. Но, наша брига је наш народ који је оправдано дубоко огорчен овом неправдом и насиљем. Из вековног искуства Цркве знамо да се свако насиље завршава пропашћу насилника, јер, по народној, свака је сила до времена а Божија свевремена. Такође, безброј пута смо се уверили у милост и љубав Божију према Српском народу и свим правдољубивим народима. Најновији догађаји и реч апостола Павла „Бог кога воли онога и кара”, то потврђују. У овој невољи Бог нам је ипак показао љубав, тиме што је дотакнувши срце наше овим најновијим страдањем управо распламсао љубав нашег народа према Косову и Метохији и Светом Косовском завету. Нарочито је дирљиво видети ту љубав у очима и на лицима младих људи који ће живећи том љубављу и стасавајући у људску зрелост учинити, и то веома брзо, заједно са нама а уз помоћ свих часних људи у свету да се поново правда зацари на Косову и Метохији и поврати Србији оно што јој отимају.

Зато „не бој се мало стадо”! „Право стојмо”! Више нисмо сами као што је то у време срамног и крвавог бомбардовања било. Сада имамо подршку великих држава као што су братска Русија, пријатељска Кина и многе друге земље које поштују норме међународног права. Најважније, од свега, међутим, јесте то, што чврсто верујемо да је Господ наш Исус Христос са нама, само да и ми будемо са Њим, јер ћемо једино тако моћи претрпети пљувања, шибања, шамаре и крст: васкрснућемо и живећемо у слободи и као слободни јер је жив Бог наш и жива ће бити душа наша. Стога свесрдно подржавамо Његово Преосвештенство Епископа рашко–призренског Г. Артемија, свештенство, монаштво и верни Српски народ који истрајава на Христовом путу остајући на својим огњиштима на Косову и Метохији, стожеру нашег духовног, културног и националног идентитета. Молимо се Свеблагом Господу да им придода снаге, као и свем другом неалбанском становништву у трпљењу, чувању мира и поуздања у коначну победу правде која је, по народном памћењу, спора али достижна. Имајмо свагда пред очима и у срцима својим непобедиву реч Бога истинитога: „Ко претрпи до краја тај ће се спасити”.


29

КАНАДА Канадски долари Стојана Ђорђевић 10, Јустин Ђостан Брковић 20, Милан Бабић 20, Перица Манојловић 20, Вучко Јокић 5, Раде Павић 5, Гојко Пајић 10, Татјана Мирковић 6, Витомир Стенајић 10, Милена Црнокрак 15, Миодраг Милановић 10, Милутин Дробац 10, Н.Н. 20, Мирослава 10, Љубица Колачић 10, Михаило Гангрга 10, Милан Црномарковић 10, Блаженка Јанковић 5, Лука Опачић 10, Никола Сwанн 40, Вера Лазић 20, Никола Вуковић 10, Васо Кошевић 10, Мила И Војо Радмиловић 20, Марко Зарач 20, Милош Катић 10, Сава и Нада Манојловић 10, Ђуро П. Кашић 15, Остоје Маглов 10, Драган Простран 10, Јован Јанузовић 20, Мирко Паровиња 10, Неђо Михајловић 10, Младен Николић 20. Ђуро Карановић 20, Саша Маријановић 5, Драгица Живић 20, Јово Ињац 10, Марко Четник 50, Драган Јошила 10, Љиљана Рнић 10, Ана Милошевић 4, Недо Кубура 5, Н.Н. 2, Алекса Велицки 5, Стево Ченић 20, Радмило и Горан Кукољ 10, Н.Н. 5, Бранко Славковић 10, Милан Павић 10, Жарко Смиљнић 20, Никола Тијанић 10, Авловић Драган 20, Н.Н. 10, Александр Марковић 10, Чедна Петојевић 10, Виторка Ћакић 10, Жарко Савић 15, Мирослав Перак 20, Слободан Стеновић 5, Дабић Винка 5, Ђорђе Деспинић 10, Миомир Ескић 10, Благоја Перица 10, Омерка Пискан 20, Раде Пешић 10, Драгица Чуде 10, Милан Умљендић 2, Н.Н. 5, Предраг Живановић 5, Живојин Миловановић 4, Момчило Стојановић 20, Васо Вујичић 5, Љубомир Терзић 5, Јово Маријанац 20, Цвико Видаковић 20, Мирјана Радојчић 10, Јаков Вицо 20, Ђуро Маријански 10, Живојин Ивковић 10, Момило Богдановић 20, Неђо Крајишник 50, Раде Босанчић 20, Раде Смиљанић 5, Крсто Вујасиновић 5, Бојана Јовановић 5, Кузман Русић 20, Остоје Маглов 10, Милан Цветичанин 5, Раде Џакула 10, Љуба и Бојана Стоисављевић 20, Томислава и Јово Андјелић 20, Бачка Милорад 20, Лукић Ратко 5, Горан Поповић 20, Стојан Обрадовић 5, Жељко Мијаковић 5, Милан Ступар 10, Трипко Пешикан 5, Србо Левнајић 10, Слободан Мишковић 10, Миленко Вуковић 10, Раде Ђурђевић 10, Драган Дуканац 10, Миломир Васиљевић 20, Веселин Симотић 20, Јелена Гојковић 20, Ранко Пејић 20, Славко Никиловић 20, Роквин Ратко 5, Вукашин Лучић 3, Љубан Тесла 5, Мирко Савић 5, Жељко Јакшић 20, Боб Крстић 10, Боро Пејић 10, Миломир Стојановић 10, Миодраг Дангубић 10, Саша Чекља 10, Богдан Нешковић 10, Неђо Краишник 50, Бобан Илић 5, протојереј отац Добрица Обрадовић 10, Добро Станишић 10, Херберт Хеннаудез 10, Перо Јовановић 20, Зорка Ђурђевић 10, Боро Станковић 15, Вељко Стојановић 10, Марко Новаковић 5, Владо Радовић 20, Жељко Драгичевић 10, Александар Андрић 10, Саша Тадијановић 20, Слободан Јаношевић 5, Синиша Манојловић 30, Дамјановић Небојша 10, Радомир Бижић 10, Дмитар Мрзић 20, Лазар Панов 20, Мирко Загорац 20, Милан Вукосављевић 10, Драгица Барић 6, Драган Матијевић 10, Бабић Бранко са фамилијом 10, Милан Баук млади 50, Душан Јенећијевић 10, Ђуро Вукобратовић 5, Бато Адамовић 20, Драгомир Јовашовић 10, Мирко Ивановић 10, Пајо Мирчета 10, Ђуро Кунац 5, Никола Трифуновић 10, Александра Граховац 20, Кузман Русић 5, Симо Манојловић 10, Предраг Мравовић 20, Горан Власенто 5, Глигор Утропина

5, Миле и Рада Бабић 20, Мирослав Лукић 10, Станко Дроњак 20, Владимир Јурчев 5, Н.Н. 10, Милан Саблић 30, Саша Брстина 5, Дејан Шуманац 10, Благоје Панић 20, Милан Балаћ 10, Миодраг Концко 10, Миле Мишковић 10, Анка Малешевић 5, Денис Марковић 5, Милан Аврамов 20, Данијел Гагић 10, Јово Тркуља 5, Милутин Лазић 5, Томислава и Јова Андјелић 20, Мила и Воја Радмиловић 20, Дуро П. Кашић 20, Боја и Љубица Стојисављевић 20, Мирко Загорац 20, Ђука и Владо Орељ 20, Стојанка Петровић 5, Зрино Милијашевић 10, Ђуро П. Кашић 10, Томислава и Јово Андјелић 20, Мирко Загорац 20, Ђука и Владо Орељ 40, Ружа Мачевић 20, Дуро П. Кашић 20, Остоја Маглов 20, Нојо Станков 20, Бојана Ченић 20, Ненад Ченић 20, Миладин Попић 20, Саво Радовановић 20, Стеван Ивковић 20, Владо Михајловић 20, Вукадин Предраг 15, Мила и Војо Радмиловић 30, Славонка Паркенићан 20, Рада и Милан Бабић 20, Бранко Винчић 20, Милена Балта 20, Ратко Пијановић 20, Марко Сандај 20, Милан Вујовић 20, Бранко Лукић 10, Миша Мравовић 20, ресторан Писцес Цафе 20, Љубе Петровић 20, Радић Паво 20, Дуро П. Кашић 20.

Амерички долари Мс. Смиља Радивој за ц. Лазарицу. 100, Никола Ковачевић 20.

ПРИЛОЖНИЦИ ЗА МАНАСТИР ЛАЗАРИЦУ: Анка Травар 20, Стево и Микица Лалић 25, Мићо Трифуновић 20, Давор Трифуновић 20, Ковачевић Јово 25, Ковачевић Никола 25, Простран Младен 20, Јешо Павле и Милака 20, Никола Јаснић 20, Никола Стринић 20, Јово Ковачевић 25, Никола Ковачевић 25, Стево и микица Лалић 20, Анка Травар 20, Мишо Косијер 10, Миле Мирковић 20, Дане Јокић 10, Драго Простран 10, Дако Трифуновић 20, Нада Вукмановић 10, Никола Корна 20, Мирко Марић 10, Марко Павловић 10, Стево Николић 10, Стеван Лапић 20, Дане Радогај 20, Мићија Кесић 10, Никола Стринић 20, Љубо Марељ 10.

Прилози из Канаде скупљени су благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија, а трудом и залагањем ипођакона Тоде Манојловића из Хамилтона, Канада.

АУСТРАЛИЈА Протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић 280 €.

ПРИЛОЖНИЦИ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА ПАРОХИЈЕ СВ. САВЕ ИЗ ПАРИЗА Мирко и Наташа Бојић (400 €), Ивана Бојић-Рикардо (300 €), КСС парохије Св. Саве (500 €), прот. ставрофор Никола Шкрбић (100 €), г-ђа Љиљана Митровић (50€).

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција


30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr

СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com


Прослава Бадњака у Шибенику, 1928. г.

Богојављенска Литија у Сплиту, 1933. г.

Фотографија на корицама – Црква Св. Кирила и Методија у Кистању (1891.), акварел, рад Д. Тадића


Krka 026  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you