Issuu on Google+

Година V. – Број 23

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Светоархангелски број – 2007. г.

Цијена 10 kn


Крчки игуман Саватије Васиљевић, рад Данила Петрановића, 1877. год.

1. стр. – Св. архангел Михаил и Св. апостол Павле – заштитници Крке, рад сестринства Манастира Градац, Србија


Новембар 2007.

Јован (Зизиулас), митрополит Пергамски

Евхаристијско виђење света — I део — Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско, светолитургијско). Јер, у Православљу, „Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију”, и конкретна форма Цркве јесте храм у коме се служи Света Евхаристија (Света Литургија) и којем је православни народ, због тога, дао њезино име, назвавши храм црквом. У ствари, за православље, целокупни свет космос, јесте једна литургија, „космичка литургија”, која целокупну творевину „узноси” („анафери” анафора) пред престо Божји. Зато је и православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) Богу, тј. један литургијски, евха-

ристијски израз. Она је евхаристијска теологија. Али, шта све то има да значи за човека наше епохе? Данашње виђење света и живота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је промењен, и под притиском новијих философских, научних, социјалних и других развоја толико се мења, да се човек данас пита: шта има њему да пружи православни литургијски живот, конкретно Света Евхаристија (Литургија)? Ово питање добија размере агоније када се има у виду да савремени човек пролази кроз једну озбиљну кризу у својим односима са Црквом. Западна

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Евхаристијско виђење света ........................................3

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Часни крст као символ и знак Христа .......................7 О животу у пустињи ...................................................11 Духовна методика по св. Никодиму Светогорцу ....12 Монаштво у православној Цркви .............................15 Полатињена Далмација ..............................................16 Вијести из Епархије .................................................... 20 Писмо Епископа далматинског Фотија упућено председнику Р. Хрватске г. Стјепану Месићу и председнику Владе Р. Хрватске г. Иви Санадеру ......................................................... 29

цивилизација, која је одрасла на идеалима Хришћанства, нагло се дехришћанизује, а Црква, која још „говори језиком прошлости” и „бави се проблемима минулог доба”, све мање интересује савременог човека. Западни хришћански свет постаје већ свестан проблема секуларизације у свој његовој озбиљности. Али, могућности којима располаже његово (западно) предање, предање које живи под бременом дихотомије, дељења и цепања света на „свето” и „световно”, одводи га само у још више проблема а у све мање решења. У таквој ситуацији православни литургијски живот сто-

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

Новембар 2007.

наставак са стр. 3

ји пред нама као једино сведочанство које пружа наду. Јер православно евхаристијско виђење света и историје, које се садржи у православном литургијском животу, а због неимања литургијског васпитања није, на жалост, схваћено ни од стране самих православних, јесте виђење које не дели судбину философских и теолошких система, који су, због негирања истих од стране модерне мисли, довели до кризе у односима између теологије и живота. Православни литургијски живот има једно посебно виђење света, посебан поглед на сву творевину Божију, и преношење тог виђења, те визије у савремени живот, могуће је и неопходно. Он има, такође, и једно такво виђење човека, схватање о човеку, које је особито потребно данас. Он, на крају, садржи у себи иједно тумачење историје и њених проблема, сагледавање моралног живота и његових могућности, које би виђење и тумачење требало са посебним нагласком истаћи у наше време. Али, како ми замишљамо Свету Евхаристију када говоримо о једном „евхаристијском виђењу света”? Одговор на ово питање од првостепене је важности, јер појам Евхаристије (Литургије) је често веома погрешно схваћен и штавише изопачен, нарочито од времена западне схоластике. Да би употребили тај појам са његовим древним, светоотачким православним садржајем, потребно ће бити претходно изнети извесна основна разјашњења. Евхаристија је у нашој свести обично везана са испољавањем пијетизма који Свету Евхаристију посматра првенствено као објекат, као ствар и као средство испољавања наше побожности, или само као услугу

нашем спасењу. Међутим, древно схватање, светопредањско искуство Свете Евхаристије види у њој не само и не пре свега ствар, него као и радњу („праксис”), црквену богослужбену радњу литургију како то карактеристично показује сам њен православни назив („литургија” значи опште, заједничко и јавно народно дело). Литургија, дакле, значи акт и радњу црквеног скупа сабрања („синаксиса”), тј. општу, католича-

нску (саборну) пројаву и манифестовање целокупне Цркве, а не само као вертикалну везу сваког појединца са Богом. Карактеристично је да православни Исток, који се често и несвесно држи овог старог схватања, никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне литургије, нити поклоњење и созерцавање Часних Дарова у смислу истицања њих као предмета обожавања и клањања. Света Евхаристија Литургија


Новембар 2007.

Цркве јесте у основи нешто што се догађа, једно дело (праксис), и то не сваког појединца него целе Цркве. Исто тако ми често сматрамо Евхаристију као једну свету Тајну између осталих, једну од седам светих Тајни, на пример. Међутим, стара Црква није имала ово сасма доцније схватање о „тајнама”, него о једној и јединој Тајни, „тајни Христа”, како се она назива у Светом Писму (Ефес. 3,3; Кол. 4,3). Евхаристија се да замислити једино христолошки, јер је она Тело Христово, она је сам Христос свецели Христос. Не треба, дакле, да гледамо на Св. Евхаристију, тј. Литургију наше Цркве, само као на једно средство благодати, благодати апстраховане и независне од Христологије, него као на самога Христа, Који спасава човека и свет, Који измирује у себи нас са Богом. Отуда, сви они проблеми којима се толико много бавио западни Средњи век, као што су проблеми о елементима Евхаристије, о реалном или нереалном присуству Христа, о трансубстанцијацији итд, сви ти проблеми нас просто напросто враћају на схватање Евхаристије као једне ствари, као објекта. Међутим, основна карактеристика Свете Евхари-

стије лежи у томе да је она црквено сабрање (синаксис) и црквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу сагледава и рекапитулира и доживљава целокупна Тајна Христова спасење света. Ако са оваквим предусловима приступимо Светој Евхаристији, онда смо дужни да је посматрамо не као једно голо и засебно (аутономно) учење о тајнама, него као конкретну Литургију, као што се она врши у православном храму. Тек тада ће се открити пред нама оно посебно виђење или поглед на свет и историју које Православље садржи у Литургији (Евхаристији) као својој најаутентичнијој пројави и манифестацији, као испољавању самога свога бића и живота. Света Литургија је најпозитивније, на делу („у пракси”), показано прихватање света и све твари. У старој Цркви, а и данас у Православљу тамо где још светоотачка наслеђена побожност није замењена једном другом тобож „свесном” побожношћу, верници не иду сами у цркву (храм), него заједно са њима иду и дарови творевине Божије: хлеб, вино, уље. И ови дарови обратите пажњу колико је и то карактеристично преносе се у литургијској процесији и свечаном уласку да би били предати у руке Епископа који стоји на улазу, тј. на Царским дверима (то и јесте данашњи „Велики вход” на Литургији) и који ће затим да их „узнесе” (тј. уздигне и принесе) пред престо Божији као Евхаристију. Очекивало би се да верници, долазећи у храм, забора-

ве своје животне потребе, међутим Света Литургија их позива да их ту донесу и да се моле за њих: „За благ и добар ваздух и ветрове, за изобиље плодова земаљских... за оне који плове и путују, за болеснике...” итд. Ова велика богослужбена радња, о коју се неке „благочестиве” душе саблажњавају (као што се, за чудо, саблажњавају и због преношења таса кроз цркву, иако је то једно црквено испољавање истога евхаристијског духа), јесте богослужбени акт који нам открива да се на Светој Литургији управо свршава једно кретање, покрет целога света (све творевине) према Светој Трпези, и то света какав он јесте и какав ће мало после опет бити када се заврши есхатолошки бљесак и предокушај Раја, и када верници буду позвани да поново „у миру изиђу” из храма у свет. Ово искуство и доживљај кретања целокупног људског живота ради преношења истога у литургијски простор, не представља просто само потврду и афирмацију која би превиђала да свет више није „веома добар”, као што гаје Бог видео у часу стварања (Књига Постања 1,12,21), тј. не представља прелажење преко чињеница греха. Грех је трагични елеменат на који се често враћа свест и сазнање Цркве на Светој Литургији: „Нико није достојан од оних који су везани телесним похотама и сластима да приђе, или да се приближи, или да служи Теби, Царе славе”. „Али ипак”... грех за Свету Литургију није оно што је он за савремену теологију кризе: агонијски и неразрешиви проблем света. Пропадљивост која прати творевину нити се афирмише нити се негира у Литургији, те зато не треба да се поводимо за том дилемом. Свет који ула-

5


6

Новембар 2007.

наставак са стр. 5

зи у литургијски простор, на Свету Евхаристију, јесте овај пропадљиви свет, и у прихватању тога света унутар храма обавља се његова афирмација, његово признавање и прихватање. Ствар се, међутим, не зауставља само на томе. Јер тај свет улази овде, у храм, баш зато да не остане онакав какав је. Евхаристија је „лек бесмртности”, по речима св. Игњатија Антиохијског, и то баш зато што својим прихватањем и признавањем света, Евхаристија у ствари стоји против његове пропадљивости. Евхаристија свет освећује и „узноси” га Творцу као праву, аутентичну творевину, зато и кажемо у средишту Свете Литургије: „Твоје од Твојих, Теби приносимо ради свих и за све”. Ово прихватање света од стране Свете Литургије указује на то да за евхаристијско виђење твари свет никада није престао да буде свет Божији, и да грех и распадљивост нису створили једног „туђег Бога” Маркионовог или Харнаковог. И још се указује на то да све што ми јесмо и што чинимо и што нас занима у овом свету, све то може и треба да прође кроз руке свештенодејствујућег литургоса (Епископа или свештеника) као принос и „узнос” Богу. Али, свакако не зато да би остало онако какво јесте. Нити пак да престане да буде оно што по суштини својој јесте. Него зато да би постало оно што стварно јесте а што грех собом унакажује и квари. Тај парадокс истовремено и потврдног и одречног става према свету од стране Свете Литургије, тј. преображење света, које свет не уништава; препород света који не ствара свет ex nihilo; обнављање света које не представља обнову из самог почетка то у ствари и је-

сте у Евхаристији оно јављање у простору и времену Тајне самога Христа, у Којем се стари Адам обнавља али не упропашћује, људска природа бива од Христа узета на себе и прихваћена али не и измењена, човек постаје обожен али не престаје да буде човек. Такво схватање света од стране Свете Евхаристије не оставља места за дихотомију, за двојење и расцеп између природног и натприродног, до које је човека довела западна теологија поставивши га у дилему да изабере једно између двога. Ова чињеница, мислим, од велике је помоћи када се ради о односу Цркве према човеку наше епохе. Данашњем човеку је тешко, ако не и немогуће, да чини двојење између природног и натприродног. Он већ не може, због новијег научног и философског развоја, да схвати натприродно као нешто „с ону страну” природе. И зато његова хришћанска свест, оптерећена том дихотомијом коју му је оставила у наслеђе западна теологија, нема куда него да га одведе било у потпуно одбацивање натприроднога, било у једно цепање (дихотомију) унутар саме његове свести, у једно стање шизофреније, у којем он час прихвата натприродно (да не би издао своју веру), час је опет равнодушан према њему (јер му то намеће свакодневни живот). Међутим, за једно литургијско виђење и искуство евхаристијског доживљаја света не постоји природно и натприродно. Постоји природа и творевина као јединствена реалност, која долази од Бога и која се „узноси” (приноси ) Богу. Постоји потпуни сусрет, до поистовећења, небеске и земаљске реалности („Ми који тајанствено представљамо Херувиме и

Животворној Тројици трисвету песму певамо”, кажемо у свакој Литургији). То је сусрет у којем и сам Бог престаје да се замишља као „с ону страну” природе и постаје, у Лицу Сина Свога, „Онај који са Оцем седи горе, и овде је са нама невидљиво Присутан”. На тај начин Света Евхаристија пружа могућност избављења човека од једне дихотомије, због које савремени човек долази у опасност да одбаци Бога, јер је његова западна теологија стављала Бога у неку сферу коју човек није више могао да схвати. Али, евхаристијско виђење и схватање света иде још и даље: у отклањање још једног супротстављања или антитезе, у коју је човека поставила гностички и јелинистички мислећи теологија Запада, а то је антитеза између вечности и времена. Историја и време, који се обично сматрају или као нужно зло или као „претсобље” вечности, у Светој Евхаристији се укрштају са вечношћу, која на тај начин престаје да буде нешто што је пре или после времена, и у једном мистичком прожимању прошлости, садашњости и будућности настаје управо она димензија у којој време, као поље остварења предвечног плана Божијег о нашем спасењу, може да нађе своје потпуно прихватање и освећење. Сходно светолитургијским речима: „Сећајући се сада ове спасоносне заповести и свега што се нас ради десило (збило): Крста, Гроба, Тридневног Васкрсења, Вазнесења на небо, Седења с десне стране, и још Другог и славног Доласка, Твоје од Твојих Теби приносимо ради свих и за све”. Исто тако, православни литургијски живот има и једно посебно виђење и схватање самог човека, поглед на човека


БОГОСЛОВЉЕ који излази у сусрет савременом човеку и његовим потребама. Модерни човек опет из своје западне теолошке традиције последњих векова вуче за собом агонију дихотомије и подељености човека на душу и тело, на дух и материју, и то на начин који ствара дилему избора између овога двога, пошто је чисто духовна област за савременог човека несхватљива. Али, у православном литургијском животу, са његовим толико наглашеним старањем о телу

и његовим потребама, са материјом која је толико заступљена у његовом дневном реду, тако да се не само хлеб и вино поистовећују са самим Господом, него и дрво и боје постају као нека оваплоћења Светих (на светим иконама), и њихове кости (свете мошти) бивају носиоци и изрази личног освећујућег присуства, у једном таквом литургијском предању, у којем људи учествују у спасењу као целосни интегрални људи, а са затвореним очима по обрасцу за-

Новембар 2007.

падног пијетизма да би тобож тако срели Бога уједном наводно продуховљеном (а у ствари само психолошком) односу са Богом, уједном, дакле, таквом литургијском живом предању и искуству, у коме је природа људска очувана јединственом, шта би могао савремени човек да нађе као неприхватљиво, он који је одавно престао да мисли на основу платонских и аристотеловских антрополошких категорија. Преузето из књиге О Литургији Београд 1997

Архимандрит Георгије Капсанис

Часни крст као символ и знак Христа

Део први

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незамењив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим ниподаштавају као Јеховини сведоци. У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они су му одговорили: „Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што је-

7


8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

дете на литургији.” Онда их је он поново упитао: „Чега се од свега тога највише бојите?” И одговорили су му: „Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.” Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео Самог Себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех. „На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободе која је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне.” (Филип. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичном Богу. На крсту је победио смрт - смрћу смрт уништи - тиме што је нашу смрт учинио Својом, а Својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и „саздао у себи новога човека.” (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, „уздизањем пуним смирења” како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се „кроз лажно уздизање

Новембар 2007.

и сујетно кретање спустила до aда”. На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА - Господ приступа смрти не као осуђеник, него као Цар Који се жртвује за Своје поданике, као што и каже: „Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши” (Лк. 12,50). Зато Византинци пишу на крсту: „Цар славе”, и сликају Христа необузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ - По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно, а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској


БОГОСЛОВЉЕ вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ - безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан, јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био и јесте „за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост” (1.Кор. 1,23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: „То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати.” Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт, строго га је укорио: „Иди од мене Сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.” (Мт. 16,23). И опет, идући на добровољно страдање каже: „Сад се прослави Син човечији.” (Јн. 13,31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као слава Христова (Јн. 12,23). Слично говори и св. Јован Златоуст: „Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава, чуј Христа који каже: „Оче, прослави ме славом коју сам имао код тебе пре него што је свет настао”, подразумевајући овде славу крста. Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра, Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: Тада Исус рече ученицима: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.” (Мт. 16,24). Синовима Заведејевим и њиховој мајци који су тражили првенство одговорио је: Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је „Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама” (1. Пет. 2,21). Крст није само „облик” или „символ” или „знак” Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, „јединствени начин живљења хришћана.” Као што је истински Христос неза-

Новембар 2007.

мислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сaм Спаситељ: „Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14,27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама (Гал. 5,24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету” (Гал. 6,14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са умрли и са васкрсли у Христу. „Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо”, те тако можемо „ходити у новом животу” (Римљ. 6,3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба „могућности” да постане „стварност”. Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси, а друга теорији (сагледавању, созерцању).

9


10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: „Кад преко практичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује.” Св. Исак Сирин такође каже: „Дејство крста је двојако... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теоријом. По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету. Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. За-

Новембар 2007.

тим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења. На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији. Крст је деловао и код Авраама када је у себи умртвио љубав према отаџбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу. Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ. Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: „Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим...” Дакле, „и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава.” Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да „човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно.” Никада није заокупљала себе чак ��и нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Авраам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је у непрекидном созерцавању Бога. Наравно, крст у животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код Пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. „Од тренутка кад се родила”, каже св. Никола Кавасила, „устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими. О овој крсној борби и теорији виђењу Бога које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на „Ваведење пресвете Богородице” св. Григорије Палама и св. Никодим Светогорац. превод са грчког: З. Јелисавчић


БОГОСЛОВЉЕ

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита

Новембар 2007.

О животу у пустињи

Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може... Човек се труди и подвизава како би постигао ове стварности. Труди се да изнурује себе ради љубави Божје. Ниједан подвижник није се посветио без подвига. Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима. Има много оних који се у свему овоме труде, али не ради Бога него ради аскезе, ради телесне користи. Но духовни људи се подвизавају ради душевне користи, Бога ради. Додуше, притом и тело има велику корист - отпорно је на болести. Кроз подвиг долазе многа добра. Један од видова подвига - уз метаније, бдења и друга добровољна телесна злопаћења - јесте и пост. Из дебелог трбуха не рађа се истанчан ум. То знам од светих Отаца. Све светоотачке књиге говоре о посту. Свети Оци наглашавају да не треба да једемо тешко сварљива јела, или пак мрсна јела, јер шкоде и телу и души. Они кажу да овчица једе разне травке земаљске, па је тако мирна. Чули сте, опет, како се каже да је неко миран „као јагње”. Дотле пас, или мачка, или други месождери, сви су, уствари, дивље животиње. Месо шкоди човеку. Од користи су му зеље, поврће, воће и слично. Зато свети Оци говоре о посту и осуђују преједање и насладу коју човек осећа од изобилне хране. Наша јела треба да буду једноставна и не треба да се тако много њима бавимо. Нису јело и повољни услови живота оно што човеку осигурава добро здравље. Добро здравље му обезбеђује свети живот, живот Христов. Ја знам за подвижнике који су веома строго по-

стили, а нису боловали ни од чега. Ником се ништа неће десити од поста. Нико се није разболео од поста. Више болују они који једу месо, јаја и млечне производе него они који се оскудно хране. То је већ примећено. То можемо посматрати и са становишта медицинске науке. Медицина сада препоручује дијету. Испосници посте и ништа им није. Не само што се не разбољевају него још и оздрављају. Али да бисте све ово чинили како ваља, потребно је да имате вере; иначе ћете осетити печење у стомаку и неодољиву глад. Пост, дакле, јесте и питање вере. Од поста вам неће бити ништа ако се добро свари јело унето у организам. Подвижници, што се каже, и ваздух претварају у беланчевине и пост им нимало не смета. Кад имате праву љубав према Божанству, онда можете да постите са задовољством и све ће вам бити лако. У противном, све ће вам изгледати несавладиво као успон уз стрмо брдо. Они који су своје срце предали Христу и са топлом љубављу изговарали молитву Исусову, савладали су и победили прождрљивост и страст неуздржљивости. Данас има много људи који својевремено нису могли да посте ни један једини дан, а сада живе готово искључиво о биљу и поврћу, и то не из религијских разлога него, просто-напросто, зато што су поверовали да такав начин исхране користи њиховом здрављу. Али треба да поверујеш да ти се ништа рђаво неће десити зато што не једеш месо. Наравно, кад је човек болестан, није грех да једе и мрсна јела да би ојачао свој организам. Со је потребна човековом организму. Ту и тамо чује се прича да је со штетна. То није тачно. Со је потребан елемент. Има, додуше, људи којима је она веома потребна. Други немају толику потребу за сољу, а некима и смета. То је питање састава организма. У случају неких тешкоћа, потребно је микробиолошко испитивање. Какве сам све снове и планове ја имао, и то о Светој Гори! Наручио сам пшеницу да је самеље-

11


12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

мо, па да правимо пшенични хлеб. Размишљао сам и о томе како да набавимо разне махунарке, па да их мељемо и мешамо, например пшеницу са пиринчем, соју и сојино брашно са сочивом и слично. Затим, замишљао сам како ћемо имати тиквице, парадајз, кромпир и све врсте поврћа. И са оцем Исихијем сам развијао један план или сан. Договорили смо се, наиме, да

Новембар 2007.

некуд одемо као пустињаци, да посејемо пшеницу и да се хранимо тако што ћемо умакати хлеб у воду. Зар и свети Василије Велики, док је живео у пустињи, није чинио тако? Али нама данас то изгледа веома тешко. из књиге: Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита Беседа, Нови Сад, 2005. год.

Духовна методика по св. Никодиму Светогорцу Св. Никодим новојављени богоносни отац Цркве Христове родио се на острву Наксосу (Егејско море) 1749. године. На св. крштењу добио је име Никола. Од ране младости обдарен духовним даровима Никола се посебно истицао својим трудољубљем и жељом за знањем. Примивши ову прву науку у храму Божијем, наставио је да учи школу на Наксосу коју је водио архимандрит Хрисант Етолски, брат равноапостолног свештеномученика Козме. Тако је Бог преко Хрисанта повезао једног светитеља који је завршавао свој подвиг и труд, запечативши крвљу своју верност Христу и другог који се јављао као звезда на мрачном хоризонту онога доба (турског ропства и јаке унијатске пропаганде римокатолика) тако да се не прекине златни ланац светих. У 16. години Никола одлази у Смирну где продужава своје учење у Евангеличкој школи. Ту је научио латински, француски и италијански језик, али је својим смирењем прикривао своју ученост сходно речима св. Ап. Павла: Шта имаш о човече, што ниси добио? А ако

си добио, што се хвалиш као да је твоје. 1770. г. због великог гоњења хришћана Смирне Никола се враћа на своје острво где га еп. Антим Вардас поставља за свог секретара. Од пресудног утицаја на његово даље формирање био је сусрет са светогорским јеромонасима Георгијем и Нифоном и монахом Арсенијем прогнанима из св. Горе правде ради. Они су припадали групи светогорских монаха тз. Кољивара, који су тежили обнови духовног живота верних, односно њиховом што чешћем причешћивању Св. Тајнама, а били су против новонасталих обичаја међу појединим светогорским монасима да врше

парастосе и кољива за мртве у недељу. Чувши за еп. Макарија Коринтског скривену душу покрета Кољивара Никола одлази код њега и са њим остаје у вези до упокојења еп. Макарија. Ту се упознаје такође са многим старцима у подвигу просијавши, тако да се 1775. г. Никола обрео на Св. Гори Атонској, где у манастиру св. Дионисија прими анђелски образ добивши име Никодим. 1777. г. св. Макарије Коринтски долази на Свету Гору у руски скит Св. Андреја, где ускоро долази и монах Никодим. Ту заједно почињу издавање књига Св. Отаца и подвижника, што ће остати главна преоку-


БОГОСЛОВЉЕ пација Св. Никодима до његове блажене кончине. Осим тога што је преводио дела Св. Отаца, св. Никодим је почео и сам да пише претапајући на тај начин своје богато духовно искуство у душекорисне поуке и савете. Сам је са смирењем говорио да говори а не твори, али у исто време се покоравао речима св. Нила: Добро треба да говори и онај који не твори добро, не би ли, застидевши се речи, почео и у дело да их спроводи. Дела аскетске садржине која је написао св. Никодим, Саветни приручник или о чувању пет чула, Духовне вежбе и Невидљива борба имају заиста универзални карактер иако су многи покушавали да њихову улогу сведу и ограниче само на корисни приручник за монахе и монахиње. Сам светитељ најбоље оповргава такво мишљење и уопште такав став наводећи обећање које сваки хришћанин даје на св. крштењу, да се одриче Сатане и свих дела његових – то исто обећање даје и монах. Своју ревност за отачка предања св. Никодим је посебно посведочио сабирањем, тумачењем и издавањем св. Правила Васељенских и Помесних Сабора Цркве под називом Крма (Пидалион). Колико је велики значај овога дела и колико је оно извршило утицај у јелинским крајевима до данас најбоље може представити пример једне старице која каже: то што радиш противно је Пидалиону св. Никодима. Св. Никодим је такође протyмачио и 14. посланицу апостола Павла, Саборне посланице а своју велику љубав према светима изразио је писањем дивних песама у службу и ча��т њихову. Последње године свога живљења на земљи св. Никодим је провео у једној келији у близини манастира Пандократора

где је живео у строгом подвигу. У својој шездесетој години свога живота, 1809. г., св. Никодим је предао душу своју Богу. Његове целебне мошти данас се налазе у келији Скуртеја изнад Кареје. Из овога кратког изложеног житија св. Никодима видимо да је он осим непрестаног врлинско – подвижничког живљења и усавршавања доста и написао, оставивши нама на тај начин у наслеђе записано своје богато духовно искуство, а кроз њега можемо слободно да кажемо и начин – метод (мета+одоз – сапутник односно пут који води истини) – како се може достићи савршенство на које нас је сам Господ позвао речима: Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небесни (Мт. 5, 48). Своје једно од најпознатијих дела Невидљива борба св. Никодим такође почиње управо позивањем на савршенство речима: човек од природе жели да буде савршен, а то му је и стављено у задатак. У чему се састоји то савршенство? Оно се по св. Никодиму састоји у приближавању Богу и животу у јединству с њим. Сви подвизи и врлине су средства којима се савладава грешна природа и помоћу њих одолева се гласним непријатељима у достизању савршенства а то су тело, свет и зли дуси. Ако човек жели да изађе као победник у односу на ове непријатеље св. Никодим саветује придржавање ових правила: Никада се и ни у чему не уздај у себе. Св. Никодим сматра да ми и поред слабости наших духовно - моралних моћи обично врло високо мислимо о себи. Та наша слабост као први плод нашег самољубља од свега је највећма противна Богу. Самоуверене Бог укорева преко пророка говорећи: Тешко они-

Новембар 2007.

ма које мисле да су мудри, и сами себи разумни (Ис. 5, 21), а исто тако Апостол Павле саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12, 16). Исто то саветује и св. Максим исповедник који учи да је темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи, док св. Јован Златоусти тврди да само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа. Познање своје сопствене слабости св. Никодим сматра као неопходан предуслов за духовни живот, па чак то познање сматра већим него чињење чудеса и васкрсавања мртвих. Отуда Бог по св. Никодиму када исцрпе сва средства допушта да човек падне у већи или мањи грех сходно његовој самоуверености како би дошао до смиреног мишљења о себи и својим моћима. Дуготрајне и тешке телесне болести, несреће и невоље такође долазе по промислу Божијем из истог разлога. Сву наду своју човек треба да положи на Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9) и по св. Никодиму једино од Бога можемо очекивати добро, помоћ и победу. Да бисмо одржали своју наду у Бога помажу нам примери Божије помоћи који су записани у Св. Писму. Погледајте на прошлост, говори премудри Сирах и видите: ко је веровао у Господа и остао постиђен. По св. Никодиму превелика туга као последица учињених греха не може се сматрати за врлину већ је она у суштини пре показатељ самоуверености и гордости односно уздања у себе и своје снаге. Ослободивши се овога и положивши своју наду на Бога даљи пут достизања духовног савршенства води преко очишћења ума и ослобођењу душе од страсти. Чистота ума по св. Никодиму се постиже на два начина:

13


14

наставак са стр. 13

1) Молитва Св. Духу да излије своју божанску светлост на срце човеково ; 2) Посматрање ствари и удубљивање у њих ради раздвајања добра од зла. Ово расуђивање међутим не може бити плод субјективне процене већ онако како Дух Свети било кроз реч Богом надахнутих људи или духовних учитеља и отаца Цркве. Из овога се јасно види да се духовна методика или пут духовног усавршавања своје усавршавање може имати једино у тајни Цркве која је по речима Ап. Павла Тело Христово. Ум просвећен и очишћен Духом Светим потребно је затим чувати од сваког празног знања и радозналости, које је најчешће плод гордости и храна за самољубље. Св. Никодим саветује држање ума свега усредсређеног у себе, а и што даље од ствари од овога света. Једино знање које св. Никодим препоручује је знање Исуса Христа и то распетога (1. Кор. 2, 2), што показује да његова методика има изразито христолошки карактер. Поред стражења над умом потребно је управљање и својом слабом вољом. Св. Никодим отуда препоручује поистовећивање воље човекове са вољом Божијом као што и Св. Апостол Павле каже: Не владајте се према овом времену, него се промјените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати која је добра, угодна и савршена воља Божија (Рим. 12, 2). У човеку живе две воље: једна припада разумном делу душе и зато се назива разумном вишом вољом, а друга припада нижој чулној природи и то је тзв. нижа, чулна страсна воља. Виша воља тежи добру а нижа злу. Св. Никодим каже да нам се било добра било зла жеља која дола-

БОГОСЛОВЉЕ зи сама по себи не урачунава ни у врлину ни у грех. Својим слободним опредељењем свако се опредељује било за једну било за другу, а сам тај дуализам могућности подстиче човека на непрестани подвиг и стремљење добру, отуда методика св. Никодима увек у себе укључује подвижничко – аскетски елеменат који тако постаје консутилвни део врлинског узрастања. Ово су својим подвигом и врлинским животом доказали и показали светитељи Божији оставши на тај начин светила свим вернима кроз векове. Ревнитељ побожности каже св. Никодим мора много пажње обратити на правилно коришћење чула: вида, слуха, мириса, укуса и додира. Ко се одазвао Божјем гласу: Покајте се, и ко је поставио себи за закон да поново успостави у себи првобитни поредак живота тј. да се врати унутра и одатле Богу да би живео Њиме и у Њему у томе налази своје највеће добро. Отуда пред оним који се Њим на то одлучио каже св. Никодим стоји велика борба са ранијим навикама (насладе и задовољења своја) док се они не искорене и замене другим који одговарају новом животу. Господарење чулима и превелико коришћење њима потребно је због грехом разореног центра човековог бића – срца које уместо Бога у себи тражи сласти споља и задовољава се њима. Где је благо ваше онде ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21) рекао је Господ устима Еванђелиста, на што нас враћа и подсећа такође св. Никодим. Сваки човек мора да чува душу своју чисту и непорочну јер је она храм Божији као што је написано: Јер сте ви Црква Бога живога ( 2. Кор. 6, 16) те отуда ако било ко по слабости својој или по посебном допуштењу Бо-

Новембар 2007.

жијем падне у било какав грех не треба га остављати ни за тренутак у срцу свом већ га треба исповедати Господу и очистити се пред Њим срдачним покајањем. По св. Никодиму та исповест или откривење свега духовном оцу јесте нешто најблаготворније у делу духовног усавршавања односно свлачења старог огреховљеног човека и облачења у новог облагодаћеног. Ако је ко приступио покајању зли дух га ни тада не оставља (већ мења средства за борбу). Св. Оци упоређују човека који иде путем врлине са ратником на кога лете стреле са свих страна. Св. Никодим наводи главна искушења и то: одозго – мисли о прекомјерној тешкоћи духовних напора; одоздо – мисли да се умање духовни напори и жаљење себе, немар, безбрижност; здесна – заплитање у тобож добра дела; слева – саблазни који воде греху; спреда – мисли шта ће бити убу-


БОГОСЛОВЉЕ дуће; састраг – сећања на раније учињена дела и угађања. Сваки онај покајник, сматра св. Никодим, који се упустио сам у борбу са овим искушењима неминовно бива поробљен и побеђен, ако не послуша неминовно упућене савете и не прихвата руководство духовника којих увек има у Цркви. Из овога јасно происходи да се духовна методика или методика Спасења по св. Никодиму има духоносно – предањски карактер, где се у тајни Цркве, где се благодатно – подвижнички опит преноси и предаје млађима. У подвигу духовног усавршавања поред већ поменутог неуздања у себе, уздања у Бога и непрекидног подвизавања св. Никодим сматра молитву на-

јнеопходнију од свега јер се помоћу ње постижу и све остале врлине. Молитва увек мора да буде праћена делима која иду у прилог ономе зашто се човек моли. Св. Никодим посебно наглашава значај непрестане умне молитве при којој човек сабира ум свој у срце своје где унутрашњом речју изговара: Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме, а на тај начин кроз извесно време почиње у срцу да осећа присуство самога Бога. Отуда по речима оца Никодима: онај који се за свагда усели у срце своје, напушта све спољашње лепоте и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље. Достигавши овај степен очишћења човек припремљен да

Новембар 2007.

преко те унутрашње чистоте прими у себе натприродну благодат и енергију Божију и на тај начин достигне стање обожења које једино представља пуноћу и аутентичност истинског бића и живота човековог. Духовна методика св. Никодима по преимућувству може се сматрати молитвеном методиком која своје испуњење и остварење има у Тајни Евхаристије која је Тајна саме Цркве јер рекао је Господ Исус Христос: који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у мени и ја у њему (Јов. 6. 56). Своје савршенство на које смо позвани остварујемо једино у заједници Тела и Крви Господњег. АМИН. Јеромонах Фотије (Сладојевић)

Епископ питсбуршки др Максим

Монаштво у православној Цркви Православна монашка традиција – почеци

Још од раних година хришћанске ере, хришћани су позвани од самог Христа на живот у свету без тога да буду од света (Јован 17:1316). Они су одвојени од света, због њиховог посебног начина живљења и њиховог примерног етичког живота. Када је, око средине другог века хришћанске ере, хришћански живот достигао низак ниво, неки хришћани, и мушкарци и жене, реаговали су на то подизањем њихових личних норми аскетског хришћанског живота. Упражњавали су уздржљивост, целибат, сиромаштво, молитву и пост (Јустин, I Апологетика 15:6; Атинагора, Апологетика 33; и Галенус, De Sententiis Politiae Platonicae). Ови људи су сматрали себе хришћанима одабраним да живе ангелским животом (Мат. 33:30). Живели су или сами или у специјалним кућама као заједница. Око средине трећег века, почели су да се повлаче из света и одлазе у пустињу, где су основали стална пребивалиш-

та, било сами било у малим групама. Они су познати као „анахорети (отшелници)” (од анахоресис: одлазак, побећи); пустињаци (од еремос: пустиња); и монаси (од монос: сам, јер монах „живи сам у присуству Бога”). Добар пример анахоретског монаха је Свети Антоније Велики, који се повукао из света [285 год.] и утврдио у пустињи средњег Египта. Многи људи су следили његов пример; одлазили су и живели близу њега, тако „насељавајући пустињу” (Тропар Св. Антонију). Ови монаси су живели сами у баракама и малим кућама формирајући село звано „лавра” (као што ћемо видети, касније се концепт „лавре” развио). Св. Антоније се сматра Оцем православног монаштва, јер његов начин монаштва „живети сам са Богом као јединим својим пратиоцем” остаје наставак на стр. 18

15


16

Казали смо, да је све насељење Далмације крајем XI вијека било полатињено. Православна вјера исповиједала се и чувала тада само у грчким колонијама, којих, у колико можемо данас знати, било је у Задру, Шибенику, Спљету и Макарској. У Макарској, поред православних Грка, било је и Срба, и то у претежном броју од Грка. Најјаче су колоније грчке биле у Спљету и у Задру, а мање колоније у Шибенику и Макарској. Православне грчке цркве биле су у Задру: св. Антонија великог, св. Стевана, св. Платона и св. Димитрија; у Спљету: црква Успенија Богоматере и св. Киријака; у Шибенику: црква св. Параскеве; у Макарској: св. Панкратија и св. Ђорђа. За ове цркве из тога доба знадемо поуздано; а да их је и других још било, можемо извести из облика многих данашњих старих цркава у Далмацији, и из оних, које се сваки час из раскопина откривају. Колика је бројем народа била свака од поменутих колонија православних ми наравно не можемо данас рећи. Али да нијесу малобројне биле, особито спљетска, може нам служити доказом то, што је противу њих латинско свештенство енергичније мјере предузимало, и што су оне имале снаге одупријети се чак и онда, кад су дотични црквени сабори у Далмацији издавали своје наредбе противу православне вјере. Свештеници за службу црквену и пастирску у тим колонијама били су сви из цариградске патријаршије, с којом су исте колоније у духовној свези биле и од које су зависиле; а на црквеним службама спомињало се име цариградскога патријарха. Вријеме послије крсташког рата било је најтеже за православне у Далмацији. Било је доба деспотичке владе мађарске у Далмацији, владе, која је само о томе тако рећи и мислила, како ће Риму угодити. И та је влада ту господарила до друге десетине XII вијека. Фанатизам, којим су на западу напојени били противу Грка, послије првог крсташког рата, пренио се одмах и на Далмацију. На спљетске Грке имао се тај фанатизам да искали. Нијесу хтјели ти православни у Спљету да се покоре Латинима, нити да им на добру

вољу уступе цркве своје и да се полатине. Због политичких ваљда разлога није хтјела влада да силу противу њих употребљује. Одлучено буде сазвати сабор далматинских бискупа у Спљету. Сабор се састане 1111. године, и на томе сабору буде оглашена православна вјера јеретичком вјером, и да не смије та вјера бити никако трпљена у једној држави, која је вијерна намјеснику Христовом у Риму. Према овоме буде издана и наредба, да у држави краља Коломана морају бити затворене све цркве, у којима се не држи латински обред и не спомиње се име „Христова намјесника”, него име „јеретичког” патријарха цариградског. Услијед ове наредбе била је слиједеће (1112.) године одузета Грцима у Спљету црква св. Киријака, и претворена у латинску цр-


17

кву, и посвећена блаж. Јерониму. Исто се догодило неколико година кашње у Задру са црквама св. Антонија вел. и св. Стевана, које су биле претворене у латинске цркве. Послије овога наступа за неко време промјена на боље за православне у Далмацији. Утишала се била на западу манија за крсташким ратовима; и послије другог крсташког рата мировали су за више година. Мировали су латински бискупи и са православнима у Далмацији. Непосредним узроком овога у Далмацији били су немири, који су наступили у спљетској арцибискупији послије смрти арцибискупа Кресценција, па до 1136. године, затијем радња задарскога бискупа да извуче своју бискупију испод власти спљетског арцибискупа. А и у Риму самоме мало им је остало времена, да се старају о обраћању „схизматика” кад су по два папе ту бивали, који су се сваки за себе отимали за пријесто: Геласије II са антипапом Григоријем VIII, Хонорије II са антипапом Целестином, Инокентије II са антипапама Анаклетом II и Виктором IV, и све ово за самих двадесет и пет година (1118-1143). Изабрали су били спљећани за арцибискупа неког мађарског дворјанина, Манаса (1112. год.) Овај арцибискуп сматрао је за најпречи посао свој да угоди Мађарима у материјалним питањима. Издао је своје спљећане, и кад се открило издајство, посрамивши се (магно цонфусионис пудоре обдуцтус, каже архидј. Тома), побјегао је из града, и није се више никада ни повратио. Послије тога Манаса, узео је управу арцибискупије спљетски архидјакон Дабро. И овај нашао је за добро ускористити се положајем, те у договору са градским начелником настојали су, да чим више себи хасне извуку из добра арцибискупије, одуговлачећи избор арцибискупа све до 1136. године. У исто вријеме, кад се ово догађало у Спљету, задарски бискуп Мика, којега је Дабро преварио био у обећању, да ће за арцибискупа спљетског бити изабран, почне настојати, да буде неодвисан од спљетске арцибискупије. У осталом Мика није могао, покрај свега свога старања, остварити,

али је то ипак остварено било послије неколико година. За вријеме док се ово у Спљету и Задру догађало, а то је од 1112. па до 1136. године, дакле за двадесет и четири године, православни су у Далмацији мир уживали, и у неколико се опоравили од невоља, које су дотле морали били да претрпе. Узнемиривани су били послије у Спљету при арцибискупу спљетском, опет Мађару, Апсалону, али им од тога ипак зла великога није дошло. Међутијем 1166. године Далмација је дошла под непосредну власт цара Мануила Комнина, и наравно, наступило је за православне у Далмацији вријеме, кад су могли одахнути и слободно своју вјеру исповиједати. из књиге: еп. Никодим Милаш, Православна Далмација


18

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

кроз векове најнегованији монашки идеал за монахе Источне Православне Цркве. Установљавање хришћанства као званичне религије Римског царства од стране Константина Великог, са Миланским едиктом (313), водио је новом слабљењу етичког живота хришћана. Као реакцију на ово слабљење, многи су одбили да прихвате било какав компромис и побегли су из света да би постали монаси. Монаштво је напредовало, нарочито у Египту, са два важна монашка центра, један у Нитријској пустињи, на западној обали Нила, са Авом Амоном (уп. 356) као његовим оснивачем, и један у Скитској пустињи, јужно од Нитрије, са Св. Макаријем Египатским (око 330 год.) као оснивачем. Ови монаси су били анахорети, следили су монашки идеал Св. Антонија. Живели су сами, окупљајући се само ради заједничког богослужења суботом и недељом. Док је Св. Антоније Велики оснивач анахоретског монаштва, Св. Пахомије Египатски (уп. 346) је оснивач тзв. „киновијског (општежитељног)” (од Коинос биос: заједнички живот) монаштва. Пахомије је почео и сам као анахорета у Теби, горњем Египту. Касније на истом месту, он је основао први „манастир” у модерном смислу речи. Лавра Св. Антонија је била село анахорета који су живели сами у њиховим сопственим колибама и имали заједнички живот, упражњавали заједничку свакодневну вечерњу и јутарњу молитву, заједнички радили, имали заједничке приходе и издатке, и заједничке оброке, и одевали у исту монашку одећу. Ова ношња се састојала од ланене тунике или хаљине и појаса, капута од коже беле козе или овчје коже и појаса, купасте капе или капуљаче (коукоулион) и ланене мараме (омофора или плашта). На овом ступњу, монаси су били идентификовани као мирјани који су тражили хришћанску савршеност. Нити једна религијска церемонија није захтевана, ни монашки завети. Монасима је било забрањено да постану свештенослужитељи. Осим у Египту, анахоретско монаштво је по-

Новембар 2007.

стојало и у другим местима. Међутим, „организовано монаштво,” то јест, „киновијски” тип, проширио се из Египта на Синај, Палестину и Сирију. Два монаха из Египта, Св. Иларије (уп. 371) и Св. Епифаније, касније епископ Саламински на Кипру (уп. 403), ��онели су организовано монаштво у Палестину. У то доба монаштво се идентификовало са „харизматичношћу” древне Цркве. Ова поистовећеност монаштва са „елементима изражене ревности” у Цркви довела је до неких злоупотреба, од којих су оне око Евстатија из Севастије (уп. 380) добар пример. Евстатије је увео монаштво у Малу Азију из Египта. Његови следбеници су постали претерано ревносни; они су учили да брак и једење меса чине спасење немогућим; они су се, у ствари, заузимали за монаштво за све хришћане. Сабор у Гангри (343) осудио је ово претеривање. Друга јерес која је утицала на монаштво током овог истог доба је „Месалијанизам,” који се појавио у Месопотамији (око 350 год.). Месалијанци су били аскете који су упражњавали сиромаштво, целомудреност и пост. Они су одбацили светотајински живот цркве и правили се да виде Бога својим физичким очима. Они су се раширили у Сирији и Малој Азији; Трећи васељенски Сабор у Ефесу [431] их је коначно анатемисао. Под утицајем Месалијанаца, не-спавачки или вигилантски (Акометои) тип монаштва се развио у области Константинопоља (средином петог века). Најчувенији пример је Студитски манастир, чувен по својој полемици против иконобораца. Св. Симеон Столпник [око 460] такође је развио столпски тип монаштва, живећи на стубу (столпу) преко 36 година. Монаштво је постало јак покрет у животу Цркве. Црква није само осуђивала анти–црквене групе и правце унутар монаштва, већ је водила и усмеравала монашки покрет у задовољењу његових сопствених потреба. Један од начина на који се ово дешавало било је кроз приближавање монаштва и свештенства: монаси су сада


Новембар 2007.

били рукоположени у посебну религијску службу у којој су се обавезали на посебне монашке завете, тако постајући посебна класа хришћана која стоји између свештенства и мирјана. За овај развој треба највише захвалити напорима Св. Василија, архиепископа кесаријског у Кападокији.”

Василије Велики и установљавање православног монаштва Евстатије Севастијски је увео монаштво у Малу Азију; он је утицао на Св. Василија, који је позајмио све што је било добро у његовим иновацијама, укључујући монашко рухо, монашке завете, и специјалну религијску службу (постриг) који је указивао на специјални статус монаха, вишег у односу на световњаке, и потчињеног свештенству. Између многих аскетских радова Св. Василија, два су најзначајнија у смислу регулисања монашког живота: „Велика Правила” (Орои Ката Платос), и „Мала Правила” (Орои Кат’ Епитомен). Ова правила регулишу живот у општежитељним (киновијским) манастирима: они величају монашки живот у заједници као идеални хришћански живот, „савршени живот,” док истовремено указују на опасности усамљеничког анахоретског живота. Кроз монашку традицију, и на истоку и на западу, правила Св. Василија су постала Велика повеља монаштва. Разлика је у томе да док на хришћанском истоку анахоретски дух Св. Антонија наставља да постоји као оригинални монашки идеал, стога у та времена реагује против организованог монаштва Пахомијана, киновијски тип објављен од стране Св. Василија у Правилима, хришћански запад, после модификовања Правила Св. Василија од стране Св. Бенедикта, остаје веран киновијском духу организованог монаштва. Св. Василије поставља хришћанско савршенство као циљ. Монаси треба да упражњавају хришћанске врлине заједно, нарочито љубав; да врше послушност духовном оцу; да упражњавају чистоту и сиромаштво, и деле заједничка манастирска добра. Након достизања хришћанског

савршенства, било им је дозвољено да се врате у свет и помогну другима да достигну хришћанско савршенство. Стога, монаси су такође имали мисију „социјалних радника”. Институције Св. Василија, нарочито његове Василијаде, које су истовремено биле сиротиште, „кухиња за сиромашне,” и школа за неписмене су у пракси биле управљане од стране монаха. Ово је био начин Св. Василија да монашки покрет искористи за мисију Цркве у свету. Следећи пример Св. Василија, Четврти Васељенски Сабор одржан у Халкидону (451), у свом канонском законодавству, поставио је монаштво у дату епархију под директном јурисдикцијом епархијског епископа. Само је епископ могао дозволити оснивање нових манастира у својој епархији (канони 4 и 8). Зато је у православној Цркви могућност стварања монашких „редова,” чији развој видимо на западу током средњег века, једном за свагда елиминисана. Монаштво се такође проширило и на запад. Његово порекло води уназад до Св. Атанасија Александријског, који је прогнан на запад (399). Евагрије Антиохијски (380) је превео његов животопис на латински. Два латинска монаха, Руфиније и Св. Јероним, који су живели у Палестини, донели су монаштво на запад кад су се вратили, током друге половине четвртог века. Св. Амвросије Милански (уп. 395) увео је монаштво у северну Италију, и Св. Августин (уп. 430) у северну Африку, одакле је монаштво пренесено у Шпанију. Св. Мартин Турски (370) увео је монаштво у северну Француску, и Св. Онорије Арлски у јужну Француску. Св. Јован Касијан основао је два манастира близу Марсеља (415); он се упознао са монаштвом у Египту и Палестини, и био је рукополжен у ђакона од стране Св. Јована Златоустог у Константинопољу. На залагање Св. Јована, Јован Касијан се вратио у Француску да тамо утврди монаштво. с енглеског: Д. Лазаревић

19


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

Новембар 2007.

ОБНОВА ДАЛМАТИНСКЕ ЛАЗАРИЦЕ Радови на обнови манастира света Лазарица на Далматинском Косову су увелико у току. Тренутно се ради на обови монашких келија у поткровљу манастирског конака, док се у унутрашњости конака обија малтер и припрема потуно унутрашње уређење. Братство манастира Крке позива све православне Србе и све људе добре воље да помогну

обнову овога манастира свете Лазарице на Далматинском Косову, који је иначе метох манастира Крке. До II светског рата људи косовске долине памте да је у Лазарици живео калуђер, па се и ми надамо, чим се изврши обнова конака да ће у Лазарици поново живети монаси и узносити непрестану молитву Богу за ову дивну светињу и све поклонике манастира Ла-

зарице на Далматинском Косову. Добровољне прилоге можете уплатити на рачун манастира Лазарице код РБА д.д.

Kunski: 2484008-1104157944 Devizni: 2100127475 IBAN HR9124840082100127475 Swift RZBHHR2X


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2007.

САБОР У КРУПИ На празник Успења Пресвете Богородице (28. август 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију поводом манастирске славе у Крупи. После завршене Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом се Епископ Фотије обратио сабраном народу честитајући му велики празник Успења Пресвете Богородице и храмовну славу манастира Крупе. У својој беседи Епископ Фотије је посебно истакао да је празник Успења други Васкрс када Црква Христова празнује узношење Пресвете Богородице телом на небо. Овим славним догађајем је потврђена реалност Васкрсења Христовога, као и вера у свеопште Васкрсење из мртвих које ће се догодити на

крају историје. Иако се Пресвета Богородица телом вазнела на небо она је остала својом љубављу и заштитом са Црквом и због тога слободно можемо рећи да је Пресвета Богородица духовна Мајка свих хришћана и заштитница Православља. На крупском сабору између осталих били су присутни представници ОЕСС-а из Задра, градоначелник Обровца др Анте Жупан, саборски заступник Ратко Гајица и други представници локалних власти општине Обровац и Задарске жупаније. У културном делу програма који је изведен у порти манастира наступила је етно – група под водством гђице Светлане Стевић са извођењем старих средњевековних и далматинских српских песама.

21


22

ЕПИСКОП БУДИМСКИ Г. ЛУКИЈАН У ПОСЕТИ МАНАСТИРУ КРКИ Поводом почетка нове школске године у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки Епископ будимски и администратор темишварски Г.Г. Лукијан посетио је манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха. Епископ Лукијан је приликом ове посете довео и ученика првог разреда богословије, православног Србина из Румуније Адриана Палариа, који ће следећих пет година ако Бог да провести у Богословији Света Три Јерарха. Заједно са својим домаћином Епископом далматинским Г.Г. Фотијем и крчким архимандритом Германом Епископ Лукијан је посетио градилиште манастира Лазарице на Далматинском Косову, као и начелника општине Би-

скупија г. Дану Берића где је било разговора о обнови манастира Лазарице и регулисању статуса црквене имовине у општини Бискупија. После посете Бискупији епископи Фотије и Лукијан обишли су духовни центар Цетинске крајине манастир Драговић (1395. г.) и разговарали са братством манастира Драговића о тренутном стању у манастиру, као и о обнови манастирских конака. Епископ Лукијан је у Драговићу посебно нагласио да се радује посети овоме страдалном манастиру, чији су монаси у средњем веку будући у прогону подигли у Мађарској манастир Грабовац, који је сада познато светилиште православних Срба у будимској Епархији.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2007.

ВЈЕНЧАЊЕ У КИСТАЊАМА Епархија далматинска је након 1995. г. остала без својих вјерника, међутим љубав православних далматинаца према свом крају не престаје без обзира гдје били. ��елики је благослов када се у светињама Епархије далматинске обављају Свете Тајне а нарочито када се обавља Света Тајна вјенчања, јер је ова Света Тајна заиста ријеткост у овој Епархији. На дан св. мученика Андреја Стратилата 01. септембра 2007. г. вјенчани су у храму св. Кирила и Методија у Кистањама Слађан Арсић из Врања и Драгана Угрчић из Ивошеваца. Свету Тајну вјенчања су обавили архимандрит Герман из манастира Крке и јереј Милорад Ђекановић из Кистања. Након Свете Тајне свештеници су

пожелили младенцима дуг живот, многобројну дјецу и благослов Божји у њиховом браку. Нека Господ да да се овакви радосни догађаји догађају што чешће у овој многострадалној Епархији наше Свете Цркве.

23


24

Новембар 2007.

ПОЧЕЛА НОВА ШКОЛСКА ГОДИНА У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У КРКИ Поводом почетка нове школске године 2007/08. Епископ далматински Г.Г. Фотије и в.д. ректор богословије извршио је призив Светога Духа и благословио ученике богословије, а посебно полазнике првога разреда. У свом обраћању поводом овога свечаног чина Епископ Фотије је посебно нагласио значај богословског образовања, као и то да богословље није исто што и свака друга земаљска

наука, него да је оно заиста дар Духа Светога. Прави богослови зато морају бити они које преко богословске науке умудрује Дух Свети на њихово спасење и добро Свете Цркве.

ЖИВОПИСАНА ЦРКВА У ИМОТСКОМ У Недељу 02. септембра 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и Митрополије црно-

горско-приморске, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Имотском. Том приликом Епископ Фотије је извршио и освећење обновљенога храма, као и живописа, тако да је црква у Имотском добила изглед древних немањићких и косовских светиња. У свом обраћању многобројном сабраном народу Епископ Фотије је захвалио Господу и Пресветој Богородици и свима онима који су помогли да се овакво дивно дело обновљења и живописања имотскога храма доврши у наше распето време. Епископ је посебно истакао да је живописани храм

показатељ да ми у Цркви већ живимо у Царству Небеском, а посебно када се у њему служи Света Литургија. После Свете Литургије Епископ Фотије је у име Црквене општине Имотски доделио високо одликовање Светог Архијерејског Синода – орден св. Саве II степена господину Роберту Милетићу – Гленџи највећем добротвору обнове и живописања имотскога храма. Епископ се такођер захвалио протомајстору живописцу Зорану Гребенаревићу и његовим сарадницима, који су по древним канонима осликали имотски храм и дали му изглед древних православних храмова у којима се спајају небо и земља, а фрескописани ликови светих показују да смо у Цркви заједница са свима светима и са онима који се кроз веру и покајање спасавају. После ове духовне радости и велике свечаности православних Срба имотске крајине у просторијама Црквене општине Имотски за све госте приређена је трпеза љубави.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2007.

ОСНОВАН ОДБОР ЗА САНАЦИЈУ ХРАМА СВ. СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина, Г. Фотија а на иницијативу удружења грађана Демократска Иницијатива Книн, основан је иницијативни одбор за санацију храма Св. Архиђакона Стефана у Голубићу. Овај одбор је састављен од мјештана Голубића који су осјетили потребу да свој Свети храм сачувају од даљег пропадања, и да га, као што су то њима њихови преци, оставе својим потомцима у наслеђе као залог да у овим смутним временима остану у вјери својих предака. Наиме, храм Св. Стефана у Голубићу је саграђен још далеке 1462. године и један је од најстаријих православних храмова

книнске крајине. Он данас не доживљава своје најсјајније тренутке, и у грађевинском смислу је у веома лошем стању. Прије неколико година је подигнут нови кров, али се због недостатка средстава, нажалост на томе и завршило. Сада је неопходно, због зуба времена и година неодржавања, првенствено рјешити проблем темеља што представља највећу инвестицију у санирању храма, након тога је планирано комплетно малтерисање храма и споља и изнутра, те на крају унутрашње уређење које обухвата и постављање новог каменог пода и измјену столарије. Овим путем молимо све оне који желе и могу да помогну да ова светиња поново заблиста својим пуним сјајем, да то учи-

не, јер на тај начин је наш народ вјековима подизао и обнављао своје светиње. Све детаљније информације о начину прикупљања средстава можете добити код надлежног свештеника Бориса Милинковића у Книну, на бројеве телефона: 00385/22/662–545 или 098/196–9396. Свима онима који ће помоћи да овај храм поново заблиста, унапријед се захваљујемо и желимо свако добро од Господа!

ПРАЗНИК УСЕКОВАЊА У МАНАСТИРУ КРКИ Поводом празника Усековања Св. Јована Крститеља (11. септембар 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки.

25


26

наставак са стр. 25

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о подвигу Светог Јована Крститеља и о његовом мученичком страдању. Свети Јован Крститељ је позвао читав јудејски народ, али и читав свет на покајање како би што достојније примили самога Месију Господа Исуса Христа. За своју проповед о покајању Свети Јован Крститељ је мученички пострадао од безумнога и властољубивога Ирода и његове жене Иродијаде указујући на страдање самога Месије Христа на Велики Петак, као и на страдање мноштва хришћанских мученика кроз историју Цркве. Неки свети Оци празник Усековања називају другим Великим Петком, па се због

тога у православној Цркви на овај дан пости, а Црква се молитвено сећа подвига Светога Јована Крститеља великога новозаветнога учитеља покајања.

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ РАЗГОВАРАО СА ГРАДОНАЧЕЛНИКОМ ЗАДРА Делегација СПЦ Епархије далматинске коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије у среду (12. 09. 2007.) посетила је Задар и том приликом разговарала са градоначелником Задра г. Живком Колегом и његовим сарадницима. Овај сусрет на високом нивоу припремила је црквена општина Задар, а главна тема разговора био је поврат национализоване црквене имовине, као и обнова цркве Светог Илије и музеја црквене општине. Сусрет је протекао у конструктивном разговору, који ће надамо се ускоро донети резултате, јер су господин градоначелник и други одговорни људи града Задра обећали да ће учинити све шта је у њиховом домену, да се потпуно регулише статус имовине црквене општине Задар. После овог сусрета Епископ Фотије је посетио римокатоличку цркву Светог Шимуна, где се од 13. века налазе нетљене мошти Светог Симеона Богопримца.


Новембар 2007.

КРШТЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу 16. септембра 2007. г. у манастиру Крки је крштен Никола Добре син Јове и Бранке Добре из Шибеника. Крштење је обавио јеромонах Симон сабрат манастира Крке. Овом радосном догађају је присуствало много родбине и гостију малог Николе. Радује чињеница да је у нашем манастиру током протеклог љета било много крштења и да то показује да православни Срби далматинци озбиљно мисле о повратку у свој родни крај.

27


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Новембар 2007.

Већ по устаљеној традицији у недељу пред Малу Госпојину (16. 09. 2007. г.) одржан је сабор у манастиру Драговићу. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о значају манастира Драговића као духовног центра Срба Цетинске крајине, који је подигнут послије Косовске битке 1389. г. У Драговић су Срби долазили

САБОР У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ Богу да се моле и да се исцјељују од својих болести и недуга, али и да се међусобно виде и посавјетују. Епископ Фотије је рекао да ће ускоро бити враћене манастирске иконе које се тренутно налазе у Музеју СПЦ у Београду. Подршку на овоме сабору манастиру Драговићу су упутили вјерници разних епархија, а један од најинтересантнијих података је да је господин Владимир Миланко, родом из Кољана код манастира Драговића

16 дана пјешачио из Београда до Драговића како би показао своју љубав према светињи манастира Драговића и својим родним Кољанима. Стари манастир Драговић је потпуно потопљен заједно са 10 српских села 1958. г. стварањем акумулационог језера Перућа. Уз сагласност комуниста из тога краја, Срби из Цетинске крајине су расељени широм бивше Југославије, да би се измјенила национална структура становништва око-

лине манастира Драговића и читавог Цетинског краја. Околина манастира Драговића је већ више од 40 година без православних Срба који се нажалост веома мало враћају у свој родни крај. Манастир Драговић је до прије пар година био потпуно порушен, али слава Богу, данас се много узнапредовало у обнови. Тренутно је у току фрескописање саборне манастирске цркве и обнова монашких конака.


Писмо Епископа далматинског Фотија упућено председнику Р. Хрватске г. Стјeпану Месићу и председнику Владе Р. Хрватске г. Иви Санадеру Поштовани господине председниче, Обраћамо Вам се по други пут, са најдубљом људском и хришћанском одговорношћу да у оквиру ��вога председничког ауторитета помогнете и заштитите слободу и имовину православних Срба повратника на просторима Епархије далматинске. Непосредан повод за поновно обраћање Вама је напад на обновљене куће Срба повратника у Мирању, Церању и Пристегу. Поред тога, недавно је један младић, Србин из Чисте Мале нападнут и понижаван на верској и националној основи од стране Хрвата римокатолика из суседног села Чиста Велика. Ови најновији догађаји, као и повремени напади на наше верске објекте до-

датно су узнемирили наше вернике, православне Србе, који вековима живе на овим просторима. Ми сви високо ценимо Ваша настојања, да политиком мира коју проводите буду превазиђени трагични конфликти на просторима Републике Хрватске, а посебно на просторима Далмације. У том смислу и ми као представници Српске Православне Цркве делујемо покушавајући на духовном плану да помогнемо нашем народу, да вером превазиђу унутрашње трауме од недавних трагичних догађаја на овим просторима и врате се мирном животу и обнови својих кућа. То би им свакако отворило путеве ка новом животном оптимизму и економском просперитету на овим просторима. Поменути догађаји, међутим, руше такву перспективу и доприносе поновној појави страха, одмазде и колективне кривице, што је у свим модерним европским демократијама давно превазиђено. Из тог разлога поново апелујемо на Вас да у оквиру својих овлаштења и бриге за свеопште добро грађана Републике Хрватске помогнете, како би мир слобода и правна држава били и постали критеријум и мерило живота свих људи на овим просторима. Шибеник, 02. 10. 2007.

ИСПРАВК А У броју 22 часописа Крка се поткрала погрешка, па је овом приликом исправљамо, г. Станко Кресовић из Холандије је прикупио прилог за часопис у износу од 650 €. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29


30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 098/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr

СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com


Манастир Лазарица на Далматинском Косову, 1874. год.

Манастир Лазарица на Далматинском Косову, 1874. год. Фотографија на корицама – Далматинска Јука



Krka 023