Issuu on Google+

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 15.

Малогоспојински број – 2006. г.

Цијена 10 kn


Рођење Пресвете Богородице, рад сестринства Тројеручице, Шибеник

Икона на 1. стр. – Св. Новомученици, рад сестринства Тројеручице, Шибеник


Септембар 2006.

преп. Јустин Ћелијски

Беседа на рођење Пресвете Богородице Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: „данас Пресвета Богомајка уводи Господа Христа у васељену!” Као да је Бог протеран са земље – и јесте протеран са земље. Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет. То је велика радост. Данашњи тропар њен говори нам о тој великој радости и о тој великој истини. Рођење Пресвете Богомајке, вели се у тропару, „објави радост васељени”, целоме свету. Зашто?

Зато што је са Њом, уствари, дошао Господ Христос у овај свет! Он је због Ње и кроз Њу постао човек и дао нам је све што нам је Он као Богочовек могао дати: дао нам све радости Раја у земљи и на земљи, која је постала пакао због грехова наших, због људских грехова; не због неких других, не због греха ђавола и његових црних анђела, него због човека, јер је човек пао неисказаним падом. И Пресвета Богомајка, рађајући Господа Христа, родила је спасење свету. Отуда у Православној Цркви толико молитава, толико песама Пресветој Богомајци.

Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, Њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је „радост засијала целоме свету”, јер се родила Она Која је родила Победитеља смрти – Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само Она сва „Пречистаја”, сва чиста, „чистија од Херувима и наставак на стр. 4. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Беседа на рођење Пресвете Богородице ...................3 Православље ..................................................................5

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

О љубави према ближњем ..........................................9 Манастир Драговић .....................................................10

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић

Стефан (Кнежевић) епископ далматински (1835–1890) ...................................................................12

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

У част Стефану Кнежевићу .........................................13

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић

Историја Далмације .....................................................16 Писмо епископа далматинског Г.Г. Фотија председнику Р. Хрватске г. Стјепану Месићу и председнику владе Р. Хрватске др Иви Санадеру ..........................................................19 Вијести из епархије .................................................... 20 Приложници часописа Крка ...................................... 28

e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3


4

Септембар 2006.

наставак са стр. 3.

БЕСЕДА НА РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Серафима”, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, обоје. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је бескрајна радост... Свето Причешће – то је увођење Господа Христа у наше душе грешне и пале, увођење Њега у овај свет. Кроз Свето Причешће ми примамо Господа Христа Васкрслог. Зато је Пресвета Богомајка заиста „славнија од свих Херувима и Серафима”; без Ње не би било нашег спасења, без Ње нема ни Раја ни Неба. Без Ње нема лека од смрти, а Она нам даје најсигурнији лек од смрти родивши Спаситеља и удостојивши нас светог тела Његовог и свете крви Његове, Причешћа и живота Њиме и у Њему и кроз Њега. Зато људска бића на земљи никада не могу довољно прославити Пресвету Богомајку, никада довољно исказати Њен подвиг, Њен безгрешни живот, никада исказати Њу Која нам је Рај дала. А где је Рај? Рај је у Господу Христу. Кад Њега унесеш у себе, Светим Причешћем или ма којом молитвом великом и малом, гле,ти изгониш сваки грех из себе. А иза греха увек стоји пакао, иза греха увек стоји ђаво. Пресвета Богомајка дала нам је Собом најбољи пример како се служи Господу Христу, како се служи Богу. Служи се једино

увек Избавитељка наша од свакога греха, а то значи од сваке духовне смрти.

савршеним безгрешним животом. Зато никада краја нашем кајању на земљи, јер увек нас вребају нечисти духови, који изгоне све што је рајско из нашег бића, све што је божанско, и уводе оно што је грех, уводе оно што је паклено. И ти кад стојиш на молитви Пресветој Богомајци, уствари, шта радиш? Ти Бога уносиш у себе, а кад уђе Он у тебе, Он изгони сваки грех, сваку таму. Да, Господ Христос, рођенданом Пресвете Дјеве и донео нам је ту велику радост, радост васељене, и тај лек, свеважни лек од смрти. Јер нема радости ако је смрт последња наша станица. Нема радости у овоме свету ако се смрт не победи, а то је Господ учинио; а Њега је родила за такав подвиг Пресвета Богомајка. Зато никада краја нашој захвалности Њој и никада престати са молитвом Њој. Она је увек сва Нада наша, увек Покровитељка наша,

И ми, славећи данас Пресвету Богомајку, рођењем Њеним уствари лечимо себе од смрти, лечимо себе од свега смртног, лечимо себе од греха и страсти и тако васкрсавамо из смрти и побеђујемо сваку смрт. Јер Пресвета Богомајка нас је водила из врлине у врлину, из вере у љубав, из љубави у милостивост, из милостивости у пост и у све друге врлине, еда бисмо и ми победили све што је смртно у нама и служили Господу Христу, Који је ради нас постао човек, ради нас примио смрт на Себе, да би васкрсао и дао нам победне силе над свим оним што је смртно; то значи, над свим оним што нас одваја од Бога, што нас одваја од Господа Христа. Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да би заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да би још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу; а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.


Септембар 2006.

св. владика Николај Охридски и Жички

ПРАВОСЛАВЉЕ Истина, светост и доброта три су главне благовести православне вере; три врлине, рађају једна другу, а савршене су само у потпуном јединству. Без истине човек не може бити ни свет ни добар; доброта је пак кључ, а светост врата истине. Ма с кога краја да се пође, мора се доћи другом. Као и у једној тужној градини; почетак је где и крај, крај где и почетак. Као и са једним дрветом: пође ли се од семена испод земље, доћи ће се кроз стабло и цвет до семена на врху и обратно: прати ли се судба семена на врху, доћи ће се до семена на дну, под земљом. Сеје ли се истина, ниче светост и доброта: сеје ли се светост, ниче истина и доброта; сеје ли се доброта, ниче истина и светост. Одељени једно од другог назрео су горак плод. Истину не треба мешати са једним посебним знањем. Јер једно посебно знање је као један прст на човеку. Нити један прст може приказати човека, нити једно посебно знање истину. Заиста, истина је шира, виша и дубља од васионе. Зато се истина не може знати; она се може открити духовном човеку: као што се дан довољно дуго сунча под Божјим Сунцем, да би већ требало знати, да се само светитељу отварају духовне очи, те, према томе, да само светитељ може видети истину, и видевши је, постати сејачем доброте у свету. Православље учи не једно посебно знање, но Истину, којом васиона живи и дише, и у којој налазе спасења све тва-

ри, које уздишу за спасењем од незнања, болести и страха. Истину поричу обично они људи, који поричу светост и доброту. А људи који исповедају хришћанску истину, а живе без светости и доброте, говоре лаж; и они осећају у души да говоре лаж. Зато се и вели, да ће само чисти срцем видети Бога. Кроз прљаве наочари не види се ни

нашим прецима још пре хиљаду година. Под династијом Немањином ово сазнање било је јасно изражено у многим напорима, у многим примерима. Није ли ово било њихово искуство: Да се дође до бољег живота, мора се жртвовати гори. Одело ново облачи се не на старо, но на место старог. Нови човек расте у старом као семе у ђу-

светлост Сунца, камо ли светлост Бога. Бог је, браћо, истина, сва истина у васиони и иза васионе, и нема истине ван Њега. Пут ка сазнању истине је врлина, резултат сазнања истине је врлина, сви закони у васиони ноте су истине, струне на њеној харфи. Благо оном, чија душа стоји у хармонији са бескрајно слатком музиком истине! Ово је тајна велика, доступна само мањини, која скупом жртвом плаћа ово сазнање. Погледај у с��оју прошлост. Сазнање да се без жртве не долази до истине, било је јасно

брету. И када нови човек дође до снаге, стари ишчезава. Религија је вечито незадовољна човеком какав јесте – старим човеком – и вечито подстиче и пророкује рађање новог човека – богочовека. Политички идеали остварују се брже или лакше, док идеал религије оствариће се само једанпут, на крају људског развића. Зато религија препоручује тврде методе поста и молитве, и драговољног страдања и муке, с циљем, да наставак на стр. 6.

5


6

Септембар 2006.

наставак са стр. 5.

ПРАВОСЛАВЉЕ искреше у души људској светлост, од које ће стари човек сагорети, а нови из његовог пепела васкрснути. Источно Православље, старо колико и Хришћанство, представља величанствену епопеју страдања и муке, вољене и наметнуте. Преци наши страдали су пет стољећа за крст часни, и у том огњу страдања поколење за поколењем сагоревало је као сухо лишће у огњеној пећи. Страдао је и цео хришћански Балкан. Треба да смо поносни – но у поносу своме смирени пред Богом – што је пало у део нашим прецима да носе најтежи крст муке на Балкану за последњих пола хиљаде година. Православље у Азији и Африци горело је у пламену муке дванаест столећа. Црква у Јерменској носи рекорд у дуговремености страдања за крст часни. Јер њено мучеништво почело је још од римског мучеништва Хришћанства. Црква у Русији трпела је наметнуте муке од Монгола два столећа, док је вољно само мучеништво Русије старо колико и хришћанска Русија. Учећи Истину измучено Православље учи мир и јединство. Ви ћете се сетити из историје како је Свети Сава деловао целога живота на миру и јединству, отклањајући раздор и рат међу браћом и међу суседима. И по смрти, његово име служило је девизом мира и јединства у народу. Извесно да је велики светитељ студенички морао имати дубоки мир у себи, јер ко нема мира у себи не може га дати другоме. Ко није у јединству с Христом, не може бити творац јединства међу људима.

Стрменит је и тежак пут што води унутрашњем душевном миру и јединству. Једини је Бог у вечитом миру и јединству са самим собом. Зато су миротворци прави синови Божји. Зато само мироимац може бити миродавац, миротворац. Сув облак не може оросити земљу даждем, нити може човек подељен у самом себи залити свет миром и хармонијом. Јер мир не значи један тон, но хармонију свију тонова душе. Гле, и Бог у суштини представља хармонију трога – три тона у вечитој музици божанског јединства. За то смо и ми позвани, да остваримо такву мелодичну хармонију у себи и око себе. Мир, браћо, не значи монотонију, па хармонију. јединство, браћо, не значи ослабљење, но оснажење. А мир и јединство с Богом извор је сваког истинског мира и јединства у свету. Имајући ово сазнање Православље проповеда мир и јединство свима народима и свима црквама. Но мало је рећи да Православље проповеда; не, оно говори чежњом за миром и јединством народа. Како ће се пак ујединити народи, док се цркве, најдуховнији израз душе њихове, не уједине? Како ће засновати међусобни мир народа са изукрштаним материјалним интересима, и расним и језикованим разликама, ако цркве њихове, са истоветним духовним интересима не заснују међусобни мир? Сви савези народа, створени искључиво на материјалним интересима, кашљивог су здравља, и очајно кратковечни. Пас и мачка из страха једно од другог могу се за час и сложити о

подели ручка, но њихов савез не мора неопходно отклонити рат око вечере. Само савез душа је дуговечан, савез морални, постројен на савести, или другим речима, на истини, светости и доброти. На ова три стуба држи се цела звездана васиона, која броји више Сунца него што има људских бића на земљи. Како да се малено друштво људи не би могло држати на њима? Но у тој сврси свака душа човечија мора се подићи на три духовна основа. Јер, као што је познато зидарима, сваки део зидарског материјала мора бити добар, да би цела грађевина била добра. Ако је свака плоча гранитна, цела палата биће гранитна. Стави ли се пак ред пепела између редова камена, палата ће се срушити. Ја вам кажем, ад не могу светитељи и зликовци бити грађевински материјал царства Христа Пресветлога, но само светитељи. Нити може бити мира и јединства међу светитељима и зликовцима до свршетка времена. Православље је религија мира и јединства, што ће рећи религија светих. Отуда, чежња Православља за миром међу на-


Септембар 2006.

ПРАВОСЛАВЉЕ родима означава чежњу за вишом светости народа. И чежња Православља за јединством цркава означава чежњу за вишом светости цркава. Људи и народи природно да ће се ујединити, кад постану светији. И цркве ће се природно ујединити када набујају од светости и излију се преко својих уских граница, као што набујале реке изливају се преко својих корита и сједињују се у великом језеру. Од вас, свакога на посве, зависи када ће се то догодити. Јер ви сте жива црква, позвана да буде православна, тј. да право слави Бога путем и методом, показаним од Сина Божјега, Исуса. Православље предлаже уједињење свих цркава не из своје слабости него из пуноће своје снаге. И сваки од нас биће желилац и предлагач уједињења цркава онога тренутка, када осети у себи пуноћу снаге духовне, коју Христова религија даје. Срце Православља треба да куца подједнако топло за сва људска бића на земљи, која се у бури живота хватају за Христа као своју котву спасења. Ви знате да Источно Православље није свуколико Хришћанство у свету. И, гле, браћо, сада када се цео православни Исток диже из ропства у слободу, свет широм ове планете ослушкује једну нову реч од Православља. Та реч не треба да дође само са језика него и са срца. Све мелемне речи већ су дошле са језика. Но оне ће бити у истини мелемне, у истини лековите болесном свету, када дођу са срца. Ко ће имати срца, ако га страдалници немају? Ако хришћански Исток, чије распеће траје

од јерусалимске Голготе до данас, нема визије свеопштега братства људи, ко ће га имати? Подигнути на крст треба да имају даљи хоризонт од оних који седе испод крста. Ко ће охрабрити мучене душе на земљи, ако не ви, који своје муке рачунате у своју највећу народну и црквену славу? Православље је у суштини један спасоносан дух, обучен у раскошну одећу, изаткану од Азије и Европе. Раскошна одећа спасоносна је не сама по себи, него као хаљина живога духа. Тешко ономе, ко се нада само у хаљину, не видећи и не осећајући живот под хаљином. Православље је истина, светост и доброта, сливене у једно животворно јединство названо љубав. Затворити Православље у границе једне нације, или једне провинције исто је што и закључати сунчану светлост у гвоздени ковчег. Како се може зграбити један део сунчане светлости и закључати у ковчег? И како се може ограничити Православље да не светли целоме свету? Гле, ако не светли целоме свету, не светли никоме. И ако не греје љубављу цео свет, не греје никога. Јер не може ни човек ни анђео право славити Бога без сажаљења и милости према свима људима. Православље није условљено никаквим политичким или економским системом. Оно је против неправде и насиља, би-

ло да неправда и насиље долазе из свиле или дроња. Оно не дели људе на господаре и слуге, нити на богаташе и сиромахе, него на праведне и грешне. Када људи победе вољу за грехом у себи, лако ће остварити најсавршенији политички и економски идеал. Кад се у људским душама зацари поверење место подозрења, и сажаљење место освете, и радост у туђој радости, а туга у туђој тузи, људи – богољуди – ће посматрати с болом поколења иза себе, која су испуњавала своје беле дане жучним гложењем око власти и хлеба, као што данашње поколење посматра људождере иза себе. О, браћо, чиме је узвишеније људоморство наших дана од људождерства оних који су пре нас били? Религија прави лек против људоморства. Сваки други лек који себе преузноси с грајом по тржиштима и зборницама, јесте сладуњав отров. У понору људске душе, над који се не нагињу многи, налази се лек свакоме злу. Дубље треба копати испод површине душе да се дође до лека свакоме злу, до истине и до среће, него ли испод врелог пустињског песка, да се дође до свеже воде. Или, зар не знате и сами, да све драгоцене ствари у свету леже заривене дубоко у осами и ћутању? Најдрагоценије и најмоћније ствари у свету су најскривеније наставак на стр. 8.

7


8

Септембар 2006.

наставак са стр. 7.

ПРАВОСЛАВЉЕ од очију наших. Није ли чак и ваздух посвеминутни услов живота, скривен од очију наших? И није ли душа још скривенија од ваздуха? Колико је тек скривена тајна одаја душе у којој религија чека пробуђење! Пробуђена религија у корену душе је пробуђен осећај слободе. Религија значи слободу пред људима, пред стварима, пред демонима, пред смрћу. Да, чак и слободу пред Богом. Религијом човек престаје бити роб Божји и постаје син Божји, и престаје бити непријатељ ствари и постаје друг ствари. Када јелен нађе зелену пашу на планини, њему је отужна сува трава у стаји. Коме је свет скуп, томе је Бог јевтин. Нико не може ући у светињу над светињама религије, коме свет најпре не постане јевтин. Ко се сувише заплете у паучину ствари, тај губи вид за прави свет слободе. Православље је религија слободе, и то слободе од тројаког деспотизма над човеком: деспотизма људи, деспотизма ствари и деспотизма самога себе. За повише последњих столећа Православље је углавноме проповедало и помагало ослобођење људи од људи и народа од народа. Али ако ко каже да је то једина слобода којој Православље има да учи људе, тај одриче Православљу две трећине његове вредности и дужности. И кад човек престане тиранисати човека, неће још доћи потпуно царство слободе, или царство Божје. Јер ће требати победити тиранију ствари над човеком, тј. жељу за стварима, за земљом и свим што

земља даје. То је горећа жеља за поседовањем ствари, које се дограбе власти над човеком у тренутку када човек помисли да је завладао њима. Занесен илузорном бригом за осигурањем живота помоћу многоживне ствари човек се несвесно подаје једној тиранији, која је исто толико неморална, отровна и убилачка колико и тиранија човека над човеком. Но и када се човек ослободи тираније ствари, неће још дуго доћи потпуно царство слободе, царство Божје. Још ће преостати један скривен тиранин у самом човеку. Сујета свога ја у стању је оковати душу једног велепоседника ствари – велепоседнутог стварима – и у какве је било оковано тело наших предака, а и нас самих, тиранијом спољашњих непријатеља. Зато, честитајући вам слободу од непријатеља спољашњих, ја вас молим да будете свесни и преостала два непријатеља, да их будно пратите и да их помоћу пробуђене, живе православне вере прогоните између себе. Јер, заиста, мало ће вам среће донети слобода од спољањих тирана, ако остане под тиранијом ствари и самих себе над самим собом. И заиста смејаће вам се сви народи, ако виде, да сте ви истерали из своје домовине Турке, Немце и Бугаре, но да су зле особине карактера турског, немачког и бугарског остале међу вама, као зараза на души вашој. Ако сте се ви борили против сујете, лажи, отмичарства и насиља завојевача, шта ће рећи народи земље ако вас затекну у сујети, лажи, отми-

чарству и насиљу једног према другом? Рећи ће: овај народ добро се борио против зла својих суседа, но добро се, на жалост, школовао у њиховој школи зла. Шта ће рећи ваши мртви, чији број премаша ваш, ако виде да ви не освећујете њихове гробове племенитим миром и узвишеном молитвом, но да их обесвећујете ниским мислима, отровним речима и делима неправде? Заиста рећи ће: својом муком и жртвом ми смо хтели спасти сав свој народ, но гле – ми смо спасили само себе, док преостали у животу преостали су у греху! Не, браћо, не вређајте ни живе ни мртве, но будите извор радости и једним и другим. Да би право славили Бога, и у истину били православни народ не само по једном гордом имену, него и по смиреном и чистом духу истине, светости и доброте. Да би, тако, имену одговарала садржина и да би садржина дала оправдање и пуноћу имену. Тако ће Православље постати вашим унутрашњим царством Божјим, и просијаће кроз вас у свему свету. И тако ћете кроз оживљену праву веру наћи мелема берзбројним ранама с којима је душа изашла из дугих година сурове борбе, понижења и агоније смртне. И тако плод вашег дугог, предугог страдања неће бити горак као и само страдање, но сладак и мирисан, хранљив за узраст и напредак душе ваше.


Септембар 2006.

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита Љубав према ближњем нема граница. То важи и за љубав према ближњему. Она треба да се распростире до краја земље, да обухвата све људе, свуда.

после подне. Послушници су већ били прилично поодмакли кад изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде – неки човек лежи тешко рањен и вапије за помоћ. — Понесите ме, молим вас! – говорио је. – Овде је пустиња. Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте. Подигните ме и однесите до првог села!

О љубави према ближњем Ја сам својевремено желео да одем на Крит, у Матала, и да онде живим заједно са хипицима, наравно без греха, како бих им показао љубав Христову, да виде њену величину и да, можда, увиде да она може да их преиначи и преобрази. Љубав је изнад свега. Навешћу вам пример. Био једном један подвижник и имао два послушника. Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли они заиста напредују у духовном животу и да ли су спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз пустињу да би се стигло онамо. Пошаље он своје искушенике већ изјутра, како би рано стигли и припремили цркву, а сам старац би дошао

— Не можемо! – одговорише. – Журимо се на бдење. Добили смо заповест да припремимо све што треба за бдење. — Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу, појешће ме дивље звери. — Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју дужност. Отидоше. После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је истим путем. И он стиже до места на којем је лежао рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи: — Шта ти се то десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си овде? Зар те нико није приметио? — Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми помогну, али су журили да стигну на бдење. — Понећу те ја, не брини – рећи ће старац. — Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је немогуће!

— Не, не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим. — Али не можеш ме подићи! — Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало–помало, однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра, али стићи ћу. Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с муком да корача по песку под теретом људског тела. Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мис-

лио: „Макар и три дана ходао, али ћу стићи.” Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа да терет који носи постаје све лакши и лакши, све док у једном тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он се окрете да види шта се то дешава и, на своје изненађење, виде да је на његовим леђима један анђео. Тај анђео му рече: — Бог ме послао да ти саопштим да твоја два послушника нису достојна Царства Божјега јер немају љубави. Преузето из књиге: Живот и поуке страца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови Сад 2005. г.

9


10

Септембар 2006.

Напуштену од босанскога краља Далмацију одлучи напуљски краљ Владислав да присвоји, и то на основу права, које му је припадало као мађарском краљу за каквог га је још 1387. прогласила била једна јака странка у Мађарској. Отпочне Владислав свој посао тијем, што је 17. септ. 1391. именовао за управитеља Далмације босанскога војводу Хрвоја, који је имао управљати том земљом у име краљево. Дабиша се тргне на овај Владислављев поступак, јер власт над Далмацијом припадала је ипак бар номинално босанском краљу. Али не могући, ради непрестаних турских навала, оружаном руком одупријети се Владиславу у Далмацији, Дабиша пренесе своје право у Далмацију на мађарскога краља Сигисмунда, Владислављева супарника. Ово је Дабиша учинио између другога и зато, да задобије себи противу Турака Сигисмунда, којега су такођер Турци узнемиривали. И Далмација стоји сада између Сигисмунда и Владислава, на коју и један и други истичу своја права, али која права опет ни један ни други немају ни времена ни моћи да оружјем одбране. Међутијем за то се вријеме мало по мало снажи у Далмацији бан Хрвоје, и постаје фактичким њеним господарем, али увијек у име краља Владислава. Па да би сасвијем одбио од Далмације Сигисмунда, он учини те сва Далмација изјави покорност Владиславу, и овај се 5. авг. 1403. крунише у Задру за краља: Мађарске, Хрватске и Далмације, оставивши у Далмацији и надаље на управи Хрвоја. Кад је Сигисмунд видио, шта се све у Далмацији догодило, и да су му отели ту земљу, он одлучи свом енергијом успоставити законито право своје. Право

му је у томе било, да савлада у Далмацији Хрвоја, који је оружаном силом ту располагао. Већ се Сигисмунд спремао на Хрвоја, кад од један пут овај војвода окрене леђа Владиславу и изјави Сигисмунду, да њега признаје за господара Далмације. Задобивши Хрвоја, требало је сада још Владислава лишити власти у Далмацији, па се Сигисмунд и на то спремао оружаном снагом. Али га је Владислав предупредио тијем, што је за готових 100.000 дуката продао 4.

МАНАСТИР јула 1409. републици млетачкој сва своја права на Далмацију. И Сигисмунд је сада имао да се огледа са Млечићима ако је хтио да уздржи себи Далмацију. Приморски су сви градови били одани Млечићима, те су слаби изгледи били за Сигисмунда. Борба је оштра почела између њега и републике, и та је борба трајала неколико година. Свршила се повољно за републику. По трактату односнога мира, што је република тада склопила са краљем Сигисмундом, постала је она господарем у Далмацији: Задра, Нина, Новиграда, Вране, Островице, Скрадина, Шибеника, Трогира, Спљета, Омиша, Котора и Будве са свима околинама и тврђавама, и свију острва, осим само оних, што су били около Дубровника. Под мађарском је круном остало: приморје од Истрије до Обровца, затијем, Буковица, Плавно, Стрмица, Книн, Врлика, Потравље, Сињ, Клис, дио Загорја (између Трогира, Шибеника и Дрниша), Петрово поље, Промина и Миљевци.

Овакав је био фактички посјед у Далмацији 1420. године. Над главним од поменутих мјеста република је млетачка уздржала власт своју непрекидно до пада републике; а остало ће све, као што ћемо видјети, пасти послије у турске руке. За вријеме од кад је Хрвоје почео управљати Далмацијом, па док је млетачка република освојила приморску Далмацију, спомињу се три нове сеобе Срба из Босне у сјеверну Далмацију: једна у почетку 1394. године, кад су Турци ударили били на Стевана Дабишу и продрли били са неколико страна у Босну, пљачкајући и гонећи народ, те је много тога народа пребјегло у Далмацију и допрло до мора около Спљета. Друга 1397. године, кад је за владања у Босни Дабишине удовице, Јелене, послао султан Бајазит на Босну јаку војску, која и ако није отела никакву земљу босанске краљевине, ипак за годину је дана немило пљачкала и пустошила све, куда би само дошла. Овога пута народ, који је


Септембар 2006.

прешао из Босне у Далмацију, населио је четири мјеста около Книна: Книнско поље, Голубић, Пађене и Полачу. За трећу сеобу, која је била између 1413. и 1417. године, за вријеме примирја између републике млетачке и краља Сигисмунда, дознајемо из једног извјештаја далматинског проведитора Антонија Контарини од 28. дец. 1418. својој влади у Млецима, гдје каже, да је много народа прешло из Босне у Далмацију, и да је из тога народа рекрутовао 5. 000

ти пред Турцима и тражити уточиште у нашој Далмацији. Тада много народа српскога са својим свештеницима пребеже из планинских предела Босне, где се бавише сточарством, и настанише се источно од реке Цетине и до мора близу Сплита и Трогира. У ово време беше основан манастир Драговић у славу и част Рођења Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. Овај манастир постаде велика утеха народа, који се окупљао око њега, хранећи се

ДРАГОВИЋ добрих војника, који ће осигурати коначну побједу млетачког оружја над Мађарима. О овим српским војницима спомиње у свом извјештају од 12. јула 1420. из Спљета и млетачки адмирал Петар Лоредан. При првој од сада поменутих сеоба основан је био манастир Драговић. О томе љетопис наш пише: „Након Косовске битке наступише тешка времена за Србију, али не мање тешка и за српски народ у Босни, посебно након смрти благочестивога и христољубивога краља Стефана Твртка. Турци се веома бојаше Твртка, те не нападаху много на Босну; али након његове блажене кончине, а у време владавине Стефана Дабише, њихова смелост не познаваше границе, посебно када и христијански владари у то време беху заузети непрекидним међусобним борбама; а угарски краљ Владислав одржаваше пријатељске везе са турским султаном. Многе недуге трпеше наши у Босни, нарочито 1395. год., те ради тога многи принуђени беху бежа-

млеком истините православне вере и учења.” О томе, да је манастир Драговић основан 1395. године. говори се и у пренаведеном извјештају француске генералне интенданције за Далмацију; а о сеоби босанских Срба у Далмацију 1394. године свједочи и далматинска кроника, у којој пише: »Molte nuove turbe di Vlassi (Morlacchi) per sottrarsi alle sopperchierie dei Turchi,

abbandonano la parte montuosa della Bossnia dove esercitavano la pastorizia, discendono in Dalmazia e si stabiliscono fra i monti fin presso il mare.” Још је ту додано, да је тај новодосељени народ, који Вињалић зове »Vlassi pastori«, узнемиривао кметове спљетског арцибискупа Андреа Гуалдо у његовим посједима, и да је ради обране тих посједа исти арцибискуп дао саградити замак Сућурац. Манастир Драговић дакле био је основан за пет година кашње, него што је основана била црква у част Вазнесенија Господња на врелу Цетине; а кад узмемо у обзир, какав је положај заузео онај латински спљетски арцибискуп наспрам православног народа онога краја, ми

вјерујемо, да је исти манастир служио на утјеху околног православног народа, као што љетопис наш каже.

Преузето из књиге: Православна Далмација, еп. Никодим Милаш

11


12

Стефан (Кнежевић) епископ далматински (1835–1890) После насилног премештаја епископа Јеротеја (Мутибарића) из Далмације у Будим, од стране бечког двора, за епископа далматинског је постављен први Далматинац, архимандрит крчки Стефан (Кнежевић). Рођен је 15. јуна 1806. у Оћестову. Основну школу је завршио у Шибенику, а гимназију и богословију у Карловцима. Богословске студије је заокружио на Богословском факултету у Черновицама. Рукоположен је у чин ђакона 21. маја 1833, а у чин презвитера новембра 1835. Архимандритом манастира Крке је постао на Богојављење 1844. Епископом далматинским је именован 16. марта 1853, а хиротонисан је у Карловцима 17. маја 1853. од патријарха Јосифа (Рајачића). Као и његови претходници, имао је пре свега да издржи тешку борбу са унијатима који су стално насртали на Србе у Далмацији, али без икаквог успеха. У току свог скоро четрдесетогодишњег архипастирствовања, епископ Стефан је у Далмацији заорао дубоку бразду. Подигао је ниво богословије у Задру, у коју су примани

кандидати са завршеном гимназијом. Основао је 1853. конзисторију и извршио нову поделу епархије на окружне протопрезвитерате. Његовим заузимањем је у Далмацији подигнуто четрнаест нових храмова, међу којима и храм на Далматинском Косову, који је много допринео ширењу култа кнеза Лазара у Далмацији. Посебну пажњу је посветио школовању сиромашне српске омладине оснивајући у том циљу разне фондове. У току 1870. године из састава Далматинске епархије издвојена је Бока Которска у самосталну епархију, а 1873. су обе епархије излучене из Карловачке митрополије и, заједно са Буковинском епархијом, ушле су у састав вештачки створене Буковинско-далматинске митрополије са седиштем у Бечу. Богословски факултет у Черновицама га је, као и епископе Никодима (Милаша) и Герасима (Петрановића), почаствовао почасним докторатом богословља. Умро је 28. јануара 1890. у Задру, а сахрањен у капели светог Саве у манастиру Крки.


Септембар 2006.

Преосвештени владико! Света црква по особитој, непромејнљивој црти свога јединства заповједала је увјек клиру и епископима да буду и они свагда у живом међусобноме духовном јединству. Ти, мудри и добри наш Архипастиру, увјек си желио, настојао и старао се о томе јединству.

гради. Између такових дана ми особитим начином бељежимо данашњи дан, који је најзнаменитији у Твоме животу и коме је Божијим Промислом одређено, да постане знаменитим и у повјестници православне цркве у Далмацији. Данас се навршује двадесет и пет година од дана, кад је Господ надахнуо Помазани-

се то оживљује данас у уму нашем и радостни смо, што успомену онога блаженога дана данас, посље пуних двадесет и пет година, можемо свечано да прославимо. У свакоме је православном далматинцу свјежа још била успомена прошлих времена, времена, која свакаквим само не свјетлим бојама у повјестни-

У част Стефану Кнежевићу Познато је свима нама Твоје поступање у томе смислу; познато је Твоје добро и љубеће срце, свагда разположено да прими свакога, који му се обраћа. Схваћајући значај те узвишене црте душе Твоје и појимајући сву важност тога светог апостолскога духа, радостно су чланови Твога клира и Твоје пастве увјек се к Теби приближавали у пуном увјерењу, да ће се у тој близини и сами напојити духом обћности и јединства и да ће одтуда обилату помоћ поцрпити, да достојно одговоре многостручним својим дужностима. Боже дај да се свугдје тај дух разпростре и да тврдим и непоколебљивим остане за свагда међу нама! Дубоко уважавајући Твоју љубав к нама и Твоје непрестано настојање да нас у заједници Својој имаш, ми смо са највишом марљивосћу свагда бељежили дане, који су у животу Твоме знаменити, да Ти живим саучесћем и молитвом изразимо за то наше осјећаје благодарности и наше жеље, да Те свемогући Бог достојно на-

ка Свога, велемоћнога Цара и Краља нашега, да Тебе изабере и одреди за предстојника цркве у нашој малој домовини. Мудрост Твоја, Твоје благочастије, Твоја љубав к народу своме, Твоје врлине, којима си се одликовао, док си на нижим ступњима црквене Јерархије био, нису могле да не обрате на себе свеобћу пажњу. Име је Твоје постало чувеним на далеко. Оно је чувено било и у царскога престола и удостојено било највише царске милости. Ти би посвећен за далматинскога Епископа. Коме далматинцу није радостно срце заиграло, дознавши да ће му посље толикога времена суотачаственик врховним предстојником цркве бити? С каквим се одушевљењем није проњела блага вјест о новом епископу Стефану? Многи између нас још се сјећају првога долазка Твога у Задар, сјећају се каквим су радостним одушевљењем Теби на сусрет изишли, сјећају се Твојих архипастирских рјечи, којима си први пут Твој клир и Твоју паству овдје, у овоме светоме храму поздравио. Све

ци далматинске цркве нацртана бити могу. Сваки је осјећао живу потребу да се многе ране заљече, да се многе црне пеге сбришу, осјећао је, да је крајње време наступило, да новим, љепшим животом православна црква у Далмацији почне живити. Ко је могао успјешније све то извести, ко ли згодније тај нови живот цркви даровати, него ли члан те исте цркве, рођени син Далмације? И за то одушевљено сваки поздрави благу вјест о новом епископу, поздрави ју као вјест небеску, јер сваки осјећаше сада да ново, сретно доба за далматинску цркву наступа. Добивши највишу благодет Духа Светога, Ти дође к нама, свети Владико, и донесе собом своје топло, жељно обћења и јединства с нама срце, донесе нам крјепки дух озарен тврдом вјером, донесе мудру пастирску вјешт��ну, дјелатност неуморну и дубоко смирење, – смирење, које је за далматинце у њиовим пређашњим црквеним поглавицама непознато било, али које наставак на стр. 14.

13


14

Септембар 2006.

У ЧАСТ СТЕФАНУ

наставак са стр. 13. сада оличеним у Теби нађоше. Да, смирење оличено бјеше у Теби, јер си Ти био човјек, који није роб фаличне њекадашње школе и безразборитих њеких традиција, него који живо осјећа сувремени живот и који појима, да напредна дјелатност никако цртом гордости не може бити. Вјеран Богу и Православљу, при многим великим заслугама својим, Ти се никада узгордио ниси, него си свагда смиреним својим поступањем учио нас све пастирскоме смирењу. Готов да у свако доба свакога примиш и добро му укажеш, прост у начину живота као древни оци цркве, Ти многоцјеним, живим и дјелатним цртама свога духовнога бића поучавао си нас правом пастирском богословљу и сву паству своју нелицемјерном, правоме благочастију. Усред великих трудова својих по епархијалној управи, Ти ниси никада заборављао, да си син србскога народа и да као такав мораш му служити и помагати му по могућности својој. Ко не зна заслуга Твојих за милу нашу народност србску, ко не зна колико си Ти претрпио да светињу њену обезбједиш? Коме нису пред очима невоље, које си Ти испитати морао, што ниси хтјео допустити туђину, да свето име народа Твога гази, што ниси хтјео служити полугом небраћи, да сатру до корена народност србску у Далмацији? Ко не зна каквим осудама ниси изложен био, каквим ли чинима неблагодарности ниси подложан био чак од многих Твојих синова за то, што тврдом одлучносћу ниси хтјео попус-

тити онима, који су, безрасудно помажући небраћи србској, подкопавали темељ србској народности у Далмацији? Коме је данас непознато да Теби, Теби изкључиво, србска народност захвалити има, што млађи нараштај у Далмацији до самопрегоревења њој је одан и што је готов сваку жртву за обезбјеђење њене светиње поднјети? – Него о свему томе ја нећу спомињати; остављам нека о томе данас говоре они Срби, који су Тобом освјесћени, који су Тобом на праву народну стазу доведени. Ја ћу узети у обзир оне само споменике, које си Ти себи у својој епархији као црквени поглавица подигао и који Ти име у повјестници наше цркве високо стављају. Првим чином Твојим, чим си ступио у Богом и Царем повјерену Ти епархију, било је установљење Духовне Консисторије. Ти си појимао да је немогућно држати се старих поредака данас, кад је напредност свугдје завладала, појимао си да самолично управљање против-

но је духу цркве наше и да оно у опрјеци стоји са појмовима сувремености, појимао си да таково управљање врло често недостатним бива и о правду се огрешује, - и да на пут томе станеш, да правду узпоставиш на мјесто, које јој приличи, Ти си мудрим и енергичним настојањем својим даровао цркви својој установу, каквом се по значају своме, по унутрашњем устроју и по кругу дјелатности мало која епархија похвалити може. Неуморно старање Твоје довело је данас ту установу до најузвишенијег ступња. – Настојањем Твојим парохије су наше изведене из нереда, у коме су се прије налазиле и подпуно су организиране; свештеници на парохијама обезбјеђени су мал не сви раскошним становима и њихово материјално стање, које је прежалостно прије било, данас, благодарећи архипастирској Твојој бризи, у велике је поправљено и у многоме олакшано. – Теби имају благодарити и Твојим трудовима многа мјеста


Септембар 2006.

КНЕЖЕВИЋУ у епархији, што данас љепе и богатоукрашене храмове имају умјесто пређашњих, који нису били ни за дом човјека, да камо ли за дом Божији. О многим новим црквама, које си Ти подигао у мјестима, гдје цркве прије није ни било, ја и говорити нећу. – Изкључиво Твојој мудрој управи и настојању ми далматинци захвалити морамо, што нису пропале сасвим двје знамените задужбине отаца наших, задужбине, које су уточиштем страдалника за вјеру православну и за србски народ свој за много вјекова биле. Разумјем два света наша манастира – Крупу и Драговић – који би безсљедно пропали били, да у Теби оца и заштитника не нађоше. Данас, Теби хвала, та два манастира по сјају своме заузимљу мјесто међу најљепшим србским манастирима. – Твојој отачаској бризи нису умакле и сироте и удовице свештеника. Својим настојањем Ти си основао закладу за њиово обезбјеђење и показавши свима примјером шта треба радити, дао си живот установи, која по благотворној цјели својој племенитија и светија не може бити. Толиких и такових споменика Твојих достатно би било, да Ти име вјечно међу нама остане. Али то још није све. То је тек најмање, кад се упореди са споменицима Твојима, које си ти подигао на пољу просвјете. Народна просвјета и просвјета црквених служитеља у Твоме је срцу увјек прво мјесто заузимала. Споменици, које си Ти подигао са просвјетном цјељу такови су, да Ти право дају да

име Твоје упоредо са именом св. Саве у нашој повјестници стављено буде. Ја нећу спомињати закладе, које си Ти од свог новца за васпитање младежи основао, или које си основао настојањем около богатијих чланова Твоје епархије; нећу спомињати многа учитељска мјеста, која си Ти установио при постојећим народним школама и при гимназијама у намјери, да светиња православља и србске књиге обезбјеђена буде; нећу спомињати све оне србске школе, које си неуморним радом својим основао и које данас између најпрвих школа Далмације мјесто заузимљу; нећу спомињати штедрост Твоју у помагању свакоме, који је просвјети одан, био он учитељ или ученик, и који се к Теби обратио; а нећу спомињати ни оне многе чине Твоје, којима своју љубав и своју заштиту наспрам књижевника и књижевних дружстава увјек показујеш. Све то и много друго још оставићу на страну, а споменућу само двје установе, које су нама свима пред очима и којих благотворне плодове сваки дан видимо. Дивни споменик Твоје љубави к просвјети јест мјестна србска дјевојачка Школа, која Теби за своје биће и за своје процвјетање благодарити има. Ти, покренут узвишеном мисли да србским породицама дарујеш мајке духом србским напојене, узбуди примјером и савјетом својим чланове ове обћине и чврсти темељ би положен школи, каквом се мало других обћина похвалити може и која је нама у Задарској обћини за

дику […..]* Богословски завод пак по устројству своме стоји упоредо са најпрвим и најугледнијим богословским заводима у нашој држави и може у пуној строгости одговарати – а надам се и одговара – највишим захтјевима знаности. Сјемениште са богословским Заводом, да нема ништа другога, достатни би били да Ти служе, свети Владико, најдубљу благодарност од стране свију далматинских срба, а нарочито од Твог свештенства, и да име Стефана, као првог узрочника њиова бића остане безсмртним у повјестници нашој. Ето Твојих благих споменика између нас; ето Твојих права на нашу искрену, врућу признателност! Та признателност и скупила нас је данас у овом светом храму и привела нас је к Теби, милостиви наш Архипастиру! Прими са урођеном Ти љубављу изјаве наших осјећаја и вјеруј, да чланови Твога клира, исто као и сви остали достојни чланови Твоје пастве дубоко штују Твоје светитељске трудове и Твоје многе заслуге за православну вјеру и за србску народност. Нека Те свемогући Бог осјени Својим благословом и нека за дуго продужи још Твоје мудро и балготворно светитељство у корист православне цркве и србског Народа! беседа Никодима Милаша у част 25 година хиротоније Стефана Кнежевића за православног Епископа далматинског (17. 05. 1878.)

15


16

Септембар 2006.

ку постојао је до 7. вијека, када је 395. год. цар Теодосије подијелио Римско Царство на западни и источни дио. Далмација је остала у оквирима западне половине Царства. Либурнија са средиштем у Задру, а то се име спомиње чак и у писаним споменицима у 9. вијеку, посједовала је одређен степен самосталности унутар Далмације.

ИСТОРИЈА Име Далмација спомиње се први пут на епиграфским споменицима и у делима римских писаца у време римских освајања источне обале Јадрана на прелазу из 1. вијека пне. У 1. вијек н.е. Римљани су Далмацијом назвали провинцију, део Илирика. Илирик, (лат. Illiricum) је у древно доба обухватао северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора назван по Илирима. Јужни део земље које су насељавали Илири (јужна Далмација) дошла је у индиректну контролу Рима после Првог Илирског рата вођеног 229./228. пне. Илирик (у смислу земаља у унутрашњости Балкана до реке Саве) постаје од средине првог века пре Христа земља која се додељивала на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа коначно покорена и тако постаје римска провинција. Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. год. после Хр. долази до дељења на провинције „Illiricum inferius” (Панонија) и „Illiricum superius” (Далмација

провинција). Након дељења царства 395. припада Далмација и Панонија припадају Западном Римском царству. У VII. веку насељавају се јужно словенска племена. Далмација (провинција) имала је много шире границе него данашња Далмација. Она је обухватала не само данашњу Далмацију, него и највећи дио Босне, Херцеговину, Црну Гору, западну Србију и до Хрватске. Стотињак километара јужније од Саве протезала се граница с провинцијом Панонијом. На том су подручју живјели народи илирског културног круга: Либурни, Јаподи, Далмати, Даорси, Ардијејци, Плереји, Мезеји, Деситијати, а дијелом Аутаријати и Енхелеји. Није необично да је цијели простор назван по Далматима, јер су они Римљанима пружали најодлучнији отпор до коначне „пацификације” 9. године. На њиховом тлу је подигнута и Салона, један од најважнијих римских градова на источном Јадрану. Овако дефинисан географски појам Далмације у старом вије-

Далмација (провинција) Далмација је римска провинција основана почетком нове ере на јужном делу некадашњег Илирика. Формирање провинције Рим је почео са нападима на територију Илира који су живели у Далмацији. Као резултат тих напада формирана је једна велика римска провинција Илирик, која је обухватала и Панонију и Далмацију. Илири су на територији Далмације први пут приморани да плаћају данак Римљанима 156. године пре Христа. Од 35. до 33. године пре Христа Октавијан Август водио је велики поход против варвара на територији која ће касније бити део провинције Далмације. Ратовао је против Јапода (у близини данашњег Сиска, тадашње Сегестике) а касније је освојио читав приобални део Далмације. По свему судећи није дубље продирао у унутрашњост. 10. године после Христа, током владавине Октавијана Августа, Илирик је био по-


Септембар 2006.

дељен на Панонију на северу и на Далмацију на југу. До те реформе је дошло након рата који је Тиберије водио против Илира и Панонаца на територији Илирика. Географски положај и градови Далмација се пружала од источне обале Јадрана према унутрашњости, досежући вероватно на северу долину ре-

ли и острвима који признају власт византијског цара: Крк, Осор, Раб, Задар, Трогир и Котор. Ускоро се наведеним градовима придружују Сплит и Дубровник (његујући урбану традицију Салоне и Епидауруса). Византија је наведене градове организовала у тему, војно–управну јединицу са сједиштем у Задру. Од тада је Задар главни град Далмације,

на (или утврђена) сплитским црквеним саборима 925. и 928. године насталима послије уједињења Далмације са Краљевином Хрватском под скиптром краља Томислава. Користећи слабљење Словенских земаља у залеђу крајем 11. вијека Венеција је настојала преузети политичку контролу над источном обалом Јадрана. Год. 1000. Венеција без већег отпора осваја далматинске градове и острва и од тада, уз

ДАЛМАЦИЈЕ ке Саве. Римска провинција Далма ција имала је много шире границе него данашња Далмација. Она је обухватала не само данашњу Далмацију, него и највећи део Босне и Херцеговине, Црну Гору, западну Србију и највећи део Хрватске, један део Албаније. Њене границе биле су отприлике ове: Јадранско Море, од Раше (у Истри) до ушћа Дрима. Најважнији градови су били Салона (недалеко од Сплита), Сениа (Сењ), Задар (Јадер), Хвар (Фарос), Цавтат (Епидаур), Рисан (Ризинијум), Котор (Акрувијум), Скадар (Скодра). Средњи век Доласком германских и славенских етничких таласа на тло Далмације започиње њено територијално пулсирање. Римска власт се повлачи у јаче утврђене градове уз јадранску обалу и на већим острвима. У време доласка Славена, Далмацију у ствари чине неки већи градови (са уским прстеном пољопривредних површина непосредно уз градске зидине) на источно-јадранској оба-

а то ће остати све до 1918. (када га је на темељу тајног лондонског уговора окупирала Италија). Византијски градови су постали жаришта романске културе, латинског језика и хришћанске вјере у словенском окружењу. Ускоро је са позадином оживела дипломатска, господарска и културна сарадња. Добрим делом се хришћанство ширило у копнену дубину управо из далматинских градова, без обзира на намере црквене власти (Рима и Цариграда). У државним канцеларијама Византије, других европских држава, али и римске курије de iure задржано је старовековно схватање величине Далмације, са којом се подудара и црквено–територијална организација сплитске метрополије потврђе-

краће прекиде, постаје водећа власт у Далмацији (и на Јадрану) до 1797. год. Дубровник се успјешно истргнуо из чврстог загрљаја Венеције, захваљујући вјештим дипломатским маневрима. Најдуже раздобље несметане владавине угарских краљева над Далмацијом, односно над далматинским градовима с припадајућим територијима на острвима и у копненом залеђу било је од 1358. (након Задарског мира) до 1409. То је доба процвата далматинских комуна, посебно Задра, Шибеника, Трогира, Сплита и Дубровника, када ти градови постају језгра динамичне структуре цијеле регије. Освајања босанских владара крајем 14. наставак на стр. 18.

17


18

наставак са стр. 17. вијека нису битније утицала на комуникацију између далматинских градова и њиховог залеђа нити на међусобну комуникацију појединих градова (јер се она највећим дијелом одвијала путем мора). Нови вијек Династички сукоби у Угарском краљевству значајно су слабили средишњу краљевску власт што се одражавало снажним центрипеталним тежњама рубних покрајина. Такво стање је искористила Венеција, која је помоћу дипломатских (Ладиславова продаја права на Далмацију за 100 000 дуката) и војних подухвата постепено овладала највећим дијелом Дубровачке Републике. Млетачко имање у Далмацији је битно смањено освајањима османлијских Турака крајем 15. и током 16. в. Картографски извори 17. в., слиједећи државно–правна схватања тога доба, простор Далматинске Загоре и западни дио Херцеговине називају Турском Далмацијом. Млетачка освајања крајем 17. в. су допринијела повећању величине Далмације. У рату од 1688. до 1699. освојени су Книн, Сињ, Врлика, Вргорац, Метковић и Херцег Нови, па се граница млетачких и турских посједа помиче на Линију Гримани (aljuisto nuovo). У рату од 1715. до 1718. Венеција се проширила у Далмацији освајањем Имотске крајине и мањих подручја у Боки которској (aljuisto nuovissimo). У насталим приликама Дубровачка Република је, да не би директно граничила с Млетачком Републиком, уступила Османлијском Царству излаз на море крај полуотока Клека (Неум) и у подручју рјечице Суторине у Боки. Границе Далмације утврђене Линијом Моцениго 1718. (с

подручјем Дубровачке Републике) до 1918. су остале непромењене. У вријеме османлијске управе измијењена је етничка структура становништва, која је потенцирала постојеће разлике. То се добро може пратити и на темељу повлачења чакавског нарјечја унутар градских зидина приморских градова и на отоке, док се у простору Равних котара, Буковице и Далматинске Загоре шири штокавско нарјечје. У залеђини Далмације насељава се православно влашко и српско становништво. Осим језичних и вјерских разлика, до изражаја долазе и социо–културолошке разлике. Јасно се разликују два културна слоја: оточни и приморски простор средоземне уљудбе те далматинско залеђе с наглашеним елементима динарске патријархалне културе. Диоба на бодуле и влаје само је шаљив и примитивни одраз наведених разлика. Међутим, између те двије културне јединице није могуће утврдити оштру границу јер друштвене и економске везе поступно резултирају интеракцијом и међусобним прожимањем. Наполеонски ратови Далмација је у политичком смислу коначно уједињена у вријеме наполеонских ратова. Године 1806. француска војска је умарширала у Дубровник, а 1808. Република Св. Влаха је укинута, а њена територија припојена Далмацији. Након пада Наполеона, одредбама Бечког конгреса 1814. и 1815. год. Далмација је припојена Аустријској Царевини. Како би што више интегрисао простор од острва Пага до Будве (а од 1878. до ријеке Жељезнице надомак Бара) бечки двор је основао посебну територијалну јединицу: Краљевину Далмацију, те

јединствену задарску црквену покрајину (метрополију), којој су подређене све далматинске бискупије укључујући Сплит и Дубровник, дотадашња надбискупска средишта. После Првог свјетског рата Године 1918, након пада Аустро-Угарске Монархије, наступају крупне промјене. Од 1918. Далмација као политичко–географски појам више не постоји. Италија је окупирала Задар и Ластово, а талијанска окупација потврђена је Рапалским уговором 1920. Уредбом о подјели земље Краљевине СХС 1922. Далмација је подијељена на Сплитску и Дубровачку област. Год. 1929. највећи дио Дубровачке области припојен је Зетској бановини, а остатак Далмације је чинио Приморску бановину са средиштем у Сплиту. Корчула је 1931. изузета из Зетске и припојена Приморској бановини, а 1939. Приморска бановина и дубровачки крај улазе у састав Бановине Хрватске. Након превирања у Другом свјетском рату цијели тај простор Далмације, дефинисане након млетачко–турских сукоба и укидања Дубровачке Републике, ушао је у састав СФРЈ. После Другог свјетског рата Савремена жупанијска подјела Републике Хрватске дезинтегрисала је простор Јужне Хрватске на четири жупаније, од којих само једна носи далматинско име: Сплитско–далматинска жупанија. Савремени регионални развој Јужне Хрватске указује на закључак како Далмације заправо више нема.


Септембар 2006.

Изван функционалног утјецаја Сплита, највећег градског средишта у простору Далмације, је посебно град Задар, који гравитационим силама интегрише географски профил: острва – Равни котари и Буковица – Велебит – јужна Ли-

ка. Центрипетални фактори у односу на Сплит су изра��ени и у простору Дубровника (осим Доњонеретванског краја). Историјски појам Далмација политички и функционално не живи готово 100 година. У култу рном и историјском

смислу Далмација је као појам и географско име неоспорна и незамјењива, али и са економског и политичког аспекта она све мање функционише као једна цјелина. Преузето са електронске адресе: www.wikipedia.org

Писмо епископа далматинског Г.Г. Фотија председнику Р. Хрватске г. Стјепану Месићу и председнику владе Р. Хрватске др Иви Санадеру Поштовани господине председниче, Обраћамо Вам се поводом најновијих немилих догађаја у Биљанима Доњим, где су, као што сами знате, нападнути Срби повратници. Ми смо недавно, у оквиру хуманитарне делатности наше Цркве, посетили те крајеве и видели у како тешким условима живе ти људи, често без струје и воде и на сваком социјалном минимуму. Међутим, и поред свега, тај крст који носе они су прихватили, иако су сами најмање криви за трагедију која се десила на овим просторима, али директни напади на њих и њихову имовину је нешто што излази из свих оквира људскога трпљења и достојанства. Морамо, на жалост, да кажемо да ово није усамљен случај што се десио у Биљанима Доњим, те да је у последњих годину дана било више напада и инцидената према објектима Српске Православне Цркве у Шибенику, Задру, Дрнишу, Книну, Врлици, Сплиту и Имотском. Исто тако, било је напада на припаднике нашег православног народа на више места на просторима далматинске епархије и о свим овим случајевима извештене су надлежне полицијске управе. Ми немамо никаквих

увида у то да ли су и како санкционисани починиоци ових злодела, али овај догађај у Биљанима Доњим и напад на наше православне вернике Србе повратнике, подстакао Нас је да Вам се писмено обратимо и затражимо заштиту нашег српског православног народа, као и објеката Српске Православне Цркве на просторима Епархије далматинске. Сматрамо да као припадници српскога народа и српске заједнице у Р. Хрватској имамо на то право, јер нам то Устав и закони дозвољавају и ми стога не тражимо ништа ни изван, нити изнад постојећих закона Хрватске државе, већ само правну сигурност и слободу живота и рада. Наша Црква на просторима Далмације се труди да по речима светога Јеванђеља цару дајемо царево, а Божије Богу, тј. да служећи Богу живимо у миру са ближњима и са свим људима који нас окружују. Исто то и тако очекујемо и од других људи и друге браће хришћана, а посебно од државних институција Р. Хрватске, која је на путу приближавања Европској Унији и највишим стандардима европске демократије.

19


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

Септембар 2006.

ПРОСЛАВА МАТУРЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Генерација богослова из Богословије Света Три Јерарха која је уписала богословију 1986. г. а завршила 1991. г. прославила је 20. јуна 2006. г. петнаестогодишњицу матуре. На прослави матуре били су присутни скоро сви свршени ученици на челу са разредним старјешином Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г.Г. Хризостомом. Прослава матуре почела је служењем Свете Архијерејске Литургије коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко–петровачки Г.Г. Хризостом уз саслужење неколи-

ко свештеника ученика генерације који славе годишњицу матуре, затим је одржан час разредног старјешине, а у наставку је приређена трпеза љубави.

ПОНОВО НАПАДНУТИ СРПСКИ ПОВРАТНИЦИ У ЗАДАРСКОМ ЗАЛЕЂУ Након неколико мјесеци релативног затишја 25. јула 2006. г. у 2,45 ујутро група младих особа напала је камењем, ватром, увредама и пријетњама пет српских повратничких домова у селу Биљане Доње на подручју града Бенковца. Изгредници су камењем гађали прозоре, кровове те запалили три дворишта и врта и захваљујући интервенцији полиције и ватрогасаца теже штете и последи-

це су спречене. Четири особе су приведене у полицију, а послије подне и истражном суцу. Неки од њих су познати као изгредници и паликуће од раније, а активне су особе хрватске војске и полиције и уживали су јавну заштиту појединих политичких странака. Повратнике су обишли заступници СДСС-а др. Милорад Пуповац и Ратко Гајица те локални представници СДСС-а.

Осим њих инцидент су осудили предсједник Републике Хрватске Стјепан Месић, Влада Републике Хрватске и мисија ОСС-а у Републици Хрватској. Након обиласка жртава овога напада и других повратничких мјеста задарске жупаније, др. Милорад Пуповац посјетио је и братство манастира Крка те о немилом догађају обавијестио Епископа Фотија и игумана манастира архимандрита Германа.

САСТАНАК ГЕНЕРАЦИЈЕ МАТУРАНАТА 1986.

На празник св. Прокла и Иларија 25. јула 2006. г. у манастиру Крки је прослављена двадесетогодишњица матуре. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Хризостом уз саслужење Његовог Преосвештенства

Епископа хвостанског Г.Г. Атанасија и некадашњих ученика ове генерације који су свештеници у чину. По завршетку Литургије Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Хризостом је одржао час разредног старјешине а потом је приређена трпеза љубави. На трпези љубави су некадашње матуранте ове богословије поздравили Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Хризостом и о. Драган свештеник из Хамбурга ученик ове генерације. По договору са својим разредним старешином Епископом Хризостомом следећи сусрет је договорен 2011. г. у манастиру Крки.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2006.

ХРАМОВНА СЛАВА У КАРИНУ

На празник светог Кирика и Јулите 28. јула 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење игумана

Крке и Крупе и свештенства Епархије далматинске служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Карину Доњем. Послије пререзаног славског колача и славске литије Епископ Фотије је у својој бесједи поздравио сабрани вјерни народ и нагласио потребу да се врате на своја вјековна огњишта јер једино на тај начин Српска Црква и српски народ могу очувати своје светиње у православној Далмацији без обзира на сва стара и нова страдања кроз кроја су пролазили и пролазе.

ВИСОКА ПОСЈЕТА ЈЕРАРАХА УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ МАНАСТИРУ КРКИ Дана 28. јула 2006. г. на празник св. Кирика и Јулите и светог Владимира Кијевског манастир Крку посјетила је висока делегација Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије. Ову високу делегацију су чинили Митрополит виницкиј и могилев–подољски Г.Г. Макариј и викарни Епископ васиљковски Г.Г.

Пантелејмон са сарадницима. Братство манастира је високе госте упознало са историјатом манастира и Богословије која постоји при овом манастиру. Ову посјету наш манастир доживљава као велики благослов Божији и благослов свете Русије и њенога равноапостолског просветитеља светога Владимира кијевскога а и нашега

светог Никодима далматинскога који је своје образовање стекао у Кијевској Русији. Ова посјета потврђује вјековне везе и братску љубав између православне Далмације и православне Украјине који носе врло сличан крст сведочења светог православља.

КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ У КИСТАЊАМА И У ЖЕГАРУ У организацији општине Трпиња код Вуковара, манастира Крке и пододбора Просвјете Кистање и Жегар 28. и 29. јула 2006. г. народу Буковице се представило КУД «Ђоко Патковић» из Боботе и драмска

секција из Пачетина. Госте из Славоније је предводио начелник општине Трпиња г. Ђорђе Ћурчић са сарадницима. У сали Дома културе у Кистањама КУД «Ђоко Патковић» је одиграо више кореографија а

у сали Основне школе у Жегару драмска секција из Пачетина је одиграла позоришни комад Београд некад и сад. Након завршетка културног дијела програма представници општине Трпиња су са игуманом манастира Крке архимандритом Германом и свештеником Владом Благојевићем обишли повратнике у Биљанима Доњим и Смиљчићу и овим повратницима подијелили пакете са животним намирницама.

21


22

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је дана 30. јула 2006. г. манастир Крку и присуствовао Литургији и крштењима која су овај дан обављена у манастирском храму. Епископа је веома обрадовао податак да православни Срби из Далмације не заборављају своје светиње и иако не живе у Далмацији увијек се радо и са љубављу враћају њима. У манастиру Крки је овај дан крштено петоро дјеце чији родитељи кроз овај чин показују да су везани за свој крај а посебно за манас-

тир Крку у којем су они и њихови преци крштавани. У поподневним часовима Епископ је посјетио манастир Крупу гдје се такођер увјерио да народ православне Далма-

ције поред својих прадједовских огњишта приликом доласка и посјете свом родном крају обавезно обилази и своје светиње које у овом тешком времену чувају идентитет православних Срба Далмације.

ОБНОВЉЕН ХРАМ СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ рестаурацију старог иконостаса са иконама, У МАРКОВЦУ као и прилог за израду чесме и стаза испред

Крајем 2005 године почела је обнова овог светог храма, а завршена пред храмовну славу Светог Пророка Илију, када ће и бити освећен.У обнови су својим прилогом учествовалж људи родом са ове парохије, а који живе у дијаспори. Прве при��оге дали су браћа Жељко и Душко Трифуновић (настањени у Београду), за

цркве. Александар Ченић (настањен у Линцу – Аустрија) са својом породицом, дао је прилог за израду новог каменог пода као и набавку дрвеног намјештаја у доборезу потребног за овај храм. Од прилога које је скупио Тоде Манојловић (настањен у Хамилтону – Канада), купљен је полијелеј и комплетан инвентар потребан за богослужење. Захваљујемо свима који су помогли обнову овог Светог храма и молимо да и даље својим прилозима помогну да се заврше још неки битни радови на вањском уређењу храма и парохијског дома. Такође молимо, да се сви који могу укључе у обнову Манастира Светог цара Лазара на Далматинском Косову ( Косовска Лазарица). За све информације око прикупљања или слања прилога молимо Вас да се обратите свештенику Милораду Ђурђевићу на телефон 00385915943824. Јереј Милорад Ђурђевић

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА У ОТОНУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник светога пророка Илије (02. августа 2006. г.)

служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Отону и том приликом пререзао славски колач.

После одржане славске литије Епископ Фотије је честитао сабраном народу храмовну славу и изразио велику радост


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2006.

што се на Отону сабрало много православних Срба а посебно мале деце која су се и причестила на Светој Литургији. Православни Срби из Ц.О. Отон на челу са надлежним свештеником о. Давором Стојановићем упознали су Епископа Фотија са прилозима које су добили из иностранства за обнову храма св. Илије на Отону и братске куће, што представља велику наду да ова светиња на Отону неће бити заборављена.

ПАРАСТОС СВИМ ПОГИНУЛИМ ОД КОСОВСКОГ БОЈА ДО ДАНАС Дана 04. августа 2006. г. у манастиру Крки и другим манастирима и храмовима Епархије далматинске служени су парастоси свим православним Србима који су погинули у ратовима од Косовског боја до данашњих дана.

НОВО СТРАДАЊЕ АРХИЕПИСКОПА ЈОВАНА Како јавља информативна служба Православне охридске архиепископије, Његово блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г.г. Јован се данас (08. 08. 2006. г.) поново јавио у затвор Идризово на издржавање једногодишње казне због наводне „утаје” епархијског новца. Овим данашњим чином настављено је страдање Архиепископа Јована за јединство Православне Цркве, које се кроз историју стицало само великим подвигом и мучеништвом. Нека би Господ укрепио слугу свога Архиепископа Јована, да издржи и ово ново страдање на славу Божију и добро Православне охридске архиепископије, као и Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

23


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Септембар 2006.

ОПЕЛО У ДРНИШУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је дана 09. августа 2006. г. опело упокојеном Душану Јовићу у храму Св. Архангела Михаила у Дрнишу. Преосвештеном Епископу су саслуживали игуман манастира Крке архимандрит Герман, игуман манастира Драговића Варсонуфије, јеромонах Никодим крчки, пароси кнински и дрнишки Радослав Радмановић и Борис Милинковић и ђакон Миле Савичић. У својој проповиједи Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је изјавио своје саучешће ожалошћеној породици и подсјетио је све сабране хришћане на радост Васкрсења коју нам је подарио сам Господ Исус

Христос. У наставку своје проповиједи Епископ је истакао честит живот упокојеног Душана и његове породице подсјећајући да је породица Јовић из Дрниша даровала Српској Цркви епископе, монахе и свештенике. Син упокојеног Душана је данас монах крчки Доситеј, професор Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. Нека Господ упокоји душу слуге Божијег Душана и дарује му Царство Небеско.

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ПУЛИ

У Недељу 8. по Духовима, 06. августа 2006. године, Његово Преосвештенство Епископ

Далматински Г.Г. Фотије, посетио је Епархију горњокарловачку и том приликом служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја у Пули. Саслуживали су му Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим и игуман манастира Крка, архимандрит Гераман. У

својој беседи Епископ Герасим је поздравио Епископа Фотија, захваливши се на Његовој посети нашој Епархији. Обративши се присутним верницима парохије пулске, Епископ их је позвао да буду јединствени у Христу, сабрани око једне Свете Чаше и окупљени око својих свештеника.

КРШТЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије дана 12. августа 2006. г. извршио је Свету тајну крштења Горане Ђекановић трећега детета кистањскога свештеника о. Милорада Ђекановића. Овој Светој тајни и великој духовној радости присуствовали су већи број свештенства и монаштва Епархије далматинске као и пријатељи и кумови новокрштене Горане из Републике Српске. Епископ Фотије је у својој беседи честитао родитељима и кумовима на крштењу мале Горане и изразио своју радост

што свештеници Епархије далматинске имају више деце, јер су деца благослов Божији онима који живе у браку а свакако су и свештеничке породице пример свим хришћанима да треба да имају деце, као што је то било у старој традицији.

ВЕНЧАЊЕ У ЖЕГАРУ Велика нам је част и задовољство да можемо објавити да је дана 12. августа 2006. године обављено прво вјенчање послије рата у обновљеном храму Св. Георгија у Жегару. Вјенчани су двоје младих Синиша и Нада Милић који остају да живе у Жегару. Вјенчање је обавио јереј Саша Дрча.


25

СВЕДАЛМАТИНСКИ НАРОДНИ САБОР У МАНАСТИРУ КРКИ ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2006. Г. Преображење, као један од највећих Господњих празника код Срба у Далмацији има традицију окупљања верног народа у манастиру Крки, већ више векова на овим просторима. Ова традиција окупљања никада се није прекидала, јер за Српски народ најбољи чувар Православља одувек је била Српска Православна Црква која је водила бригу о својој духовној деци. После догађаја који су се издешавали на овим просторима условили су да се традиција окупљања за кратко време и прекине, јер манастир Крка место окупљања православних Срба у Далмацији био је опустошен, опљачкан и похаран. Доласком Епископа далматинског Г. Фотија, отпочела је духовна обнова Далматинске епархије када је у напуштен манастир Крку дошао млади јеромонах Герасим сада Горњокарловачки епископ и тада је уследила обнова за коју нико није веровао да ће уопште успети. Из овог времена памти се јако ружна слика мецима изрешетаног манастирског звона, конака и осталих објеката без прозора и врата. Помоћу Божијом за кратко време обновљен је манастир Крка и живот у манастиру почео је да се обнавља као птица Феникс из пепела. Од 2000. године поново је отпочело окупљање Срба из свих крајева Републике Хрватске који су почели да се враћају на своја напуштена огњишта за празник Преображења Господњег. Ове 2006. године запамћена је највећа посета манастиру, јер је само уочи празника и први дан празника било око

15000 поклоника из Хрватске, као и оних који сада живе у Републици Српској и Србији. Празнично славље отпочело је Светом Архијерејском Литургијом коју су служили Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије и Викар Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Преосвећени Епископ моравички Г. Антоније, настојатељ Подворја Српске Патријаршије у Москви, са саслужењем свештенства и монаштва из више епархија. На Светој Литургији из године у годину присуствују представници државних власти, представници дипломатских корова и чланови дипломатских мисија у Републици Хрватској и поштоваоци ове светиње и училишта. На Светој Литургији, били су присутни: Изасланици председника владе Србије г. Петар Лађевић и председника Хрватске г. Синиша Таталовић, Њихове Екселенције Амбасадор Републике Србије г. Радивоје Цветићанин, Републике Грчке г. Панајотис Баизос, Амбасадор ОЕСС-а г. Јорге Фуентес, отправник послова Руске амбасаде г. Игор Ажајев, Председник Савета за националне мањине г. Александар Толнауер, Председник СКД Просвета и помоћник министра културе г. Чедомир Вишњић, г. Мирко Марић, секретар републичког секретаријата за вере Р. Српске као и многе друге културне и јавне личности. После заамвоне молитве уследило је освећење грожђа и за све присутне приређена је трпеза љубави, на којој је Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије поздравио све присутне, захвалио се што дошли да заједно поделе празничну радост и да

наставак на стр. 26.


26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

наставак са стр. 25.

покажу да једни без других не могу и да једни са другима морају заједнички живети. Изасланик председника владе Србије г. Петар Лађевић поздравио је све присутне у име председника владе Републике Србије и рекао да је дошло до постизања сарадње између Србије и Хрватске и да ће уследити још чвршћа и боља сарадња између ове две државе јер овоме знатно доприносе сусрети двојице председника држава што обећава испуњење свих обавеза и стабилност у региону.

Септембар 2006.

Изасланик и саветник председника Хрватске, г. Синиша Таталовић у своме говору надовезао се на говор свога претходника и сагласио се да ће нормализација свих односа доћи на јесен када се у Београду буду сусрели преседници Тадић и Месић. Културно–умјетничким делом програ��а у извођењу КУД-а „Пелагићево” из Бања Луке и мешовитог хора из Београда под диригентском палицом г. Милана Милијановића завршена је прослава.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу 20. августа 2006. г. Викар Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, Преосвећени Епископ моравички Г. Антоније, настојатељ Подворја Српске Патријаршије у Москви служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз учешће и пратњу хора „Кир Стефан” из цркве

Светог Архангела Гаврила из Београда. У својој беседи Преосвећени Владика Антоније, захвалио се Његовом Преосвештенству г. Фотију на позиву да посети манастир Крку, место где је примио монашки завет и постриг као ученик Богословије Света Три Јерарха.

После Свете Литургије Преосвећени Владика Антоније уз звоњаву манастирских звона свечано је испраћен од свих присутних са жељом да опет посети Светоархангелски манастир.

САСТАНАК ВЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије одржао је дана 23. августа 2006. г. састанак вероучитеља Епархије далматинске у просторијама Ц.О. Книн. На састанку је између осталог било речи о проблемима са којима се сусрећу вероучитељи православне веронауке

на просторима Епархије далматинске као и о методама и начинима побољшања квалитета извођења наставе. На овом састанку је наглашено да православна веронаука има велики значај али да је она само припремна дисциплина за укључење у литургијски живот Православне Цркве.

КАМЕНОВАНА ЦРКВА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У КНИНУ У ноћи између 24. и 25. августа 2006. г. каменована је црква Покрова Пресвете Богородице у Книну. Надлежни кнински свештеници су овај

светогрдни чин пријавили полицији, која је на лицу места извршила увиђај. Починиоци овога светогрђа су за сада непознати.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2006.

ИЗГОРЕО КРОВ ЦРКВЕ СВ. ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА (1864. Г.) Јутрос у 9.30 часова букнуо је пожар на крову цркве Св. Димитрија у Коњевратима, када су на дојаву непознатог лица стигли и шибенски ватрогасци. За кратко време су стигли и представници криминалне полиције, као и шибенски свештеници на челу са Епископом далматинским Г. Г. Фотијем. Ватрогасци својом интервенцијом нису успели да угасе пожар на цркви, пошто је ватра већ била захватила читав кров, тако да се кров касније због натопљености водом потпуно урушио. Ствари и иконе из цркве су, захваљујући брзој интервенцији свештенства и народа из Коњеврата, спашене, али је штета велика на цркви, пошто је кров потпуно урушен. Узрок пожара за сада је непознат, а криминална полиција још увек ради на расветљавању овога случаја.

ХРАМОВНА СЛАВА У ИМОТСКОМ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у недељу 27. августа 2006. г. служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском поводом храмовне славе Успења Пресвете Богородице. После Литургије пререзан је славски колач и одржана празнична литија. Храм Успења Пресвете Богородице у Имотском се живопише и до сада је урађена половина радова на фрескопису, што овај свети храм чини једним од најлепших у Епархији далматинској.

ПОСЈЕТА ВЈЕРНИКА ИЗ БАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ МАНАСТИРИМА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г.Г. Иринеја група вјерника Епархије бачке је посјетила манастире Крку, Лазарицу и Крупу. Вјерници Епархије бачке су присуствовали прослави славе манастира Крупе Успења Пресвете Богородице. Поклоници из Бачке већ трећи пут долазе у походе светињама Далмације и тако ова посјета постаје традиција што је знак искрене хришћанске љубави православним верницима и светињама Епархије далматинске.

27


28

Септембар 2006.

САБОР У МАНАСТИРУ КРУПИ На празник Успења Пресвете Богородице (28.августа 2006. г.) одржан је традиционални сабор православних Срба у манастиру Крупи. (1317. г.) Свету Архијерејску Литургију поводом манастирске славе у Крупи служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске као и гостујућих свештеника из бачке Епархије. После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач и честитао славу игуману манастира о. Гаврилу и његовом сестринству и посебно истакао значај данашњег празника у економији спасења православне Цркве. Овом значајном сабору у манастиру Крупи присуствовали су градоначелник Обровца др. Анте Жупан, представници ОЕСС-а из Задра као и г. Ратко Гајица саборски заступник Срба у Сабору Хрватске.

У разговору између Епископа Фотија и представника власти државе Хрватске било је ријечи о обнови манастира Крупе као и изградње пута који би био заобилазница око манастира а истовремено би повезивао градове Обровац, Книн и Грачац. Сви учесници разговора су се сложили да би то био пут од историјског значаја, који би допринео развоју туризма у општини Обровац и задарској жупанији.

Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија КАНАДСКИ ДОЛАРИ

Илија Амановић 40, Мирко Добрић 20, Драгољуб Ђурић 20, Тоде чимбур 20, Милорад Ђекановић 20, Спасоје Паша 100, Перо Реља 40, Зоран Клисурић 100, Драгољуб Ђурић 50, Драган маглов 50, Бало Пелечић 10, Радослав Аџић 10, Никола Врачар 10, Јован Бркин 10, Александар Обрадовић 10, Џаклина Јаношевић 10, Предраг Шеат 10, Томо Зрилић 10, Драган Милутиновић 10, Радослав Миличевић 10, Сава Трифуновић 20, Славенка Панкеричан 40, Душан Поткоњак 10, Саво Андрић 10, Никола Јаснић 20, Рајко Мирчета 20, Гојко Калинчић 20, Бранко Зекановић 20, Михаило Савић 10, Сока Максимовић 40, Војо Маврак 40, Слободан Тешић 5, Мара Мркаљ 20, Славко Зеленовић 20, Славко Богдановић 10, Милена Радановић 20, Миодраг Васиљевић 20, Славица Малибаша 10, Љубомир Ђурић 10, Гордана Ђанин 10, Глишо Радиновић 20, Петар Црногорац 20, Јован Миђчевић 150, Јово Андић млађи 20, Милош Лу-

кач 10, Никола Мравић 20, Андрија Џелетовић 10, Стојан Станић 20, Петар Гаћанин 10, Илија Каран 10, Мирко Загорац 20, Мира Јочић 10, Миле Поповић 10, Остоја Маглов 10, Србо Митић 10, Драгослав Малетић 10, Смиља Орлић 10, Бојан Јовановић 10, Јован Ћућуз 30, Стојана Ђорђевић 50, Војо и Мила Радмиловић 20, Стеван Петровић 20, Марко Радивоша 10, Милован Смиљанић 20, Грујо Гарић 20, Никола Билбија 20, Влајко Перић 10, Сава Маријановић 10, Душан Радић 10, Петар Самарџија 10, Ана Авалић 5, Гојко Балчетић 20, Славко Никитовић 10, Спасоје Уљаревић 20, Томо Вуковић 20, Славко Јузбашић 50, Драган Динић 20, Бошко Николић 20, Ђуро П. Кашић 10, Богдан Бродар 10, Момчило Чубрило 10, Драгољуб Николић 5, Драган Простран 10, Ђука и Владимир Орељ 20, Петар Преочанин 10, Милан Бабић 10, Милош Катић 20, Миле Ожеговић 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Н.Н. 4, Тоде Марић 15, Снежена Јеремић 10, Перо Ковачевић 10, Драган Рокнић 10, Предраг


Септембар 2006.

Мараш 10, Зоран Ћопић 10, Невенка Пешић 20, Марија ровић 10, Ђуро Новоселац 10, ипођакон Тоде МанојлоРадосављевић 5, фамилија Пурунчић 10, Милан Радо- вић 50, Никола Стринић 60. вановић 5, Милан Улмек 20, Милка Грчић 10, Бранко АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Милојевић 10, Драган Мишчевић 20, Драган Тутуш 10, Мићо Љубановић 20, Гојко Маринковић 20, Мића ПетМарко Вученовић 50. Прилоге је прикупио г. Тоде Манојловић из Хамилтона – Канада СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

ЗА ОБНОВУ СПАЉЕНЕ ЦРКВЕ СВ. ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА (1864. г.) ЕПАРХИЈА ДАЛМАТИНСКА Драга браћо и сестре Дана 25. 08. 2006. год., под још неразјашњеним околностима, потпуно је изгорео кров цркве Св. Димитрија у Коњевратима (1864. г.) код Шибеника. Пошто сада црква захтева хитну санацију, обраћамо се свим богољубивим душама, црквеним и другим институцијама, са братским апелом и молбом за помоћ, како би се овај значајни објекат Српске Православне Цркве у Епархији далматинској санирао и обновио пре доласка зиме. Своје новчане прилоге са назнаком „за обнову цркве Св. Димитрија у Коњевратима” можете уплатити на следећи жиро-рачун: Загребачка банка д.д. Загреб Број кунског рачуна: 2360000 – 1101616061 Број девизног рачуна: 2500 – 036 – 2400080467 – 070 Свим приложницима желимо благослов Божији и молитвену заштиту св. великомученика Димитрија

Ц.О. Шибеник, 25. 08. 2006. год.

29


30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodalm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојер–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493; стан, тел. и факс: 021/348-793; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/232-235; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62

СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 e-mail: djordje.knezevic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslav.milanovic@si.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари 23420 Бенковац, И. Мештровића 24 (привремено) Јереј Владо Благојевић Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com


Пожар на цркви Св. Димитрија у Коњевратима (1864. г.)

Спаљена српска кућа у Далмацији Фотографија на корицама – Света литургија у манастиру Крки – Преображење 2006. год.



Krka 015