Page 1

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 13.

Спасовдански број – 2006. г.

Цијена 10 kn


Трон архангела Михаила у манастиру Крки – рад Душана Зелића из Жегара Икона на 1. стр. – Вазнесење Христово, рад сестринства Тројеручице, Шибеник


Мај 2006.

О Евхаристији – Светој Тајни причешћа

протојереј Всеволод Шпилер

Најзначајније место у богослужбеном поретку Цркве, заузима служба коју називамо Литургијом. Литургија је реч грчког порекла, а значи саборна служба. Понекад та реч означава служење ближњем, дело милосрђа, а понекад службу у Светом Олтару. Божанске службе имају за свој циљ да нас приближе Богу, да нас зближе са Њим кроз молитву. Међутим, најприснија пројава те блискости, тј. присуства Господа нашег међу верујућима, и обожења човекове природе остварује се у Светој Тајни Евхаристије, која је суштина живота Цркве. Свету Евхаристију је установио сам Господ наш Исус

Христос на Тајној вечери, коју је Сам служио. Исус Христос је окупио своје ученике у ноћи када је требало да га издају и предају на мучење, страдање, распеће и смрт. Он је сабрао своје ученике као њихов старешина, иако им по годинама није то могао бити. Он је извршио обред благосиљања оброка онако како су то чинили старозаветни људи, али са једном необичном разликом. Наиме, када је преломио Хлеб и уздигао Чашу након што је изговорио посебне молитве благодарења Богу за све, рекао је својим ученицима: Чините ово у мој спомен. Хлеб је моје Тело, а ово вино је моја Крв. Када ме се будете овако сећали,

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Слава богословије у манастиру Крка ................................ 6

ИНТЕРВЈУ: Епископ далматински Г.Г. Фотије

наставак на стр. 4. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Покајање ................................................................................ 5

Васељенски учитељи ........................................................... 8

јешћете од мога Тела и пићете од моје Крви. И ко год буде чинио тако, биће у Мени и Ја ћу бити у њему заувек. За време свете Евхаристије, сећамо се свега што се Христу збило: Његовог оваплоћења, читавог Његовог живота, Голготе, Васкрсења и Вазнесења.

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић

за „Слободну Далмацију” .................................................. 12

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Инвентар православног манастира и цркве св. Петке

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић

(Венеранде) у Хвару с краја XVIII вијека ......................... 15 Др Божидар Петрановић ...................................................18 Вијести из Епархије ............................................................20 Апел црквене општине Пађане ........................................28

e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње

Приложници часописа Крка ..............................................29

ISSN 1334-4293

3


4

Мај 2006.

наставак са стр. 3.

O ЕВХАРИСТИЈИ – СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА

Али, док се ми свега тога сећамо кроз Свету Литургију, то се све поново и збива! Отац мој до сада дјела, и ја дјелам. (Јн. 5,17) и то делање никада не престаје. Тајнодејство и сама Тајна Свете Евхаристије јесте управо у томе што се она не састоји само у томе што ми чинодејствујемо. Литургија нам пружа праву, аутентичну заједницу са Богом тако што на свакој Литургији, хлеб и вино што се донесу у олтар тајинствено се претварају у Тело и Крв Христову, просвећујући сваког оног ко се Њима причешћује. Исто тако, у том тренутку када се веру јући причести Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, он не само сазнајно (умно) или тобоже, већ стварно, истински бива сједињен са Самим Богом. За време Литургије, испу њење Божијег обећања да ће бити међу људима извршава се управо кроз потпуно човеково просветљење. Ниспошиљући Божанску силу у овај свет, свако од нас бива причасник те енергије, и тако се савршава јединствено Божије дејство. Та сила улази у нас, у наша срца, и дела кроз нас у свему што чинимо. Сила Божија учествује у свему што чиниш, иако наоко безначајна, она има неизрецив значај и дубину – управо у томе лежи сав духовни смисао Православља. Достојно учествујући у светој Евхаристији и кроз све што један хришћанин чини у овом свету, сила Божија улази у свет,

и та сила преображава свет, благосиља овај свет, чини га бољим. Она то чини упркос чињеници што свет то не разуме. Овај свет чак и не зна за то. Ето шта је Света Евхаристија! И то је разлог што је од најранијих времена Евхаристија – жртва благодарења, ломљења хлеба – увек била срж хришћанског живота. Евхаристија је најбољи израз хришћанског јединства, живота у Једном Телу, Једној Светој Цркви Христовој. Управо ова Тајна је извор тог јединства. Ми смо Једно Тело – Његово Тело. Сви ми, живи и мртви, једно смо. У олтару свештеник чита ове речи: И све оне који се причешћују од овог Хлеба и пију из ове Чаше, Ти присаједини једне са другима… Све оне који стоје овде, и живе и мртве, и Цркву војујућу и Цркву прослављену, која има Једну Главу. Због свог сиромаштва, због таме свог егоистичног ја, из велике потребе, прилазим Божанским Даровима и улазим у Светлост. Твоја светлост ме обасја и просветли моју таму. У тим тренуцима, ми, иако још увек овде на земљи, већ смо ушли у Његов облагодаћени живот, јер њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Током Евхаристије дешава се оно најважније: Христос долази међу нас. Где су двоје или троје сабрани у Моје Име (а хришћани се управо сабирају на Свету Евхаристију), Ја сам међу њима. Христос је међу

нама свом силом Своје састрадалне љубави, спреман да свакоме да по његовој потреби, како би семе речи Божије могло пасти у сваку душу када чује Свето Јеванђеље, ту Благу Вест; да та реч не буде изгубљена и улудо посејана, већ да расте у срцу сваког хришћанина. Усред владавине безакоња и хаоса у овоме свету, Света Тајна Евхаристије, Божанствене Литургије, јесте антиципација другачијег света, другачијег Царства, где је светлост Божија. Евхаристија је веза која спаја садашњост и будућност – наше садашње стање са оним предивним Преображењем које треба да буде. У Евхаристији време не постоји, оно улази у вечност. И ми припадамо, и већ сада учествујемо у тој вечности. Јер свега што се ми сећамо да је било – Христових проповеди, Тајне вечере итд. – у нашем уму то ЈЕ БИЛО, али у Богу ЈЕСТЕ. Све што је било, и јесте. Немогуће је људском уму ово да схвати. Смрт Господа Исуса Христа је жртва. Ту је Његова смрт, Васкрсење и Вазнесење. Све је то било, и јесте. За нас то све тек треба да буде, а за Господа већ јесте. А шта је то што треба да буде? Наша смрт, наше васкрсење, наше вазнесење. Али оно већ и јесте. Кроз Свету Литургију, ми смо у прошлости, у садашњости и у будућности. И то није некакав концепт, фантазија или идеја, већ је то права, истинска стварност. Таква је Тајна Евхаристије. превод са енглеског: сестринство Тројеручице Шибеник


Мај 2006.

ПОК А ЈАЊЕ Реч покајање, на грчком метаноја, означава обраћење, окретање, промену правца. Покајање је промена начина живота, мишљења, схватања ствари, љубави, укратко, окретање човекове воље од греха помоћу Божије милости. Акценат је на палој савести грешника наспрам неограниченог Божијег милосрђа и на одлуци да се потчини вољи Божијој. Ова света тајна не означава санкцију, (...) неко служи као лек којим се видају ране грешника. Она отвара нови пут излечења. Свети Никита, ученик Светог Симеона Новог богослова, каже да сузе искреног покајања

могу да нам врате изгубљену невиност ... а Свети Варсонуфије Велики каже да ако се искрено покајемо пред Богом, знамо да је сваки повратак на наше претходно понашање немогуће, јер захваљујући покајању неке ствари у нама уништене су огњем, и не могу више проузроковати лоше дело за које смо и ми одговорни, дакле можемо рећи да нам је опроштено и да је избрисано из књиге живота. Бог ми је опростио и направио од мене новог човека. Прошлост је завршена (...) Али у нашој прошлости се налазе дела која су почињена, надживела су време, и нису

била елиминисана. У једном тренутку се појављују доносећи злобу, преокрећући је у мржњу. Сигурно се ништа страшно није десило, али та мржња остаје неколико тренутака у нама, као отров. Иако се не сећамо особе или догаћаја који су проузроковали ово осећање, ове покрете расположења, не можемо их порећи. И какав год да је наш начин живота, и каква год особа да смо постали, једним делом они трују наш живот, негде у дубини. Ово више није у домену прошлости; заправо усидрило се у садашњост. Део живота није био савладан, остао је на тачки поласка. Треба нешто урадити да би цела прошлост оздравила (...) (...) Није довољно да се покајемо за наше сталне грехове; није довољно да поставимо морално питање: да ли се добро понашам или да ли се лоше понашам? Суштина је да знам какав сам човек (...) Ко сам? Колико сам аутентичан и колико лажан? Колико се трудим да изгледам, уместо онога што јесам? Грижа савести није покајање (...) од нашег живота може да направи пакао, и не води нас у Царство Божије; овде треба додати другу ствар, која се налази у основи покајања, то јест треба се окренути Богу са надом, са поверењем да Бог има довољно Љубави за нас, да нам опрости грехове и довољно снаге да нас промени. Покајање је промена начина живота, мишљења, промена срца, која нас води пред Бога, свесни да нисмо достојни његове милонаставак на стр. 6.

5


6

Мај 2006.

наставак са стр. 5. сти, али да је Господ дошао на земљу, не због праведника него због грешника. Али многе ствари у нашем животу зависе и од нас самих, треба да се потрудимо да исправимо наш живот и да оставимо грех (...) Прва ствар коју треба да научимо је да прихватимо цео наш живот, све догађаје, све људе који у њему учествују, све што може бити извор патње. Ако ово све не прихватимо као из Божије руке, нећемо се ослободити унутрашње муке, унутрашњег робовања и унутрашње побуне. Ако наш живот не прихватимо из руке Божије (...) без престанка ћемо тражити други пут у вечност (...) а једини пут је Господ Исус Христос.

ПОКАЈАЊЕ Васпитати срце за Господа „срце ми чисто саздај Боже, и дух прав обнови у мени” (Пс. 50,12) Главна препрека за васпитавање срца је наш страх од патње, од бола душе, од страдања духа. Бојимо се патње, и зато затварамо своје срце. Плашимо се да гледамо и да видимо, плашимо се да чујемо и слушамо, плашимо се да видимо како неко пати и да чујемо вапај његове душе. Такође се затварамо у себе. И заиста постајемо све више ограничени и затворени (...) Други начин којим се штитимо од насиља бола, од раздирања душе, је стање беса. Тако се најлакше штитимо од лажи које владају на земљи, од патње,

понекад и против оног који пати одбијајући да му понудимо утеху. Патња је пасивно стање; патити значи предавати се (...) Теофан Затворник каже да треба да пустимо наше срце да буде избодено као бодеж (...) Да, пустити да патња нашег ближњег избоде наше срце као бодеж (...) свакако не осврћући се, не бранећи се! Дакле наше саучешће треба да буде плодотворно, да учествујемо у туђем болу и да му помогнемо да носи свој крст. Антоније Блум Света Тајна Излечења (одломак) превод са француског: сестринство Тројеручице Шибеник

БЕСЕДА НА ПРАЗНИК СВ. ТРИ ЈЕРАРХА

Слава богословије у манастиру Крка Ваша Преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре, драги гости, Дозволите ми да вас у своје име, у име братства манастира Крке и у име професора и ученика богословије Света Три Јерарха, најсрдачније поздравим и изразим своју благодарност Господу и данас празнованој светој тројици јерараха, Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом, заштитницима наше богословије, што смо се у благодати

Духа Светога сабрали данас на овом светом месту, да заблагодаримо Господу и Његовим светитељима на подвигу нашег постојања и живљења овде; верујем, ако није нескромно да кажем, и одбране наше свете Вере у овом тешком времену, како то често наглашава наш свети патријарх. Радујем се на првом месту што су данас овде са нама, наше Преосвећене владике, владика будимљанско–никшићки Јоаникије је дошао као представник Светог Архијерејског Синода за просвету. Он је до-

Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. ФОТИЈЕ

(12. 02. 2006. г.) шао да види како живимо ми овде, како се боримо; како живи и ради наша богословија Св. Три Јерарха – једина наша богословија на територији Р. Хрватске. Благодарим му што је дошао и што је поред свих обавеза у својој Епархији и у Светом Арх. Синоду нашао времена, да нас посети и да нам мало олакша, овај крст који носимо овде и на овим просторима. Такође бих желео да заблагодарим владики бихаћко–петровачком Хризостому, који је данас началствовао на Светој


Мај 2006.

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКА Литургији и који је, у име нас и за нас принео бескрвну жртву Господу – за свјех и за свја. Радујем се што смо данас на овој дивној Литургији имали могућност да будемо заједно са живим, васкрслим Христом. Јер то је пуноћа наше вере, и пуноћа наше Цркве – као што ви то добро знате. Мислили су, непријатељи рода нашег и спасења нашег, када на Велики Петак буду убили и распели Сина Божијег, да ће то бити крај Његов, крај Хришћанства и крај Цркве, али преварили су се. Бог је мудрији од њих. Он нам је на Велики Четвртак оставио Тајну присуства Себе Самога у историји кроз Цркву Његову, тј. кроз установљење Тајне Вечере. Зато смо ми и данас, и кроз читаву историју заједно са Господом, у п ра в о кроз Свету Литургију Цркве, и кроз Свето Причешће Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. То смо и данас доживели. И та Тајна, дубока богословска Тајна, нас држи, до дана данашњег, и у наше време. Желим такође да заблагодарим и владики захумско–херцеговачком Григорију, који је дошао са својом братијом да нас обиђе. Наиме, ми имамо

један део заједничкога крста, а то је онај део његове Епархије који је прошао сличну голготу и страдање као и ми овде у Даламацији; и сигурно му није тешко да види и препозна наш подвиг и наше страдање. Благодарим му и препоручујем се његовим светим молитвама у

манастиру Тврдошу, великој нашој светињи, у којој је столовао Свети Василије Острошки Чудотворац. Желим да заблагодарим и владики горњокарловачком Герасиму, који је духовно чедо овога манастира, и који се увек са љубављу сећа ове светиње. Он је био и професор у нашој богословији, зато могу да ка-

жем да је ту најближии, да дубоко осећа наш подвиг и наше страдање, и увек нам дође са својом љубављу, и да нас својим молитвама укрепи. Ево, сада ме је игуман подсетио, да не заборавим, јер сам већ помало расејан, да поменем како је прошле године, на овај празник, овде са нама био Митрополит велески и повардарски Јован. Велики страдалник и мученик нашег доба, који је, можемо слободно рећи, тренутно најсветлији лик у Православљу, јер је мученик за јединство Вере Христове. Он је скоро годину дана у затвору, страдајући ради имена Христовог, и ради Вере Православне. Сећајући га се данас, молимо се Господ у да га укрепи у ношењу тог крста и венца који му је доделио; а ето Бог и у наше време додељује дар мучеништва и страдања свима онима који су достојни тога. Нека би Господ његовим молитвама и нас погледао и укрепио. Желим, браћо и сестре и све да вас поздравим, све госте који су дошли, да видите како живимо, да видите како се бонаставак на стр. 8.

7


8

Мај 2006.

наставак са стр. 7.

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКА

римо и колико се трудимо. Верујем да ова света обитељ има веома отворено гостопримство, како је и било кроз историју овог манастира, а ми само покушавамо то да очувамо. Ми желимо и ово наше свето училиште да задржимо на оним богословским основама које су нам поставили велики Оци, које данас празнујемо – Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст. Они су поставили и утврдили светоотачко учење у нашој светој Цркви, и ми треба, како професори тако и ученици, да будемо њихови достојни ученици. Ми као професори треба да пренесемо изворно њихово учење; а ученици да се потруде да то предање у свом животу спроводе, прихвате и утвр-

де, па да га сутра, ако Бог да, и они пренесу другима, тамо где буду били учитељи и пастири. Свима вама желим свако добро од Господа, и радујем се што се окупљамо у овој светињи, у ово тешко време нашег непрестаног испитивања, непрестане провере наше вере, али и непрестане провере страдања нашег и спремности на страдање. У књизи Православна Далмација најбоље се види да је кроз историју овом делу наше Свете Цркве, додељен крст страдања и мучеништва, закључно са последњим прогоном и мучеништвом, које смо доживели. Сигурно је то и због наших грехова, али многи Оци кажу, а међу њима и новојавље-

ни, преподобни отац наш Јустин Ћелијиски, да тамо где је Дух Свети тамо је и страдање. Зато верујем да је на првом месту због тога страдање у нашем народу, а потом наравно долазе несавршенства, слабости, греси наши због којих страдамо. Али верујем да је ово првопоменуто веће и претежније од овог последњег. Будемо ли достојни своје светосавске мисије и мисије наше Свете Цркве на овим просторима, да ће нас Бог препознати и познати као Своје. Још једном вам свима благодарим, а сада бих молио нашег владику Јоаникија, да нас он у име Светог Архијерејског Синода и у своје име поздрави и благослови.

Васељенски учитељи Саво Мајсторовић Ваша Преосвештенства, часни оци и монаси, колеге професори, ученици богословије, у Христу драга браћо и сестре! Ево данас прослављамо заједнички празник тројице светих богоносних отаца Цркве, великих јерараха Св. Јована Златоустог, Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова. Сваки од ове тројице светитеља има свој посебан Црквом установљен дан празновања, али одређене историјске околности условиле су установу и овог заједничког дана њима посвећеног. Свети Григорије

Богослов, Св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики три стуба православне вјере у свом времену сходно животним

приликама и богословској проблематици тог доба дали су свој аутентичан допринос и печат како разрјешењу тих животних прилика тако и актуелног богословског спорења. Вријеме све тројице отаца испуњено је било првенствено тријадолошком проблематиком тј. питањем како је то Бог Тројица а истовремено и један Бог. А у позадини сваког богословског спора односно у позитивном изражавању вјере Цркве о вјечним истинама било о начину постојања бића Божијег, било о начину сједињења двију природа божанске и човјеча-


Мај 2006.

ВАСЕЉЕНСКИ УЧИТЕЉИ нске у личности Господа Исуса Христа или којег год другог, постоје егзистенцијалне последице по живот сваког човјека. Те последице по човјеково живљење сваки од ове тројице светитеља рјешава на себи својствен начин. Тако Св. Григорије Богослов као велики умозритељ, онај који је дубоко и широко проницао у тајну Божије егзистенције, уопште у тајну живота и постојања после Св. Евађелисте Јована добија епитет Богослов, као своје лично име. За Григорија кренути путем познања Бога и богословља значило је првенствено подвизавати се, живјети чисто, свето и богодолично, то је свеживотни став и прави садржај духовног живота, пуноћа личног спасења и обожења. Овај велики кападокијски богослов ријечима: „Бога је немогуће изрећи а замислити још немогућније”, заступа хришћанско апофатичко богословље по којем и због којег он често више воли смирено и молитевно ћутање ума пред Богом и како вели он сам, неку ћутљиву химну својеврсни исихастички славослов Бога у тајни као стајање пред Непознатљивим по суштини али јављеним, личним Богом. Али код њега апофатичко богословље није агностицизам јер се оно истовремено спаја и прелива у катафатичко богословље, благодарећи управо томе што се живи и лични библијски Бог јавља и открива као Тројица, као Творац и Животодавац. У односу на овакав приступ богословљу он указује на лични,

персонални релациони, комуникативни начин постојања Бога односно остварења заједнице са Њим, рјешавајући тако сву проблематику човјековог постојања и живљења. Други велики јерарх и васељенски учитељ Св. Јован Златоусти настојао је да хришћани схвате да истине вјере јесу истине живота које треба да се разоткрију и пројаве у личном црквеном животу. Сав живот за њега повезан је са ликом Христа као Првосвештеника и Јагњета Божијег. Нико од отаца Цркве није више користио Св. Писмо и хвалио га и препоручивао као канон вјере и живота Цркве, свих и свега у Цркви. Познате су његове ријечи: „Требало је да ми и не потребујемо помоћ од Писма, него да показујемо такав чист живот да нам благодат Духа умјесто књига буде у душама и као што су књиге мастилом тако и срца наша исписана буду Духом”. Из наведеног пасуса јасан је став Св. Јована Златоуста према Св. Писму и према правом богословљу, јер иза обојега за њега треба да стоји и то као главно, жива благодат Духа Утјешитеља који оживљава и мртво слово писма и срца и умове, те надахњује богопознањем и богословљем. Тако је богословље за Златоуста првенствено живот са Христом, живо богоопштење, искуство спасења у новом облагодаћеном животу у Духу Светоме, у Тијелу Христовом, у заједници Св. Тројице. На другом мјесту у вези Писма опет вели: „Хришћанин је онај ко живи сагласно са писмом,

а ко са Њим није сагласан налази се далеко од Истине. Не чекај другог учитеља... имаш Ријеч Божију. Нико те неће научити као она. У свештеном Писму све назидава и учи и лијечи. У најкраћим изрекама Св. Писма можемо наћи велику силу и неисказано богатство мисли... Ревносном читаоцу и слушаоцу се у Писму откривају све нове и нове дубине. У њему се чује глас Божији који гласно говори свакој људској души. Чак и сам изглед Јеванђеља учи да смо уздржљиви према гријеху. Уколико се томе придода и пажљиво читање душа као да ступа у тајанствено светилиште, чисти се и постаје боља, будући да са њом кроз Писмо разговара Бог. Свештене књиге су посланица коју је Бог из вјечности написао људима. Отуда таква сила у читању Библије”. Златоустова омиљена догматска тема је Црква која је наставак на стр. 10.

9


10

Мај 2006.

ВАСЕЉЕНСКИ

наставак са стр. 9. по њему недјељива и неодвојива од Христа и Његовог цјелокупног домостроја спасења, уствари Црква и јесте сам тај домострој Христов. У догматском погледу Бога као Св. Тројице, Златоусти већ употребљава разрађену тријадолошку терминологију кападокијских отаца. Из свег овога кратког резимеа богословља Златоустовог произилази да је Црква та у којој се благодаћу Духа Светог сједињујемо у Тајни Евхаристије и са Богом и једни са другима. Василије Велики многозарно свјетило Кесарије кападокијске у први ред свог учења ставља неизмјенљивост вјере заснивајући се на предању Цркве. У том правцу вели: „Јер ако треба сваки пут другачије вјере састављати и заједно са временом мјењати се, онда је лажна ријеч Апостола који је рекао: „Један Господ, једна вјера, једно крштење”. (Еф. 4,5). Неизмјенљивост црквене вјере и идентичности црквеног богословља са богословљем Св. Апостола и Св. Отаца често је присутна у дјелима Св. Василија и зато је он један од сигурних свједока непрекинуте линије Православног предања вјере и богословља од Апостола до његовог времена и надаље кроз вјекове. Та мисао је присутна и у служби Св. Василију Великом и нарочито у служби Св. Тројици Јерараха, међу којима је први и најзаслужнији свакако Св. Василије. Његов допринос у бого-

словљу првенствено се огледа у формулисању тријадолошке терминологије објашњавајући појам „υποστασις” – личност и „ουσια” природа – суштина, доказујући тиме да је могуће постојање Триличностног Бога тј. постојање Тројице у Јединици и Јединице у Тројици. По питању тријадологије важно је истаћи да Василије акценат ставља на узроку Божијег постојања које је личност Бога Оца. Он је узрок и извор Божије егзистенције, самопостојања, самобитијности. То његово учење у теологији названо је монархијом Бога Оца. Василије је био и велики тумач Св. Писма. Постоје многе његове омилије на разне библијске теме али свакако његово најзначајније егзегетско дјело јесте шестоднев које он није успио довршити тумаћећи стварање свијета. Ово дјело довршио је његов рођени брат Св. Григорије Ниски говоређи о стварању човјека као круне свега, као боголиког бића. Но по питању рјешавања проблематике људске егзистенције сваког времена које смо на почетку овог рада поменули, овде би истакао и приказао Василија Великог као канонисту, онога који је имао великог утицаја на успостављање црквено канонског поретка и моралне дисциплине у Цркви. Св. Василије написао је многа правила: морална, затим монашка правила „велика” и „мала” која су стручно у науци названа велики и мали аскетикон упућени монасима

који живе у манастирским киновијама. Правила пак која су ушла у званични канонски зборник источне Православне Цркве извађена су из његових посланица упућеним разним лицима.


Мај 2006.

УЧИТЕЉИ Канони су оно што је Црква на вјеродостојан начин одредила у Духу Светом било на саборима или кроз велике Оце. Када Црква изњедрава каноне циљ јој је један а то је очување пуноће садржаја истине откровења тј. омогућавање вјернима

да исправно живе у светотајинском организму Цркве у сваком тренутку њене историје. Канони су канали којима долази непромјенљива порука спасења и прожима живот вјерних у Цркви и они садрже не дио истине него пуну истину. Они су историјска материјализација истине вјере према утврђеним потребама вјерних. Канони отаца Цркве имају јасно пастирски карактер и нарочито се односе на покајање конкретних вјерних у једној области који су починили моралне преступе тј. односе се на оне који су се на неки начин удаљили од хришћанства како вели Св. Григорије Неокесаријски Чудотворац. У том смислу и Св. Василије Велики у својим канонима види и разумијева пуноћу истине живљења моралног живота хришћана у Цркви. Можемо слободно рећи да су његови канони, као и остали канони путокази за Царство Небеско. Они управо и рјешавају онтологију-срж човјековог битисања и ослобађају од неистине. У погледу до сада изложеног вратићемо се поново на историју постанка овог празника. Наиме људи који су се бавили књигама и изучавањима по својој ускости и суженој свијести почели су разликовати оце и који је међу њима већи. Тако је настала подјела на: Јованите, Василијане и Григоријане, истичући час једног, час другог, час трећег као корифеја. Проблем је био веома

велик и озбиљан будући да је пријетио раздору, нејединству у Цркви а то и јесте највећи гријех–зло. Спор је ријешен управо тако што су сами оци објавили да нема већег пред Богом никог од њих него да им припада иста слава и част. Треба нагласити да ниједан отац није пројавио дио истине или вјере јер је она недјељива и потпуно се открива и показује у свакој истини. Истина је истина нема велике и мале. Тако и вјера коју су оци изразили на сваки себи својствен начин, изразили су пуноћу вјере, пуноћу живљења кроз подвиг и опит својом θε− ωρια (теоријом) боговиђења– богозрењем. И завршићу ријечима пјесме из Доксатикона у Недјељу Св. Отаца: СВЕТИХ ОТАЦА ХОР, СТЕКАВШИ СЕ С КРАЈЕВА ВАСЕЉЕЊЕ, ОЦА И СИНА И СВ. ДУХА – ЈЕДНУ СУШТИНУ И ПРИРОДУ ОДОГМАТИ, И ТАЈНУ БОГОСЛОВЉА ЈАСНО ПРЕДАДЕ ЦРКВИ. ЊИХ У ВЈЕРИ ПОХВАЉУЈУЋИ БЛАЖЕНИМ ЗОВЕМО ГОВОРЕЋИ: О БОЖАНСТВЕНИ ЗБОРЕ, БОГОРЕЧИТИ БОРЦИ ВОЈСКЕ ГОСПОДЊЕ! ЗВИЈЕЗДЕ МНОГОСВИЈЕТЛЕ ДУХОВНОГА НЕБА! ТАЈАНСТВЕНОГ СИОНА СТУБОВИ НЕОБОРИВИ! МИОМИРИСНИ ЦВЈЕТОВИ РАЈСКИ! СВЕТОЗЛАТНА УСТА БОГА РЕЧИ! ПОХВАЛО ЦРКВЕ, УКРАСЕ ВАСЕЉЕЊЕ! УСРДНО СЕ МОЛИТЕ ЗА ДУШЕ НАШЕ.

11


12

Епископ далматински Г.Г. Фотије за „Слободну Далмацију”  Недавно сте посетили градоначелницу Книна Јосипу Римац и том приликом изразили жељу да Книн постане град мира. Колико је он то већ данас? Да, приликом недавног разговора са градоначелницом Книна Јосипом Римац и њеним сарадницима, разговарали смо о проблемима СПЦ на подручују Книнске општине, а који се тичу повратка црквене имовине, православне веронауке у школама, присуству СПЦ на локалном Радио Книну итд. Градоначелница Римац је показала спремност да нам у свему помогне, пошто су наши захтеви били легитимни и у складу са законом. Тачно је и то да сам рекао, да би Книн требао да постане град мира. Ако човек задобије унутрашњи мир, у души кроз измирење са Богом тада он постаје носилац божанског мира и логично је да он тај свој мир преноси на ближњег. Наравно, потребан је и земаљски тј. политички мир као предуслов за задобијање овог дубљег, божанског мира. Држава и државне власти треба да омогуће тај спољашњи, политички мир док Црква има задатак да својом мисијом дарује верницима тај унутрашњи, дубљи, божански мир. Тако ће град Книн постати град мира, а наравно по истом принципу сваки други град и место.

 У „Вечерњим новостима” сте своједобно изјавили да се ситуација заиста мења на боље у Хрватској, те позвали избегле да се врате кући. Тврдите и да се ствара погрешна слика о немогућности живота у родном крају. Ко ту слику ствара? Логично је и нормално очекивати да се људи врате својим кућама. Невини људи су највише пострадали у овој новијој трагедији, а најмање су криви за све. Заиста би било неправедно, да им се не омогући нормалан повратак и живот у својим кућама и земљи на којој су вековима живели. Ми се као Црква молимо да тако и буде. Са друге стране противници нормализовања стања на овим про сторима су вероватно они, који су највише допринели овој трагедији, а трајање ове трагедије прикрива њихове зле трагове.  Који су прворазредни проблеми припа дника српске заједнице у Хрватској? Па, свакако слобода и могућност повратка, као и живота и рада. Људи не траже много и то би им требало омогућити. Тиме би се трагичне последице рата на овим просторима у многоме превазишле, и не би се више живело у прошлости, већ у садашњости и у будућности. Запустела села и поља у Далмацији


13 би оживела и постала поново оазе маслиња- ске дозволе за мали конак при манастиру ка и винограда што и треба да буду. Св. Василија Острошког у Црногорцима био би уперен не само против СПЦ него  У разговору са градоначелницом Книна још више против саме хрватске државе и апострофирали сте питање повратка њених закона. национализоване имовине СПЦ на том подручју. О којим некретнинама је реч и  Има ли тешкоћа с организовањем векако иначе тече повратак имовине СПЦ ронауке за децу српске националности у хрватским школама? у Хрватској? Што се тиче православне веронауке по О повратку национализоване имовине СПЦ до сада смо много пута разговарали школама ту се у целини отишло један кои са највишим представницима државе у рак напред и сада, хвала Богу, држимо веЗагребу, као и на локалном нивоу жупанија ронауку у свим школама где уопште има у Далмацији. На жалост повратак наше наше деце. Велики проблем око веронауке имовине за сада споро иде, иако је закон по сада предстваља то што родитељи немају том питању потпуно јасан. Ми се надамо слободу и плаше се да дају сагласност да да ће улазак Хрватске у ЕУ неминовно њихова деца у школи слушају веронауку, повући и решавање овог проблема, који је јер се боје да ће им деца бити проказана и веома значајан за живот и рад СПЦ на овим шиканирана. Сада треба радити на том пољу, а то није ни мало једноставно. просторима.  Изразили сте наду да би у будућем книнском Културном центру једна од просторија могла бити намењена културном благу Православне Цркве са книнског подручја. Да, градоначелница Римац је обећала да би једна од просторија у будућем книнском Културном центру требала бити намењена СПЦ далматинске Епархије. Ту би могао бити смештен, један мали музеј од икона, сакралних предмета книнскога краја, чиме би се свакако обогатила туристичка и културна понуда, могобројним туристима из ЕУ. Европљани би и у овом Културном центру могли да виде, да су овде вековима живели православни и римокатолички хришћани, што показује њихова особена култура, која је велико богатство овог краја.  Шта је с проблемом изградње конака при манастиру Св. Василија Острошког у Црногорцима код Имотског? Ми смо до сада добили локацијску дозволу, а очекујемо добијање и грађевинске дозволе. Све смо по закону, легитимно учинили и нема разлога да не добијемо грађевинску дозволу. Уговор који је СПЦ потписала са хрватском државом нам то омогућује. У том смислу неиздавање грађевин-

 Да ли сте разговарали са кардиналом Јосипом Бозанићем, или бискупима о убиствима и физичким насртајима на припаднике српске заједнице, а чији починитељи нису до данас откривени? Па, да, између осталог и то смо помињали. На пример, приликом недавног сусрета са надбискупом Баришићем у Сплиту, помињали смо многе ствари које се тичу нормализације односа и живота на овим просторима, те колико Православна и Римокатоличка Црква томе могу допринети. То Јеванђеље Христово од нас тражи, а људи очекују. Апостоли Христови су увек били апостоли мира Божијег о којем сам већ говорио, а то је божански мир који превазилази сваки људски ум. Ми треба да будемо сведоци и носиоци тог и таквог мира, по чему се уосталом и препознајемо као аутентични ученици Христови.  Како коментаришете напад на епископску резиденцију у Шибенику и неке српске институције (,,Просвјету”) у другим градовима? То је део крста који носимо. Једино нам је жао и молимо се Богу за те људе који су острашћени и испуњени мржњом уместо наставак на стр. 14.


14 наставак са стр. 13.

да буду испуњени миром и врлином. Сваки човек је толико широк и дубок, да се у њега вером може уселити сам Бог и Царство Небеско, али се истовремено злоупотребом људске слободе у њега може уселити и сва дубина зла и ада. Ми као Црква увек позивамо људе да иду први путем – путем живота, а не другим путем – путем смрти.  А како коментаришете недавни напад неколицине припадника српске националности на хрватске полицајце у Доњем Лапцу? Мислим да сам претходним одговором дао одговор и на ово питање.  Колико се православних свештеника вратило на службу у Хрватску? Тренутно је већина свештеника у далматинској Епархији младих, који тек почињу своју пастирску службу. После завршених богословских студија они долазе и служе духовним потребама свог народа. То је за мене као Епископа најбитније тј. да преко Цркве и богослужења откривамо људима дубље тајне живота, а посебно тајну вечнога живота и Царства Небеског ка којем идемо.  Какво је стање с повратком избеглица? Па ту има још доста проблема. То показују још увек порушене куће православних Срба широм Далмације, иако морамо признати да има извесног напретка пошто је у неким деловима почела интензивнија обнова кућа. Ово питање је пот п у но у до мен у државе и надлежних државних институција. Решавањем питања повратка избеглих и прогнаних Срба, и њиховим активним укључивањем у све сфере

економског и друштевног живота, држава би задобила велико поверење тих људи и то је оно што се обично назива одрживи повратак.  Када би могла започети обнова оштећених српских храмова и колико је таквих у Хрватској? Многи храмови СПЦ у Далмацији су на жалост оштећени, како цркве и манастири тако и парохијски домови. Ту нам предстоје велики радови и без помоћи хрватске државе нећемо моћи учинити много. Треба напоменути и то да је највећи број наших храмова и манастира прибројан културним споменицима и културној баштини хрватске државе, а самим тим држава има и обавезу да помогне њихову обнову. Ми сваке године конкуришемо на Натјечају Министарства културе у Загребу и за сада највише помоћи имамо на просторима задарске жупаније, што на жалост није случај у шибенско–книнској и сплитској жупанији.  Као црквени великодостојник како гледате на саучешће породици Слободана Милошевића које је потписао и хрватски генерал Анте Готовина? Велики људи су често и велики трагичари, али и велики покајници. Оно што је за нас веома битно то је да нам Јеванђеље Христово даје шансу и могућност покајања до краја живота, што нам показује пример покајаног разбојника на Голготи. Многи Свети Оци су говорили да се сваки човек, у крајњем случају, уподобљава једном од двојице разбојника на крсту, који су били распети заједно са Господом Исусом Христом, а Црква свакако указује на позитиван пример покајаног разбојника. разговор водила: Даворка Блажевић Шибеник, 29. 04. 2006. г.


Душан Берић 15 настиру и цркви св. Венеранде у Хвару с насловом архимандрита и правом да умјесто себе може именовати којег другог свештеника или калуђера, који ће обаљати службу при св. Венеранди. Матеј Веја поријеклом је са Крфа, гдје је рођен око 1733. године. Вјероватно са Крфа прелази у Далмацију, па га је православна црквена општина у Шибенику изабрала 21. августа 1768. за свога капелана, па је као такав, а касније и као парох, остао све до 1811. године. Неко вријеме 1777.

Инвентар православног манастира и цркве св. Петке (Венеранде) у Хвару с краја XVIII вијека О православном манастиру и цркви св. Венеранде у Хвару трипут је до сада опширније и посебно писано. Први је о св. Венеранди изнио низ драгоцјених података пре сто година архимандрит Герасим Петрановић, а затим у новије доба потписани др Нико Дубоковић, који је дао допуну на чланак претходног. За боравка у манастиру Крци 1961. године проучавајући Архив манастира Крке наишао сам у Фасц. Бр. 6 седам докумената с краја XVIII вијека, који се односе на манастир и цркву св. Венеранде у Хвару. Међу овима налази се и инвентар св. Венеранде, док нам остали документи казују како је дошло до састављања спо-

менутог инвентара, као и неке друге податке о манастиру и задњем калуђеру који је остао све до укидања манастира за вријеме француске управе 1807. године. Сви документи су на италијанском језику, осим једнога на грчком. Да погледамо пак што нам говоре документи. У Хвару је 18. новембра 1789. Лио Бембо капетан „кулфа” тј. Врховни командант млетачке флоте на Јадрану, на тражење свог официрског кора православне вјероисповијести, који су имали право избора свештеника при православној цркви и манастиру св. Венеранде у Хвару, издао потврду којом се јеромонах Матеј Веја поставља доживотно на служби при ма-

опслуживао је цркву св. Илије у Задру. Избором 1789. за доживотног опслужитеља св. Венеранде у Хвару с насловом архимандрита био је у том својству потврђен и произведен од филаделфијског архиепископа у Венецији, под чију је јурисдикцију тада потпала православна црква у Далмацији, наиме у градовима: Задру, Скрадину, Шибенику и Хвару. Када је у Шибенику отворена 15. септембра 1807. школа за припаднике православне вјероисповијести, Веја је до 1. новембра 1809. као управитељ сам поучавао, а до мјесеца марта 1811. имао је као помоћнинаставак на стр. 16.


16

Мај 2006.

наставак са стр. 15. ка јеромонаха Исаију Омчикуса. Као делегат учествовао је на Синоду православне цркве у Далмацији одржаном 1808. у Задру. На предлог епископа Венедикта Краљевића био је 23. јула 1810. именован од маршала Мармонта за архимандрита Капитула православне цркве у Шибенику. Пред једно десетак година пок. др Нико Суботић упозорио ме је да је Веја био и иконограф, али да нам његови радови нису познати. Тек 1961. успио сам у Скрадину у цркви св. Спиридона пронаћи један његов рад. То је икона св. Димитрија како убија војника копљем. Око овог централног призора насликано је унаоколо 18 мањих призора из живота св. Димитрија. Десно у дну иконе стоји сигнирано: Х. М. Б. 1794. а што би значило ако разријешимо ове скраћенице на грчком језику: Рука Матеја Веје 1794. Пред крај живота Веја се повукао у Задар, гдје је и умро у 80 години живота 2. фебруара 1813. и сахрањен пред вратима куда се иде у звоник цркве св. Илије. Вјероватно због слабе управе манастиром и црквом св. Венеранде у Хвару од стране јеромонаха Неофита Цромидија Мораитског након пада Млетачке републике архимандрит Матеј Веја упутио је на грчком језику писмо 15. јула 1797. крчком архимандриту Саватији Васиљевићу, тада задарском пароху, да би испитао право стање ствари у вези св. Венеранде у Хвару. Архимандрит Саватије Васиљевић, родом из Скрадина, рукоположен је од црногорског митрополита Саве 12. маја

ИНВЕНТАР ПРАВОСЛАВНОГ МАНАСТИРА 1776. за свештеника, а од митрополита Петра I Петровића Његоша произведен је 19. јуна 1795. за архимандрита манастира Крке. Као парох у Задру служио је у времену од 20. јуна 1786. до 4. децембра 1793. и од 13. јуна 1795. до 3. децембра 1797. године. Присуствовао је као делегат на Синоду православне цркве 1808. у Задру. Умро је напрасном смрћу у манастиру Крци 14. марта 1809. године, управо пред полазак у Париз као депутат цару Наполеону, а према закључку споменутог Синода.

Архимандриту Саватији Васиљевићу дали су широка овлаштења да испита стање манастира и цркве св. Венеранде у Хвару својом пуномоћи 5. августа 1797. и српски поморски официри тада стационирани у Задру, и то: заставник Лука Шпадијер, капетан Јован Вукичевић, поручник Петар Калетић, заставник Спиридон Митровић, заставник Антоније Митровић, капетан Андрија Дабовић, капетан Ђорђе Вучетић, поручник Јован Живић, капетан Божо Ђикановић, заставник Вујко Јовов, пуковник


Мај 2006.

И ЦРКВЕ СВ. ПЕТКЕ (ВЕНЕРАНДЕ) У ХВАРУ С КРАЈА XVII ВЕКА Ђорђе Митровић, заставник Мартин Радонић, поручник Нико Иванов, поручник Андрија Радонић, поручник Тодор Илијин, капетан Драго Маина и капетан Матеј Мештровић. Након тога, добивши овлаштења од архимандрита Матеја Веје и споменутих официра, отпутовао је архимандрит Саватије Васиљевић у Хвар, а скупа са њим у пратњи био је и крчки јеромонах Партеније Покрајац. О Покрајцу знамо да је рођен око 1754. у Вариводама и да га је у седмој години живота узео у манастир Крку стриц му игуман Висарион. У Стањевићима је 1777. рукоположен за ђакона од митрополита Саве, а затим 1779. за свештеника у Плашком од епископа Петра Петровића, након чега се 1780. замонашио у манастиру Крци. Архимандрит Никанор Богуновић дао је Партенију 18. априла 1786. препоруку да оде до Крфа, али је он отпутовао у Русију, те је о његову доласку 8. октобра исте 1786. обавијестио Правитељствујушчи синод архиепископ словенски и херсонски Нићифор. Али, Синод није одобрио Покрајцу долазак у Москву, него му је 25. новембра 1786. наредио да се врати натраг. То је онај исти јеромонах Партеније, којега Герасим Зелић у свом „Житију” назива Партеније Берић, а са којим се нашао у Золотопољу, казујући да је Партенија повео са собом у Русију архимандрит Симеон Ивковић, али да га је оставио у Влашкој. Партеније се није хтјео повратити натраг у Далмацију са Зелићем, него је остао и даље у Золотопољу. Како се пак јеромонах Партеније повратио натраг у Далмацију није нам познато.

У Хвару је 28. августа 1797. године нотар Никола Анчић у присуству архимандрита Саватија Васиљевића, јеромонаха Партенија Покрајца и опслужитеља св. Венеранде јеромонаха Неофита Цромидија Мораитског, те свједока Петра Видалија и Петра Гаргурића саставио исцрпан инвентар свих ствари које су се налазиле у цркви и манастиру св. Венеранде, а којега доносимо на крају у цијелости. Од свих предмета наведених у инвентару мало је што сачувано, изузев можда неколико икона, као нпр. Она св. Спиридона у Катедрали или пак неке иконе у посједу Катице Марцхи. Истога дана 28. августа 1797, након састављања инвентара, приступио је нотару Николи Анчићу и свједоцима Петру Видалију и Петру Гаргурићу јеромонах Неофит и изјавио, да му је архимандрит Саватије Васиљевић дозволио да може узети неке ствари пописане у инвентару, а које служе за његову личну употребу. Након овога неки од поморских официра стационираних у Задру, и то: командант (comito) Исепо Гурати, капетан Андрија Дабовић, командант Стефан Кателано, капетан Ђорђе Вучетић, поручник Јован Живић, пуковник Ђорђе Митровић и капетан Божо Ђикановић, упутили су 20. децембра исте 1797. године једну представку Ц. к. дворској комисији за Истру, Далмацију и Албанију у Задру у којој се износи да је црква св. Венеранде са манастиром као склоништем (хоспицом) била од најстаријих времена дана на управу од бивше Млетачке владе офици-

рима православне вјероисповијести, који су својевремено сачињавали посаду њене флоте на Јадрану. Ова повластица давала је официрима право избора архимандрита опслужитеља св. Венеранде, а којега је затим потврђивао командант флоте. У задње вријеме, као што смо већ изнијели, био је изабран за архимандрита протојереј (arciprete) Матеј Веја, парох из Шибеника, који је умјесто себе делегирао за опслужитеља црквених обреда јеромонаха Неофита. Али, пошто су архимандриту Матеју Веји почели стизати гласови о слабој управи споменутог јеромонаха, наводно да је он отуђио неке црквене предмете дане му на употребу као нпр. Различиту сребрнину, кандила и друге црквене утвари, које је дијелом распродао, а дијелом дао у залог, и будући да Веја није могао напустити Шибеник, именовао је задарског пароха архимандрита Саватију Васиљевића да лично испита и провјери истинитост споменутих гласина. Архимандрит Васиљевић снабдјевен не само са пуномоћи архимандрита Веје, него и пуномоћи знатног броја официра, који су такођер били упознати са слабом управом јеромонаха Неофита, потврдио је истинитост наведених гласина и био мишљења, како кажу у својој представци наведени официри, да би се јеромонах Неофит суспендовао са дужности, а умјесто њега поставио један од калуђера манастира Крке, који би сачунаставак на стр. 16.

17


18

Мај 2006.

наставак на стр. 17. вао још оно мало преосталих предмета. У представци официри надаље износе да је упркос свему томе генерални викар за Далмацију крупски архимандрит Герасим Зелић без ичијег овлаштења поново именовао парохом у Хвару јеромонаха Неофита, иако је на животу још архимандрит св. Венеранде Матеј Веј који има право такве потврде. Због тога официри моле да би се поништила Зелићева потврда и да би се право избора док је још на животу архимандрит Веја то оставило њему. У име Ц. к. дворске комисије у Задру 22. фебруара 1798. под бр. 2168 одговорио је гроф Thurn, да уколико споменути официри хоће обновити јуспатронат над св. Венерандом

у Хвару, да се исти требају старати око издржавања цркве и манастира као и самог пароха, како овај не би због оскудице дошао у положај да посегне за црквеним предметима. Thurn изјављује да архимандрит Саватије Васиљевић није суспендовао јеромонаха Неофита, нити да је овај извршио малверзације са црквеним предметима, него једино да је због сиромаштва заложио био два сребрна кандила за 531:15 лира. Међутим, истина је да је архимандрит Васиљевић предложио да се јеромонах Неофит суспендује док не буде поново законски успостављен од архимандрита Веје. Ето ради тога је привремено потврђен јеромонах Неофит као опслужитељ св. Венеранде, а посебно ради тога, јер исти добро познаје грчки језик који је у употреби у св. Венеранди посјећива-

ној од Грка који долазе са Леванта. Овим је питање јеоромонаха Неофита било скинуто са дневног реда и он је остао све док нису црква и манастир били порушени од Руса, који су је порушили приликом бомбардовања Хвара у мају 1806. године, након чега се склонио у Сплит, док је св. Венеранда као напуштено добро била 5. јуна 1807. инкамерирана. Да није било искрслог питања у вези са јеромонахом Неофитом Цромидијем Мораитским и његовом управом св. Венеранде, не бисмо никада сазнали шта је она све посједовала, а овако нам се сачувао њен бар инвентар, којега овдје доносимо у цјелости, а који нам корисно може послужити за идентификацију бар неких од сачуваних предмета, а нарочито икона.

Др БОЖИДАР ПЕТРАНОВИЋ Над гробом овог неуморног радника и заслужног Шибенчанина стоји споменик са кратким, али садржајним натписом: српском научењаку жарком родољубу дру Божидару Петрановићу народ п(одиже) MDCCCLXXIV Божидар Петрановић родио се у Шибенику 18. фебруара 1809. По завршеној основној школи у Шибенику одвео га је отац 1820. године у Сремске Карловце у гимназију. Завршивши је студирао је философију у Грацу, а права у Бечу и Падови, где је 1833. промовисан за доктора права (doctor iuris utviusque). По повратку у Шибеник био је од 1835. г. секретар далматинског епископа Пантелејмона Живковића. Идуће године оженио се Јованком Вујатовић,

али из матичних књига шибеничких не видимо да су имали деце. Још за време студија Божидар Петрановић је са одушевљењем прихватио идеје народног препорода. Јужнословенски студенти у Грацу тада су имали дружину под именом Народна влада, која је имала свог деспота, свог адмирала и своје министре. Председник те владе био је Мојсије Блатић, министар спољних послова Јован Шупљикац (брат каснијег српског војводе Стевана Шупљикца), док је министар финансија био Божидар Петрановић, кога су звали Рочилд. Дружини су припадали и потоњи вођа Илирског покрета, Људевит Гај, хрватски књижевник Димитрије Деметер, затим потоњи мариборски бискуп Антон Сломшек и многи други јужнословенски омладинци. И за време студија у Бечу, он је одржавао присне везе са свим јужнословенским студентима, а у Падови, кули талијанског Ризорђимента, на-


Мај 2006.

стојао је да што боље упозна покрет и напајао се идејама о ослобођењу и уједињењу сопственог народа. Пријатељство између Петрановића и Гаја и заједничке идеје дошле су до изражаја и остварења после њиховог повратка у отаџбину. Само, док је Гај у Загребу и Хрватској брзо стекао велики број истомишљеника и сарадника, Петрановићу није било лако да тим путем поведе и своје Далматинце. Али, он није посустао. Он сарађује у Гајевој Даници Илирској и као труба позива све јужне Словене на јединство, пре свега на усвајање заједничког језика, као најбоље везе између Срба и Хрвата. Пише он у Даници: Ако је различни верозакон толико дуго времена Далматина источне и западне цркве растављао, једног од другог оутђивао, њих унапредак треба један свим опћени књижевни језик да међусобно веже. Петрановић је цео свој живот и рад посветио уздизању народне свести, народне културе и јединства Срба и Хрвата. Он је већ 1835. покренуо у Задру ћирилицом штампани лист Љубитељ просвјештенија, који ће од идуће године носити и назив Српски далматински алманах, а од 1845. па до краја излажења 1873. Српско– далматински магазин. То је био први часопис на народном језику у Далмацији. Зора Далматинска Анте Кузманића појавиће се тек 1844. г. Године 1841. Божидар Петрановић је премештен за административног чиновника на Вису, па је уређивање Магазина предао дубровачком проти Ђорђу Николајевићу, потоњем митрополиту сарајевском. Године 1848. када се распламсао ослободилачки покрет свих Словена у Хабсбуршкој монархији, Петрановић се налази на служби у Обровцу. По свему судећи, он је био аутор једног прогласа који је обровачка општина 7. априла 1848. упутила свим општинама у Далмацији уочи избора далматинских изасланика, који су требали да иду у Беч да већају о новом уставу. У том прогласу се нарочито истиче да се далматински изасланици треба да боре за увођење матерњег језика у све јавне уреде. Тада је Божидар Петрановић изабран за посланика у бечком Парламенту. Тамо су му стварали тешкоће неки од далматиснких посланика сепаратиста. Зато када је та група 1848. поднела влади једну интерпелацију у којој је тражено да се сачува жељена и потребна засебна администрација Далмације, Петрановић није хтео да је потпише. О његовом угледу у Бечу сведочи и чињеница да је он био један од главних редактора српско–хрватског текста

аустријског законског зборника. Уз превод аустријског Грађанског законика издао је он у Бечу 1850. студију О аустријском грађанском законику и о српском преводу истог. По повратку из Беча, Петрановић је био саветник Земаљског суда у Задру, од 1853. у Котору и, напослетку, од 1875. код призивног (апелационог) суда у Задру. Увиђајући потребу за просвећивањем народа у области права и у жељи за стварањем националне правне терминологије, он је од 1851. почео да издаје лист Правдоноша, али је он излазио само две године. Поред правних наука Божидар Петрановић се бавио историјом, општом и културном. У Новом Саду је 1858. г. изашла његова Историја књижевности поглавитих на свијету народах од најстаријих времена до садашње доби, док је у Раду Југославенске академије знаности и умјетности објављивао солидне студије из средњевековне правне историје српског народа и приморских градова. После дугих припрема успио је да 1862. г. оснује Матицу далматинску, чије је председник био све до смрти 1874. наставак на стр. 20.

19


20

наставак са стр. 19.

Др БОЖИДАР ПЕТРАНОВИЋ

г. Матица је поред календара издавала издавала и поучне књижице за народ и створила се материјална средства за даљи културни рад. У то време написао је Божидар Петрановић своје значајно дело Богомили. Црква босанска и крстјани (Задар, 1867.), чија научна вредност није и неће пропасти. То је први рад о овом проблему у коме су употребљени сви до тада познати домаћи извори, а не само страни, као што су то учинили ранији, па и по неки каснији научници, који су се бавили проучавањем средњевековне цркве босанске. Божидар Петрановић је био члан Српског ученог друштва у Београду и прави члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Ценећи његов рад на словенској науци, Русија га је одликовала орденом Свете Ане. Умро је у Венецији 12. септембра 1874. године, али је сахрањен у Шибенику. Поред књиге о цркви босанској и Историји књижевности, Божидар Петрановић је написао неколико солидних радова из области наше правне историје. Међу њима се истичу радови О освети, мирењу и вражди по негдашњему српско–хрватскоме правном обичају (Рад, ЈАЗУ 6, 1869); О робству. По србским споменицима и штатутима приморских далматинских градова (Рад, ЈАЗУ 16, 1871); Обичаји српског народа у Босни (Гласник СУД 29, 1871); О праву насљедства код Срба на основу правног

обичаја и писаних споменика (Рад ЈАЗУ 23, 1873) и Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине (Београд, 1876). Сарађивао је у свом Љубитељу просвјештенија (Српско–далматински алманах односно Магазин), Даници Илирској, Српској новини, Српским народним новинама, Огледалу српском и Зори Далматинској. У својој студији о Божидару Петрановићу, коју је прочитао као некролог на свечаној седници Југославенске академије знаности и умјетности, њен тадашњи председник др Фрањо Рачки је поред осталог рекао: Кроз 42 године обрађивао је он непрекинуто, од младости до старости, необрађено поље народне просвејте… Петрановић спада добом и трудом својим у коло ускрситеља и препородитеља новије књижевности наше. Он је заслугами својими свакому њих раван, а вреднији од многих. Истичући на крају да је Петрановић Србин и одани члан православне цркве, Рачки додаје: Петрановић се к Српству признавао, чега он није никада прикривао. Али Петрановић није у Српству и Хрватству назирао два противна стожера Словенства, која се по својој нарави замјенито само одбијају; па уколико то доиста бива, држо је да ваља науком и братским споразумом поравнати тежње привидно опречне. Преузето из књиге др. Душан Кашић Гробови знаменитих шибенчана

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У КНИНУ У книнском саборном храму на Савиндан 2006 године достојно је обиљежен празник. Црква је била мала да прими све мале православце, ђаке вјеронауке, њихове родитеље и остале вјернике.Кнински свештеници су одслужили свету литургију па је одржан мали културни програм гдје су дјеца спремила рецитације по традицији у нашој цркви. И ове године су људи доброг и великог срца омогућили да се обезбиједе дарови за сву дјецу кининског подручја и околних

села. Тако имамо приложнике са двије стране који су несебично помогли. Као и увијек то су из Париза Коло српских сестара парохије Св. Саве, протојереј–ставрофор Никола Шкрбић, г-ђа Љиљана Митровић, г-дин Мирко Бојић, г-ђа Ивана Бојић-Рикардо, г-ђа Бојана Загорац, г-дин Стеван Јаковљевић, г-дин Никола Павасовић. Такође су приложници книњани који су аутори књиге «КНИНСКИ РЈЕЧНИК» и који су сав приход од прода-

них књига дали дјеци као и они који су помогли продају књиге. То су: Ален Пуача, Желимир Кнежевић, Игор Чоко, Нине Мирковић, Ђуро Мандинић, Милан Пуача, Александра Грубач и Стеван Докић. Свима њима нека је хвала и нека им Господ врати у своме милосрђу и изобиљу љубави. Јереј Радослав Милановић


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2006.

ПРОСЛАВА СВ. ФОТИЈА ЦАРИГРАДСКОГ У МАНАСТИРУ КРКИ Светом Архијерејском Литургијом Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије прославио је у недјељу (19. фебруар 2006. г.) имендан у манастиру Крки. Приликом јутарњег богослужења по први пут је служена

служба Св. Фотију патријарху цариградском на српском језику а у преводу „Истине” издавачке куће Епархије далматинске. Епископ је у бесједи упознао ученике богословије са животом и радом патријарха Фотија који је по ријечима владике : „...кум Словена јер је свету браћу Кирила и Методија послао на проповијед који су проповиједајући утврдили истину православља међу словенским народима”. Епископ је подсјетио све сабране на Светој Литургији на скори почетак Велике четрдесетнице у којој смо дужни да се не удаљавамо од Бога него да се зближимо с Богом кроз лични подвиг покајања по примеру блуднога сина чија се недјеља данас празнује.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТЕ НЕДЈЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Недјељу месопусну дана 26. фебруара 2006. г. у манастиру Свете Недјеље у селу Оћестову. Епископу је саслуживало више свештеномонаха и свештеника из Епархије далматинске. У току Свете Литургије епископ је рукоположио јерођакона Симона сабрата манастира Крке у чин јеромонаха. Приликом своје проповиједи епископ је подсјетио сабрани народ да Света Црква на данашњи дан прославља Светога Симеона минаставак на стр. 22.

21


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Мај 2006.

наставак на стр. 21. роточивог оца Светог Саве који је родоначелник српске династије Немањића. Светог Симеона славе сви Срби као свог оца и чудотворца, а посебно се слави у његовој задужбини манастиру Хиландару. Манастир Свете Недјеље у Оћестову је први женски манастир у Епархији далматинској. Пошто у манастиру још увијек не постоји конак, по благослову епископа почеће се са редовнијим богослужењем у манастирском храму а ако Бог да да буде урађен манастирски конак манастир ће добити своје сестринство и тада ће заживјети потпуним монашким животом.

ЈОШ ЈЕДНО РУКОПОЛОЖЕЊЕ У ДАЛМАТИНСКОЈ ЕПАРХИЈИ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Недјељу сиропусну дана 05. марта 2006. г. у манастиру света Лазарица у Косову Пољу уз саслужење више свештеномонаха и све-

штеника из Епархије далматинске. У току Свете Литургије епископ је рукоположио јерођакона Јована (Ковачевића) сабрата манастира Драговића у чин јеромонаха. Манастир света Лазарица посвећен је светом кнезу Лазару и сазидан је 1889. г. а црква Лазарица је проглашена манастиром 1939. г. у време Епископа далматинског Г.Г. Иринеја (Ђорђевића). По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија у манастиру Лазарица (метоху манасти-

ра Крке) је почела обнова. У плану је да манастир Лазарица добије своје братство и да буде мјесто сталног окупљања православних Далматинаца.

ИСПОВИЈЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ У петак 10. марта 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Пре литургије организована је исповијест за сво свештенство, а исповијест је вршио игуман Михајло (Вукчевић) из манастира Гомирја.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Епископ Фотије је у проповиједи истакао духовни значај поста и покајања и нагласио да је најбитнија ствар у посту измирење са ближњим, праштање другима и лично покајање. Епископ је обавијестио сабрано свештенство, богослове и народ да је због великог поштовања блаженопочившег Епископа Никодима (Милаша) широм православља, од стране

Мај 2006.

Епархије далматинске покренут поступак за његову канонизацију. На засиједању Светог Архијерејског Сабора ове године Епископ ће Комисији Светог Архијерејског Сабора за канонизацију предложити да се у календар православне Цркве уврсти исповиједник вјере Никодим Милаш и да се покрене процес канонизације Новомученика далматинских, који су пострадали за вјеру од Другог свјетског рата до данас.

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Недеље православља (12. марта 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Тим поводом Епископ Фотије је у својој беседи нагласио значај прве недеље поста као побједе православља, која се огледа у победи поштовања светих икона и победи светог православља над свим јересима.

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ СА ПРЕДСТАВНИЦИМА ЛОКАЛНЕ ВЛАСТИ У КНИНУ Дана 13. марта 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са книнским свештеницима разговорао је са градоначелницом града Книна гђом. Јосипом Римац и другим представницима локалних власти. У разговору су помињани проблеми које треба да решава Српска православна Црква на просторима општине Книн а тичу се повратка национализоване црквене имовине, питања православне веронауке у основним и средњим школама у Книну као и заступљености православне Цркве у медијима а посебно на локалној радио станици Книн. Разговор је протекао у отвореној и срдачној атмосфери при чему су представници локалних власти у Книну обећали своју подршку и помоћ у решавању изнетих проблема које се тичу Српске правослане Цркве на просторима општине Книн.

23


24

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2006.

ОСВЕШТАН ОБНОВЉЕНИ ХРАМ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У ВЕЛУШИЋУ У недјељу Kрстопоклону (26. марта 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Велушићу уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и том приликом извршио је мало освећење потпуно обновљеног храма Светог великомученика Георгија у Велушићу. У својој беседи Епископ Фотије се захвалио свим православним Србима из Велушића и других крајева Далмације који су својим прилозима помогли обнову овога светога храма. По завршетку Свете Литургије Епископ Фотије је обишао парохије Дрниш и Кричке где је заједнно са надлежним свештеником о. Борисом Милинковићем донесена одлука да се настави садња плантаже воћа при цркви св. Георгија у Кричкама.

НОВИ НАПАД НА ЦРКВУ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ У ноћи 26. марта 2006. г. поновно је нападнута црква Светог Пророка Илије у Задру. Непознати нападачи су провалили у звоник и вандалски покидали и уништили електричне водове који воде на звонa. Материјална штета је велика. Надлежни свештеник протојереј–

–ставрофор Петар Јовановић је о немилом догађају обавијестио полицију која је извршила увиђај. Ово је још један у низу све учесталијих директних напада и светогрђа на Православну Цркву и Њене Светиње у Далмацији.


25

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ Г.Г. ФОТИЈЕ У ПОСЈЕТИ НАДБИСКУПУ СПЛИТСКОМ Г. МАРИНУ БАРИШИЋУ У понедјељак 27. марта 2006. г. Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије у пратњи игумана манастира Крке архимандрита Германа и свештеника сплитских протојереја–ставрофора Николе Шкорића и јереја Славољуба Кнежевића посјетио је Надбискупа сплитско–макарског монсињора Марина Баришића. У разговору је било ријечи о међусобном разумијевању и дијалогу а у корист свих вјерника једне и друге јурисдикције. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је упознао г. Надбискупа са животом и

радом српских православних хришћана који живе у Епархији далматинској. У првом реду је истакао потешкоће са којима се православна Црква сусреће а посебно се тичу повратка имовине, повратка вјерника и њиховог укључивања у редован живот. Епископ се захвалио г. Надбискупу на срдачном пријему истакнувши да је овакав сусрет корак напријед и за једну и за другу заједницу. Г. Надбискуп је захвалио Епископу Фотију на посјети и изразио наду да ће ови сусрети допринијети миру на које нас позива Свето Јеванђеље.

ПОЧИЊЕ ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ ПЕТРА И ПАВЛА У БИОВИЧИНОМ СЕЛУ

Послије Свете Литургије у манастиру Крки дана 09. априла 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са архимандритом Германом (Богојевићем) и братијом манастира Крке и надлежним свештеником кистањске парохије о. Милорадом Ђекановићем обишао је парохијску цркву у Биовичином Селу и том приликом дао благослов за почетак обнове крова ове веома значајне православне цркве у Далмацији.

При парохији у Биовичином Селу формиран је грађевински одбор за обнову цркве при којој се налазе конаци манастира Крке у којима је свети Никодим Епископ далматински написао своје чувено дело Православна Далмација. Епископ Фотије је изразио своју велику радост због почетка радова на обнови цркве у Биовичином Селу ка којој гравитирају и села Нунић, Колашац и Модрино Село, као и наду да ће сви православни Далматинци пореклом из овога краја помоћи обнову ове велике светиње. Тренутно се црква налази у веома лошем стању и

постоји опасност да се кров и зидови овога храма уруше. Сви заинтересовани за помоћ у обнови цркве у Биовичином Селу могу послати своје прилоге на рачун манастира Крке: Кунски жиро рачун: 2484008-1101074296; Девизни рачун: 7030-(978)-405257; Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb; Swift RZBHHR2X Уз напомену: За обнову цркве св. Петра и Павла у Биовичином Селу. Свим приложницима најсрдачније благодаримо.


26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2006.

ЛАЗАРЕВА СУБОТА У КНИНУ Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије је и ове, као и претходних година, по традицији на празник Четверодневног Лазара (16. 04. 2006.) служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице у Книну. Након Свете Литургије Епископ Фотије је са присутним свештенством осветио маслинове гранчице у спомен Уласка Госпо-

дњег у Јерусалим. Овим празником се обележава почетак Страсне седмице и улази се у васкршњи циклус богослужења. На овом духовном сабрању, између осталог, било је присутно и много православне деце из Книна и околине. Обраћајући се верном народу, Епископ Фотије је у својој беседи рекао како је смисао и циљ Лазаревог васкрсења да нам покаже како Христос побеђује смрт, и не само смрт већ и све муке, тегобе и недаће којима смо обремењени, тако нам дајући наду да радосни дочекамо и прославимо Празник над Празницима– Васкрсење Христово!

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење шесторице свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске служио је Свету Тајну Јелеосвећења на Велику Сриједу 19. априла 2006. г. у манастиру Крки. Света Тајна је вршена над вјерним народом који се сабрао на богослужењу у манастирском храму. По благослову Епископа Фотија ова Света Тајна је вршена и у манастирима Крупи и Драговићу.

ВЕЛИКИ ПЕТАК

На Велики Петак 21. априла 2006. г. у манастиру Крки јутарњу службу са статијама је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије. Саслуживали су јеромонаси манастира Крке и свештеници Епархије далматинске. На крају јутрења је извршен опход око манастирске цркве. Ово богослужење су својим пјенијем уљепшали студенти Епархије далматинске који су на студијама у Грчкој и матуранти Богословије Света Три Јерарха при манастиру Крки.


ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Мај 2006.

ВАСКРС У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Васкрсење Господа нашег Исуса Христа–најважнији догађај у историји људског спасења свечано је прослављен у богоспасаваној Епархији далматинској. Најсвечаније је овај празник прослављен у манастиру Крки гдје је уз саслужење братије манастира и свештенства Епархије далматинске свеноћно бденије са Литургијом служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије. На бденију је прочитана посланица Његове Светости патријарха српског Г.Г. Павла и свих архијереја Српске Православне Цркве. Нарочито радује податак да је ове године у манастиру

Крки на празничном богослужењу било присутно око двије стотине већином младих вјерника који су се причестили тијелом и крвљу Васкрслог Христа и својим присуством посвједочили да је жива Црква у Далмацији унаточ многим недаћама и тешкоћама. И у осталим манастирима и црквама Епархије далматинске вршено је богослужење на Васкрс. Са вјером у Васкрслога Христа надамо се да ће васкрснути и вјера у православним Србима Далматинцима да се врате на своја вјековна огњишта и да обнове своје домове и своје светиње по угледу на своје свете претке.

Епархија далматинска честита свим православним вјерницима најсветији празник Васкрсење Господа нашег Исуса Христа уз радосни поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

ДРУГИ ДАН ВАСКРСА У МАНАСТИРУ КРУПА На други дан Васкрса, 24. априла 2006. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински господин Фотије је предводио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупа. На крају Свете Литургије је честитао Васкрс верном народу крупског и испод велебитског краја поздрављајући их радосним поздравом Христос Васкрсе–Ваистину Васкрсе! Том приликом се у манастиру Крупи сусрео и разговарао са господином Антом Жупаном, градоначелником града Обровца, са којим је разговарао око сарадње манастира Крупе са општином Обровац.

27


28

Мај 2006.

Драга браћо и сестре, Принуђен сам да Вам се путем овога писма обратим са молбом да своје добровољне прилоге за Црквене општине: Пађане, Оћестово, Мокро поље, Отон и Ервеник не достављате особама које немају писмено овлаштење за сакупљање добровољних прилога, а исто мора бити потписано од стране свештеника и овјерено печатом Црквене општине Пађане. Наиме, дешавају се случајеви да поједине особе сакупљају добровољне прилоге који су храмовима пријеко потребни, а исте не доставе Црквеној општини за коју наводно сакупљају. Те добровољне прилоге пошаљу људима који са црквеном јерархијом немају ништа и који троше на ствари које са црквом немају везе или их не шаљу никако. Да би се спријечила оваква злоупотреба молимо Вас да Ваше евентуалне добровољне прилоге достављате само особама које ИМАЈУ потписано и овјерено печатом ОВЛАШТЕЊЕ и који иста средства уплаћују на жиро–рачун Црквене Општине или да Ви лично уплатите Ваш добровољни прилог на доле наведени жиро–рачун. Ако сте до сада достављали добровоље прилоге појединцима исти Вам морају дати на увид Потврду од стране Црквене општине да је Ваш добровољни прилог запримљен, а за веће износе и захвалнице. Жиро-рачун: кунски: 2411006 – 1100112300 девизни: 2411006 – 71304 Ваше добровољне прилоге на горе наведени жиро–рачун можете слати за слиједеће Црквене општине: Пађане, Оћестово, Отон, Мокро поље и Ервеник са назнаком за коју Црквену општину је добровољни прилог намијењен. Нека Вас Бог благослови и сваким добром дарује. Парох пађански Јереј Давор Стојановић


Мај 2006.

Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија КАНАДСКИ ДОЛАРИ Рајко и Душанка Лалић 50, Душко Манојловић 50, Бранислав Лазић 50, Стево Лалић 50, Јова и Грозда Лалић 30, Ђуро и Јелка Томасовић 30, Јован и Нада Тошић 20, Марко Стјеља 20, Момчило Поповић 20, Душан Ћосић 20, Јован Самарџија 20, Малден Простран 20, Јован Ковачевић 20, Никола Ковачевић 20, Миљка Самарџић 20, Миливој и Ђурђа Клисурић 20, Никола Карна 20, Никола Јаснић 20. Дака Трифуновић 20, Давор Трифуновић 10, Недељко Трифуновић 10, Душан Уркало 10, др. Милица Кваић 50, Јован Ћућуз 50, Славка Јузбашић 50, Предраг Радић 50, Цлиша Радиновић 30, Рада и Миле Бабић 20, др. Александар Радан 20, Зоран Паркеничан 20, Јово и Томислава Анђелић 20, Мирко Загорац 20, М. Маринковић 20, Петар Тинтор 20, Илија Добрић 20, Мирослав Ћућуз 20, Шпиро Попратњак 20, Драган Простран 20, Никола Билбија 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Јово Мијаковац 15, Милорад Цвијановић 15, Милан Лазић 15, Никола Алехеицхенко 20, Радомир Мичић 20, Стево Добрић 20, Дрган Косовац 20, Јован Вујасиновић 20, Јовица Калинић 20, Ђуро Бабић 20, Срећко Клисара 20, Зоран Дачић 20, Мишка Јовичић 20, Дрган Николић 20, Вера Лазић 20, Тоде и Смиља Манојловић 20, Радован Гајић 20, Свето Богодулац 20, Цвијан Видаковић 10, Милан Лакић 10, Дивна Гула 10, Данило Радић 10, Танасије Поповић 10, Душан Вукадин 10, Нада Срдановић 10, протонамесник Љубо Рајић 10, Мирко Јанковић 10, Живка Васиљев 10, Вељка Каран 10, Јован Момић 10, Дражан Ћехо 10, Иван Јевтић 10, Сандра Марић 10, Мира Миљановић 10, Слободан Вуковић 10, Владан Вујачић 10, Пеша Андић 10, Шепо Илија 10, Славка Ждеро 10, Остоја Маолов 10, Гојко Русић 10, Петар и Мара Лака 10, Ружа Лончар 10, Перица Манојловић 10, Никола Мишчевић 10, Владо Орељ 10, протиница Милица Вукојев 10, госпођа Рајић мајка оца Љубе 10, Марија Дујаковић 10, Марија Дујаковић 10, Перо Драгичевић 10, Зоран Лазиндић 10, Мића Ивковић 10, Гојка Пајић 10, Боро Буњевчић 10, Вујо Јурковић 10, Шпиро Бинчић 10, Милан Ступар 10, Ђуро П. Кашић 10, Анђа Јовановић 10, Бранко Винчић 10, Сава и Нада Манојловић 10, Симо Вукелић 6, Јова Андић 5, Петар Миловановић 5, Рада Чинбур 5, Јова Билбија 5, Милан Вукосављевић 5, Зоран Симић 5, Драган Врабац 5, Стево Тутуш 5, Драган Маријановић 5, Бојан Канлић 5,

Јова Боровић 5, Бранко Ћосић 5, Нада Радман 5, Олга Мирић 5, Душан Рађеновић 5, Бранка Мачић 5, Војака Церенић 5, Душица Јуришић 5, др. Илинка Рњаковић 50, Јован Ћућуз 50, Славка Јузбашић 50, Мирко Загорац 50, Душан Вученић 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Гојка Петровић 20, Риста Мијатовић 20, Бојана Јовановић 20, Саво Милишић 20, Душан Манојловић 20, Петар Преочанин 20, Јова Анић 20, Горан Поповић 20, Кузман Русић 20, Боја Стоисављевић 20, Зорица Јанковић 20, Јелица Бикеља 20, Војо и Мила Радмиловић 20, Тоде и Смиља Манојловић 20, Милица и Тоде Јовановић 15, Петар Милановић 10, Миленка Гарић 10, Данијел Озимковић 10, Владо Дранић 10, Новица Клисурић 10, Воислав Станков 10, Петар Вукадин 10, Миленко Манојловић 10, Ђуро Џепина 10, Крсто Вуиновић 10, Невенка Злокапа 10, Ковиљка Мијатовић 10, Игор Николић 10, Раде Јовчић 10, Душан Винчић 10, Шпиро Винчић 10, Ђуро П. Кашић 10, Остоја Маглов 10, Свето Дувњак 10, Александра Вучетић 10, Бранко Винчић 10, Срећа Поповић 10, Милан Драговић 10, Раде Симић 10, Дмитар Радивоша 10, Милан Бабић 10, Соња Радивоша 10, Саво Ђурић 10, Симо Мишић 10, Вујо Јурковић 10, Мирка Дроњак 5, Јово Тркуља 5, Н.Н. 5, Богдан Манојловић 5, Ђура Будимир 5, Нада Ивков 5, Драган Симић 5, Душан Мириловић 5, Мики Димић 5, Н.Н. 5, Жељка Мирковић 5, Бата Адамовић 5, Н.Н. 5. Нада Посављак 20, Жарко Матовић 20, Ненад Бјелајац 20, Јованка Граовац 5, Љубо Петровић 50, Марко Четник 100. АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Бранка Микашиновић 20, Мирослав Стојановић 20, Ангелина Драгичевић 20, Горан Гаћеша 10, Славиша Вегош 10.

Прилоге је прикупио г. Тоде Манојловић из Хамилтона – Канада

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29


30

АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 e-mail: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник сплитски протојер–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493; стан, тел. и факс: 021/348-793; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/232-235; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Mоб.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 e-mail: radoslav.milanovic@si.htnet.hr – III парохија: јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б.

Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 e-mail: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел.: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.htnet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари привремено смјештена у Бенковцу Јереј Владо Благојевић Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Богословија „Св.Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86


Васкрс у манастиру Крки 2006. год.

Васкрс у манастиру Крки 2006. год. Фотографија на корицама – река Крка


Krka 013  
Advertisement