Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin o ženama sa invaliditetom

Zima 2014/2015. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje

Samopoštovanje žena sa invaliditetom

Ljubav za sve ljude

16 dana aktivizma

Majke sa invaliditetom


Dobro došle/i Pred vama je novi broj “ISKRE”, magazina za žene i o ženama sa invaliditetom, prvog takve vrste u Srbiji. Na samom početku želimo da se zahvalimo Misiji OEBS-a u Srbiji, bez čije podrške ovaj magazin ne bi ugledao svetlost dana. Ne manje važnu zahvalnost dugujemo i Kreativnom studiju “kvART d.o.o, koji se potrudio da grafičim rešenjima i kvalitetom privuče vašu pažnju. U prethodna dva broja trudile smo se da podstaknemo kritičko i kreativno razmišljanje iz ugla rodne komponente invalidnosti i da povećamo svest i razumevanje izazova sa kojima se susreću žene sa invaliditetom. To ćemo činiti i dalje. Važno nam je da se prepoznaju razlike u položaju i pravima između muškaraca i žena sa invaliditetom. A najvažnije nam je da podstaknemo mlade devojke sa i bez invaliditeta da pronađu ovde onu tajnu iskru nade i motivacije za borbu protiv svih stereotipa i predrasuda i da nam se u toj borbi priključe. Zajedno smo jače i snažnije. U ovom broju imamo dve nove saradnice, Snježanu Jolić iz Beograda, koja tekstom o svojo seksalnosti razbija tabue i predrasude i Nuru Kulalić iz Zenice koja pruža jedan osvrt na duhovno odrastanje devojčice sa invaliditetom, puno tuge i razočarenja, ali još više nade, vere, optimizma i ljubavi. Nastavićemo ovu saradnju i dalje, sa tendencijom da „ISKRA“ postane regionalni magazin. Obećale smo da ćemo pisati o aktivizmu žena sa invaliditetom, pa vam zato prenosimo kako je u Hrvatskoj obeleženo “16 dana aktivizna” borbe protiv svih oblika nasilja prema ženama. Takođe je važno da saznate da smo pokrenula obeležavanje “Nedelje žena sa invaliditetom”, koje će, nadamo se, prerasti u tradicionalnu manifestaciju. Na kraju vas ohrabrujemo - pišite, pišite i samo pišite. Šaljite nam svoje tekstove, jer to je jedan od načina da se vaš glas čuje.


04 13 16 26

Samopoštovanje žena sa invaliditetom Žena sa invaliditetom, buduća majka u situaciji nasilja Nedelja žena sa invaliditetom Ostvarena želja

Sadržaj


S Iskr A

amopoštovanje žene sa invaliditetom

Ženino osećanje samopoštovanja podrazumeva prihvatanje, pozitivno vrednovanje i veru u sebe. Ono se može zasnivati na uspostavljanju intimnih veza, brizi o drugima, osećaju da utiče na druge i doživljaju da je drugi ljudi stvarno vide. Ovo su univerzalne potrebe koje se ne razlikuju kod žena sa i bez invaliditeta. Međutim, nivo samopoštovanja i samopouzdanja žena sa invaliditetom niži je nego kod žena bez invaliditeta. Na osećaj samopoštovanja i samopouzdanja žene sa invaliditetom utiče, ne toliko sam invaliditet, koliko kontekstualni, socijalni, fizički i emotivni aspekti njenog invaliditeta. Iako su potrebe i aspiracije univerzalne, jednake za sve žene, mogućnosti da ih ostvare nisu. Veliku ulogu u formiranju samopouzdanja ima način na koji žena vidi samu sebe i način na koji je drugi vide. Sredina u kojoj živimo puna je predrasuda prema osobama sa invaliditetom, a posebno prema ženama sa invaliditetom. One se često ne vide kao supruge, majke, ljubavnice, uspešne poslovne žene, što je učestali stereotip o tome kakva je uloga žene u društvu. Žena sa invaliditetom drugačije izgleda, drugačije se kreće, govori, nekada ne može sama, bez podrške da brine o sebi i kući, te je često okolina, ali i ona samu sebe, vidi kao neadekvatnu i bezvrednu. Ističe se šta to ona ne može, umesto šta ona može da uradi. Seksualnost i roditeljstvo su tek posebna polja u kojima se javlja niz predrasuda i otpora kada su u pitanju žene sa invaliditetom. Okružene negativnim stavovima okoline, kako šire, tako i uže, skoro je nemoguće očekivati da nivo samopoštovanja žene sa invaliditetom parira ženi bez invaliditeta. Način na koji je drugi vide, ako je uopšte i vide i prepoznaju kao jedinku u društvu, brojne neprijatne situacije koje potvrđuju opšte negativne stavove, utiču na kumulaciju negativnih osećanja i snižen osećaj samopoštovanja žene sa invaliditetom. Iako mnogi ljudi imaju empatiju prema osobama sa invaliditetom, često se ona zameni sažaljenjem i sniženim očekivanjima od žene sa invaliditetom, što je takođe oblik diskriminacije i onemogućavanje postizanja punog potencijala žene. Za razliku od žene bez invaliditeta, od žene sa invaliditetom se i ne očekuje da ostvaruje različite uloge koje ona kao žena može i treba da ostvaruje. Još važnije za samopoštovanje žene sa invalid-

4


Iskr A

itetom od poruka koje dobija iz socijalne sredine su poruke koje dobija u porodici. Budući da se oslanja na druge da brinu o njoj, poruka da je teret za porodicu ili druge negativne poruke, diskriminacija i zanemarivanje, značajno utiču na sniženo samopoštovanje i na druga, ozbiljnija psihološka stanja, kao što su hronični stres, depresija, socijalna izolacija, nasilje u porodici i slično. Ovo je posebno teško za ženu imajući u vidu ta takva stanja jako dugo traju i dolaze od osoba od kojih ona zavisi i koji bi trebalo da joj budu podrška. Žene sa invaliditetom koje dolaze iz porodica u kojima članovi nisu afektivno povezani, gde je dolazilo do situacija zlostavljanja ili zanemarivanja, imaju značajno niže samopoštovanje i u većem su riziku da obole od depresije u odnosu na druge žene sa invaliditetom. Ukoliko porodica ima pozitivna očekivanja, pruža podršku i veruje u kapacitete i snage ličnosti, bolji su izgledi da će žena sa invaliditetom imati i veće samopoštovanje. Ove žene najčešće nastavljaju obrazovanje i kasnije se zapošljavaju, što doprinosi osećanju zadovoljstva i pozitivnom vrednovanju sebe. Međutim, ukoliko porodica prezaštićuje osobu sa invaliditetom, to takođe može dovesti do sniženog samopoštovanja, jer nisko postavljena očekivanja na dugoročnom planu dovode do smanjene efikasnosti u obavljanju bilo kojih životnih funkcija, te onemogućavaju ostvarenje punog potencijala ličnosti. Još nekoliko faktora može uticati na sniženo samopoštovanje žena sa invaliditetom, kao što su: prisutnost bola, hroničan umor, stepen zavisnosti od drugih, gubitak posla, razvod i slično. Žene sa nižim samopoštovanjem su u većem riziku od socijalne izolacije, diskriminacije i nasilja. Iako neke funkcije žena sa invaliditetom obavlja na drugačiji način ili uz pomoć druge osobe, potrebno je omogućiti joj da svoje potrebe zadovolji onako kako je njoj to prihvatljivo. Jer, žena sa invaliditetom je pre svega žena i ima pravo da je društvo tako vidi i tretira. Takođe je važno da ona sama to vidi, da ne gleda samo u svoj invaliditet, već u sva svoja svojstva i osobine. Ukoliko to uspe, uz podršku drugih i društva u celini, njeno samopoštovanje, a samim tim i kvalitet njenog života će biti mnogo bolji, sa optimističnijim pogledom u budućnost. Jelena Vulić, psihološkinja

5


M

Iskr A

eđunarodna konferencija o seksualnosti osoba sa invaliditetom

“Seksualnost je sastavni deo ličnosti svima, to je osnovna potreba i aspekt ljudskog bića koje se ne mogu odvojiti od drugih aspekata života. “(Svetska zdravstvena organizacija)

Statistički podaci govore da više od 50% osoba sa invaliditetom nema seksualni život. Međutim, taj podatak ne iznenađuje, s obzirom na činjenicu da se osobe s invaliditetom često smatraju kao aseksualna bića. Televizijski programi “Andejtibls” (“Undateables“) i “Seks na točkovima“, koji su prikazani u Velikoj Britaniji, pokušali su dokumentovati seksualni i ljubavni život osoba sa invaliditetom. Iako se takvi programi mogu tumačiti i kao afirmativni, jer brojnu populaciju udaljavaju od popularne percepcije o osobama sa invaliditetom kao osobama bez seksualnih afiniteta, oni takođe podržavaju iskrivljeni medicinski model invaliditeta, u kom je invaliditet sveden na saosećajnost. Osim toga, seksualni život osoba sa invaliditetom  često je zanemaren u areni svetske socijalne politike. Prva konferencija  na svetskom nivou, koja će se baviti pravom na seksualni život osoba sa invaliditetom održaće  se u maju sledeće godine u Lisabonu u Portugaliji. Ova Međunarodna konferencija o seksualnosti osoba sa invaliditetom upravo nastoji da ospori već pomenute i u značajnoj meri prisutne pretpostavke o seksualnom životu osoba sa invaliditetom.

6

Osim naučnih radova, organizatori konferencije posebno su zainteresovani za prezentacije ličnih iskustava vezanih za ovu temu, za rasprave koje definišu ulogu seksualnih terapeuta i seksualnih vaspitača, ali i programe lokalnih zajednica koji regulišu ovu problematiku. Različite prezentacije, uključujući radionice, performanse i okrugle stolove  takođe su više nego dobrodošle. Ova konferencija deo je programa “Pol i seksualnost“, a za cilj ima da okupi ljude iz različitih područja koji  će razmjenjivati ideje i istraživati teme, poput seksualnosti osoba sa invaliditetom, koje su do sada bile na margini društvenog interesa. Više informacija o ovoj konferenciji možete saznati na stranici  http://www.inter-disciplinary.net   Izvor: http://www.in-portal.hr


Iskr A

S

ex nije nešto što činimo, to je ono što jesmo! Mary Calderone

7


Ol SEX-ui Iskr A

dobrom

ošem stavu

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne. Najčešće se pera latim kad sam besna, pa ću priznati da je i ovaj tekst poprilično potaknut besom na neke događaje. Poznata sam kao neko ko ruši predrasude i razbija tabue i stereotipe, pa ovo možete posmatrati kao potvrdu tog mog imidža. Ne, neću pisati ni o politici, ni o fudbalu, pisaću o onome što sam zaključila iz svog iskustva ali i iz tuđih. Ovim rizikujem da vam se potpuno ogolim, da kažem neke stvari koje se tako lako i ne iznose u javnost. Rizikujem i da možda povredim na neki način neke ljude ili ih razotkrijem, ali je ovo nešto o čemu jednostavno mora da se piše i priča. Potrudiću se da direktno ne ugrozim, ni sebe ni druge. U našem društvu je uglavnom uvreženo mišljenje da su ljudi sa invaliditetom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodicu i sve što ide sa tim. Da su prosto osuđeni da ceo život posmatraju tuđu porodicu, vezu, decu... iz prikrajka, i tuguju nad svojom nesrećom. Što bi rekao naš narod, da nosi svoj krst. Jedni sažaljevaju, drugi nad njima tuguju. Cele generacije osoba sa invaliditetom se tako vaspitavaju i suzbijaju im se nagoni. I te kako je i ljudima sa invaliditetom potreban partner, ljubav, seks, potomstvo i sve što ide uz to. Većina osoba sa invaliditetom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro ništa i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bica sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. U nekim severnim zemljama su razvili neku vrstu servisa plaćenih ljubavnica, kako bi (većinom muškarci sa invaliditetom) ostvarili i seksualne odnose. Koliko je ta praksa dobra, to je diskutabilno, ali sigurno da ljudima pruža neku vrstu kompenzacije. Ipak, postoji deo ljudi sa invaliditetom, među

8


Iskr A

koje ubrajam i samu sebe, koji se svim silama bori da živi jedan normalan život, pa i da voli, bude voljen, upražnjava seks i osniva porodicu. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osuđivanja njihovih partnera/ka od strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja... Stavlja se još jedno obeležje. Sećam se začuđenih lica nekih meni vrlo bliskih ljudi, kada sam im saopštila da sam već vodila ljubav. Znam da su mislili da mi se to nikada neće desiti i prosto se ta tema preskakala, kao neka kazna ili usud. Često sam, dok sam bila mlađa, dobijala pitanja od ljudi, “Je l’ ima u tim vašim udruženjima i nekih ljubavi?”. Uglavnom su to pitanje postavljali na način kako se postavlja predškolcima. Ja bih onda po malo zlobno odgovarala da u udruženje idem da se borim protiv predrasuda, a da ljubav tražim svuda oko mene. Naravno, posramljeni bi preskakali temu i odjednom ih je zanimala vremenska prognoza. Njima se to prosto podrazumevalo, da samo između sebe osobe sa invaliditetom mogu ostvariti neke ljubavne veze i to uglavnom platonske. Naravno, i u udruženjima, baš kao i u svim sličnim malim zajednicama, rađa se i ljubav, i znam par divnih parova, a neki imaju i potomstvo. Nikada nisam birala samo partnere koji nemaju invaliditet, niti isključivala bilo koje opcije, uvek sam stvarno smatrala da je ljubav svuda oko nas. U pubertetu, kada se bude hormoni i javljaju prvi seksualni porivi, uglavnom sam patila zbog neuzvraćenih simpatija i ljubavi. Kao i sve klinke, maštala sam o princu, rumenoj dečici i kućici na moru. Iako sam išla u školu gde su bila takođe deca sa invaliditetom, nekako sam se osećala odbačenom i nepoželjnom. Sećam se koliko sam srećna otišla na spavanje ono veče negde u sedmom razredu, kada sam dobila poljubac u obraz od prvog “dečka”. Tokom fakulteta sam na neki način i prestala razmišljati o tome, a onda sam se na trećoj godini bukvalno opsesivno zaljubila u jednog asistenta. Nisam ni u ludilu smela da mu to kažem, jer sam znala da je na fakultetu toliko lepotica. Iako mi je bio posebno naklonjen, mogu slobodno reći da smo se i družili, znala sam da sam “van konkurencije”. Možda bi sa današnjim iskustvom nešto se drugačije ponela, ali kad sve saberem znam kakav bi bio krajnji ishod. Moje poimanje sebe kao žene je bilo skroz urušeno. Mislila sam da nikada neću imati neko seksualno iskustvo, niti vezu. Sva ona pubertetska maštanja su se raspršila kao mehurić sapunice. Upala sam u neku vrstu depresije, i da nisam potražila pomoć jedne divne psihologice, verovatno bi i danas o sebi mislila kao o bezvrednoj lutki. Tek negde oko 25-te sam ostvarila svoju prvu ljubavnu vezu ili nešto što bi se time moglo nazvati. Da ne bih sad prepričavala svoju ljubavnu hroniku, i pričala sve moje ljubavne uspehe i padove, te pretvorila ovo u blog o sebi, reći ću vam do kakvog sam zaključka došla. Kao što rekoh, deo nas osoba sa invaliditetom se trudimo da vodimo normalan život i na tom polju, ali samo mali deo, stvarno i do kraja, uspe da to ostvari. Naime, dobar deo momaka sa invaliditetom koje ja poznajem, iako znam da se mnogi neće složiti sa mnom, su uspeli da ostvare ozbiljne veze jedino ako su stvarno veliki šarmeri, ali ako pored toga imaju i dobar auto i dosta para. Ne kažem da su uz njih samo sponzoruše, ali mislim da je to bio popriličan motiv da progutaju njegov “nedostatak” i izbore se sa osuđivanjem okoline. Tu mislim prvenstveno na one koji su našli devojke koje nemaju (bar vidljiv) invaliditet, mada znam da su roditelji branili i nekim devojkama koje imaju invaliditet (ali i momcima) da za partnera imaju opet osobu sa invaliditetom. Čak mi

je i jedan drugar koji ne vidi rekao da on nikada ne bi izabrao devojku koja takođe ne vidi, možda, ali samo možda, neku koja ima drugačiju vrstu invaliditeta. Danas su žene uglavnom svrstane u kategoriju “mesa” i prostog seksualnog objekta. Zavladala je neka hipokrizija na polju braka i porodice, ali kada su žene sa invaliditetom u pitanju, onda je to još izraženije. U našem društvu su inače velika očekivanja od žena. Treba da budu i lepe, i pametne, i dobre supruge, ljubavnice, majke, da imaju dobru karijeru, i ko zna šta sve ne. Čim se posumnja da neka od nas ne može sve to da iznese, baca se anatema. U odnosu na muškarce sa invaliditetom, žene sa invaliditetom, iako mi opet neće mnogi verovati, mnogo lakše dolaze do seksualnih partnera, ali izuzetno teško i do ozbiljnih veza i braka. Opet, čast izuzecima koje su uplovile u stabilne veze i oprobale se kao supruge i majke. Neke sa partnerom koji imaju invaliditet, a neke sa onima kojima se to bar ne primeti. Šta više, razlog zašto sam i počela da pišem blog je, što sam pobesnela na silne ponude za “kres” varijante. Često mi kažu “Eto, nisam još to probao, seks sa devojkom koja koristi kolica”. Valjda sam im kao neko egzotično voće. Naravno, sve to treba da bude obavijeno velom diskrecije i tajni. Izgleda da im dođem kao neki eksperiment? Ponekad se osećam kao odbačena krpa zbog toga. Imala sam nešto ozbiljnijih veza, sa jednim dečkom sam i živela, ali i nekih koje su bile tek usputna viđanja zarad seksa. Moram da kažem da nisam odmah pravila baš preveliku selekciju, i u početku sam, poneta ponudama kao potvrdom da ipak vredim kao žena, pristajala i na ne baš najbolje varijante. Međutim, većinu sam sama i svesno odabrala i vodila u pravcu kojem sam želela. Nekada uspešnije, nekada manje uspešno. Ipak, mogu ih svrstati u neke faze i “kategorije” . Prvo su išle one varijante, znaš ti si super osoba i super prijateljica, ali... Onda su došle one, možemo se viđati, provoditi vreme zajedno, uglavnom u zatvorenom, uz puno strasti i nežnosti, ali to je samo između nas, drugi ne moraju za to da znaju. Treće su, ti si super, lepo nam je, dobra si u seksu, dobra si domaćica, super se provodimo sa tvojim prijateljima i lepo mi je sa tobom uopšte, ali znaš, ljudi će osuđivati, velike su predrasude, daj mi vremena da te upoznam sa mojim prijateljima i porodicom (naravno, vremena nemam na pretek, a onda ni strpljenja ni želje da čekam do besvesti, tako da smo završili pre ikakvog upoznavanja sa ekipom). Nekako mi je ironično da, što sam starija, sve više i otvorenije mi izlazu svoje predloge i ponude, od kojih mi se većina gadi. Sa godinama i moj ponos i samopoštovanje su sve veći. Zato sam odlučila da ću se na neki način igrati. Naravno, ne sa tuđim osećanjima, već sa tom “kurvom životom”. Odabraću samo ono što stvarno želim i kad želim. Dobila sam potvrdu sebe kao žene, što bi se reklo, eto znam da i to mogu. Jedno znam, a to je da nikada neću odustati od potrage za srećom. Ako je pronađem, onda će to biti osoba koju ja izaberem, kad je ja izaberem, i samo ako mi sa tom osobom bude prijao i seks i sve ostalo što ćini lepim zajednićki život dve osobe. Ako ga ne pronađem, opet ću uživati u životu i svemu onome što mi pruži, i sreću podeliti sa osobama do kojih mi je već izuzetno stalo, a sa kojima sam povezana krvnim ili prijateljskim vezama. Snježana Jolić Preuzeto sa: http://www.e-balkan.net

9


Iskr A

DJEVOJKA

Nura = svjetlost

Z

ovem se Nura Kulalić, imam dvadeset sedam godina. Rođena sam u Zenici, Bosna i Hercegovina. Završila sam srednju ekonomsku školu, i bila učenica generacije. Govorim engleski jezik aktivno i njemački pasivno. Od rođenja bolujem od SMA (Spinalna mišićna atrofija) stepen dva. Korisnica sam invalidskih kolica, ali i pored te činjenice svoj život ne bi mijenjala niti za jedan drugi. Imam poprilično i radno iskustva, radila sam kao radio voditeljica i urednica zabavnog programa, zatim radila sam u računovodstvu. Trenutno ne mogu da radim, vlastitom voljom, jednostavno, došlo vrijeme da se posvetim malo više sebi i pisanju.

10

Ime mi je Nura, Nura je ime arapskog porijekla. Značenje imena je svjetlost. Odlučila sam napisati ovu kolumnu baš u kišnim danima, da vam podarim tračak svjetlosti i pogasim monotoniju svakodnevnice. Rođena sam u septembru, prije dvadeset i sedam godina, očigledan dokaz da i septembar rađa svjetlost, nur =svjetlost, okom teško vidljivu, ali dušom primjetnu, toplu, razdraganu. Ime sam naslijedila od rahmetli nane, ruku na srce, kao djevojčica i nisam ponosno nosila to ime, naprotiv, zvučalo mi staromodno, ne dominantno, i činilo mi se da je ime Nura nekako karakteristično za nene, nane, starije žene. Vremenom sam shvatila da svako ime nosi ulogu i bitan slijed događaja u životu. U najmanju ruku zvuči šašavo, zar ne!? Ali značenje imena sam shvatila kao misiju, ulogu u pozorištu zvanom ‘’Dunjaluk’’i odlučila biti svjetlost, bolje rečeno, širiti svijetlost na ljude u mom okruženju. Voljela bih ja biti svijetlost velikih dometa, ali neki ljudi naprosto ne žele biti obasjani, nažalost, tamu biraju za blisku prijateljicu. Svjedoci smo koliko se ljudi žale na vrijeme, kišu, vjetar, sunce, uvijek se neko pronađe kome nije po volji, ili kome je vrijeme krivo za neurozu, bol, dekoncentraciju, kašnjenje, zaborav, ma vrijeme je u većini slučajeva ‘’krivac’’ za sve. Ja to nazivam najkraćim i najlakšim izgovorom i opravdanjem za sve. Problem je što nam manjka volje, kreativnosti, entuzijazma, pozitive. Ne, sunce ne grije previše, sunce grije taman toliko da uživamo u njegovim zrakama, i grije više od ljudskih duša, i nije sunce krivo što negativno posmatraš tu divnu žutu nijansu. Kiša nije dosadna, i ne ‘’smara’’, naprotiv, kiša nas čisti, umiva, pere zlo, nečistoću, kiša je blagodat. U kišnim danima dove, želje, su iskrenije čistije. Kiša je idealna prilika za duge tople razgovore sa bližnjima, za tople emocije, za dobru knjigu ili film, društvene igre u krugu porodice, koliko samo bliskosti i smijeha donose ti trenuci. Snijeg donosi dječje radosti, budi dijete, na trenutak, priušti sebi to zadovoljstvo, neka nos pocrveni, a prstići budu bijeli od hladnoće, tek tada ćeš shvatiti koliko je dragocjen topao zagrljaj drage osobe. Čvrst, topao zagrljaj nije samo navika, ritual, ili trenutak, nego podrška, iskrenost, sigurnost, sreća. Naizgled, mali trenuci, banalni primjeri čine suštinu života. Nije li sreća osjetiti sigurnost, ljubav i osjetiti da nekome pripadaš i da neko pripada tebi? Ako to nije sreća, onda sam ja potpuno nesretna.


Iskr A

Za nekoliko dana mi je rođendan, nemam velikih, neostvarenih želja, nemam visokih ciljeva jer ne volim razočarenja, realno kreiram želje, prema mogućnosti ispunjenja, jer čuda ne postoje. Želim da budem nečiji nur, da mu obasjavam sve teške puteve svojim djetinjim osmijehom. I kad ga rasplačem, da to bude samo radi sreće, ništa drugo! Sve što želim vama, neka se i meni dogodi, osmijeha, toplote, bliskosti, svjetlosti, podrške i ljubavi pune kofere, da možemo putovati sunčanim, kišnim ili snježnim danima, sasvim svejedno, ako nosimo svijetlost zar je važno kakvo je vrijeme.... Evo i druga. Sabur je riječ, o kojoj najčešće diskutujem u zadnje vrijeme. Jezički posmatrano, riječ sabur označava strpljivost, izdržljivost, ustrajnost, samosavladavanje, suzdržljivost. Terminološku definiciju za sabur dao je imam Ibn Kajjim pa kaže: ‘’Sabur je da savladaš dušu kada je uznemirena i ljuta, i da suzdržiš jezik da se drugima žali i jadikuje, i da spriječiš tijelo da čini ono što ne treba. Ovu kolumnu pišem u periodu kada testiram vlastiti sabur, a testirajući vlastiti sabur uviđam koliko ljudi olako shvataju pojam sabura, ali i koliko meni manjka sabura diskutujući sa ljudima povodom toga. Prvo pravilo, ne sudi o ljudima ako prethodno sa njima nisi popio nekoliko litara kafe. Ne znamo mi šta se krije u srcima nas samih, ponekad, a kako tek znati kod drugih... Osmijeh je odbrambeni mehanizam strpljivih ljudi, da se tužni smiju najljepše uvjerila sam se mnogo puta. Naizgled kao da nemam više niti jednog problema u životu, osim tog očiglednog fizičkog ograničenja. Niti jednog, osim da ne mogu hodati. Neki će reći, zar je potrebno više od toga, ne znajući da mi je to najmanji problem u životu. Drugi će ipak reći, i nije to baš toliki problem, ona je jaka, bori se, sve je uspjela, izlazi, živi, obrazovala se, a to što je vezana za invalidska kolica njoj ne predstavlja prepreku... žargonski rečeno ‘’sve mi ravno do mora’’ uostalom osmijeh ne skida sa lica, očigledno ‘’upala joj kašika u med’’. To kažu svaki put kada vide moje kofere, pored automobila, idem na banjsko liječenje svaka tri mjeseca, oni to poistovjećuju sa rekreacijom, odmorom, uživancijom... Vjerovatno, vodeći se mojim osmijehom, i radošću pred polazak, a ne znajući suštinu moje radosti. Ne slute oni, da ću nakon banjske rehalibitacije moći sama pisati kolumne, vlastitim rukama, bez asistiranja prilikom tipkanja, da ću moći sama jesti, roditeljima kafu

napraviti, preciznije biću sposobna obavljati svakodnevne aktivnosti bez bilo čije pomoći. Neću imati bolove, bolje ću spavati, i živjeti kao oni bar naredna tri mjeseca. Dovoljno razloga da budem beskrajno sretna kada krećem na taj put. Ne znaju oni koliko se žrtvujem ja, ali i moja porodica i prijatelji da bi mi omogućili taj fizički tretman, koji zahtjeva mnogo financijskih sredstava, ne znaju za bolove koje preživim tokom tog tretmana, da svakodnevno kosu čupam, doslovno. Ne znaju za moje duge bolne noći, ne znaju ili ne žele da znaju. Kažu mi lijepo se provedi, odgovorim osmijehom. Nije li to test sabura, ako jeste, onda sam diplomirala desetkom?! Sve to u meni izaziva nekoliko različitih shvaćanja odnosno opravdanja. Možda iz razloga, što ne jadikujem, ne pokazujem težinu mojih okolnosti, što se osmijehom štitim, ograđujem, jer znam da plovim dunjalukom, i da sve što se dešava nije moglo da me mimoiđe. Je li to sabur, ili je ‘’šuti i trpi’’...? Da li ja izgledam toliko sretno? Ako je tako, sretna sam još i više. Da li oni ne znaju ili glume da ne znaju, kada mi pričaju o vlastitim problemima, kao sto su loše ocjene u školi njihove djece, ili ‘’njegova majka je uzrok njihovih bračnih problema’’ (zamislite), zatim recesija, a između ostalog tako mi je i samoj, ili nije, ja imam invalidninu, ne redovnu,’’ ali ima, koliko toliko’’. Oni ne mogu na more ovoga ljeta, (zamislite tuge), ‘’ti Nuro ideš u banje, nama bi i to bilo zanimljivo’’ (pazi šta želiš, možda ti se ostvari)... Takve diskusije mi pokažu da u meni ima sabura, obzirom da danima nakon toga prigovaram sama sebi zašto na sve to ćutim kao mumija. Kažu, svakom je njegova muka najteža, možda nas to tjera pogrešnim smjerom, gubimo suosjećajnost, i olako shvaćamo nečiji, ali i vlastiti sabur. Nije sabur imati ogorčenost na licu, nije sabur biti nezadovoljan, nije sabur žaliti se svakom prijatelju, poznaniku na probleme, a svjestan da ništa nećeš promijeniti, nije sabur plakati nad sudbinom, jer to je staza iskušenja koju, htjeli ili ne, preči moramo, na ovaj ili onaj način, a bolje saburom, bolje pripremiti temelje za vječni svijet, bolje za vas, mene i okolinu, sabur je ključ dženneta. Prvi put iznosim javno moj sabur, možda je ova kolumna dokaz da i ja gubim isti, obzirom da pišem ili ‘’kukam’’ nad mojim problemima, shvatite kako vam intuicija nalaže, ali pokušajte staviti na test i vlastiti sabur, i budite zadovoljni ako gutate slano, gorko, kiselo, a da vam se na licu ništa, osim osmijeha ne vidi.

11


Iskr A

„Postati majka znači prepoznati snage koje niste znali da imate i doživeti sve strahove koje niste ni znali da postoje.”

Linda Wooten

12


Iskr A

Žena sa invaliditetom, buduća majka u situaciji nasilja Bila je mlada kada je došla iz malog mesta u Srbiji i smeštena u Dom za osobe sa invaliditetom i svoju mladost započela je sa ljudima sličnim sebi. Kad je došlo vreme zaljubljivanja svoje srce poklonila je čoveku kome je verovala. Bila je srećna, mislila je da je ostvarila sve svoje želje i da će njen život dobiti novi smisao. Vreme je prolazilo i svaki dan je bio ispunjen radošću, a onda se desilo nešto što je još više osnažilo i dalo krila njenoj sreći. Saznala je da trudna. Zbog trudnoće morala je da napusti Dom u kome je provela veliki deo svog života. Pravila i propisi su bili iznad njene želje da voli i bude majka. Upustila se u novu avanturu, otišla je da živi sa mladićem koga je volela i sa kojim je želela da provede ostatak života. A onda, kao što to obično biva, nešto se preokrenulo. Počele su batine i maltretiranja od porodice mladića. Bila je očajna i sama u svojoj boli. U potrazi za podrškom i pomoći stigla je do Centra za socijalni rad. Videvši je u invalidskim kolicima zaposleni u centru su postavili sebi čuveno pitanje: gde sada sa njom? Zahvaljujući razumevanju socijalne radnice, devojka koja koristi kolica je smeštena u jednu od Sigurnih kuća u Beogradu, zajedno sa ostalim ženama koje su preživele nasilje. Spajala ih je ista sudbina – bile su žene i imale iskustvo nasilja. Ništa drugo nije trebalo da bude važno. Verovala je da će jedna drugoj pomoći u tim teškim trenucima. I kada je mislila da je sada sigurna i zaštićena, opet se nije osetila poželjnom. Kako je stepen njenog invaliditeta bio takav da joj je bila potrebna pomoć u obavljanju osnovnih životnih funkcija, naišla je na problem. Nije mogla sama da ode u toalet, da obavi ličnu higijenu, nije mogla sama da se smesti u krevet. Žene koje su bile u Sigurnoj kući nisu mogle da joj pomognu. Nisu mogle ili nisu bile spremne za to. Kada smo pitale: Zašto? Dobile smo odgovor da su sve zaposlene i da nemaju vremena. Pitale smo se i da li radno vreme iznosi 24 sata i da li su baš sve zaposlene? Odgovor nismo dobile. Sigurnu kucu finansira Grad Beograd i napravljena je za sve žene koje su pretrpele nasilje. Sigurna kuća je kažu arhitektonski dostupna, ali da li je ženama sa invaliditetom dovoljna samo takva dostupnost? Centar za socijalni rad se obratio organizaciji „…IZ

KRUGA – Beograd“ za pomoć u obezbeđivanju asistencije za ženu sa invaliditetom, buduću majku, žrtvu muškog nasilja. Nismo mogli da joj pomognemo. U Zakonu o socijalnoj zaštiti regulisana je usluga personalne asistencije, postoje i Standardi i udruženja koja su dobila licencu za uslugu, ali na žalost, ona nije prepoznata u lokalnoj samoupravi kao neophodna i još uvek se finansira od projekta do projekta. Asistentkinju smo mogle da obezbedimo, ali ne i novac za njenu platu. Kako nije imao ko da joj pomogne, žena sa invaliditetom, buduća majka, žrtva muškog nasilja je otišla iz Sigurne kuće, vratila se u sredinu gde je doživela nasilje. Trudnoća odmiče, doći će vreme porođaja. Pitamo se ko će ženi pomoći da odgaja svoje dete koje toliko želi. U Srbiji ne postoje servisi podrške koji pomažu ženama sa invaliditetom da istraju u svojim odlukama da se ostvare kao majke. Tu je za sada jedino prisutna podrška porodice – ako je ima. A ako je nema…? Kako da podržimo i ohrabrimo žene sa invaliditetom da osnuju porodice, da postanu majke, ako lokalna samouprava ne prepoznaje važnost servisa podrške za osobe sa telesnim invaliditetom, a naročito za žene? Koliko će još vremena proći da se svest pojedinaca koji su na mestima odlučivanja promeni? Koliko još žena sa invaliditetom treba da ostane u situaciji nasilja samo zato sto nema gde da ode i zato što nema ko da joj pomogne? Pitanja su na koje još uvek nemamo odgovore. Podrška i osnaživanje da izađu iz situacija nasilja bila bi daleko uspešnija da postoje servisi koji pomažu ženama sa invaliditetom u prevazilaženju problema i da odgovori na pitanja gde i kako? Snežana Mađerčić

13


Iskr A

Konačna sudska odluka u slučaju

diskriminacije

Nakon šest godina pravne borbe, sud je 28. novembar 2014. doneo konačnu presudu i utvrdio da je došlo do diskriminacije na osnovu invalidnosti od strane JAT-a (Serbia Airways) prema Snježani Jolić iz Beograda, korisnicu usluge besplatne pravne pomoći organizacije „…IZ KRUGA – Beograd“, koju je zastupala advokatica Violeta Kočić Mitaček. Naime, Snježana je u tri navrata pokušala da kupi kartu od JAT-a za let iz Beograda do Amsterdama, ali su zaposleni insistirali da mora da kupi još jednu kartu za pratioca, jer ne može da putuje sama zato što je osoba sa invaliditetom. Snježana je ipak sama otputovala za Amsterdam, ali sa drugom aviokompanijom, u kojoj ovo pravilo ne važi. Tokom sudskog postupka JAT se branio izjavom da je to ustaljena procedura, te da je međunarodnim pravilima propisana i prilagođena njihovim potrebama. Naravno, takvu praksu ne primjenjuju mnoge međunarodne kompanije. Poznato je i da je ovo akcionarsko društvo dobilo i preporuku Zaštitnika građana Saše Jankovića, kojom je sugerisano da spornu proceduru uklone iz upotrebe, ali takva preporuka pravno nije obavezujućeg karaktera. Ovo nije jedini slučaj diskriminacije ove kompanije prema osobama sa invaliditetom ali je samo Snježana podnela tužbu protiv diskriminacije.

14


DISKRIMINACIJA U SPOTU “ZDRAVO, JA SAM ACA” Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Nevena Petrušić donela je mišljenje u postupku povodom pritužbi organizacija “…IZ KRUGA - Beograd” i Mreža žene protiv nasilja, protiv Fondacije “SOS dečija sela Srbija”, koje su podnete povodom emitovanja video spota “Zdravo, ja sam Aca” u okviru humanitarne kampanje za prikupljanje sredstava za podršku rada SOS Dečijem selu Kraljevo, odnosno, deci smeštenoj u SOS hraniteljskim porodicama. U pritužbi organizacije “…IZ KRUGA - Beograd” navedeno je da dečak izgovara rečenicu “Od kako je mama bolesna, ona ne može da nas čuva, zato živim u Dečijem selu”, dok je u pozadini prikazana žena korisnica invalidskih kolica. Nakon obraćanja organizacije “…IZ KRUGA - Beograd”, Fondacija ,,SOS dečija sela Srbija” izmenila je spot, tako što je sklonjena slika žene korisnice invalidskih kolica. Nakon toga, Mreža žena protiv nasilja podnela je pritužbu i navela da se i u izmenjenoj verziji spota “Zdravo, ja sam Aca” i dalje diskriminišu žene i osobe sa zdravstvenim problemima. Fondacija “SOS dečija sela Srbija” navela je u izjašnjenjima da je kampanja sprovedena kako bi se uputio apel za podršku deci smeštenoj u hraniteljske porodice bez navođenja zlostavljanja i zanemarivanja kao dominantnih razloga za izdvajanje dece iz porodica i da namera nije bilo da se bilo ko diskriminiše. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazala je da pored upućenog apela koji se odnosi na prikupljanje novčanih sredstava, ovaj spot šalje i poruku najširoj javnosti o deci koja su korisnici usluga Fondacije, te je upravo iz tog razloga veoma važno da spot ne sadrži primere koji mogu podsticati predrasude i stereotipe i kojima se povređuje dostajanstvo određenih grupa lica. Poverenica smatra da je potpuno neprimereno da se u ovom spotu pojavi slika žene koja koristi invalidska kolica u pozadini, uz tekst koji dečak izgovara: “Od kako je mama bolesna, ona ne može da nas čuva, zato živim u Dečijem selu”, jer je nedopustivo da jedan od retkih primera spominjanja/prikazivanja majki sa invaliditetom u javnosti bude u kontekstu njihove nemogućnosti da se o deci staraju i izmeštanju dece iz porodica i smeštanju u alternativne oblike brige. Iako je pozitivno što je slika žene korisnice invalidskih kolica uklonjena iz spota, treba imati u vidu da sam tekst koji dečak izgovara vređa dostojanstvo žena, pre svega žena sa zdravstvenim problemima, i promoviše negativne stereotipe vezane za rodne uloge i odgovornosti koje žene i muškarci imaju u vezi sa roditeljstvom. Zbog toga je doneto mišljenje da su kreiranjem i emitovanjem spota prekršene odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, a Fondaciji “SOS dečija sela Srbija” preporučeno je da izmeni sadržinu video spota, kao i da ubuduće, svojim aktivnostima i javnim kampanjama, ne krši antidiskriminacione propise. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su svi društveni akteri, svako u okviru svojih nadležnosti, dužni da rade na poboljšanju položaja svih marginalizovanih društvenih grupa.


Iskr A

„NEDELJA ŽENA Nasilje nad ženama je kršenje ljudskih prava. Predrasude da je žena kriva za nasilje koje je preživela, vaspitanje i stav društva da se porodica mora sačuvati po svaku cenu, kao i strah od sekundarne viktimizacije, glavni su razlozi zbog kojih, na žalost veliki procenat žena nikada i ne prijavi nasilje. Promovisanje prava na život bez nasilja, kao i podrška u osnaživanju svih žena koje imaju iskustvo rodno zasnovanog nasilja je od suštinskog značaja za postizanje pune ravnopravnosti i eliminisanje diskriminacije žena u svim oblastima društvenog života. Žene sa invaliditetom su višestruko diskriminisana grupa, a nasilje i diskriminacija kojom su izložene najčešće u porodici, braku ili partnerskim vezama, u Srbiji je još uvek tabu tema o kojoj se nerado govori i još uvek se ne prepoznaje kao takva, jer se invalidnost ne posmatra kroz rodnu perspektivu. Za žene sa invaliditetom je izlazak iz situacije nasilja znatno teži, jer im, između ostalog, institucionalni vid zaštite od nasilja nije dostupan usled arhitektonske i komunikacijske nepristupačnosti, niti postoje servisi podrške koji će im pomoći u svakodnevnom funkcionisanju, da se osnaže i preuzmu kontrolu nad sopstvenim životom. Zbog toga je „Mreža …IZ KRUGA – Srbija“, zajedno sa organizacijama …IZ KRUGA u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, ustanovila obeležavanje NEDELJE ŽENA SA INVALIDITETOM koja se održala u sva četiri grada i to od 3-ćeg do 7-og novembra. Manifestacija je počela uličnom akcijom 3.11.2014, u 13 časova u gradovima, na kojima su deljeni leci i privesci sa brojevima SOS telefona. U isto vreme anketirani su građani i građanke o njihovim stavovima o roditeljstvu žena sa invaliditetom, nasilju prema ženama sa invaliditetom i vrstama podrške koje bi država trebalo da obezbedi ženama sa invaliditetom. Posle ovih uličnih akcija su usledile tribine na temu „Servisi podrške ženama sa invaliditetom sa iskustvom nasilja“. Prva tribina održana je 4. novembra 2014. u 12.00 sati u prostorijama organizacije za podršku ženama sa invaliditetom ...IZ KRUGA – VOJVODINA u Novom Sadu. Na tribini su učestvo-

16


Iskr A

SA INVALIDITETOM“ vale: Ljupka Mandić, šefica Kancelarije za osobe sa invaliditetom Grada Novog Sada; Lepojka Čarević Mitanovski, predsednica Mreža ...IZ KRUGA - Srbija i Organizacije za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom …IZ KRUGA – Beograd; Ivana Nikolić, koordinatroka SOS službe organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA. Druga tribina je održana u Kragujevcu 5.11.2014. sa početkom u 13 časova u prostoru Crvenog krsta. Pored Slavice Đurđević, predsednice organizacije ….IZ KRUGA – Kragujevac i Lepojke Čarević Mitanovski, predsednice Mreža ...IZ KRUGA – Srbija, tribini je prisustvovao i predstavnik lokalne uprave, kao i predstavnici Centra za socijalni rad i policije. Tribina u Nišu je održana 6.11.2014. sa početkom u 11 časova, u Regionalnom centru za obrazovanje, a govornici su bili, Lepojka Čarević Mitanovski, predsednica „Mreže …IZ KRUGA – Srbija“, Zoran Jović, direktor centra za socijalni rad, Jordan Ivanović, koordinator za rad sa osobama sa invaliditetom, ispred Uprave za dečju, primarnu i socijalnu zaštitu, Marina Savović predsednica Saveta za osobe sa invaliditetom grada Niša i Jasmina Barać Perović, predsednica organizacije …IZ KRUGA - Niš. Poslednja tribina održana je u Beogradu 7.11.2014. u Domu omladine, na kojoj su govorile: Jasmina Ivanović, sekretar Sekretarijata za socijalnu zaštitu Grada Beograda, Gordana Stojanović, zamenica Zaštitnika građana, Emila Spasojević, savetnica Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Lepojka Čarević Mitanovski, predsednica „Mreže …IZ KRUGA – Srbija“. Na sve četiri tribine govorilo se o višestrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom, o nasilju kojem su izložene, o izazovima sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu, a posebno o servisima podrške koje jedino organizacije …IZ KRUGA pružaju ženama sa invaliditetom. Jedan od glavnih zahteva sa ovih tribina upućen lokalnim samoupravama jeste da se u budžetu za 2015. planiraju sredstva za finansiranje usluge SOS telefona ženskih organizacija u ova četiri grada iz budžetske linije – naknade za socijalnu zaštitu.

17


16dana Iskr A

16 dana aktivizma protiv nasilja prema ženama u Hrvatskoj

Međunarodni dan protiv nasilja prema ženama obilježen je početkom kampanje koja će trajati 16 dana, do Međunarodnog dana ljudskih prava tijekom koje će SOIH Mreža žena s invaliditetom dijeliti bijele vrpce „muško NE nasilju nad ženama“ u srednjim školama i vrtićima u Zagrebu. Time se želi podići svijest javnosti o potrebi sprječavanja nasilja nad ženama s invaliditetom. Kampanja će se provoditi diljem Hrvatske od Vukovara do Trogira. U organizaciji Autonomne ženske kuća Zagreb organiziran je okrugli stol „Da li novi zakoni štite žene od nasilja ili ih dodatno strukturalno viktimiziraju?“ O problemu nasilja nad ženama s invaliditetom tijekom rasprave govorila je Mira Pekeč Knežević, zamjenica pravobraniteljice za osobe s invaliditetom. Broj prijava na nasilje nad ženama s invaliditetom i dalje je vrlo malen. Kao mogući razlozi tamne brojke nasilja nad ženama s invaliditetom se ističu postojanje odnosa ovisnosti o nasilniku što se ogleda u ekonomskoj ovisnosti, kao i ovisnosti o njezi i drugoj vrsti podrške. Daljnji razlozi se nalaze u teškoćama dokazivanja nasilja, posebno u suptilnim psihološkim oblicima i uskraćivanju njege kao oblika kažnjavanja, nedostatak edukacije i informacija o prihvatljivim i neprihvatljivim oblicima ponašanja, socijalnu isključenost, otežanu pristupačnost skloništa i nepovjerenje u sustav kao zadnju, ali i najvažniju prepreku u prijavljivanju nasilja. Kod utvrđivanja postojanja svih oblika nasilja nad osobama s invaliditetom, naročito verbalnog odnosno psihičkog, potrebno je prilagoditi postupanje svih tijela. Potrebno je izmijeniti Protokol o postupanju u slučaju nasilja u obitelji i protokol o postupanju u slučaju seksualnog nasilja koji ne sadrži odredbe o postupanju nadležnih tijela prema osobama s invaliditetom kao žrtvama nasilja ili svjedocima počinjenog nasilja u obitelji. U RH je i nadalje slaba mogućnost pronalaženja adekvatnih oblika neovisnog života koji bi bili alternativa životu u nasilju i ovisnosti o pomoći nasilnika radi izostanka sveobuhvatne potpore koja bi osobama s invaliditetom osiguravala samostalno stanovanje, uzdržavanje i neovisan život – odvojen od nasilnika. Skloništa je premalo i ne mogu zadovoljiti postojeće potrebe, a naročito nedostaje onih prilagođenih osobama s invaliditetom i djeci s teškoćama u razvoju.

18


Iskr A

Budući da ne postoje stambene zajednice u kojima bi osobe s invaliditetom mogle neovisno živjeti uz potrebnu podršku, jedina alternativa za život bez nasilja je smještaj u dom za starije i nemoćne. Dok alternativni oblici stanovanja ne zažive, usprkos svim strategijama i zaključcima skupova posvećenih temi nasilja nad osobama s invaliditetom, žrtvama nasilja uistinu se ne može ponuditi prihvatljivi izlaz pogotovo u situacijama kad slučajevi nasilja nisu radikalniji nego imaju suptilnije forme s kojima se žrtva već naučila nositi i svakako ih preferira u odnosu na neizvjesnost života u neprilagođenim skloništima ili institucijama. Bitni element sprečavanja nasilja prema osobama s invaliditetom i to ne samo ženama je njihovo osnaživanje i edukacije koje primjerice provode nevladine Mreže žena s invaliditetom. Stoga preporučamo: procijeniti potrebe za pružanjem pomoći i podrške ženama s invaliditetom koje su žrtve nasilja. U skladu s tim prilagoditi postojeća kao i nova skloništa i savjetovališta potrebama žena s invaliditetom, uz financijsku podršku nadležnih državnih tijela i institucija, tako da ne ovise o inicijativama civilnog društva, provoditi senzibiliziranje kao i sustavnu, dugotrajnu edukaciju u radu s osobama s invaliditetom i specifičnostima pojedinih oštećenja, kao i o specifičnostima u radu sa ženama s invaliditetom koje su žrtve nasilja, za osobe različitih struka iz institucija i organizacija civilnog društva koje rade sa žrtvama, kao i nastaviti rad na kontinuiranom i sustavnom osnaživanju žena s invaliditetom kako bi stekle povjerenje u sustav za prijavu nasilja, te posebno kroz medijsku vidljivost i informiranje javnosti o višestrukoj diskriminaciji i problemima žena s invaliditetom koje su žrtve nasilja. Preuzeto sa sajta http://www.posi.hr/

aktivizma 19


IskrA

Lj

UBAV ZA SVE LJUDE

ubav u našim životima, životima osoba sa invaliditetom, nije baš česta tema, vjerovatno što smo svjesni činjenice, da interes vlada, ljubav gubi smisao, a ja se nadam, negdje u mom srcu postoji tračak nade, da ljubavi ima za sve ljude, samo je treba zaslužiti. I osobe sa invaliditetom imaju srce, veliko srce, dovoljno veliko za sve ljude dobrih namjera, i mi imamo osjećaje, i mi želimo život dijeliti sa nekim. Ponekad se čudo desi, pojavi se neko, ko nas želi i prima u svoje srce, ali samo ponekad, i rijetki su ti sretnici, koji mogu voljeti, kojima je prilika pružena, da vole i da žive za nekog. Ljudi koji nam pruže šansu za useljenje u njihovo srce, znaju uživati u onom što se zove osoba sa invaliditetom. Da, uživati, baš tako mislim, jer nas život učinio puno spremnijim za brojna iskušenja, samim tim više cijenimo sve oko sebe, i uistinu uživamo u životu. Svako iskušenje me ojačalo, pa svrha ljudskog življenja je istrajnost u iskušenjima. Svi ljudi prolaze kroz prepreke, tegobe, manje ili veće, ali istrajnost pobjeđuje. U ovoj životnoj dobi, analiziram svoj život, uspone i padove, vrline i mane, jer svi imamo pozitivnih i manje dobrih osobina, pa analizirajući moje postupke, trudim se greške ne ponoviti, učiniti da mi vrlina bude jača strana. Sami kreiramo svoje postupke, da ne bi bilo kasno kajati se, učinimo to odmah. Zašto da nekom dan pokvari moj pogled, riječ, postupak? Voljela bi u ovoj kolumni, u ovoj mojoj ispovijesti, gdje ima više dobrih primjera o međuljudskim odnosima, da pišem o sretnom suživotu osoba sa invaliditetom i zdravih ljudi. Da, imam brojna pozitivna iskustva, bez omalovažavanja, bez predrasuda, bez diskriminacije. Vjerujem da će i to vrijeme doći, želim, nadam se i molim da to vrijeme dođe, vrijeme normalnog življenja za sve ljude. Nije to bajka, niti mašta, to je vapaj iz duša ljudi sa invaliditetom. Počnimo od sebe. Gospodaru moj, kada se ogriješim o ljude, podari mi snagu izvinjenja, a kada se ljudi ogriješe o mene podari mi snagu oprosta. Gospodaru moj, ako mi uzmeš blagodat zdravlja, podari mi blagodat vjere. Nura Kulalić 20


Iskr A

21


Iskr A

POGLED PODRŠKE ZA „ODABRANE“

22

L

ijepa riječ mijenja odnose među ljudima, kao što kašičica šećera mijenja okus čaja. Ponekad pomislim da nam je draže piti gorke čajeve, generalno. Prisjetih se i one, stare, dobre izreke „Lijepa riječ gvozdena vrata otvara’’ pa pomislih mnoga vrata su korozirala, oronula, ili ‘pak zaključana sa najmanje sedam ključeva. Pomislit ćete, pesimista veliki, baš naprotiv, ja redovno šećerim čajeve i otključavam mnoga vrata, lijepom riječi, naravno. Zovem se Nura, imam dvadeset i šest godina. Ništa značajno, ali interesantno jeste, zato ću pisati o mojim okolnostima, a nešto kasnije ću vam objasniti i razloge moje ispovjesti, ili ‘pak ogorčenosti koja me motivisala za ovu kolumnu. Bila bih ja prosiječna dijevojka, možda i supruga ili majka, da mi sudbina nije odredila drugačije puteve. Naime korisnik sam invalidskih kolica od treće godine života, ne sjećam se, baš kristalno mojih koraka, ali slike skrivene u kutiji pored kreveta su neprocijenjivo blago i jedini očiti dokazi da sam pravila korake, vozila biciklo, skije, i vlastitim rukama igrala odbojke, pravom odbojkaškom loptom. Sada me žalite, zar ne?! Mrzite me, molim vas, to mi je prihvatljivije. Cilj mi je osvijestiti vas, i podstaći da razmislite koliko često zahvalite Bogu, na tome što ste neovisni, što i sada možete koračati, skijati, voziti biciklo, igrati odbojku, nogomet, što vam odbojkaška ili nogometna lopta nije teška poput planine. Što se možete obrazovati, bez da organizujete pet ljudi da vam pomognu samo da pređete arhitektonske barijere do fakulteta i nazad, što posao dobijete bez da vas neko podcijeni, na osnovu izgleda, i „otpiše’’ prije nego pokažete svoje sposobnosti. Budite sretni, imate ogromne razloge za to, vama se čini banalno, beznačajno, a mnogi žive za samo trenutak tih mogućnosti. Ja sam sretna. Moja kolica su bila i sada su dio mene, nema dramaturgije ako budu i dio moje budućnosti. Naprotiv, moju sreću čini osmijeh, život, sunce, zvijezde, lijepa riječ, dobra knjiga, dan bez bola, male stvari. A šta vas čini sretnima? Moj svijet nije stao, činjenicom da ne mogu hodati, ljudska vrijednost se ne mjeri po broju prijeđenih koraka. Negativna osoba pronalazi probleme, pozitivna osoba rješenje. Nažalost, danas mnogi ljudi imaju predrasudu prema osobama sa nekim ograničenjima, odnosno invalid-


Iskr A

itetom, razliku zbog vjeroispovjesti, razliku zbog boje kože. Od te razlike stvara se mržnja, od mržnje rat. Voljela bi da to mogu promijeniti, voljela bi da se ljudi međusobno više cijene, da se svakom čovjeku pruži šansa da pokaže svoje vrijednosti, da nam uslov za prijateljstvo ne bude boja kože, izgled, niti vjera. Iz dubine duše vjerujem da drugi svijet postoji, sigurna sam u to, zbog toga ne žalim za uskraćenim zdravljem, često zahvalim dragom Bogu na svemu što mi je podario, zahvaljujem se na iskušenju, kroz koje prolazim ja, ali i moja porodica. Sa druge strane obrazovanje me ispunjavalo, činilo zadovoljnom, dane sam posmatrala prema količini novih spoznaja, korisnih saznanja, što više naučim, dan bih smatrala uspješnijim, tako je i danas. Teško je nositi se sa hendikepom, to je jasno, ali težina nije u sposobnosti, nego u okolnostima koje nas okružuju. Nas, osobe sa bilo koji ograničenjima, rijetko shvataju ljudi, sažaljevaju nas, omalovažavaju, smatraju često da ne zaslužujemo i ne možemo živjeti „normalno“, to dokazuju njihovi postupci, koji se znaju duboko u dušu zavući i ogroman trag ostaviti. Dovoljno je samo poznavati bonton lijepog ponašanja, nije to nikakva mudrost, samo kućni odgoj, to je najvažniji putokaz, koji možeš iz kuće u svijet brzog življenja ponijeti. Prijateljice su bile tu za mene, ali samo kada im treba pomoć, savijet, a za sve drugo mene nije bilo u njihovom planu. Roditelji su mi skretali pažnju da ne dozvoljavam to iskorištavanje, ali ja nisam znala stati, nisam željela, uživala sam u njihovom društvu, nesvjesno sama sebe podcjenjujući. Samo sam željela biti u toku zbivanja, biti u društvu, a na taj način promijeniti mišljenje nekolicini mladih, o „ograničenim’’ osobama. Njihove rođendane nisam slavila, nisu me pozivale, niti njihovim zabavama prisustvovala, uvijek bi postojao izgovor, zbog čega me ne zovu, a znala sam u dubini duše da su moja kolica razlog, zbog kojeg me izbjegavaju. Vremenom sam u to bila sigurna, duboko razočarana, odlučila sam držati ih na distanci, podalje od sebe, nisam vise mogla podnijeti diskriminaciju, nisam imala snage. Na sreću, bilo je i onih koji su i danas moji veliki prijatelji, istinski, na koje mogu uvijek računati, malo ih je, ali dovoljno da znam da nekome značim, da je nekome, izuzev porodice, stalo do mene. Navodne prijatelje, pominjem, jer im zahvaljujem, puno lakše prepoznajem iskrene osobe zahvaljujući njima. Vjera u Boga je od velike važnosti, može se reći najvažnija, u istrajnosti, kroz iskušenja, koja svaki čovjek, na brojne načine

preživljava. Kao svaka mlada osoba, tako i ja, tražila sam odgovore na brojna pitanja, a od dobijenih odgovora, stvarala istinsku sliku života, prirode, te svrhe postojanja. Danas moj stav i razmišljanja su jasno izgrađena; ljudi su na prolaznom svijetu, svojim postupcima, ponašanjem, vrlinama ali i manama, određuju mjesto boravka na vječnome svijetu. U vječni svijet, svi ćemo doći, srazmijerno našim zaslugama ovdje, tamo ćemo biti tretirani. Svoj invaliditet sam tumačila kroz vjeru i dobila najkonkretniji, siguran i stvaran odgovor, prolazim kroz iskušenje od Boga dano, na misiji sam u jačanju imana (vjere), što budem istrajnija, iman je veći, samim tim’ i milost od Svemogućeg Boga. Vjera mi moj invaliditet predstavlja kao nagradu od Boga. Nagradu, u smislu da sa svojim ograničenjima sama, možda, spriječena, od putanje pogrešnim putem (bilo koja vrsta invaliditeta je osvještenije ljudi), krećeš ka njihovoj plovidbi odabranih. Zar nismo odabrani, nagrađeni!? Osobe poput mene žele druženje, žele poznanstva, prijateljstva. Svakodnevno slušam, kako pravi, istinski prijatelji ne postoje, više puta mi se dešavalo da se razočaram u prijatelje, ali negdje u mojoj duši ima tračak nade o postojanju stvarnog prijateljstva. Mnogo ljudi ima posebno mjesto u mom srcu, svojim zaslugama su učinili da steknu moje povjerenje, jer se na malim stvarima prijateljstva grade, a na velikim opstaju. Prave prijatelje je teško pronaći, još teže zadržati, a na iskrenu lijepu riječ, osobe sa invaliditetom uzvraćaju mnogo više. Čak na ulici se mogu prepoznati ljudi koji imaju blizak kontakt sa osobama poput mene, pogled govori više od riječi, pogled podrške, bez žaljenja. Tuga u meni se javi kada vidim prijatelje koji dijele sudbinu poput moje, a u njihovom životu je prisutna velika doza depresije, povučenosti, izolovanosti od svijeta u kome žive, kojem pripadaju, a da niti svjesni nisu. Željela bih im dati malo moje volje i razloga za život. Zašto plakati, predati se i ne iskoristiti život, svoj život, koliko god težak, ili komplikovan naš život je u pitanju, iskoristimo ga u dobru. Doprinosimo našim mladima, da u budućnosti imaju manje poteškoća nego li mi, i nama je neko pomogao. Svakog minuta živim kao da mi je posljednji minut, posmatram ljude, kada kažem kako sam sretna i zadovoljna životom, te da se za drugi život ne bih mijenjala, gledaju me sa nevjericom, sa sumnjom u ono što pričam, ne shvataju da sam iskrena, da iz srca istinu govorim, da sam sretna i zadovoljna, da mi više nije potrebno ništa, osim osmijeha mojih roditelja i meni dragih ljudi, to me beskonačno usrećuje. Nura Kulalić

23


Iskr A

Majke sa

I

ma žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije. Ivo Andrić

24


Iskr A

invaliditetom Širom sveta žene sa invaliditetom moraju da se bore protiv neobaveštenosti, stereotipa i predrasuda društva o tome kako one nemaju seksualnih želja, kako nisu sposobne da imaju seksualne odnose, kako su bolesne i ne bi trebale da preuzimaju rizik trudnoće, i na kraju, kako ne mogu da odgajaju decu same. Žene sa invaliditetom su primorane da se svakodnevno bore i pokazuju društvu da su žene sa istim pravima i potrebama kao i sve druge žene. U pojedinim situacijama one su u većem riziku da iznesu trudnoću kada je u pitanju njihovo zdravlje, ali u svim drugim situacijama žene sa invaliditetom su stalno izložene bespotrebnoj stigmatizaciji i diskriminaciji u društvu. Biti majka za neke žene je ispunjenje svih snova, za neke to nije važan aspekt njihovog postojanja, pa odlučuju da ne postanu majke. Tako je kod svih žena, bez obzira na boju kože, veru, kulturu ili neko drugo lično obeležje. Ali, to ne važi i za ženu sa invaliditetom. Ona je unapred osuđena da ne treba da bude majka, a još manje da uživa u vođenju ljubav. Vrlo često, njoj se uskraćuje pravo da donese odluku o bilo čemu u svom životu. Međutim, i pored tolike društvene odbačenosti neke žene sa invaliditetom su donele odluku da se ostvare kao majke. Zbog toga je „…IZ KRUGA – Beograd“ realizovala mini anketiranje majki sa invaliditetom, pa u ovom broju objavljujemo dve priče, na osnovu kojih ćete saznati kroz koje nedoumice su prolazile, ko im je davao podršku u odgajanju dece, a saznaćete i koliko naše društvo i država pruža podršku ženama sa invaliditetom. 25


Iskr A

Ostvarena želja Anđelina Trifić iz Trstenika Postati majka po prvi put nikada nije lako. Mladu majku čekaju mnogi izazovi i često vrlo visoka očekivanja u ispunjavanju roditeljske uloge sa kojom se susreće po prvi put u životu. Kako su se nosile sa izazovima roditeljstva, pitali smo žene sa invaliditetom koje su se ostvarile u ulozi majke. Koji je trenutak u tvom životu bio presudan u odluci da postaneš majka? Oduvek sam imala želju da se ostvarim u roditeljstvu, da i mene neko zove mama. Postojao je strah da neću imati osobu sa kojom bih to ostvarila, ali sam i u tom slučaju imala neku ideju tj. rešenje, mada ne bih sada o tome… Presudan trenutak je bio, rekla bih, sam tok moga života. Neke stvari su bile nezaobilazne, mislim na smrt bake i deke sa kojima sam živela, jer sam još kao mala ostala bez oba roditelja. Kad vam se tako nešto desi u periodu od tri meseca, pomisao da ste sami izgleda vam strašno. Ali eto, ja sam imala sreću da u tom nekom periodu upoznam osobu koja je bila uz mene i u tim teškim trenucima. Posle nekog vremena poželela sam i ja da osnujem svoju porodicu, a kada već imate pravu osobu pored sebe, to je bar lako. A, Bože zdravlja, uskoro ćemo Ljubiša i ja po drugi put postati roditelji, a Anita će dobiti batu. Da li si imala strahove ili nedoumice u svojoj odluci da postaneš majka i ako jesi opiši ih, u vezi sa čime su oni bili? Naravno da jesam. Prvenstveno je postojao strah 26

oko nege i brige bebe, s’ obzirom na svoj invaliditet – cerebralnu paralizu. Bila sam svesna da će mi biti potrebna pomoć, počevši od uzimanja bebe u naručje, hranjenja, prepovijanja, a oko kupanja i da ne pričam... znači u svakodnevnoj brizi. U svakom slučaju plašila sam se kako ću se, i pored pomoći, u svemu tome snaći. Da li si se ponekad osećala bespomoćno u vezi sa odlukom da postaneš majka i koji su to trenuci bili? Ne bih mogla reći da sam se u bilo kom trenutku osećala bespomoćno. Jedino me je u jednom trenutku, kada sam već bila trudna, uhvatio neki strah i briga kako ćemo se snaći kad stigne beba, jer sam znala da zbog porodične situacija sa obe strane nećemo imati neku značajnu pomoć. Tada sam popričala sa patronažnom sestrom koja me je obilazila zbog visoko rizične trudnoće, i ona mi je samo rekla da ne brinem ništa i da je sve to priroda regulisala. Na neki način bila je u pravu, jer sve nekako, kakotako, dođe na svoje. Ko ti je bio podrška u ostvarenju odluke da postaneš majka? Da li ti je bila dovoljna podrška samo te osobe ili misliš da je još neko trebalo da se uključi i ko? U samom ostvarenju odluke ne bih mogla reći da je to podrška već jedostavno zajednička odluka mene i tadašnjeg dečka, a danas i supruga, Ljubiše. Niko nije ni znao za naše planove, sve dok ih nismo ostvarili i saopštili bližnjima radosnu vest da ćemo postati roditelji. Inače, smatram da je potrebna podrška društvene zajednice i institucija socijalne zaštite, kao prvo, u smislu pružanja podrške da se osobe sa invaliditetom ostvare kao roditelji, a ne odgovaranje od roditeljstva, jer sam skoro čula i takvu priču i bila zaprepašćena. A kasnije u samoj trudnoći i roditeljstvu podršku bi trebalo imati u smislu pomoći u kući (npr. Geronto domaćice) i moram naglasiti zakonskog personalnog asistenta kao pomoć za brigu oko bebe.


Iskr A

Da li si ikada osetila diskriminaciju u odnosu na druge majke koje nemaju invaliditet i u kojim situacijama? Nisam nikada osetila diskriminaciju u tom smislu, uglavnom je to bilo divljenje na hrabrosti i odlučnosti u ostvarenju majčinstva, kako u trudnoći, tako i u porodilištu, a i dan danas. Mada kad malo bolje razmislim bilo je diskriminacije u porodilištu od strane nekih babica koje nisu bile raspoložene da mi donose bebu na podoj. Lakše im je bilo da nahrane bebu na flašicu nego da mi donesu jer mi je u tom slučaju trebala njihova pomoć u dojenju bebe. Tako da sam ja morala na svaka tri sata da se izmlazavam, prosipala sam mleko, zbog čega mi je bilo jako teško i čekala sam kad će doći neka od onih finih, koje bi mi donele bebu na podoj. Da li bi ti mogućnost korišćenja usluge koja je namenjena majkama sa invaliditetom u brizi o detetu pomogla da na lakši način prevaziđeš sve barijere, nedoumice i strahove u vezi sa roditeljstvom? Naravno da bi, i to mnogo. Da sam imala zakonsku mogućnost korišćenja takve usluge ne bismo sigurno došli u situaciju da suprug napusti posao i da je i dan danas bez njega. Ja sam u radnom odnosu, a zakon je tu izričit, samo jedan od roditelja može koristiti pravo na odsustvo radi nege deteta. A posle carskog reza nije dovoljno tri meseca porodiljskog da se oporavite i vratite na posao, kako bi suprugu ustupila pravo na korisćenje odsustva radi nege deteta u trajanju od godinu dana. A i izgledalo mi je strašno i nezamislivo da ostavim bebu od 3 meseca i da se vratim na posao. Na koga si se oslanjala za pojedine aspekte roditeljstva, da li je to bio partner, neki drugi član porodice ili neko treći? Oslonac je bio i ostao moj suprug. A u prvim danima po dolasku iz porodilišta mnogo nam je značila pomoć moje sestre od tetke, ali nažalost ona je daleko i to je bilo samo desetak dana koliko je ona mogla uzeti odmor zbog obaveza na poslu.

Htela bih da se zahvalim ovom prilikom i mojoj ujni, koja je po potrebi dolazila da bude sa Anitom i sa mnom dok tata nije sa nama, jer ja nisam mogla ni na kraći vremenski period ostati sama u prvim mesecima dok je Anita bila jako mala. Koje su to svakodnevne aktivnosti u brizi o detetu za koje ti je bila potrebna pomoć i podrška? Mogu reći da mi je u svim svakodnevnim aktivnostima bila potrebna pomoć počevši od uzimanja bebe, hranjenja, presvlačenja, kupanja, stavljanja u krevetac, odlaska u šetnju, posete doktoru… bukvalno mi je bila potrebna pomoć 24 sata. Neki ljudi misle da osobe sa invaliditetom imaju problem sa bezbednošću deteta. Kako si ti prevazilazila takve situacije (npr. izlazak na ulicu, odvođenje deteta u školu ili odlazak na kontrolu deteta kod lekara kada naši domovi zdravlja nisu dostupni)? Njihovo mišljenje je samo njihovo mišljenje. Na mišljenja drugih se ne obazirem. Svesna sam šta i koliko mogu, a nekad moram priznati premašim i svoja očekivanja, jer nađem načina i to nešto da uradim. Da li si ikada imala sumnju u sebe da ćeš biti dobar roditelj? Jesam, ali smatram da takva sumnja u nekoj meri postoji kod svakoga, mislim i kod osobe bez invaliditeta. Vremenom ta sumnja jednostavno nestane, a da ni sami ne znate kada. Da li te je ikada dete pitalo za tvoj invaliditet i kako si tada reagovala? Još uvek je mala (20 meseci) ali sam svesna da će doći i taj trenutak, mada nisam još sigurna šta bih joj odgovorila. Odgovor će sigurno zavisiti od njenog uzrasta u tom trenutku. Koja bi tvoja poruka bila drugim ženama sa invaliditetom koje imaju želju da se ostvare kao majke? Ukoliko imate želju da postanete majke težite ka tom cilju. Ne dozvolite da vas ka tom cilju išta/ iko sputava, jer za svaki problem i situaciju nađe se neko rešenje. Verujte mi da nema lepšeg osećaja od osećaja kada vas jedno malo bezbrižno biće nazove “mama”. I zato drage moje, samo napred i hrabro ka ostvarenju svojih snova! 27


Iskr A

O

no što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu ljepote. Prava vrijednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne blijedi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o sljepilu površnosti. Uvijek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska ljepota, naš žar, vatra i savršenstvo. Slаvišа Pavlović

28


Iskr A

Da bi čovek bio slobodan nije dovoljno odbaciti svoje okove, već živeti na način da poštuje i razvija slobodu drugih ljudi. Nelson Mandela

29


Iskr A

STRAHINJA RAZBIJA STRAHOVE Jasmina Barać Perović iz Niša

Da li možeš da nam kažeš koji je trenutak u tvom životu bio presudan u odluci da postaneš majka? To mi je oduvek bila najveća želja i kada je došlo pravo vreme, tj. kada su se sve kockice složile, završila fakultet, zaposlila se, počela da živim sa dečkom, sadasnjim suprugom, ostala je još ta neispunjena želja koja me je pritiskala iz dana u dan. I eto…. Da li si imala strahove ili nedoumice u svojoj odluci da postaneš majka i ako jesi opiši ih, u vezi sa čime su oni bili? Kako da ne, imala sam ogroman i opravdan strah. Prvenstveno zbog dijagnoze, jer distrofija može biti nasledna, a nisam uradila genetsku analizu, jer je jako skupa, a naš fond to ne plaća, čak nekoliko hiljada eura. Zatim, brinulo me, kako ću izneti trudnoću jer teško hodam i često padam, ne mogu sama ni da ustanem, okrenem se i sl. I na kraju, kako ću kada beba dođe na svet, a ja ne mogu, niti da je podignem, niti okupam, nahranim, čuvam i sve što ide uz to. Naravno da sam imala strahove i ne samo ja, već i suprug, moja majka i cela porodica. Nedoumice NE, jer sam bebu želela svim srcem i to je bilo presudno.

30

Da li si se ponekad osećala bespomoćno u vezi sa odlukom da postaneš majka i kako si to prevazilazila? Kroz svakodnevne razgovore sa najbližima, prvenstveno sa MAMOM KOJA MI JE DAVALA VETAR U LEĐA, prijateljicama, ali i sa stručnjacima, lekarima i psihologom iz organizacije “… IZ KRUGA – Niš” prof. Jelisavetom Todorović. Takođe sam preko interneta kontaktirala sa ženama sa invaliditetom koje su se već ostvarile kao majke, kako iz Srbije, tako i iz inostranstva. Interesovala su me njihova iskustva i priče. Ko ti je bio podrška u ostvarenju odluke da postaneš majka? Da li ti je bila dovoljna podrška samo te osobe ili misliš da je još neko trebalo da se uključi i ko? Majka, brat, otac, zaova, muž delimično, jer je i sam bio u strahu, prijatelji i koleginice. Ali mama, tj. uža porodica najviše, i Dr Apostolski. Sada, sa ove tačke gledišta mislim da je trebalo da mi suprug bude veća podrška, ali i njemu njegova porodica, što je po meni negde izostalo. Smatram i da država treba da uzme veće učešće, bar da omogući genetsku analizu i psihološko savetovalište. Da sam slušala lekare iz “Instituta za majku i dete” koji su savetovali da prekinem trudnoću, kajala bih se celog života. Da li si ikada osetila diskriminaciju u odnosu na druge majke koje nemaju invaliditet i u kojim situacijama? Mali milion puta, svakodnevno, ali ono što te ne ubije, ojača te. Na primer, teško mi je što nikada ne mogu kao druge majke da odvedem dete u vrtić, jer ima preko 15 stepenika na ulazu, što ne mogu da ga prošetam sama, jer u našem kraju nigde nisu oboreni ivičnjaci, da se vozimo autobusom, i milion drugih sličnih stvari koje druge majke mogu sa svojim detetom. Da ne pominjem kako me svi gledaju kada ga šetam, pojedini čak u čudu pitaju da li je moje. Jednom sam doživela da je prišla žena i pitala moju personalnu asistentkinju, koja ima 56 godina, da li je to njeno dete. Bila joj je valjda veća verovatnoća da ga je rodila ona u 56-oj godini, nego ja sa invaliditetom.


Iskr A

Da li bi ti mogućnost korišćenja usluge koja je namenjena majkama sa invaliditetom u brizi o detetu pomogla da na lakši način prevaziđeš sve barijere, nedoumice i strahove u vezi sa roditeljstvom? Kako da ne. Jedno vreme smo sami morali da plaćamo ženu da mi pomaže i drugog personalnog asistenta, jer sam pre porođaja imala jednog, što mi nije bilo dovoljno kada sam postala majka, jer mi je pomoć neophodna 24h dnevno. Ne daj Bože da dete padne, a ja ne mogu da ustanem iz kreveta ili traži vodu ili ustane sa noše kad smo sami, a ja ne mogu da se sagnem da ga obrišem, već čekamo i po sat vremena da neko dođe… bez pomoći drugog lica nikako ne bih mogla. Na koga si se oslanjala za pojedine aspekte roditeljstva, da li je to bio partner, neki drugi član porodice ili neko treći? Najviše na partnera i moju mamu, ali kako je moja mama ubrzo nakon rođenja deteta preminula, bilo je strašno, morali smo da plaćamo jednu ženu radnim danima, a drugu vikendom, to je prevelik izdatak. Sada mi najviše pomažu suprug i moj otac. Koje su to svakodnevne aktivnosti u brizi o detetu za koje ti je bila potrebna pomoć i podrška? Od kada otvorim oči, da ga uzmem u naručje, nahranim, povijem, prošetam, okupam i sve redom do ustajanja noću kada zaplače, za šta je bio zadužen muž i moja mama dok je bila živa, a onda neko vreme moj mlađi brat, koji je do skoro živeo sa nama. Potrebna mi je pomoć i za odlazak kod lekara na redovne kontrole, pa kada se prehladi, za vodjenje u vrtić i nazad, u park i za sve drugo. Neki ljudi misle da osobe sa invaliditetom imaju problem u bezbednosti deteta. Kako si ti prevazilazila takve situacije (npr. izlazak na ulicu, odvođenje deteta u školu ili odlazak na kontrolu deteta kod lekara kada naši domovi zdravlja nisu dostupni)? Što se bezbednosti tiče jedini problem je da mene neko ne gurne, a kako ništa i nigde ne mogu sama i uvek neko ide sa mnom, ako ne iz porodice onda personalni asistent, moje dete je uvek i više nego bezbedno.

Da li si ikada imala sumnju u sebe da ćeš biti dobar roditelj? Nisam, štaviše trudim se da budem dobar roditelj i da detetu nadomestim za sve ono što ne mogu. Idemo u lutkarsko pozorište, jer samo tamo nema stepenica i u dve igraonice koje su dostupne, puno mu čitam, razgovaramo i radimo razne zadatke. Da li te je ikada dete pitalo za tvoj invaliditet i kako si tada reagovala? Više puta neobavezno, npr. “A što ne mozeš da ustaneš? Što ne možeš da uzmeš vodu sama?” Ali ja mu uvek lepo objasnim da mamu bole noge, da sam se i ja rodila zdrava, ali eto desilo se da sam se razbolela i da zato ne mogu sama da ustanem. I čini mi se da on baš brine zbog toga, od malena je naučio šta i kako treba, pazi da me ne gurne, dodaje mi štap i slično. Koja bi tvoja poruka bila drugim ženama sa invaliditetom koje imaju želju da se ostvare kao majke? Da nikako NE odustaju od svojih želja, naravno ako postoje svi uslovi za to. Jer iskreno, nije nimalo lako uspeti sam i bez tuđe pomoći, bilo da je to od strane partnera, nekog člana porodice, prijatelja ili asistenta. Takođe je bitna i materijalna sigurnost, jer majka sa invaliditetom ima dodatne troškove, kao što sam ja morala sve da platim, ženu koja mi pomaže oko deteta, koja kuva i slično. Žena sa invaliditetom kao majka nema nikakva prava u Srbiji, ČAK NI BENEFICIJU NA VRTIĆ, bar ne u Nišu, kao što to npr. ostvaruju ratni vojni invalidi. Baš ništa, čak ni dečiji dodatak ili neki materinski dodatak! Što je invaliditet teži, neophodna je i veća pomoć i podrška. Ali sve se uz puno truda može prevazići, kako bi se cilj ostvario i želja ispunila!

31


Iskr A

BolniÄ?ka

soba

103

32


Iskr A

Č

ekajući da prođe nedelja, majka je spremala stvari za moj odlazak u Beograd, na kontrolu. Bila je tiha, samo su joj oči bile čudno zamućene i crvene. Od kako su joj lekari rekli da sa mojim nogama nešto nije u redu, njene oči su bile ogledalo tuge. Htela sam da je zagrlim i da joj kažem da ću biti dobro, ali nisam smela to da uradim, jer mi je strogo zabranila da lažem, niti da dajem obećanja koja ne mogu ispuniti. Ništa nije zavisilo od mene… Založila je vatru u šporetu i stavila vodu da se greje. Stajala sam pored šporeta, a toplota mi je ugrejala obraze. Roze, plastično korito već je bilo na podu kuhinje, spremno za moje kupanje pred odlazak u bolnicu. Dok me je kupala, objašnjavala mi je da ću možda morati da ostanem u bolnici, da moram da budem dobra i poslušna devojčica, da pomažem drugima, a ona će često dolaziti da me posećuje. Obećala sam joj… U Beograd smo stigle ranim jutarnjim vozom. Noseći me na leđima, koračala je odlučno smrznutim trotoarom Nemanjine ulice. Duvala je košava i ledila krv u žilama, a ja sam se čvrsto držala za njena ramena, glave naslonjene na njen obraz. Koraci su joj odzvanjali u ritmu mog uplašenog srca. Tog trenutka sam mrzela i lekare, bolnicu, Beograd, beli sneg, zimu… Majka se na trenutak zaustavi. „Ako te nešto pitaju za oca, reći ćeš da mnogo radi i da nije mogao da pođe sa nama. Jesi li razumela?“ – upita na kraju. „Jesam.“ – odgovorih. Oca nisam videla desetak dana. Nekako mi je bilo lakše da verujem majčinim rečima, nego da se ljutim na zadirkivanja komšija, koji su govorili kako će tata da mi dovede novu mamu. Sada nije bilo vreme da bilo šta pitam. Poslušaću majku, dala sam sebi obećanje, a kad se vratim kući tati ću da kažem da samo jednu majku imam i druga mi ne treba. U čekaonici Ortopedske klinike na Banjici sati su prolazili munjevito, a ja sam želela da traju godinama. Tu, na fotelji, stisnuta uz majčine skute, želela sam da vreme stane, da nikad ne prođe taj trenutak mira, spokoja i sigurnosti. Njene ruke su me grlile nežno i zaštitnički, a kad neko od lekara prođe pored nas, ona me još jače privuče sebi, kao da se bojala da će me neko otrgnuti od nje. Obe smo se potajno nadale da ćemo se zajedno vratiti kući, iako je stvarnost bila drugačija. Sneg je napolju pokrivao bljuzgavi put, vetar kovitlao bele pahulje oko jelki u dvorištu bolnice, a ja sam, sa očima punih suza, stajala pored staklenih vrata sobe 103, u pocepanoj bolničkoj pižami, koja je mirisala na asepsol.

„Ne plači sine. Sad će majka da ti obuče tvoju pižamu.“ – reče promuklim glasom i iz torbe izvadi besprekorno ispeglanu roze pižamu. „Sad si opet moja lepa devojčica.“ – poljubivši me u čelo, sklonila mi je pramen kose iza uva. Ostale stvari spakovala je u ormarić pored mog kreveta i obukavši kaput reče: „Moram da krenem. Budi dobra, slušaj ove sestre i ne plači. Ja ću uskoro da dođem, a i ti nećeš dugo da ostaneš.“ Koračala je tromo niz hodnik, nameštajući maramu na glavi, ne okrećući se, da ne bih videla njene suze. Dok je zamicala iza staklenih vrata dečijeg odeljenja, vrisnula sam: „Mama!“ Pokušala sam da potrčim ka njoj, ali me noge nisu poslušale, kao ni mnogo puta pre, ni posle toga. U sobi nas je bilo devet. Uglavnom su sve devojčice bile operisane i nisu ustajale. Sve su bile iz Beograda. Na pitanje: „Odakle si?“, odgovorih: „Okolina Trstenika.“ „Mala seljančica!“ – reče jedna, a druga dodade: „Zvaćemo je Mala seljančica!“ Ćutala sam pognute glave, razmišljajući šta me sve čeka u predstojećim danima, šta ću sve morati da istrpim, jer sam obećala mami. Uhvatio me je paničan strah, a oči su mi se napunile suzama. Ne smem da plačem, moram da budem jaka – ponavljala sam u sebi. Progutala sam knedlu u grlu i ponosno podigla glavu. „Ti ćeš nam biti sluga, a ja tvoj gospodar!“ – uzviknu najstarija devojčica. „Moraćeš da nas služiš. Ako odbiješ, reći ću sestri da si me udarila, pa će ona da ti skine gaće, ići ćeš bez gaća po odeljenju. Jel ti jasno?“ „Jeste.“ – procedih kroz zube, spremna da se izborim za svoje mesto i poziciju. „Jel’ svaka nova devojčica mora da bude sluga?“ – upitah odsečno i sama se uplaših od svog glasa. „Ne, samo one koje su sa sela.“ – odgovori najstarija i nastavi da objašnjava: „Mi smo iz Beograda i mi smo gospoda, mi uživamo. Svi koji su sa sela su seljaci, oni rade da bi mi uživali. Jesi li ukapirala, Mala seljančice?“ „Ne zovi me tako, imam ja svoje ime!“ – podigoh glas i pogledah je u oči. Kolena su mi klecala, noge su mi se tresle, a ruke sam sakrila u džepove od pižame, da niko ne vidi koliko me je strah. „Pomagaću vam, zato što ne ustajete, ali nisam sluga!“ – izgovorila sam odlučno i krenula da prvoj devojčici do mene donesem vode. Bila sam na nogama do večere. Bez i jedne reči, ćuteći donosila sam vode, pomagala da se okrenu, nameštala krevet, prala im ruke nad posudom… Nisu me ostavljale na miru ni trenutak. Dan je bio dug i naporan, kao večnost, a ja ponosna jer sam ispunila obećanje dato majci. Zaspala sam sa njenim likom u mislima i osmehom na usnama. „Bila sam dobra, mama!“ Lepojka Čarević Mitanovski, odlomak iz knjige „Ćilimi od modrica“

33


U Iskr A

krasne kartonske kutije

Kao i uvek, barem jedna ideja mora biti reciklaža. Ovaj put ukrasne kartonske kutije izrađujemo od kartona iz rolni toalet papira ili ubrusa. Potrebne su vam te rolne, akrilna boja, četkice, perlice, mašnice i sve čime želite da ukrasite vaše kutijice… Pogledajte postupak izrade:

34


Iskr A

Invaliditet vam nikada ne može biti prepreka za ono što želite Predstavljamo vam Ayu, slikarku koja živi u indonezijskoj regiji Solo. U razgovoru sa novinarima istakla je da se crtanjem počela baviti još u osnovnoj školi. “U likovnu sekciju su primali samo četiri učenika, a ja sam uspjela da budem jedan od njih. Vremenom i vježbom sam uspjela usavršiti slikanje nogom. Potom mi se javila želja da se bavim batikom, odnosno umjetnošću crtanja dezena na platnu. Sada sam majstor tog zanata. Invaliditet vam nikada ne može biti prepreka za ono što zaista želite”, kazala je Ayu. Ističući da svojim radom dovoljno zarađuje za život, Ayu je kazala da je neke od proizvoda prodala i za 1.500 dolara. Ayu u istom vremenu sa svim drugim kolegama izrađuje svoje proizvode. Batik je tradicionalna umjetnost koja potiče iz indonezijske kulture, a riječ je o izradi dezena pomoću voska i akvarel boja na tkaninama. U Indoneziji se i danas prilikom svih svečanosti nose odijela sa materijalima ukrašenim na taj način, a takvo odijevanje je u državnim institucijama obavezno svakog ponedjeljka i petka. Ova dvadesetrogodišnja djevojka iz Indonezije rođena je bez ruku. Od malena svoj talenat ispoljava pomoću desne noge. Pripremila: Marina Vujačić Izvor: Urbani-svijet.com

35


www.izkruga.org

Štampanje ove publikacije realizovano je uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji

“ISKRA”, magazin o ženama sa invaliditetom, Izlazi tromesečno Cena: BESPLATNO, Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Grčića Milenka 4b, 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: redakcija@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Direktorka: Lepojka Čarević Mitanovski, lepojka@izkruga.org; Glavni i odgovorni urednik: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org; Grafički dizajn i priprema: Kreativni studio “kvaART d.o.o”, www.kvart-doo.com, Ilustracija: Jovica Vračević, jovica.vracevic84@gmail.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard” Stavovi izrečeni u magazinu pripadaju isključivo autoru i njegovim saradnicima i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS-a u Srbiji.

Iskra treci broj  

Magazin o ženama sa invaliditetom