Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin za Ĺžene i o Ĺženama sa invaliditetom

Leto 2016. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje


Do bro Dobrodošli na prostor “ISKRE”, magazin koji je fokusiran na žene sa invaliditetom. Cilj izdavanja časopisa je da se promeni način izveštavanja o osobama sa invaliditetom a naročito ženama sa invaliditetom. Medijske slike i priče utiču na razmišljanja i uspostavljanje društvenih normi. Žene sa invaliditetom su tokom svih ovih godina izdržale lažno predstavljanje i nedovoljnu zastupljenost u medijima. Strah i stereotipi o invaliditetu su duboko ukorenjeni u našem društvu i kulturi. Žene sa invaliditetom se retko vide kao pojedinke, izvan okvira invaliditeta. ISKRA je prostor namenjen opštoj populaciji, koji podstiče kritično i kreativno razmišljanje iz ugla rodnog invaliditeta. “ISKRA” povećava svest i razumavanje za žene sa invaliditetom. Svojim sadržajima utice na stavove, ponašanja, kulturne promene u zajednici, stvara klimu za integrisanje žena sa invaliditetom u sve sfere društvenog života. Magazin pokriva aktivizam, mogućnosti, prava i sva pitanja značajna za svakodnevni život žena sa invaliditetom. Magazin “ISKRA” promoviše pozitivnu sliku o ženama sa invaliditetom.

došli

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u realizaciji magazina.


S ad

ržaj

06 12 24 30

Anti - stres program za žene sa invaliditetom Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti

PONOSNI NA SEBE SVAKA BORBA JE POBEDA


A

nti-stres program za žene sa invaliditetom

U bici za bolji položaj žena sa invaliditetom, vođenoj od strane samih žena sa invaliditetom, za njihova prava, potrebe i što bolje poznavanje sebe samih, svojih mogućnosti, želja, aspiracija, u cilju stvaranja ravnopravnih društvenih odnosa, osnaživanjem i podrškom u razvoju ličnih i socijalnih kapaciteta, psihologija kao nauka i praksa daje doprinos svojim teorijskim znanjima i primenjenim metodama. Jedna od takvih metoda, u okviru preventivno-edukativne zdrvastvene psihologije, jeste i Anti-stres program psiho-fizičkih radionica.

Zašto je ženama sa invaliditetom namenjen Anti-stres program? Život u savremenom svetu koji je ubrzan, prepun informacija koje prenebregavaju ljudske kapacitete za obradu istih u jedinici vremena, izaziva pojačane napore i mentalna i fizička naprezanja da bi se postiglo ispunjenje osnovnih potreba i težnji ka kvalitetnijem životu. Dugotrajno izlaganje ovakvom režimu funkcionisanja pod napetošću, popularno zvanom stres, ima za posledicu psihičke i telesne poremećaje, a često i bolesti koje nazivamo psiho-somatskim bolestima. Kada je u pitanju posebno otežan položaj osoba sa invaliditetom, a onda i rodno opterećen status žena u društvu, jasno je koliko žene sa invalititetom još više trpe i izložene su dodatnom stresu na svakom koraku u sudaru sa fizičkim, socijalnim i psihološkim barijerama u zadovoljavanju svojih osnovnih potreba i ljudskih prava. Ne manje od navedenih uticaja, uzroci stresa su i pojačana fizička naprezanja usled bolesti ili telesnih ograničenja, što opterećuje mentalno-telesni sklop osobe-žene sa invaliditetom, i to na različite načine kod posebnih vrsta invaliditeta, naročito kada su one višestruko udružene kod iste osobe. Šta su psiho-fizičke radionice Anti-stres programa? Psiho-fizičke radionice anti-stres programa za žene sa invaliditetom su zamišljene kao edukativno-iskustvene grupe koje imaju za cilj


Iskr A

da se učesnice upoznaju sa pojmom stresa, koji su posebni činioci u njihovom životu koji stres izazivaju, da prepoznaju situacije koje pojačavaju ili smanjuju njegovo dejstvo, te da nauče mehanizme upravljanja ili ovladavanja stresnim reakcijama i usvoje određene specifične tehnike za kontrolu njihovih telesnih manifestacija. Kako Anti-stres program pomaže? Programska aktivnost ovih radionica obezbeđuje ženama sa invaliditetom da: 1. nauče o tome šta je stres i kako mogu ovladati njime kroz predavanja i praktične tehnike razmene, 2. kao i da razvijaju otpornost prema istom, sticanjem kondicije kroz kontinuirano upražnjavanje fizičkih i mentalnih vežbi. Da bi se postigli ovi ciljevi i utvrdila njihova delotvornost na duže staze, neophodna je redovnost i kontinuitet ovakve programske aktivnosti, a, da bi ona bila efikasna i dala poželjne rezultate, preporučena je i određena učestalost. Grupa male do srednje veličine okuplja se najmanje 2 puta mesečno, u trajanju od 2 časa, u dogovorenom terminu, u prostorijama Organizacije, posebno opremljenim u te svrhe ili, po mogućnosti, u prirodi. Čist i prozračan prostor, sobne temperature, prijatnog izgleda i boja, sa mogućnošću ozvučenja, mirisnog dekora, opremljen strunjačama za vežbe u parteru i, po potrebi, dodatnim rekvizitima: lopte, gumene trake, vijače, štapovi, tegići, ripstol...) Voditelje/ke ovako zamišljene programske aktivnosti čine: - psihološkinja-psihoterapeutkinja dodatno obučena u programima za primenu psiho-fizičkih vežbi i tehnika, sa iskustvom u radu sa osobama-ženama sa invaliditetom. (Specijalističke obuke se kreću iz više mogućih pravaca: KBT - biofidbek, autogeni trening, progresivna relaksacija…; geštalt PT tehnike vođene vizuelizacije...; telesno-terapeutske tehnike otklanjanja blokada po telesnim segmentima…; konstruktivističke tehnike za rad na neverbalnim sadržajima…; joga instruktaža u vežbama relaksacije, meditacije, vežbi disanja…; plesno-teatarske radionice...; muzikoterapija...; terapije pevanjem...; fitnes instruktaže…; art terapije...); - aktivistkinja sa iskustvom invaliditeta i rada sa ženama sa invaliditetom u ulozi pomoćnog demonstratora; - lekar spec. fizijatar (nadležan za oblast pokreta), pulmolog (vezano za disajna ograničenja) i/ili spec. neurolog, oftamolog, ortoped... (nadležan za vrstu invaliditeta), za medicinski/zdravstveni aspekt u predavanju i ograničenjima u primeni fizičkih vežbi; - lekar spec. dijetetičar - u savetovanju o zdravom režimu ishrane u okviru koncepta zdravih stilova života. Umesto zaključka Isprepletano delovanje psihičkih i fizičkih činioca koji utiču na zdravlje, kako mentalno, tako i telesno, čini da je jedini pravi pristup njihovom rešavanju integrativan, tj. treba delovati na totalitet ljudskog bića. Savremeni bio-psiho- socijalni koncept u Zdravstvenoj psihologiji ne dozvoljava razdvajanje, niti privilegovanje jednog od tri stuba zdravlja. Žena sa invaliditetom, samosvesna, vredna, angažovana i aktivna, deluje u pravcu ulaganja u sva tri potporna sistema zdravlja kao jednoj, jedinstvenoj celini. Sopstvenom inventivnošću i umnom slobodom sa ciljem da dosegne još nestvoreno, kreira nove načine i nežnije pristupe kako svom telesnom, tako i psihički snažnom statusu. Mentalno-fizičko zdravlje daje joj onu neophodnu i u isto vreme moćnu energiju da nastavi borbu za bolji kvalitet sopstvenog života i života onih koje voli!

Maja Piletić

7


Morate priznati da većina žena koje su uspele postići nešto u životu nisu bile omiljene Francoise Gilot


Pronaći strast

Pronaći svoju strast je putovanje koje nema pravi rok niti kraj. Možemo tragati za njim i više od čitavog života, a da ne znamo kada će nas pljusnuti u lice i reći: “Zdravo. Evo me”. Znam to pošto mi je bilo potrebno nekoliko života da pronađem strasti u svom životu kojima sam ostala verna i koje će ostati sa mnom dok sam živa.

Ples je strast koju sam otkrila rano i koja je deo mene preko dve decenije. Još jedna strast, pisanje, je nešto što je do mene došlo slučajno i odvelo me do susreta i rada sa Vendi Kraford, osnivačicom mobileWOMEN.org i mnogih drugih sajtova gde mogu da izrazim svoju pasiju. Tokom godina školovanja, čak i kada sam dobila sertifikat iz terapijske rekreacije, nikada nisam bila obožavalac polaganja testova. Nije da bih završila sa lošim rezultatima, samo sam uvek osećala poseban nemir prema svim nepoznatim stvarima u svetu polaganja testova. Ali u pisanju radova za školu sam mnogo više uživala i to je veliki je razlog što sam završila master socijalnog rada pošto nisam morala da polažem ispite. Pa, nisam, sve do polaganja za licenciranu socijalnu radnicu, a to je bila grdosija od ispita. Bilo kako bilo, volela sam pisanje, čak i uz beskonačne sate provedene u istraživanju i pisanju 20 do 30 strana za određeni čas, bilo je to nešto što sam imala u malom prstu i mogla sam da napišem rad koji je odisao mojom kreativnošću i stilom čak i ako je to morao da bude određeni format za diplomski. To samopouzdanje za pisanje je na kraju otvorilo neka vrata kada su me početkom dve hijaditih iz novina Philadelphia Inquirer pitali da napišem članak na temu svesti o telu za Mis Pensilvanije u kolicima gde sam bila državna koordinatorka. Pošto sam napisala taj prvi članak, otvorila su mi se vrata za pisanje tokom narednih nekoliko godina među kojima je bilo pisanja o plesu i aktuelnim događajima u oblasti Filadelfije. Tokom pohađanja mastera socijalnog rada, iz novina Philadelphia Inquirer su me zamolili da napišem članak o invalidosti i putovanju. To je trebalo da bude veliki članak koji bi obuhvatio intervjuisanje putnika sa invaliditetom, nalaženje mesta gde bi odseli oni koji žele da putuju, kao i moja iskustva sa putovanja. Ali, pošto sam tek završila fakultet uz beskrajne sate čitanja i pisanja radova, moja sijalica za pisanje je pregorela i ja sam tužno pustila ovu priliku da mi izmakne. Toliko sam se osećala loše što nisam napisala ovaj članak da je ostao sa mnom tokom godina koje dolaze. Sve do jednog dana kada sam bila bez posla, pokušavajući da ponovo otkrijem ko sam i šta želim da radim. Odlučila sam da se vratim pisanju. Inspirisali su me novinari kojima sam se divila, od kojih je jedan i Ričard Ingl iz NBC Vesti. Njihova strast za pisanjem i izveštavanjem o svetskim događajima i ljudima koji su ponekad ignorisani pokrenuli su moju sopstvenu unutrašnju novinarku (onu amatersku zasigurno ha!ha!) i moja strast za pisanjem se ponovo rodila. Nije samo da sam ponovo postala spisateljica, želela sam da budem spisateljica sa svrhom i da dam glas grupi koju ignorišu po pitanju onog što im pripada; osobama sa invaliditetom. Kroz pisanje sam pronašla samopouzdanje i svrhu da ispričam ljudske priče i otvorim nove svetove čitaocima u nadi za učenjem nečeg novog.


Moj prvi članak, koji je bio objavljen u magazinu Life in Action, usmeren prema osobama sa invaliditetom, bio je o mom putovanju psećim sankama u severnu Montanu 2011. godine. Bila je to avanturistička priča o putovanju. Nedugo posle toga, dobra prijateljica Alana Moger na koledžu Montgomery County Community College (MCCC), ponudila mi je honorarno mesto spisateljice pri čemu je trebalo da istaknem uzbudljive događaje na kampusu ovog koledža. Jedan specijalan događaj koji se dogodio tokom vremena koje sam tamo provela kao spisateljica bila je pedesetogodišnjica koledža i poziv da intervjuišem fantastične studente, kao i profesore koji su decenijama deo ovog koledža. Takođe sam imala tu čast da intervjuišem filmsku ekipu koja je snimila dokumentarac o pedesetogodišnjici kampusa. Ova prilika i iskustvo su mi otvorili još vrata, moje unutrašnje samopouzdanje se razgranalo, a moja ljubav za pisanjem je postala izložena drugim organizacijama. Posebno jedna - mobileWOMEN.org je naišla slučajno kada sam pohađala seminar o socijalnom radu i kada mi je na kraju konferencije prišla žena koja mi je rekla za ovaj odličan sajt koji dopire do žena za invaliditetom i pozvala me da ga pogledam. Naravno, to sam i uradila, a ostalo je istorija, kako kažu. Pisanje za mobileWOMEN.org mi je omogućilo da upoznam sjajne žene sa invaliditetom i blizu i daleko. Upoznali su me i sa projektom Sirova lepota. Takođe mi je omogućilo da intervjuišem mnoge interesantne žene kao što su Šenon Divido, komičarka iz Filadelfije, Mejson Zeid, još jedna komičarka i aktivistkinja pokreta osoba sa invaliditetom iz velike države Nju Džersi i Holi Herar koja se ovog juna takmiči za Mis Pensilvanije i koja je takođe aktivistkinja pokreta osoba sa invaliditetom. Intervjuisala sam sportiste u usponu kojima su cilj buduće Paraolimpijske igre. Elen Džidis koja se takmiči u mačevanju u kolicima, Ketrin Biti, koja koristeći svoja kolica učestvuje u ekstremnim sportovima i Emberli Snajder, fantastičnu ženu, povređenu u saobraćajnoj nesreći, koja je nastavila svoju ljubav prema jahanju i svoj san da bude ozbiljna rodeo takmičarka. Dok živim svoj san kao spisateljica, imam priliku da intervjuišem mnoge fantastične ljude živeći i njihove snove. Od kada pišem za mobileWOMEN.org, takođe pišem i za Savez osoba sa spinalnim povredama (United Spinal Association), čija sam članica i spisateljica, i kroz ovu organizaciju sam pisala o svom iskustvu sa konferencije The Roll on Capitol Hill održanoj prošlog leta u Vašingtonu. Objavljen mi je članak u magazinu New Mobility o našem gradu bratske ljubavi, raznim mestima, ukusima i zvucima i sve to je pristupačno svakom posetiocu. Skoro mi je prišla i divna vlasnica restorana Mainland Inn koja planira da napiše svoju priču i želi da je ja uredim u nekom trenutku. Nikada nisam mislila da će pisanje postati moja strast, ali inspiracija, mogućnost i nekoliko džombi na putu su pomogli da se to dogodi. Nadam se da će ljudi koji ovo čitaju pronaći svoje strasti i da neće dozvoliti da im iskliznu čak i kada se pojave izazovi i malo ih skrenu u tom procesu. Živimo samo jednom, zato zgrabite tu olovku i pustite da se dogodi. Spisateljica Kara Ajelo Izvor:http://www.cilt.ca/nurturing.aspx Prevela; Jelena Milošević

Pronaći strast

Iskr A

11


Servis podrĹĄke roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih duĹžnosti


Iskr A

Šta je Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti? Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti je servis usmeren prema potrošaču koji pruža fizičku asistenciju roditeljima sa invaliditetom koji imaju malu decu. Asistenti servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti nisu bejbisiterke niti dadilje niti su volonteri ili članovi porodice. Oni su plaćena zaposlena lica koja rade pod rukovodstvom i u prisustvu roditelja. Njihova uloga je da asistiraju roditelju oko roditeljskih aktivnosti kao što su kupanje i presvlačenje deteta, pripremanje obroka, podizanje, nošenje, dojenje i maženje deteta, igranje i interakcija između roditelja i deteta.

Istorija Servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti 1988. godine jedan par u Torontu koji je tek dobio prvo dete je shvatio da je majci (koja ima invaliditet i potrebne su joj usluge nege i personalne asistencije) potreban specijalni servis da joj pomogne oko nege deteta/roditeljskih aktivnosti. Kroz obezbeđivanje neophodnih fizičkih podrški, ovaj servis bi omogućio majci da značajno doprinese podizanju svog deteta i pomogao joj da ojača vezu između majke i deteta. To je posebno bilo neophodno tokom godina razvoja deteta. Par je bio u mogućnosti da obezbedi sredstva i da zaposli asistente koji su asistirali majci u obavljanje roditeljskih aktivnosti. Govoreći o svojim iskustvima, ova majka je izjavila: “Uvidela sam da je ova asistencija tokom godina razvoja K apsolutno neprocenjiva. Moja veza sa K je mnogo bogatija nego što sam mislila da je moguće i znam da je izgrađen temelj koji će trajati celog našeg života”. Skoro 13 godina kasnije, koncept Servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti i dalje nije dobro poznat. Ipak, potreba za većom podrškom roditeljima sa invaliditetom je postala očiglednija tokom prethodne decenije. Sve veći broj osoba sa invaliditetom se odlučuje da podiže sopstvene porodice. U toku prethodne decenije se u Centru za samostalni život u Torontu (CILT) sve više roditelja/potencijalnih roditelja sa invaliditetom kojima je neophodna fizička asistencija da brinu i odgajaju svoju decu raspituje o tome. CILT je 1997. godine odgovorio na rastući broj zahteva implementirajući Mrežu roditelja sa invaliditetom (PDN). Od tada je broj pojedinaca na PDN mejling listi porastao sa 97 na 250, što je dodatni pokazatelj sve većeg interesovanja i potrebe za podrškama roditeljima koji imaju invaliditet. Anketa PDN iz 1997. godine je jasno identifikovala potrebu za razvojem modela koji bi izašao u susret nezadovoljenim potrebama roditelja/potencijalnih roditelja sa invaliditetom. CILT i PDN su 1999. godine objavili Knjigu o roditeljstvu za osobe sa invaliditetom: od planiranja porodice do odgajanja adolescenata, sveobuhvatni izvor za roditelje/potencijalne roditelje sa invaliditetom. Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti danas Trenutno postoje tri načina na koje ograničeni broj roditelja uspešno dobija usluge Servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti u Ontariju...jedan je kroz Program direktnog finansiranja. Kroz Direktno finansiranje, potrošači dobijaju sredstva da zaposle, obuče i plate sopstvene asistente. Potrošači sa malom decom su u mogućnosti da izdvoje nešto od ovih sredstava kako bi unajmili asistente za asistiranje u roditeljskim aktivnostima. Da saznate više, molimo vas posetite sekciju Direktno finansiranje na www.cilt.ca.

13


Iskr A

Druga dva načina su preko određenih Pružaoca usluga nege i asistencije u Ontariju i kroz Program koji dobija sredstva od vlade za obezbeđivanje usluga asistencije u obavljanju roditeljskih dužnosti za potrošače sa kojima rade. Zbog toga što Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti nije široko poznat, čak ni među pružaocima usluga, u principu ljudi čuju za njega jedni do drugih. Roditelji koji dobijaju ovu uslugu moraju sami da pronađu servis ili da budu zastupnici servisa. Uz ovaj opšti nedostatak svesti, pristup i dostupnost ove vrste podrške su ograničeni. Još jedan problem proizilazi iz činjenice da je osobama sa invaliditetim koji ne koriste usluge nege i asistencije, često neophodna asistencija kada dobiju dete. Na primer, otac sa mišićnom distrofijom je možda samostalan u zadovoljavanju svojih potreba, ali ne može da podiže, presvlači ili hrani svoje dete bez asistencije. Mnogi roditelji sa invaliditetom spadaju u ovu grupu. Trenutno nema mehanizama da se finansira ili obezbedi asistencija u obavljanju roditeljskih dužnosti korisnicima koji ne koriste usluge nege i asistencije.

Projekat Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti u CILT CILT je započeo Projekat Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti u avgustu 2000. godine. Predvođen Savetodavnim komitetom roditelja sa invaliditetom i pružaoca usluga, cilj projekta je napraviti model Servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti koji mogu koristiti roditelji, pružaoci usluga i fonderi kako bi razvili/implementirali usluge Servisa podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti. Vodeći principi za razvoj ovog modela su u skladu sa principima koje promoviše Kanadska asocijacija Centara za samostalni život (tj. kontrola potrošača, vršnjačka podrška i puna integracija). Kroz intervjue sa roditeljima i potencijalnim roditeljima, pružaocima usluga i ostalima koji su ključni u prenošenju informacija, projekat će dokumentovati obim i vrstu roditeljskih podrški i/ ili usluga asistencije u obavljanju roditeljskih dužnosti koje su trenutno dostupne u Kanadi i na međunarodnom planu. Takođe će predstaviti nacrt procesa koji bi potrošači mogli da prate pri planiranju i dobijanju sopstvenih usluga asistencije u obavljanju roditeljskih dužnosti i obezbediti priče i savete od trenutnih korisnika Servisa podrške u obavljanju roditeljskih dužnosti na osnovu njihovih iskustava. Razultat Projekta Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti je knjiga koja služi kao vodič za kreatore politike, fondere, pružaoce usluga, roditelje i potencijalne roditelje sa invaliditetom koji žele da osnuju Servis podrške roditeljima sa invaliditetom u obavljanju roditeljskih dužnosti

Prevela Jelena Milošević Izvor; http://www.cilt.ca/nurturing.aspx

14


ŽENA Ruža nije lijepa, ako uz cvjetove njene nema umilnog lica drage, voljene žene. Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina ni proljeće ne vrijedi, ni njegova milina. I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta ako nema poljupca s toplih, rumenih usta. I na svijetu ti, brate, nema tužnije stvari nego gledati dragu kad se u licu žari. Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi, a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi. I ples vitkog čempresa i umilnost ruže, ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže? I sva svjetlost uma, pa i mudrost sama, bez svjetlosti ljubavi nisu nego tama.. Divna je ljepota pjesme, ruže, vina, no kad nema žene sve je to praznina. Hafiz


KOLIKO JE VAŽAN LJUBAZAN ODNOS LEKARA?


Iskr A

Ž

ene su, tokom svog života, često u kontaktu sa zdravstvenim ustanovama i lekarima. Potrebno je da se redovno vrše pregledi i kontrole kako bi delovale preventivno i sačuvale svoje zdravlje. Žene sa invaliditetom su, verovatno u najvećem broju slučajeva, i češće u ovakvim situacijama. Ono što se prilikom takvih poseta lekarima naročito dojmi svake od nas je odnos zdravstvenih radnika prema nama.

Mislim da smo naročito osetljive kada je u pitanju naš reproduktivni sistem, jer nije lako da se žena potpuno ogoli i izloži pogledima i ispitivanjima. Verovatno je tome doprinelo i naše vaspitanje. Kako god, žene sa invaliditetom su u ovom delu donekle u nepovoljnijem položaju od ostalih žena, a posebno one koje se otežano kreću ili koriste invalidska kolica. Čini mi se da predrasude prema ženama sa invaliditetom pomalo vladaju i u zdravstvu kod dela zdravstvenih radnika, ne samog zdravstvenog stanja. NEJASNO Sem onog dela koje se tiče samog zdravstvenog stanja reproduktivnih organa, kada je u pitanju seksualni zivot žene i proširenje porodice, često se primećuje određena doza nezainteresovanosti od strane lekara. Pored toga, vrlo malo je dostupnih oridinacija, čak su neke ginekološke ambulante po domovima zdravlja potpuno nedostupne za korisnice invalidskih kolica, kao i stolova za preglede koji se mogu podešavati da bi žena sa invaliditetom mogla normalno da bude pregledana. Isto tako, lekari su često fokusirani na primarnu dijagnozu koja čini naš invaliditet, pa mi se čini da ponekad uzimaju zdravo za gotovo sve ono što nas „snađe“ tokom života i u velikoj meri to okvalifikuju kao prostu posledicu primarne dijagnoze. Smatram da bi, u ovakvim situacijama, nama kao pacijentkinjama trebalo posvetiti isto onoliko pažnje kao i ostalima, ako ne i više, jer, ako aktuelni zdravstveni problem i jeste posledica invaliditeta, to što, recimo, ja slabo čujem, ne znači da se ne može baš ništa učiniti kako bi se moj sluh poboljšao. Sa godinama, zdravlje svakog od nas počinje da pokazuje svoje slabe strane i svim osobama sa invaliditetom je potrebno da što duže održavaju svoj organizam u najmanju ruku u stanju da mogu funkcionisati kao i do sada, ako ne može da se pokuša uraditi i više. Dugo godina nisam imala ozbiljnijih kontakata sa lekarima, ali, kako sam došla već u godine u kojima, kako sam rekla, telo pokazuje sve ono što ga muči, sve češće bivam po raznim oridinacijama, ambulantama i komisijama. Imala sam sreću da sam do sad nailazila uglavnom na divne lekare, pod tim mislim prvenstveno divne kao osobe i stručnjake, ali je bilo i onih koji su me posmatrali samo kao još jedan beznadežan slučaj koji ne zahteva preveliku pažnju. Naravno, niko nam ne može pomoći ukoliko svako od nas ne pomogne sam sebi, ali jedno loše iskustvo sa lekarom može i te kako poljuljati nečije saopouzdanje. Jer, svi se mi pomalo plašimo i obične posete lekaru, ali, kada nas lekar ljubazno dočeka, objasni nam o čemu se radi i kako nam i koliko može pomoći, sve nekako izgleda lakše. Smatram da bi na medicinskim fakultetima u Srbiji trebalo uvesti predmet koji bi studentima ukazivao na to da osobe sa invaliditetom možda kroz život prati njihova primarna dijagnoza, o kojima oni uče iz udžbenika, ali da to ne znači da njihovo zdravlje nema jednaku vrednost kao i zdravlje bilo koga drugoga, i da se iz svakog čoveka uvek može izvući puno više, samo ako se svi zajedno dovoljno trudimo. Jedan osmeh ne košta ništa, a puno znači.

Snježana Jolić 17


FEMINIZAM / IZ MOG UGLA

ŽENA SA INVALIDITETOM

Iskr A

18


Iskr A

Živim sa invaliditetom od dana svog rođenja. Svakodnevno sam se suočavala sa izazovima života, budući drugačija od većine. Tokom odrastanja i školovanja, bila sam izložena posledicama tuđih predrasuda i diskriminaciji, prihvatajući činjenicu da protiv toga moram da se borim ako želim da postignem neki uspeh u životu. Verovala sam da je taj put jednako težak za sve nas koji imamo bilo koju vrstu invaliditeta, bez obzira na pol, uzrast, boju kože ili neku drugu različitost. Tokom odrastanja, prvo sam počela da primećujem da je teško školovati se ako si devojčica sa invaliditetom. Tu prepreku, na moju žalost, nisam uspela da savladam, jer tada nije postojao Zakon o zabrani diskriminacije koji bi mogao da zaštiti moja prava. Nisam shvatala zašto nekim dečacima, mojim vršnjacima sa invaliditetom, lakše polazi za rukom da se upišu u srednju školu ili fakultet iako smo bili podjednako dobri đaci. Odgovore na ta, i mnoga druga, pitanja i dileme počela sam da dobijam gotovo slučajno, davne 1998. godine, kada sam prvi put otišla na radionicu na temu nasilja nad ženama koja me je zanimala iz potpuno drugih razloga, a, opet, vrlo ličnih... Tada sam upoznala Lepojku Čarević, Vesnu Draženović, Draganu Milinković i Stojanku Ivanović, prve žene sa invaliditetom koje su se tada izjašnjavale kao feministkinje. To je ujedno bio i prvi moj susret sa organizacijom „...IZ KRUGA“, njihovom misijom, ciljevima, pričom o nasilju nad ženama i ženama sa invaliditetom. Veoma sam im zahvalna za sve što sam naučila i uradila tokom tih godina i kasnije. One su postavile osnove za sve što danas znam i mogu reći da su umnogome uticale na to u kom pravcu ću dalje da se razvijam kako lično, tako i profesionalno. Posle tog susreta, osećala sam da sam pronašla mesto kome zaista pripadam, bila sam preplavljena osećanjima i nisam nikako želela da odem bez nekog čvršćeg dogovora da ćemo se ponovo sresti. Tako je i bilo. Počela sam da dolazim na sve aktivnosti organizacije i u 2000. godini sam počela da pišem za tadašnji bilten „...IZ KRUGA“. Tako sam postala aktivistkinja za prava žena sa invaliditetom, a vremenom i feministkinja.

19


Kroz susrete i edukacije, učila sam od feministkinja sa i bez invaliditeta o patrijarhatu, neravnopravnom odnosu društva prema ženama u poređenju sa muškarcima i posebno teškom položaju žena sa margine kakve su invalitkinje, Romkinje, žene drugačije seksualne orijentacije, starije žene i još mnoge druge... Upoznala sam ženu koja je otvoreno govorila o svojoj egzistenciji kao lezbejka u našem društvu. Žene sa invaliditetom koje su Romkinje i/ili druge seksualne orijentacije nisu bile tema mog razmišljanja, imala sam prijateljicu Romkinju sa kojom sam u detinjstvu sedela u školskoj klupi, ali do tad nisam ni pomišljala da je njoj teže nego meni. Prvi put sam čula mnogo toga, osvešćujući pri tom i sopstvene predrasude. Tada sam počela sa razmišljam i o sebi kao devojčici, sebi kao ženi i svemu što mi se dešavalo tokom života. Kakve sam sve poruke dobijala od društva, okoline i porodice o sebi... Nije mi se dopalo ono što sam saznala i osećala. To me je još više uverilo u odluku da drugim ženama sa invaliditetom pružim podršku u toku procesa izlaženja iz situacija nasilja i diskriminacije. Vremenom sam počela da primećujem da nema mnogo invalitkinja koje su aktivistkinje za ženska prava žena sa invaliditetom. Počela sam da razmišljam, ponekad u sebi, a često i glasno, tražeći razloge zbog čega je to tako. Nakon višegodišnjeg iskustva u radu sa ženama sa invaliditetom, ali i kao aktivistkinja u ženskom pokretu, prepoznala sam nekoliko za mene bitnih razloga. Činjenica je da u invalidskom pokretu - osim organizacije „...IZ KRUGA“ i kasnije Mreža „...IZ KRUGASRBIJA“, koje su činile i/ili čine: „...IZ KRUGA-Niš“, „...IZ KRUGA-Kragujevac“, „...IZ KRUGA-Vojvodina“ i „...IZ KRUGA-Beograd“ - nisu postojale organizacije koje se bave specifičnim položajem žena sa invaliditetom i njihovim pravima. Pojedine žene sa invaliditetom, koje se bave zaštitom ljudskih prava i zaštitom prava osoba sa invaliditetom, bile su ili su još uvek aktivne u naporima da se postigne poboljšanje položaja žena sa invaliditetom kroz aktivnosti na društvenim mrežama, pisanjem blogova, davanjem izjava u medijima, učešćem u raznim mejling listama uključujući i mejling liste ženskih organizacija. Njihov doprinos je u tom smislu izuzetno značajan. Nažalost, u tradicionalnim organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom po dijagnozama, priča o ženskom identitetu i ženskim pravima je gurnuta u drugi plan i o tome se uopšte i ne govori. Ako uzmemo u obzir činjenicu da one okupljaju znatno veći broj članica, jasnije je da informacije o ženskim pravima i feminizmu veoma teško mogu doći do njih drugim putem osim putem medija. Mediji o feministkinjama i ženskim pravima uglavnom govore kroz predrasude i senzacionalizam. Predstavljanjem nasilja nad ženama stereotipnim rečima i izrazima kao „sporadično“, „porodične tragedije“ i sl., mediji izbegavaju ovaj ozbiljan problem da imenuju kao nasilje nad ženama. Jedna od predrasuda društva prema feministkinjama je i ta da „feministkinje mrze muškarce.“ Lično sam se sretala sa tom predrasudom kad god sam pokušavala da objasnim svojim prijateljicama sa invaliditetom, ali ne i samo njima, čime se bavim i koji je moj stav prema nasilju i nejednakoj raspodeli moći između žena i muškaraca, kako u našem društvu, tako i drugde. Tokom moje višegodišnje prakse rada na SOS telefonu za žene sa invaliditetom koje su preživele nasilje, uočila sam da je jedan od problema i činjenica da žene sa invaliditetom, gotovo po pravilu, tokom odrastanja dobijaju poruke


od porodice i društva u celini da su aseksualne, da zbog invaliditeta ne mogu da ispune društvenu ulogu žene i budu ljubavnice, domaćice i majke. Moje sagovornice su često same isticale i da je njihov invaliditet uzrok nasilju koje doživljavaju, te da zaslužuju položaj u kome se nalaze. Moji pokušaji da im objasnim da je patrijarhat i patrijarhalno uređenje društva odgovorno za neravnopravan položaj polova i većinu ženskih nevolja, nažalost vrlo često ne bi urodili plodom, jer je za svako razbijanje stečenih ili nametnutih predrasuda, kao i straha od različitih, prevashodno važna dostupnost informacija iz različitih izvora, što za žene sa invaliditetom često i danas predstavlja veliki problem koji umnogome utiče na njihovu odluku hoće li se aktivirati u nekoj ženskoj organizaciji ili organizaciji za zaštitu ljudskih prava. Koliko je meni poznato, u ženskim organizacijama počinje da se širi priča o nasilju nad ženama sa invaliditetom i njihovim pravima još davne 1997. g. kada je bila osnovana organizacija „...IZ KRUGA-Beograd“, uz podršku Autonomnog Ženskog Centra. Organizacija je od tada bila otvorena za žene sa i bez invaliditeta kojima je zajednički krajnji cilj ukidanje svake vrste nasilja i diskriminacije nad ženama sa invaliditetom. Od tada je mnogo žena sa i bez invaliditeta prošlo kroz organizaciju dajući svojim radom nemerljiv i veoma značajan doprinos ostvarivanju tog cilja. Žene sa invaliditetom su, u to vreme, gotovo isključivo bile angažovane u organizaciji „...IZ KRUGA-Beograd“. Na moje pitanje upućeno drugim ženama: „Zašto?” dobijala bih različite odgovore. Nekе su bilе zatečene pitanjem i odgovarale su da o tome nisu razmišljale. Zatim: „Ko bolje od vas zna sa čime se suočavate, ako neće žene sa invaliditetom time da se bave, ko će?“ Trudila sam se da razumem njihove dileme i nedoumice, shvatila sam da je život žena sa invaliditetom i naša egzistencija njima zaista bio nepoznat, ali sam ja lično - kao i druge žene sa i bez invaliditeta, koje su bile i jesu aktivistkinje „...IZ KRUGA“ - koristila svaku priliku da istaknem kako problem nasilja i diskriminacije nad ženama sa invaliditetom nije i ne može biti samo naš problem, već je to ozbiljan društveni problem / poremećaj, te da je, samim tim, i njihov problem kao jedinki, kao građanki koje čine deo društva. Mnogo smo učile vremenom, pa i danas nastavljamo da učimo jedne o drugima i da se upoznajemo. Tokom tog procesa dešavaju se greške. Recimo kako i danas, posle skoro dve decenije, neki prostori u kojima rade ženske organizacije nisu dostupni ženama sa invaliditetom, uključujući i unutrašnjost Sigurnih kuća za hitan smeštaj žena koje su preživele nasilje. Ulazi novoizgrađenih Sigurnih kuća jesu dostupni, ali dalje od toga ništa nije prilagođeno za kretanje korisnicama invalidskih kolica i drugih pomagala, a personalna asistencija ženama nije omogućena, jer sredstva za plate takve asistentkinje država nije predvidela. Pa se, tako, i danas dešava da poneki seminar bude organizovan na nedostupnom mestu i da se na licu mesta moramo snalaziti kako da uđemo. Iako je mnogo toga urađeno, u tim situacijama moramo da se vratimo na početke. Ono što je meni lično važno je da jedne drugima možemo da ukažemo na propuste i da najčešće postoji dobra volja da se nađe način za ispravljanje grešaka. Mnogo je godina iza nas, ali još više ih je ispred nas. Nadam se da u vremenu koje dolazi žene sa invaliditetom koje se izjašnjavaju kao feministkinje neće biti pojedinačna pojava i da će ih biti mnogo više nego sad, posebno mladih žena sa invaliditetom, jer će one imati snage da nastave taj proces koji smo mi počele. Mislim da je za ostvarivanje tog cilja od izuzetne važnosti veća dostupnost informacija i otvorenost ženskih organizacija ka spolja, ali jednako tako i otvorenost organizacija osoba sa invaliditetom za pitanja nasilja i diskriminacije žena sa invaliditetom. Jedno sigurno znam: dug, težak i neizvestan put je još ispred nas, ali su nam mnoge žene sa i bez invaliditeta pokazale kuda i kako da nastavimo. Na nama je da ne stanemo. Olivera Ilkić


Iskr A

Svi smo mi duše u različitim pakovanjima Po zvanju je magistrica psihologije. Voli fotografiju, a bavi se i slikanjem. Strast joj je psihologija, usavršava se u pravcu kogitivno-bihejvioralne psihoterapije. Gradom se vozi na svom skuteru. Kad vidite kišobran iznad njega, znajte da je to samo stvar poštovanja prema onom što joj olakšava život. Inače, naša Jovana Džever je iz Mrkonjić Grada, ali ju je predinkluzivno školovanje dovelo u Banjaluku i tu je ostala i kad je prevazišla okvir inkluzije. “Rođena sam sa specifičnim tjelesnim invaliditetom i toliko sam jedinstvena da čitav konzilijum ljekara nije znao šta mi je i koju dijagnozu da mi prikače. Na kraju, nakačili su mi samo tjelesni opis jer se ne uklapam ni u šta što je već definisano. Uglavnom, funkcionišem samostalno, otežano se krećem pa koristim skuter za duže relacije”, na početku objašnjava Jovana. Pripada generaciji koja je morala da se školuje u izdvojenim odjeljenjima jedne banjalučke osnovne škole u Zavodu za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović”, a potom u sličnom specijalizovanom zavodu u Podgorici, u kojima je provela najveći dio djetinjstva i adolescencije. “Najteže sam podnosila odvajanje od porodice za vrijeme školovanja, to pamtim kao jednu od najvećih poteškoća. Kao djetetu, nije mi bilo jasno zašto ja ne mogu da idem u školu sa svojim drugarima iz sela, sa kojima se vikendom odlično družim i razumijem. Danas sam jako srećna jer se praksa specijalizovanih institucija gasi”, kaže ona. Predrasude ni Jovana nije izbjegla. Ipak, i ona je jedna od onih za koje možemo reći da se sa istim veoma uspješno bore. “Kad si takav da jednostavno iskačeš iz kalupa, onda se svakodnevno susrećeš sa određenim preprekama i potom iznalaziš načine da ih riješiš – to su kao mali izazovi koji testiraju volju, snalažljivost, kreativnost, hrabrost, želju. Predrasude su u nama i nažalost duboko su ukorijenjene u društvu oko nas, ali ih je itekako moguće dovesti u pitanje i postepeno eliminisati. U psihologiji je poznata tzv. hipoteza kontakta prema kojoj do redukcije, a često potpunog nestajanja negativnih stavova dolazi pri direktnom kontaktu i na ličnom primjeru sam osjetila djelotvornost iste, mnogo puta”, ističe. Neznanje, strah, neinformisanost samo su neki od razloga iz kojih se društvo postavlja prema osobama sa invaliditetom na način na koji se postavlja, reći će naša sagovornica. “Čini mi se da je najzastupljenija predrasuda da OSI nisu srećne zato što nisu ‘zdrave’, što je apsurdno. Ja svoje osjećanje sreće veoma visoko vrednujem. Volim svoj život i

22


Iskr A

jednostavno ne znam za sebe drugačiju i ne bih se mijenjala ni sa kim. Bilo je trenutaka kad sam se znala rastužiti kad se recimo ne mogu negdje popeti, kad ne mogu vidjeti i obići ono što želim, ali čak ni tada ne budem ljuta na sebe. Kad primijetim i osjetim predrasude, ne doživljavam ih lično već kao priliku za lični rast i razvoj i od kad sam tako naučila posmatrati stvari, život mi je postao mnogo lakši. Veoma rano sam naučila da se nosim sa teretom invaliditeta. Naučila sam i to da moj invaliditet nije ono što me suštiniski definiše”, kaže ona. U okolini u kojoj su osobe sa invaliditetom gotovo uvijek shvaćene kao one kojima treba pomoć, nesamostalne, bolesne, aseksualne i nesposobne za porodični život, Jovana je našla prostor da svoje izbore začini zrncima ponosa. “Ponosna sam na to što živim svoje snove. Što nisam dozvolila da me invaliditet sputa ni u kom smislu, što živim život u skladu sa svojim vrijednostima. Na izbore koje sam napravila do sada i uspjehe koje sam postigla. Na svoje roditelje koji su imali dovoljno ljubavi, mudrosti i vjere u mene i moje sposobnosti. Na predivne prijatelje koji oplemenjuju moj duh”, naglašava. A opet, sve to ne bi bilo tako, da nije shvatila i prihvatila sebe, što bi nazvala svojim ličnim receptom za sreću. “Sreća je u prihvatanju i voljenju sebe, baš takvih kakvi jesmo, kao i konstantan rad na sebi. Ukoliko sami ne volimo i ne poštujemo sebe, zar nije licemjerno da od drugih očekujemo isto? Kako da nas drugi prihvate, ako mi sami sebe negiramo i ne prihvatamo? Sreća je stvar izbora, odluke i zavisi isključivo od nas. Smisao života je životu dati smisao i pritom se igrati“, kaže. Iza svakog uspjeha stoji puno truda i rada, što na sebi, što kroz lični primjer i na okolini. Dio tog rada prenosi i kroz nevladine organizacije sa kojima sarađuje. “Između ostalog, bila sam učesnica projekta i treninga za vršnjačke edukatore koje je organizovala Fondacija Mozaik u saradnji sa MyRightom. Bilo je to izuzetno kvalitetno i zanimljivo iskustvo gdje smo pored znanja i stečenog iskustva imali i zaista divna druženja. Iz takvih aktivnosti izvire ono na šta sve osobe s invaliditetom u BiH trebaju biti ponosne – na djelovanje i konstantnu borbe u društvu koje nas i ne prihvata raširenih ruku, na to što je veliki broj osoba sa invaliditetom shvatio da se ne moraju svi slagati sa nama i podržavati nas na putu ka uspjehu. Mnogi se uspješno bore, žive svoje snove i živote vrijedne življenja, a to jeste za ponos, zar ne?”, pita Jovana. I baš zato, na kraju priče, ima samo jednu poruku za one koji svakodnevno sreću osobe sa invaliditetom, ali još uvijek nisu našli način da ih prihvate kao sebi ravne. “Svi smo mi duše u različitim ‘pakovanjima’, pa bi bilo lijepo da svi jedni druge gledamo onakvima kakvi jesmo, da vidimo ono najbolje u nama, potencijal koji nosimo. Fokus uvijek treba bitina ličnosti, a ne na bilo kakvim različitostima. Bilo koja osoba sa invaliditetom je prije svega osoba, pa tek onda neko ko ima određeni invaliditet i najčešće samo zbog nepristupačne okoline funkcioniše na ograničavajući način. U prostoru koji je meni prilagođen uopšte ne vidim i ne osjećam moj invaliditet”, poručuje ova mlada žena na kraju. Ili, kao što je nekad Janet Jackson rekla, u potpunom mraku svi smo isti, samo nas naše znanje i mudrost razlikuju. Zato ne dopustite da vas oči prevare. Priča o Jovani Džever nastala je u okviru kampanje #PonosniNaSebe, koju u periodu april – decembar 2016.godine provodi organizacija MyRight u saradnji sa pet koalicija organizacija osoba sa invaliditetom u BiH. MyRight – Ana Kotur Izvor; http://myright.ba/jovana-dzever--svi-smo-mi-duse-u-razlicitim-pakovanjima

23


Iskr A

Kampanja

Ponosni Na Sebe

U

ime devet organizacija osoba s invaliditetom koje su članice Koalicije organizacija osoba sa invaliditetom Tuzlanskog kantona, danas su u Tuzli predstavnici Koalicije najavili početak kampanje #PonosniNaSebe, čiji je cilj podići svijest javnosti i ukazati da su osobe sa invaliditetom jednako sposobne za velika djela i da invaliditet ne mora nužno spriječiti ljude da ostvare svoje snove. Dokaz za ovo su izuzetne osobe s invaliditetom koje su dale i svakodnevno daju veliki doprinos umjetničkom, kulturnom i naučnom nasljeđu čovječanstva. Kampanja#PonosniNaSebe je prva kampanja koju sprovode organizacije osoba s invaliditetom i posvećena je pravima svih osoba s invaliditetom. Kampanja ima za cilj da kroz različite javne aktivnosti u zajednici i putem medija upozna građane/ke o pravima svih osoba s invaliditetom, o sposobnostima i vrijednostima koje krase osobe s invaliditetom, kako bi se na taj način spriječila marginalizacija osoba s invaliditetom i promijenile postojeće negativne predrasude o ovim građanima i građankama. Na konferenciji su o ciljevima kampanje i problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom svakodnevno susreću govorili, Suvad Zahirović, predsjednik Koalicije organizacija osoba sa invaliditetom TK, Vahid Đulović, predsjednik U.G. za uzajamnu pomoć u duševnoj nevolji “Fenix” TK i Anes Mehić, član UO U.G. paraplegičara i oboljelih od dječje paralize Lukavac. Osobe s invaliditetom očekuju da će kampanjom uticati i podstaći predstavnike vlasti na dijalog, kako bi na partnerskoj osnovi radili na poboljšanju poštovanja prava garantovanih Konvencijom o pravima osoba s invaliditetom, i na taj način omogućili veće učešće osoba s invaliditetom u društvu. Govoreći o razlozima koji ih sprečavaju da učestvuju u društvu na ravnopravan način, istakli su da je nedostupnost i neadekvatnost ortopedskih i drugih pomagala i asistivnih sredstava jedan od najvažnijih. Pored očuvanja i unapređenja zdravlja, ortopedska i druga pomagala su osnovni preduslov za izjednačavanje mogućnosti osoba s invaliditetom da ravnopravno sa ostalim građanima učestvuju u svim aktivnostima i segmentima društva: od odlaska u školu, doktoru, u prodavnicu, kod frizera, na posao do aktivnog obavljanja zadataka na radnom mjestu, mogućnosti da čitaju novine, pišu,  itd. Tokom kampanje osobe s invaliditetom će,kod relevantnih vlasti, zagovarati promjene postojećih podzakonskih akata koje regulišu prava na ortopedska i druga pomagala kako bi doveli do izjednačavanja mogućnosti osoba s invaliditetom i poboljšanja kvaliteta života. Zahvaljujući organizaciji MyRight koja implementira program jačanja kapaciteta osoba s invaliditetom i njihovih organizacija okupljenih u 5 koalicija, kampanja će se pored Tuzle, sprovoditi još u četiri regije BiH u Bijeljini, Doboju, Mostaru i Sarajevu tokom 2016. godine. Na Konferenciji za medije, s ponosom je istaknuto da je i naučnik Stephen Hawking dao podršku kampanji #PonosniNaSebe i dao ličnu poruku koja glasi: “Ako sam ja, s bolešću motorike neurona koja me je potpuno paralizirala, uspio u životu, onda i drugi mogu.” Današnja konferencija je prva u nizu aktivnosti kojima će kampanja javnog zagovaranja PonosniNaSebe biti predstavljena cjelokupnoj javnosti, pa se već u skoro vrijeme mogu očekivati i ulične akcije aktivizma i potpisivanje peticije za izjednačavanje prava osoba sa invaliditetom. Izvor; http://radiokameleon.ba/2016/04/foto-osobe-invaliditetom-tk-zapocele-kampanju-ponosninasebe/

24


Svaka Ĺžena koja ima ponuditi neĹĄto svetu je u velikoj nevolji

Hazel Scott


Miris


Iskr A

slobode N

i sama ne znam kako je sve počelo. Znam samo da je bilo odjednom, nenadano, bez sumnji i bez upozorenja. Toliko mi se stvari vrzmalo po glavi i bojala sam se da me niko ne razume, da ne zna kako mi je. Na trenutak, ali samo na trenutak moj svet se srušio. Htela sam da ga dignem iz pepela, da svoje stvarne noge zamenim nogama u glavi, uz pomoć roditelja, prijatelja, uz pomoć ljudi sličnih meni. Ali... Neke stvari se dešavaju mimo naše volje i mi ponekad moramo da prihvatimo to kao ravnotežu između dobra i zla, između lepog i ružnog. I baš to zlo treba da pretvorimo u dobro, a ružno u lepo. Bar na neki način. Moje zlo i ružno bila je distrofija mišića, bolest kojoj nema leka i koja će me, znala sam to, prikovati za invalidska kolica. Trebalo je zaboraviti duge šetnje, trčanje obalom Dunava, igranje u diskoteci. Sada ja i ne želim da pričam o samoj svojoj bolesti. Kada bih rekla da sam se navikla, lagala bih. Svi koji to kažu, lažu. Potrebno je da budete jaki i da svoj život ispunite maksimalno. To uopšte nije lako i tada vam je potrebno da imate prijatelje koji će razumeti sve vaše promene raspoloženja i koji će vas u potpunosti podržati u svim vašim naporima da uspete. Ja takve prijatelje imam i nikada neću moći da im se odužim za sve što su učinili za mene. Sećam se svog detinjstva. Mogu da kažem da je bilo divno, bezbrižno pre svega. Ružnih scena se i ne sećam. Roditelji su mi pružali potpuno razumevanje za sve moje mladalačke hirove. Bili smo porodica u kojoj je uvek bilo smeha. Ljudi su nam dolazili u kuću, skoro da nikada nismo bili sami. Sećam se letovanja i zimovanja. Bila sam veselo dete i kasnije srećna devojka koja nikada nije morala da trpi stege svojih roditelja, jer su oni moje odrastanje normalno prihvatali. Nikako nisam mogla da razumem moje drugove i drugarice koji su se žalili na svoje roditelje. Valjda mi je zato toliko teško i palo sve što će se kasnije dogoditi. Otac i majka su lekari, pa je svima bilo i razumljivo što mi pružaju toliko razumevanje. Ipak, oni su intelektualci, zar ne? Pre pet godina moj život se naglo promenio. Počele su čudne stvari da mi se dešavaju. S vremena na vreme osećala sam strašnu malaksalost. Vrtoglavice i gubici ravnoteže postajali su sve češći. Sve to je trajalo već malo duže vremena i shvatila sam da bih morala nešto da preduzmem, da potražim objašnjenje. Požalila sam se roditeljima, što je i bilo normalno. Moji roditelji, čim su saznali sve to, potegli su sve svoje veze. Ne bih da pričam o tome kako je to sve bilo. Bilo je teško. Šta više pričati? Nakon svih obavljenih pregleda utvrđeno je da imam mišićnu distrofiju. Bio je to šok i za mene i za moje roditelje. S obzirom na to da se medicina oseća na svakom koraku u mojoj kući, odmah sam znala o čemu se radi. O mojim roditeljima ne treba ni govoriti. Prva moja reakcija je bila moja želja da se izolujem, pobegnem od svih i da razmislim. Osetila sam se izgubljena u ovom svetu. Već sam u mašti videla svoje prijatelje kako me odbacuju. Osetila sam ogromnu usamljenost. Tešilo me je to što su mi roditelji doktori. Na njihovu pomoć sam mogla da računam. Bar sam tako tada mislila.

27


Iskr A

O

nda sam doživela svoje prvo razočaranje. Trudila sam se da budem razumna. Rešila sam da razgovaram sa roditeljima. Bila mi je potrebna podrška, a oni su mi je uvek pružali. Poslednja tri dana prošla su u ćutanju i rešila sam da to prekinem. Morala sam da potražim utočište u njihovom zagrljaju, da se isplačem. Osetila sam ogromnu udaljenost između nas. Nisu me zagrlili i nisu mi rekli da će sve biti u redu. A ja sam to toliko želela. Bili su mi daleki. U mojoj glavi njihova lica su se izobličila, od bola, brige, neverice. Sve se to dogodilo dok smo stajali u dnevnoj sobi i gledali se. Opet je nastalo ćutanje. Nadala sam se da im treba još vremena i da će oni već smisliti kako da pomognu svojoj devojčici. Prolazili su dani i u kući se osećala sve veća napetost. Više nisam znala šta bih im rekla, pa se više nisam ni trudila da bilo šta kažem. Nadala sam se da će mi pomoći, da će oni reći nešto,a ni sama više nisam znala šta bih želela da čujem. Jedne noći sam se probudila. Nisam znala koliko je sati, ali sam videla svetlo u dnevnoj sobi. Ustala sam i prišla vratima sobe. Zastala sam jer sam čula kako se moji roditelji svađaju. Moja majka je plakala. I moj otac je plakao. Pričao je kako ga kolege na poslu sažaljevaju. Govorio je mojoj majci kako ona mora da shvati da moja bolest dovodi do kolica... Ja više nisam bila njegova mala pegica, već je on bio otac jednog invalida. Zašto je baš to moralo njemu da se dogodi!? Vratila sam se u krevet. Bila sam slomljena. Moj otac se mene stideo, kao da je moja krivica što mi se sve ovo dogodilo. Nije čak ni spomenuo da sam ja možda ta koja je najviše pogođena. Razmišljala sam o tome kako sam bila u pravu i u vezi sa mojim prijateljima. Od kako se sve dogodilo, niko se nije javljao. Ja sama nisam imala hrabrosti da bilo koga nazovem. Bila sam svesna da bih počela da plačem, a nisam želela da me bilo ko sažaljeva. Naravno, za opšte dobro pravila sam se da ništa nisam čula. Na mojim roditeljima neraspoloženje je već bilo očigledno. Postala je praksa da mnogo vremena provedem u spavanju kako bih što manje vremena razmišljala o sebi i svojoj bolesti.

28

Jedno popodne, jedno od retkih koje ni­sam prespavala, ležala sam na ležaljci, na terasi i uživala na Suncu. Majka je bila u kući i trudila se da se zaposli nečim kako bi prikrila svoj plač. Tu muklu tišinu prekinulo je zvono telefona. Zvonilo je nekoliko puta, pa pošto se mama nije javljala, odlučila sam da se ja javim. Jednom je to moralo da se se prevaziđe. Zastala sam na vratima, jer je moja majka u međuvremenu stigla do telefona. Čula sam je samo kako kaže: - Jelena nije kod kuće. -Ali, mama... Ko je to bio? Ko me je to tražio? Zašto si rekla da nisam tu? Počela sam da plačem i da vičem. Stajala je nepomično. Pogled joj je bio prazan. Jedino što sam mogla da uradim je bilo da odem u svoju sobu. Sa njom nisam čak mogla ni da se svađam. Sutradan sam rešila da se javim Mariji, mojoj najboljoj drugarici . Rekla sam joj da dođe kod mene. Bila sam sama jer su mi roditelji bili na poslu. Shvatila sam da su oni moji roditelji nestali i da su ovi ljudi koji žive sa mnom slomljeni. U dubini duše sam se nadala da za sve treba vremena i da će se oni povratiti. Morala sam da se vidim sa Marijom. Možda će ona moći da me podrži u mojim naporima da shvatim situaciju na pravi način, ako takav način uopšte postoji. Moja Marija je došla. Sa njom i Goran i Dejan i Marina. Stajali su nasmejani na vratima i svi su zajedno počeli da me grle kada sam im otvorila. Osećaj nelagodnosti je istog momenta nestao. Toliko mi je prijalo to što konačno vidim nekog veselog. Uleteli su u kuću baš kao što su to ranije radili, odmah su pustili muziku i u glas počeli da pričaju o tome šta se sve dogodilo za vreme dok ja nisam bila tu. - Usput, kako je bilo na Zlatiboru? Bilo je to klasično radoznalo pitanje moje Maje, naravno uz upitan osmeh sa skrivenim značenjem. Htela je da me pita šta ja to znam što ona ne zna, sa kim sam bila i zašto joj nisam rekla da ću ići. Znala sam dobro šta joj se sve mota po glavi, ali na žalost nikakvu tajnu ljubav nisam imala da krijem. Goran mi je rekao da me je tri puta zvao i da sam mogla makar razglednicom da se javim. Bila sam poražena. Moji roditelji su sve vreme krili pozive mojih prijatelja.


Iskr A

S

ela sam na fotelju naspram svih njih. Suze su iznenada počele da teku. Morala sam da im ispričam za moju bolest ida jednom prestane sva ova agonija. Morala sam da znam da li će me oni odbaciti. Toliko sam se toga bojala, ali morala sam da prekinem ovo iščekivanje. Ispričala sam im za sve moje preglede. Objasnila sam im što sam pribranije mogla da je moja bolest vrlo progresivna i da će me verovatno dovesti do kolica. Sedeli su i ništa nisu govorili. Marija je odjednom skočila, zagrlila me i počela da jeca. Plakale smo zajedno, a to jecanje je bilo bolje od onog iscrpljujućeg ćutanja mojih roditelja. Pogledala sam u sat. Oni samo što nisu stigli sa posla. Trgla sam se, obrisala suze i rekla im da moraju da odu. Videla sam da ne žele da me ostave samu i to mi je toliko značilo. Nisu ni mogli da shvate zašto odjednom ne mogu da budu tu, kada već godinama dolaze kod mene. Ipak, otišli su jer nisu imali izbora i sa sobom odneli svu radost iz kuće. Posle njih dolaze moji roditelji, tužni i iscrpljeni. Kakav poražavajući kontrast! Opet je nastalo ćutanje. Ćutali su oni, ćutala sam ja. I opet nije imalo šta da se kaže. Osećala sam da se gubi nit između nas a nisam znala kako da je povratim. Sve ono što je do sada postojalo u mom životu polako se gubilo. Ništa više nije imalo smisla. Očajnički sam želela da sve vratim u normalu, a sve je nekako išlo naopako. Tražila sam makar i neku slamku za koju bih mogla da se pridržim. U meni se stalno lomio ocećaj da bi trebalo da se udaljim od svojih prijatelja i želja da budu pored mene, a bili su mi strašno potrebni. Samo, prosto nisam znala kako da im se približim. Moji roditelji su postajali sve tužniji. imala sam utisak da mi je svaki dan sve lošije. Marija me nije ostavljala. Zvala me je često. Htela je, samo nije znala kako da mi pomogne. U mojoj kući svuda samo plač. Sanjala sam kako sam u kolicima i budila se sva u znoju. A kako je samo nekada bilo! Moja majka se uvek smejala. Sada se više njenog smeha i ne sećam. Toliko me je bolelo kad vidim njihov plač da sam ubrzo počela da osećam krivicu zbog svoje bolesti. Bolest je sve više napredovala, a ja sam sve očajnija bila jer su se moji roditelji ponašali sve gore i gore. Moja majka se prema meni odnosila kao prema malom detetu.

Više nijedna odluka nije mogla da bude samo moja. Moj život se pretvorio u haos. Vrlo brzo moja bolest je dospela do stadijuma kada sam sela u invalidska kolica. U početku su me prijatelji prihvatali ovakvu kakva sam. Ne samo Marija, već i svi ostali izražavali su želju da me izvedu u grad. Moji roditelji su uvek nalazili neki izgovor da ne odem sa njima. Uvek su odlazili bez mene. Oni su nastavili da mi pomažu oko školovanja, ali je poziva za izlaske bilo sve manje. Shvatili su da sad odluku donose moja majka i otac, a ne ja. Među njima se nisam osećala manje vrednom. Ne pokušavam da kažem da sam svoju bolest olako prihvatila, ali verujte, jako je važno tada bilo to što su me moji vršnjaci prihvatali kao nekog sebi ravnog. Nisu me izolovali drugovi, već moji roditelji. Prosto su odredili da bi moj život trebalo da se ograniči na kuću. Želela sam da upišem fakultet, ali ja po njihovim merilima više nisam bila sposobna za to. Međutim, sam prilaz fakultetu bio je nemoguć za moja kolica, pa nije ni bilo potrebe da se izborim za svoje ambicije. Želje su polako nestajale, moji vršnjaci su odlazili svojim putevima. Polako su zaboravljali na mene. Ostali su samo Marija i Goran. Oni mi još uvek pružaju podršku. Još jedino oni bude u meni osećaj da sam normalna. Ali, oni imaju svoje živote i ne mogu da se bore za mene i da rešavaju moju probleme. Ne mogu više da nalazim smisao života i da se nadam kako će se nešto promeniti, jer godine su prošle a oni se nisu navikli na to da sam ja drugačija od drugih ljudi. Prosto, ne mogu da se pomirim sa tim da ostatak svog života treba da provedem bez ciljeva i nade. Ne znam koliko ću još živeti, ali želim da makar još po neku lepotu života osetim, da osetim miris slobode. Kako da prodrem do njihovih srca i razuma, kako da razbijem blokadu koja je nastala pre pet godina? Lepojka Čarević

29


Svaka borba

je pobeda

K

rajem 19. veka, u Alabami se rodila, po mišljenju nekih, jedna od najzanimljivijih ličnosti toga vremena - Helen Keler. Kao beba je preležala bolest usled koje je nastupila jaka navala krvi u mozak i lišila je vida, sluha i govora. Rasla je u imućnoj porodici, na velikom imanju, uživajući da tumara vrtom, miriše cveće i otkriva biljke. Kako piše u autobiografiji "Moj život", u najranijem detinjstvu se često osećala kao da je stežu nevidljive ruke. Bacala se i vrištala kada ne bi uspela nešto da objasni, kada je pomerala usne bez glasa. Posle nastupa ljutnje, zaronila bi u sveže lišće i travu da se uteši. Najbolji prijatelji u to vreme bili su joj porodični pas i kći njihove kuvarice. Zajedno su pravile dečije nestašluke i same smišljale svoj način komuniciranja. Takođe, piše da majčinoj ljubavi i mudrosti duguje za sve što je bilo dobro i svetlo u večitom mraku, a za oca, bez koga je rano ostala, kaže da je bio nežan i popustljiv. Najznačajniji dan u životu Helen Keler bio je kada je u njihovu kuću, po preporuci, došla gospođica En Salivan, njena učiteljica, instruktorka i velika prijateljica. Dolaskom ove mlade žene, koja je u sedmogodišnjoj devojčici probudila inspiraciju i radost, sve je oko Helen dobilo svoje puno značenje, a misao o učenju obasjala je njen.


Tek sa gospođicom Salivan, Helen je shvatila da svaka stvar ima ime. Prva reč koju je naučila bila je “lutka” i to tako što je njena učiteljica znacima kucala po ruci male Helen. Vremenom se njen rečnik obogaćivao, a znatiželja i želja za stalnim istraživanjem su rasle. Na prvo zajedničko putovanje otišle su u Boston, u posetu Perkinsovom zavodu gde je Helen upoznala drugu slepu decu i otkrila sasvim novi svet. Posle toga su zajedno mnogo putovale. Kada je imala desetak godina, Helen je, na iznenađenje mnogih, ali pre svega na sopstveno, i oduševljenje svojih najbližih, naučila da govori. Taj osećaj kada je izustila prvu reč ne može ni sa čim da se poredi, napisala je. Upornim radom i neumornim vežbanjem, kao i stalnim podsticanjem gospođice Salivan, vremenom je njen govor postajao sve jasniji i bolji. Pohađala je školu za gluve u Njujorku, a zatim nastavila školovanje u Kembridžu, gde je i doktorirala. Univerzitet u Pensilvaniji joj je dodelio i drugi, počasni doktorat. Gospođica Salivan je bila sa njom sve vreme, a bilo joj je dozvoljeno i da bude prisutna na časovima kako bi joj asistirala.

Helen je od malena obožavala da čita, izuzetno je volela sport, naročito veslanje i plivanje, igrala je šah, a, osim maternjeg jezika, govorila je vrlo dobro francuski i nemački. Posebno uživanje za nju bili su odlasci u pozorište. Tako je imala prilike da upozna mnoge čuvene glumce, ali i književnike, umetnike, čak i američkog predsednika Ruzvelta. Razgovori sa umnim ljudima bili su joj inspiracija. Posle završenih univerzitetskih studija, posvetila se socijalnom radu sa akcentom na slepu i gluvu decu i na poboljšanje društvenog položaja žena. Većinu života je provela držeći značajne govore i predavanja, putujući po celom svetu, a tokom jednog od proputovanja posetila je i Jugoslaviju. Iza nje su ostala brojna pisma, radovi, članci iz kojih se može mnogo saznati o životu i ličnosti prve fakultetski obrazovane, gluvo-slepe osobe, uporne i svestrane Helen. U autobiografiji je napisala da je u njenom životu bilo mnogo uzdizanja i padanja, ali da je za nju svaka borba pobeda. Jelena Milošević


Iskr A

Ema Agić djevojčica sa pričom na vrhovima prstiju Dok melodiju klavirskih dirki prati ritam njenih koraka po parketu, dok vam pogled prati pokret njene ruke kojom negdje u daljinu prenosi sve ono što je čini izuzetnom u društvu u kojem živi, Ema vam priča priču o ponosu. Ema Agić ima trinaest godina, ide u redovnu školu, osvaja medalje na takmičenjima iz ritmičke gimnastike. Ema ima i još nešto, po imenu Down sindrom. „Ema je rođena u osmom mjesecu trudnoće, slabo je disala i nije sisala. Ukupno 17 dana provela je na neonatologiji, u inkubatoru. To su naših najdužih 17 dana u životu. Meni je par minuta po porodu izgledala kao anđeo i jedino što sam želio jeste da je što prije odvedem kući“, počinje priču tata Nermin. Ako ponos staje u bilo kakav običaj, ponos porodice Agić stao je u veliko slavlje nakon Eminog izlaska iz bolnice, kao da njime počinju jedan niz koji će djevojčica nastaviti. „Down sindrom mi u periodu do izlaska bolnice ništa nije značio. Rekao bih da je ključ u posmatranju svega što bilo koje stanje nosi kao izazova. Nisu to prepreke, već upoznavanje sa nečim novim i prilagođavanje. Znali smo da moramo vježbati sa njom da bi prohodala, znali smo da je moramo voditi logopedu, znali smo da moramo mnogo da radimo sa njom, znali smo da mora što više biti sa svojim vršnjacima, a uz podršku prijatelja i rodbine, dolazili su i rezultati”, nastavlja on. Ema, kao ni tata, ne voli matematiku. Vrijednost novca i koliko je sati, kažu, još uvijek uči. Ali, to ne znači da ona ne može isto ili više od svojih vršnjaka. “Neka vještina koju njeni vršnjaci savladaju za tri dana,

32


Iskr A

njoj će za to trebati možda tri mjeseca, ili godina. Sve je stvar strpljenja. Ema se odlično snalazi i u školi, i na treninzima, kao i na igralištu. Ema je majstor u pronalaženju osoba koje će radilti stvari umjesto nje”, objašnjava naš sagovornik. Da bi Ema bila sve ovo što danas jeste, i da bi jednog dana postala sve ono što želi, ključ je bila podrška koju je dobila. “Najvažnije je da je porodica složna. Supruga i ja smo se dogovarali oko svega, i uvijek smo planirali nekoliko koraka unaprijed. I oko Eminog polaska u vrtić i u školu. Vaspitačice u vrtiću, Raza, Belma i Emina su pristupile Emi otvorenog srca, i ona je u vrtiću procvjetala. Učiteljica Amra, koja je Emu vodila od prvog do petog razreda je napravila malo čudo – stvorila je razred pun podrške za Emu. Ona je veoma dobro napredovala, savladala je čitanje i pisanje, štampanih i pisanih slova, latinice i ćirilice, brojeve…Svi učenici u školi poznaju Emu, koja s radošću ide u školu. Sada je u šestom razredu. Najteže podnosi raspust. Njene trenerice u Klubu Olimpik rade sa njom kao i sa svom drugom djecom”, prenosi Nermin jednoglasnu pouku Agića. Porodica Agić aktivna je i u radu udruženja “Život sa Down sindromom”, koje djeluje u FBiH, i kroz različite projekte sarađivalo je sa organizacijom MyRight. Svijest o potrebi poboljšanja položaja osoba sa Down sindromom, pretvorili su u kontinuiran rad, a primijenili na svakodnevan život. Ema uživa u svemu onom u čemu uživaju djeca, a na rezultate koje postiže je ponosna. “Najviše volim slušati Zdravka Čolića, i gledati strašne filmove za 12 godina”, kaže djevojčica. Dok će za ritmičku gimnastiku strpljivo objasniti da se moraš dobro razgibati, napraviti most i špagu i da gimnastika nije teška, sa školom je nešto drugačije. “Učenje nije teško, ali kad se piše domaća i lektira, to je teže. U nedjelju moram napisati pjesmicu”, objašnjava Ema. Prije koji dan slavila je rođendan, u društvu drugara i drugarica. Samo po sebi, to je dovoljno za ponos svakog roditelja, ali Agići su na nju ponosni iz mnogo razloga. “Kad pogledam unazad, puno je trenutaka u mom životu

u kojima sam bio ponosan na nju. Neke stvari koje su ostala djeca brzo savladala, njoj su nekad trebale godine vježbe da ih ostvari. Bio sam ponosan kad je prohodala, kad je rekla prvu riječ, kad je naučila voziti biciklo, role, kad se prvi put sama spustila na skijama niz Igman, kad je krenula u prvi razred i dok je čekala s ostalom djecom u školskom dvorištu (mislio sam da će mi srce pući), kad je glumila u predstavi, kad je osvojila 2. mjesto na Međunarodnom turniru iz ritmičke gimnastike. Ponosan sam svaki put kada iz škole dođe s peticom”, naglašava tata Nermin. Dok Emini gimnastički koraci daju usmjerenje borbi za sve osobe sa Down sindromom u BiH, pružaju ruku podrške i hrabre sve one koje put do uspjeha tek čeka, bh.društvo zaostaje u ritmu. “Naše društvo na invaliditet gleda kao na Božju kaznu, ne shvataju da je to dio društva i normalnog ljudskog života. Barem danas znamo puno više nego prije, kako se neke prepreke mogu ukloniti. Sve te promjene u društvu idu jako sporo”, kaže Nermin Agić. Ipak, naglašava na kraju, ništa u životu sa Emom ne bi želio drugačije. “Ne bih ništa mjenjao, ovako je sve savršeno. Ja to ovako gledam – svaka osoba, bila ona sa invaliditetom ili bez, mora sebe dati maksimalno u onome što radi, onda ima razloga biti ponosna na sebe”, zaključuje Emin tata. Priča o Emi Agić nastala je u okviru kampanje #PonosniNaSebe, koju u periodu april - decembar 2016. godine provodi organizacija MyRight u saradnji sa pet koalicija organizacija osoba sa invaliditetom u Bosni i Hercegovini. Ana Kotur za MyRigh Izvor; http://myright.ba/ema-agic--djevojcica-sa -pricom-na-vrhovima-prstiju

33


radi sama

Iskr A

Reciklirajte plastične boce u stonu lampu u obliku sove

U ovom kratkom uputstvu ćete videti kako možete na kreativan način da reciklirate plastične boce i napravite predivne lampe u obliku sove. Materijal: prazne plasticne boce Plastične flaše Makaze Akrilna bela i crna boja Četkica i bela i crna boja Led sijalica Kako napraviti stonu lampu u obliku sove od plastičnih flaša Korak 1: 1 presecite boce Presecite plastične boce na pola. Korak 2: 2 ofarbajte boce Obojite boce akrilnom bojom i ostavite da se osuše. Korak 3: 3 nacrtajte sovu Nacrtajte oblik sove kao na slici, zatim pažljivo makazama isecite delove koji treba da budu šuplji.

34

Korak 4: 4 isecite sovu Izgled isečenih otvora za oči i perje sove.

Korak 5: 5 obojite sovu Četkicom nacrtajte oči i ostalu dekoraciju za telo sove. Na beloj sovi detalje crtajte crnom bojom i obrnuto.

Korak 6: 6 led svetiljke Postavite LED sijalice i sove će zablistati u svoj svojoj lepoti.

Izvor; http://napravisam.rs/index.php/napravi-sam/napravi-sam-ukrasi-i-dekoracija/ item/225-reciklirajte-plasticne-boce-ustonu-lampu-u-obliku-sove


“ISKRA”, magazin za žene i o ženama sa invaliditetom, izlazi periodično, cena: BESPLATNO Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Sredačka 2, 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: redakcija@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Glavna i odgovorna urednica: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org Dizajn: kvART kreativni studio, office@kvart-doo.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard”

Štampanje magazina finansijski je podržala Služba za informisanje Gradske uprave grada Beograda

Iskra sedmi broj  

Magazin za žene i o ženama sa invaliditetom