Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin o ženama sa invaliditetom

Zima 2013/2014. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje

Ženska ljudska prava Kuhinja po meri Intervju sa Lepojkom Čarević Mitanovski

Veliki ljudi odlaze tiho...


“Onaj tko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan.”

Aristotel


D

obrodošli na prostor “ISKRE”, časopisa za žene i o ženama sa invaliditetom. „ISKRA“ će podstaći kritično i kreativno razmišljanje iz ugla rodne komponente invalidnosti. Ona treba da poveća svest i razumevanje izazova sa kojima se susreću žene sa invaliditetom i da bude prostor gde će mlade devojke sa invaliditetom pronaći onu tajnu iskru nade i motivacije za borbu protiv svih stereotipa i predrasuda. „ISKRA“ treba da utiče na stavove, ponašanja, kulturne promene u zajednici i na taj način stvori klimu za uključivanje žena sa invaliditetom u sve sfere društvenog života. Svakodnevne medijske priče utiču na razmišljanje i uspostavljaju društvene norme ponašanja. Žene sa invaliditetom su tokom svih ovih godina nedovoljno zastupljene u medijima, a i kad se piše o njima, one su predstavljane na senzacionalistički način i retko se vide kao pojedinke, izvan okvira invaliditeta. Zbog toga je cilj izdavanja časopisa da pokaže drugačiju, pozitivnu sliku o sposobnostima i mogućnostima žena sa invaliditetom u Srbiji. Pisaćemo o aktivizmu, mogućnostima, pravima, modi, enterijeru, i drugim novostima iz svih oblasti značajnim za žene sa invaliditetom. Objavićemo lične priče, intervjue i zanimljivosti iz života žena sa invaliditetom.


Sadržaj

06

Terminologija invalidnosti

09

Ženska - ljudska prava

14

Nasilje nad ženama sa invaliditetom

28

Kuhinja po meri

36

Intervju sa Lepojkom Čarević Mitanovski


TI

ERMINOLOGIJA NVALIDNOSTI

6

Madridska deklaracija iz 2003. godine navodi: „Šta je učinjeno danas u ime osoba sa invaliditetom imaće značaj za sve u sutrašnjem svetu“. Da li se dovoljno borimo za žene sa invaliditetom? Ili ih jednostavno zanemarujemo, ne obraćajući pažnju na njihov život i težinu ostvarivanja njihovih osnovnih potreba. Ne obraćamo ni pažnju na terminologiju koju upotrebljavamo kada govorimo o ovim ženama i na taj način ih u startu diskriminišemo. Status žena sa invaliditetom u srpskom (a pre toga u jugoslovenskom) društvu odlikovali su odsustvo moralnog odnosa društva prema ženama sa invaliditetom, državna politika i predrasude. Termini su opisivali invaliditet kao sastavni deo neke žene. Jezik invalidnosti postao je dokaz odstupanja društva od morala. Danas se teži uspostavljanju modela političke korektnosti u jeziku invalidnosti. Izraz „politička korektnost“ označava neopterećenost govornika asocijacijama, sekundarnim ili ekspresivnim značenjima kod slušalaca. Termin „invalid“ koji se najviše upotrebljavao, a nažalost upotrebljava se i dalje, ima korene u latinskom jeziku, odnosno pridevu „invalidus“, koji je prvobitno označavao nevaljalca, da bi tek kasnije postao sinonim za stanje fizičke i psihičke nemoći. On je u književnom smislu prevođen kao slab, bolestan, nejak ili nesposoban za rad. Bila je to posledica tradicionalnih predrasuda o osobama sa invaliditetom kao o nepotrebnom „teretu“ za porodicu i društvo. Većina stanovništva jugoslovenske države živela je na konzervativnom selu tako da su se predrasude o ženama sa invaliditetom sporo menjale. Ljudi su nastavili da izgrađuju jezik invalidnosti više kao sredstvo za ismejavanje i zadirkivanje nego u svrhu opisa ozbiljnih zdravstvenih problema. Izraz „abnormalna deca“ koristili su i oni ljudi koji su se posvetili pedagoškom radu sa devojčicama sa invaliditetom, a tek retko upotrebljavali su složeniji, ali i bolji termin, „u razvoju ometena deca“. Žene sa invaliditetom u celom svetu su digle glas protiv svih vrsta barijera i diskriminacija u oblastima obrazovanja, zapošljavanja, vođenja domaćinstva, rađanja potomstva i seksualnosti. Bila je to pozadina i za sistemske promene u jeziku invalidnosti. Tokom 20.veka svetski jezici u prihvatljivom opisu invalidnosti pretrpeli su niz brzih, moralnih, politički i demokratski definisanih promena, koje se mogu opaziti na prvom koraku definisanja pojma invalidnosti. U našem jeziku se nažalost i danas u 21.veku koriste izrazi kao što su invalidna žena, gluva, slepa, žena sa posebnim potrebama i dr. I to na žalost ne samo u govoru nedovoljno informisanih i senzibilisanih ljudi, već i u nazivima pojedinih tradicionalnih organizacija osoba sa invaliditetom kao i u pojedinim dokumentima.

Milica Đorđević


Ovo je priča iz pozicije nekog ko nije žena sa invaliditetom, ali je neko ko je dugo u priči o ženama sa invaliditetom. Kroz ovu priču želim da vam pokažem kako sam ja sama prevazilazila sve strepnje i dileme koje sam imala prilikom prvog i svih kasnijih susreta sa njima. Lepojku Čarević Mitanovski sam upoznala pre 10 godina, kada sam počela da radim kao njena personalna asistentica. Tada nisam ni sanjala da će to poznanstvo u stvari biti moj putokaz za dalji rad. Susret sa njom me je plašio, ne zato sto je žena koja koristi kolica, kojoj je za zadovoljenje potreba bila potrebna moja pomoć, već se u meni pojavio strah da li ću ja moći da odgovorim na sve njene zahteve. Drugi šok koji sam doživela je činjenica da je Lepojka udata i da je i suprug (sada pokojni) isto neko ko je osoba sa invaliditetom. Prva pomisao mi je bila kako oni funkcionišu? Ja sam u svom komšiluku imala drugaricu koja je imala cerebralnu paralizu i sa kojom sam odrastala, ali se nikad nisam usudila da je pitam za dileme koje sam imala jer je uvek bila njena mama pored nje i odgovarala umesto nje. Sa Lepojkom je bilo sasvim drugačije. Ona je uvek bila spremna da mi na svaku dilemu i pitanje da konkretan odgovor. Vremenom sam shvatila da je Lepojka veoma jaka žena koja se uspešno nosi sa svim problemima koji su bili ispred nje. Kroz rad sa Lepojkom, vremenom sam shvatila kako je sredina u kojoj živimo malo upućena u svakodnevne životne probleme sa kojima se sreću žene sa invaliditetom. Rad sa njom me je potpuno okrenuo u drugom pravcu. Počela sam da kroz svakodnevne izazove razmišljam iz pozicije žene sa invaliditetom. To je bio veoma veliki napor. Počela sam da učim kako žene sa invaliditetom prevazilaze sve prepreke koje su ispred njih. Moja razmišljanja su išla u sve sfere života, išla su do te mere da sam otvoreno pitala Lepojku za sve nedoumice koje sam imala. Pitala sam je o njenom školovanju, početku bračne veze, problemima u radu. Uvek je imala vremena da mi sve objasni i ono sto mi se najviše dopalo kod nje je spremnost da me sasluša, da mi ukaže na greške i kroz primer pomogne da bolje shvatim i razumem gde grešim. Vremenom kod mene se pojavila želja da i ja dam doprinos za bolji i sveobuhvatniji život žena sa invaliditetom. Počela sam, zajedno sa njom, da učestvujem na svim radionicama. Lepojka je bila ta koja je, i kad mi se nije išlo, insistirala da prisustvujem, govoreći da će mi to možda jednog dana zatrebati. I bila je u pravu. Zajedno sa njom počela sam da radim na poboljšanju života žena sa invaliditetom. Kroz rad i druženje sa drugim ženama sa invaliditetom shvatila sam koliko je njima teško da bore sa svim izazovima. Lepojka je bila jaka. Obrazovana. A šta je onim ženama sa invaliditetom koje nisu emocionalno jake, koje su doživele veliki broj razočarenja i koje nisu imale priliku da se obrazuju? Šta je sa ženama koje još uvek ne mogu samostalno da donose odluke o svom životu, jer to u njihovo ime uvek donosi neko drugi? Na sva ova pitanja pokušala sam da dobijem odgovor od mnogih žena, i kao po nekom pravilu, uvek sam dobijala gotovo identične odgovore. Porodica i društvo ih ne prihvataju. Ne prihvataju njihov drugačiji izgled, ne prihvataju činjenicu da imaju potrebe kao i sve druge žene, ne prihvataju želju da zasnuju porodicu, kroz izgovore da one ne mogu da se brinu o detetu i nekom drugom, jer ne mogu da se brinu o sebi. Razlozi, razlozi, veliki broj razloga je ispred njih. A da li smo se nekad zapitali kako bi smo se mi osećale kad bi neko postavio ovako veliki broj razloga ispred nas? Da li bi smo imale dovoljno snage i volje da se odupremo svemu? Kako bi smo se mi osećale kad bi nam neko uskratio mogućnost da volimo i budemo voljeni? Naše društvo očekuje od žene da zadovolji sve društvene uloge. Kad su žene sa invaliditetom u pitanju, za njih se misli da one to nisu u stanju. Misli se, a nikad se nije niko zapitao da li je to bas tako. Da li žena sa invaliditetom može da voli i bude voljena, da li može da zasnuje porodicu da odgaja decu, da li može da radi kao sve druge zene koje nemaju invaliditet? Posle određenog vremena provedenog sa Lepojkom i drugim ženama sa invaliditetom, ja vam mogu reći: da, ONE MOGU, TREBA I IMAJU PRAVO. Sve što rade druge žene bez invaliditeta, to isto mogu i žene sa invaliditetom, ali na drugačiji način. Priznaćemo da načini zadovoljenja potreba nisu bitni, bitno je da zadovoljimo potrebu koju imamo. Ja sam našla odgovore na sve moje dileme. A VI? DA LI STE SPREMNI DA SE UPUSTITE U IZAZOVE KOJE IMAJU ŽENE SA INVALIDITETOM?

Snežana Mađerčić

7


“Jaka

ne glumi

žrtvu.

Ona stoji i

bori se! Mandy Hale


Ženska - ljudska prava Ženska prava je izraz kojim se opisuje pravni, ideološki, filozofski i politički koncept prema kome svako ljudsko biće ženskog pola samim činom rođenja, bez obzira na poreklo ili državljanstvo, stiče određen broj neotuđivih prava, a koje se po svom sadržaju veća od šireg koncepta ljudskih prava. Razlog zbog kojih se ženska prava razlikuju od ljudskih prava leži u činjenici da su žene kroz istoriju, a i danas, lišene određenih prava koje uživaju muškarci, ili su imale specifična prava koja im muškarci nisu priznavali. Biološke razlike među polovima i uslovno nametne društvene uloge su razlozi za nepriznavanje velikog broja prava ženama. Biti dobra domaćica koja zna da kuva i obavlja kućne poslove, biti dobra majka koja odgaja i vaspitava onoliko dece koliko odluči njen suprug, bio je imperativ uspešnosti svake žene. Uključenost u društveni život, kao što je politika, kultura, sport ili učešće u ratnim sukobima bilo je namenjeno muškarcima. Najvažnije žensko prava koje je isključivo vezano za pol je pravo na slobodno odlučivanje o rađanju, odnosno pravo na abortus. Kao primer ženskog prava koje se tiče jednakosti polova jest pravo na učestvovanje u raznim oblastima društvenog života, odnosno služenje u oružanim snagama. Također se kao žensko pravo navodi pravo na društvenu jednakost, bilo da je reč o jednakosti u platama, ili merama pozitivne politike u svrhu jednake zastupljenosti muškaraca i žena u upravnim odborima preduzeća, odnosno predstavničkim i izvršnim telima vlasti. Istorijski gledano, ženama nikada nije bilo dozvoljeno da same sebe predstavljaju, uvek su bile predstavljane od strane muškaraca i to predstavljanje nije bilo nepristrasno, pošteno i tačno. Pravna zavisnost od muškarca u nekim periodima istorije je bila totalna. Nejednako postupanja prema ženama i muškarcima ima dugu tradiciju, a savremeno doba ne predstavlja veliki izuzetak. Ljudska prava važila su samo za muškarce. Organizacije žena morale su svojim mukotrpnim radom da se izbore za politička i građanska prava žena. U toku nastajanja i rada pokreta žena nastajale su i ideje za stvaranje potpuno novih odnosa među polovima, kako u privatnoj, tako i u javnoj sferi. Kada su žene sa invaliditetom u pitanju, stvari su potpuno drugačije. Njihova invalidnost dolazi u prvi plan, a njihov pol je potpuno zanemaren. One su viljive samo kao osobe sa invaliditetom, pa i same sebe tako doživljavaju, Što je invalidnost težeg stepena društvene uloge su manje, a samim tim i ženska prava su uskraćena. Pravo da bude majka u sadašnjem društvu ženama sa invaliditetom je osporavano na različite načine. Najčešće je to mišljenje da zbog svog invaliditeta ona ne može da se brine o detetu, ili da je invalidnost nasledna, čak i ona koja to nije po medicinskom kriterijumu. Vrlo često je žena sa invaliditetom primoravana na abortus, ili je on rađen bez znanja žene i to naročito u institucijama za trajni smeštaj. Postojeći zakoni, praksa i administrativna politika ne obezbeđuju ženama sa invaliditetom puni razvoj i emancipaciju u društveni život. Nema ih na rukovodećim mestima u državnim organima i institucijama. Čak ni u organizacijama osoba sa invaliditetom one nisu prihvaćene kao ravnopravne. Na rukovodećim mestima u ovim organizacijama su ili muškarci sa invaliditetom ili žene bez invaliditeta. Ostvariti ženska ljudska prava za žene sa invaliditetom znači biti prihvaćena kao žena sa svim ograničenjima, ali i sposobnostima i biti ravnopravna sa ženama bez invaliditeta bez predrasuda i diskriminacije.

žena

Lepojka Čarević Mitanovski

9


I

NTERVJU SA

Kada si Vesna prvi put poželela da zasnuješ porodicu i da imaš ovako lep dom?

Vesna Draženović, žena sa invaliditetom, korisnica invalidskih kolica, bivša stonoteniserka, aktivistkinja organizacije „…IZ KRUGA“, sada je supruga i majka sedmogodišnje Milice. U kući u Borči, koja je potpuno prilagođena, živi ova tročlana porodica. Posetili smo Vesnu, da snimimo njenu priču, koja je primer kako uspeti bez ikakve podrške države. Dočekao nas je vedar Milicin, dečiji smeh i topla kafa.

Uvek sam volela decu i svima sam govorila da ću jednog dana sebi da rodim ćerku i zvaće se Milica. Moj život je bio izuzetno težak, nisam mogla da živim sa mamom u Vrdniku jer je kuća bila nepristupačna, pa sam morala u Beogradu, od druga do drugarice. Kad je mama umrla živela sam kod pobratima Miše i tetka Ilinke, njegove majke. Gubitak majke me je puno pogodio, ostala sam potpuno sama, bez oslonca i podrške. Tada sam razmišljala kako bi lepo bilo imati nekog pored sebe, da ne prolazim kroz sve sama. Sudbina, šta li je, tek za Srpsku novu godinu sam u kafiću upoznala Radeta, mog supruga. Kad smo bili u vezi saznala sam da ima stariju majku i shvatila da od braka nema ništa, jer tradicionalno mišljenje važi da je oženiti sina sa ženom koja je „invalid“ sramota. Ja sam svo vreme razmišljala o Milici. Jedne večeri sam ga šokirala pitanjem: „Hoćeš da mi budeš donator? Hoću da rodim ćerku.“ A on je rekao: „Ja mogu da ti budem donator ali to će biti naša ćerka, a ne samo tvoja.“ Eto, tako je to počelo… Kako je Radetova majka prihvatila vašu vezu i mogućnost da joj budeš snaja? Teško, čak i do same smrti je to teško podnela. To je za nju bilo strašno. U početku nije htela ni da me vidi, njemu pravila razne probleme. On je, zbog toga napustio svoju kuću i došao da živi sa nama kod Miše i tetka Ilinke. Ti si već u to vreme bila trudna? Jesam i to brzo. Ja sam, u toj želji za ćerkom, brzo zatrudnela, a on je dobio ultimatum, da izabere mene ili nju. On je izabrao porodicu, mene. Kad se rodila Milica tad smo se prvi put upoznale. Došla je, popričale smo, donela je valjda neki poklon Milici, ne sećam se… Dok se svi nismo preselili ovde videle smo se još 2-3 puta. Kad smo renovirali kuću, pošto je bila nepristupačna, preselili smo se svo troje, a ona je živela još šest meseci. Milicu je jako volela, ali mene nikad nije prihvatila. Kako je to biti žena, korisnica kolica u bolnici, trudnoća, porođaj…? Nemam tu loša iskustva, uopšte. Moju trudnoću je vodio prim dr Anđelić i dr Ristić iz GAK Narodni fronta, iz dnevne bolnice. Taj odnos pacijent-doktor, to je savršenstvo, šta god mi je trebalo, savet, sve živo sam imala od njih. Ni sa hitnom pomoći nije bilo problema, došli su jako brzo i odvezli me do Narodnog fronta. Bilo me je strah, nisam znala šta me očekuje. Mislim, znala sam da ću na carski, ali ipak… Kad su me smestili na porođajno, u neki boks, pozvala sam doktora Anđelića na mobilni, da mu javim, da sam stigla. Rekao mi je da se ne brinem i da ču biti prva na programu, čim dođe. Ležala sam u tom boksu priključena za aparate i prvi put u životu sam bila zahvalna Bogu što sam invalitkinja i što idem na carski. Taj boks jeste bio potpuno izolovan, ali se sve čulo, jedan ili dva porođaja su bila do ujutru, dok nisam ja došla na red. To psovanje, to vikanje na ženu koja se porađa, i od strane babice i od doktora, to je strašno. Ja sam bila stvarno zahvalna Bogu što idem pravo na operaciju. Ja to ne bih mogla da izdržim psihički.

10


VD

esnom raženović

Imala si pozitivnija iskustva nego žene bez invaliditeta? Misliš li da je naša edukacija doprinela tome da nemaju predrasude prema ženama sa invaliditetom?

Reci mi šta bi od servisa podrške pomoglo da bolje funkcionišeš i da nemaš te trzavice i nerviranja?

Jeste…i to stalno čitamo po novinama šta se dešava ženama u porodilištu, strašno. Edukacija je pomogla puno. „…IZ KRUGA“ je radio i sa bolnicom Narodni front i sa ženama sa invaliditetom, i sa domovima zdravlja… sigurno jedno 3-4 godina pre nego što sam se ja porodila.

Pa puno bi mi značio personalni asistent, za te neke kućne poslove, za ono što ja ne mogu da uradim. Sad mi u tome pomaže drugarica i Rade. Volela bih i da je prevoz dostupan, pa da mogu da odem sa Milicom u grad, u šetnju. Samo da ne moram od Radeta da zavisim, jer kad dođe sa posla umoran, da ne mora sa nama. Ali nismo mi prioritet za našu državu…naša svest je daleko od osoba sa invaliditetom. Mnogo je lakše ženama bez invaliditeta, plus da imaš mame i tate… Uživancija, kad vidim sve te bake i deke kako čuvaju svoje unuke… Mnogo, mnogo znači, a mi nemamo ni to, još sam ja sa invaliditetom…Mnogo nam je teško što se toga tiče, zaista, znači sve je na nama dvoma.

I kako je sad doći kući sa malim detetom, bez asistencije, pomoći, podrške? Pa znaš kako… Rade mi je puno pomagao, on je držao Milicu, ja kupala… Mislim, on mi je bio kao asistent. Imala sam više straha dok se nije rodila…To sve prođe onog trenutka kad dođe beba… mislim kao i kod žena bez invaliditeta. Onog trenutka kad beba dođe kući nema straha, jer to je bespomoćno biće kome ti trebaš i gube se svi strahovi. Moj strah je bio kako ću je ja podići iz kreveta. Čitala sam puno… mora da se drži glavica, vrat… Napravili smo visok krevetac. U početku beba ne može da se okreće, ne treba čak ni ogradica, posle smo sve to napravili, ali to je nekako spontano išlo, samo. Onda sam jako brzo naučila da je podižem, uopšte nisam imala nikakvih problema, volela sam i da je presvlačim i da je kupam i od početka sam to radila. A reci mi, kad Rade radi i ti ostaneš kući sama sa njom, da li je bilo nekih stvari koje nisi mogla zbog invaliditeta da uradiš? Izgurati kolica sa bebom iz jedne sobe u drugu je problem za ženu koja koristi invalidska kolica. Imala sam strah kad je prohodala kako izaći na ulicu sama sa njom, jer ne mogu da je držim za rukicu. Razmišljala sam da li će pretrčati ulicu, da li će naleteti na auto, užas. Jednog dana skupila sam hrabrost i rekla joj: “Stojiš pored mame i držiš ruku na maminoj nozi, Mama ne može da te drži za ruku kao tata,“ Sve je slušala, bez pogovora, a ja sam bila tako srećna. Za mene još jedan osvojeni breg… Znaš, razgovarala sam sa još žena sa invaliditetom koje imaju decu, nekako sam sigurna da su naša deca drugačija, imaju intuiciju za opasnost i mirnija su napolju. Sećam se kad je Milica imala oko tri godine, dvorište nam još nije bilo ograđeno. Imala sam puno posla, nisam imala vremena da sedim sa njom dok se igre i kažem joj: „Milice, možeš da se igraš, da radiš šta god hoćeš, kapija nema i ti ne smeš da ideš preko. Jel ti jasno?“ Nikad nije prešla, pametnica.

Šta bi rekla da ohrabriš i druge devojke sa invaliditetom da krenu tvojim stopama? Teško jeste, ali mnogo vas je uspelo. Pa, ne postoji ta teškoća i prepreka koja će sprečiti želju da osnuješ porodicu i da dobiješ dete ako to jako, jako želiš… I u gorim uslovima su žene rađale decu, zato što je veća želja za porodom i detetom nego bilo šta drugo.

Kako je sad dok je ona u školi? Treba je odvesti, dovesti? Teško je, jer uskoro će sneg, neću moći da je vodim, a Rade po ceo dan radi. Dok je išla u vrtić imala sam, srećom, dobru saradnju sa vaspitačicama i direktorkom ustanove. Kad je jaka kiša i kad je sneg ja ne mogu da je vodim i ona ostaje kući, znači ako je sneg mesec dana ona ne ide u vrtić mesec dana i to je sve opravdano zato što ja ne mogu da je vodim. U školi je to nemoguće, ona mora da ide u školu. Već mesec dana joj pričam da će uskoro sneg i da neću moći da je vodim. U ulici joj živi tetka i drug iz odeljenja, moraće sa njegovom mamom ili sa tetkom da ide. Milica je veoma emotivna i suviše je vezana za mene. Imala je pre neki dan čas Građanskog vaspitanja, temu je bila Emocije, pa je na Tugu je nacrtala kišu. “Što si nacrtala kišu?“ pitala je učiteljica, a Milica joj odgovorila: “Zato što, kad pada kiša mama ne može da me vodi u školu“

11


Vreme je

za razgovor! 12


O

ganizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom „...IZ KRUGA“ osnovana je 1997 godine i tada je počeo sa radom prvi SOS telefon za žene sa invaliditetom koje su preživele nasilje. Neki od oblika nasilja sa kojim su se one tada susretale bili su potpuno novi za konsultantkinje, po prvi put su i imenovani kao nasilje, a to su: prinudna izolacija, uskraćivanje pomoći, udaljavanje od pomagala i sredstava za komunikaciju, vređanje i ponižavanje na osnovu invaliditeta, pretnje smeštajem u institucije i napuštanjem. Naravno, bilo je i prijava fizičkog, seksualnog i ekonomskog nasilja. Sam proces dokazivanja išao je veoma teško, iz više razloga. Žene sa invaliditetom su teško donosile odluke da prijave nasilje, zbog straha od posledica, fizičke, emotivne a često i ekonomske zavisnosti u odnosu sa nasilnikom/com. Nasilnici su najčešće najbliži članovi porodice ili osoblje u institucijama za rehabilitaciju, lečenje ili trajni smeštaj osoba sa invaliditetom. Upravo zbog te činjenice postojao je čitav niz predrasuda, koje i danas opstaju u manjoj meri, da „niko normalan ne bi zlostavljao ženu sa invaliditetom koja ne može da se brani“, da su modrice posledice padova, a sama žena kriva jer je „prezahtevna“ u izražavanju svojih potreba, pa i onih najosnovnijih. Nažalost, i same žene veoma često poveruju u te predrasude. Kada se danas postavi pitanje opravdanosti postojanja usluge SOS telefona kao dela NVO sektora umesto u okvirima postojećih Centara za socijalni rad, iz dugogodišnje prakse rada kao konsultantkinja na SOS telefonu, unazad 9 godina, mogu da navedem nekoliko, po mom mišljenju, veoma značajnih razloga… Prvi razlog je strah od Institucija. Mnoge žene su doživljavale veoma stresne situacije u CSR i policiji. Nije se verovalo njihovoj priči, često su bile i prinuđene da opovrgnu svoje reči, jer nisu dobile adekvatnu podršku. Za razliku od takvog pristupa, SOS telefon radi po principima koji podrazumevaju verovanje ženi i njenom iskustvu. Postepeno izgrađivanje odnosa poverenja između žene koja traži podršku i konsultantkinje, uz puno uvažavanje ženinih potreba i mogućnosti. Smanjujući na taj način odnos moći konsultantkinje u odnosu na ženu koja traži pomoć, stvaraju se uslovi da se žena osnaži i poveruje da može sama da donese odluku koja se tiče njenog života u procesu izlaska iz situacije nasilja, kao i da na to ima pravo. Drugi razlog je da institucije nude ženama koje su u situaciji nasilja gotova rešenja, često ne uzimajući u obzir činjenicu da ona nisu primenljiva za žene sa invaliditetom, naročito ukoliko se radi o ženama sa teškim fizičkim i/ili mentalnim oštećenjima. Poznato je da Sigurne kuće, arhitektonski, niti na bilo koji drugi način, nisu dostupne ženama sa invaliditetom, niti za one koje mogu samostalno da se kreću. Najčešće to nije mesto gde ih dočekuju bez predrasuda i događa se da ne budu primljene uz različite izgovore, što dovodi do njihove sekundarne viktimizacije. Često se dešava u praksi da CSR jedini izlaz iz ovakvih situacija vidi u smeštaju žene u neku od ustanova socijalne zaštite, što većina žena ne želi, ali im nije pružen drugi izbor. Tokom godina rada, trudili smo se, i uspevali da obezbedimo ženama sa invaliditetom koje se javljaju na SOS telefon čitav niz različitih usluga. Dostupan prostor u kome se mogu osećati sigurno, stručnu psihološku i pravnu podršku, počev od informacija o njihovim pravima i vidovima podrške koji su im na raspolaganju pa do posredovanja u policiji CSR i drugim institucijama, kao i zastupanja u sudskim procesima. Cilj nam je bio i tada, a i danas da pružimo ženama sa invaliditetom što više relevantnih informacija kako bi u odnosu na to mogle da donesu odluke o načinu izlaska iz situacije nasilja i preuzmu kontrolu nad svojim životom. Podržavamo ih, da ukoliko odluče da ostanu u stanu i traže mere zaštite od nasilja u porodici, u vidu iseljavanje nasilnika, pronađu alternatiuvne vidove podrške u članovima porodice i okoline. Treći od značajnih razloga za opstanak SOS telefona je i činjenica da jedini imamo podatke o nasilju nad ženama sa invaliditetom, skupljene u praksi i iste koristimo u lobiranju za donošenje Zakona i izmene postojećih, u cilju što bolje zaštite u prava i sloboda žena sa invaliditetom koje su preživele nasilje. Ono što takođe radimo korišćenjem podataka SOS telefona jeste lobiranje za širenje postojećih, i uvođenje novih službi podrške u sistem socijalne zaštite, kao što je služba Personalnih asistenata. Mišljenja smo da bi uvođenje ovakve službe i davanje prioriteta u ostvarivanju prava na personalnu asistenciju, ženama sa invaliditetom koje su u situaciji nasilja u mnogome doprinela povećanom broju prijavljivanja nasilnika/ca, a veći broj žena sa invaliditetom bilo osnaženo da se izbori za svoja prava. Olivera Ilkić

13


NASILJE

NAD ŽENAMA SA INVALIDITETOM


Kada je u pitanju problem porodičnog, kao i nasilja nad ženama uopšte, teško je ne primetiti velike pozitivne promene do kojih je poslednjih godina došlo u našem društvu. Svedoci smo promena brojnih zakonskih propisa koji idu u prilog ženama žrtvama nasilja, otvaranja velikog broja sigurnih kuća, formiranja novih institucija koje se bave ovom problematikom, sve većeg medijskog prostora koji se otvara za ove teme, kao i sve veće otvorenosti i spremnosti našeg društva da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Zahvaljujući svemu nabrojanom, sve veći broj žena uspeva da izađe iz situacija porodičnog nasilja, da svoje „slučajeve“ učine vidljivim, da dobije zaštitu nadležnih institucija kao i zakonski epilog koji im ide u prilog. Iako je situacija i dalje daleko od idealne, ceo proces budi optimizam da se stvar kreće u dobrom smeru i da smo na dobrom putu da, kao društvo, problem nasilja nad ženama postepeno smanjimo na meru koja bi imala karakter izolovanih slučajeva. Sa druge strane, i pored nesumnjivih rezultata koje ovakva jedna strategija ima, postoji jedna kategorija ljudi koja je ostala izvan okvira kako društvene percepcije, tako i društvene zaštite od problema nasilja koje se nad njima u velikoj meri sprovodi - ta kategorija su žene sa invaliditetom. Sklonjene na socijalnu marginu, diskriminisane i zanemarene, žene sa invaliditetom, nažalost, danas se nalaze u zoni društvene „slepe mrlje“. Stoga ne treba da čudi to što se, kada se sve nabrojano uzme u obzir, žene sa invaliditetom u našem društvu ne prepoznaju kao kategorija koja je posebno ranjiva, obespravljena i ugrožena. Kada se, u retkim slučajevima i pokrene ovo pitanje reakcije se uglavnom svode na to da žene sa invaliditetom imaju sva prava kao i sve ostale žrtve nasilja kao i da ih ni zakon kao takav, ni praksa, po tom pitanju ne diskriminišu u odnosu na druge kategorije. Ono što se, međutim gubi iz vida jesu upravo određene specifičnosti koje žene sa invaliditetom smešta u potpuno drugačiji kontekst kada su situacije nasilja od strane muškaraca u pitanju. Kao prvo, žene sa invaliditetom često nisu u stanju da vode samostalan život i obavljaju svakodnevne aktivnosti bez pomoći druge osobe. Ova upućenost na „pomoć drugih“ često ih stavlja u položaj zavisnosti od partnera, a samim tim i specifično psihološko stanje koje karakteriše permanentno prisustvo straha od gubitka osobe od koje zavise, ne samo emotivno već i egzistencijalno. Svesni ovoga, partneri nasilnici često manipulišu pozicijom „moći“ koju imaju u ovakvoj prilici, koristeći različite psihološke mehanizme

kojima kontrolišu život i sudbinu žene sa invaliditetom. Specifičnost ovakve vrste nasilja ogleda se upravo u manipulaciji osećanjem straha koje se svesno izaziva i potkrepljuje stalnim podsećanjem „zavisnog“ partnera da mu je nasilnikovo prisustvo egzistencijalno neophodno, čime se u startu sabotira svaka ideja o napuštanju partnera i traženju pomoći „sa strane“. Sledstveno, ovakva situacija olakšava nasilniku da primeni novi oblik nasilja u porodici, a to je izolacija – žena sa invaliditetom često ne može samostalno da se kreće van kuće ili komunicira sa drugim ljudima, tako da partner to koristi da je izoluje, čime stepen svoje kontrole nad njenom sudbinom podiže na viši nivo. Ako se tome doda i činjenica da, usled socijalne stigmatizacije, odbacivanja i diskriminacije koje su je pratile celoga života, žena sa invaliditetom najčešće ima niži nivo samovrednovanja, samopoštovanja i samopuzdanja, nasilnom partneru ne pada teško da je ubedi da joj je on, i pored svih mana, nezamenljiv i da treba da mu bude zahvalna što ju je uopšte prihvatio „kao takvu“. Sve nabrojano baca jedno novo svetlo na problematiku nasilja u porodici kada su žene sa invaliditetom u pitanju. Za razliku od ostalih kategorija one su „združenim dejstvom“ marginalizacije, stigmatizacije i zanemarenosti od strane društva sa jedne, i iskustva života sa nasilnim partnerom sa druge strane, dovedene u specifično psihološko stanje tzv. naučene bespomoćnosti - stanje koje ih u startu demorališe i demotiviše da traže pomoć čak i u situacijama kada su im takvi sistemi podrške relativno lako dostupni. Pored toga nizak nivo samovrednovanja često dovodi do takve samopercepcije da one same počinju da veruju da su manje vredni članovi društva, da im je takva sudbina, da treba da ćute, trpe i da nemaju prava da se bune. Sve nabrojano dovodi nas do potrebe da preispitamo postojeće pristupe, koncepte, sisteme podrške, zakonske regulative i praksu kada je problem porodičnog nasilja u pitanju. I pored pozitivnih efekata, koji su neosporno vidljivi, postojeći model treba proširiti uzimajući u obzir specifičnosti koje, kada su žene sa invaliditetom u pitanju, nisu na pravi način uzete u obzir. Na taj način društvo bi se aktivnije uključilo u poboljšanje kvaliteta života ove kategorije ljudi, njihovu veću vidljivost kao i njihovo aktivno i ravnopravno prisustvo u svim društvenim aktivnostima. Istovremeno, sprečila bi se opasnost da ova izuzetno ranjiva kategorija našeg društva bude žrtva dvostrukog nasilja – partnerskog sa jedne, i socijalnog sa druge strane. Nenad Savić

15


Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja…To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće, šta će? Neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe. Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono… ali, šta mogu… neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al ima, bogami, i lepih komada! Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića. Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?” Duško Radović


Veliki ljudi odlaze tiho... Danas sam saznala da je preminuo prim dr Spaso Anđelić. Iskreno žalim zbog njegove prerane smrti. Bio je poseban čovek i sjajan stručnjak sa kojim je bila čast sarađivati. Upoznala sam ga 2003. godine kada je ušetao u kancelariju organizacije „...IZ KRUGA“ i rekao: „ Ja sam prim dr Spasa Anđelić, načelnik Dnevne bolnice „GAK NARODNI FRONT“. Znam da je u decembru Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, video sam na internetu da se vi bavite zaštitom prava žena sa invaliditetom, želim da znam šta konkretno ustanova iz koje dolazim i ja lično, možemo da uradimo za žene sa invaliditetom?“ Sve smo bile iznenađene ali i veoma obradovane njegovim pitanjem. Prvi put sam doživela da neko na ovakav način razmišlja o ginekološkom zdravlju žena sa invaliditetom. Tako je počela saradnja sa „GAK NARODNI FRONT“ koja traje i danas. Zahvaljujući njegovoj otvorenosti i podršci u komunikaciji sa donatorima nabavljena je prva hidraulična ginekološka stolica u Beogradu koja je u Dnevnoj klinici korišćena za pregled žena sa različitim vrstama invaliditeta. Ova stolica je bila prva u nizu, koje su nakon dobrog iskustva u radu, i po preporuci nabavljane za domove zdravlja u Beogradu, ali i širom Srbije. Mnogo žena sa invaliditetom je po prvi put pregledano, neke su operisane, a nekima je i život

18

spašen zahvaljujući prim dr Spasi Anđeliću i njegovom timu. Jedna od žena koju je operisao sam i ja. Nikada neću zaboraviti sa koliko brige i posvećenosti je pratio moje zdravstveno, ali i psihološko stanje tokom mog boravka u bolnici u trenutku uspostavljanja dijagnoze i zajedničkog donošenja odluke da je operacija neophodna. Prekinuo je godišnji odmor da bi me operisao i bio uz mene prvih nekoliko dana nakon intervencije, kako bi bio siguran da je sve proteklo onako kako mi je obećao. Znao je da mi je teško, da ne verujem lekarima nakon prethodnih loših iskustava. Poznat mu je bio moj strah od kancera, koji je bio opravdan, jer je u mojoj porodici bilo mnogo meni bliskih ljudi koji su izgubili bitku protiv te bolesti. Delio je moju radost i olakšanje kada smo dobili rezultate, koji su pokazali da je tumor na jajniku, koji je otklonio, bio benigni. Vest o preranoj smrti prim dr Spase Anđelića prošla je nečujno i medijski gotovo nezapaženo. Preminuo je 22.10.2013 od posledica kancera. Da sam za to znala pre današnjeg dana sigurno bih otišla da ga ispratim. Iskreno mi je žao što ni jedna od nas žena sa invaliditetom, koje imamo razloga da mu budemo zahvalne za sve što je učinio, nismo mogle da budemo uz njega poslednji put i odamo mu poštovanje koje je zaslužio... Veliki ljudi odlaze tiho, ali ostaju u sećanju nas koji smo ih poznavali i dugo nakon svog odlaska.. Među njima je i prim dr Spaso Anđelić. Olivera Ilkić, 5.novembar 2013.


Obrazovanje žena sa invaliditetom

Žene čine više od 65% nepismenih u svetu – oko 600 miliona žena ne znaju da čitaju ili pišu. U Africi taj broj iznosi 85%. UNESCO-ve studije su pokazale da samo 1-2% dece sa invaliditetom u zemljama u razvoju dobijaju nekakvo obrazovanje, a iz terenskih istraživanja je poznato da dečaci sa invaliditetom mnogo češće pohađaju škole od devojčica sa invaliditetom. U mnogim zemljama se i danas smatra da žene sa invaliditetom treba da budu sakrivene u kući.

19


Kao i u drugim oblastima društvenog života, samo možda još izraženije u obrazovanju se ispoljava dvostruka priroda pravnog regulisanja zaštite žena sa invaliditetom. Naime, s jedne strane postoji imperativ da se što većem broju osoba sa invaliditetom pruži stvarna, ne samo formalna, mogućnost da se obrazuju u redovnom obrazovnom procesu, pod načelno istim uslovima pod kojima se obrazuje i većinsko stanovništvo. S druge strane, nameće se jednako važan imperativ da se posebnim pravnim normama regulišu prava u oblasti obrazovanja, odnosno da se ženama sa invaliditetom koje nisu u stanju da se uključe u redovan obrazovni proces ponude kvalitetna i efikasna alternativna rešenja. Poseban sistem školovanja, posebne obrazovne institucije, posebni nastavni planovi i programi, poseban nastavni kadar koji te planove i programe realizuje - sve to pruža sigurnost devojčici sa invaliditetom da neće biti unapred odbačena iz obrazovnog sistema zbog svog fizičkog, mentalnog ili senzornog invaliditeta, ali istovremeno predstavlja možda i najvažniju kariku u reprodukovanju uobičajenih predrasuda o ženama sa invaliditetom i učvršćivanju njihove izolovanosti iz društva. Idealan bi bio individualni pristup svakoj devojčici, poštovanje celine njenih psihofizičkih sposobnosti, razvijanje njenih specifičnih sklonosti. Ali ni zemlje, ekonomski mnogo moćnije od naše, ne mogu to sebi da priušte. To ne znači da se treba unapred odreći svakog napora da se obrazovni proces prilagodi individualnim potrebama svake devojčice, već samo ukazuje na neprelaznu granicu tog prilagođavanja. Kada je reč o devojčicama sa invaliditetom, uspeh njihovog uključivanja u obrazovni sistem može se meriti putem nekoliko parametara: procentom obuhvaćenosti ukupne populacije određenim nivoom obrazovanja za svaku kategoriju žena sa invaliditetom i poređenjem sa opštom obuhvaćenošću celokupne populacije; stopom prelaska svršenih učenica na sledeći nivo obrazovne lestvice i poređenjem te stope prohodnosti sa odgovarajućim podatkom za opštu populaciju; i najzad, stepenom uključivanja svršenih učenica ili studentkinja u svet rada i poređenjem tog podatka sa opštom stopom zaposlenosti celokupnog stanovništva. Predstoji još jedna u nizu reformi celokupnog obrazovnog sistema. U njenom okviru mora se naći odgovarajuće mesto ženama sa invaliditetom. To se, međutim, ne može učiniti, bar ne uspešno, stvaranjem posebno zaokruženog podsistema obrazovanja za žene sa invaliditetom. Uostalom, problemi nisu isti kada je reč o različitim kategorijama žena sa invaliditetom. U slučaju mentalnog oštećenja, naglasak očigledno mora biti stavljen na prilagođavanje konkretnih nastavnih sadržaja i metoda ograničenim intelektualnim sposobnostima ovih žena sa invaliditetom. Kad je reč o ženama sa senzornim invaliditetom - ženama sa oštećenim vidom ili sluhom - ne dolazi u obzir smanjenje nastavnih sadržaja, jer bi ono vodilo uskraćivanju prava na obrazovanje ovim ženama. Međutim, način prezentiranja nastavnih sadržaja mora biti prilagođen njihovim čulnim oštećenjima.

20


Kod fizičkog invaliditeta, intervencija u samom nastavnom procesu mora biti još manja i svedena na prilagođavanje pojedinih nastavnih metoda i postupaka fizičkim mogućnostima učenica, ali se s druge strane otvara niz praktičnih problema, kao što su: prevoz učenica do škole, fizička prilagođenost školskih objekata takvim učenicama i slično, problema koji ne zadiru u sam nastavni proces, ali predstavljaju objektivnu prepreku uključivanju učenica sa fizičkim invaliditetom u sam proces. Najzad, postoje i učenice sa kombinovanim invaliditetom, u tom slučaju obrazovni problemi su još veći. Pravni poredak u obrazovanju igra nešto manju ulogu nego u nekim drugim oblastima društvenog života. Da bi se ostvarilo pravo na obrazovanje bez diskriminacije po osnovu invaliditeta- pravo koje je vrlo jednostavno formulisati u nekom pravnom aktu- potrebno je ispuniti brojne, pre svega ekonomske, uslove. Treba obezbediti odgovarajući nastavni kadar, ne samo u specijalnim školama koje se bave obrazovanjem devojčica sa invaliditetom, već i u redovnim školama, kako bi se omogućilo učenicama koji objektivno mogu biti uključene u redovan obrazovni proces da to pravo efektivno ostvare. Organizacije osoba sa invaliditetom, zajedno sa drugim nevladinim organizacijama koje deluju na području obrazovanja, mogu da formiraju efikasne grupe za pritisak koje će stalno podsticati merodavne, stručne i političke organe na kretanje u pravcu obezbeđivanja jednakih uslova obrazovanja za sve. Isto važi i kad je reč o tehničkoj opremljenosti škola, kao i o fizičkoj pristupačnosti školskih objekata učenicama sa invaliditetom. Pojava privatnog obrazovanja pruža iste šanse i postavlja ista pitanja kao i prodor privatnog kapitala u druge društvene delatnosti. Šanse se ogledaju u tome što je privatno finansirana obrazovna ustanova daleko otvorenija prema inovacijama u nastavnom procesu, tehnički osposobljenija, kadrovski opremljenija, jednom rečju, sposobnija da zadovolji specifične potrebe svojih korisnika - među njima i učenica sa invaliditetom. Problem je u tome što pohađanje privatno finansiranih škola iziskuje plaćanje takvih školarina koje u ovom trenutku malo ko od žena sa invaliditetom može da priušti. Ukoliko se iznađe efikasan i široko zasnovan sistem stipendiranja učenica sa invaliditetom - a to je u ovom trenutku van ekonomskih mogućnosti zemlje - privatno školstvo će postati snažan generator socijalnog nastavnog kadra iz državnih škola, što bi vodilo daljem opadanju kvaliteta nastave u tim školama. Kao što se vidi, prednosti i nedostaci državnog i privatnog školstva su tako isprepleteni da je možda najbolje rešenje uporedni razvoj i jednog i drugog oblika obrazovanja, uz pažljivo pravno regulisanje njihovih međusobnih odnosa. Pravna regulativa ne može zameniti ulaganje ekonomskih sredstava u obrazovanje, sve dok se obrazovanje shvata i tretira kao budžetsko opterećenje, a ne kao jedan od osnovnih činilaca ubrzanog ekonomskog razvoja, mali su izgledi da se ostvare neophodni materijalni preduslovi za ravnopravno uključivanje devojčica sa invaliditetom u obrazovni proces. Milica Đorđević

21


… sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji. Meša Selimović


Uradi sama


U ovim hladnim danima kada smo osuđene da sedimo u kući i grejemo se kraj peći, predstavljamo Vam par ideja da upotpunite svoje slobodno vreme i ulepšate prostor u kome živite.

ABAŽUR Imate neki običan luster kome biste voleli dati novi život i novi sjaj. Najjednostavnije je da promenite, tj. dekorišete postojeći abažur. Promenom abažura, luster će izgledati potpuno drugačije. Ovako sami možemo da izaberemo dezen za luster i da ga uklopimo bojama sa drugim predmetima i bojama u stanu ili kući. Potrebno za dekoraciju lustera: • Jednostavni luster s ravnim belim abažurom • Ukrasni papir s naglašenim dezenom • Lepljiva folija • Makaze • Olovka • Papir

BALON VAZA

Uputstvo za rad:

Trebaće vam:

Pomoću samo jednog tabaka hartije s naglašenim dezenom lako ćete od obične lampe napraviti uočljiv element u ambijentu. Posao se praktično svodi na umotavanje abažura u hartiju. Prvo bi trebalo radi probe iseći omot za abažur od novinske hartije, pa ga obmotati radi utvrđivanja tačnosti dimenzija. Nije problem ako papir malo odstoji, tj. ako je malo duži od ivice abažura. Samolepljivu foliju iseći prema dimenzijama abažura, s tim što na donjoj strani treba da ostane duža oko 5 cm. Prema modelu od novina iseći ukrasni papir. Pažljivo centimetar po centimetar, nalepiti ukrasnu hartiju na foliju. Potom osloboditi foliju nosećeg papira s druge strane, pa sve nalepiti na abažur.

• Staklene čaše • Baloni u raznim bojama • Makaze • Cveće (naravno)

Ako imate neko cveće a ne znate gde sa njim, predstavljamo Vam način kako da sami napravite moderne vaze.

Isecite vrh balona kako biste lakše navukli balon. Potom dno čaše krenite da uvlačite u balon, sve dok ne dođete do vrha. Nakon toga, vrh balona koji ostane da viri gurnite ka unutrašnjosti čaše. Kroz otvor provucite cvetić i sipajte vodu u čašu, ako želite da vam duže traje cvet.

25


ODEĆA ZA OSOBE

SA INVALIDITETOM 26


I

bila jednostavna i inovativna gde je to bilo potrebno. Posebno su se morali uzeti u obzir ergonometrijski zahtevi. Često je potrebno male serije ovih modela raditi za krupniji i molet stas, što još dodatno traži tačnost u kroju. Modna industrija svoje nove trendove izbaciju najčeće do veličine 38/40 , tako da često veći brojevi postaju problem i za ljude koji ne odgovaraju tim standardima. Njima ostaje uobičajena klasika. Ako tome dodamo i posebne zahteve, u isto vreme se javi nekoliko većih problema. Svi problemi se prevazilaze ako se zamišljeni kroj testira u svim fazama izrade, a ne samo na kraju procesa. U tom slučaju se dobijaju dragoceni podaci koji olakšavaju dizajniranje cele kolekcije. Kolekcije ovih odevnih predmeta su mini serije jer uvek postoji mogućnost dodatnog prilagođavanja individualnim zahtevima. Naime, iako se radi o istoj vrsti invalidnosti, one nisu iste kod različitih ljudi, postoje različiti veći i manji zahtevi. Zato je potrebna mogućnost dodatne individualne izmene prema takvim potrebama. Materijali za ove mini serije mogu biti uobičajeni ili savremeni ali moraju da zadovolje u potpunosti zahtev za udobnošću i lakim održavanjem. U budućnosti se očekuju „pametni materijali“ koji bi bili prava revolucija za ovakve kolekcije, jer bi mogli zadovoljiti i dodatne zahteve vezane za medicinu ili kozmetiku: hladili ili grejali u zavisnosti od temperature, imali u sebi dezodoranse, lekove, dezinfekciona vlakna, mirise, odbijali statički elektricitet, mrlje i prljavštinu. Iako se to čini neverovatnim, ove mogućnosti će vrlo skoro postati stvarnost. Kreiranje kolekcije za osobe sa invaliditetom ne daje kreatoru mogućnosti za modna maštanja, ali važni funcionalni zahtevi traže od kreatora domišljatost, poštovanje ograničenja i uklapanje stila, što stavlja na probu znanje i inovativnost kreatora. Rezultat treba da bude odevni predmet koji zadovoljava sve zahteve i pri tome je skladan, moderan i prikladan. Nagrada je zadovoljstvo i osmeh onoga ko ga nosi, jer je najteže napraviti predmet koji će izazvati osećaj sreće.

Serena Lanji – Krstić deja da se napravi kolekcija odevnih predmeta za Kontakt: Agencija Textiliorg, office@consultingfashion.com osobe sa invaliditetom, u zavisnosti od pola i uzraoffice@consultingfashion.com sta je dobijena na osnovu stvarnih potreba izraženih u tržišnoj tražnji. Postoji mnogo ograničenja koje osobe sa invaliditetom imaju u domenu odevanja. Klasična modna industrija ih prenebregava i oni se tretiraju kao deo specijalnih medicinskim pomagala. To nažalost nije dobro, ni za modnu industriju, niti za osobe sa invaliditetom. Modna industriju gubi jednu zanimljivu platežno sposobnu tržišnu nišu, a osobe sa invaliditetom ne žele da budu isključeni iz životnih, takodje i modnih stilova i trendova. Modna industrija u ovom segmentu ima šansu da u pogledu modela, kroja i materijala, sa raznim dodacima inovira, eksperimentiše, ispituje i pruža nova rešenja. To bi obogatilo i inoviranja u klasičnoj modnoj industriji. Psihologija je dokazala, da osobe sa invaliditetom imaju osećaj bolje prihvaćenosti u društvu, ako njihova odeća oslikava duh vremena, a uz to je prilagođena njihovim potrebama. Svi želimo da istaknemo ono što je najlepše na nama, ono što oslikava našu ličnost. Tu potrebu imaju i osobe sa invaliditetom, ali je mogu mnogo teže zadovoljiti, jer se moraju ispuniti dva stroga uslova u isto vreme: funkcionalna prilagođenost i stil odevnih predmeta. Kreiranje odeće ove vrste je bio izazov. Pošlo se od istraživanja potreba ciljne grupe. Izkristalisao se stav da je moguće poći od klasičnih krojeva, koji se zatim uniformno prilagođavaju potrebama određene ciljne grupe, recimo ljudima koji sede i kreću se pomoću kolica, da bi se zatim ti krojevi još prilagodili individui. Pored uobičajenih odevnih predmeta: pantalone, košulje, majice i duksevi, kreirani su dodaci-posebne torbe, jastuci, pokrivači.Svaki od ovih predmeta je testiran da bi se našli optimalni načini zakopčavanja, presvlačenja, detalja, rukovanja. Rešenja su

27


KUHINJA

Procenjuje se da u Srbiji ima gotovo 800.000 osoba sa invaliditetom. Iz tog razloga, prilikom projektovanja stana potrebno je omogućiti da se celokupni životni prostor oblikuje tako fleksibilno da se i sa ograničenim i smanjenim sposobnostima može i dalje živeti samostalno. Prosečna dimenzija invalidskih kolica je 70x120 cm, dok je za njihovo okretanje potreban prostor radijusa 150 cm. Visinu koju osoba u invalidskim kolicima maksimalno može dosegnuti je 180 cm, dok je maksimalni doseg bočne širine 60 centimetara. Nameštaj i uređaji koji se mogu prilagođavati različitim potrebama pravi su blagoslov, pre svega za osobe koje imaju neki invaliditet. Kada je sve u kuhinji skrojeno po specifičnim potrebama neke osobe, život postoje mnogo lakši, jednostavniji i pruža toliko željenu slobodu kretanja.


PO MERI Kuhinja i mere Razmak između kuhinjskih elementa mora biti minimalno 150 cm kako bi se osiguralo okretanje invalidskih kolica i time korišćenje kuhinje. Radna ploča se izvodi konzolno, s donjom pločom na visini 70 cm, a gornjom na najviše 85 cm i dubinom od 50 cm. Gornji viseći elementi kuhinje postavljaju se donjom ivicom na visinu od 120 cm. što mora biti minimalne dužine 150 centimetara. Nameštaj Postoje posebne radnje koje prodaju nameštaj za osobe sa invaliditetom, ali ipak je najbolje rešenje ako se sve skroji po mjeri, odnosno ako se konkretno kuhinja izrađuje po meri. Tada je moguće napraviti visinu radnog stola baš onako kako samo vama odgovara, zatim podesiti slavinu, police i ormariće s obzirom na vašu visinu i visinu vaših kolica, ukoliko ih koristite. Takođe, za osobe oštećenog vida, potrebno je pripaziti na praktične ručke na ormarićima, police na kojima sve može biti dostupno i lako opipljivo. Osobe koje su u invalidskim kolicima preferiraće slavinu koja je duža i pomalo liči na tuš kako bi lakše mogle koristiti sudoperu. KUHINJA I POMAGALA Tajmeri – ova mala pomagala veoma su bitna i od velike pomoći prilikom kuvanja. Postoje različiti tajmeri, zavisno od toga ima li osoba poteškoća sa sluhom ili vidom. Tako postoje tajmeri koji rade na vibraciju i oni koji daju zvučni signal. Takođe, zvučni tajmeri dobri su i za osobe koje dobro vide i čuju, ali možda sede u invalidskim kolicima jer ovako imaju lakši uvid u ono što rade. Dodaci za merenje – dobro je da su veće i posebno da imaju velike brojke i slova, posebno ako će ih koristiti osobe sa oslabljenim vidom. Postoje i one posude koje emituju određeni zvuk kad tečnost ili nešto drugo dođe do određene brojčane jedinice, što je posebno dobro za osobe koje su slepe. Zaštita protiv proklizavanja – ruka se lako izmakne i lonac ili tanjir mogu završiti na podu. Stoga je dobro opremiti se zaštitom protiv proklizavanja, na primer, raznim silikonskim ručkama, podmetačima i sličnim. Postoje i kašike s tanjim ručkama, noževi koji imaju ručku pod drugačijim uglom - sa kojim je lakše seći namirnice, na primer, ako osoba sedi u invalidskim kolicima. Sve su ovo na prvi pogled sitnice koje itekako mogu olakšati život. Iva Medić


KULTURA Žene sa invaliditetom imaju određene beneficije kada je u pitanju prisustvovanje nekim kulturnim i sportskim događajima. Navešćemo neke od njih u želji da što veći broj žena sa invaliditetom upotpuni svoje slobodno vreme nekim kulturnim dešavanjima. Od samog projekta izrade Arene, pa do njene krajnje upotrebne funkcije, mislilo se na transport, smeštaj i adekvatnu ponudu za osobe sa invaliditetom. Kombank Arena za osobe sa invaliditetom obezbeđuje 40+40, odnosno 80+80 ulaznica, u zavisnosti od događaja. Kada se broj popuni, informacija se objavljuje na sajtu Arene. Počevši od 1. januara 2014. pravo na povlašćena mesta za programe u

30

Kombank Areni mogu ostvariti osobe sa invaliditetom čije je kretanje uslovljeno korišćenjem invalidskih kolica usled poremećaja u funkcionalnosti, oštećenja i/ili gubitka donjih ekstremiteta ili druge bolesti, nezavisno od činjenice po kom osnovu je invaliditet nastao. Ispunjenost uslova se dokazuje prilikom registracije rešenjem nadležnog organa ili medicinskom dokumentacijom iz koje se na nedvosmislen način može utvrditi neophodnost korišćenja invalidskih kolica, odnosno nalazom lekara (fizijatar, ortoped, neurolog) sa mišljenjem o bitnoj uslovljenosti kretanja korišćenjem kolica. Uspešno popunjenu prijavu sa odgovarajućim dokumentom potvrdiće ovlašćeno lice zaposleno u Kombank Areni, a


potvrdu ćete dobiti na vaš e-mail. Od tog trenutka možete se prijavljivati putem servisa kome ćete pristupati od 1. januara prema navedenim Pravo na besplatno praćenje programa može se iskoristiti najviše 4 puta u toku godine dana. Dolazak možete otkazati jednom, i to 24 časa pre događaja. U suprotnom, smatra se da ste iskoristili jedan dolazak. Na sajtu ćete moći da vidite evidenciju svojih dolazaka i spisak svih čije su prijave prihvaćene za određeni događaj. Spisak za svaki događaj nalaziće se na ulazu 107, gde je potrebno da po dolasku pokažete svoju ličnu kartu. Kako biste ostvarili pravo, potrebno je da se registrujete. Servis će postati aktivan 1. januara 2014. U prikupljanju podataka poštovaće se zakonske odredbe o zaštiti ličnih podataka. Arena poseduje pogodnosti za osobe sa invaliditetom, kao što su obeležen parking, rampa, lift i pristupačne platforme na tribinama za praćenje programa. Planirani ulaz za osobe sa invaliditetom je ulaz 107, na severoistoku arene. Pitamo se šta je sa ostalim osobama sa invaliditetom - osobama sa oštećenjem vida, sluha, korisnicima drugih pomagala i zašto oni nemaju jednaku mogućnosti kao i korisnici kolica na ostvarenje ove beneficije Kombank Arene. Što se tiče pozorišta neka od pozorišta u prestonici dostupna su za žene sa invaliditetom, pa ćemo ih navesti zajedno sa beneficijama koje pružaju. - Narodno pozorište u Beogradu dostupno je za žene sa invaliditetom. Žene sa invaliditetom imaju besplatan ulaz, dok pratilac ulaz plaća. - U ustanovi kulture Vuk dostupna je scena „Aleksandar Popović“, ali ne i scena „Kult“. Nema povlastice za ulaznice.

- U Zvezdara teatru dostupna je scena „Danilo Bata Stojković“, ali nije dostupna „Nova scena“. Žene sa invaliditetom imaju besplatan ulaz, dok pratilac ulaz plaća. - Atelje 212 dostupno je za žene sa invaliditetom. Žene sa invaliditetom imaju besplatan ulaz, dok pratilac ulaz plaća. - U Jugoslovenskom dramskom pozorištu dostupna je scena „Ljuba Tadić“ ali ne i teatar „Bojan Stupica“. Ulaz je besplatan, samo je potrebno najaviti dolazak 2 dana pre predstave. - Opera & Theatre Madlenianum dostupan je za žene sa invaliditetom. Žena sa invaliditetom ima besplatan ulaz dok pratilac plaća 50% cene karte. Milica Đorđević

ZA SVE

- Beogradsko dramsko pozorište dostupno je za osobe sa invaliditetom. Povlastice za karte postoje, plaća se 50% cene karte i za ženu sa invaliditetom i za pratioca.

31


!

iko N ne pripada

tu

ti

više nego

Sada već tradicionalni, « Oktobarski salon » je i ove godine zadao aktuelnu temu koja se tiče pojedinca, kolektiva, grupe, čitavog društva, kako naše, tako i drugih evropski zemalja. O položaju i pravima žena se uveliko govori i raspravlja u različitim kontekstima, a vizuelna predstava feminizma je oslikana kroz feministički koncept u delima savremene umetnosti « 54-og Oktobarskog salona ».

Kako je tema ove godine Neljudska priroda, koncept je usmeren ka razumevanju ljudske subjektivnosti kroz feministički koncept održivosti. Teoretičarka feminizma Rosi Brajdoti** ovu vrstu održivosti vidi kao « ponovno uspostavljanje subjekta kroz materijalno izgrađen osećaj odgovornosti i etičke uračunljivosti » prema društvu i okolini. Kroz koncept neljudke prirode, čitava izložba predstavlja kreaciju jedne nove imaginacije mogućih budućnosti. Niko ne pripada tu više nego ti, polazi od vremenski neograničenog projekta Red Min(e)d pod nazivom Living Archive(Živi arhiv) koji angažuje svaremenu umetnost u prevazilaženju političkog, kulturnog i obrazovnog sistena današnjice. U okviru ovog arhiva, posetioci mogu uživati u izložbama, video radovima, čitaonicama, forumima, kustoskim školama... « 54-ti Oktobarski salon » okuplja u svojoj postavci sledeće umetnike: Milica Tomić, Slaven Tolj, Nataša Teofilović, Alma Suljević, Boris Šribar, Aleksis Ohara, Endi Huperih... Ove godine “Oktobarski salon” je jasno stavio do znanja ko tu pripada. Ali šta se dešava sa onima koji takođe pripadaju tu, nisu obuhvaćeni, a možda bi želeli da, upravo pripadaju tu. Kao i većina kulturnih dešavanja u gradu i ovo dešavanje nije predvidelo posetioce u kolicima. Ispred robne kuće KLUZ, koja je mesto održavanja “54-og Oktobarskog salona” ne postoji ni jedna rampa kako bi korisnice invalidskih kolica mogle da uđu i posete jednu od najprestižnijih kulturnih manifestacija Beograda. Među ovim posetiteljkama, da ne zaboravimo, ima popriličan broj feministkinja. Pa čak i da uz pomoć drugih osoba uđu kolicima, unutrašnjost zgrade je isto tako neprilagođena, kao i spoljašnost. Zaista šteta, ovakvoj manifestaciji trebaju pripadati svi, sa posebnim naglaskom na diskriminisanu žensku populaciju, ali takođe bi bilo lepo ponekada malo više obratiti pažnje na još jednu dvostruko diskriminisanu grupaciju žene sa invaliditetom. Ako se čak i prisetimo na prošlogodišnje oktobarce, ovakav problem, se ponavlja iz godine u godinu. Pa bi zaista bilo lepo da nas organizatori “Oktobarskog salona” sledeće godine iznenade i potrude se da pronađu prostor pristupačan svima, kako bi svi pripadali oktobarskom salonu i kao bi opravdali svoj ovogodišnji cilj, cilj kome bi svi trebali da težimo, a to je rodna ravnopravnost. Maja Mađerčić

32


Oktobarski salon 2013. / Nataša Teofilović / “a|symmetry”

!


Umetnost je dostupna svima! Viže puta smo čuli ovu rečenicu, i zaista umetnost se može konzumirati na više načina uz pomoć različitih čula. pa je tako i dostupna osobama sa invaliditetom u njenim različitim oblicima. Međutim, da li ste razmišljali o tome da i osobe sa invaliditetom osim konzumenata, mogu postati i tvorci samog umetničkog rada. Upoznajte damu koja je upravo to postigla i obogatila svoj život bojama!

O

Maria Iliou je Grčka umetnica, dugogodišnji stanovnik Long Ajlenda. Maria ima autizam i u potpunosti je uključena u borbu za prava ljudi sa autizmom. Takođe je organizator grupe Athena Autistic Artist. Njen rad obuhvata široko područje apstrakcije, sve do porodičnih i slika prirode. Tehnike koje koristi su ulje na platnu, akril, kao i kombinacija medija. Ona je umetnik na više nivoa, a pored slikanja piše i poeziju i uskoro će biti objavljena njena prva knjiga. Takođe je dobitnik mnogih nagrada iz oblasti poezije i slikarstva.

ko nas

34


35


L

epojka

Biti uspešna u nečemu znači ispuniti svoj cilj na način koji te ispunjava pozitivnom energijom i tera te dalje i više, bez obzira na izazove i ograničenja. O uspesima i izazovima razgovaramo sa Lepojkom Čarević Mitanovski, feministkinjom koja je prva u Srbiji počela da se bavi ženama sa invaliditetom i unapređenjem njihovog položaja.

36

Lepojka, Vi ste 2012 proglašeni za naj-ženu sa invaliditetom, recite nam kakva je to nagrada i šta je značila za Vas? To Handy centar Koloseum iz Beograda, tradicionalno već nekoliko godina dodeljuje nagradu za naj-ženu godine i mislim da je to meni značilo kao neka potvrda da sam ono što sam davno zamislila u stvari ostvarila na neki način, što privatno, što u javnom poslu i baveći se podrškom ženama sa invaliditetom. To mi je značilo da mogu da nastavim dalje sa tim i da je to sjajna stvar kao podstrek drugim ženama sa invaliditetom. Vi Lepojka potičete iz malog šumadijskog mesta, recite nam kako je proteklo Vaše detinjstvo i Vaše školovanje što se tiče osnovnog i srednjeg obrazovanja? Milutovac je malo mesto prekriveno predrasudama prema svemu što je drugačije i svemu što nije „zdravo, crveno i jedro“ . U osnovnoj školi sam počela da imam problema sa hodom, tako da sam se vrlo brzo suočila i sa raznim vrstama predrasuda i diskriminacije. Ljudi su me odbacivali i smatrali manje vrednom. Bila sam „jadno, bolesno“ ili „nesposobna Milankina ćerka“. Za svoje mesto u školi morala sam da se izborim sama. Tu su mi svakako pomoć pružili moji drugovi i drugarice iz škole, mali ih je broj bio, do duše, ali bez njih ne bi mogla ni da završim školu. Kad sam morala da ležim zbog operacija i kad nisam mogla da idem u školu, donosili su mi kući domaći. Ceo osmi razred sam položila vanredno, jer sam više bila u bolnici nego kod kuće a i u bolnici je takođe bilo škole. Rastrzana između roditelja, bolnice i škole teško je to išlo, ali sam završila sa odličnim. Kad se druga deca igrala napolju, ja sam zapravo mogla samo da gledam sa prozora i da želim da budem sa njima. Celu srednju školu sam polagala vanredno, jer obrazovni centar u Trsteniku nije bio dostupan, pa je sa štakama bilo teško prelaziti iz učionice u učionicu. Upisali ste fakultet u Kragujevcu, ko Vam je davao podršku tokom školovanja? Kragujevac je bio drugi izbor, ja sam, u stvari želela da dođem u Beograd, sanjajući o velikom gradu koji je drugačiji nego malo mesto u Srbiji i naravno, ovde nisam mogla da ostanem sama jer su stepenice na pravnom fakultetu bile nepremostiva prepreka. Moj brat i moja majka su mi bili najveća podrška u životu, kasnije i moja snaja koja je bukvalno radila sve ono što ja nisam mogla da uradim. Brat me je vozio na ispite, majka je stajala sa mnom ispred slušaonice, tako da bez njihove podrške, bez bratovog nošenja uz i niz stepenice, ja mislim da to takođe ne bih sa lakoćom mogla da uradim.


A podrška institucije sistema? Nikada do tada, a ni kasnije nisam dobila neku podršku. Nisam imala ni stipendiju ni studentski kredit iako sam pokušavala da objasnim da moram da studiram vanredno, jer fakultet nije dostupan Do ulaza na fakultet bilo je 80 stepenika. Profesori me nisu razlikovali od studenata bez invaliditeta, čak sam imala tu sreću ili nesreću da me tretiraju teže nego druge studente, da se, navodno ne bi pričalo kako me propuštaju zbog štaka, nego su bili vrlo oštri u svojim zahtevima, pa sam za devetku morala tri puta više da znam, nego studenti bez invaliditeta. Tako da sam ja morala mnogo više da učim nego drugi studenti da bih pokazala da to nije privilegija biti sa štakama, niti biti invalid, nego zapravo to je jedno odricanje, jedan napor da dokažeš da si jednak sa drugim. Završili ste fakultet i krenuli ste u traženju posla, na koje prepreke ste nailazili? Tad sam već bila u Beogradu, udata i nisam imala očekivanja da će me bilo ko zaposliti. Iako su i tada, 1995. postojale neke podsticajne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ipak je moj posao bio daleko od mene. Želela sam da budem advokat, ali ni jedna advokatska kancelarija nije htela da me primi. Želela sam da radim u nekom sudu, bar na prijemu podnesaka, ali ni to nije bilo moguće jer ni jedan sud u Beogradu nije bio dostupan. Ono što sam na kraju pokušala to je da budem sekretar Saveza distrofičara Srbije, čak ni to nisam mogla, jer su tražili nekoga ko je pokretljiviji, ko može da hoda. Ni u organizaciji čiji sam tad bila član nisam mogla da zasnujem radni odnos. Zaposlila me humanitarna organizacija „Hrana za život“, ali sam radila od kuće. Radila sam pravne poslove, kontaktirala donatore, medije i korisnike. Organizacija je prestala sa radom 1998. i ja sam morala u invalidsku penziju. Udali ste se, Vaš suprug je takođe bio osoba sa invaliditetom. Kakav je okolina imala stav prema vama, kao bračnim drugovima? Okolini je bilo normalno, jer je to dvoje ljudi koji imaju iste probleme, kažu bolje se razumeju. Njegova porodica je tu bila najveći problem, jer njegova majka nije prihvatila da ja budem njegova supruga, zato što je to sramota i poniženje, prosto šta ću ja njemu kad on može da nađe neku koja je zdravija i koja može mnogo više da mu pruži u životu. Tako da mi od okoline stvarno nismo nikad imali problem, imali smo mnogo ali bukvalno mnogo problema od strane njegove majke koja je na kraju uspela i da nas izbaci iz stana. Lepojka, Vi ste jedna od osnivačica Kruga, šta Vas je podstaklo da se bavite tim poslom? Kad je meni bila potrebna podrška i pomoć i kad sam bila posredno žrtva nasilja, nisam imala nikoga ko bi mi pomogao da razrešim neke dileme i strahove. Moja majka je bila žrtva mog oca, dugo je tukao, vređao, ponižavao, a ona ga nikad nije napustila. Nikada nije izrazila želju da se razvede, jer nije imala gde i nije htela da ostavi brata i mene. Kao dete sam znala da to što trpi ne valja, ali njoj niko nikada nije pomogao i meni niko nije nikada pomogao da iz te traume izađem. Zbog toga je moja želja bila da se jednom ovakvom organizacijom pomognemo ženama koje su slične meni, da iz te traume izađu i da budu jače i spremnije za nastavak života i da nasilje nije njihova krivica. Htela sam da dokažem da i oni kojima svakodnevno treba podrška i pomoć, mogu da pomognu drugima. Na koje prepreke ste nailazili u toku Vašeg dugogodišnjeg rada u organizaciji „…IZ KRUGA“ ? Svakakvo nerazumevanje od okoline, zatim tu je stalno borba za finansijskim sredstvima, odlazak ljudi… neko dođe, bude tu

neko vreme, zainteresuje se onda ode…..stalni usponi i padovi organizacije. Žene koje su bile aktivne kao da nisu imali neku dozu ozbiljnosti, nego sve je to bilo da budemo tu dok ima donacija, a kad nema onda kud koji mili moji. Takođe nas ni država nije tretirala ozbiljno, gubili smo prostor, dobijali drugi…neka večita borba za opstanak organizacije, zarad drugih žena je najveća prepreka i dan danas u njenom funkcionisanju. DA li ste u toku rada doživeli i neka lična nezadovoljstva ili neko lično vređanje od strane institucija ili udruženja, pojedinaca…? Bavite se temom kojom se bavite i naravno da ćete doći do trenutka kada će vas omalovažavati. Bilo je trenutaka kada su me nazivali lezbejkom, onom koja podržava gejeve, bilo je i ženskaroš itd ali to ide sve u rok službe, to ide sve zajedno sa tim poslom. Mene to ne vređa, zato što podržavam sve grupe koje se bore za svoja prava… Ljudi te vole ili ne vole, bitno je da te poštuju. Da li me poštuju, to ne znam, ali organizacija ima svoj kredibilitet, zajedno sa mnom na čelu, tako da mislim da smo prevazišli te neke male boginje od ponižavanja. Vi ste nedavno u Savetu za rodnu ravnopravnost Vlade RS, šta očekujete od vašeg angažovanja i od angažovanja celo Saveta? Očekujem da se konačno žene sa invaliditetom prepoznaju kao višestruko marginalizovana grupa, očekujem da ugradimo tu višestruku diskriminaciju u zakone, da žene sa invaliditetom dobiju podršku kao što je: servis asistenata, pomoć u kući itd. Kada žele da ispune svoje snove da budu majke i domaćice, da imaju podršku. Takođe, očekujem da Savet ne bude mrtvo slovo na papiru, kao dosadašnji saveti, očekujem zaista da mi krenemo nešto da radimo i da žene sa invaliditetom dostignu ravnopravnost, pre svega sa ženama bez invaliditeta, za početak, pa tek onda da se zajedno izborimo za ravnopravnost u društvu. Da li ste zadovoljni dosadašnjim ličnim uspehom ili mislite da postoji još nešto što niste uspeli da postignete? Ja mislim da sam postigla upravo ono što sam htela, možda čak i više od toga. Imam svoj stan, ekonomski sam samostalna, živim u drugom braku, sa čovekom koji nema invaliditet i koji je non-stop sa mnom, prati me i pomaže u svemu. Postoje naravno stvari, kad čovek dostigne neki stepen da želi više i više. Ovog momenta mi je želja da u nekim godinama koje idu, zapravo mogu više koristiti u skupštini kao poslanica i da mogu bar tu da doprinesem toj zakonskoj regulativi, s obzirom da u Krugu već imam dovoljno ljudi koji su stručni i koji znaju svoj posao da rade kako treba. Koja bi bila Vaša poruka mladim devojkama sa invaliditetom? Ono što smo dugo mislili da je moto Kruga a to je „sve je u vašim rukama“ je zapravo moto mog života, sve je bilo u mojim rukama. Znači, život je u vašim rukama i izbor je na vama, bitno je samo da je izbor VAŠ.

Č

arević

Mitanovski 37


PESMA ŽENI Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja; Samo si lepota koliko si tajna; I samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka — Jer je san o sreći viši nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost; neka Tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva; U velikom bolu ljubav svoju metu; Istina je samo što duša prosneva; Poljubac je susret najveći na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden; Ti beše misao moja očarana; Simbol svih taština porazan i leden, A ti ne postojiš nit si postojala; Rođena u mojoj tišini i čami, Na suncu mog srca ti si samo sjala: Jer sve što ljubimo stvorili smo sami. Jovan Dučić


Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u realizaciji magazina.

Štampanje ove publikacije realizovano je uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

ISKRA magazin o ženama sa invaliditetom, Izlazi tromesečno Cena: BESPLATNO, Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Sredačka 2; 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: office@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Direktor: Lepojka Čarević Mitanovski, lepojka@izkruga.org; Glavni i odgovorni urednik: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org; Izvršni urednik: Milica Đorđević, sos-telefon@izkruga.org; Grafički dizajn: Maja Mađerčić, mala-maja@izkruga.org, Ilustracija: Jovica Vračević, jovica.vracevic84@gmail.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard” Stavovi izrečeni u magazinu pripadaju isključivo autoru i njegovim saradnicima i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS-a u Srbiji.


www.izkruga.org

Iskra prvi broj  

Magazin o ženama sa invaliditetom