Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin o ženama sa invaliditetom

Proleće 2014. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje

EDF poziva EU da zaštiti žene sa invaliditetom od diskriminacije

Inteviju sa Brankicom Janković

Milijarda ustaje protiv nasilja

Seksualnost i invalidnost


Dobro došli Dobrodošli na prostor novog broja “ISKRE”, časopisa za žene i o ženama sa invaliditetom. „ISKRA“ treba da podstakne kritično i kreativno razmišljanje iz ugla rodne komponente invalidnosti i da poveća svest i razumevanje izazova sa kojima se susreću žene sa invaliditetom, a najviše treba da bude prostor gde će mlade devojke sa invaliditetom pronaći onu tajnu iskru nade i motivacije za borbu protiv svih stereotipa i predrasuda. „ISKRA“ takođe, treba da utiče na stavove, ponašanja, kulturne promene u zajednici i na taj način stvori klimu za uključivanje žena sa invaliditetom u sve sfere društvenog života. Svakodnevne medijske priče utiču na razmišljanje i uspostavljaju društvene norme ponašanja. Žene sa invaliditetom su tokom svih ovih godina nedovoljno zastupljene u medijima, a i kad se piše o njima, one su predstavljane na senzacionalistički način i retko se vide kao pojedinke, izvan okvira invaliditeta. Zbog toga je cilj izdavanja časopisa da pokaže drugačiju, pozitivnu sliku o sposobnostima i mogućnostima žena sa invaliditetom u Srbiji. Pisaćemo o aktivizmu, mogućnostima, pravima, modi, enterijeru, i drugim novostima iz svih oblasti značajnim za žene sa invaliditetom. Objavićemo lične priče, intervjue i zanimljivosti iz života žena sa invaliditetom.


Sadržaj

06 10 14 18 24

Problem identiteta

Seksualnost i invalidnost

Inteviju sa Brankicom Janković, bivšom državnom sekretarkom u oblasti brige o porodici i socijalnoj zaštiti

Vredne ruke

Sve je moguće - Intervju sa Miladom Lazić


}


Jedini invaliditet U životu loš STAV

je

!

Scott Hamilton


6

identiteta

problem

Žene sa invaliditetom

prob Iskr A


blem Iskr A

Ako bi se pravila rang lista teoretskih konstrukata iz domena psihologije koji se, kako od strane stručnjaka tako i od strane laika, u današnje vreme najčešće pominju, pojam krize identiteta sigurno bi zauzeo visoko mesto. Svoju univerzalnu popularnost, rekli bismo potpuno zasluženo, stekao je upravo zahvaljujući tome što je na pravi način opisao fenomen koji je blizak svakodnevnom iskustvu gotovo svake osobe na ovoj planeti bez obzira na geografske, istorijske, civilizacijske ili kulturološke razlike. Slika zbunjenog adolescenta na prelasku iz bezbrižnog doba detinjstva u svet odraslih osoba, sa svim naglim fizičkim i fiziološkim promenama, hormonskim olujama, emocionalnim tektonskim poremećajima i, na kraju, brojnim, na izgled bezuspešnim, psihološkim naporima da sve to održi u kakvoj takvoj ravnoteži, dobro je poznata svima nama koji smo i sami prošli kroz ovu fazu psiho-socijalnog razvoja. Kriza identiteta nužni je pratilac odrastanja svakog čoveka i u psihologiji se tretira kao potpuno normalna životna faza, period, čiju je psihološku turbulenciju, i pored silnih intra i inter-psihičkih konflikata koji ga karakterišu, nužno doživeti kao uslov daljeg adekvatnog rasta i razvoja. Iz cele ove priče, ako je razreši na adekvatan način, mlad čovek izlazi spreman za integraciju u svet odraslih sa dovoljno razvijenim psihološkim kapacitetima koji mu pomažu da pomiri sve identitetske kontradiktornosti, a pre svega onu koja se odnosi na pitanje – kako da uklopim svoje autentično JA u mnogobrojne socijalne uloge koje me čekaju u životu? Za adekvatno razrešavanje i prevazilaženje krize identiteta pored ličnog napora, adaptivnih kapaciteta i sposobnosti za promene mlade osobe koja se suočava sa životnim izazovima ove vrste, podjednaku, ako ne i veću ulogu igra i društvo koje za ovako jedan složen proces mora da poveća prag tolerancije kao i da pokaže poseban senzibilitet i strpljenje. Odnos društva prema pojedincu koji se tako drastično menja, a pre svega razvijanje osećanja društvene pripadnosti uz istovremeno prihvatanje individualne posebnosti, upravo je ono što predstavlja ključni katalizator od koga zavisi ishod ovog procesa. Upravo ovaj društveni kontekst, na prvi pogled čisto individualnog fenomena, pokazuje se kao najbitniji kada su posebno ranjive kategorije ljudi u pitanju. Konkretno, kod osoba sa invaliditetom razrešavanje krize identiteta već na individualnom planu može biti jako stresan i traumatičan proces, a ako se tome doda još i neadekvatan odnos društva prema ovako jednom specifičnom fenomenu situacija se dodatno usložnjava. Ako ste od malena rasli i sazrevali uz bolnu svest o tome da se po određenoj fizičkoj osobenosti ili nedostatku – dakle svojstvu na koje nikako niste mogli svojevoljno da utičete – razlikujete od drugih ljudi, to vam je već u ranoj fazi razvoja „betoniralo“ kamen temeljac nametnutog identiteta - osobe koja se, ne svojom voljom, razlikuje od drugih. Kada se tome doda i karakteristično vršnjačko nasilje koje se u ovoj fazi manifestuje kroz ruganje, začikivanje i vređanje - jednom rečju vrednovanje osobe svođenjem na njene fizičke karakteristike (u ovom slučaju nedostatke) – cela priča poprima dodatne dimenzije. Na taj način osobe sa invaliditetom suočavaju se sa krizom identiteta još u ranom detinjstvu, u periodu kada još uvek nismo ni intelektualno ni emocionalno dovoljno zreli da na adekvatan način obradimo takvo jedno iskustvo. Drugim rečima, osobe sa invaliditetom ulaze u adolescenciju sa dugom „istorijom“ bezuspešnih pokušaja razrešenja krize, još u ranom detinjstvu nametnutog, negativnog identiteta. Kada se tome dodaju i kasniji „suptilni“ mehanizmi društvene stigmatizacije ove kategorije ljudi, „invalidi“, „slepi“, „gluvi“, „retardirani“ itd. jako teško uspevaju da ostvare svoj identitet izvan ovih socijalno namet-

nutih, rigidnih odrednica. Čak i u društvima koja su u tolikoj meri emancipovana i osetljiva za probleme osoba sa invaliditetom da direktne stigmatizacije ovog tipa nisu uočljive, ove osobe su često skrajnute na marginu društva gde im se opet, zanemarenima i isključenima iz glavnih tokova društvenih zbivanja, nameće svojevrsni identitet socijalno nevidljivih osoba. Teškoće se nastavljaju i u oblasti u kojoj većina ljudi nalazi postojan i stabilan izvor pozitivnog samovredenovanja – profesionalnom identitetu – umesto socijalno visoko vrednovanih identitetskih odrednica vezanih za profesiju kao što su profesor, doktor, sudija itd. u očima okoline oni često zauvek ostaju ona(j) u kolicima. Kada su u pitanju žene sa invaliditetom situacija se dodatno usložnjava, na sve probleme koje smo ranije naveli nadovezuje se i pitanje polnog identiteta, bolnog osećanja rastrzanosti između doživljaja sopstvenog invaliditeta sa jedne, i ostvarivanja socijalno nametnutih (često stereotipnih) uloga žene u društvu, sa druge strane. Pitanja sopstvene fizičke privlačnosti, seksualnosti, mogućnosti izbora adekvatnog emotivnog partnera, ostvarivanje potencijalnog majčinstva itd., a u senci sopstvenog invaliditeta, upravo su par excellence problemi krize identiteta koji nisu vezani za adolescentski period i koji ih nažalost često prate kroz ceo život. Upravo iz tog razloga žene sa invaliditetom imaju mnogo više teškoća da svoj invaliditet prihvate, i na adekvatan način uklope u osećaj sopstvenog identiteta, od muškaraca. U društvu koje kroz svoje mainstream medije favorizuje površne vrednosti i u kome je ideal žene koji se postavlja kao standard (ekonomski nezavisna, fit, uvek doterana, uspešna poslovna žena, dobra supruga, svestrana majka itd.) često nedostižan najvećem broju žena, žene sa invaliditetom nemaju šta da traže. Prevazilaženje svih ovih prepreka, kao i dokazivanje sopstvene vrednosti nezavisno od društveno očekivanih standarda i obrazaca zahteva natčovečanski napor i ogromnu psihološku snagu koju ove žene, tokom svog života saplitane gotovo na svakom koraku, najčešće u sebi ne mogu da pronađu i mobilišu. Društvena percepcija ovog problema mora da se promeni, moramo da razvijemo svest o tome koliko je bitno da pomognemo osobama sa invaliditetom, a posebno ženama, da svoj osećaj samopoštovanja i samovrednovanja ne vezuju za socijalno nametnuti “identitet invalida” - tek tada ćemo i suštinski, a ne samo deklarativno, moći da postanemo zaista slobodno i otvoreno društvo. Nenad Savić, psiholog

7


Iskr A

NASILJE NAD ŽENAMA: SVAKI DAN I SVUDA Agencija Evropske unije za osnovna prava „FRA“ predstavila je svoje rezultate najvećeg do sada urađenog istraživanja o nasilju nad ženama, otkrivajući razmere zlostavljanja koje su žene pretrpele kod kuće, na poslu, u javnom životu i svim društvenim mrežama. Ovaj izveštaj predstavlja i široku rasprostranjenost fizičkog i seksualnog nasilja u detinjstvu. U istraživanju je učestvovalo 42.000 žena, starosti od 18 do 74 godina života. Istraživanje je bilo usmereno na različita područja, od nasilja u porodici do nasilja nad ženama u širem smislu. U istraživanju su uključena pitanja i o praćenju, seksualnom uznemiravanju kao i upotrebi novih tehnologija. Rezultati pokazuju da političari moraju da priznaju razmere nasilja nad ženama i da obezbede da odgovori na nasilje treba da zadovolje potrebe i prava svih žrtava nasilja u praksi, a ne samo na papiru. „Cifre na papiru ne treba zanemariti, Istraživanje pokazuje da je nasilje nad ženama obimna zloupotreba ljudskih prava u svim zemljama, članicama EU. Veličina problema je dokaz da nasilje nad ženama ne utiče samo na žene, već na celo društvo svaki dan.“ – rekao je direktor FRA Morten Kjaerum. Rezultati istraživanja:

33%

žena su doživele fizičko ili seksualno nasilje sa 15 godina žena su doživele fizičko ili seksualno nasilje od strane partnera,

5%

22%

žena su silovane

43%

su doživele neki žena je doživelo nasilje korišćenjem oblik psihičkog nasilja od sajtova ili SMS i e-porukama strane partnera žena su doživele nasilje od svojih kolega ili šefova su imali iskustva

55%

67%

[

33%

seksualnog nasilja u detinjstvu

18% žena je doživelo praćenje, i to praćenje je trajalo oko 2 godine.

žena nije prijavilo ni jedan oblik nasilja

Istraživanje pokazuje da širok spektar grupa treba da preuzme mere za borbu protiv nasilja nad ženama. U te grupe treba da se uključe poslodavci, zdravstveni radnici i Internet provajderi. FRA je napravio niz predloga za poboljšanje situacije u EU kod nacionalnih donosioca odluka, naglašavajući da je vreme da se sprovodu mere za sprečavanje i reagovanje na nasilje.

8

[

11%


Iskr A

Širom Srbije 14.februara ove godine realizovana je akcija pod nazivom “MILIJARDA USTAJE PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA” koja se održava u 170 zemalja na šest kontinenata. Žene i muškarci, aktivistkinje i aktivisti organizacija koje se bave zaštitom prava žena, među kojima su bile i aktivistkinje “... IZ KRUGA - Beograd” i druge žene sa invaliditetom, stajali su i plesali u Beogradu na Trgu Republike, trgovima u Bujanovcu, Vlasotincima, Zemunu, Kraljevu, Kikindi, Kragujevcu, Kruševcu, Leskovcu, Nišu, Novom Bečeju i Novom Pazaru, pozivajući građane/ke da im se pridruže. Mladi dobošari svojom muzikom davali su ritam i privlačili pažnju prolaznika/ca, a na dva punkta građani/ke su mogli/e anonimno da ostave poruke podrške za žene koje su preživele nasilje. Centar modernih veština, Autonomni ženski centar i Mreža “Žene protiv nasilja” bile su organizatori/ke skupa na Trgu republike, sa koga su uputili poziv svim ženama koje su preživele nasilje da progovore i ispričaju svoje priče na svoj način. Neki od transparenata podrške koje su nosile žene glasile su: NISTE SAME! MILIJARDA USTAJE ZA PRAVDU ZA ŽENE ŽRTVE NASILJA! SILOVANJE JE ZLOČIN! Od institucija države Srbije zatraženo je da u roku od godinu dana preduzmu efikasne mere za zaustavljanje i kažnjavanje svih oblika nasilja prema ženama i primenjuju Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.

protiv

Milijarda ustaje

nasilja nad ženama

Poverenica za ravnopravnost, Nevena Petrušić, govoreći na skupu u Beogradu rekla je da se okupljanje održava i zbog zahteva da se razume da nasilje nad ženama nije njihov privatan problem, već društveni. Zato je ukazala na to da zakone treba primenjivati u svakodnevnom životu. Ona je dodala da dok god u lokalnim samoupravama nema razumevanja za SOS telefone koji se gase, dok nema razumevanja zašto su važni institucionalni mehanizmi za ostvarivanje rodne ravnopravnosti, stvari neće biti bitno bolje. Zaštitnik prava građana, Saša Janković, takođe je izrazio žaljenje što se nije dozvolilo održavanje skupa ispred Palate pravde, kako je prvobitno bila namera organizatorki, dodajući da to vrlo dobro pokazuje stav prema ovoj temi.

Organizatorke skupa su ukazale na činjenicu da je jedna do tri žene silovana ili pretučena tokom života, što je milijarda žena u svetu. Govoreći o tome koliko je situacija ozbiljna naglasili su da statistika govori da su tokom 2013. godine u Srbiji, partneri ili članovi porodice ubili 43 žene, što je 11 ubistava žena više nego prethodne godine. Ideju da se 14. februar, Dan zaljubljenih, iskoristi za skretanje pažnje na nasilje nad ženama inicirala je Iv Ensler, osnivačica organizacije V-Dan (V-Day) koja organizuje ovu i druge kampanje u kojima se traži da se prestane sa nasiljem nad ženama bilo gde u svetu. Ona je američka autorka predstave “Vaginini monolozi” koja se, takođe, bavi važnim pitanjima za žene - nasiljem, seksualnom eksploatacijom, ekonomskim položajem, pravom na abortus... Kampanja “ MILIJARDA USTAJE PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA” je i globalni poziv svim ženama koje su pretrpele ili trpe nasilje da prekinu ćutanje i progovore kako bi pomogle drugim ženama da to isto učine i shvate da ne moraju biti žrtve. Nadamo se da se vidimo i sledeće godine u isto vreme na Trgovima i ulicama Srbije u još većem broju!

9


Seksualnost Iskr A

Kako probiti zid predrasuda? Seksualnost je suštinski deo svih nas bez obzira na naše godište, pol, zdravstveno stanje i fizičke sposobnosti. Povreda/ oštećenje kičmene moždine ili povreda glave ne umanjuju nečiju seksualnost i retko uništavaju želju žena sa invaliditetom da budu seksualna bića. Seksualnost uključuje mnoga područja naših života. Svi ljudi su seksualna bića Ironično je kako iskren razgovor o seksu predstavlja problem za većinu ljudi. Seks i seksualnost su osnovne komponente ljudske prirode pa ipak često su obavijene velom misterije i nerazumevanja. Možda zato što je to područje čije konotacije zavise od nečije religijske pripadnosti, kulturne pozadine, vaspitanja, okruženja, sistema ličnih vrednosti, biološke i/ili psihološke pozadine i drugih faktora. Ipak, svi ljudi su seksualna bića na jedan ili drugi način. Ovo se odnosi i na žene sa invaliditetom. Na žalost, mnogi veruju da žene sa invaliditetom nisu seksualna bića ili nisu sposobne da to budu. To uverenje je daleko od istine. Izvesno je da fizički invaliditet može da promeni način na koji žena izražava sopstvenu seksualnost. Traumatično iskustvo povrede kičmene moždine ili povrede glave može duboko da promeni nečija osećanja vezana za seks i skoro sigurno će ubrzati često težak period učenja, promene i sazrevanja. Ali, jasno, žene sa invaliditetom jesu seksualna bića sa seksualnim željama i brigama. Tako ih treba i tretirati. „Pre nego što sam stradala, i ja sam kao i mnogi smatrala da su ljudi sa invaliditetom manje seksualni ili da uopšte nisu seksualni. Ali shvatila sam da je to integralni deo svake ličnosti.“ - Milena Kako Milena kaže, seksualnost je integralni deo svake ličnosti. Ipak, možda jedan od najvećih mitova o ženama sa invaliditetom jeste da su one aseksualne. To nije istina. Postoji još predrasuda koje okružuju seksualnost. Neke od njih su: - Seks znači seksualni odnos; - Razgovor o seksu nije prirodan, umestan i neophodan; - Seks je za mlade; - Muškarci bi trebalo da iniciraju seksualne aktivnosti; - Ne bi trebalo da počinjete ono što ne možete da završite; - Seks bi trebalo da bude spontan; - Tvrd penis je bitan za uspešan seks; - Dobar seks se završava orgazmom.

Javna strana se reflektuje u tome kako predstavljamo same sebe: * Naše ponašanje i ličnost; * Naša odeća i vo|enje računa o izgledu; * Naše profesionalne uloge i uloge roditelja i partnera/ki; Lična strana obuhvata: - Naša unutrašnja osećanja o privlačnosti i nežnosti; - Interes za seks; - Samopouzdanje ili nedostatak istog; - Lične vrednosti koje se tiču seksa; - Fizičko izražavanje seksualnosti, sami ili sa partnerom/kom.

Definisanje seksualnosti „Kada sam se povredila, strepela sam da više neću moći da imam seksualne odnose. Ali na kraju sam shvatila da je seks mnogo više od samog odnosa.“ - Jasna Seksualnost je nedodirljiva i teško ju je definisati u jednoj generalizujućoj rečenici. U najširem smislu seksualnost sadrži sva osećanja, stavove i ponašanja koji doprinose nečijem osećaju ženskosti. Naš seksualni karakter ima i ličnu i javnu stranu.

SEKS: Tema o kojoj se teško govori Otvoren i iskren razgovor o seksu je težak za većinu ljudi. Mnoge osobe sa povredama kičmene moždine i glave su nam rekle da je ponekad jako teško dobiti odgovor na pitanja o promenama u seksualnosti.

10

Jednostavno rečeno, seks nije samo „Možete li ili ne?“ On može uključivati fizički akt seksualnog odnosa ali ima tu još mnogo više od toga. Komponente seksualnosti Biološke Ovo je veoma značajno za seksualnost, uključujući razlike u rodu i identitet, biološki poriv za seksom i fizički izgled. Društveno-kulturne Na način na koji mislimo i govorimo o seksu i seksualnošću obično utiču kultura iz koje dolazimo i/ili društvo u kome živimo. Mi govorimo, oblačimo se i ponašamo na određene načine koji mogu ili ne moraju biti usaglašeni sa društvenim očekivanjima. Moralne Najvećim delom izražavanje seksualnosti je određeno vrednostima i uverenjima individue o tome koja seksualna ponašanja su prihvatljiva. Fizička Seksualnost može da obuhvata seksualni odnos kao i grljenje i peting, razgovor o seksu i rutinu pripremanja. Psihološke Ova komponenta sadrži sve gore navedene elemente, kako neko izražava seksualnost i kako neko bira da je izražava.


i

invalidnost


Ništa nije ljepše od toga da imate osobu koja: Cijeni i male stvari koje radite. Prihvata vas čak i kad ste u najgorem izdanju. Tješi vas kad vam je teško. Voli vas bez obzira na sve loše stvari i prosto je srećna zato što postojite u njenom životu. Te obične mahalske žene su pronašle tajnu spokojstva, ne tražeći je. Sve ih raduje, ništa te ne iznenađuje, ne žele nemoguće, dobro su dok im ne staneš na žulj, zubate ako ih povrijediš,


ogovaraju ali ne zavide suviše, jezičave su ali će pomoći svakome u nevolji, znaju da je život težak ali ne plaču zbog toga, i uvijek će iščeprkati ponešto što je u njemu lijepo, a lijepo im je jednostavno, behar u bašti, kafa na brdu, svadbeno veselje u mahali, razgovori, dugi razgovori, kad sve govore odjednom, uglas, najčešće pronalazeći u ljudima i stvarima ono što je smiješno. Meša Selimović


Iskr A

Unapređenje položaja žena sa invaliditetom

Za unapređenje položaja žena sa invaliditetom nadležno je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. O trenutnim i budućim planovima ovog ministarstva u ovoj oblasti razgovarale smo sa Brankicom Janković, bivšom državnom sekretarkom u oblastima brige o porodici i socijalnoj zaštiti. Po Vašem mišljenju, kakav je položaj žena sa invaliditetom u Srbiji? Kada se uporedi sa nekim vremenom pre nas, nema nikakve dileme da je položaj žena generalno mnogo bolji nego što je bio, upravo zbog postojanja raznih zakona i strateških dokumenata. Međutim, hoću da naglasim, da ljudi nisu ni dokumenti, ni zakoni i da sve to što piše nije tako u praksi i nije ni realno da bude u praksi, zato što smo mi ipak relativno siromašno društvo. Danas su žene u vladi, u parlamentu, u sportu, u vojsci, u policiji.. Žena je dokazala da može sve isto... To je uspelo da postigne jedan deo žena, a jedan deo žena je došao u problem zbog toga što su postale muškarcima konkurencija, i na tržištu rada i u svim oblastima i onda imamo jednu tamnu stranu tog napretka - nasilje i diskriminaciju. Svakako imamo puno izazova za poboljšanje položaja žena sa invaliditetom u narednom periodu. Na prvom mestu tu je uklanjanje svih prepreka, od arhitektonskih, pa na dalje. Neke stvari zahtevaju više novca, neke samo dobru volju, neke samo promenu svesti, promenu pristupa, drugačiji pogled na stvari i one ne koštaju ništa... Žene sa invaliditetom su višestruko diskriminisane, ali će one dobiti mnogo značajniju ulogu, jer dolazi vreme gde će svi ljudski kapaciteti biti potrebni za održavanje društva.

14

Na debati o održivosti finansiranja podrške za decu sa invaliditetom i višestruko ranjivim kategorijama održanoj 7.03.2014. u Narodnoj skupštini, došlo se do zaključka da je neophodno formiranje Fonda za socijalno uključivanje. Da li je Vaše mišljenje da se u okviru sredstava ovoga Fonda moraju obezbediti sredstva za organizacije koje se bave zaštitom i podrškom žena a samim tim i žena sa invaliditetom? Rekla sam da bi osnivanje jednog kontrolisanog fonda za socijalno uključivanje stvorili mogućnosti za podršku ili dopunu finansiranja različitih usluga u sistemu socijalne zaštite. Ovaj Fond treba da bude u nadležnosti Ministarstva za socijalna pitanja i to ministarstvo treba da dobije naziv Ministarstvo za socijalno uključivanje. Na početku rada Fonda treba tačno taksativno urediti šta će se sve finansirati, i naravno podrška i pomoć ženama sa invaliditetom treba da zauzme prioritetno mesto. U smislu podrške i pomoći su razni oblici servisa koje će ovim ženama omogućiti, ne samo da izađu iz nasilja, već i da ispune svoje društvene uloge, ako to žele, naravno. Mi u Ministarstvu imamo posebnu budžetsku liniju za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom i sarađujemo sa organizacijama civilnog društva. Možda bi bilo dobro da ove godine stavimo akcenat na rodnu komponentu, da damo prioritet svim onim projektnim aktivnostima koje budu u sebi imale jedan od sadržaja sprečavanje nasilja nad ženama sa invaliditetom. Država sama to ne može da uradi. Mi stvarno ne možemo znati šta je sve ženama sa invaliditetom neophodno u svakodnevnom životu. Vaša Mreža organizacija je jedina koja se ovim problemom bavi i imate znanja i kompetencija u ovoj oblasti. Vi svakodnevno razgovarate sa ženama sa invaliditetom i tačno znate njihove probleme, pa nam u tom kontekstu možete biti sjajan partner. Dokle se stiglo sa planovima u vezi preporuka CEDAW Komiteta po pitanju nasilja nad ženama, naročito nasilja nad ženama sa invaliditetom? Preporuke CEDAW Komiteta prilično nam znače u nekim našim smernicama za kreiranje politike u ovoj oblasti. Bila sam na čelu državne delegacije koja je predstavljala periodičan izveštaj pred CEDAW Komitetom i naša zemlja je ocenjena izuzetno dobro, jer postoji priličan napredak u položaju žena generalno. Srbija nije dobila više preporuka nego druge žemlje, čak i u onim razvijenim, bogatijim zemljama postoje oblasti gde su


Iskr A

žene diskriminisane, a i partnersko nasilje je veliki problem. Ono što trenutno radimo u saradnji sa MUP-om je projekat “Integrisani odgovor na nasilje” u okviru koga sledeće nedelje imamo sastanak radne grupe za uspostavljanje nacionalne SOS linije za žrtve nasilja. Pružaoci usluge treba da prođu posebnu obuku koja je vezana za nasilje nad ženama, a pogotovo nad ženama sa invaliditetom. Takođe, moramo da formiramo Koordinaciono telo na nivou zemlje, koje će koordinisati multi-sektorske aktivnosti na suzbijanju nasilja nad ženama. Upravo pripremamo i bazu drugačijeg načina izveštavanja relevantnih institucija o nasilju, nego što je to do sada bio slučaj. Usvojili smo i Protokole o postupanju u centrima za socijalni rad, policiji i zdravstvenim ustanovama. Sve ove stvari su preporuka CEDAW Komiteta. Ono što po meni ide sporije i što ide malo teže je podrška ženama sa invaliditetom, jer je jedan od velikih problema nedostatak servisa podrške nakon izlaska iz kruga nasilja, a ni sigurne kuće nisu dostupne. Znači, još uvek ne postoje mogućnosti da one uopšte izađu iz nasilja. Ako budem u prilici, meni će biti najveći izazov, kad je u pitanju samo nasilje, da tu zajedno osmislimo baš jedan poseban servis podrške za žene sa invaliditetom. Kažite nam kakav će biti ovaj način finansiranja tog velikog SOS telefona koji postoji sada u Vojvodini? Za sada će se finansirati projektno, a zatim ćemo uspostaviti da to bude na državnom nivou, da država ima tu jednu nacionalnu liniju. Pružaoci će svakako biti iz nevladinog sektora, oni koji se godinama bave ovim problemom. Ovim se neće zatvarati postojeći SOS telefoni, već će nacionalni SOS biti samo dopuna sistemu. Organizacija “...IZ KRUGA - Beograd” ima akreditovan program obuke za rad na SOS telefon za žene sa invaliditetom... Nema nikakve dileme da konsultantkinje moraju da prođu tu obuku. Možemo da se dogovorimo da nam jedna od tih obuka koje će biti preko UNDPA bude i ta. U većini institucija još uvek postoje predrasude i stereotipi o ženama sa invaliditetom. Po preporukama specijalne izveštačice za nasilje nad ženama UN Rashida Manjoo, država bi trebalo da osigura da, ukoliko žena sa invaliditetom prijavi nasilje, bude u mogućnosti da se susretne sa pravnim sistemom koji odgovara na njihove potreba, koji ih podržava, na inovativne pravne usluge i inovativne servise koji nude više usluga na jednom mestu, da zajedno sa ženom sa invaliditetom pristupe kreiranju usluge koja je njoj potrebna. Kako mislite da ovakvu vrstu usluga žena sa invaliditetom može da ostvari kad je većina centara za socijalni rad nedostupna a po izjavama pojedinih radnika u centrima za socijalni rad oni nikada nisu došli u kontakt sa ženama sa invaliditetom, nikada ih nisu videli? Pa to je onaj deo što sam vam rekla de ne košta ništa,

ništa ne košta da se siđe sa sprata ili ode u domove u kojima žive žene sa invaliditetom... Znam da to nije odgovor na pitanje... odgovor je hitno edukovati sve zaposlene u centrima i raditi intezivno na obaranju svih vrsta barijera. Kako ih naterati da dođu na edukaciju? Evo ja ću ih naterati… Pitanje obrazovanja i zapošljavanja naročito pogađa žene sa invaliditetom zbog nedostatka odgovarajućih servisa podrške. Servisi personalne asistencije su prepoznati u Zakonu o Socijalnoj zaštiti ali i dalje ne funkcionišu zbog nedostatka sredstava i licenciranih organizacija. Na koji način mislite da može doći do povećanja nivoa obrazovanja i zapošljavanja žena sa invaliditetom kada veliki broj žena sa invaliditetom ne može da funkcioniše baš upravo zbog nedostatka takvih servisa podrške? To je svakako najpotrebnija usluga za osobe sa invaliditetom i zna se da je po Zakonu o socijalnoj zaštiti to obaveza lokalnih samouprava. Nekoliko puta sam na raznim konferencijama napomenula da treba razmotriti uvođenja penala, kazni za lokalne samouprave zato što ne poštuju Zakon. To nije stvar koju mogu da biraju, to su građani i građanke kojima trebate omogućiti uključivanje u lokalnu zajednicu. Republika Srbija iz republičkog budžeta izdvaja jedan deo svojih sredstava za finansiranje ovih usluga, kao jedan među period dok lokalne samouprave ne budu u potpunosti spremne da preuzmu tu obavezu. Međutim, ima i onih lokalnih samouprava koje ne znaju šta im je obaveza i onda to i ne rade. Šta mislite koji su to mehanizmi, koji su to načini koji mogu da nateraju lokalnu samoupravu da krene sa servisom personalne asistencije? Nedostatak para nije izgovor za to... Pored uvođenja određenih kazni za lokalne samouprave, svakako mislim da je to dodatna obuka, dodatno saznanje, podići svest o odgovornosti čelnih ljudi. Mi smo kao Ministarstvo prošle godine imali 4 velika sastanka sa predsednicima opština, gde su prvi put čuli o servisima i gledali me zgranuto. Predsednik, do duše i ne treba sve da zna, ali mora da ima tim stručnjaka u okviru organa društvenih delatnosti koji će ga informisati o svim novinama Zakona. Kako tumačite toliko mali broj žena sa invaliditetom koja je prijavljena na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje i još manji broj koji je zaposlen? Zbog ranijeg sistema obrazovanja, zbog raznih barijera i predrasuda, njihovo je obrazovanje izuzetno nisko, pa je nemoguće zaposliti ih. Važno je napomenuti da je u proteklih 4 godine zaposleno oko 14.000 osoba sa invaliditetom. To je solidan broj, ali se i dalje mora raditi na podsticanju zapošljavanja, prevashodno žena sa invaliditetom. Treba im davati prioritet. Uskoro ćemo dobiti novu Vladu… da li će nova nastaviti u istom pravcu ili će učiniti mnogo više za žene sa invaliditetom ostaje da se vidi. Mi moramo opet ispočetka, da ih podsećamo, da ih pritiskamo, da ih hvalimo ako urade dobro i da ih kritikujemo ako ne urade…

15


EDF poziva EU da zaštiti žene sa invaliditetom od diskriminacije Brisel, 7. mart 2014 | Uprkos napretku koji je ostvaren za osnaživanje žena u današnjem društvu, žene se još uvek suočavaju sa diskriminacijom na osnovu njihovog pola. Žene sa invaliditetom moraju da se suočavaju sa diskriminacijom i zbog njihove invalidnosti. Na sutrašnjem sastanku povodom Međunarodnog dana Žena,, EDF poziva EU da zaštiti žene sa invaliditetom od svih oblika diskriminacije i da obezbede ravnopravnost polova. Evropska unija, kao i većina njenih država članica, potpisala je Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom koji uvodi obavezu države potpisnice da priznaju da se žene i devojke sa

EDF

EU

invaliditetom suočavaju sa diskriminacijom i da preduzmu mere kako bi se osiguralo poštovanje njihovih ljudskih prava i osnovnih sloboda. Žene sa invaliditetom su često još uvek u opasnosti od prisilne sterilizacije, nasilja ili zlostavljanja i institucionalizacije. Takođe mogu biti lišeni osnovnih prava, kao što su pravo da budu aktivni građani i pravo glasa. Imajući u vidu predstojeće izbore EU, pravo glasa, uključivanje i aktivno učešće žena sa invaliditetom mora biti obezbeđena. EDF poziva EU i njene države članice da uključe prava žena sa invaliditetom u rodnu politiku i da obezbede sprovođenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, obezbeđivanje jednakih prava za žene sa invaliditetom i puni pristup u svim aspektima društva .


Iskr A

Tamara Višnjić devojčica sa smetnjama u razvoju, i pored svih poteškoća koje joj je život nametnuo, hrabro korača napred. Da i deca sa smetnjama u razvoju mogu razviti svoje kreativne snage, najbolje ilustruje primer Tamare Višnjić. Tamara ima 23 godine i korisnik je Dnevog centra „Otvorena vrata“ Udruženja za pomoć MNRO Ivanjica. Između ostalih brojnih aktivnosti kojima se uspešno bavi u dnevnom boravku, ona se na pravi način pokazala u pisanju literarnih sastava, posebno pesama. Najveću inspiraciju po njenim rečima je dobila upravo od drugara iz dnevnog boravka, koji su je i podstakli da objavi pesnički prvenac „Sunčevi zraci“ u zajedničkom izdanju Centra za kvalitetno obrazovanje iz Beograda i Udruženja za pomoć MNRO Ivanjica. Od devojčice buntovnice koja je često ratovala sa svojim vršnjacima, ali i sa samom sobom, sazrela je u devojku koja vredno izrađuje vlastite, originalne narukvice, a u slobodno vreme puno čita. Rano je počela da piše, pa je svetlost dana ugledala i njena prva knjiga pesama „Sunčevi zraci“. - Inspiracija za knjigu su moji drugari, prijatelji, komšije, priroda. Najviše volim da pišem o događajima iz dnevnog boravka Udruženja za pomoć MNRO Ivanjica, da opisujem drugare sa kojima provodim vreme. Oni su deo mog života. Zbog njih nosim nadimak Zloćko, ali isključivo po liku iz crtanog filma – kaže Tamara. U pesmi „Drugarima iz boravka“, koja je samo jedna u nizu pesama posvećenim svojim drugarima, ogleda se nesebična ljubav i požrtvovanost Tamare i njenih prijatelja, a to se može upravo videti u stihovima:

„ Drugarima iz boravka ja ne kažem ne ne odvajam nikog jer cenim ih sve, Kad u boravak dođem drugari su tu jedni za druge u dobru i zlu“... Tamara je sada angažovana oko pisanja nove zbirke pesama koju ćemo objaviti do kraja ove godine. Zoran Dimitrijević Udruženje za pomoć MNRO Ivanjica

17


Vredne ruke


Iskr A Davne 2004. godine, grupa žena sa invaliditetom, uz pomoć Dušice Marić krenula je sa izradom nakita. Radionice su se odvijale u Domu za odrasla invalidna lica u Zemunu, a Dušica je najpre obučila dve devojke sa invaliditetom i dva radna terapeuta iz Doma. Vremenom ova aktivnost je prerasla u redovnu aktivnost Udruženja stanara Doma koju finansira Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike.U okviru radionica pravi se nakit od perli, poludragog kamenja, fimomase, oslikavaju se majice, izrađuju magnetići, makrame. Dada i Ceca su svojim vrednim rukama pokazale drugim devojkama šta sve mogu da naprave i kako mogu da unovče svoj rad. Vremenom se povećavao broj žena koje su aktivno učestvovale u radionicama. Danas „VREDNE RUKE“imaju uključene 9 žena sa invaliditetom uz obaveznu asistenciju dva radna terapeuta. Otišle smo da posetimo vredne žene i vidimo šta one rade. Zatekle smo ih u njihovom studiju. Na pitanja nam odgovara koordinatorka Zorica Filipović.

Devojke kako ste došle na ideju da se bavite izradom nakita?

Dobrodošle u naše kreativno stvaralaštvo.Kreativne radionice su počele sa radom od osnivanja naše ustanove.Na početku sa nama su bile Dušica i Dada. Dušica je profesionalka u poslu za izradu nakita. Mi smo krenule malo stidljivo, nismo verovali da to možemo. Kroz pilot projekat koji je finansiralo naše resorno Ministarstvo došla je gospođa Ljudmila, koja nas je obučila da radimo nakit od fimomase. To je nakit koji se uglavnom koristi leti. Iz godine u godinu broj devojaka se povećavao. Veoma mi je drago što je ustanova, ispred zaposlenih pružila podršku devojkama koje nemaju mogućnost ipreciznost za rad. Ono što je naš najveći problem je distribucija svega što napravimo, a pokušavano da kroz razne aktivnosti u gradu Beogradu učestvujemo. Pojavljujemo se na sajmu kozmetike već 10 godina.

Na kom sajmu kozmetike ste učestvovale?

Sajam kozmetike Dodir Pariza, direktor je bio oduševljen našim radovima,vrlo raspoložen za saradnju sa nama, mada je u početku bio skeptik. Kako ste zadovoljni prodajom proizvoda na sajmu? U početku je bilo dosta bolje, zato što smo se u tom periodu mi jedine bavile izradom nakita. Vremenom zbog situacije kakva nam je u državi povećavao se broj osoba koje se bave nakitom. Mi smo nekako na početku stekle naše stalne mušterije koje i danas dolaze kod nas da kupuju proizvode.

Ovo je vama i radni izložbeni prostor? Da ovo nam je i radni i izložbeni prostor.

Jeste li pokušale nekada da pronađete prostor za prodaju u gradu, s obzirom na udaljenost Doma? Možda preko Skupštine grada Beograda da pokušate?

je i to slabo išlo.Dolazilo je do oštećenja nakita, jer niko ne čuva kao mi. Skupštini grada Beograda se nismo obraćale.

Da li ste učestvovale na sajmu socijalnog preduzetništva koji organizuje Sekretarijat za socijalnu zaštitu?

Jesmo, bile smo u februaru prošle godine.Dobile smo puno obećanja, ali ja sam sasvim drugačije doživljavala priču o socijalnom preduzetništvu.

Devojke koje su ovde angažovane, mogu li da se zaposle kroz socijalno preduzetništvo?

Da, mi imamo pravo da se zaposlimo, ali onda sva naša primanja moraju ići za plaćanje doma. Prosto, mi ne možemo da zaradimo da bi potkrpili cenu doma koja je sada na mesečnom nivou 43 hiljade dinara.

Kako nabavljate repromaterijal, ko vam pomaže u tome? Udruženje stanara doma nam pomaže tako što aplicira kod našeg Ministarstva na konkurs, ali to su mala sredstva da bi se potkrpila celokupna kupovina repromaterijala. Ostatak kupujemo od ličnih sredstava. Jedan deo od prodaje koristimo za nabavku repromaterijala a drugi za nas džeparac.

Kada prodajete nakit, angažujete li neke osobe bez invaliditeta da vam u tome pomognu?

Da, to rade naši lični prijatelji i zaposleni u Domu, ali uz obavezno naše prisustvo. Mi smo ponosne na naš dom, jer nam oni omogućavaju prevoz.

Imate lisaradnju sa nekom firmom koja se bavi izradom nakita? Ne, nismo imali priliku da dođemo do takvih firmi.

Da li ste nekada prisustvovali obuci za socijalno preduzetništvo? Ne. Mi prvi put čujemo da postoji takva obuka.

Vredne ruke ovih žena mogu da naprave puno lepih i korisnih predmeta. Svi su lepo poređani u njihovom malom i skromnom studiju. Ono što je najbitnije za njihov rad, je da one nemaju razvijenu saradnju sa drugim akterima i na taj način unapredile svoja znanja i veštine u svrhu prodaje i stvaranja profita. Nadajmo se da će predstavnici institucije u kojoj se odvijaju aktivnosti kreativnih radionica “VREDNE RUKE” naći načina kako da pomognu vrednim ženama da njihovi radovi bili vidljiviji i dostupniji široj populaciji.

Jesmo, ali je to nama vrlo problematično, zbog nedostatka prevoza. Probali smo i komisionu prodaju, ali

19


Iskr A

Grad

Gde god da otputuješ, na bilo koji kraj sveta, govoreći ili ne jezik te zemlje, postoji jedan način da se osetiš kod kuće: onda kad shvatiš da dolaziš iz Grada žena u Grad žena. Jer svaki grad, danas, u svetu u kome većina čovečanstva jeste nevidljiva manjina zvana žene, jeste između ostalih stvari i Grad žena. Taj ženski kostur svakog kutka na svetu stvorila je mreža žena svesnih jedinstvenosti i univerzalnosti ženskog pola. Čvorovi u toj mreži čvrsto govore sve svetske jezike kroz reči: nasilje, nevidljivost, materinstvo, obespravljenost. Žene koje pletu te svetlucave čvorove internacionalne ljuljaške zaista i liče međusobno jedna na drugu: u svakom slučaju sličnije su svojim sestrama sa drugog kraja sveta, druge boje kože i religije, nego rođenoj braći i očevima. Ženska mreža zaista nije kao mreža Hiltonovih hotela, Mek Donaldovih restorana ili Beneton radnji, ali ima nešto upravo od tih muških patrijarhalnih društveno moćnih institucija, zasnovana je na neprikosnovenoj solidarnosti, na sopstvenim vrednostima mira i golog života i čini se da je samodovoljna. Samodovoljna i kao takva ne samo paralelna Velikom Muškom svetu, već toliko alternativna da taj Drugi Ženski svet čini lepšim, boljim i pametnijim. Jasmina Tešanović

žena 20


Uradi sama


Iskr A

ČINIJE OD ČOKOLADE Stiže jedna veoma laka i zanimljiva ideja o pravljenju činija od čokolade… Trebaće vam: 250g čokolade (crne ili bele) baloni papir za pečenje Postupak: Čokoladu rastopite u mikrotalasnoj ili na šporetu. Prostrite papir za pečenje kolača i kašikom zahvatite čokoladu, pa na njemu oblikujte kružiće (to će biti postolje činije). Operite balone, naduvajte ih i umočite u malo prohlađenu rastopljenu čokoladu, tako da se formira oblik činije na dnu balona. Postavite balone na napravljena postolja na papiru za pečenje. Ostavite da se ohladi a onda probušite balone. U činije možete servirati voće, sladoled ili nešto drugo, samo ne sme biti vrelo, jer će se čokolada istopiti. Ovaj postupak je još zanimljiviji ako se poigrate zajedno sa belom i crnom čokoladom, veličinom i oblikom činija.

23


Iskr A

Sve je moguće Sportsko rekreativno udruženje osoba sa invaliditetom „Sve je moguće“ počelo je sa radom 2006. godine. Udruženje promoviše principe učešća osoba sa invaliditetom u svim oblastima života, radi na razvoju svesti o položaju i značaju osoba sa invaliditetom u društvu. Sprovodi programe rehabilitacije i obuke za osobe sa invaliditetom po savremenim metodama kroz sportske aktivnosti.Cilj udruženja je da doprinese integraciji osoba sa invaliditetom u širu društvenu zajednicu kroz popularizaciju njihovih mogućnosti. Razgovaramo sa Miladom Lazić, predsednicom udruženja.

Milada, ispričaj nam čime se bavi tvoje udruženje i koliko je žena sa invaliditetom uključeno u njegov rad? To je rekreativno udruženje i nije ograničeno samo na osobe sa invaliditetom, ima i muškog i ženskog pola, na celoj teritoriji Srbije i van granica Srbije. Mislim da je veće učešće žena sa invaliditetom, ali to zavisi i od manifestacije koje se održava. Kod nas su zastupljene osobe svih vrsta invaliditeta i nemamo nikakvih ograničenja, čak ni po pitanju starosne granice. Naša najaktivnija članica je naša komšinica koja nema invaliditet. Od svoje 3 godine se druži sa nama. Postoji jedna zanimljiva priča o njoj. Ona je bila odbačena od svog društva zato što se druži sa osobama sa invaliditetom. Naše druženje postoji od osnivanja Doma za trajni smeštaj osoba sa invaliditetom. Ona je stalno dolazila i stalno postavljala pitanja u vezi invaliditeta. Kasnije su došli i njeni roditelji da vide gde njihovo dete provodi vreme. U vreme bombardovanja videla nas je u dvorištu prišla i počela da ljubi. Kad se vratila svojim drugarima oni su je napali zašto se druži sa osobama sa invaliditetom, govorili joj da će se kroz to druženje i ona razboleti. Došla je sa suzama u očima i prenela šta su joj deca rekla. Pokušala sam da joj objasnim da oni nemaju znanja o osobama sa invaliditetom, da su to čuli od nekog.

24

Govorila sam joj da treba da se druži sa njima i da će oni vremenom shvatiti pojam invaliditeta. Nju je to veoma pogodilo, jer su oni povredili njene drugare. Mi smo bili njeni drugari. Onda sam sa njom otišla do igrališta gde su bili njeni drugari. Počela sam da pričam sa njima, a onda je jedna mala devojčica pitala da li hoću i nju da vozim na kolica? Tako je počela naša saradnja sa svom decom iz kraja. I danas kad nešto organizujemo oni su tu da pomognu. To je ujedno cilj našeg udruženje, da u svim aktivnostima bude prisutan što veći broj dece bez invaliditeta kako bi od malena stekli znanja o invalidnosti. Jedna od naših aktivnosti je regata za osobe sa invaliditetom na Drini. Tu su prisutne osobe sa i osobe bez invaliditeta svih uzrasta. Druga naša redovna aktivnost je “deda mraz” u kolicima, kada delimo poklone deci sa i deci bez invaliditeta. Tom prilikom smo primetili da je to jedan poseban način prilagođavanja osobama sa invaliditetom, da to zajedničko druženje jako pozitivno deluje. jer se svi mi radujemo istim stvarima.

Na kojim ste još manifestacijama učestvovali? Na međunarodnom takmičenju osoba sa invaliditetom Malme open. Prvi put smo učestvovali 2009. godine i od


Iskr A

tada svake godine. Inače to je manifestacija koja se održava 37 godina unazad. Tu su učesnici iz celog sveta i svih vrsta invaliditeta. To naročito motiviše naše članove jer imaju priliku da se sretnu sa ljudima iz celog sveta. Učestvovanjem na ovoj manifestaciji prvi put se susreću sa pojedinim sportskim disciplinama koje nisu prisutne kod nas, kao što je boćanje koje je prvenstveno namenjena osobama sa oštećenjem gornjih ekstremiteta. Kod nas ne postoji sportovi za ove osobe kojim bi mogli ni rekreativno da se bave. Nama i jeste cilj da podstaknemo što veći broj osoba sa invaliditetom da se bave sportom.

Koliko su žene sa invaliditetom zainteresovane za boćanje? Mislim da u zadnje vreme postoji tendencija da su žene više zainteresovane, više su aktivne i brže se uključuju.

Vi ste sa takmičenja doneli par medalja? Ove godine smo doneli 17 bronzanih medalja, 7 srebrnih i 14 zlatnih.

Ko Vam finansira odlazak na takmičenja? Nažalost tek ove godine je ušlo u redovno finansiranje u Sekretarijatu za sport. Grad Beograd je prepoznao važnost ovakvog takmičenja. Jedno vreme je podržavalo i Ministarstvo omladine i sporta sve dok nas nisu uslovili da se sportska udruženja finansiraju samo preko Saveza. Svo finansiranje ide preko Gradskog Saveza za sport. Ove godine je bilo nas 7 koji koriste kolica. Putovali smo avionom, a tamo ima organizovan prevoz do smeštaja.

Koji je razlog za slabu zainteresovanost? Mislim da je pasivnost stanara veliki problem, zatim predrasude i loša atmosfera u Domu. Tu su, na neki način su ušuškani, mnogi se zadovoljavaju sa mrvicama, a mnogo njih nema snage da se bori za sebe, tako da sve to dovodi do njihove pasivnosti.

Koju ženu sa invaliditetom bi naročito izdvojila po zalaganju? To su uglavnom žene iz unutrašnjosti, Verica Ristić i Slavica Đelić, koja je donela dve zlatne medalje. Šumadijski okrug je najorganizovaniji i imaju najbolju međusobnu saradnju.

Milada, kojim bi sportom preporučila da se bave žene sa invaliditetom? U zavisnosti od njihovih mogućnosti, ali mislim da je boćanje izuzetno dobro. U suštini svaka sportska disciplina je dobra samo zavisi od njihovog interesovanja.

Da li ste nekada pokušavali da se bavite fitnesom za žene sa invaliditetom? Nismo, nismo čak ni probali da napravimo saradnju sa nekim fitnes centrom. U Americi je to veoma česta pojava, ali mi za tako nešto ne možemo da se organizujemo, jer nam je prevoz veliki problem. Nismo u mogućnosti da često koristimo kombije iz Doma jer se oni uglavnom koriste za odlazak na specijalističke preglede kod lekara.

Koliko su stanarke doma zainteresovane za bavljenje sportom?

Imate li saradnju sa DIF-om ili nekim bazenom, gde bi na primer mogli da trenirate plivanje?

Nedovoljno, veoma mali broj je zainteresovano.

Nemamo saradnju, a i volimo da treniramo u prirodi. Zaboravili smo prirodu i sve lepote i dobrobiti koje nam ona daje.

25


Iskr A

Mis

korisnica invalidskih kolica

U Budimpešti je 22. marta ove godine održano prvo međunarodno takmičenje MISS COLOURS. Na takmičenje se prijavilo 50 devojaka, a u finalu su se našle devijke Rumunije, Meksika, Bolivije i Ukrajine. Pobednica takmičenja je Fanni Ilies mađarska plivačica, a titulu prve pratilje ponela je devojka iz Bosne Emina Mirna Fejzović. Organizatori takmičenja su Miss Colours i Rotari Club Budimpešte. Ovo takmičenje je posebno po tome što u njemu učestvuju mlade devojke koje koriste invalidska kolica. Sve ove devojke krasi ženstvenost i volja za uspehom. Svojim nastupom su poslale pozitivnu poruku ženama sa invaliditetom širom sveta.

26


Ono što nas na vidljivoj lepoti zadivljuje uvek je samo ono - nevidljivo. Mari Ebner Ešenbah


Iskr A

ĆILIMI

OD

28


Iskr A Sneg je pao neočekivano te godine. Hladnoća je štipala za obraze i terala suze na oči. Ne volim sneg, on me podseća na majčinu muku, bol i neprospavane noći. …Letnja kuhinja je zimi bila mnogo manja i jedva je moglo da se prođe do šporeta od majčinog razboja za kojem je skoro cele noći tkala ćilime za prodaju. Vatra u šporetu je pucketala, a brat i ja smo spavali na otomanu, jer je to bila jedina soba koju je majka grejala. Sa svojih sedam godina nisam baš mnogo razumela život i sve ono što on sobom nosi, ali sam znala da majka puno radi, malo spava i plače dugo u noć, kad veruje da brat i ja spavamo. Njen jecaj budio me je svake noći, ali nisam smela da se pomerim da ne bih prekinula taj trenutak, koji je bio samo njen i koji nije htela da deli ni sa kim. Brat je često uveče bio van kuće, pa je majka brinula dok ne dođe, iako je imao skoro devetnaest godina. Oca smo viđali retko, a kad je dolazio kući, bio je pijan, osećao se na ženski parfem, pomešan sa mirisom rakije i duvana. Večeras je došao kasno, grunuo na vrata i teturajući se uleteo u sobu. Na majčino pitanje: „Hoćeš da večeraš?“ - On je pogleda besno, držeći se za razboj i ljuljajući se pijan. „Kuvala sam pasulj. Deca su jela.“ – nastavila je tiho da objašnjava. Krišom sam izvirila ispod pokrivača, bojeći se da me otac ne vidi. Brat još nije stigao kući, pa sam strepela da on to ne primeti, da ne bi vikao na majku. „Neću da jedem tvoj buđavi pasulj. Jeo sam pečenje u kafani.“ – odgovorio je besno, pokušavajući da zapali cigaretu i ujedno da održi ravnotežu. „Jesi li doneo deci?“ – bojažljivo je upitala, ne dižući pogled sa ćilima koji je tkala. „Kako se usuđuješ da me to pitaš? Gde ti trošiš pare od ćilima? A?“ – brzinom munje očeva ruka je poletela ka majčinoj glavi. Čuo se udarac, ali ne i jauk. „Nemoj pred decom, molim te. Nisu ona kriva. Ćerka nam je ionako bolešljiva.“ – tiho izusti majka, rukama štiteći lice, ali se začu još jedan udarac, pa još jedan… „To je tvoja ćerka. Ti si kriva što je bolesna!“ – zaurla on, a udarci su počeli ponovo da pljušte po majčinom telu. „Nemoj tata, molim te“! – vrisnula sam i skočila da svojim telom zaštitim majku. Otac je na trenutak zastao, pogledao me besno ledeno plavim očima i stropoštao se na drvenu stolicu pored šporeta. Sedeo je tako u kaputu, pogrbljenih ramena i sa cigarom među prstima, ljut što sam ga prekinula. Streljao me besno pogledom, dok sam grlila majku, nameštajući joj maramu koju je on strgnuo sa glave. Sela sam kraj nje na klupicu, trudeći se da zaustavim suze. Tog trenutka sam molila Boga da se desi bilo šta samo da ova agonija prestane. Pitala sam se zašto mi nismo normalna porodica, da se smejemo i radujemo svakom novom danu, da se otac vrati sa posla trezan, a majka da nam pravi kolače. Sneg je ispred vrata letnje kujne postao crn, od očevih stopa i majčine tuge i bola. Ona je nastavila da tka, kao da se ništa nije dogodilo, crvenih obraza od njegovih udaraca i sa pocepanom maramom na glavi. Ruke su joj se tresle dok je provlačila pređu kroz niti. Činilo se da je ništa ne može sprečiti da uradi ono što je za ovu noć isplanirala. Postalo je zagušljivo, od mirisa obojenog prediva i očevog pijanog zadaha. Zavladala je tišina prekidana zvukom razboja. Kao da je večnost prošla pre nego što je otac promuklo progovorio, obraćajući se majci: „Idem da legnem. Pođi da mi izuješ cipele.“ „Ja ću, tata.“ – jedva se usudih da progovorim. Znala sam da neće biti dobro ako majka krene sa njim. Našao bi on već razloga da je maltretira, a ja nisam želela da se to dogodi. Krenula sam sa njim u hladnu noć, do sobe u novoj kući, pokušavajući da ga držim da ne padne. Drhtala sam od hladnoće i od straha. Okrenuo se teturajući se i pogledavši me mutnim očima, rekao: „Vrati se majci. Sam ću.“ Skoro da mi je bio drag u tom trenutku. Majku sam zatekla u istom položaju. Sedela je na klupici za razbojem i tkala. Nije se okrenula kad sam ušla. Vatra u šporetu skoro da se ugasila, a ona je tkala kao da ništa na svetu nije bilo važnije od toga. Nije se okrenula ni kad je brat ušao na vrata. „Zašto ti mala ne spavaš?“ – upitao me on i skidajući kaput dodao: „Da li se nešto desilo?“ „Ništa.“ – progovori majka brzo i ustade da naloži vatru, gurnuvši me u prolazu nežno. To je bio znak da ćutim. Znale smo obe da bratu ne treba ništa pričati, jer bi tek onda bila sramota da udari sin na oca. Za večeras je bilo dosta….

MODRICA

Lepojka Čarević Mitanovski, odlomak iz knjige „Ćilimi od modrica“

29


Iskr A

“Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč. Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

30

Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.” Fjodor M.Dostojevski - Zlocin i Kazna


Iskr A

}

Žena je tajna O ženi pesme najlepše pevam Pupoljku nežnom iz cvetne bašte, O ženi sanjam prelepe snove, Najlepšem biću iz moje mašte. Bog joj podari sve čari sveta, Šta zbilja nosi kazuje bajka, Da bude dama, daruje ljubav, A deci sveta najdraža majka. Njena je kosa nemirna reka, A srce nežni zagrljaj čeka. Iz njenog stasa pleni lepota, Njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva bremena, Slikara tema, raskošna bajna, I ma koliko sve o njoj znali Žena je bila i ostaće tajna. Stanoje Jovanović

31


Gradska biblioteka izlazi u susret osobama sa invaliditetom Ovu 2014.godinu Gradska biblioteka Grada Beograda je odlučila da posveti uvođenju novina i poboljšanju dosadašnjih uslova svojim korisnicima sa invaliditetom. Uprava Biblioteke u prioritetu rada postavlja rešavanje niza pitanja kako bi poboljšali svoje usluge osobama sa invaliditetom. Nabavka softvera za slepe i slabovide rešiće ponudu prema tim našim sugrađanima, zatim smanjenje godišnje članarine za 50%, uvođenje mobilne biblioteke i konačno rešenje prilaza Biblioteci, kao što je to rešeno u ogranku na Paliću, čini se da će naznačiti rešenje glavnih pitanja i definisati model bibliotečkog rada, koji se uveliko već primenjuju u većini evropskih država. Izvor: RTV City


Iskr A

Lisa Fittipaldi Neki od najboljih umetnika su upravo osobe sa invaliditetom koje u svakodnevnom životu koriste umetnost kao vid komunikacije. Rezultati su često zapanjujući. Mnogi su slepi ili imaju poteškoća u učenju, a ipak oni proizvode neke od najlepših umetničkih dela, koja možete da zamislite. Liza Fittipaldi je izuzetna slikarka sa neverovatnom stručnošću za svetlost i boje. Njena umetnost vas prebacuje na pejzaže i svetove koje slika, pa možete da zamislite različite kulture sveta kroz njene slike. Voleli bi ste zaista svaku od njenih kreacija, ali bi takođe bili zapanjeni da saznate da je ona potpuno slepa. Njena priča je svedočanstvo prevazilaženja ograničenja i duhovne snage. Radila je za veoma važne međunarodne kompanije kada je potpuno izgubila vid. Sa gubitkom vida izgubila je i posao. Za nekoga je to moglo biti kraj sveta. Za Lisu, ovo je bio početak novog i boljeg života. Ona više nije mogla da bude šef računovodstva, ali umesto toga je postala izuzetna slikarka. Dobila je mnogo pohvala i uspeha kao umetnica u Evropi, Južnoj Americi, Africi i Japanu i postala poznata u nekoliko zemalja. Liza je takođe osnovala organizaciju da pomogne ljudima sa oštećenjem vida. Izvor: http://www.lisafittipaldi.com/ Artinterviews.htm

33


Zahvaljujemo se svima koji su uÄ?estvovali u realizaciji magazina.


“ISKRA”, magazin o ženama sa invaliditetom, Izlazi periodično. Cena: BESPLATNO, Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Sredačka 2; 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: office@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Direktorka: Lepojka Čarević Mitanovski, lepojka@izkruga.org; Glavna i odgovorna urednica: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org; Grafički dizajn: Maja Mađerčić, mala-maja@izkruga.org, Ilustracija: Jovica Vračević, jovica.vracevic84@gmail.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard”


ko već ko

Pitanje nije

će mi

dozvoliti će me

zaustaviti. Ayn Rand

Iskra drugi broj  

Magazin o ženama sa invaliditetom