Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin za žene i o ženama sa invaliditetom

Jesen 2015. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje

FEMINIZAM NIJE PRIMETIO ŽENE SA INVALIDITETOM

depresija

DIJABETES U TRUDNOĆI

Zdravstvena zaštita žena sa invaliditetom


Dobro došli/e Drage naše čitateljke i čitaoci, evo konačno smo uspele da obezbedimo sredstva za novi broj naše “ISKRE”. Pored ovog broja do kraja godine izaćiće još jedan, jer je Ministarstvo za kulturu i informisanje podržalo naš projekat sa skromnim sredstima. Štampanje još jedne “ISKRE” svakako neće biti moguće bez vas... Zato nastavite da nam šaljete vaše tekstove kao i do sada, a one devojke i žene koje to još nisu stigle da urade mogu da nam pišu do kraja novembra. Budite naše reporterke sa terena. Bilo bi veoma važno da nam date svoje predloge kako da ovaj naš magazin bude što bolji. Pišite nam na mejl redakcija@izkruga.org ili na adresu: „…IZ KRUGA – Beograd“ - za urednicu Snežanu Mađerčić Grčića Milenka 4b 11000 Beograd U ovom broju nastavljamo saradnju sa koleginicama iz Bosne i Hercegovine. Vanja Stevanović nam piše u formiranju mreže žena sa invaliditetom se ciljem da utiče na javne politike, kako bi se njihov položaj unapredio. Olivera Mastikosa nam daje lični osvrt na muško - ženske odnose u njenoj porodici. Odlomak iz neobjavljene knjige “Ćilimi od modrica” dočaraće sliku patrijarhata u seoskoj porodici šesdesetih godina prošlog veka. Pored ovih, ima još tekstova o roditeljstvu žena sa invaliditetom, o dijabetesu, o feminizmu, o depresiji… Nadamo se da vas inspirišemo i da ćete nam se pridružiti u obaranju stereotipa i senzibilisanju društva o potencijalima žena sa invaliditetom.


06 14 20 26

OKRUGLI STO „ŽENE SA INVALIDITETOM“ DIJABETES U TRUDNOĆI

Ženski kutak za naša prava

“Milice moja“

Sadržaj


f

EMINIZAM NIJE PRIMETIO ŽENE SA INVALIDITETOM

Četvrto predavan8e u okviru ciklusa predavanja i feminističkih razgovora “Neko je rekao feminizam” održala je Tanja Mandić Đokić u petak 26. juna u Muzeju knjiežvnosti i pozorišne umjetnosti u Sarajevu. Tema predavanja je bila “Žene bez lica - Kako feminizam nije prepoznao žene s invaliditetom?!” Ključna stvar koja je spomenuta odmah na početku predavanja je činjenica da ni društvo, a ni sam pokret osoba s invaliditetom nije prepoznao da postoje žene s invaliditetom. Pitanje invaliditeta je zapravo pitanje tolerancije prema različitosti, smatra ona. “Mislim da je nemoguće jednu društvenu grupu diskriminisati, a neku drugu ne. Kad čujem da neko ima diskriminišući stav prema LGBT populaciji, ja znam da on/a ne može imati dobar stav prema osobama s invaliditetom. Nemoguće je jedne voljeti, a druge nevoljeti. Ili imaš svijest o tolerisanju različitosti, ili je nemaš” objasnila je Tanja. Tanja je objasnila da su osobe s invaliditetom često zapravo poželjna društvena grupa, što je jednim dijelom i produkt religije jer se osobe s invaliditetom uklapaju u koncept milosrđa. Pokazujući u okviru svoje prezentacije venecijanske maske – koje se odnose tako na sam naziv predavanja: Žene bez lica – postavlja se pitanje ko se krije iza njih.  Žene s invaliditetom su dovoljno različite da su ostale neprepoznate u društvu. One imaju i brojna druga obilježja i uloge, ali društvo je sklono tome da u prvi plan stavlja nedostatak.  Osnovna predrasuda je da je invaliditet bolest. Naravno da osobe s invaliditetom mogu biti bolesni jer invaliditet može izazvati i neka druga stanja koja mogu da se definišu kao bolest, ali invaliditet je, prije svega, stanje. Bolest implicira da se nešto treba liječiti, dok invaliditet znači da smo takvi kakvi jesmo, u nekom stanju.

“Invaliditet pokazuje koliko se dobro snalazimo u društvu u kojem živimo to hoću li ja biti žena s invaliditetom ili neću zavisi samo od toga koliko ja dobro funkcionišem u društvu”, istakla je Tanja. Često se pretpostavlja da invaliditet stvara rascjep između osoba s invaliditetom i njihovog tijela, zbog stvari koje su izgubili. Tanja objašnjava da učenje o tome približava osobe s invaliditetom njihovim tijelima. Žene s invaliditetom partneri često napuštaju, na što društvo ne reaguje posebno, dok se od žene u suprotnoj situaciji očekuje da ostane uz muškarca. Ali s druge strane društvo nije kažnjavalo muškarce koji nijesu u stanju ispuniti svoje društvene uloge. Ipak, centralno pitanje Tanjinog predavanja odnosilo se na to kako je feminizam, boreći se za prava žena i protiv diskriminacije, upao u zamku da diskriminiše manje jednake među jednakima. “Sociološki je zanimljivo kako je pokret koji se borio protiv dodijeljenih uloga upao u zamku onoga protiv čega se borio. Boreći se za jednakost feminizam je zaboravio koliko je važna različitost. U želji da dokažu muškom svijetu šta sve mogu, žene su postavile nove standarde u koje se žene s invaliditetom nisu mogle uklopiti.  Na kraju predavanja, Tanja je prisutnima pustila video litvanske pjevačice Viktorie Modesta za pjesmu Prototype koja je danas simbol brojnim ženama i djevojčicama s invaliditetom Ova 28-godišnja umjetnica je 2007. godine svojevoljno pristala na amputaciju lijeve noge ispod koljena, kako bi smanjila zdravstvene probleme.   Izvor:  www.soc.ba


Iskr A

Balkanska nezavisna invalidska mreža (BIDF) Balkanska nezavisna invalidska mreža je neformalna mreža organizacija civilnog društva koje su po svojim programskim ciljevima orijentisane i opredeljene ka poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom, njihovom osnaživanju i ravnopravnom uključivanju u sve društvene tokove. Mreža je zapravo rezultat regionalnog projekta „Uspostavljanje Balkanske nezavisne mreže organizacija osoba sa invaliditetom“ koji je podržan od strane programa EIDHR, a sprovodi ga Agencija za saradnju, edukaciju i razvoj (ACED) u partnerstvu sa Centrom za samostalni život OSI Srbije (CSŽ) i Savezom udruženja paraplegičara Crne Gore (SUPCG). BIDF mreža je osnovana u junu 2014, potpisivanjem Memoranduma o saradnji i osnivanju Mreže od strane organizacija osnivača – Koordinacionog odbora invalidskih organizacija Republike Srpske, Informativnog centra za osobe sa invaliditetom „LOTOS“ Tuzla, Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije, Saveza udruženja paraplegičara Crne Gore i Agencije za saradnju, edukaciju i razvoj. Članstvo u Mreži j dostupno svim organizacijama koje rade na razvoju civilnog društva, razvijanju saradnje i dijaloga sa organima vlasti i privatnim sektorom radi unapređenja kvaliteta života svih građana, a posebno osoba sa invaliditetom. Misija BIDF Mreže je podrška sveukupnim demokratskim reformama u regionu zapadnog Balkana i brže uključivanje zemalja regiona u evropske integracije kroz podsticanje zajedničkog delovanja organa vlasti, organizacija civilnog društva i privatnog sektora, posebno u izgradnji podsticajnog i institucionalnog i formalno-pravnog okruženja za održiv razvom divilnog društva koji će osnažiti položaj osoba sa invaliditetom. Trenutno je u Mreži 30 organizacija OSI iz Srbije. Mimica Živadinović, koordinatorka ispred Centra za samostalni život OSI Srbije7

5


o Iskr A

KRUGLI STO „ŽENE SA INVALIDITETOM“ Organizacija „…Iz Kruga – Beograd“ je 24. aprila ove godine, u Velikoj Plani u prostoru Dnevnog boravka, održala okrugli sto sa temom „Žene sa invaliditetom“. Okruglom stolu je prisustvovalo i aktivno učestvovalo 11 učesnika/ca iz organizacija i institucija lokalne zajednice: Opština Velika Plana, Centar za socijalni rad i Udruženja osoba sa cerebralnom i dečjom paralizom „Volja za životom“, kao i predstavnici lokalnih medija, koji su od predsednice „…Iz Kruga – Beograd“, Lepojke Čarević uzeli izjavu za medije. Predsednica je pozdravila prisutne i predstavila strukturu, istorijat i rad organizacije i upoznala ih sa položajem žena sa invaliditetom na polju porodice, socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, obrazovanja, političkog i društvenog života, kao i uzrocima diskriminacije i nejednakog tretmana. Psihološkinja organizacije Jelena Vulić je predstavila rad psihološkog savetova-lišta organizacije „…Iz Kruga - Beograd“, te prisutnima ukazala na važnost servisa podrške i usluga socijalne zaštite za položaj i ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom. Učesnici/e su, takođe, komentarisali važnost postojanja servisa podrške za osobe sa invaliditetom i njihove porodice na lokalnom nivou, kao i važnost rada organizacije „…Iz Kruga – Beograd“ na promeni zakona i zastupanju osoba sa invaliditetom pred institucijama sistema. Takođe, same osobe sa invaliditetom, učesnice skupa, su prepoznale usluge koje nudi organizacija, kao korisne i kao oblik podrške koja bi im bila od značaja. Učesnicima/cama su podeljeni magazin „Iskra“, lifleti o uslugama organizacije „…Iz Kruga – Beograd“, kao i publikacija „Žene sa invaliditetom – nevidljive žrtve nasilja“. Jelena Vulić, psihološkinja

6


Iskr A

Prema ženama su velikodušni i pažljivi samo plemeniti ljudi, a žene ponizuju i zlostavljaju samo oni koji su loši i niske naravi. Muhamed

7


Iskr A

Žene sa invaliditetom BiH Odlučne u borbi za bolje društvo

Protiv stereotipa i predrasuda, te dvostruke diskriminacije

U

napređenje položaja žena sa invaliditetom, odnosno uvođenje, donošenje i sprovođenje privremenih posebnih mjera, koje nalaže Zakon o ravnopravnosti polova BiH, s ciljem otklanjanja postojeće neravnopravnosti, promovisanja jednakosti i zaštite ravnopravnosti polova, planiranje i sprovodođenje stalnih i povremenih istraživanja u oblasti invalidnosti i ravnopravnosti polova među populacijom lica sa invaliditetom…, neke su od ozbiljnih preporuka za dalje djelovanje. Takođe, planirano je uključiti lica sa invaliditetom u prikupljanje, planiranje i širenje ovih podataka, nastaviti rad na mapiranju potreba i podršci ženama sa invaliditetom kroz programe mjera i projekte kojima bi se unaprijedio njihov socijalni i ekonomski položaj, a specifična situacija žena i djevojaka biće uzeta u obzir prilikom kreiranja ključnih politika i programa vezanih za invaliditet i pol, na svim nivoima. Mreža žena sa invaliditetom Bosne i Hercegovine je neformalna grupa organizovana 2015. godine od strane žena sa invaliditetom sa ciljem da utiče na poboljšanje položaja žena sa invaliditetom u društvu Bosne i Hercegovine. Žene sa invaliditetom su na Forumima žena u toku 2012., 2013., 2014. godine i Konferenciji žena sa invaliditetom u martu 2015. zaključile da je njihov položaj u društvu vrlo nepovoljan u svim aspektima života, te da je konstantno prisutna višestruka diskriminacija žena sa invaliditetom, jer nisu prepoznate kao društvena grupa kako u samom pokretu lica sa invaliditetom, tako i u pokretu koji se bori za prava žena BiH. Mreža se zalaže za uključivanje žena sa invaliditetom pojedinačno u globalni ženski pokret BiH, međunarodni pokret žena sa invaliditetom, primjenu Konvencije UN o pravima lica sa invaliditetom, primjenu CEDEW – Konvencije za eliminaciju svih vrsta diskriminacije, prepoznavanje pitanja žena sa invaliditetom u međunarodnim i domaćim dokumentima (strategije, konvencije, politike, strategije, zakoni) koja regulišu prava i položaj žena, mir, toleranciju i nenasilje na svim poljima i prihvatanje različitosti svih vrsta i sprečavanje diskriminacije po bilo kom osnovu. Prva konferencije žena sa invaliditetom u Bosni i Hercegovini, održana u martu u Banjaluci, u realizaciji Humanitarne organizacije “Partner” iz Banjaluke i uz podršku TASCO projekta u BiH Inicijativa mreža, koalicija, saveza i platformi civilnog društva, ukazala je na problem dvostruke diskriminacije, te na mnoge druge nedostatke društva u kojem je žena sa invaliditetom, nepravedno, ali često diskriminisana i izložena stereotipima. “Važno je ukazati na pitanje dvostruke diskriminacije žena sa invaliditetom - prema gender pripadnosti i invaliditetu, a zatim podstaći i ojačati dijalog i saradnju između ključnih aktera promjena. Dakle, između Mreža žena sa invaliditetom, Ženske mreže BiH, drugih ženskih organizacija, odgovornih institucija, Gender centara i istaknutih aktivistkinja.” kaže Olivera Mastikosa, ispred Humanitarne organizacije “Partner”.

8


Iskr A

Prema Izvještaju o položaju žena sa invaliditetom, koje su provele sociologinja Tanja Mandić Đokić i pravnica Vera Bošković iz Banjaluke, društvo ne prepoznaje i minorizuje ulogu žene sa invaliditetom u društvenom, roditeljskom i ekonomskom životu, te žene sa invaliditetom nisu prepoznate kao resurs našeg društva. Sve to, sasvim jasno, negativno utiče na formiranje samosvijesti. Mreža žena sa invaliditetom BiH, kao tijelo koje ima uvid u takvu situaciju, odnosno evidentira, prepoznaje i ukazuje na probleme, za veoma kratko vrijeme je pokazalo snagu. Informacija o preporukama za unapređenje položaja žena sa invaliditetom u RS, Gender centra Vlade RS, prvi je dokument posvećen tematici života i položaja žena sa invaliditeta u Republici Srpskoj, čime je pitanje položaja ove ciljne grupe žena dobilo na značaju u okviru institucionalnog djelovanja, a i šire. U ovom dokumentu, podsjeća se na Izvještaj o položaju žena sa invaliditetom koji je usvojen na Drugom forumu žena sa invaliditetom, izolaciju i nepriznavanje koje su zasnovane na kulturi i tradicionalnim stavovima i predrasudama, a koji, često više utiču na žene sa invaliditetom nego na žene koje nemaju invaliditet, te vode manjku samopoštovanja i negativnim osjećanjima. Nedostatak odgovarajućih službi podrške i adekvatnog obrazovanja rezultuje niskim ekonomskim statusom, koji kreira zavisnost od porodice ili onoga ko pruža pomoć. Žene sa invaliditetom spadaju i u izrazito siromašnu kategoriju stanovništva, što je uzrokovano nemogućnošću ostvarenja prava na obrazovanje zbog neprilagođenosti obrazovnog sistema, veoma niskom zaposlenošću zbog niske obrazovanosti, nepostojanja adekvatnih mehanizama podrške zapošljavanju, opšte velike nezaposlenosti, dodatnim troškovima koji nastaju uslijed nepostojanja adekvatno organizovanih sistema podrške od strane društva. Žene sa invaliditetom nisu prepoznate kao relevantni akteri u borbi za ženska prava jer se najčešće previđa da su one, pored toga što su lica sa invaliditetom, najprije žene, te da su takođe izložene svim oblicima diskriminacije na pola. One su često među ženama diskriminisane na osnovu invalidnosti. U pokretu lica sa invaliditetom, žene su mnogo rjeđe na vodećim pozicijama u organizacijama, te su stavljene u nepovoljan položaj na osnovu pola. Vanja STEVANOVIĆ

9


Iskr A

Tuga, bezvoljnost, loše raspoloženje su normalne reakcije na životne nedaće, probleme i razočaranja. Mnogi ljudi koriste izraz „depresija“ da označe ovakva osećanja i raspoloženja, ali to nije depresija. Depresija je mnogo više od tuge i neraspoloženja, ona onesposobljava osobu, ometa je u normalnom funkcionisanju, a traje najmanje dve nedelje. Depresivni poremećaj ili depresija smatra se jednim od najozbiljnijih zdravstvenih problema u savremenom društvu. Ona značajno utiče na sva polja funkcionisanja osobe – njen socijalni život, partnerske odnose, porodične odnose, karijeru i vrednovanje sebe. Posebno za žene, depresija je česta pojava. Žene i do dva puta češće oboljevaju od muškaraca, a predviđa se da će jedna od osam žena u nekom periodu svoga života razviti simptome depresije. Biti depresivan nije pokazatelj slabosti, nemoći ili lenjosti. To nije nešto što je osoba umislila ili nešto od čega može da se „trgne“. To je ozbiljan zdravstveni problem, kome treba posvetiti pažnju i obratiti se za pomoć. Šta više, kaže se da je depresija jedina smrtonosna psihijatrijska bolest, jer 15% depresija završi samoubistvom, pa je to razlog zbog čega depresija zahteva ozbiljan pristup i lečenje. Depresija se često javlja kod osoba koje su imale bolna iskustva ili doživele poniženje

10


Iskr A

ili sramotu ili su doživele neki gubitak. Negativna osećanja nastala kao rezultat razočaranja ili gubitaka u detinjstvu, loša regulacija samopoštovanja, bes usmeren ka sebi i osećanja bespomoćnosti i beznađa su tipični za depresiju. Depresija se ispoljava različito kod različitih osoba, ali postoje neki zajednički znaci i simptomi. Neki od tih simptoma mogu biti uobičajeni i za periode u životu kada se osećamo loše iz nekog konkretnog razloga (smrti drage osobe, otkaza, raskida veze), ali što više simptoma imate, što su jači, što duže traju, veća je verovatnoća da se suočavate sa depresijom. Kada vas ti simptomi preplavljuju, kada vas onesposobljavaju, tada je vreme da potražite pomoć. Glavni znaci i simptomi depresije uključuju: Osećanja bespomoćnosti i beznadežnosti – osoba misli da se ništa nikada neće popraviti i da ništa ne može da uradi da popravi svoju situaciju; Gubitak interesovanja za svakodnevne aktivnosti – osobu prestaju da interesuju dotadašnji hobiji, druženja, stvari i/ili aktivnosti u kojima je do tada uživala; Gubitak ili povećanje apetita – značajno gubljenje ili dobijanje na težini; Poremećaji sna – nesanica, posebno buđenje u ranim jutarnjim časovima, ili preterano spavanje; Ljutnja ili razdražljivost – osećanje nemira, preterana osetljivost, uzbuđenje, agresivnost, ponekad i nasilnost, kada nam „sve ide na živce“; Gubitak energije – osećanje hroničnog umora, iscrpljenosti, a za osobu čak i najmanji

zadaci izgledaju naporno, a njihovo obavljanje traje duže; Samo-optuživanje – preterano kritikovanje sebe, jak osećaj bezvrednosti i krivice; Problemi sa koncentracijom – teškoće u fokusiranju, donošenju odluka ili pamćenju stvari; Psiho-somatski simptomi – bolovi nepoznatog uzroka (bolovi u glavi, leđima, stomaku, mišićima); Rizična ponašanja - upotreba psiho-aktivnih supstanci, kockanje, opasna vožnja, ekstremni sportovi i sl. Što su dublja osećanja očaja i beznađa, veći je rizik od biranja samoubistva kao jedinog izlaza iz ovakve situacije i bekstva od bola. Veoma je važno da osoba koja prepozna simptome depresije kod sebe ili sebi bliske osobe, zatraži pomoć stručnog lica, kako bi dobila odgovarajući tretman, podršku da prihvati dijagnozu i da se pridržava terapije. Što pre osoba kod koje se razvila depresija zatraži pomoć, pre će se osećati bolje i ponovo uživati u životu. Jelena Vulić, psihološkinja

11


e j r o v z i e e b n e b s i re t t e o l p o V e g a h i n v s s e je n t n a a d v a ť do e r o z r b a ć za o k ť te

y a H e s i u o L


Iskr A

Zdravstve zaštita

Zdrastveni sistem u Republici Srbiji ima dobru zakonsku regulativu u odnosu na osobe sa invaliditetom, koja je u velikoj meri usklađena sa međunarodnim dokumentima, ali nema baš primera „dobre prakse“. Raskorak između prava i prakse naročito je veliki u prevenciji reproduktivnog zdravlja žena sa invaliditetom, gde zdrastveni sistem treba da ima ključnu ulogu. Suočeni smo sa situacijom očigledne diskriminacije osoba sa invaliditetom, a posebno žena u ovoj oblasti, usled arhitektonskih, komunikacijskih i tehnoloških barijera. Sve ove barijere mogu i moraju biti uklonjene u razumnom roku, međutim one barijere u stavovima i mišljenjima najteže je ukloniti. Iz njih se rađa diskriminacija. Od stava da su žene sa invaliditetom aseksualna bića, dobili smo nepristupačne ginekološke ordinacije, visoke ginekološke stolice i nesenzibilisane zdravstvene radnike. Oni se prema ženama sa invaliditetom ponašaju kao prema osobama koje manje vrede, obraćaju se pratiocima umesto samim ženama, ne pitaju ih da li se slažu sa određenom terapijom ili tretmanom. Kada je u pitanju roditeljstvo tek tu trpe osude, nerazumevanje i odvraćanje od odluke da postanu majke, jer im se servira mišljenje „da one nisu u stanju da brinu o sebi, a kamoli o deci“. Kada svojom upornošću i podrškom porodice krenu u ostvarivanje svog prava na roditeljstvo, žene sa invaliditetom se suočavaju sa još brojnijim izazovima jer veštačka oplodnja se na njih ne odnosi, a i savetovališta za trudnice su im nedostupna. Čast pojedinim domovima zdravlja koji su svetli primeri da se može dogoditi promena, samo kad se hoće. Zastupanjem prava žena sa invaliditetom na reproduktivno zdravlje i lobiranje lokalnih donosioca odluka „... IZ KRUGA – Beograd“ je uspela da 14 domova zdravlja u Srbiji bude potpuno pristupačno i obučeni zdravstveni radnici: Niš, Kragujevac, Užice, Kraljevo, Bačka Topola, Sombor, Novi Sad i Zrenjaninu. U Beogradu je Stari Grad, Palilula, Vračar, Savski Venac i Novi Beograd. Promena stavova i mišljenja je prvi korak ka promeni ponašanja koje može doprineti da žene sa invaliditetom odlaze kod lekara bez straha da će doživeti razočaranje, ili pretrpeti neki oblik diskriminacije. Drugo je pitanje koliko su one upoznate sa činjenicom da se jedino kancer grlića materice može izlečiti ako se otkrije na vreme, a to se može redovnim ginekološkim pregledima. Pored reproduktivnog zdravlja za žene sa invaliditetom važan segment je prepoznati nasilje kojem su izložene, a koje se razlikuje od nasilja prema ženama bez invaliditeta. Uspostavljanjem jasnih pokazatelja, zdravstveni radnici treba da prepoznaju na koji način i kojoj vrsti nasilja je žena sa invaliditetom izložena. Na ovaj način veoma lako može se doći do podatka da li je ženi sa invaliditetom uskraćen lek, neko pomagolo, da li je izolovana, da li joj je uskraćena hrana, lična higijena, zbog čega ima modrice… Ovo je jako važno uspostaviti u primarnoj zdravstvenoj zaštiti kao sistem, jer mnoge žene sa invaliditetom ne prepoznaju nasilje i ne prijavljuju ga, pa ono ostaje skriveno u četiri zida, a počinioc nekažnjen. Postavlja se pitanje da li su zdrastveni radnici spremni da promene svoje stavove i mišljenja i da pruže punu podršku ženama sa invaliditetom u svim segmentima zdravstvenog sistema i koliko vremena još treba da prođe da se to dogodi? Briga za sopstveno zdravlje je odgovornost svih nas lično i treba da se prema tome odnosimo vrlo ozbiljno, bez obzira u kom smo životnom dobu. Briga o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti za sve građane i građanke je odgovornost države, jer su sredstva za ove namene iz džepa poreskih obveznika.

14


ena

탑ena sa invaliditetom


Iskr A

DIJABETES U TRUDNOĆI Oko 382 miliona ljudi u svetu živi sa dijabetesom, a po podacima Međunarodne federacije za dijabetes (IDF) iz 2013. godine, prepostavlja se da u svetu živi 184 miliona žena sa dijabetesom. Do 2030. godine, ovaj će broj dostići 288 miliona. Na globalnom nivou, dijabetes je deveti uzrok smrtnosti kod žena, gde statistika beleži 2.1 milion godišnje. Više od polovine siromašne populacije su žene. Duplo više žena u odnosu na muškarce pati od neuhranjenosti, a dve trećine nepismenih su žene. Gojaznost, pušenje cigareta i prekomerno sedenje stavljaju žene u visoki rizik za nastanak tipa 2 dijabetesa. Rizik se takođe povećava i zbog produženja životnog veka žena. Posledice koje dijabetes nosi sa sobom su velike, posebno u delu njegovih komplikacija, kao što su bolesti srca. Najveći porast oboljevanja od dijabetesa kod žena u narednih 20 godina se očekuje na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi i Jugoistočnoj Aziji. Dve od pet žena sa dijabetesom je u reproduktivnom životnom dobu, što ih na globalnom nivou čini više od 60 miliona. Visok nivo šećera u krvi, ili hiperglikemija, je jedan od najčešćih zdravstvenih problema u trudnoći. Hiperglikemija u trudnoći može biti rezultat ili već postojećeg dijabetesa ili stvaranje insulinske rezistencije u njenoj kasnijoj fazi, što je poznato kao gestacioni dijabetes. Gestacioni dijabetes je netolerancija na glukozu. Svaka šesnaesta trudnica ima dijabetes. Iako gestacioni dijabetes obično nestane posle porođaja, rizik je da se razvije u narednoj trudnoći. Pošto ne daje nikakve tegobe, sve trudnice se moraju testirati u periodu između 24. i 28. nedelje trudnoće. Kod polovine žena može da se javi tip 2 dijabetesa 5 do 10 godina kasnije. Svaki povišen nalaz šećera u krvi tokom trudnoće može dovesti do komplikacija, koje mogu ugroziti i trudnicu i plod, uključujući povišen rizik za preeklampsiju, težak porođaj zbog velikog ploda i pad šećera u krvi bebe pri porođaju. Svaka deseta trudnica prima insulin do porođaja. Učestalost visokog šećera u trudnoći značajno raste sa godinama i najveća je kod žena preko 45. godine života. Kako raste pojava i gojaznosti i dijabetesa u trudnoći, i kako žene sve kasnije rađaju, tako raste i pojava visokog nivoa šećera u krvi u trudnoći. Lečenje se započinje zdravim stilovima života, odnosno promenom životnih navika. To podrazumeva zdravu ishranu i optimalnu fizičku aktivnost. Nadalje, povećanje gojaznosti i već postojećeg dijabetesa kod žena u reproduktivnom dobu stvara uslove za razvoj gestacionog dijabetesa, koji se javlja u trudnoći. Ukoliko se ne leči, ovo stranje može biti opasno po živote i trudnice i ploda, uključujući veću težinu ploda, što sve zajedno veoma komplikuje porođaj. Postoji velika potreba da se žene bolje edukuju o dijabetesu u trudnoći i da se omogući pravovremeno testiranje i potrebna dijagnostika širom sveta. To će omogućiti bolje zdravstveno zbrinjavanje i majke i deteta. Povezanost između dijabetesa i ostalih oboljenja mora biti dalje istražena, da bismo razumeli kako dijabetes utiče na zdravlje žena tokom života. Dijabetes je danas poznat kao glavni uzrok za nastanak kardiovaskularnih bolesti i moždani udar, pa i u našem podneblju. Žene sa dijabetesom imaju veći rizik za razvoj bolesti srca, i to u mlađem dobu u odnosu na žene koje nemaju dijabetes. Iako, uopšteno, žene u perimenopauzi imaju manji rizik za razvoj bolesti srca od muškaraca, protektivni hormoni kod žena sa dijabetesom se gube bez obzira na godine. Žene sa dijabetesom tipa 2 imaju oko 50% veći rizik za umiranje od bolesti srca nego muškarci. U Evropi, dijabetes često napada siromašnije slojeve stanovništva i stariju populaciju, gde su žene u većini. Mnoge žene imaju poteškoća kada dođu u situaciju da im je potrebna prevencija dijabetesa, dijagnoza, lečenje i edukacija. Žene su takođe više izložene glavnim faktorima rizika za nastanak dijabetesa tip 2: nepravilna ishrana, nedovoljna fizička aktivnost, pušenje cigareta i konzumiranje alkohola. Stela Prgomelja potpresednik Dijabetološkog saveza Srbije

16


Iskr A

NURTURING ASSISTANCE

(podrška ženama sa invaliditetom u roditeljskoj ulozi) Roditeljstvo je najvažniji i najodgovorniji posao koji neko može imati, a za njega se ne pripremamo ni u jednoj školi, ni na jednom fakultetu. Za njega se spremamo učeći po modelu iz svojih porodica i prateći dominantne vrednosti društva i kulture u kojima živimo, oslanjajući se na svoje instinkte i svoja iskustva. Međutim, onda smo osuđeni na srećne i nesrećne okolnosti pod kojima smo rasli i nestabilne društvene norme i vrednosti u savremenom svetu, a posebno kod nas. Nekada su i instinkti kojima smo vođeni emocionalne reakcije o kojima nismo baš dobro promislili. Zato je roditeljima u ovoj ulozi potrebna posebna pomoć i podrška, jer od njihove uspešnosti u ovim ulogama zavisi kakvi će ljudi postati njihova deca. Vaspitna uloga roditelja je jako važna i stavlja se u prvi plan, dok se briga i nega, praktični deo brige o detetu i njegovim potrebama, uzima zdravo za gotovo. Za roditelje sa invaliditetom upravo ovaj deo predstavlja polje u kome im je potrebna dodatna pomoć i podrška. Budući da otac obično privređuje, obezbeđujući materijalno porodicu, a majka brine o deci, posebno u ranom uzrastu deteta, uspostavljanje programa asistencije majkama sa invaliditetom značajno bi pomoglo ženama u obavljanju ove svoje uloge. Ovaj vid asistencije nije servis za čuvanje dece, nije volonterski servis, nije patronažna služba, to je plaćena asistencija koja radi po nalozima i u prisustvu majke. Plaćeni asistent radi sve ono što bi majka radila, da nije ograničena svojim invaliditetom. Žene sa invaliditetom koje su se ostvarile u ulozi majke ili to planiraju suočavaju se sa brojnim predrasudama društva, koje ih onesposobljavaju u ulozi roditelja više nego njihov invaliditet, fokusirajući se na ono što žena ne može da uradi za svoje dete. Ponekad članovi porodice, prijatelji, pa i profesionalci skloni su da ženu sa invaliditetom odvraćaju od odluke da postane majka, imajući u vidu ideju da ona neće moći da odgovori na detetove potrebe „kako treba“. Okolina ima tendenciju da na majke sa invaliditetom gleda kao na nedovoljno dobre, uzimajući u obzir samo njihov invaliditet. Opšti stav, čak i među profesionalcima, je da je ženi sa invaliditetom i samoj potrebna briga i nega i da ona nije sposobna da brine o detetu na adekvatan način. Međutim, ukoliko se stav promeni od ovakvog ka onom da je ženi sa invaliditetom koja se ostvarila kao majka potrebna asistencija u roditeljskoj ulozi kako bi adekvatno brinula o svom detetu, program asistencije majkama ima još više smisla i potrebe. Ova vrsta asistencije podrazumeva adekvatnu vrstu pomoći i podrške koja odgovara potrebama žene sa invaliditetom koja brine o detetu. To može biti praktična pomoć, emocionalna podrška, informisanje, prilagođavanje opreme ili slično. Majkama sa invaliditetom su, pored asistencije treće osobe, važni članovi uže i šire porodice u ostvarivanju uloge roditelja. Međutim, u praksi se često dešava da upravo članovi porodice imaju negativne stavove o roditeljstvu osoba sa invaliditetom ili teže da preuzimaju kontrolu u različitim aspektima života osobe sa invaliditetom, pa i u roditeljstvu, oduzimajući na taj način pravo osobi sa invaliditetom na samostalnost i participaciju. Zbog toga je mogućnost podrške ženama sa invaliditetom koje su se ostvarile kao majke, od strane trećeg lica, izuzetno važna, kako bi one zadržale pravo na rađanje, samostalnu brigu o deci i donošenje odluka. U ovom kontekstu samostalnost se ne ogleda u sposobnosti da sve uradimo sami, već u mogućnosti izbora i kontrole nad asistencijom koja nam pomaže u aktivnostima svakodnevnog života. Prilikom procene potreba osobe sa invaliditetom, koja je i roditelj, potrebno je uvažiti i ovu njenu ulogu sa svim obavezama i zadacima koje nosi i adekvatno odgovoriti oblicima podrške.

17


Roditelji, posebno majke sa invaliditetom, izražavaju stres i anksioznost prilikom procene od strane stručnjaka, jer doživljavaju da pojedini profesionalci dovode u pitanje njihovu sposobnost da brinu o deci, što može dovesti do neadekvatnih reakcija ka roditeljima sa invaliditetom. Ponekad prevlada stav da bi deci bilo bolje sa roditeljima bez invaliditeta, bez prethodnog iscrpljivanja svih oblika podrške roditelju sa invaliditetom da bude uspešan u svojoj ulozi. Jako je važna procena i odgovor na potrebe majke sa invaliditetom, pre procene njenih kapaciteta da se brine o detetu. Zbog toga je važna i edukacija zaposlenih u resorima zdravstva i socijalne zaštite, kako bi se stavovi i prakse ka roditeljima sa invaliditetom menjali. Roditelji sa invaliditetom suočavaju se i sa predrasudom da je dete roditelja sa invaliditetom izloženo zanemarivanju, socijalnoj, edukativnoj ili emotivnoj deprivaciji, ali ovi rizici nastaju upravo zbog nedostatka odgovarajuće podrške, nejednakoj dostupnosti lokalnim servisima podrške, negativnim stavovima i lošim socio-ekonomskim uslovima koji mogu biti povezani sa invaliditetom osobe. Zbog toga što su izložene predrasudama i negativnim stavovima, majke sa invaliditetom se trude mnogo više da samostalno, bez pomoći podižu svoju decu, kako bi okolini dokazale da to mogu, a takođe i zbog straha da ih neko ne proglasi nesposobnim roditeljima. Čak i roditelji bez invaliditeta koriste mnoge formalne (vrtić, dadilje, servis za čišćenje kuće i sl.) i neformalne oblike pomoći (bake, deke, rođaci, komšije) u odgajanju dece, a jednako pravo na to imaju i roditelji sa invaliditetom, bez straha da će traženje i korišćenje pomoći dovoditi u pitanje njihove roditeljske veštine. Takođe je važan pristup roditeljima sa invaliditetom servisima podrške za roditelje uopšte (zdravstvenim, savetodavnim, socijalnim, pravnim), kako bi jednako kao i roditelji bez invaliditeta mogli da jačaju svoje roditeljske kapacitete i veštine. Roditeljima, a najčešće majkama potrebno je pružiti pomoć i podršku, koja će im omogućiti da budu što uspešniji u ulozi roditelja. Pri tome je jako važna procena potreba majke sa invaliditetom. Ukoliko ima dete mlađe od 10 godina – to može biti pomoć oko deteta u kući, kao kupanje deteta, priprema obroka za malo dete, podizanje, nošenje, asistencija pri igranju i maženju sa detetom, pospremanje dečje sobe, priprema deteta i odvođenje u vrtić/školu, vođenje deteta u park ili igraonicu, pomoć oko pisanja domaćeg zadatka, pomoć u sprovođenju discipline ili slično. Važno je čuti šta i koliko majci treba i poštovati njene granice, odluke i izbore u vezi sa brigom o detetu. Čak i ako im je potrebna podrška u praktičnoj brizi o deci, majke sa invaliditetom su u bliskoj emotivnoj vezi sa svojim detetom, tu su za svoje dete, a to je ono što je i najvažnije kada govorimo o roditeljstvu. Dobar i blizak odnos sa detetom podrazumeva aktivnu roditeljsku ulogu, koju je majkama sa invaliditetom potrebno omogućiti pružanjem podrške, kako bi bile što bolji roditelj svom detetu. Uvođenjem i korišćenjem asistencije za majke sa invaliditetom značajno bi se poboljšao kvalitet života i majke i njenog deteta/dece, jer su žene sa invaliditetom u riziku od socijalne izolacije, samim tim i njihova deca. Majke bi bile aktivne učesnice i donosioci odluka u procesu odgajanja, brige i vaspitanja svoje dece, što je važno i zbog slike koju majke imaju o samoj sebi (njenom samopoštovanju, samopouzdanju i samoprihvatanju), kao i zbog slike koju deca grade o svojoj majci, pa i o sebi samima. Takođe, uvođenjem ove usluge bi dovelo i do toga da se značajno umanji stres kod svih članova porodice i na taj način potencijalno i sačuva porodicu od raspadanja. Briga o detetu zahteva dosta angažovanja, posebno fizičkog kada je dete ranog uzrasta. Svaka majka ima pravo da zatraži pomoć u obavljanju roditeljske uloge, zato je važno da posebno obučeni asistenti budu dostupni majkama sa invaliditetom, kako bi jednako kao i drugi roditelji aktivno učestvovali u odrastanju svoga deteta. Usluga pod nazivom nurturing assistance (asistencija u negovanju) je nastala u Kanadi, davne 1988. godine, kada je jedan par dobio svoje dete i shvatio da je majci, koja je imala invaliditet, potrebna posebna vsta pomoći i podrške oko nege deteta i ostalih roditeljskih aktivnosti. Fizička pomoć bi joj je omogućila da aktivno učestvuje u odgajanju svog deteta i pomogla u učvršćivanju odnosa majka-dete. Ovo je posebno značajno u ranom razvojnom periodu. Od tada, sve više parova osoba sa invaliditetom, koji se odlučuju da se ostvare kao roditelji, koriste ovu vrstu usluge i prepoznaju njen značaj. U Srbiji ne postoji specijalizovana asistencija za majke sa invaliditetom u brizi oko deteta, niti je taj koncept obuhvaćen uslugama socijalne zaštite. Radi poboljšanja položaja žena sa invaliditetom, važno je ispitati potrebe i razmotriti uvođenje ove vrste podrške i pomoći majkama sa invaliditetom.


Prava čarolija je da veruješ u sebe, jer tada možeš postići sve

Johann Wolfgang Goethe


Za sve što želimo postići moramo platiti cenu, a cena je rad, strpljenje, ljubav i žrtva!


John Burroughs


„Ženski Iskr A

za naša prava 22


Iskr A

kutak

Informativni centar za osobe sa invaliditetom „Lotos“ Tuzla je 05. maja 2015. godine održao promociju knjige pod nazivom „Zarobljeni potencijali“ koja je nastala u okviru projekta „Ženski kutak za naša prava“, podržan od strane Helsinškog parlamenta građana Banja Luka, u sklopu IN projekta o implementaciji UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, a koji finansira Evropska Unija. Promocija je upriličena u Hotelu Tuzla, a promoteri knjige su bili izvršni direktor Informativnog centra za osobe sa invaliditetom „Lotos“ Tuzla, Suad Zahirović, Lejla Somun Krupalija i aktivistica Adisa Kišić. U knjizi su predstavljene priče o djevojkama i ženama koje su se u životu suočile sa najvećim iskušenjem kao što su različite vrste invaliditeta. One pričaju o načinu na koji su prihvatile sebe i svoj invaliditet, pri tome iskreno govoreći o vremenima kad nije bilo lako i kad se činilo da su sve lađe potonule. Ove priče su u stvari, iskrene životne ispovijesti ovih hrabrih djevojaka koje su našle snage i volje da naglas progovore o svojim najdubljim tamama, neostvarenim snovima, ali takođe i o lijepim i pozitivnim stranama svog života gdje su one uspjele bez obzira na sve prepreke. One govore o nerazumijevanju i diskriminaciji na koje su nailazile od samog djetinjstva, od strane druge djece, pa poslije kroz život od okoline. Priče je prikupila i uobličila Adisa Kišić, aktivistica Informativnog centra „Lotos“, takođe osoba sa invaliditetom za koju je kreiranje ove publikacije predstavljalo veliku čast, a ujedno i izazov jer se poistovjećivala i pronalazila sebe u svakoj od ovih djevojaka i priča. Cilj ove publikacije je da se podstaknu druge žene sa invaliditetom da shvate da nisu same, da je sve u njihovim rukama, da se ne smiju zatvarati u četiri zida, da rade na podizanju svog samopouzdanja, da su korisne i potrebne društvu i da idu ponosno kroz život, svjesne da iako imaju invaliditet, imaju jednaka prava kao i sve osobe. U knjizi je predstavljeno mnoštvo pozitivnih primjera gdje se djevojke i žene sa invaliditetom uspješno bave raznim zanimanjima, te kako su se uspješno ostvarile u ulozi majke i zasnovale porodice bez obzira na invaliditet. Poznato je da su žene sa invaliditetom izložene duploj diskriminaciji, a ovom knjigom nam ove djevojke šalju poruku da to što imaju invaliditet, ne znači da je njihov život stao i da sve žene sa invaliditetom trebaju zajedno nastaviti boriti protiv svih vidova omalovažavanja i predrasuda. „Azra je invaliditet stekla u petnaestoj godini kada je operisala cistu i to joj je uveliko promijenilo pogled na život. Shvatila je šta su istinske vrijednosti i kako stvari u životu trebaju biti poredane na listi prioriteta. Postalo joj je jasno da je zdravlje najskuplji poklon od života, poklon koji ima neprocjenjivu vrijednost. Danas, kad je mnogo borbi iza nje, a kaže da svaki dan predstavlja jednu novu borbu. Najviše mašta o tome da postane majka, da se ostvari i u toj ulozi, kao i većina žena. Smatra da invaliditet ne bi smio da predstavlja nikakvu psihološku prepreku ženama koje žele postati majke, kao ni drugim osobama iz njihovog okruženja. Ne bi trebali smatrati da žena sa određenim zdravstvenim poteškoćama baš nikako neće biti u stanju da obavlja funkciju majke, da svoje dijete pazi, voli, o njemu brine, da mu pruži ljubav i zaštitu. Niko u životu ne može sve sam. Svakome je oko nečeg potrebna podrška, u manjoj ili većoj mjeri. A valjda se drvo oslanja na drvo, i čovjek na čovjeka, između ostalog kaže Azra. Nažalost, takva vrsta podrške često izostaje i od strane najbližih ukućana, a okolina i zajednica su tek priča za sebe.“ (odlomak iz knjige „Zarobljeni potencijali“ Adisa Kišić

23


Iskr A

S

kulptura djevojčice s invaliditetom Kako saznajemo ovo je još jedan u nizu pokušaja Damiena Hirsta da šokira umjetnički svijet nakon što je to učinio s narezanom ovcom i dijamantima optočenom lubanjom. Sada je kreirao kultnu djevojku koja drži zbirku i plišanog medu kako bi promovirao pozitivnu sliku osoba sa invaliditetom i to u središtu Londona. Scope potvrđuje kako je svrha ovog umjetničkog izričaja da promiče pozitivnu sliku ljudi s invaliditetom, a direktor financija u Scope-u za Sunday People je izjavio: „Milostinja je kultni djelić umjetnosti. Također je simbol promjene stavova u zadnjih 50 godina jer je zbirka poput ove viđena na glavnim ulicma diljem svijeta“. Dodao je kako se nada da će skluptura potaknuti komunikaciju među ljudima u gradu. Dok su se kroz godine stavovi prema ljudima s invaliditetom poboljšali, puno ljudi ipak osobe s tjelesnim i drugim oštećenjima smatra čudnim. Ako autor nije sklupturom djevojke koja aludira na invaliditet izazvao dovoljno glasnu polemiku, svakako je to učinio svojim drugim radovima, te je tako potaknuo na raspravu na temu što je to umjetnost. Izvor: http://www.in-portal.hr

24


Iskr A

U Republici Srpskoj peti filmski festival o osobama sa invaliditetom „Mijenjajmo svijest!“ internacionalna smotra, raskošan filmski program Peti filmski festival o osobama sa invaliditetom, jedini te vrste u Republici Srpskoj, počeo je 16 septembra u Banjaluci. Pod motom „Mijenjajmo svijest“, do 18 septembra publici je predstavljen raskošan filmski sadržaj iz svih krajeva svijeta. „Cilj nam je da zajedno mijenjamo svijest o osobama sa invaliditetom, odnosno da pokažemo da svi imamo ista prava, ali da nam se trebaju pružiti i jednake mogućnosti kako bi ta prava mogli i ostvariti.” poručili su u organizaciji festivala. Poziv za dostavljanje filmova je ove godine bio otvoren tri mjeseca i u tom vremenskom okviru na adresu festivala stigli filmovi iz Kine, Australije, Turske, Španije, Brazila, Italije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine... Podršku festivalu dalo je i Ministarstvo prosvete i kulture. R.S. V.S.

25


Iskr A

ŽEŠ DA

O DA MO K TA A N JE O G D O I S “TI

SE UDAŠ SAMO ZA

26

ŠVEĐANINA”


U aktivnosti ženskog pokreta sam uključena od 1998. godine. U početku sam učestvovala na okruglim stolovima i radionicama, pitajući se zašto se pridaje tolika pažnja tome, kad su kod nas žene ravnopravne. Međutim, kako je vrijeme prolazilo počela sam da shvatam da je ravnopravnost na papiru, ali ne i u praksi. Iako smo mi žene ravnopravne, rijeđe dobijamo šefovska mjesta, pa time i veće plate i bolji status. Iz poslovnih pregovora vas kulturno isključe, jer to muškarci dogovaraju u kafani, a tamo nije mjesto ženama. Polako sam počela da shvatam da to što sam odgojena u porodici u kojoj se žena poštivala ili to što moj suprug uvažava i cijeni moje sposobnosti, ne znači da je to „normalno“ u našoj sredini. Onda kako mi je napredovala bolest i postala sam ovisna o kolicima, vidite da vas pomalo isključuju, jer „nije to za nju, ona je bolesna“ i lagano vas počinju isključivati iz javnih događaja (koja su uglavnom na nepristupačnom mjestu), boljih poslova, interesantnih druženja. Kako starim tako stičem nova iskustva i racionalnije gledam svijet oko sebe, pa onda vidim da kolegice iz pokreta žena nikada nas ne zovu da vodimo radionicu ili uvodnu rječ već uglavnom da one nas edukuju. Vidim mnogo mladih djevojaka koje se isključuju iz poslovnog svjeta jer su trudne, imaju malu djecu i često izostaju sa posla. Rijetko čujem da je otac ujutro odveo djete ljekaru jer je u toku noći imalo temperaturu. Djevojke sa invaliditetom su još dublje, jer one „jadne“ ne mogu ništa, osim onih poslova koji zahtjevaju pažnju, preciznost, trud i upornost. One ne mogu biti majke jer se o djeci treba brinuti, a to je obaveza majki. Na poslu svaki dan vidim žene koje su izložene porodičnom nasilju, dolaze slomljene duhom i tjelom i rijetko vide izlaz iz situacije u kojoj su se našle, jer nemaju posao, zemlju, kuću ili bilo šta drugo da mogu opstati same sa svojom djecom daleko od nasilnika. Pogledam politiku pa vidim nigdje žena, pa nigdje žena sa invaliditetom. Nema nas ni u čoškovima skupštinskih sala, što je sada modni trend u razvijenim zemljama. Tako, na kraju shvatiš da nas nema i da nam je mjesto u nekom čošku kako reče jednom jedan “u čošku kao saksija koju redovno zalijevaju”. Sjetih se svog oca koji mi je često govorio “ Ti si odgojena tako da možeš da se udaš samo za Šveđanina” i shvatih da je on vidio diskriminaciju žena u društvu, pa je na šaljiv način komentarisao, vjerovatno pogođen time što je imao kćerke. Kroz projekat “Samostalan život i ljudska prava osoba sa invaliditetom u Bosni i Hercegovini, razvojni partnerski projekat” imala sam priliku da o položaju, životu i razmišljanjima žena sa invaliditetom razgovaram sa drugim ženama širom Bosne i Hercegovine. Imamo zajednički stav da diskriminacija prema nama nije samo od javnosti i porodice već i od drugih ženskih grupa, ali i u okviru pokreta osoba sa invaliditetom. Svaki put smo iznosile niz primjera o neravnopravnosti unutar ova dva pokreta. Istovremeno sam stupila u kontakt sa Ženskom mrežom BiH i učlanila se kao pojedinka. Potakla sam još nekoliko kolegica da to urade. Posebno me oduševilo što je nekoliko mladih žena sa invaliditetom uvidjelo ovu diskriminaciju na svim poljima i iskazale su interesovanje da rade istraživanja o položaju žene sa invaliditetom. Uključile su se zajedno sa mnom u Žensku mrežu pa ponovo uvidjele da nas i ne primjećuju u ovom pokretu. One su preuzele kormilo, našle sredstva da se sastanu žene sa invaliditetom sa drugim ženama u BiH na prvoj konferenciji i definišu svoje stavove. Divan je osjećaj kada vam mlade kolegice daju zadatak da im pomognete u organizaciji ili vodite neku aktivnost, a same dijele teret rada sa vama. Moje kolegice su organizovale Mrežu žena sa invaliditetom BiH u kojoj sam aktivna članica. One su nas učlanile u Žensku mrežu BiH, preuzele su koordinaciju, aktivnosti na vođenju facebook stranice, pišu priče, objavljuju članke zajedno sa mnom. Čini mi se da je sve više onih koje su “odgojene za Šveđane” i koje mogu da utiču na promjenu položaja i stavova žena sa invaliditetom. mr Olivera Mastikosa Banjaluka Bosna i Hercegovina


Svakom danu daj mogućnost da bude najlepťi u tvom Şivotu. Mark Twain


Iskr A

„Milice moja“ Serijal intervjua sa majkama sa invaliditetom nastavljamo razgovorom sa Vesnom Draženović iz Beograda. Koji trenutak u tvom životu je bio presudan u odluci da postaneš majka? Oduvek sam želela da postanem majka, ali presudan trenutak je bio kada sam sama ostala bez svoje majke. Naime, moja mama je umrla jako mlada, u 55-oj godini života, od posledica moždanog udara. Kada sam ostala sama, tužna i neutešna, razmišljala sam o tome kako bi bilo lepo da ostanem u drugom stanju i dobijem ćerku. Želela sam ćerku koja će se zvati Milica, jer je mene moja mama tako zvala ceo život. „Milice moja“ – rekla bi moja mama kada bi mi tepala! Posle dva meseca od smrti mame upoznala sam sadašnjeg supruga i uskoro ostala u drugom stanju. Dobili smo ćerku i dali joj ime Milica. Nekako kod mene se sve desilo kao u „Alhemičaru“ Paola Koelja - „Kada nešto jako, jako želiš cela Vaseljena se potrudi da ti se to ispuni“. Da li si imala strahove ili nedoumice u svojoj odluci da postaneš majka i ako jesi opiši ih, u vezi sa čime su oni bili? Nedoumice nisam imala nikakve, želja za ćerkom je bila toliko jaka da ni u jednom trenutku nisam preispitivala svoju odluku. Strahove sam imala i to razne: od toga da li će trudnoća proteći bez problema, do toga da beba bude živa i zdrava. Tokom cele trudnoće te dve misli su bile prisutne u mojoj glavi. Moju trudnoću su vodila dva vrsna doktora GAK Narodni Front, dr Ristić i načelnik dnevne bolnice dr Anđelić, koji me je i porodio carskim rezom. Uz pomoć dvojice lekara strahovi u trudnoći su bili mali. Kako se približavao deveti mesec trudnoće, tako sam počela da razmišljam kako ću ja sa bebom? Hoću li moći da je podignem, presvučem, okupam, itd.? Suprug mi je stolar, pa sam od njega tražila da mi krevetac i sto za presvlačenje namesti na visinu koja odgovara meni. Isprobavala sam tu veličinu stavljajući lutku na krevetac. Da li si se ponekad osećala bespomoćno u vezi sa odlukom da postaneš majka i koji su to trenuci bili? Onog trenutka kada se rodila Milica, a pogotovo kada smo zajedno došle kući svi strahovi su nestali. Kada shvatiš da si tom malom biću potrebna i da bez tebe ne može ništa, nema tu strahova, sve nestaje. Dizala sam je iz kreveca, presvlačila, ljuljuškala, radila sa njom vežbe u krevetu i ništa mi nije bilo teško. Svaki strah se gubi velikim majčinskim instiktom da pomogneš svojoj ćerki i da je voliš! Dok je bila beba samo jednom sam se osećala bespomoćno. Od početka grčeva, pa do šestog meseca, ujutro je volela da spava kod mene i to između mojih nogu. Raširim noge i stavim je tu da spava i ona se uspava i zaspi. Nisam razmišljala da može da padne, jer je bila mala. Sa šest meseci već se sama okretala u krevetu, a ja sam to previdela. Ja ne osećam noge i imam paraplegiju (oduzetost donjih ekstremiteta). Jedno jutro sam je tako stavila između nogu i zaspale smo obe. Probudila sam se negde oko 8h ujutru uz njen jak vrisak koji je dopirao sa poda. Taj osećaj bespomoćnosti ne mogu da opišem, ja na krevetu a ona na podu vrišti i ja ne mogu da joj pomognem! Strašno!!! Srećom u drugoj sobi je bila tetka Ilinka koja je dotrčala i podigla je. Vrlo brzo Milica se smirila uz mleko naravno, a ja sam plakala narednih sat vremena! Odveli smo je kasnije do Urgentnog, snimili su joj glavicu i sve je bilo u redu. Dugo sam se posle toga loše osećala, mislila sam da sam loša majka, jer nisam mogla da pomognem svojoj ćerki. Sve se to zaboravlja onog trenutka kada sam joj opet potrebna i kada se ona smeška. Ko ti je bio podrška u ostvarenju odluke da postaneš majka? Da li ti je bila dovoljna podrška samo te osobe ili misliš da je još neko trebalo da se uključi i ko? Najveća podška u ostvarivanju roditeljstva je, naravno, moj suprug, posle njega brat od tetke Milenko i tetka Ilinka. Živeli smo kod tetke Ilinke do Milicine 2,5 godine. Svu pomoć, pažnju, negu i brigu imala

30


Iskr A sam od njih troje. Tetka Ilinka me je prihvatila kao svoju ćerku, jer mi je mama umrla i Milicu zavolela kao unuku. Sve što mi je bilo potrebno u tom trenutku imala sam i zahvalna sam i biću do kraja života tetka Ilinki i bratu Milenku. Da li si ikada osetila diskriminaciju u odnosu na druge majke koje nemaju invaliditet i u kojim situacijama? Nikada nisam osetila diskriminaciju, jer sam imala ista prava kao i sve ostale majke. Imali smo sreću da su nam i vrtić i sada škola prilagođeni osobama sa telesnim invaliditetom. Vrtić ima rampu i nisam imala problema pri dovođenju i odvođenju deteta. Od prošle godine ide u osnovnu školu „Jovan Ristić“, koja je potpuno prilagođena osobama sa invaliditetom. Škola ima rampu i lift za potrebe korisnika invalidskih kolica. Takođe, Milica nije imala problema sa decom što joj je mama korisnica invalidskih kolica, jer su me deca viđala svaki dan u vrtiću, kao i sada u školi. Deca su otvorena za sve različitosti samo im treba odgovoriti na njihovu radoznalost. Da li bi ti mogućnost korišćenja usluge koja je namenjena majkama sa invaliditetom u brizi o detetu pomogla da na lakši način prevaziđeš sve barijere, nedoumice i strahove u vezi sa roditeljstvom? Svaka pomoć bi mi dobro došla. Suprug i ja nemamo roditelje, tako da nema ko da nam pričuva Milicu ako on i ja imamo obaveze. Uvek mora sa nama ili smo u situaciji da molimo komšije da je pričuvaju. Takođe kada pada kiša ili sneg ne mogu da je pratim u školu i da je dovodim. Ona je sve starija i samostalnija tako da ćemo i te probleme rešiti u hodu. Već sada mora sama da ide u školu i da se vraća kada pada kiša. Majkama sa invaliditetom koje imaju malu decu asistencija je u pravom smislu te reči NEOPHODNA. Na koga si se oslanjala za pojedine aspekte roditeljstva, da li je to bio partner, neki drugi član porodice ili neko treći? Najviše sam se oslanjala na supruga. Kada je Milica bila beba nisam mogla sama da je kupam, on bi je držao, a ja bi je sapunjala i polivala vodom. Kada je prohodala i kada smo se preselili u našu kuću, ja sam je kupala u kadi dok se ona brčkala i igrala sa igračkama. Takođe, kada je bila bolesna on bi je vodio na kontrole ili vađenje krvi. Koje su to svakodnevne aktivnosti u brizi o detetu za koje ti je bila potrebna pomoć i podrška? Milica u januaru puni osam godina i sve manje mi je potrebna pomoć drugog lica oko brige o njoj. Njoj je potrebna pažnja i ljubav i to dobija neograničeno. Da bih se posvetila njoj imam manje vremena za kućne poslove i mislim da mi je jedino tu potrebna pomoć drugog lica. Takođe bih više volela da idem sa njom u grad, ali nemam sa kim. Sada ima dosta niskopodnih autobusa i mogle bismo češće da idemo do grada u šetnju, bioskop ili pozorište. Da li si ikada imala sumnju u sebe da ćeš biti dobar roditelj? Nikada nisam imala sumnju u to da li ću biti dobra majka, jer znam da deci osim ljubavi nije potrebno ništa da bi bila srećna. Ljubavi mogu da joj pružim koliko joj treba, a za sve ostalo nađemo kompromise. Ne mogu sa njom da trčim, ali ona može da vozi rolere, a ja da vozim kolica, tako se rekreiramo i ona i ja. Da li te je ikada dete pitalo za tvoj invaliditet i kako si tada reagovala? Jednom su je u vrtiću pitali zašto joj je mama u invalidskim kolicima i ona je rekla da sam imala saobraćajni udes. Kasnije tog dana pitala me je šta je to saobraćajni udes? Objasnila sam joj da je to kada se dva auta sudare. Do sada nije imala više pitanja i to što mama ne hoda i koristi kolica njoj je sasvim normalno. Jednom sam zbog nekog kamena na ulici dok smo se šetale ispala iz kolica i jedino sam tada videla strah u njenim očima. Strah nije bio zbog mog pada, jer je to već videla par puta, već što ne može da mi pomogne. Pomogli su mi prolaznici i stavili me u kolica, a ona se odmah smirila. Koja bi tvoja poruka bila drugim ženama sa invaliditetom koje imaju želju da se ostvare kao majke? Moja poruka svim ženama sa invaliditetom je da prvo provere svoje zdravstveno stanje kod izabranog ginekologa i ako je sve u redu bez straha ostanu u drugom stanju. Sva moja iskustva kao trudnice i majke su iz ugla žene koja ima paraplegiju i koristi invalidska kolica. Za sve druge vrste invalidnosti moraju se žene same raspitati. U jedno sam sigurna, ljubav prema detetu se ne može meriti ni sa jednom drugom ljubavi i svaki dan mi je ispunjen i različit od sledećeg.

31


Julske noći tople i vlažne donosile su miris pokošene trave i požnjevene pšenice. Sve se nekako umiri, utihne žamor i galama, pa se samo čuje lavež seoskih pasa i pesma zrikavaca. U našoj kući letnje noći su uvek donosile strepnju i nadanje. Majka bi danju nadničila kod „gazde“, a noću uz razboj i raznobojno predivo čekala oca da se vrati sa „poslovnog puta“, nadajući se da će doći trezan i dobro raspoložen. On nije dolazio danima... A kada bi došao mirisao bi na sladunjav parfem i rakiju. Seo bi tromo i nesigurno na stolicu i počeo da priča o teškom životu, mojoj bolesti, o savetima raznoraznih lekara i njegovoj upornosti da ozdravim. Govorio bi i o nekoj operaciji na koju ću morati da idem. Sedeo bi tako i pričao sat - dva, a mi smo morali ćutke da ga slušamo potvrđujući svaku njegovu reč, jer smo znali da će se umoriti od priče i otići da spava bez većih svađa. Baka bi ga samo pitala: „Sinko, zar si opet morao da se napiješ?“ „Tugujem, majko, tugujem.“ – sledio bi isti odgovor. Od proleća do kasne jeseni majka bi svakog dana provodila na imanju „seoskog gazde“ radeći do prvog sumraka, a onda bi došla kući da se okupa i presvuče za nadničarsku večeru. Vrlo često vodila bi me na imanje, ali na večeru skoro nikad. Ostavila bi me sa bakom da učim da pletem i slušam junačke pesme o Marku Kraljeviću. Jedne večeri upitah bojažljivo: „Mogu li sa tobom?“ Iznenađena pitanjem majka me pogleda umorno i, kao da nema snage da mi objašnjava zašto ne mogu da idem sa njom, reče: „Hajde da večeraš.“ Ćuteći mi je ispržila kajganu i dala mi parče proje. „Najedi se dobro. Povešću te na večeru, ali ne smeš ništa da jedeš, čak i da te svi bezbroj puta mole. Rećićeš da ti je otac došao sa puta i doneo ti banane, pomoradže i čokolade. Jesi li me razumela?

NADNIČARSKA VEČERA


Iskr A

„Jesam.“ - odgovorila sam tiho, rešena da je poslušam iako nisam ništa razumela. Zašto sam morala da lažem kad otac nije bio kući skoro deset dana? Zašto neću moći ništa da jedem? Mučilo me je još bezbroj pitanja, ali nisam htela ništa majku da pitam, jer bi se možda naljutila i ne bi me povela. Koliko je tada bila ponosna shvatila sam mnogo godina kasnije. Do gazdine kuće stigle smo prašnjavim putem, pazeći da ne ugazimo u kravlju balegu. Pao je već uveliko mrak, dok se Mesec stidljivo promaljao kroz krošnje drveća. Majka me jednim delom puta nosila na leđima, da se, kojim slučajem, ne bih saplela o džombe na putu i pala. Nosila me je kao da sam lagana kao pero, a korak joj je bio siguran i jak. Pred gazdinom kućom nas je dočekala sijalica na kapiji i žamor drugih nadničara u sobi za večeru. Ušle smo praćeni znatiželjim pogledima. Majka je na sebi imala crnu suknju i belu bluzu na crvene tačkice. Maramom je podvezala crnu, bujnu kosu, a jedan pramen nemirno je padao preko čela. Bila je najlepša i najbolje obučena od svih žena u sobi, a ja ponosna zato što je ona moja majka. U sobi za večeru bilo je puno ljudi, uglavnom žena, njih oko tridesetak. Ćutale su dok se majka i ja nismo smestile na klupicu pored stola, a onda su je krišom nekako podmešljivo gledale i gurkale se laktovima. „Izvinite što kasnim, raspakivala sam torbe, stigao mi muž sa puta!“ – progovori majka zvonkim glasom i gordo podiže glavu. Pričala je o suknjama i haljini koju joj je moj otac doneo, kao da je i sama verovala u izmišljenu priču. „A meni je doneo banane, pomorandže i čokolade!“ – brzo izgovorih i ja u želji da ispunim majčinu molbu. Podigla sam glavu prema njoj tražeći znak odobravanja. Ona me nežno zagrli i privi uz sebe, želeći verovatno da me zaštiti od radoznalih pitanja i pogleda. Skupila sam se uz majku, srećna što sam joj ispunila želju. „E, tvoj tata ima još jednu ženu, će ti dovede drugu majku, bolju! – obrati mi se jedna od seljanki, smejući se glasno. Svi prihvatiše i kroz sobu se prolomi gromki smeh ostalih nadničara.

„Ja imam majku, najbolju na svetu. Druga mi ne treba! – ljutito odgovorih, a oči mi se napuniše suzama. Majka mi jako stisnu ruku ispod stola dok sam se trudila da ne briznem u plač. Nisam želela da me vide uplakanu iako mi je sećanje na višemesečne boravke u bolinici, kada sam majku viđala jednom nedeljno, stvaralo nepodnošljiv bol u duši. Pomisao da bi mogle da se obistine seljankine reči me je užasnula. Pre ću umreti nego da se to dogodi.„Pusti dete! Nije ona kriva što ima takvog oca! – progovori druga seljanka. Gledajući ispod oka moju majku, ona dodade: „Uzmi, lepi moj, jedi!“ „Hvala! Nisam gladna, jela sam banane i čokoladu!“- odgovorila sam. Na stolu je bilo svega i svačega od hrane: sira, kajmaka, slaninice, pršute… Miris pohovane piletine i krastavaca golicao mi je nos. Dok se tek iznesena vrela gibanica pušila, pokušavala sam da se setim da li sam ikada videla toliko hrane na jednom mestu… Svi nadničari su me nudili hranom, a ja sam uporno ponavljala da nisam gladna. Majka je jela ćuteći i žurno, da što pre završi i da krenemo kući. Do kapije nas je ispratila gazdina žena sa uvijenim zamotuljkom. „Ponesi za dete malo mesa i gibanice.“ – reče majci i pognute glave tutnu joj zamotuljak u ruke. Majka pokuša da se odbrani: „Ne treba, ima svašta kući, htela je onako da pođe sa mnom.“ „Neka, neka, ponesi!“ – uporno nastavi gazdina žena. „Uvek je dovedi.“ – reče i žurnim koracima krenu ka sobi za večeru. Majka me uhvati za ruku, držeći drugom zamotuljak. „Oćeš li moći da ideš do kuće? Polako ćemo. Kad stignemo, daću ti da jedeš.“ – reče drhtavim glasom. „Nisam gladna, mama.“ – odgovorih joj i ubrzah korak ka kući. Slagala sam je, ne trepnuvši, verujući da je tako bolje. Noć je i dalje bila topla i svetla od mesečine i zvezda, a naši koraci su potmulo odzvanjali u tišini. Čuo se samo poneki lavež pasa, zrikavci i moje ubrzano disanje. .Odlomak iz knjige “Ćilimi od modrica”, Lepojka Čarević Mitanovski

33


SAVETI Ako planirate romantičnu, poslovnu večeru ili neobavezno druženje sa prijateljima, sveće su nezaobilazan detalj. Nudimo mnoštvo sjajnih ideja kako da dekorišete sto i napravite opuštenu, ako treba i romantičnu atmosferu uz pomoć sveća. Zalepite štapiće cimeta oko malo deblje sveće. Pored toga što lepo izgleda ova dekoracija širiće neodoljiv miris.

Nikako nećete pogrešiti ako sveće stavite da plutaju po vodi koju ste ukrasili biljkama ili komadićima voća. Primereno za sve prilike. U nedostatku ukrasnih svećnjaka, svećice stavite u izdubljene jabuke i napravite dekoraciju koja će sigurno oboriti snogu vaše goste.


Zahvaljujemo se svima koji su uÄ?estvovali u realizaciji magazina.


“ISKRA”, magazin za žrnr i o ženama sa invaliditetom, Izlazi periodično. Cena: BESPLATNO, Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Sredačka 2; 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: office@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Direktorka: Lepojka Čarević Mitanovski, lepojka@izkruga.org; Glavna i odgovorna urednica: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org; Grafički dizajn: Maja Mađerčić, mala-maja@izkruga.org, Ilustracija: Jovica Vračević, jovica.vracevic84@gmail.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard”

Štampanje ovo broja realizovano je uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Iskra četvrti broj  

Magazin o ženama sa invaliditetom