Page 1

IskrA

ISSN 2334-9603 COBISS.SR-ID 203641868

magazin za žene i o ženama sa invaliditetom

Proleće 2016. godine / Izdanje za Srbiju / Besplatno izdanje

Gnevna za revoluciju spremna

Moje pesme moji snovi

Žene u politici


Dobrodošli Dobrodošli na prostor “ISKRE”, magazin koji je fokusiran na žene sa invaliditetom. Cilj izdavanja časopisa je da se promeni način izveštavanja o osobama sa invaliditetom a naročito ženama sa invaliditetom. Medijske slike i priče utiču na razmišljanja i uspostavljanje društvenih normi. Žene sa invaliditetom su tokom svih ovih godina izdržale lažno predstavljanje i nedovoljnu zastupljenost u medijima. Strah i stereotipi o invaliditetu su duboko ukorenjeni u našem društvu i kulturi. Žene sa invaliditetom se retko vide kao pojedinke, izvan okvira invaliditeta. ISKRA je prostor namenjen opštoj populaciji, koji podstiče kritično i kreativno razmišljanje iz ugla rodnog invaliditeta. “ISKRA” povećava svest i razumavanje za žene sa invaliditetom. Svojim sadržajima utice na stavove, ponašanja, kulturne promene u zajednici, stvara klimu za integrisanje žena sa invaliditetom u sve sfere društvenog života. Magazin pokriva aktivizam, mogućnosti, prava i sva pitanja značajna za svakodnevni život žena sa invaliditetom. Magazin “ISKRA” promoviše pozitivnu sliku o ženama sa invaliditetom.

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u realizaciji magazina. Reč urednice


Sa dr 탑aj


07

Gnevna za revoluciju spremna

12 14 20 26 32 38

u znak protesta JEDNA MILIJARDA USTAJE

Moje pesme moji snovi PRIGRLI I ZAVOLI ”ŽIVU BIBLIOTEKU”

NEKI ZABORAVLjENI SVET

Uradi sama


Iskr A

e n e Ž

u

i c i t i l o p Dana 28.01.2016. u prostorijama opštine Vračar a u organizaciji Kancelarije za rodnu ravnopravnost, održana je tribina pod nazivom „Žene u politici.“ Tribini su prisustvovale i predstavnice parlamentarnih stranaka socijal– demokratske i demokratske opcije, predstavnice Učeničkog parlamenta arhitektonske škole sa Vračara, aktivistkinje NVO Zajedno i „...IZ KRUGA“ Beograd, kao i građani i građanke sa ove opštine.

Cilj tribine koju je vodila Snežana Milčić iz Kancelarije za rodnu ravnopravnost, bio je utvrditi koliko su žene motivisane da se aktivno uključe u bavljenje politikom, šta je ono što ih motiviše, a šta sprečava, da budu aktvinije u političkim partijama i parlamentu u cilju zaštite ženskih ljudskih prava i ljudskih prava uopšte.

6


Iskr A

Prisutnima se prvo obratila predsednica opštine Vračar dr.Tijana Blagojević koja je iznela sledeće podatke vezane za aktivnost žena u samoj opštini. Po njenim rečima ova opština spada među retke opštine na teritoriji grada Beograda koja ima 40% žena članica veća. Ona navodi da su razlozi za ovako visok procenat žena odbornica visoka obrazovanost žena i njihova motivacija, kao i činjenica da su usvojena mnoga dokumenta, u procesu je izrada akcionog plana po povelji o rodnoj ravnopravnosti. Savet i Kancelarija za rodnu ravnopravnost, po njenom mišljenju, imaju kreativne načine da motivišu žene da se uključe u politički rad. Odbornice su trenutno zadužene za urbanizam, obrazovanje, komunalne probleme i saradnju sa građanima. Snežana Milčić podsetila je da žene nisu homogena grupa već su veoma različite i među njima ima i Romkinja, samohranih majki, nezaposlenih, žena sa invaliditetom isl. Ističe dobru saradnju koju imaju sa NVO koje im pomažu da dopru do tih žena. Komentar jedne učesnice bio je da neke od tih žena, baš zbog višestruke diskriminacije, još uvek nisu u potpunosti upoznate sa svojim pravima i načinima na koje ih mogu ostvariti. Aktivistkinje organizacije „...IZ KRUGA“ istakle su činjenice da glasačka mesta još uvek nisu u potpunosti dostupna osobama sa invaliditetom, ne postoje glasački listići na Brajevom pismu, kao i da mnogi ne znaju kome da se obrate da glasačke komisije izađu na teren. Osvrnule smo se i na nedavnu reakciju parlamenta koji nije izglasao zakon o iseljavanju nasilnika iz kuće na 14 dana, koji je za mnoge žene sa invaliditetom predstavljao jedini način da izađu iz situacije nasilja, jer iz različitih razloga sigurne kuće za njih nisu adekvatno rešenje. Kao neke od razloga zbog čega Ženska parlamentarna mreža nije podržala izglasavanje ovog zakona, prisutne članice političkih partija navele su: pojedinke u partijama o tome ne odlučuju, nisu uspele da se izbore sa muškarcima u svojim strankama, neke žene dolaskom na pozicije u svojim strankama preuzimaju „muški način razmišljanja“.Čula su se i mišljenja da se često pitanje ženskih prava koristi kao put dolaska do pozicije da bi to kasnije prestalo da bude prioritet. Motivacija žena da se aktiviraju u politici na ličnom nivou je različita ali je značajno uvođenje Učeničkih parlamenata u školama. Što se tiče samog parlamenta članice stranaka i ostali prisutne/i saglasili su se u tome da kvote od 30% žena u Parlamentu jesu važne, ali je značajna i (ne)kompetencija tih žena kao i činjenica da i dalje nisu na mestima odlučivanja. S tim u vezi, uočena je potreba da se formira Ženska odbornička mreža koja bi se vezivala za teme, imala status koji bi bio iznad stranaka a koji bi omogućavao donošenje odluka u interesu žena i zaštite njihovih prava. Olivera Ilkić

7


Zašto ne zelim cvece za

Svakog 8.marta viđam neke žene sa cvećem u ruci i pomislim kako je to možda jedini dan u godini kada ga dobiju. Razumem ih što se raduju, ali razumem i one koje kažu da im taj jedan dan ne znači mnogo ako cele godine ne dobijaju pažnju i poštovanje koje zaslužuju. Za mene 8.mart ima posebno, ne baš praznično značenje. Tog dana se uvek setim žena u mojoj porodici koje su se borile sa predrasudama, nasiljem, osećajem da uvek moraju da daju više, rade napornije i budu čvrste i jake bez obzira na sve nedaće sa kojim su se suočavale. Nikad se nisu žalile, nas, svoje ćerke, unuke i praunuke, učile su da kroz život idemo hrabro i uzdignute glave, oslanjajući se više na sebe nego na druge... Danas znam koliko je bio zahtevan i težak njihov put. Ćutale su i u toj tišini živele hrabre, kao i mnoge druge žene koje misle da sve moraju same... Ulice Beograda danas su osvanule ogrnute buntom žena koje ne ćute. Žena koje traže prava i pravdu za sve one koje još uvek trpe, verujući da drugačiji život nije za njih, da zaslužuju batine, siromaštvo, loše plaćene poslove...

mart

Među ženama na ulicama nema žena sa invaliditetom... Njima ulice ni danas nisu dostupne, one i ne razmišljaju o pravima koja su im uskraćena učaurene u svoja četiri zida, mimo sveta, mimo svih, prestale su i da se bune, ako su to ikad i činile... Možda će ih se setiti u udruženjima u koja su učlanjene po dijagnozama koje imaju i izaći će iz kuća srećne što neko misli na njih bar jedan dan. Dobiće neki simboličan poklon i tapšaće ih po ramenu ali ih niko neće pitati kako su, čime se bave po ceo dan, šta ih brine, čega se plaše? Neće ih pitati da li su ikada su bile kod ginekologa, ko im je podrška dok gaje svoju decu učeći ih da treba da se ponose svojim majkama. Neće im reći da je sramota što ih ni jedan zakon u našoj zemlji ne prepoznaje kao majke i ne štiti njihova prava. Proći će i ovaj dan, sa novim jutrom sve će biti isto... Razmišljam o ženama koje su na ulicama danas, mojim prijateljicama koje su me zvale da budem sa njima rame uz rame... Nisam otišla. Ne zato što nisam želela, ne zato što ne verujem u bunt, jer za njega ima mnogo razloga. Moji koraci su spori i teški, ubrzo bih ostala na začelju kolone, nevidljiva kao i toliko žena sa invaliditetom u svojim domovima. Znam da smo i mi bile u njihovim mislima ali to nije dovoljno... Moj san je da jednog 8.marta vidim kolonu žena koje će svojim kolicima, štakama, hodalicama, belim štapovima, zauzeti ulice Beograda! Ulice koje im pripadaju kao i svim drugim građankama i građanima koji u njima žive. Kad zatvorim oči vidim ih kako dižu svoj glas tražeći svoja prava a ne beneficije. Vidim ih kako zahtevaju život dostojan slobodne žene, znajući da ga zaslužuju! Znam da ću tada i ja biti na ulici sa njima, ponosna na sebe i njih! Verujem da će sa nama biti i mnoge žene koje su danas na ulicama, jer je solidarnost naša snaga a ni jedna od nas nije slobodna dok sve nismo slobodne!!! Olivera Ilkić

G


Gnevna Iskr A

za revoluciju

8. mart na ulicama Beograda

Dan žena ustanovljen je na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista 8. marta 1910. godine u Kopenhagenu na inicijativu Klare Cetkin, tadašnje liderke radničkog pokreta. Taj praznik obeležava se u znak sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. godine, i njujorški marš više od 15.000 žena koje su tražile kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Osmi mart kao praznik pod nazivom

spremna

Međunarodni dan žena postoji od 1975. godine koja je bila proglašena međunarodnom godinom žena, a dve godine kasnije Generalna skupština UN je rezolucijom proglasila 8. mart Danom ženskih prava i međunarodnog mira. Prva proslava Dana žena u Srbiji održana je 1914. godine. Mreža Žene protiv nasilja, Romska ženska mreža, Mreža Žena u crnom Srbije i Rekonstrukcija Ženski fond i ove godine održale su suprotestni osmomartovski marš ZA RADNA PRAVA ŽENA I SOCIJALNU PRAVDU!

9


a Iskr A

ktivistkinje i aktivisti okupili su se 8. marta, u 14 časova, na Trgu Republike u Beogradu i krenuli u protest protiv patrijarhata, kapitalizma, nacionalizma, militarizma, rasizma, ksenofobije, homofobije, fašizma .... Od Trga Republike kolona je krenula do Terazija, ulicom Kralja Milana prema Slaviji i zaustavila se ispred spomenika Dimitriju Tucoviću. Na ovaj način izrazile/i su protest zbog najavljenog izmeštanja socijaliste i antimilitariste sa trga i iz istorije! Kolona je svoj protest završila u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Podaci o položaju žena u oblasti rada u Srbiji U domenu rada razlika u položaju između muškaraca i žena u Srbiji je daleko lošija nego u 28 država članica Evropske unije. Rodni jaz je najveći u oblasti podele i kvaliteta rada, čak duplo veći od onog u Evropskoj uniji. • Zaposlenih žena u Srbiji ima za 16 posto manje u odnosu na zaposlene muškarce (42% odnosno 58%). • Samozaposlenih među muškarcima ima dvostruko više nego među ženama (u starosnoj dobi od 15 do 64 godine 29% muškaraca i 14% žena). • Žene se znatno ređe javljaju na poziciji nosioca gazdinstva nego muškarci. Na nivou cele Srbije, one su zastupljene među nosiocima gazdinstva sa 17,3 % iako obavljaju u daleko većem procentu poljoprivredne aktivnosti na gazdinstvu. • Žene su ređe zaposlene sa punim radnim vremenom u odnosu na muškarce a rade u proseku 5 godina kraće od muškaraca. Indeks rodne ravnopravnosti u Srbiji, objavljen 2016. godine, saopštava da je mnogo veći udeo žena zaposlenih u sektorima obrazovanja, zdravstva i socijalnog rada, takozvanim „sektorima brige“ i dodaje da žene ređe rade na poslovima sa promenljivim početkom i krajem radnog vremena, što se smatra pokazateljem fleksibilnog radnog vremena. Zaključak je da to može da smanji njihovu sposobnost usklađivanja rada i porodičnog života, posebno u kontekstu neuravnotežene podele rada u domaćinstvu i brige o porodici koja se više oslanja na žene. Pored podataka koji su ušli u zvaničnu statistiku mnogo više zabrinjava nevidljivost podataka o široko rasprostranjenoj diskriminaciji žena prilikom zapošljavanja i rada. Diskriminaciji su najčešće izložene: Romkinje, žene sa invaliditetom, lezbejke, žene drugih nacionalnosti, žene u reproduktivnom dobu, žene sa maloletnom decom, starije žene, mlade žene... Prilikom zapošljavanja i u radnom odnosu žene prežive brojna seksualna uznemiravanja, ucene i zlostavljanja; prve su na listama za otpuštanje a poslednje na listi kandidata i kandidatkinja za unapređenje, i dalje su manje plaćene za isti rad u odnosu na muškarce. Žene su češće odbijane na konkursima za posao sa obrazloženjem da je to „muški posao“ ili zbog svojih godina, a nisu retki slučajevi da je žena dobila otkaz nakon korišćenja porodiljskog odsustva. Diskriminacija žena prisutna je i u biznis sektoru, žene zauzimaju tek četvrtinu (25,8%) najviših pozicija odlučivanja u kompanijama, a čine nešto manje od trećine preduzetnika/ca (31,7%). Većina žena prisutnih u preduzetništvu danas su preduzetnice iz nužde (66%), većinom bez porodične tradicije u ovoj oblasti i posluju uglavnom na lokalnom tržištu, u okviru uslužnih delatnosti. Istraživanje Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da žene u proseku rade više od 4 sata dnevno na neplaćenim kućnim poslovima, dok u danima vikenda žene provedu više vremena u neplaćenim poslovima nego muškarci u ukupnom poslu.Feminističke aktivistkinje, neposlušne građanke, buntovne žene, solidarne drugarice obeležavaju 8. mart zbog njegovog emancipatorskog i buntovnog karaktera, internacionalističke solidarnosti, antifašističkog kontinuiteta, uzajamne podrške žena i zajedničkih akcija protiv patrijarhata. Olivera Ilkić

10


Iskr A

11


Iskr A

Bolivijski aktivisti osobe sa invaliditetom visili okačeni na mostu

u

znak protesta

12

Grupa ljudi sa invaliditetom je visila nekoliko sati sa mosta u Bolivijskom gradu Kočabamba u znak protesta zbog nedostatka podrške za osobe sa invaliditetom od strane vlade koja nije uspela da sasluša i odgovori na njihove zahteve. Ovo je poslednji u nizu protesta i akcija od strane frustriranih aktivista osoba sa invaliditetom koji žele da podignu svest o situaciji sa kojom se suočavaju osobe sa invaliditetom u zemlji i da učine da ih njihova vlada podrži. Budžet koji je Vlada izdvojila za osobe sa invaliditetom je $ 900.000, ali aktivisti tvrde da se samo polovina isplaćuje osobama sa invaliditetom, a druga polovina se koristi za finansiranje projekata. Demonstranti kažu da to nije dovoljno i traže da se mesečna državna pomoć podigne na 500 bolivianosa ($ 70 mesečno).

Oni koji su protestvovali naveli su da pošto vlada nije odgovorila, bili su prinuđeni da pribegnu drastičnim merama. Protest je blokirao saobraćaj na nekoliko sati, a demonstranti su najavljivali da će nastaviti da protestuju sve dok ne dobiju beneficije koje su zahtevali mesecima. Demonstranti su zapretili da će svoju kampanju poslati predsedniku Evo Morales La Pazu ako se ne ispune njihovi zahtevi i planirali su masovni marš u kolica sve do Bolivijskog glavnog grada. Demonstranti tvrde da su pokušali da objasne razloge za protest Evo Moralesu tokom ceremonije, ali su bili sprečeni od strane policijskih snaga. Izvor: http://globaldisability. org/2016/02/28/999 Tekst prevela: Tanja Čarević


Osmeh je lepa reÄ? bez slova.

:(:

Arapska poslovica


JEDNA MILIJARDA USTAJE – ZAJEDNO PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA Gl ob a l nu kampanju pod nazivom „V- day“ prva je pokrenula feministkinja Iv Ensler. Sve je počelo kada su UN objavile zastrašujuće statističke podatke prema kojima jedna od tru žene na našoj planeti doživi silovanje ili fizičko zlostavljanje tokom svog života. Ako znamo da na Zemlji živi sedam biliona ljudi – znači da je jedna milijarda žena izložena nasilju. Jedna milijarda ustaje jeste najmasovniji aktivistički pokret u istoriji borbe protiv nasilja nad ženama i devojčicama. Svakog 14. februara žene i muškarci plešu širom sveta da bi pokazali svoje nemirenje sa nasiljem nad ženama. Udruženje Roma Novi Bečej i Romska Ženska mreža Banata održale su 14.02. 2016. uličnu akciju i performans na kojima su aktivistkinje nosile poruke: NISI SAMA! NASILNIK JE KRIVNE TI! PRIJAVIMO NASILJE! STOP SEKSUALNOM NASILJU!!! STOP NASILJU NAD ŽENAMA!!! STOP FEMICIDU!!! ZAJEDNO PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA!!!

Olivera Ilkić


Iskr A

Stela Kapidžić Umjetnica, aktivistica za prava žena sa invaliditetom, koordinatorica Mreže In Mreža žena BIH

P

rije četri godine operisala sam tumor na mozgu i od tada sam u stanju kvadripareze. Kroz umjetnost nastojim osvjestiti javnost o ženama sa invaliditetom. Koristeći fotografiju kao medij želim da budem izazov društvenim pretpostavkama o invalidnosti i seksualnosti. Živimo u hiper-seksualiziranom svijetu gdje nas stalno bombardiraju s provokativnim slikama žena. Za većinu, seksualnost je temeljni dio svakodnevnog života, ali za osobe s invaliditetom ova tema je marginalizirana. Želim da inspirišem javnost da stvori nove percepcije, transformiše stereotipe i probije lične prepreke širenjem svjesti o ženama sa fizičkim invaliditetom, te pošaljem poruku o osnaživanju žena. Zašto bi bilo čudno ako je žena u kolicima na čelu ambasade, profesorica ili majka?

15


Iskr A

Žene sa invaliditetom IZNALAŽENJE I UPRAVLJANJE PUTEVA IZLASKA IZ NASILJA Šantal, Solanž i Ana su tri od osam žena koje su izabrale da prekinu tišinu i ispričaju svoju priču u dvadesetominutnom francuskom dokumentarnom filmu Vilence du silence. Šantalin sluh je potpuno oštećen. Ne mogu to reći nikome. Njen partner je tuče, kontinuirano i kako god stigne. Solanž je rođena bez ruku i nogu. A muškarac, apsurdno je zvati ga dečkom, siluje je svaki dan. Ana je žena sa Daunovim sindromom. Ona ima muža: oženio se samo da bi dobio boravišnu dozvolu. Ona ponavlja njegove reči: Baciću te u smeće čim dobijem boravište Francuskoj. Tri potresne priče, koji nisu usamljene. Nasilje nad ženama sa invaliditetom jeste široko rasprostranjena stvarnost i često neispričana priča... Činjenica je da nije ni priznata kao takva. Stanje osobe sa invaliditetom je ono što se najpre opaža. Ona nije žena, nego osoba sa invaliditetom najpre. Dakle, postoji velika rupa u koju je moguće upasti: zašto govorimo o rodno zasnovanom nasilju? To je drugo ogromno nasilje koje se čini nad ženama sa invaliditetom i prvi i najveći kulturni jaz koji je potrebno popuniti. Žena s invaliditetom mora provesti svoj život baveći se svojim invaliditetom, a ne svojom ženstvenošću. Međutim, ako ne krenemo od obrazovanja i svesti o vlastitom telu i sopstvenom seksualnom izražavanju, kako možemo prepoznati nasilje? Pita se Valeria Alpi, glavna i odgovorna urednica HP Accaparlante, časopisa Dokumentacionog centra Hendikep iz Bolonje koji je nedavno distribuirao i zanimljivu monografiju: LA VIE EN ROSE - ŽENE SA INVALIDITETOM: IZNALAŽENJE I UPRAVLJANJE PUTEVA IZLASKA IZ NASILJA, u kojoj su objedinjeni radovi predstavljeni na prvoj Nacionalnoj radionici na ovu temu koja je održana prošle godine u Milanu. Monografija ima posebnu posvetu Franku Bompreziu, predvodniku u komunikaciji o invalidnosti i jednom od osnivača bloga Associazione Verba, a čija se godišnjica smrti obeležava 18. decembra. Martina Gerosa pamti reči iz uvoda jednom od njegovih eseja (Posvećujemo ženama Feragosto

16


Iskr A [popularani letnji godišnji odmor u Italiji]) koji je objavljen na blogu koji je uređivao: Nikada mi nije palo na pamet da pribegnem fizičkom nasilju nad ženama, i to ne samo zato što sam korisnik invalidskih kolica. Mogao sam uspeti i iz kolica, u to ne sumnjam. Nisam primenjivao fizičko nasilje upravo zbog toga što ideja o posedovanju, o ženi kao imovini, nije moja, nije deo mog egzistencijalnog prtljaga. Svestan sam da ne posedujem čak ni samog sebe, jer telo ne odgovara uvek na zapovesti mozga ili srca. Kako sam uopšte mogao da zamislim neku vrstu vlasti nad ljudskim bićem, osim nad sobom. Ideja o posedovanju, na koju podseća Franko, gotovo da se uzima zdravo za gotovo kada je u pitanju žena sa invaliditetom. Teško prihvatamo činjenicu da žena s invaliditetom može biti žrtva nasilja. Simona Lancioni, članica Koordinacione grupe žena Uildm, koja ima odlično odeljenje koje se bavi nasiljem, razmišlja: Neke predrasude se ponašaju kao filter: nasilje pogađa samo žene koje otelovljuju određene estetske standarde (na primer, žena bez invaliditeta je fizički atraktivna, isključujući na potpuno proizvoljan način mogućnost da žena s invaliditetom uopšte može biti atraktivna) i nasilje po sebi je oblik seksualnog izražavanja. To je oblik zlostavljanja, pogotovo ako je usmereno na osobe sa invaliditetom. A tu su i drugi aspekti koje treba imati na umu. Lancioni kaže: Žene s invaliditetom izložene su dvema vrstama nasilja: jedna je vezana za pol, a druga se odnosi na njihov invaliditet. Rodno zasnovano nasilje razvija se kroz iste mehanizme koji su primećeni u slučajevima nasilja nad bilo kojom ženom, ali u slučajevima u kojima žena ima limite autonomije a osoba koja joj pomaže represivno se ponaša, izlazak iz nasilje znatno je složeniji. Nasilje povezano sa invaliditetom dobija vrlo specifične konotacije. Na primer, među ženama s invaliditetom i negovateljima. U ovom slučaju, naravno, idemo dalje od rodno zasnovanog nasilja. Ipak Lancioni kaže: Razmotrimo, na primer, pretnje staratelja da neće više pružati podršku ako se žene s invaliditetom ne povinuju njihovoj volji, ili upravljanje imovinom osoba sa invaliditetom kao da su vlasništvo staratelja, ili čak korištenje sedativa za osobe sa invaliditetom, ne iz zdravstvenih razloga, već da bi se ublažio teret brige. Takođe, kada govorimo o nasilju povezanom sa invaliditetom, uočljiva je posebna krhkost osoba sa invaliditetom (uglavnom žena) koje su smeštene u domove. Priče o nasilju koje trpe žene s intelektualnim invaliditetom jesu još nevidljivije, neispričane, nezapažene, ne uzimaju se u obzir. Žene sa intelektualnim invaliditetom jesu među onima koji su najizloženije riziku. Stigma u stigmi. Čak i za njih, kao i za one koji žive sa drugim invaliditetima, tu je i problem pristupačnosti centara za zaštitu od nasilja, skloništa, mesta na kojima bi mogli da se žale. To nije samo pitanje arhitektonskih barijera, već mnogih drugih: pojednostavljenje birokratije, audio opisi i titlovanje, pristupačnost tekstova. Italijanski zakon ionako vam samo daje mogućnost da reagujete, a za osobe s invaliditetom postoje i posebne otežavajuće okolnosti. Tekst pripremili Andrea Butkovic i Veronika Mitro Izvor: La vie en rose. Violenza e donne con disabilità

17


Kada mislim ne mislim da kažem Znam šta želim.


ka탑em ne, a kada da. Louise Hay


Iskr A

Moje pesme moji snovi

Ž

ivim u Kragujevcu i ne znam ni sama da li da ovu olovku držim čvrsto u svojim rukama i da nateram sebe i nju da se vratim u prošlost i da napišem na ovom papiru svega što se prisetim. Ili da jednostavno odustanem od svega i od svojih misli...NE!!!

Ja nisam takva i nikada neću odustati. Šta drugo može da zna devojčica sa sedamnaest godina, osim toga da svoje slobodno vreme provodi sa društvom. Naravno, na prvom mestu je škola, društvo, izlasci i sve ono lepo što zapravo čini detinjstvo. Bila sam jedna od onih koja nije imala srećno detinjstvo od strane jednog roditelja. Bože! Kada se samo setim tih neprospavanih i suznih noći sa svojim sestrama i bratom kraj uplakane majke, koja je uvek prikrivala povrede koje su joj naneo moj otac. Nikada nije mogla da ih sve sakrije, jer su se one vraćale iznova i iznova. A i mi smo uvek bili prisutni kada ih je zadobijala, jer smo skoro svi spavali u jednoj sobi. Za oči jednog deteta, to nije bilo podnošljivo, ni normalno gledati. Tokom 1997. godine silom prilika napuštam svoju kuću, svoje društvo, školu, kuče, mače - čini mi se da sam u tom trenutku htela sve da ponesem sa sobom, ali je to bilo nemoguće. S porodicom odlazim da živim kod babe i dede u selo udaljeno 12 kilometara od Prokuplja, bez uslova za normalan život ali se i to nekako preživelo. Proleće, leto, jesen zima, moj put do škole je bio 15 kilometara i na to sam se navikla vremenom, tako da mi to nije predstavljalo problem. Srednju školu sam završila odličnim uspehom, to je zapravo i bio moj cilj. Taman sam počela da živim bez školskih obaveza i mislila sam super je...ALI!? Početkom 1999. godine primetila sam da se sa mnom nešto čudno dešava. Svakog drugog dana, javljale su mi se duple slike koje su se vraćale u normalu kako su dani prolazili. Ja sam primetila da kada hodam, jednu nogu malo teže pokrećem u odnosu na drugu. Tada sam mislila da je sve to normalno i da je moguće da i drugi to osećaju ponekad.

20


Iskr A

P

okušala sam tada da se ne opterećujem time i da će to proći. Međutim, kako je vreme prolazilo meni je bilo sve teže i teže. Bila sam uplašena, nisam zapravo ni znala šta se to dešava sa mnom. A niko od lekara nije ni znao da mi kaže zašto gubim snagu, zašto postajem nemoćna. U oktobru 2000. ostajem u Kliničkom centru na odeljenju Neurologije na ispitivanju. Sve mi je to bilo čudno, sve analize u redu, a meni nije dobro. Već u to vreme su mi utrnule ruke, noge, lice i sva sam bila malaksala. Nisam imala snage ni ravnotežu da sama ustanem i stojim pored bolesničkog kreveta, a kamoli da prošetam i odem do toaleta. Moja majka i moje sestre su mi bile najveća podrška. Ja više nisam bila ja. Tužan je bio moj pogled na život, baš iz tog razloga što sam ga poštovala i cenila, a on mi je uzvratio na ovaj način. Tada sam od doktora tražila da mi kaže šta se to dešava sa mnom, a Boga sam molila, samo da mi da život, da živim, da mi ga ne skraćuje, jer ja ipak treba da živim. Nakon punktiranja kičme i dobrog rezultata tog nalaza uradili smo magnetnu rezonancu glave i ispostavilo se da se na mom mozgu naziru plakovi i da se to obolenje zove multipla skleroza. Objasnili su mi da je to neizlečiva bolest i da se i u svetu rade istraživanja o njoj. Bilo mi je sve jasno - znači ja više nikada neću moći da stojim na svojim nogama, više neću moći da hodam, više nikada neću moći da trčim, da igram... Teško sam prihvatila MS. Moj život je prolazio tako što sam ležala u krevetu i izbegavala da pričam i sa majkom i sestrama. Nisam htela ni da pokušam da ustanem i stojim. Iz kreveta sam imala pogled na prozor tako da sam jedino tako mogla da vidim kakvo je vreme napolju. Primala sam i lekove i molila se Bogu i sv. Vasiliju Ostroškom da mi bar malo bude bolje. Prva poboljšanja su bila posle tri i po godne. Ne mogu da opišem kakav je to osećaj bio. Moja mlađa sestra mi je bila velika podrška. Ona me je hrabrila i naterala me da počnem drugačije da razmišljam. Jako teško i nesigurno, ali sa velikom upornošću sa njom sam pravila korake. Kao malo dete sam se osećala. Moji koraci su iz dana u dan bili sve sigurniji i to je bio uspeh za mene. Kako sam bila glupa što sam mislila da više nikada neću moći da stojim na svojim nogama. Kroz svoje matično udruženje, počela sam da učestvujem u mnogim seminarima i edukacijama, sa još nekoliko devojaka, koje imaju slične probleme, osnovale smo organizaciju koja se bavi zaštitom i podrškom ženama sa invaliditetom ...Iz kruga Kragujevac, koje je nastalo uz pomoć ...Iz kruga u Beogradu. Zajedno sa još dve članice, dežuram kao volonterka u tom Udruženju. Trudim se maksimalno da pomognem svima koji mi se obrate. Od samog osnivanja Kluba mladih sa invaliditetom u Kragujevcu svakog petka svojom pesmom veselim društvo. San mi je da obidjem neku stranu zemlju i iako je multipla skleroza postala moja verna pratilja, ja znam koliko mogu i šta mogu i to za mene više nije strašno. Naučila sam da živim sa tim. MS je u mojoj glavi, nisam ja u njoj i zato ima da bude onako kako ja mislim. Verica Ristić

21


sa

Žena invaliditetom i mentalno zdravlje


Iskr A

Šta je p si hol o g i ja mentalnog zdravlja? Psihologija mentalnog zdravlja kao posebna psihološka naučna disciplina, praktična i primenjena, bavi se prevencijom (predupređivanjem) smetnji, poremećaja i bolesti, kao i unapređenjem i razvojem u oblasti duševnog zdravlja čoveka. Tri su pravca delovanja psihološke prevencije. Kroz primarnu, radi se na sprečavanju nastanka poremećaja i ulaganju u unapređenje duševnog zdravlja. Sekundarnom se vrši rana dijagnostika i rani tretman začetaka i prvih pokazatelja psihičkih smetnji. A tercijarnom se potpomaže proces rehabilitacije, sa ciljem da se osoba što pre vrati u redovno funkcionalno stanje i život nastavi obnovljenim snagama. Ko su osobe kojima se ova psihologija bavi? Osobe kojima je ova psihologija namenjena su jednom recju sve osobe - osobe koje funkcijonalno žive i dobro se osećaju, svih uzrasnih dobi, roda, različitog obrazovnog, socio-ekonomskog, radnog, porodičnog statusa, .. itd. Naglasak je na tome da se ona bavi psihički zdravim ljudima, dakle populacijom u celini. Međutim, glavni fokus istraživanja i delovanja psihologije mentalnog zdravlja jesu oni delovi populacije koja je pod rizikom ili u stanju potrebe, što velikim delom čine, pre svega društveno ranjive grupe, često socijalno izolovane, diskriminisane, obeležene, i od strane dominantne i vladajuće grupe nepravedno marginalizovane, nevidljive i u zapećak šire zajednice sklonjene. Osobe sa invaliditetom, različitih vrsta, često udruženim, višestrukom onesposobljenostima, svakako čine ovakvu, potencijalno vulnerabilnu, populaciju. S druge strane, žene, u dominantno muškom diskusrsu i dalje zadržavaju društveno manje povoljnu poziciju u preraspodeli moći. U procesu emancipacije i borbe za ravnopravnije odnose u raspodeli društvenih snaga, te zadovoljavanju osnovnih ljudskih prava obe ove navedene subpopulacije, kao da dvostruka opterećenost žene-osobe sa invaliditetom ostaje duplo nevidljiva, kako od strane matičnih grupa, tako i društva u celini. Kada se tome dodaju u druga društveno

23


Iskr A neželjena stanja i obeležja, kao što su ekonomska deprivacija, nacionalno-manjinska pripadnost, drgačija seksualna orjentacija, boja kože, staro doba, korišćenje psihijatrijskih usluga, nedovoljna intelektualna razvijenost, autizam, hronične somatske bolesti, izbeglištvo i mnoge druge, otežao položaj i rizik po mentalno zdrvalje postaje očigledan, a očuvanje istog, i izazovan zadatak! Kakav je opšti pristup ili orjentacija ovakve psihologije? U svom pristupu ljudima sa kojima radi, psihologija mentalnog zdravlja zauzima humanističku orjentaciju naspram medicinskog modela. Ne dijagnostifikuje, ne etiketira, ne stigmatizuje! Osobu, ženu sa invaliditetom posmatra pre svega kao ženu - ličnu, posebnu, jedinstvenu, individualnu i neponovljivu. Tako joj i pristupa. Ne leči! Osobama kojima se bavi prilazi kao samosvesnim i agensnim, odnosno samostalnim u odlučivanju i delovanju. Ne procenjuje! Ne vrši psihološke procene i veštačenja, ne daje stručno mišljenje, ne vrši trijažu, tj. ne kategorizuje, ne dokumentuje, ne potpisuje.. Zastupa interese zdravlja korisnika svojih usluga kroz razumevanje tačke gldišta samog pojedinca. Šta su ciljevi rada? Koja je uloga psihologa ovako orjentisanog pristupa? Osnovni cilj ove psihološke discipline jeste rad na unapređenju kvaliteta života pojedinca - žene sa invaliditetom, kao i njene porodice i najbližeg okruženja, te šire društvene zajednice. Psiholog daje svoj doprinos i pruža pomoć u nošenju sa svakodnevnim izazovima i situacijama u zadovoljenju osnovnih ljudskih potreba i rešavanju životnih problema. Posebnim ili specifičnim ciljevima ostvaruje se rad na održanju i razviju psiholočkog imuniteta ili psihičke rezilijence, tj. otpornosti na stres, poremećaje, metalno obolevanje. Pomažu se i osnažuju zdravi kapaciteti i radi na razvoju ličnih potencijala, očuvanju agensnosti - moći samoodlučivanja, samozasupanja, moći delovanja kroz pravljenje samostalnih izbora. Koji je glavni metod rada? Glavni način rada da se ostvare gore navedeni ciljevi jeste psiho-edukacija, popularno zvana ``Škola života``. Uče se veštine zdravog funkcionisanja, stiče znanje o psihičkim procesima i mehanizmima, osvećuju osećanja, misli i opažanja, prepoznaju lični stilovi delovanja, savladavaju barijere, prevladavaju predrasude, izgrađuju korisni stavovi, raspršuju zavisnosti, pokreću ciklusi iskustva, radi na razrešavanju dilema, konflikata, zastoja u ličnom razvoju, itd. Koji su modaliteti ili oblici psihološke pomoći i podrške?

usluge

Psihološko savetovalište je zamišljeno da radi i bude dostupno u najbližoj geografskoj i psihološkoj blizini svojih korisnika.

24

Organizacije specifično namenjene određenoj populaciji su idelani lokaliteti za rad, zbog sveukupnosti atmosfere i sveobuhvatnosti usluga koje pružaju ciljnoj grupi. Psiholočko savetovalište pruža usluge u dva osnovna modaliteta - individualnom i grupnom. Individualni razgovori se posebno zakazuju, u redovnim intervalima jedanput nedeljno, u trajanju seanse od 50 minuta. Mogu se obavljati uživo u prostorijama savetovališta, ili telefonski, skajpom ili dopisno. Grupni rad je organizovan u malim grupama (najčešće 5-8 učesnica), u redovnim susretima jednom nedeljno, u trajanju od 1,5h, različitih vrsta grupnog okupljanja. Tu su tematske psihološke radionice, koje se odvijaju u ciklusima određenog vremenskog trajanja, kao i grupe samopodrške, koje su otvorenog tipa (sastav članova se s vremenom menja), i koje kontinuirano traju. Takođe su na raspolaganju i neki vidovi okupacione/ radne terapije u vidu kreativnih radionica, kao i klubova za igre zabavnog karaktera, koje služe održanju i utvrđivanju postignutih rezultata psihološke promene i osnaženja. Koje je polje delovanja psihologa u psihologiji mentalnog zdravlja? Da bi ostvario svoj cilj, psiholoog u oblasti zaštite mentalnolg zdravlja, radi na više nivoa, tj. ima široko polje delovanja. Metaforički ove nivoe možemo zamisliti kao koncentrične krugove, u čijem epicentru se nalazi žena sa invaliditetom i članovi njene najuže okoline, najčešće njene porodice. Prvi nivo je rad sa direktniom korisnicima, tj. specifičnom populacijom, osnovnom ciljnom grupom na kojoj je fokus celokupne pomoći u očuvanju i unapređenju psihičkog zdravlja i lične dobrobiti. Ovde je reč o ženama sa invaliditetom i njenim najbližim okruženjem, koje najčešće čini, njena porodica. Na drugom nivou su posredni korisnici, koje čine stručnjaciprofesionalci najrazličitijeg profila i svi zaposleni u sektoru za pružanje pomoći ženama sa invaliditetom (od medicinskih ustanova, socijalnog rada, obrazovnih institucija, itd., do lokalne samouprave). Usluga koju psiholog pruža na ovom nivou jeste popularno zvana ‘’pomoć pomogačima’’, sa glavnim ciljem sprečavanja efekta sagaorevanja na poslu. Treći nivo rada odnosi se na indirektne korisnike, tj. opštu populaciju koju čini javnost u celini. Preko sredstava javnog informisanja, različitim medijima (tv, radio emisije, novine, predavanja, …) utiče se na podizanje društvene svesti o pravima i potrebama žena sa invaliditetom. Koja je poruka orjentacije?

psihologa

ovakve

Poziv na samoaktivnost – aktivno zalaganje za svoju sopstvenu dobrobit i pravedniji položaj u društvu. Žena sa invaliditetom je pre svega žena agens promene!


Iskr A

Psiholog: Maja Piletić 25


Iskr A

f

otografija

i ptica:

26

posmatranje

Recept za kvalitetan 탑ivot


Iskr A

Nedavno sam imala čast da razgovaram sa Anom Meri Gajger, strastvenim posmatračem ptica i fotografom koja je renesansna žena po sopstvenom ubeđenju. Rođena je sa Osteogenesis Imperfecta, krhkim kostima koje dovode do čak stotinu preloma, i obično se javlja pre adolescencije. Gospođa Gajger niskog je rasta, koristi invalidska kolica i doživela je oko 70 preloma u svom životu, ali ne dozvoljava da je bol svih tih godina sprečava da živi život i radi ono što voli. Sada u ranim 50-im, gospođa Gajger živi u impresivnom apartmanu koji se nalazi u Montgomeri Kaunti predgrađu Filadelfije, povezanim sa kućom njene sestre koju su zajedno izgradile, a njen deo dostupan je za sve njene lične potrebe. Njen deo kuće uključuje 3 spavaće sobe, 2 kupatila koji su dostupni za njena kolica, solarijum, dnevni boravak i prostranu kuhinju sa niskim radnim delovima, šporetom i pećnicom. Pored toga, njena mala porodica obuhvata 2 patuljasta kunića, Popkorn i Banson, žutog papagaja po imenu Čiči i Smukers, nimfu koji ima smisla za sakupljanje reči i glasove koji će vas nasmejati i uplašiti sve u istom trenutku. Smukersov rečnik uključuje “lepa ptica”, “dođi”, “Kakva lepa ptica si ti”, i “Ja sam prilično loša ptica”, izraz koji neko neće brzo zaboraviti! Gospođa Gajger, koja je diplomirala na katedri za biologiju na Univerzitetu Videner, nedavno se penzionisala u Merku nakon 32 godine rada. Karijeru je započela kao farmaceut radeći u laboratoriji, a kasnije prešla u oblast za Tehnologiju i kontrolu kvaliteta, podržavajući njihovu proizvodnju vakcina. Njen rad u okviru ovih odeljenja obuhvatao je izdavanje i obradu dokumentacije, mnogo rada na kompjuteru i odgovornost da su neophodne procedure precizno ispoštovane. Merk je obezbeđivao smeštaj kada je to bilo potrebno, uključujući prilagođene toalete, automatska vrata i elektronski sto koji se mogao spuštati kako je njoj odgovarao. Pored impresivne karijere, ona ima prilično veliku porodicu koja obuhvata dve sestre, brata, 10 nećaki i nećaka. Ljubav Gospođe Gajger prema fotografiji počela je još u srednjoj školi Upper Merion gde je pohađala časove fotografije. Kada se radi o mračnoj sobi, gospođa Gajger ume da kaže da oni nisu morali da prilagođavaju njen radni prostor mnogo, osim da bi se napravio prostor za manevrisanje njenim kolicima. Već strastveni ljubitelj životinja, njene prve fotografije isključivo uključuju njenu mačku, Katrina i hrčka, Chopper. “Drugi su doneli fotografije svojih porodica, ali moja omiljena tema bila je moja ljubimci.” Njena ljubav prema životinjama ubrzo je prerasla u strast da ih fotografiše, a posebno ptice.

27


Iskr A

Kardinal u snegu!

“Zbog moje bolesti kostiju, bila sam često izolovana kod kuće gde se lečim od preloma i tako su mi roditelji kupili hranilicu za ptice koja je postavljena ispred mog prozora. Ptice koje su dolazile odvlačile su mi pažnju i pružale utehu i iako sam bila izolovana, nisam se osećala tako usamljeno. “ Posmatranje ptica postalo je pozitivan fokus za g-đu Gajger i ona snažno oseća da je upravo njen invaliditet stvorio njenu ljubav prema prirodi, a kasnije možda vodi čak i do njene karijere u biologiji. Gospođa Gajger budila se fascinirana životinjama, ne samo njihovom lepotom, već i time kako one funkcionišu. Na primer, kao dete, imala je Zebu kao kućnog ljubimca, što je godinama kasnije dovelo do hobija uzgajanja egzotičnih zeba u periodu od 25 godina, i za to vreme imala je preko 60 zeba!

Lale

Sada, ona ne voli samo slikanje ptica, već i cveće, insekte, konjice, leptire i sve ostalo što njeno oko uhvati. Na početku, dvorište je bilo jedino mesto, ali kada je počela da vozi sa 21.god ona je proširila svoje horizonte. Ona često koristi svoje vozilo kao slepa, tako da se životinje ne osećaju ugroženim kad ih fotografiše. Lokalna mesta, koja ona voli da posećuje kako bi fotografisala svoje subjekte, jesu John Forsit utočište u Nju Džersiju i Bombaj Huk utočište u Delavaru. Oba utočišta imaju nasipe za vožnju gde ona može da posmatra ptice i da ih fotografiše. Ona je takođe uživa u poseti Kejp Mej Point Stejt Parka jer imaju invalidska kolica iz kojih može da posmatra jastreba i stazu, gde može da izađe i vozi svoja kolica kako bi uživala i bila još bliža prirodi. Ponekad, ona čak silazi iz svojih invalidskih kolica na zemlju kako bi se približila cveću, insektima, vevericama itd.

Velika Plava Čaplja

Pored fotografije, gospođa Gajger voli da putuje i u većini slučajevo to radi sama. Ona kaže da na solo putovanjima, zbog njenih krhkih kostiju, ona mnogo istraživanja radi na internetu i obavlja telefonske pozive po nekoliko meseci da bi se uverila da su ova putovanja dostupna i bezbedna. Mesta na koja je ona otputovala jesu Everglejds Nacionalni Park Florida i bila je tamo dva puta do sada. Ona navodi da ima više pristupačnih oblasti sa pticama i da su ptice na Floridi mnogo opuštenije sa ljudima koji im prilaze. Ona je takođe posetila Korpus Kristi i Port Aransas Teksas, gde je videla ugroženu vrstu velikog ždrala. Ona je posetila neke lokacije sama, ali takođe je angažovala profesionalnog posmatrača ptica kako bi proveo sa njom dva dana.

Grbavi kit

Kada je u pitanju prikazivanje njenog rada, gospođa Gajger je izlagala svoje fotografije na godišnjici Izložbe Veština umetnosti u Brin Mavr Centru za rehabilitaciju u Malvern Pa. Tamo su ona i drugi umetnici sa različitim tipovima invaliditeta predstavljali umetnost, nakit, skulpture, fotografije i slično. Gospođa Gajger kaže da je prodala neke od svojih fotografija, ali takođe i odlazi na neke zanatske izložbe kako bi prodala neke od svojih radova.

28


Iskr A

Prošlog leta, ona je bila deo Lansdejl festivala umetnosti. Ona kaže da voli kada ljudi vide nešto pozitivno u njenom radu. “Izazov je praviti fotografiju koja inspiriše ili budi druge lepotom prirode.” Kada je reč o snimanju njenog rada, ona koristi 70-300mm telefoto objektiv i Kenon digitalni fotoaparat koji je težak oko 1kg (najviše koliko ona može držati). Ona prebacuje na makro objektiv za insekte i detalje cveća. Pošto je teško održati tešku kameru mirnom za izoštrene fotografije, ona će isprobati novu spravu - fleksibilnu ruku koja je prikačena na njenim invalidskim kolicima i drži njenu kameru u visini njenog oka. Iako ona nema previše problema sa upotrebom svojih šaka/ruku kada fotografišete, ona smatra svojom najvećom preprekom pronalaženje dostupnog terena, često se dostupne staze završavaju i počinju neravni tereni. Svaki korisnik invalidskih kolica bi se složio da nije baš najlakša vožnja kolica kroz šumu, jureći za modelima koji bi radije da pobegnu umesto da se okreću i poziraju ispred kamere. Ali ona radi najbolje što može. Gospođa Gajger je veoma pažljiva kada govori roditeljima dece sa invaliditetom kako bi im pomogla da pronađu svoje strasti. “Ako vidite svoje dete da pokazuje interesovanje za nešto, negujte tu strast. To će im dati nešto što će negovati ili će biti način da se izraze.“ Na kraju, gospođa Gajger je rekla da joj je strast koju ima pružila mnogo zadovoljstva, mira i radosti u ponekad napornom i kamenitom svetu. To je negovalo njen duh i obezbedilo mir bilo da su dobra ili teška vremena. “Verujem da je svakom potrebna strast u životu, i kada je pronađete, morate imati vremena za to, bez obzira na sve.”

O autoru: Iako Kara ima Osteogenesis Imperfecta što jednostavno znači da njene kosti postaju krhke, Kara se bavi plesom više od 16 godina i trenutno igra sa Američkom Fondacijom ples kolicima. Ali najveći deo njene plesne karijere plesala je sa Kardonom . Kara povremeno radi kao licencirani terapeut u bolničkoj ustanovi za mentalno zdravlje i kao slobodni pisac za Montgomeri Kaunti Komjuniti Koledž. Ona takođe peva sa akademijom Korale jer su umetnosti važan deo njenog života.

Tekst prevela: Tanja Čarević Izvor: http://www.mobilewomen.org/2016/02/photography-and-birding-recipe-for.html 29


Iskr A

PRIGRLI I ZAVOLI ”ŽIVU BIBLIOTEKU” „Živa biblioteka” predstavlja inovativnu metodologiju za promovisanje ljudskih prava, ravnopravnosti, te za borbu protiv predrasuda, diskriminacije, rasizma i ksenofobije. Metodologija „Žive biblioteke” je specifična. Knjige su živi ljudi, pažljivo odabrani iz društvenih grupa prema kojima često vladaju predrasude i negativni stereotipi. Zbog svoje pozicije u društvu i pripadnosti određenoj društvenoj grupi, ove osobe su stigmatizovane ili trpe diskriminaciju. „Živa biblioteka” funkcioniše baš kao prava biblioteka, gde čitaoci dolaze da pozajme „knjigu” na određeno vreme. Svako od njih nosi neku svoju autentičnu priču, preživljeno iskustvo, poruku i svaka od živih knjiga je stvarni predstavnik svoje grupe: bilo da je u pitanju osoba sa invaliditetom, samohrana majka, bivši zavisnik, osoba bez roditelja, otac na porodiljskom i slično. Na taj način, u direktnoj komunikaciji čitaocima prenose svoja životna iskustva i doprinose borbi protiv stereotipa, predsrasuda i diskriminacije. Sve što je drugačije od većine teško se prihvata, a mala je granica između neprihvatanja i direktne diskriminacije i kršenja ljudskih prava „Živa biblioteka” je projekat koji je nastao 2000. godine na danskom festivalu Roskilde, na inicijativu omladinske nevladine organizacije, koja je imala cilj da motiviše i obuči mlade kako da aktivno učestvuju u sprečavanju omladinskog nasilja. U „Živoj biblioteci” Godinu dana kasnije, uz pomoć Saveta Evrope, ovaj projekat učestvujem skoro od samog početka organizovan je na Sziget festivalu i od tada se tradicionalno održava svake godine. Kancelarija Saveta Evrope u Srbiji kao knjiga „Osoba sa invaliditetom“. u Beogradu, u saradnji sa poverenikom za zaštitu Ona je svaki put za mene jedno novo iskustvo, jer ravnopravnosti Republike Srbije i Ministar- su učesnici i čitaoci svaki put gotovo potpuno druga lica i stvom omladine i sporta 2012.godine priče. Najteže, ali i najzanimljivije mi je pričati sa decom. Njima je svaka knjiga otkriće, jer im u porodicama i školi, nažalost, pokreće ovaj program u Srbiji. malo ko priča o različitostima, predrasudama, diskriminaciji i ljudskim pravima. S druge strane, izazov je ući u njihov svet i prilagoditi priču različitim uzrastima. Mislim da je „Živa biblioteka” jedan od najboljih puteva u borbi sa diskriminacijom jer u neposrednom kontaktu i ličnim iskustvom možemo najlakše doći do srži problema. Za žene sa invaliditetom „Živa biblioteka” veoma je dobar put da prevaziđu Dobiće svoje strahove, stid i stereotipe koji im se nameću. Učestvovanjem u ovom i priliku da razgoprojektu, i kao knjiga i kao čitateljka, svaka žena sa invaliditetom, dobija vara o onim temama o kosjajnu priliku da ispriča svoju priču i približi ljudima sve ono sa čime jima se obično ne priča kao što su partnerski odnosi, porodica, potomst- se suočava. Ponekad je lakše pričati sa potpunim strancem i izneti mu svoj život i doživljaj same sebe. Zauzvrat dobija saznanje vo, položaj žene sa invaliditetom u društvu da će, prvenstveno učešćem u „Živoj biblioteci” kao knjiga, i slično. pridobiti čitaoce da se na neki način stave u njenu sitNeka ovo bude na neki način i poziv za žene uaciju i sagledaju stvari iz jednog novog ugla. sa invaliditetom da se ne plaše uzeti učešća u „Živoj biblioteci” i da kažu i pokažu ljudima koliko mogu, znaju i šta ih tišti. Neka dobiju priliku da doprinesu borbi protiv stereotipa, predrasuda i diskriminacije.

30

Snježana Jolić


Ne troši svoje vreme okrivljujući sebe. Ni jedna osoba, mesto ili stvar ne može imati kontrolu nad tvojim emocijama. Louise Hay


Slika žena sa invaliditetom u književnosti i filmu Koliko je teško promeniti ljudsku svest o potencijalima i sposobnostima žena sa invaliditetom mi same svakodnevno osećamo, ali pošto su mediji ogledalo društva, jasno se vidi i kroz stereotipe u književnosti i filmovima. Muški likovi sa invaliditetom su, po šablonu, često glavni negativci, dok su žene sa invaliditetom emocionalno nesigurne, traže spas od osoba bez invaliditeta i mogu se uklopiti u društvo samo ako se njihova različitost ukloni i one postanu iste kao većina. Takve su povučena Klara u bajci “Hajdi”, osetljiva Laura u drami “Staklena menažerija” ili romantična Teri u filmu “Afera za pamćenje”.


Iskr A

L

auri šarmantni mladić bez invaliditeta tokom jedne večeri poklanja pažnju, a ona mu uzvraća krhkom, staklenom figuricom, kakva je i ona sama - jednorogom sa polomljenim rogom, tako da se sada ne razlikuje od drugih, što i Laura za sebe priželjkuje. Teri skriva svoja invalidska kolica, a na kraju, iako u zagrljaju svog izabranika, mašta da će jednog dana možda ipak hodati, dok Klara čak i uspeva da prohoda. I u ostvarenju “Deca manjeg Boga”, “spasilac” je muškarac bez invaliditeta koji neobične metode uvodi u školu za osobe oštećenog sluha, ali i u život mlade gluvoneme, otuđene žene. Ovo je jedan od retkih filmova o ljubavnoj vezi između žene sa invaliditetom i muškarca bez invaliditeta (obično je obrnuto) i prevazilaženju međusobnih razlika ako žele da im veza uspe. Iako poznat kao psihološki triler, u čuvenom filmu “Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn” izuzetno značajne teme - izolacija i fizička nezaštićenost žena sa invaliditetom - vrlo su ubedljivo prikazane. Blanš, korisnica invalidskih kolica i žrtva porodičnog nasilja, živi sa svojom mentalno obolelom sestrom Džejn koja je psihički i fizički zlostavlja. Istina, Blanš nije pasivna i nepreduzimljiva, već uporno pokušava da pronađe način kako da se izbavi iz ove situacije. Slika društva koje na žene sa invaliditetom i u 21. veku gleda kao na balast prikazana je u filmu “Devojka od milion dolara”, kao i u knjizi “A planine odjeknuše”. Pomenuti film je priča o devojci u usponu bokserske karijere, koja postaje osoba sa telesnim invaliditetom i moli trenera da joj “skrati muke”, što on, teška srca čini ubrzigavši joj smrtonosnu injekciju. U popularnom romanu, devojčica Roši, sa oštećenjem lobanje, jedina nastavlja život u zajednici, ali tek kada je “plemeniti spasilac” odvede u Ameriku na plastičnu operaciju, insinuirajući još jednom da žena može biti srećna jedino ako se ne razlikuje od drugih. One koje ostavlja u životu, pisac sklanja u instituciju ili na izolovano ostrvo, potencirajući segregaciju i getoizaciju i tako reflektuje stav da je život sa invaliditetom bezvredan. Institucionalizacija se promoviše i u filmu “U bolesti i zdravlju”, u kome junakinja sa telesnim invaliditetom svojevoljno odlazi od kuće da porodici ne bi bila na teretu, a mužu, sa osmehom na licu i tugom u očima, daje “blagoslov” za ljubavnu vezu sa njenom nekadašnjom personalnom asistentkinjom, želeći im sreću u zajedničkom životu. Tako se, između ostalog, potencira i nerealna slika o ovoj populaciji kao nekakvim plemenitim superbićima. Da višedecenijsko osnaživanje žena sa invaliditetom ipak daje rezultate, pokazuje nedavno snimljen film “Još uvek Alis”, o profesorki, majci i supruzi koja u srednjim godinama dobija Alchajmerovu bolest i značaju podrške porodice i porodičnog okruženja, kao i odgovarajućih službi podrške u ovakvim situacijama. Jedan od romana koji, takođe, realno govori o osećanjima, nadama, strahovima i iskustvima žena i uopšte osoba sa invaliditetom je “Skalagrig”. Kroz život glavne junakinje Ester obrađene su ključne teme - samostalnost, personalna asistencija i različiti servisi podrške, pristupačan prevoz i stanovanje, informacione tehnologije, obrazovanje, porodično okruženje nasuprot institucionalizaciji, ali i pitanja koja su još uvek tabu - seksualnost i majčinstvo žene sa telesnim invaliditetom. Čitalac prati sazrevanje mlade žene koja, kao i svaka druga, sa ili bez invaliditeta, pokazuje različite osobine i emocije, dok prolazi kroz razne faze života, boreći se za svoja uverenja. Žene sa invaliditetom se ne dele po šablonu na ovakve ili onakve samo na osnovu invaliditeta. Nisu istisnute iz istog kalupa niti imaju identične karaktere i potrebe, već su ljudska bića, sa svojim manama, vrlinama, ambicijama, interesovanjima, željama, pravima. Sve ostalo su zablude koje vode ka njihovoj obespravljenosti, diskriminaciji i socijalnom isključivanju. Jelena Milošević

33


Louise Hay

Pustimo da ljubav teče našim bićem. Na ovoj smo planeti kako bismo okružili sebe i druge ljubavlju.


T SVE ENI j L V A NEKI ZABOR


J

Iskr A

ednog jutra je došla sva usplahirena i pružila mi tabak papira. Ima samo trideset godina, kosu plamene boje i lepe, velike oči u koje može stati ceo svet... “Moja priča nije životna priča već priča o jednom životu. Odrastala sam kao voljeno i maženo dete igrajući se na poljima i livadama svog zavičaja. Ne cećam se ničega iz tog perioda mog života što budi u meni ružne uspomene. Takve uspomene nosim iz onog perioda polaska u školu kada počinju da mi se dešavaju stvari koje ćy dugo, dugo i bezuspešno sebi pokušavati da objasnim. Nisam bila kao druga deca. Bila sam nekako na rastojanju, zaokupljena nekim svojim pitanjima, prečesto u nekom svom svetu, prepuna ideja i želja. Hiljadu puta sam se osetila odbačenom i povređenom. Hiljadu puta sam pokušala da se promenim, da shvatim šta se događa, a nikada zapravo nisam učinila ništa što bi mi pomoglo. U osnovnoj školi te razlike bile su manje, lakše sam podnosila mnoge stvari, zato što sam o svom životu razmišljala na drugačiji način. U srednjoj školi moj život pretvorio se u pravu buru. Imala sam tako malo ljudi oko sebe koje sam volela i prihvatala, da me je prosto bilo strah! Često sam dolazila do zaključka da sam ja kriva zbog toga i da verovatno nisam normalna. Upadala sam u takve krize, prolazila takav pakao da ni sada ne znam kako sam se iz svega toga izvukla. Znam da će mnogi pomisliti kako je to obično u tim godinama, kada kiša pada i onda dok sija Sunce, kada smo mladi i zaljubljeni u ceo svet, kada nas neke plave oči prate... Ali ne bih želela da bilo ko doživi i preživi ono što sam ja u sebi. Moje drugarice mislile su na skupu garderobu i mladiće, ja na milion drugih običnih i neobičnih stvari. Večito u oblacima. O sebi nisam mislila ništa ružno. Znala sam da se razlikujem, ali sam uz to i verovala da ću vremenom da se uklopim u taj svet. Sa olakšanjem sam dočekala maturu i kraj srednje škole. Polako ulazim u jednu sasvim novu etapu svog života- upisujem fakultet, stanujem u Zemunu, upoznajem mladća za koga se udajem. Moj život je u malo mirnijim vodama. Ni slutila nisam šta će mi se sve dogoditi, u kakvu će se buru pretvoriti ceo moj život. Zbog braka sam prestala da studiram, rodila prvo dete, zatvorila se u kuću i mislila kako je to najbolje što mogu da dobijem od života. A imala sam samo dvadeset godina! Od tada počinje moj život na koji, kada se sada osvrnem, gledam kao na period mraka i izolacije, dobrovoljne, ni od kog nametnute robije. Ušla sam svesno u šablon, prihvatila ulogu zavisne i zaštićene žene i majke i počela da živim u začaranom krugu. Prepuštala sam se svakog dana istim stvarima, istim obavezama, istim ljudima, istim događajima, istim mislima i osećanjima, potpuno zaboravljajući sebe. Bilo mi je preko potrebno da sve oko mene bude u savršenom redu, verujući da znam sve, moram sve i mogu sve bolje od drugih. Godine su se nizale a ja sam i dalje od svega što život nosi u sebi imala samo svoj začarani krug.

37


Iskr A

Zpanjujuće je da tada nisam imala nikakvu želju ni potrebu da nešto promenim. Uživala sam u činjenici da mogu da pružim celu sebe i da je moja uloga upravo u tome - da mislim na druge i ispunjavam njihove želje. Onda dolazi vreme koje nam je svima zagorčalo život. Rađam i drugo dete i nastavljam da tapkam u mestu. Sve manje obraćam pažnju na sebe, svoju energiju trošim na milion nebitnih stvari. Kada bih ponekad sebi postavila pitanje - kako to da mi takav život odgovara? Odgovor je bio - to tako mora i treba! Nikada nisam otišla u bioskop, pozorište, nikada ni sa jednom drugaricom nisam u nekoj bašti popila kafu, nikada se ni jednog trenutka nisam odvojila od svoje dece. Izgubila sam sebe. Kroz prozor stana gledala sam kako se smenjuju godišnja doba, živa zakopana u monotoniju svakodnevice, sve više obuzeta nekim nedefinisanim mislima, toliko naviknuta na samoću, da mi je to postalo najnormalnije. Ni sada nisam sasvim sigurna kada je sve u meni počelo da se menja, ali pretpostavljam da je počelo sa mojom željom da se zaposlim i izađem iz kuće. Ne samo što sam otkrila da mogu savršeno da ispunim sve svoje obaveze, nego sam počela da otkrivam i upoznajem sebe, da shvatam koliko u sebi nosim pozitivne energije i koliko me mnogo stvari interesuje u isto vre­me! Nisam bila umorna, bila sam zadovoljna. Počela sam više da cenim svoje ja, osećala sam se vrednijom, korisnijom svojoj porodici i onima koje volim. Po-

38

lako ali sigurno menjala sam mnoge stvari i navike u svom životu. Sam posao mi je doneo veliko zadovoljstvo. Pošto radim sa ljudima, svakog dana sam mogla da gradim sebe, da sve više izoštravam svoja čula, da učestvujem neposredno u tuđim sudbinama. Imala sam sa kime da pričam i stekla sam mnogo prijatelja. Sve se promenilo a mene nije koštalo ničega - ni vremena, ni snage. Promena je bila više nego pozitivna. Osećala sam jasno da je to moja prva stepenica ka putu do potpune spoznaje sebe same, do mog ličnog uspeha i bes­krajnog zadovoljstva zbog toga. Vreme koje je od tada proteklo nije više bila prašina bačena u vetar, već moj razvojni put od Pepeljuge do žene kakva sam sada. Biću beskrajno srećna ako moja priča pomogne nekome da shvati svoje dileme i da oseti kako je najmanje važno koliko vremena imamo pred sobom, već kako ćemo ga iskoristiti! Sada mirne duše mogu da kažem – pronašla sam sebe, znam šta ću raditi u vremenu koje je preda mnom i ne znam ni jedno pitanje na koje sebi neću umeti da dam odgovor! Život je jedna tako jedinstvena ali i jednostavna pojava da nismo ni svesni sa koliko lakoće možemo od njega da napravimo pravu pesmu! Bez velikog napora možemo, samo ako smo spremni i ako to stvarno želimo, da doživimo pravu bajku u našoj stvarnos-

ti. Preporod u našoj duši može da bude tako lak i bezbolan, a da nam donese neviđeno zadovoljstvo. Zamislite jutro kada se budite u strahu da vas stvarnost ne udari maljem po glavi, a desi se nešto sasvim drugo čujete muziku u sebi! Mislite li da je to nemoguće? Zašto? Teško vreme, besparica, kriza, bolest, deca, obaveze, računi, loše prospavana noć? Samo izgovori! Budimo pošteni - dozvolili smo sebi da zaboravimo smisao života. Tolike smo kukavice da nam je ponekad jedino važno to što smo uopšte i živi! Dobro je što imamo pare za ručak? Lakše je zatvoriti oči nego pokušati odgovoriti na tolika pitanja, zar ne? Greška. Ne samo što ne smemo zatvoriti oči, već ih moramo širom otvoriti. Toliko da u njih može stati ceo svet! A onda ćemo iz svega što vidimo i osećamo uzeti za sebe sreću i zadovoljstvo! Za sreću je potrebna želja, nikakav opipljiv uslov, već naprosto samo želja! Ako želim da mi svaki dan bude pesma, ja ću to učiniti. Odbacila sam maštu i iluzije, izašla sam iz svoje bajke koja je bila samo moja droga i otkrila nešto veoma važno - lepotu sadašnjeg trenutka! Više mi ništa ne znači vreme koje je iza mene.Ono je bilo takvo kakvo je moralo biti i ja ne želim uspomene. Ne zanima me ni vreme koje je ispred mene, ni to da li postojimo posle života - volim svaki svoj dan. Svoje prijatelje više ne opterećujem


Iskr A

beskorisnim i sebičnim zahtevima, već poštujem njihovu sopstvenu ličnost. Ne idealizujem stvari, ne zahtevam od drugih ljudi da rešavaju moje probleme, ne sedim više skrštenih ruku i ne čekam da mi sreća i blagostanje padnu sa neba. Ne mučim sebe više pitanjima šta i zašto se sve to baš meni dogodilo i zašto je ceo svet protiv mene, već dobro znam da svet ne postoji zbog mene i da ga ja ne mogu promeniti. Mogu da promenim sebe, da radim na svojoj ličnosti. Svojim čulima mogu da gradim svoj svet prepun boja i ljubavi! Nije istina da nam je za sreću preko potrebna podrška drugih ljudi i okoline. To je zabluda. Dovoljno će biti da shvatimo u kakav smo šablon i besmisao uvučeni, pa da sve laži i kule od karata padnu u vodu. O kakvom šablonu pričam? Šta nam se događa kada polazimo u školu i počinjemo da doživljavamo svet oko sebe? Ulazimo upravo u začarani krug nepisanih pravila o životu, gde su sve stvari u nekoj neobjašnjivoj hijerarhiji. Počinje ispiranje mozga koje većinu ljudi drži ceo život u tom krugu. Gotovo od prvog dana života počinje da nam se govori šta treba da radimo, kako treba da radimo i zašto radimo baš to. Počinje jedna besomučna agresija na naš um, počinje stereotip i šablon koji nas do te mere unište da postajemo samo fizička pojava bombardovana predrasudama okoline, počevši od roditelja, rodbine, učitelja, drugova. Većini ljudi postane sasvim normalno što tako žive jer tako žive svi. A da li je baš tako? Pravi život je biti posmatrač tamo gde drugi očekuju da si učesnik! Nikome nikada ni zbog čega ne smemo dati priliku da nas tretira kao svoje vlasništvo, čak ni roditeljima. Koliko mladih ljudi strada upravo zato što neko pokušava na njima da leči svoje propale ambicije? To nije ljubav, to ne smemo da shvatimo kao bilo čiju želju da za nas učini

dobro delo. To je bolesno! I sama sam majka dvoje dece ali nikada neću pokušati da izvršim bilo kakav pritisak na njih. One imaju pravo da kada budu to želele izaberu svoj put. Pomoći ću im samo onda i onoliko koliko same budu to od mene tražile. Beskrajno sebično ponekad gledamo na druge ljude, bez ikakvog prava da komentarišemo kakvi su, ko su, šta su. Svako treba da bude ono što želi, ono što jeste. Niko se nije rodio na ovom svetu da bi samo drugome ispunjavao želje, da bi bio idealan. Svoje želje treba da ispunjavamo sami sebi. Sada kada to znam potpuno sam promenila svoj stav prema ljudima. Ne vidim više u njima samo lepo ili samo ružno - vidim bića koja su ista kao i ja, od kojih ne zavisim, niti oni zavise od mene. Ne smemo nikada da dozvolimo sebi da u životu težimo za nečim po svaku cenu! Možemo uvek da izgradimo svoj pozitivan stav, da budemo realni i tako rasterećeni, da uživamo i u malim stvarima, ali i u velikim ako nam se ukaže prilika. Važno je da nas sve želje ne opterećuju, jer svaka koju zadovoljimo prestaće da postoji. Koliko će mi se ljudi nasmejati ako kažem da me zvezdana noć čini srećnijom i ushićenijom od bilo koje opipljive stvari? Ono što mi zaista najviše znači od svega jeste što svet počinjem da osećam kao dete - u mnogim stvarima i pojavama koje verovatno drugi i ne primećuju, ja prosto nalazim svoje veliko zadovoljstvo!

Nisam više samo objekat lišen svog ja, već osoba koja nema tajni pred samom sobom. Više ne lažem sebe, a kao takva nemam razloga da lažem bilo koga. Činjenica je da ljudi od nas očekuju pažnju, razumevanje, pomoć, podršku, ljubav ... Mi to možemo i da pružimo jedni drugima, ali, ako su takva osećanja lišena dvoličnosti i laži, tek onda su prava. Zašto to kažem? Koliko puta nam se desilo da osetimo da nam neko govori nešto lepo ili čini nešto za nas samo da bi ostvario svoj cilj? Ili, koliko puta smo bili sa onima koji nam u našem prisustvu skidaju zvezde sa neba, a kada nismo tu blate nas do iznemoglosti? Tada se zaboravlja jedno - ispod tog blata nalazi se čovek! Kako bi sve bilo jednostavno kada bismo svi shvatili da imamo pravo na svoju slobodu! Možete s pravom da se zapitate ko bi se sa nama stvarno družio kada bismo govorili uvek ono što osećamo. Zar nas istina ne bi lišila mnogih ljudi, nekih prijatelja? Pa? Šta gubimo? Samo laži i ništa više! Koliko ćemo se još udvarati drugima da bismo tobože imali prijatelje? Ako me pitate da li to znači da niko ni sa kim ne može biti prijatelj jer se iza toga krije obostrani interes, reći ću vam NE!

39


Iskr A Sve se može kada se sami oslobodimo nametnutih predrasuda i ispoštujemo svačije pravo na slobodu - samo ljudi slobodnog duha mogu biti pravi prijatelji. Ranije mi se veoma često dešavalo da dođem u takve situacije gde mi se činilo da izlaza nema, da se patiti mora, mada mi je posle svega bivalo još teže! Plašila sam se da zaista ne smem ništa da učinim jer, šta će mi drugi reći? Koga sve mogu time povrediti? I naravno, sve sam rešavala na sopstveni način. Šta sam time dobila? Ništa. Sve same laži. Pomislite samo - teško je lagati druge ljude, a kako je tek teško lagati samog sebe uporno, samo zato što si kukavica i plašiš se posledica? Kako nam se ponekad samo sviđa ideja da smo bogomdani mučenici koji su svoj život posvetili uzvišenom cilju ispunjavanju tuđih želja! To je smešno. Za ovako nešto zaista treba imati sasvim ispran mozak! Pa šta smo mi onda? Klovnovi? Lutkice, dobre vile? Pustimo ideale, fraze, isprazne priče - ispunimo svoje želje! Doživimo harmoniju u svojoj duši, učinimo svoju stvarnost lepom, prestanimo da po svaku cenu tražimo pohvale, aplauze! Nije bitno šta drugi misle o nama, nego šta mi o sebi mislimo. Da li mislite da sam egoista? Zato što glasno govorim o onome što svi nosimo u svojoj podsvesti? Pa gde sam to rekla da tražim da mi se bilo ko klanja i ispunjava moje želje? Ko kaže da ja drugima, onima koje osećam i dožiljavam kao drage, ne pružam sve od sebe? Ali, ja to radim svesno, sa puno ljubavi. Ne zbog pohvale, već zbog uzajamnog zadovoljstva. Nije ovo nikakva filozofija. Sve je oko nas savršeno jednostavno - samo smo mi sami bez razloga komplikovani. Zašto da kažemo sebi da nas ništa ne zanima, da nemamo volju ni za čim, da nas niko ne voli, da smo prazni, da nemamo svoj cilj? Zašto toliko želimo da vladamo, da posedujemo druge ljude? Koliko ljudi, na žalost, svakodnevno ostaje gladno, koliko dece ostaje bez ljubavi, roditelja? Koliko je žena danas pretučeno, silovano?

40

Zašto?! Zato što su ljudi smislili mehanizme, sisteme kojima se lako manipuliše ženama i decom. Oni se drže u podređenom položaju, iskorišćavaju se, zloupotrebljavaju. Jedino smo mi sami oružje protiv takvog života! Ne treba nikome nikada da dozvolimo da nas prevari. Sve naše patnje, sva stradanja nikada ne treba da postanu naš način života! Pa zar se prepuštanjem može eliminisati uzrok bilo čega? Ko je suzama izlečio tugu? Ko je rukom izbrisao Sunce zato što mu zaslepljuje oči? Nije lako biti ovakva. Ali, zar nije sve skupa ipak bolji izbor od laži zbog nerazumevanja, niskih pobuda i bolesnih ambicija? Imam svoj cilj, želju i nadu. Te tri naizgled male stvari su moja svetlost. Pronašla sam sebe i imam sve. Spoljašnji svet je samo posledica mog unutrašnjeg, nije njegov uzrok. To je polje na kome ne raste samo trnje, već i cveće! Neće me više nikada poraziti ništa materijalno - to je potpuno iza mene. Nisam parazit, nisam rob bilo čemu. Naravno, nijednog trenutka se ne zanosim mišlju da sam sposobna da stvorim novu ideologiju, da sam neko kome je predodređeno a utiče na druge ljude i vodi ih svojim idejama. Ja sam drugačija od svih i samo svoja. Dovoljno mi je što sama više nisam ničim zavedena i zanesena. Presekla sam svoju omču oko vrata, drugi sa svojom neka čine šta im je volja. Moj začarani krug je nestao, ostali su samo cpeća i ljubav. Razbila sam sopstvene predrasude, izbrisala komplekse. Mnogi će verovatno reći da sam baš našla vreme kad ćy da se “pravim” pametna. Šta sve ovo vredi ako nam krče creva? Reći ćy još samo ovo - zar ne bi bilo divno kada bismo prestali da mislimo samo svojim stomacima?” Priča iz knjige Lepojke Čarević Mitanovski ISTINITE PRIČE IZ KRUGA


Nije važno šta drugi kažu ili čine.

Biram

kako ću reagovati i šta ću verovati o sebi. Louise Hay


Iskr A

Uradi sama Salvete za uskršnju trpezu

Nikada dovoljno ideja kada je u pitanju dekoracija stola za neku svečanu priliku. Salvete za uskršnju trpezu svakako moraju biti složene na poseban način! Otkrivamo vam kako da svakog gosta i ukućana obradujete sa jedinstveno složenom salvetom, a kako drugačije nego u obliku uskršnjeg zeke

Izvor: http://mojrucnirad.com/ salvete-za-uskrsnju-trpezu/

42


“ISKRA”, magazin za žene i o ženama sa invaliditetom, izlazi periodično, cena: BESPLATNO Osnivač: “...IZ KRUGA - Beograd”, organizacija za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom, Sredačka 2, 11000 Beograd, Tel/fax redakcije: +381 (11) 3448044, E-mail: redakcija@izkruga.org, Web: www.izkruga.org; Glavna i odgovorna urednica: Snežana Mađerčić, snezana@izkruga.org Dizajn: kvART kreativni studio, office@kvart-doo.com Izdavač: “...IZ KRUGA - Beogard”

Štampanje magazina finansijski je podržala Služba za informisanje Gradske uprave grada Beograda

Iskra šesti broj  

Magazin o ženama sa invaliditetom