Zvoncica&neky
„Kakvog psa?” „Ne znam, ali hoću psa. Oduvek sam želela psa, ali nisam mogla jer smo se stalno selili. Ne želim više da živim kao čergarka. Hoću dom, psa, decu i tebe. Toliko te želim. Dakle, da li i dalje želiš da se udam za tebe, sad kad si čuo šta sve ide uz to?” „Moraću da razmislim.” Eš prasnu u smeh, nakratko se zaboravivši i privivši je uza sebe, a onda brzo popusti stisak kad je zaječala od bola. „Izvini. Izvini, molim te.” Približio se njenom licu i zasuo ga nežnim poljupcima. „Prihvatam tvoje uslove, apsolutno.” „Hvala bogu. Volim te, a sad kad sam videla koliko se lepo osećam kad to kažem, trudiću se da ti to govorim što češće.” Prošla je prstima kroz njegovu kosu. „Ali ništa pre proleća mislim, što se tiče venčanja. Prvo moramo da se pobrinemo za Džuli i Luka.” „Na proleće. Dogovoreno.” „Eto, prošli smo to. Doterali smo ga do kraja.” Naslonila je glavu na njegovo rame. „Sad smo tamo gde treba da budemo - kao zlatno jaje.” Okrenula je glavu, prislonivši usne uz njegovo grlo. „Kako je moguće da me sve boli, a da se ipak tako divno osećam?” „Hajde da popijemo te lekove i onda će biti još divnije.” „Čitaš mi misli.” Držeći jedno drugo oko struka, krenuli su uz stepenice. ,,Oh, znaš šta bih još volela? Hoću da okrečim glavno kupatilo. Imam jednu ideju koju bih volela da isprobam u njemu.” „Pričaćemo o tome.” Naravno da hoće, pomisli ona dok su odmicali ka spratu oslonjeni jedno na drugo. Pričaće o svemu i svačemu. Imali su sve vreme ovog sveta.
333