Issuu on Google+

www.leo.rs | 1


POKLON SVAKOM KUPCU Svakom kupcu koji poruÄ?i knjigu/knjige preko sajta www.leo.rs poklanjamo septembarski broj SENSA magazina. 2|


Ključni i prvi korak ka tome da imate Rec urednika ono što želite jeste da volite ono što imate,

Glavni i odgovorni urednik: Nenad Perišić Pomoćnik glavnog urednika: Slađana Perišić Priprema i dizjan: Ljiljana Pekeč Saradnici: Milica Simić Jasmina Mitrinović Irina Vujičić Nataša Pracaić Aleksandar Stefanović Ana Bešlić Darko Popović Lidija Maričić Nela Pešić Nevena Iličković Dragan Paripović Jelana Dragojlović Marko Gojković

kao što je za umetnost promišljenog življenja važno da naučite da cenite ono što vam je dato. Osoba koja tako čini i koja se racionalno ponaša, u skladu je sa zakonima univerzuma i živi prema njima. Ključ za srećan i harmoničan život je shvatiti ono što je bilo, ono što jeste i ono što će biti, a sve u skladu sa univerzalnim zakonima. Jedan takav zakon koji vredi razumeti je da morate da prihvatite stvari baš onakvima kakve jesu, umesto da želite da one budu drugačije. Ljudi, druga živa bića, pa čak i četiri elementa, menjaju se i transformišu ka gore ili dole, tako što zemlja postaje voda, voda se pretvara u vazduh, a vazduh prelazi u etar. Na isti način, transformacija se vrši u pravcu odozgo nadole. Ako svoj um usmerite i usredsredite na ove stvari i ubedite sebe da prihvatite sopstvenu slobodnu volju, živećete veličanstvenim životom. Uvek postoji nešto više, život van granica našeg trenutnog opsega. Da bismo videli dalje, moramo biti spremni da napustimo sadašnji nivo posmatranja. To je opraštanje. Nemojte se brinutu ako u početku ne vidite, vizija će se pojaviti. Evo podstreka: vidite istinu, i istina će videti kroz vas na vašem putovanju. Uvek budite otvoreni za nova shvatanja, ona su blesak nečega što je do tad bilo izvan vidokruga. Nenad Perišić

Redakcija i dopisnički servis: Zemun, Mihajla Bandura 36 +381 11 3752-627 +381 11 3752-626 info@leo.rs Marketing: +381 11 3752-625 nesaperisic@gmail.com www.leo.rs

Leo commerce na:

Sadržaj: Božji kod............................................................................................. 4 Uspon zvezde večeranjače.................................................... 8 Dizi.........................................................................................................12 Vaspitano dete..............................................................................16 Neobično putovanje.................................................................22

Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

Kasno je za venčanje...............................................................28 Andaluzijski prijatelj..............................................................34 Iščezla ...............................................................................................40 Čiz kejk................................................................................................48 Bezbednoje zagledati se u sebe........................................49

www.leo.rs | 3


Greg Brejden

BOŽJI KOD Ova knjiga je posvećena prvom pokoljenju u zabeleženoj istoriji koje ima moć da uništi ili sačuva sve ono što volimo i smatramo dragocenim. Neka naše zaveštanje bude mir onima koji će nas zvati svojim precima.

Ponekad se desi da se rešenja najvećih životnih tajni pronađu na najneverovatnijim mogućim mestima. Kad se osvrnemo unazad, pošto smo nešto otkrili i razrešili tajnu, shvatimo da je taj neuhvatljivi odgovor zapravo bio tu sve vreme, samo što ga nismo videli. U takvim slučajevima, ono očigledno je prikriveno, kao u poslovici koja kaže da „od drveća ne vidimo šumu”. Tako, recimo, naše traganje za dokazima o Velikom prasku, kosmičkoj eksploziji za koju se veruje da je dovela do stvaranja našeg svemira, jedan je od primera takvog otkrića. Pogon firme Bel laboratorije u Holmdelu, u Nju Džerziju je 1960. godine u okviru projekta satelitske komunikacije pod nazivom Eho izgradio veliku antenu u obliku tanjira. Međutim, već 1962. godine antena je postala zastarela zbog razvoja nove tehnologije, pa su počeli da je koriste u istraživanjima kao radio- teleskop. Za nju su se zainteresovala dva službenika firme, Arno Penzias i Robert Vilson i počeli da je koriste za merenje slabih radio-signala između udaljenih galaksija. Kad su istraživači počeli da rade sa antenom, otkrili su da ona proizvodi statičku buku koja je ometala otkrivanje tihih signala za kojima su tragali. Iako su pre njih i drugi istraživači primetili taj dosadni zvuk, smatrali su da je to prateća pojava rada same antene i nisu na njega obraćali pažnju. Pošto su pažljivim ispitivanjem dokazali da oprema ne može da bude izvor tog zvuka, Penzias i

4|

Vilson su počeli da metodički ispituju druge mogućnosti, uključujući nadzemnu nuklearnu probu izvršenu 1962. godine, pa čak i jednu porodicu golubova koja je živele u anteni! Nisu uspeli da otkriju izvor buke. Na obližnjem Univerzitetu Prinston, naučnik Robert Dik bavio se istraživanjem teorija koje su sugerisale da je svemir nastao u dalekoj prošlosti kao praiskonska eksplozija nezamislivih razmera. Ako je zaista i došlo do tako ogromnog oslobađanja energije, smatrao je Dik, i danas bi trebalo da postoje odjeci tog događaja u obliku mikrotalasne radijacije – stalne pozadinske buke koja bi i u današnje vreme zapljuskivala svemir. Tek kad su trojica naučnika razmenila svoja otkrića, shvatili su šta je izvor statičke buke i šta su, zapravo, otkrili. Penzias i Vilson su proučavajući signale između galaksija nameravali da saznaju nešto više o našem svemiru, a „statička buka” koju su otkrili predstavljala je, zapravo, odjek drevne eksplozije! I ne znajući, pronašli su dokaz za teoriju Velikog praska, koji je prisutan od prvih trenutaka stvaranja. Sedamdesetih godina XX veka ta teorija je već bila opšte prihvaćena, pa su je nazvali standardni model stvaranja. Džon Bahkol, čuveni astrofizičar sa Univerziteta Prinston, prokomentarisao je značaj tog otkrića, izjavivši: „Otkriće kosmičke, mikrotalasne, pozadinske radijacije zauvek je promenilo prirodu kosmologije.” Penzias i Vilson su 1978. godine za svoj rad dobili Nobelovu nagradu.


Poruka je sačuvana u svakoj ćeliji svakog od, kako se procenjuje, šest milijardi stanovnika naše planete i neprestano se ponavlja, stvarajući osnovne elemente našeg tela. Drevna poruka koja potiče iz dana našeg stvaranja, nalazi se i danas u svakom od nas, bez obzira na rasu, veru, nasleđe, način života i uverenja. Kao što ćemo videti u devetom poglavlju, taj kod je toliko univerzalan da daje istu poruku kad se prevede i na hebrejski i na arapski jezik! Otkriće Božjeg imena u samoj suštini sveukupnog života pokazuje da smo povezani ne samo jedni sa drugima, već i sa samim životom, i to na najintimniji način koji možemo da zamislimo. Od jedne jedine vlati trave do ogomnih kišnih šuma koje nisu ucrtane u geografske karte; od voćne mušice koja zuri u nas očima koje se sastoje od mnoštva delića pa do prodornog pogleda naših najbližih rođaka, primata – pred dokazom da je sveukupan život sastavljen od hemijskog ekvivalenta jednog jedinog imena prestaje svako razmišljanje o našim razlikama. Zahvaljujući tako opipljivom dokazu međusobne povezanosti imamo razlog da odvratimo pogled od onoga što nas je u prošlosti razdvajalo i daje nam i polaznu tačku sa koje možemo da krenemo dalje onda kad se razlike među nama čine nepremostivim.

Ironija otkrića iz Bel laboratorija je u tome što je dokaz koji je sadržao ključ za rešenje jedne od najvećih tajni stvaranja bio toliko rasprostranjen i pojavio se u potpuno neočekivanom obliku da su ga naučnici prevideli i čitave dve godine nisu obraćali pažnju na njega. Možda i potraga za putokazima o našem poreklu i za dokazom koji bi mogao da posluži kao princip ujedinjenja celog čovečanstva u sebi krije sličnu ironiju. Da li je moguće da je odgovor na najveću tajnu našeg postojanja toliko rasprostranjen da smo ga prevideli? Neverovatno otkriće koje povezuje hebrejski i arapski alfabet sa savremenom hemijom otkriva da su izgubljeni kod – alfabet koji je moguće prevesti – i ključ za otkrivanje tajne našeg porekla sve vreme prisutni u nama samima. Primenjujući to otkriće na jezik života, poznati elementi – vodonik, azot, kiseonik i ugljenik koji sačinjavaju našu DNK – sada bi mogli da se zamene ključnim slovima drevnih jezika. Tako se životni kod preobražava u reči bezvremene poruke. Prevedena, ta poruka otkriva da su slova koja sačinjavaju drevno Božje ime prisutna u obliku kodirane genetske informacije u svakoj ćeliji svakog živog bića. Poruka glasi: Bog /Večno unutar tela. Značenje: Čovečanstvo je jedna porodica povezana zajedničkim nasleđem i predstavlja rezultat planskog čina stvaranja!

U onoj meri u kojem je svako delo proizvod svog vremena, na ovu knjigu su uticale neverovatne okolnosti sa kojima se naš svet suočava na samom početku XXI veka. Možda je jedinstvenost našeg doba najbolje objasnio dr Mičio Kaku, koautor revolucionarne teorije struna i profesor teoretske fizike na Siti koledžu u Njujorku. „Tokom najvećeg dela istorije“, smatra dr Kaku, „mogli smo da samo kao svedoci posmatramo predivan ples prirode”. Međutim, pri kraju XX veka, naš odnos prema prirodi je dobio novo značenje. Opisujući tu promenu, dr Kaku nastavlja: „Doba otkrića u nauci približava se kraju, a dolazi doba ovladavanja. Danas se nalazimo na ivici epohalnog prelaza: pasivni posmatrači prirode postaju njeni aktivni saradnici”. U proteklih sto godina od stvorenog sveta smo izmamljivali bezvremene tajne materije, začeća, života i smrti. Novo razumevanje pruža nam mogućnost kakvu ljudi nisu imali nikada pre. Zagospodarivši silama prirode, postali smo sposobni da preoblikujemo svoj genetski kod, da menjamo vreme i stvaramo nove oblike života – a te moći su do sada pripadale samo Bogu i prirodi. Istovremeno, naša budućnost zavisi od naše sposobnosti da mudro koristimo te svoje novostečene moći. Nova otkrića nauke i tehnologije danas nam pružaju moć kojom možemo da očuvamo ili uništimo sve ono što volimo i što nam je dragoceno. Prvi put u zabeleženoj istoriji opstanak cele vrste zavisi od odluka jednog jedinog pokoljenja. Možda nas upravo postojanje takve moći primorava da danas shvatimo kako smo deo svega što vidimo i izraz nečega što je mnogo veće od nas samih.

www.leo.rs | 5


Suočeni smo sa jedinstvenim Božji kod je, u izazovima svog doba u istorisuštini, delo mira. Ona ji; čini se da ključ za stvaraprevazilazi granice nauke, nje mira u svetu, a možda religije i istorije; ona spaja u i samog našeg opstanjedan jedini, zajednički princip ka, postoji u svakom od ono što znamo o prošlosti nas, savršeno umnožen sa onim što verujemo o u svakoj ćeliji tela svasadašnjosti. kog čoveka. Svi pripadnici naše globalne porodice nose istu poruku, zabeleženu u trenutku rođenja, koja je nalik nemom podsetniku na naše nasleđe; možda je ta poruka svedočanstvo našeg uspeha kao vrste. Dešifrovana, ta poruka otkriva neosporne činjenice: – Osnovni elementi naše DNK - vodonik, azot, kiseonik i ugljenik direktno mogu da se prevedu kao glavna slova hebrejskog i arapskog alfabeta. – Naš genetski kod u tim jezicima čita se kao drevno Božje ime. Isto ime prebiva u svim ljudskim bićima, bez obzira na njihova uverenja, postupke, način života, religiju i nasleđe. – Ovaj odnos je opisan u svetim spisima kao što je jevrejski tekst Sefer jecira, bar hiljadu godina pre nego što je moderna nauka potvrdila postojanje takvih povezanosti. – Verovatnoća da je taj odnos „slučajan” iznosi otprilike 1:200.000. Knjiga Božji kod je rezultat dvanaestogodišnjeg istraživanja i lične potrage za principom ljudskog zajedništva koji je toliko dubok i toliko opipljiv da ne možemo da ga poreknemo. Od 1986. godine potraga me je vodila do hramova, naselja i manastira skrivenih u nekim od najizolovanijih, najudaljenijih i poslednjih preostalih netaknutih mesta na Zemlji. Tamo sam upoznao predane ljude koji smatraju da je njihova životna dužnost, a istovremeno i čast, da čuvaju sećanja naše vrste i istoriju našeg sveta. Naše najslavnije tradicije u svojim drevnim mitovima, tradicionalnim plesovima, tajnim jezicima i skrivenim spisima prenose motive koji su neverovatno slični, bez obzira na kulturološke, geografske i verske razlike. Ma koliko da te tradicije na prvi pogled deluju različito, njihov osnovni motiv nas podseća da smo, kao ljudska porodica, daleko veći od svih razlika koje nas dele. Možda nije nikakva slučajnost što je ta snažna poruka zajedništva otkrivena upravo sada, u prvim godinama novog milenijuma. Statistike pokazuju da je XX vek bio najkrvaviji u istoriji; više ljudi je ubijeno u nasiljima, etničkim čišćenjima, ratovima i genocidima nego u svim velikim prirodnim katastrofama koje su harale tokom

6|

istog vremenskog perioda. Nasilje se nastavlja i u prvim godinama XXI veka; gotovo je trećina država sveta u oružanom sukobu. Osim što je reč o borbama za profit i prirodne resurse, većina neprijateljstava zasniva se na razlikama u veri, poreklu i spornim granicama. Danas nam naučnici, istraživači i verske vođe govore da je ljudska vrsta najveća pretnja svojoj budućnosti. Bolesti koje su otporne na lekove i očekivana propast ekosistema na Zemlji sredinom veka predstavljaju posledice naših postupaka i najveći izazov našeg doba. Suočeni smo sa globalnim opasnostima; najveće količine oružja i vojnih snaga posle Drugog svetskog rata prete da će čitav svet da povuku u sukob čije razmere ne možemo ni da naslutimo. Mi živimo svakog dana na takvoj pozornici, odgajamo svoju decu i tragamo za mirom u svom životu. Možda je naša situacija slična položaju u kojoj se nalazi porodica čiji su članovi navikli da zajedno provode jako mnogo vremena, tako da na kraju zaborave koliko je njihova povezanost snažna. Tek posle neočekivanog gubitka voljene osobe, oni shvataju koliko im je dragocena porodica i zajednički provedeno vreme. Za one koji ostaju, „gubitak” postaje katalizator zbog kojeg napuštaju stari način posmatranja života i prihvataju novi. Kao što gubitak može da preobrazi porodicu, tako bi i do sada neviđena patnja, propadanje našeg sveta i pokušaji uništavanja celih kultura mogli da postanu katalizator koji će da nas trgne u globalnom smislu, tako da shvatimo koliko nam je zaista dragocena naša globalna porodica i zajednički provedeno vreme. Međutim, za razliku od porodice iz našeg primera, čovečanstvo pre buđenja ne mora da doživi takvu ogromnu patnju i tragedije. Stvaranje sveta u kojem porodice i države slave različitost i žive u miru zahteva nešto što, kako se čini, nedostaje u mnogim današnjim društvima – razlog zbog kojeg bismo poštovali život i jedni druge i zbog kojeg bismo poverovali da smo deo nečeg uzvišenog. Takve stvari možemo da spoznamo samo neposrednim iskustvom. Moglo bi da se dogodi da je živi dokaz o postojanju Božjeg imena u telu svake žene, deteta i muškarca iz prošlosti i sadašnjosti upravo takvo neposredno iskustvo! Knjiga Božji kod je, u suštini, delo mira. Ona prevazilazi granice nauke, religije i istorije; ona spaja u jedan jedini, zajednički princip ono što znamo o prošlosti sa onim što verujemo o sadašnjosti. Iako mnogi ljudi veruju da viša sila igra svojevrsnu ulogu u našem svetu, činjenica da se Božje ime nalazi u telu svakog ljudskog bića pruža duboku i ličnu, ali i univerzalnu spoznaju koja postaje životno iskustvo od velikog značaja. Takvo iskustvo nam pruža razlog da tragamo za mirom, a osim toga i do sada nepostojeću zajedničku tačku sa koje možemo da počnemo da razrešavamo međusobne razlike. Nastaviće se...


POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT www.lavovskicasopis.rs www.leo.rs | 7


BRENDON MAL

Uspon Zvezde Večernjače Kendra je s ostalim osmacima nagrnula u učionicu i probila se do svoje klupe. Zvono će za koji trenutak označiti početak poslednje sedmice u ovoj školskoj godini. Još samo nedelju dana i moći će zauvek za sobom da ostavi osnovnu školu i krene u prvi razred srednje, u koju će se upisati deca iz još dve osnovne škole.

i bez usana. Češao je ruku povijenim prstima načičkanim ogromnim bradavicama.

Pre godinu dana mnogo se više uzbuđivala oko toga nego sada. Kendra je još negde u četvrtom razredu zaglavila s glupacima, a sada joj se pruža prilika da se u srednjoj školi predstavi kao tiha i vredna učenica. Ove školske godine doživela je, naime, pravi preporod. Neverovatno kako brzo trunka samopouzdanja i otvorenosti može da poboljša društveni status. Kendra više nije očajnički priželjkivala novi početak.

“Ovo je Kejsi Henkok. Njegova porodica upravo se doselila iz Kalifornije. Nije nimalo lako promeniti školu pred sam kraj školske godine, zato vas molim da ga lepo prihvatite.”

Alisa Karter sela je u klupu pored njene. “Čula sam da danas dobijamo školske godišnjake”, reče ona. Alisa ima kratku plavu kosu i vitke je građe. Kendra ju je upoznala u septembru, kada su sastavljali ragbi tim. “Sjajno, na slici koju sam dala izgledam kao hipnotisana”, zastenjala je Kendra. “Tvoja je divna. Sećaš li se moje? Proteze mi liče na šine.” “Pričaš svašta. Jedva da se primećuju.” Oglasilo se zvono. Većina dece bila je na svojim mestima. Gospođa Prajs ušla je u prostoriju u pratnji prave nakaze od učenika. Kendra takvu ružnoću do sada nije videla. Dečakova ćela bila je sva u čvorugama, a lice prekriveno ispucalim modricama. Kapci naduveni i nabrani, oči tanki prorezi, nos deformisana šupljina, usta krastava

8|

Odvratni dečak je, inače, bio lepo obučen. Na sebi je imao crveno-crnu košulju, farmerice, moderne patike. Stajao je pored gospođe Prajs dok ga je predstavljala razredu.

“Zovite me jednostavno Kejs”, zaškripao je dečak. Govorio je kao da ga neko davi. “Vidi ti ovo”, promrmljala je Alisa. “Stvarno!”, odvratila je Kendra šapatom. Jadničak gotovo da nije ličio na ljudsko biće. Gospođa Prajs ga je poslala da sedne u jednu od prvih klupa. Žućkasti gnoj curio je iz mnogobrojnih rana na njegovom krastavom temenu. “Mislim da sam se zaljubila”, izjavila je Alisa. “Ne budi zlobna”, promrmljala je Kendra. “Molim? Ozbiljna sam. Zar ti ne misliš da je pravo mače?” Alisa je to kazala toliko iskreno da je Kendra morala da se suzdrži da se ne nasmeje. “To je baš okrutno.” “Jesi li ti slepa? Neverovatan je!” Alisa se izgleda iskreno uvredila što se Kendra ne slaže s njom. “Ako ti tako kažeš”, umirivala ju je Kendra. “Jednostavno nije moj tip.”


kao zlatna sova s ljudskim licem. Uspela je na trenutak da se zagleda u oči tom stvorenju pre nego što je prhnulo ostavivši za sobom pozlaćeno perje. Oči smrtnika obično nisu u stanju da vide slične čudne prizore. Deka Sorenson joj je otkrio čari magičnog mleka koje ljudima omogućava da prozru iluzije koje mistična stvorenja skrivaju od pogleda ljudi. Kada je Kendra, zahvaljujući vilinskim poljupcima, stekla sposobnost da i bez mleka vidi takve stvari, deka ju je upozorio da to nije uvek bezbedno. I evo šta se desilo. Upravo zuri u groteskno čudovište koje se izdaje za novog učenika u njenom razredu! Gospođa Prajs je zaređala između klupa deleći školske godišnjake. Kendra je odsutno žvrljala po jednoj strani korica. Šta to stvorenje traži ovde? To sigurno ima neke veze s njom. Osim ako goblini nemaju običaj da se infiltriraju u državne škole. Da li je došao da je špijunira? Bila je ubeđena da nešto sprema.

Alisa je zavrtela glavom kao da je Kendra luda. “Mora da si najizbirljivija devojka na planeti.” Iz zvučnika su dopirala jutarnja obaveštenja. Kejs je razgovarao s Džonatanom Vajtom. Džonatan se smejao i smejao. To je čudno. Džonatan je krelac, nije od onih koji bi se sprijateljili s cirkuskom nakazom. Kendra je primetila da Džena Čembrlen i Karen Somers razmenjuju značajne poglede i da se došaptavaju. Nemoguće da i one smatraju da je Kejs privlačan. Mada izgleda da se ne šale, kao ni Alisa. Kada je prešla pogledom po razredu, Kendra nije primetila da se bilo ko od učenika gnušao njegove pojave. Šta se to dešava? Nemoguće da neko ko izgleda ovako čudno ne izazove makar podizanje obrva kada uđe u učionicu. A onda joj odjednom sinu. Kejsi Henkok je neljudski deformisan i odvratan zato što nije ljudsko biće. Mora da je nekakav goblin koji svima drugima deluje kao sasvim normalno dete. Samo je Kendra mogla da vidi kako on zapravo izgleda, zahvaljujući tome što ju je poljubilo nekoliko stotina džinovskih vila. Od odlaska iz Utočišta za bajke pre skoro godinu dana, Kendra je videla magična stvorenja samo dva puta. Jednom prilikom primetila je bradatog muškarca koji nije bio visok ni trideset centimetara kako izvlači nekakvu cev iz gomile šuta iza bioskopa. Kada je pokušala da se prikrade i pogleda ga izbliza, čovečuljak je zbrisao u oluk. Drugom prilikom uočila je nešto što je izgledalo

Kada je podigla pogled, Kendra je uhvatila goblina kako preko ramena zuri u nju. Trebalo bi da joj bude drago što zna da novi klinac nije onakav kakvim se predstavlja, zar ne? Unervozila se zbog tog saznanja, ali će joj ono pomoći da se pripremi za sve njegove eventualne pretnje. Zahvaljujući svojoj tajnoj sposobnosti može da ga drži na oku. Ako ostane kul, Kejs neće imati pojma da ona vidi kako on stvarno izgleda. Srednja škola Ruzvelt ličila je na ogromnu kutiju koja je projektovana tako da učenici zimi uopšte ne moraju da izađu napolje. Hodnici povezuju sve živo, a prostorija u kojoj se deca okupljaju služi i kao kafeterija. Ali sada je juni i Kendra je s tri drugarice sedela napolju, za kružnim stolom spojenim s izrezbarenim klupama. Kendra je žvakala kroasan sendvič i upisivala se u Britanin školski godišnjak. Trina se upisivala u Kendrin, Alisa u Trinin, a Britani se upisivala u Alisin. Kendra je želela da napiše dugačku i smislenu poruku, to joj je bilo i te kako važno. Na kraju krajeva, ovo su njene najbolje prijateljice. «Uživajte u letu» mogla bi da napiše nekoj poznanici, dok prave prijateljice zaslužuju nešto originalnije. Trebalo bi da napiše neku šalu ili pomene smešne stvari koje su zajedno radile te godine. Kendra je istog časa počela da piše o tome kako Britani nije mogla da prestane da se smeje dok je odgovarala istoriju. Kejsi Henkok se nepozvan skljokao za njihov sto, držeći poslužavnik na kojem su se nalazile lazanje u neviđenoj količini, sečene šargarepe i čokoladno mleko. Trina i Alisa su mu napravile mesta. Nikada se još nije dogodilo da jedan dečak sedne za sto za kojim već sede četiri devojčice. Baš je odvažan! Trinu je to izgleda malo iznerviralo. Alisa je pogledala Kendru kao da je upravo dobila na lutriji. Kad bi samo Alisa mogla da vidi kako njena nova simpatija stvarno izgleda!

www.leo.rs | 9


«Mislim da se još nismo upoznali», objavio je Kejs stegnutim i hrapavim glasom. «Ja sam Kejs. Tek što sam se doselio ovamo.» Bilo je dovoljno da progovori pa da Kendru zaboli grlo.

se daje nešto lepo.» Ostale su se složile, posle čega je on ustao i otišao.

Alisa je predstavila prvo sebe, a potom i ostale devojke za stolom. Kejs je od jutros bio na dva časa iz predmeta koje i Kendra ima. Oba puta kada je izašao da se predstavi naišao je na dobar prijem, naročito kod devojčica.

Kendra je posmatrala drugarice kako uzbuđeno razgovaraju o Kejsu. Alisu je osvojio na prvi pogled. Britani je bila lak plen. A Trina je od onih devojaka koje vole da puste kandže, ali dozvoljavaju da ih privuče svako ko dokaže da im je ravan. Kendra je pretpostavljala da bi i sama bila oduševljena njime kada ne bi znala kakvo je odvratno čudovište.

Kejs podiže viljušku punu lazanja do bezubih usta, zbog čega je Kendra mogla da vidi njegov uski crni jezik. Prevrnuo joj se stomak dok ga je gledala kako žvaće.

Drugaricama ne može da kaže istinu o Kejsu. Svaka optužba zvučala bi suludo. Ipak, bila je ubeđena da sprema nešto sumnjivo.

«Kako se ovde zabavljate?» upitao je Kejs ustiju punih šargarepe.

Postoji samo jedna osoba u celom gradu kojoj Kendra može da kaže u kakvoj se situaciji nalazi. A on baš i nije njen najpouzdaniji poznanik.

«Obično prvo sedimo u društvu ljudi koje poznajemo», odvratila je Trina, a Kendra je jedva obuzdala osmeh. Prvi put joj je bilo drago što Trina nekome zagorčava život. «Da li je ovo sto kul klinaca?» uzvratio je Kejs podrugljivo i tobože iznenađeno. «Planirao sam da krenem od dna i da se polako uzdignem.» Trina je ostala bez teksta. Kejs je namignuo Alisi, da pokaže kako ne misli ništa loše. Prilično je uglađen za jednog krastavog goblina. «Video sam te na nekim časovima koje pohađam”, obratio se Kejs Kendri, nastavivši da proždire lazanje. “Na engleskom i matematici.” Teško joj je padalo da gleda u te uske proreze od očiju a da ne pravi grimase. «Tako je», uspela je da procedi Kendra. «Ne moram da polažem maturu», reče on. «Sve sam to odradio u svojoj staroj školi. Ovde sam radi druženja i upoznavanja.» «I ja sam za to», rekla je Britani, «ali Kendra i Alisa imaju sve same petice.» «Mrzim da idem sam u bioskop, a ovde još nisam stekao prijatelje. Da li biste večeras sa mnom?» «Naravno», odmah je pristala Britani. Kendru je zapanjila odvažnost i nametljivost nekoga kome je ovo prvi dan u novoj školi. Ovo je najuglađeniji goblin od početka sveta i veka! Na šta li se samo nameračio?

Set je stao naspram Rendija Sojera. Rendi je bio brz, ali nizak. Set je na početku školske godine bio nešto niži od dečaka u svom razredu, ali će zato kraj dočekati kao jedan od viših u razredu. Protiv Endija će biti najbolje da baca dugačke lopte i iskoristi prednost koju mu daje visina. Spenser MakKejn je čvrsto stegao loptu i povukao se. Četvorica su se isprečila ispred njega, dok su četvorica stala iza njega. Jedan odbrambeni igrač ostao je da čeka na liniji. Set je fintirao kao da će da preseče preko polja, a onda je potrčao pravo ka poslednjoj zoni. Spenser je bacio loptu visoko i kretala se poput spirale. Dodavanje je bilo suviše kratko. Set se vratio, izašao kao pobednik iz skoka s Rendijem i ubacio loptu u sredinu. Rendi je istog časa gurnuo Seta obema šakama i oborio ga kod same majice Čada Diprea, koja je označavala početak poslednje zone. «Trči i gol», izjavio je Spenser, džogirajući po terenu. «Sete!» pozvao ga je neko. Set se okrenuo. Bila je to Kendra. Sestra obično ne razgovara s njim u školi. Škola Ruzvelt pokriva razrede od šestog do osmog. Set je ove godine među poslednjima u redu za zobanje, dok je prethodne godine, u petom razredu, bio car.

«Ja ću doći», rekla je Alisa. «U redu», pristala je i Trina. «Ako se budeš lepo ponašao, možda ti dozvolim i da se potpišeš u moj godišnjak.»

«Samo malo», doviknuo je Set Kendri. Momci su se postrojavali. Set je zauzeo svoje mesto. Spenser je prigrlio loptu i potrčao, a onda ju je kratko bacio do Dereka Totera. Set se nije ni potrudio da pojuri za Derekom, jer je ovaj bio najbrži od svih učenika njihovog uzrasta. Derek je pretrčao ceo put do suprotnog kraja završne zone.

«Ne dajem autograme», istog časa je odvratio Kejs. «Hoćeš li i ti doći, Kendra?»

Set lagano otkaska do Kendre. «Čim se ti pojaviš, mi počnemo da gubimo!» primeti on.

Kendra je oklevala. Da li je u stanju da odsedi ceo film pored odvratnog čudovišta? S druge pak strane, ne može ni da ostavi drugarice na cedilu kada jedina zna u šta se upuštaju. «Možda», neodređeno je odvratila Kendra.

«Spenser je uspeo da dogura do kvoterbeka jer baca najbolje spirale. Šta ima novo?»

Krastavi goblin je ubacio u usta poslednji zalogaj lazanja. «Hoćete da se nađemo ispred bioskopa u sedam? Onaj u Kendalovoj, pored tržnog centra. Nadajmo se da

Set prekrsti ruke. Sve je ovo krajnje neuobičajeno. Ne samo što mu se obratila u školi, već želi da pođe s njom?

10 |

«To je bilo slabo dodavanje», reče Kendra.

«Volela bih da nešto vidiš», reče Kendra.


«Treba da ubacimo loptu!» povikao je Rendi. «Usred utakmice sam», kazao joj je Set. «Ovo ima veze sa Utočištem za bajke.» Set se okrenuo prijateljima. «Izvinjavam se! Moram nakratko da prekinem igru.» On i Kendra se zajedno udaljiše. «Šta je bilo?» «Poznato ti je da i dalje mogu da vidim magična stvorenja?» «Aha.» «Na pojedinim časovima koje pohađam danas je bio i novi učenik», objasnila je ona. «Pretvara se da je ljudsko biće, a zapravo je ružno čudovište.» «Nema šanse.» «Moje drugarice misle da je sladak. Ja ne mogu da vidim kako on njima izgleda. Želim da mi ga opišeš.» «Gde je on?» upitao je Set. «Eno ga tamo, razgovara s Lidijom Sautvel», reče Kendra, neprimetno pokazavši prstom. «Onaj plavi?» «Ne znam. Ima na sebi crno-crvenu košulju?» «Jeste sladak!» složio se Set. «Kako izgleda?» «Pogled mu je snen.» «Prestani», opomenula ga je Kendra. «Sigurno mu kroz glavu prolaze najdivnije misli.»

«Sete, ne šalim se!» Zvono je najavilo kraj pauze za ručak. «Zar je stvarno čudovište?» upitao je Set. «Malko liči na ono stvorenje koje je ušlo kroz prozor u Noći ivanjskoj», reče Kendra. «Ono koje sam posuo solju?» «Da. Kako se pretvara da izgleda?» «Je li ovo neka šala?» sumnjičavo je upitao Set. «U pitanju je novi klinac u koga si se zatreskala, zar ne? Ako ti nemaš petlju, ja ću mu zatražiti broj telefona.» «Ozbiljna sam.» Kendra ga opauči po ruci. «Atletske je građe. Nosi protezu. Plava kosa. Pomalo neuredna, ali kul. Kao da je namerno takva. Verovatno bi mogao da dobije ulogu u nekoj sapunici. Je li ti to dovoljno?» «Nije ćelav i nema kraste iz kojih curi gnoj?» Kendra je želela da bude sigurna. «Ne. Da li je stvarno toliko odvratan?» «Povraća mi se od njega. Hvala, vidimo se kasnije.» Kendra se žurno udaljila. Gospodin Sapunica je takođe krenuo. Nije prestajao da čavrlja s Lidijom Sautvel. Ima dobar ukus za jedno čudovište. Ona spada među najslađe devojke u školi. Set je zaključio da će biti najbolje da odmah krene na čas. Gospodin Majers mu je pripretio da će ga kazniti ako ponovo zakasni. Nastaviće se...

Nemojte propustiti nijednu pustolovinu iz serijala Utočište za bajke!

između svetlosti i tame

Utočište za bajke

tajne svetilišta zmajeva

ključevi tamnice za demone

www.leo.rs | 11


Nastavak...

Nisam to tako zamišljala. Mislila sam da će biti mlađa, da će više ličiti na ženu sa fotografija. Mislila sam da ćemo pasti jedna drugoj u zagrljaj i da ćemo dugo, dugo, tako ostati. Mislila sam da ću biti srećna, ne zbunjena. A umesto toga, sobu ispunjava magla, obrazi mi se vlaže i moram da sednem. Tata mi prilazi, nežno me uzima za ruku i vodi me ka njoj. „Hajde“, šapuće mi on. „U redu je.“ Ona me privlači k sebi. Ne želim ovo da radim, ne želim da budem ovde. Ukočena sam i drvena, ćutim, odišem neprijateljstvom, sve vreme se opirem. „U redu je, Dizi“, kaže ona, milujući me po kosi. „U redu je.“ Isprekidano uvlačim vazduh, i odjednom je tu – onaj bogati, slatkasti miris iz prošlosti. Pačuli ulje, miris moga detinjstva. „Oh, mama...“ Moje se telo privija uz njeno, moji vlažni obrazi oslanjaju se o njeno rame. Držimo se čvrsto, puštam suze da poteku, ali se istovremeno osmehujem, jer sam tako dugo čekala ovaj trenutak.

Sklanja mi pramen vlažne kose sa lica i razvlači usta u osmeh. „Pogledaj se u kakvom si stanju! Dođi, sedi“, kaže ona i zavaljuje se u sofu. „Mnogo toga treba da nadoknadimo. A i da isplaniramo rođendansku proslavu!“ „Nameravali smo da naručimo picu“, cvrkutavo upada tata. „Od tri vrste sira i sa pečurkama. Podelićeš je s nama ili želiš nešto drugo?“ Mama se mršti. „Neću picu“, kaže ona. „Trenutno sam veganka, nisam ti rekla? Ne jedem sir, ne pijem mleko, ne jedem ni jaja, ni med.“ „Tako je“, kaže izgubljeno tata. „Osim toga“, nastavlja mama. „Danas je poseban dan. Mogli bismo da spremimo miso supu i crveni pasulj i možda kolač od muslija za dezert? Možemo zajedno sve to da napravimo. Da li ti to zvuči u redu, Dizi?“ „Svakako“, potvrdno klimam glavom iako nisam razumela ni jednu jedinu reč. „Odlično.“ „Mogu da pitam da li prave picu bez sira i sa dosta svega ostalog“, predlaže tata. „Za Dizin rođendan uvek naručujemo picu.“

To vam je kao povratak kući i ja želim da traje večno.

„Ne, ne“, bržebolje kažem ja. „Može i pasulj. Stvarno, tata.“

Ali ne traje, razume se. Suviše brzo me pušta i gura od sebe na dužinu ruke. Brišem oči i nos o rukav i osećam da mi je lice vrelo, ružičasto i naduveno.

Ja zapravo mrzim krupni, tamno crveni pasulj i tata to zna. Kolač od muslija mi pre zvuči kao postelja za hrčka nego nešto za jelo, a šta je miso supa – pojma nemam.

12 |


zaustaviti, ali mene bi to ime uvek podsetilo na grád, grmljavinu, snažne vetrove. „Dobro, zvaću te Oluja.“ To ime izaziva nekakav čudan ukus u mojim ustima. Tata u kuhinji stavlja šerpu sa vodom na šporet i pere pirinač nad sudoperom. Vadi iz frizera kesu mešanog povrća i zagreva vok. „Da li ti je potrebna pomoć?“, dovikuje mu Oluja. „Ne, samo se vas dve opustite“, kaže tata. „Sve je pod kontrolom.“ Ubacuje pirinač u šerpu, cepa kesu sa povrćem i izručuje ga u zagrejani vok. Pretura po kredencu u potrazi za kari sosom. „Je li vegansko?“, pita Oluja. „Proveri na nalepnici.“ „U redu je“, uverava je tata, ali Oluja ipak odlazi da proveri. „Koliko hemikalija i aditiva“, primećuje ona i nabira nos. „Trebalo bi da kupuješ organsku hranu, Pite. U ovom povrću uništeno je sve što je dobro.“ „Ali ima dobar ukus“, tata mi namiguje. „Uostalom, ovo je Dizino slavlje“, popušta ona. „Ako već ne želiš da mi dozvoliš da pomognem, bar mi dozvoli da nešto priložim. Mislim da imam neke stvarčice u kombiju.“

Ali da vam mama bane na rođendan posle osam godina odsustva, i vi biste sigurno pokušali da joj ugodite.

Baš je to čudno, onog trenutka kada izlazi iz sobe moje srce se grči kao da se boji da će me ponovo napustiti. Tata se okreće da me pogleda i primećuje da grizem usnu.

„Trebaće nam cela noć“, mrmlja tata i odlazi ka otvorenoj kuhinji.

„Idi vidi da li joj treba pomoć“, predlaže on, a ja ne mogu da se ne zapitam kako on uvek zna šta treba da kaže.

„Pa šta s tim?“, sleže ona ramenima. „Trebaće nam cela noć. U čemu je problem?“ Čim sam čula da kaže kako će ostati ovde celu noć, što znači da neće otići bar u narednih pola sata, ja je ponovo grlim. „Mama“, izgovaram u njenu baršunastu kosu. „Straaašnooo si mi nedostajala!“ „Hej, hej!“ Smeje se i izvlači iz mog zagrljaja. „I ti si meni nedostajala, malena. Samo nemoj da me zoveš mama, važi? Osećam se kao da mi je otprilike sto tri godine. Zovi me Oluja.“ Tata mi je kazao da je krštena kao Linda Karolina Taner, a kada su se venčali, postala je Linda Karolina Ker, ali Linda nije ime za pankerku, buntovnicu, čergarku Novog doba. Odlučila je da postane Oluja još dok sam bila sasvim mala. Samo Oluja. Mogla bih i ja to isto da uradim kada budem starija, samo što ću ja odbaciti Dizi radi nekog običnog, jednostavnog, čestog imena kao što je Džejn ili En ili Meri. Ali, Oluja! Tata je kazao da je to ime izabrala zato što odiše snagom, hrabrošću, zato što oluju ništa ne može

Godine prakse, verovatno. Izlazim napolje i provirujem kroz otvorena vrata kombija. Unutrašnjost liči na ludo, raznobojno gnezdo od vatiranih prošivenih pokrivača i jastuka. Jednu bočnu stranu kombija prekrivaju kuhinjski ormanići po kojima su iscrtani vrtlozi, spirale i srpasti meseci. A celom dužinom poda proteže se debeli snop dugačkog pruća. Najuvrnutija od svega je mala peć od kovanog gvožđa u ćošku čiji dugački cilindar prolazi kroz sam krov. U ovom kombiju moglo bi da se živi. Po svoj prilici Oluja i živi u njemu. Sa tavanice vise nizovi zvončića. Dok na pod spušta šarenicu i urolani prekrivač, Oluja ih zakači ramenom i oni začangrljaju. Poseže ispod male sudopere i izvlači veliki ćup sa mutnom ćilibarnom tečnošću i rukom iscrtanom nalepnicom. „Skrampi „, kaže ona i osmehne mi se. „Za tvog tatu. Da se malo opusti.“ „U redu.“ Vraćamo se u kuću. Oluja razmotava purpurni vatirani prekrivač i prebacuje ga preko sofe koja istog časa po-

www.leo.rs | 13


staje egzotična. Seda u turski sed i zavlači šake duboko u ruksak. „Rogač“, objavljuje ona i vadi ploču nečega boje blata umotanu u foliju. „Probaj.“

Jedemo kari od povrća i smeđi pirinač (ne krupni crveni pasulj), i Oluja kaže da je sve odlično, iako je sos iz bočice. Puni tatinu šolju do vrha skrampijem.

Otkidam komadić. Ima gori ukus čak i od zemlje. „Odlično je“, klimam potvrdno glavom.

„Kakvi su ti planovi?“, hladno je pita on. „Samo mi nemoj reći da si u prolazu, posle osam godina, i da si svratila da se pozdraviš.“

„Gde li su samo? Ah!“ Vadi paketić umotan u crni pliš. Pažljivo razmotava tkaninu i otkriva špil karata uvezan zlatnim gajtanom. Na njima nije ni herc, ni karo, ni tref ni pik. „To su tarot karte“, kaže Oluja. „Kakve su to karte?“, pitam ja, prelazeći prstima preko sjajnih karata dok ih ona okreće naopačke i ređa po sofi. „Šta se s njima radi?“ Oluja razvlači usta u osmeh. „Proriče se sudbina. Tarot karte poseduju vlastitu magiju, to je drevni način proricanja sudbine“, kaže mi ona. „Da li bi htela da zaviriš u budućnost, Diz?“ Tata se ne slaže s tim da mi Oluja proriče sudbinu pomoću tarot karata. Izbija neka vrsta svađe. Tata kaže da je to praznoverna glupost, a Oluja ga pita u čemu je onda problem. Samo ćemo se malo zabaviti. Sipa mu skrampi u šolju i kaže mu je to izuzetno jaka jabukovača koju spravlja neki ludi starac u Somersetu. Tata koluta očima, ali ipak prihvata piće, a Oluja širi tarot karte i kaže mi da izaberem dve. Možda je u pitanju samo zabava, ali kada Oluja kaže da će se moj miran, oprezan, uredni život jednom zasvagda promeniti, prođu me trnci duž kičme. Karte mi predviđaju pustolovinu, putovanje, slobodu. „Deci su potrebni mir, oprez i red“, kaže tata. „Ne, Pite, pogledaj ovo“, uporna je ona. „Kraj detinjstva. Ona je na raskrsnici života. Ja vidim nove mogućnosti, zarastanje starih rana. Izabraće put koji se od nje najmanje očekuje.“ „Ne bih rekao“, frkće on. „Tata, molim te“, preklinjem ja. „Olujo, šta to znači? Šta će se dogoditi?“ Tata prilazi i zamahom šake obara karte na pod. Njegov izraz lica govori da je strašno besan. „Prestani, Olujo“, obrecuje se on. „Poigravaš se našim životima. To nije igra.“ Oluja sleže ramenima i skuplja karte. Zatim ih ponovo vezuje zlatnim gajtanom i sakriva u nabore crnog pliša. „Zar sam rekla da jeste?“, šapuće ona.

14 |

„Tata!“ Oluja se tužno osmehuje. „U pravu si, svakako“, kaže ona. „Jasno mi je zašto si toliko sumnjičav, oboje sam vas povredila, svesna sam toga, ali imala sam neke svoje razloge, Dizi, veruj mi. Toliko toga nikada nećeš saznati. Nije prošao ni jedan jedini dan, a da te se nisam setila s ljubavlju.“ Pruža šaku da me pomiluje po obrazu, a meni se oči istog časa zamagle. „Poštedi nas, molim te“, smeje se tata. „Mogla si da dođeš u posetu, ili da nazoveš, ili da pišeš.“ Ali pisala je, svake godine. Zar on ne zna koliko mi je to značilo? Znam da je ljut jer ga je povredila, ali povredila je i mene, nije li tako? Ako ja mogu da joj oprostim, zašto on ne može? Oluja uzdiše. „Dizi i ja moramo toliko toga da nadoknadimo“, priznaje ona. „Ali, Pite, ovde sam zato što želim da probam. Nisam samo u prolazu – vozila sam preko tri stotine kilometara da vidim svoju ćerku na njen rođendan.“ Srce samo što mi nije napravilo salto. Telefon u hodniku počinje da zvoni, ali niko ni ne pomišlja da se javi. Uključuje se sekretarica. Saša me podseća da ponesem opremu za fizičko za sutrašnju košarkašku utakmicu. „Želim da sve dovedem u red, da se iskupim za ono što je bilo“, žurno nastavlja Oluja. Leto je, školski raspust i tako to. Želim da Dizi bude malo sa mnom – da uzme slobodno, ode na odmor, šta god. Možemo da uspostavimo vezu majka-ćerka, da se upoznamo kako treba. Možemo da obiđemo nekoliko svetkovina, odemo na obalu, samo nas dve.“ „Oh, mama!“, skičim ja. „Olujo, hoću da kažem. Mnogo bih to volela. O tome sam oduvek sanjala.“ Ako ćemo pravo, sanjala sam da se mama vrati kući i da svi zajedno živimo u stanu, ali zadovoljila bih se i ovim. I to je nešto za početak. „Ne!“


Tata treska tanjir o pod takvom silinom da on odleti po podnim daskama, sejući usput pirinač i bebi kukuruz.

gično, brda, potoci i samo nekoliko posebnih prijatelja. Ali ako tvoj tata kaže da ne može...“

„Ne“, ponavlja on. „Misliš da možeš tek tako da se vratiš u naše živote i ponovo nas povrediš? Ne, Linda, Olujo, kako god želiš da se zoveš. Ne možeš.

„Ne pokušavaj mene da okriviš za sve!“, grmi tata. „Ti si ovo započela, Olujo. Rekao sam da možemo da se nađemo tokom raspusta, ali tebi to nije dovoljno dobro, je li tako? Uvek mora da bude po tvome. Zar si mislila da sam zaboravio?“

„Do kraja školske godine ima još pet nedelja – Dizi ne može samo da nestane. Tu su školski koncert, završno takmičenje u plivanju i testovi na kraju godine. Neću dozvoliti da je vučeš sa sobom po celoj zemlji u nekom pretpotopnom kombiju, hraniš supom o koprive i da se druži sa gubitnicima. Nema šanse.“ Sledi poduža tišina. Oluja skuplja tanjire, uključujući i tatin i odnosi ih u sudoperu. Ispira ih hladnom vodom i odlaže na sušač za sudove. Na jednom ostaje trag od kari sosa, ali ne usuđujem se to da pomenem. Spuštam pogled, rumenilo mi obliva obraze. „Dizi?“, kaže tata. Polako podižem pogled, ali ne mogu da ga pogledam u oči. „Dizi, možda bi mogla da pođeš na nedelju ili dve kada se završi škola. Oboje bismo mogli. Ali ne sada. Ozbiljno, nema šanse.“ Oluja sipa tati još jednu šolju jabukovače. Ako ne uspori, napiće se. A onda će biti i mrzovoljan i pijan. Primećujem da Oluja pije samo vodu. To verovatno ima neke veze sa veganstvom. „Nema razloga za svađu, Pite“, kaže ona blago. „Bila je to samo ideja.“

Nije trebalo da bude ovako. Zamišljala sam da će se Oluja izvinjavati do besvesti kada se vrati, da će biti tužna i da će reći da joj je dosta smucanja po putevima. Da će početi da se ponaša kao i sve druge mame, da će spremati čokoladne kolačiće, dolaziti po mene posle košarkaških treninga i odlaziti na roditeljske sastanke. Zastrašujuća pomisao. Mogu da pređem preko naušnica i čudne odeće, mogla bih čak da svarim i kombi (uvek može da ga ofarba). Mogla bih da iziđem na kraj i sa rogačem i pasuljem, ali svađe moraju da prestanu. Tati bi trebalo da je drago što je vidi. Sve ovo vreme čekao je da se vrati, nije li tako? Šta se to dešava? „Sutra imam test iz matematike“, tiho kažem i ustajem. „Idem malo da vežbam. Ne želim da zabrljam.“ Tata se mršti. „Dizi, dušo, nemoj da ideš“, kaže on. „Šta bi sa MTV? Imaš i čokoladne kokice u kredencu. Mi se zapravo ne raspravljamo, znaš, samo razgovaramo.“ Kako da ne. Oluja izlazi za mnom u hodnik.

„Mada su i tarot karte to predvidele“, cvrkućem ja.

„Izvini“, šapućem ja. „Ne znam zašto je takav. Obično nije.“

„Moglo je izići i u Sandi Miroru što se mene tiče“, mršti se tata.

Ona podiže obrvu, onu probušenu. „Želiš li da pođeš sa mnom?“, pita ona.

„Nećemo se svađati oko toga“, ponavlja Oluja. „Samo sam mislila da bi Dizi volela da prisustvuje tom malom okupljanju u Valsu u čast solsticija, mesto je zaista ma-

„Svakako da želim!“ „Onda nemoj da brineš“, kaže ona. „Samo se opusti. Želja će ti se ispuniti. Prepusti sve meni...“

A ZA DEVOJČICE BOMBONJER


Dr Kevin Leman

VASPITANO

DETE za

Jeste li kandidat za čitanje ove knjige? Uradite naš kviz da saznate. Jednostavno upišite D za Da ili N za Ne na crticu ispred svakog pitanja. 0 vama – Očekujete li najbolje od svog deteta? – Mislite li ono što kažete? – Držite li se onoga što kažete? – Smatrate li decu odgovornom za svoje postupke? Ako ste na sva pitanja odgovorili sa D za Da i trenutno ste vrlo zadovoljni sobom, možda vam ova knjiga i ne treba. Ali ako nemate pametnijeg posla, dovršite ovaj kviz zabave radi. – Da li vičete, vrištite i pretite da biste nagovorili decu da obave jednostavne svakodnevne obaveze kao što su ustajanje za školu, oblačenje, jelo, pisanje domaćeg zadatka ili obavljanje kućnih poslova? – Kad kažete ne detetu i ono zaplače, obuzme li vas osećaj krivice? Popuštate li prvobitnom zahtevu deteta i pristajete na ono što ste prethodno odbili? – Upuštate li se u dugačke rasprave s detetom i objašnjavate svoje odbijanje određenih zahteva?

16 |

5

a n a

d

– Jeste li zabrinuti da dete nema dobro mišljenje o sebi? – Muči li vas to što vam dete ne izgleda srećno? – Planirate li preskupe i preterane rođendanske zabave? • Roditelji sedmogodišnje Rouz iznajmili su autobus i odvezli nju i njene mnogobrojne drugare do grada udaljenog 185 kilometara da bi svako mogao da „Napravi svog medu”; a onda su proslavili uz tortu i sladoled u poslastičarnici. Roditelji petogodišnjeg Majkija iznajmili su klub na stadionu, s pogledom na sportski teren. Marti, samohrana majka, potrošila je mesečnu platu na rođendansku proslavu svoje desetogodišnje kćerke. – Brine li vas može li vaše dete da prati uspehe i dostignuća druge dece? – Jeste li ikad poželeli da tuđe dete u nečemu ne uspe, da bi vaše izgledalo bolje? – Je li vam teško da kažete ne? – Je li vam teško da deci kažete šta zaista osećate kao roditelj?


– Jesu li uključeni u jednu ili više vannastavnih aktivnosti? – Treba li ih više od jedanput podsećati da nešto urade? – Kad vam pred nosom zalupe vrata, da li se tešite rečima „Takva su sva deca”? – Vodite li rat s njima oko odlaska na spavanje? Ako ste se pronašli u nekoj od ovih tema i ako ste barem jednu obeležili sa D, ne samo da treba da pročitate ovu knjigu već treba da je nosite svuda sa sobom. Jedan primerak čuvajte u kolima, a drugi kod kuće. Ova knjiga će vas počešati tamo gde vas svrbi. Obećavam. U vašem domu odvija se zavera. Bataljon puzavaca i grupa uzavrelih hormona kuju plan kako da vas sigurno izlude. Vaspitano dete - za 5 dana pomoći će vam da se izvučete i ne igrate onako kako vam deca sviraju, već da vi njih naučite neku melodiju. Vi tražite čudesan preokret. Garantujem ga. Uvod Ujedinili su se... i postaju svejači Vaša deca planiraju da vas izlude... ali ne morate im dozvoliti da preuzmu kormilo. Imam vest za vas. Deca su od pamtiveka ujedinjena i imaju plan da vas izlude. Ne verujete?

– Jeste li napeti i nezadovoljni veći deo vremena? 0 školi – Jeste li preterano uključeni u detetov život? Plašite li se da će se nešto užasno dogoditi ako ga ne pratite na svakom školskom izletu? – Završavate li detetove školske zadatke i projekte? – Zahtevate li potpuno objašnjenje od nastavnika ako vam dete ne dobije najvišu ocenu? – Pravdate li dete ako ne završi zadatak na vreme? („O, mi smo krivi. Morali smo da idemoi morali smo da.”) – Da li jednostavan domaći zadatak oduzme celoj porodici energiju za čitavo veče? Da li je krajnji ishod mnogo suza i nemoći - i zadatak koji ili nije urađen uopšte, ili nije urađen kako treba? – Proveravate li i ispravljate detetu domaći zadatak? 0 vašoj deci – Morate li svakodnevno da ih molite za pomoć u kući? – Pokazuju li nepoštovanje prema vama i pritom ne cene ono što imate da im kažete? – Bune li se što moraju da vas slušaju? – Imaju li sve što požele?

Osvrnite se oko sebe. Recite mi šta vidite u tržnim centrima, prodavnicama, restoranima, pa čak i u sopstvenoj dnevnoj sobi. A šta je s malim detetom koje plače dok ne iscrpi majku, pa dobije ne jednu već tri vožnje na ringišpilu? S tinejdžerom koji glasno opsuje oca, a zatim ljutito odjuri? S ocem koji dozvoli svom dvanaestogodišnjem gojaznom sinu da napuni kolica za kupovinu čokoladicama, keksom i koka-kolom, i samo slegne ramenima kad dečak isprazni dva pakovanja keksa još dok stoje u redu pred kasom? Sa sedmogodišnjakom koji majku strelja čeličnim pogledom u stilu „Izazivam te da preduzmeš nešto” dok gura brokule s tanjira i gleda ih kako padaju na pod restorana? Šesnaestogodišnjakinjom koja ocu pokazuje srednji prst zato što joj ne da pare za bioskop, a zatim zahteva da dobije ključeve od automobila za večernji izlazak? Četrnaestogodišnjakinjom potpuno odevenom u crno, koja sva odiše stavom i daje sve znake da se kreće u pogrešnom pravcu? Trogodišnjakom koji vrišti po ceo dan kako bi bio siguran da će roditelji udovoljiti svakom njegovom hiru?

www.leo.rs | 17


Sve ovo pokazuje da u današnjem društvu deca niža od metra vode glavnu reč. Oni su deo počasne grupe - očekuju za sebe sve najbolje a da se nimalo ne potrude, samo zato što postoje. U njihovim očima, svet im je dužan - i to mnogo. Neki mali hedonistički gotovani iz bataljona puzavaca čak su se dočepali i počasnog statusa i nadvladali grupu uzavrelih hormona. Tu su zatim i odrasla deca koja se vrate kući u vaše udobno gnezdašce i tu ostaju, i ostaju, i ostaju... I o tome sve znate. Ako ste odabrali ovu knjigu, učinili ste to s razlogom. Da li vam je dosta svega? Želite li da vidite kako se ponešto - ili mnogo toga - menja u vašoj kući? Nisu uvek krupne stvari te koje vas izmore, već neprekidne borbe sa stavovima i ponašanjem kao što su kolutanje očima, drsko odgovaranje, svađe između braće i sestara, prkosno ćutanje i lupanje vratima, ili izjave kao što su „Ne možeš me naterati da to uradim!” i „Mrzim te!”, koje vam dete viče u lice dok se po ko zna koji put povlači u svoju sobu. Iscrpljenost i stres što se borite s decom koja počinju da menjaju raspoloženje od trenutka kad ujutru ustanu. Možda vas je ponašanje vašeg deteta osramotilo (mogli ste da prođete i bez napada besa vašeg sina u tržnom centru, ili bez kćerkinog pirsinga na pupku i nosu, koji je prvi put pokazala kad vam je važan poslovni saradnik došao na večeru) i znate da nešto morate da preduzmete. Možda su vas deca u određenim prilikama svojim ponašanjem držala kao taoce („Pa, dušo, nisam sigurna treba li da izađemo na večeru s Olsonima; znaš kakva deca umeju da budu...”). Ili možda primećujete aktivne znake nepoštovanja i buntovništva, i zabrinuti se šta će vam dete sledeće uraditi. Biću otvoren. Čeka vas veliki posao za veoma kratko vreme. Znam zato što sam odgojio petoro dece - četiri kćerke i jednog sina - s mojom suprugom Sandi. Godine prebrzo prolaze. Ako verujete u to da kao roditelj treba da predstavljate zdrav autoritet svojoj deci, ovo je prava knjiga za vas. Ako ne verujete u to, odmah je spustite i kupite neku drugu. Jer neće vam se dopasti ono što imam da kažem, nećete me ništa poslušati i žalićete se na mene prijateljima. Ali dozvolite da vas prvo nešto pitam: Kako se osećate nakon što sat vremena vičete na decu da ustanu ujutru na vreme kako bi stigla na školski autobus? Postoji li i neki bolji način?

18 |

Šta bi bilo da ste postupili drugačije? Šta da ih tog jutra niste budili? Šta bi bilo da ništa niste uradili? „Ali, doktore Lemane”, kažete, „ne mogu ja to. Zakasniće u školu. A ja ću zakasniti na posao.” Sad počinjete da shvatate. Kako se osećate kad neprestano slušate decu kako se prepiru oko toga ko će prvi u kupatilo? Oko toga ko je nosio čiju majicu i ostavio je zgužvanu na podu? Kako se osećate dok slušate decu kako gunđaju zbog onoga što ste im spakovali za ručak? Šta da niste posredovali u svađama između braće i sestara? Da niste glumili mirotvorca ili žurili da operete kćerkinu omiljenu majicu da bi mogla da je obuče za školu? Šta da im niste spakovali nikakav ručak? A, shvatate li sad? Postoji bolji način, i u vašim je rukama. Jeste li znali da vaš posao kao roditelja nije da stvorite srećno dete? Ako vam je dete privremeno nesrećno, znate li da će vam život svima biti bolji tek kad samo odluči da se ponovo razvedri? Kad vaše dete viče „Ne možeš me naterati da to uradim!”, u pravu je. Ne možete ih naterati da bilo šta urade. Ali ako odluče da vam ni u čemu ne pomažu, ni vi ne morate da im platite časove vožnje. Znate, ništa u životu nije besplatno. Što pre deca to nauče, tim bolje. Svako je odgovoran, bez obzira na godine, za ono što mu izlazi iz usta. A dom treba da bude kamen temeljac uzajamnog poštovanja, ljubavi i odgovornosti. Ništa ne dobijate zdravo za gotovo. Ako dozvoljavate deci da misle kako imaju prava na sve i svašta, nećete imati detence već derište. Stvorićete decu koja smatraju da sede na vozačkom sedištu životnog automobila. Koja smatraju da je njihova sreća najbitnija u životu i da imaju pravo ne samo na ono što žele već na apsolutno sve što požele, i to odmah. Mnogi od nas to nenamerno urade svojoj deci. Provodimo previše vremena krčeći im put u životu - donosimo previše odluka u njihovo ime, dajemo im previše izbora, previše slobode, a pravdamo ih kad su neodgovorni, i zanemarujemo njihovo iskazivanje nepoštovanja. Na kraju krajeva, želite da vas vaše dete voli, zar ne? Nije ni čudo što deca misle da su glavna i što roditeljske pretnje i nagovaranja ne uspevaju! Naročito mi mnoge mame govore da se osećaju kao robinje jer rade sve ono što njihova deca


žele. I na kraju dana su iscrpljene. (Ako kažete „Amin, brate!”, nastavite s čitanjem.) Razni stručnjaci govore o podsticanju dečjeg samopouzdanja. Obećavaju da ćete, ako hvalite dete za ovo i ono i utirete mu put u životu, sleteti u predivnu Zemlju čuda i živeti srećno do kraja života. Ali ovde sam da vam kažem - nakon skoro četiri decenije pomaganja porodicama - i nakon što sam odgojio petoro dece s mojom dragom ženom - da je rezultat takvog pristupa upravo suprotan. Mnoge porodice slete na deo puta na kojem radije nikad ne bi bile. Želite da vam dete bude zdrav i koristan član porodice i društva, je li tako? Vaspitano dete - za 5 dana je plan koji sasvim sigurno uspeva. Svaki put. Pomoći će vam da stvorite odgovornu odraslu osobu koju ćete ponosno nazivati svojim sinom ili kćerkom, i sada i ubuduće. Smanjiće nivo stresa u vašoj kući i doneti vam slobodu kakvu nikad pre niste doživeli u roditeljstvu. Čak će vas usput pomalo i nasmejati. (Čekajte samo da stignete do Zabavnog dana! Više o tome kasnije.) Ako mislite Ovo zvuči previše dobro da bi bilo istinito. Mora da postoji neka začkoljica - u pravu ste. Postoji - vi. Vi ste ključ za promenu načina razmišljanja i ponašanja vašeg deteta. Da bi ovo uspelo, morate postati roditelj kakav želite da budete. Neophodno je da ustanete i budete roditelj, a ne žrtva. Dakle, dajte mi nedelju dana da promenim vaš način razmišljanja i ponašanja i bićete zadivljeni rezultatima! Biće mesta u tekstu na koja ćete negodovati, jer vam se neće dopasti moji predlozi. Ali nudim vam stopostotnu garanciju: ako sledite jednostavne strategije u ovoj knjizi, za samo pet dana imaćete dobro dete. Dete koje je shvatilo da se u životu ne vrti sve oko njega. Da su i drugi ljudi važni. Dete koje vam zahvaljuje za sve što činite za njega. Stvorićete novo okruženje uzajamnog poštovanja, ljubavi i odgovornosti u vašem domu. I možda ćete primetiti da vam se lice razvlači u osmeh češće nego što ste to mogli i zamisliti. Kako mogu da vam jemčim da će se vaš odnos s detetom tako upadljivo promeniti za samo pet dana? Zato što sam taj preobražaj video u stotinama hiljada porodica svaki put kad se ove strategije poštuju! Vaspitano dete - za 5 dana nije samo još jedna obična knjiga. To je plan igre

koji zaista uspeva. Još bolje, svi mogu da ga izvedu. Ne treba vam doktorat iz raketnih nauka. Želite li sjajno dete? Želite li da budete sjajan roditelj? Isprobajte Lemanov petodnevni izazov. U ponedeljak ću vam otkriti kakva je prava životna strategija vašeg deteta - i zašto neprestano radi nešto što vas izluđuje. U utorak ćemo razgovarati o tri najvažnije stvari koje svaki roditelj želi za svoju decu - i kako da ih deca nauče i nikad ne zaborave. U sredu ćemo pogledati u budućnost. Kakvo želite da vam bude dete? Kakav roditelj vi želite da budete? Stići ćete tamo uz moje s vremenom proverene tri jednostavne strategije za uspeh. U četvrtak ćemo odrediti tri stuba istinskog samopoštovanja i naučiti kako da ih razvijete kod svog deteta. U petak ćete morati da budete psihijatar. Razmotrićemo principe i akcioni plan koji ste razvijali od ponedeljka, i spremite se da ih primenite na decu koja ništa ne slute. Deo Pitajte doktora Lemana pruža praktične savete za više od sto naj- aktuelnijih tema roditeljstva. Pročitajte sve u Pregledu akcionih planova i sigurno ćete naći ono što vama treba. Zatim, tu je i ono što nazivam Zabavnim danom. To mi je najomiljeniji dan. Kad pokrenete plan, treba samo da se zavalite i posmatrate zabavu... i zbunjenost na detetovom licu. Nema bolje zabave za roditelje. Ako ne odustanete, jemčim vam da će vam se sve isplatiti. Ja to znam. Iskusio sam te blagodeti u odnosu sa sopstvenom decom, starom između petnaest i trideset pet godina. Sandi i ja smo ponosni na njih. Svi su dobri i u školi i u životu uopšte. Za razliku od mene, nisu išli na sud za saobraćajne prekršaje, niti im je oduzimana vozačka dozvola. Ono što je zanimljivo i predivno jeste da se zaista vole. Svi su spremni na ogromne žrtve da budu zajedno. I obratite pažnju na ovo: vole i poštuju Sandi i mene. Vole i da se druže s nama. Čak su i drugari naše petnaestogodišnje kćerke priznali pre neki dan da su joj roditelji kul. Iskoristio sam iskustvo gotovo četiri decenije dugog braka i roditelj- stva - uključujući i svoje kliničko iskustvo psihologa, lično iskustvo oca petoro dece i mnoge priče koje sam čuo dok sam putovao po zemlji, unoseći razboritost i mudrost u porodične odnose - sve to povezujući u jednu malu knjigu. Uradio sam to jer mi je stalo do vaše porodice. Želim da vidim kako i u vašoj porodici vladaju dobri odnosi kao i u mojoj. Želim da imate dom gde se članovi porodice uzajamno vole i poštuju. Vaša deca to zaslužuju. Vi to zaslužujete. I bio bih neizmerno srećan kad bih video da je uspelo.

www.leo.rs | 19


Novi sajt!!! Leo Top lista

1. Siniša Ubović PUT PROMENE... I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA

2. Ester i Džeri Hiks TRAŽI I DOBIĆEŠ

3. Dr Erik Perl REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe

4. Ester i Džeri Hiks ZAKON PRIVLAČENJA

5. Lujza Hej MOĆ JE U VAMA

6.

Lujza Hej JA TO MOGU – kako da koristite afirmacije da biste promenili sopstveni život

7. Nil Donald Volš RAZGOVORI S BOGOM 1

8. Ajrin Torn Sajmon svetski putnik 1 – Polarna pustolovina

9. Ester i Džeri Hiks VRTLOG

10.

DR FRENK DŽ. KINSLOU Tajna brzog isceljenja

20 |

www.leo.rs


UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE

Knjige sa našeg sajta možete kupiti na više načina:

011/375-26-25 011/375-26-26 011/375-26-27

063/517-874 potrebno je da nam u sms poruci pošaljete sledeće podatke: ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada. Cena sms poruke se tarifira po standardnoj ceni sms poruke kod vašeg operatera.

info@leo.rs potrebno je da nam pošaljete sledeće podatke: Ime i prezime, adresu, mesto i poštanski broj, broj mobilnog telefona, naziv knjige ili knjiga koje poručujete i broj komada.

www.leo.rs

Leo commerce na: Prijavite se za

Leo Newsletter na: www.leo.rs

www.leo.rs | 21


Mark Levi Neobično putovanje gospodina Daldrija Alis vodi miran život, radi posao koji obožava i druži se sa prijateljima koji su svi u slobodno vreme umetnici. Njen život se, međutim, na Badnje veče okreće naglavačke. Za vreme posete vašaru u Brajtonu, vidovnjakinja joj proriče zagonetnu budućnost. Alis nije ni na tren poverovala u to proročanstvo, ali ne može da izbaci staričine reči iz glave...

„Nisam verovala u sudbinu, u one male znake koji nas navodno usmeravaju ka putevima kojima treba da idemo. Nisam verovala u priče proročica, u karte koje nam predviđaju budućnost. Verovala sam u puku podudarnost, u slučajnost.” „Ako nisi verovala ni u šta od svega toga, zašto si pošla na jedno tako dugo putovanje? Zašto si došla čak ovamo?” „Zbog klavira.” „Zbog klavira?” „Bio je namerno raštimovan, kao oni stari klaviri iz jeftinih barova koji su zavšili u oficirskim menzama. U njemu je bilo nečeg posebnog. Ili je bio poseban onaj ko je svirao na njemu.” „A ko je svirao na njemu?” „Moj prvi komšija. Doduše, nisam baš sigurna da je to bio on.” „Ti si večeras ovde zato što je tvoj komšija svirao klavir?” „U neku ruku. Kada bi njegov zvuk odjeknuo na stepeništu, čula bih svoju samoću. Pristala sam da provedem taj vikend u Brajtonu zato da bih pobegla od nje.”

22 |

„Treba da mi ispričaš sve od početka, biće mi jasnije ako mi izložiš sve po redu.” „To je duga priča.” „Imamo vremena. Vetar duva sa pučine, padaće kiša”, reče Rafael prišavši prozoru. „Ponovo ću isploviti tek za dva-tri dana, i to u najboljem slučaju. Skuvaću nam čaj i ti ćeš mi sve lepo ispričati, ali obećaj mi da nećeš preskočiti nijednu sitnicu. Ako je tajna koju si mi poverila istinita, ako smo sada zauvek povezani, moram sve da znam.” Rafael kleknu pored peći od livenog gvožđa, otvori vratanca i dunu u žar. Rafaelova kuća je bila skromna, isto kao njegov život. Četiri zida, jedna jedina prostorija, improvizovani krov, pohabani patos, jedan krevet, umivaonik ispod stare slavine iz koje je tekla voda sobne temperature, zimi ledena, a leti mlaka, iako je trebalo da bude upravo suprotno. Prostorija je imala jedan jedini prozor, ali se sa njega pružao pogled na Bosforski zaliv; sa mesta za stolom gde je sedela Alis, mogli su da se vide veliki brodovi koji su uplovljavali u moreuz i evropska obala iza njih. Alis otpi gutljaj čaja koji joj je Rafael sipao i započe svoju priču.


1. London, petak, 22. decembar 1950. Kiša je dobovala po krovnom prozoru iznad kreveta. Jak zimski pljusak. Trebaće ih još mnogo da operu grad od prljavštine koju je za sobom ostavio rat. Mir je vladao samo pet godina i u većini četvrti i dalje su bili vidljivi tragovi bombardovanja. Život je nastavljao da teče svojim tokom, hrana je bila racionisana, manje nego prethodne godine, ali dovoljno da se ljudi prisećaju dana kad su mogli da jedu dok se ne zasite, kad su koristili i drugo meso, a ne samo ono iz konzerve. Alis je te večeri bila kod kuće, sa prijateljima: Semom, knjižarom kod Haringtona i sinova i odličnim kontrabasistom, Antonom, stolarom i trubačem bez premca, Kerol, nedavno demobilisanom bolničarkom koja se odmah zaposlila u bolnici u Čelsiju, i Edijem, koji je zarađivao za život tako što je svakog drugog dana pevao u podnožju stepenica na železničkoj stanici Viktorija ili po pabovima, kada bi mu to dozvolili. Upravo je on te večeri predložio da narednog dana odu na izlet u Brajton. Opet su bile otvorene vašarske atrakcije postavljene duž velikog mola, a kako je sutradan bila subota, vašar će biti u punom jeku. Svi su ispraznili džepove. Edi je sakupio nešto malo novca u jednom baru na Noting Hilu, Anton je od gazde dobio mali dodatak na platu za kraj godine, Kerol, kao i obično, nije imala ni prebijene pare (prijatelji su već bili navikli da joj sve plaćaju), Sem je prodao nekoj Amerikanki prvo izdanje Izleta na pučinu Virdžinije Vulf i drugo izdanje njene Gospođe Dalovej, tako da je za jedan dan zaradio nedeljnu platu. Alis je imala nešto ušteđevine i zaslužila je daje potroši, cele godine je radila kao sumanuta, a čak i da nije, pronašla bi bilo kakav izgovor da provede subotu u društvu prijatelja.

Kad je ostala sama, Alis malo pospremi veliku prostoriju koja joj je, u zavisnosti od doba dana, služila kao radionica, trpezarija, dnevna i spavaća soba. Dok je razvlačila trosed u ležaj, ona se naglo uspravi i pogleda ulazna vrata. Odakle njenom susedu smelosti da prekine jedno tako lepo veče i odakle mu pravo da tako upada kod nje. Ona zgrabi šal koji je visio na čiviluku, pogleda se u malom ogledalu u predsoblju, pa odloži šal, pošto je sa njim izgledala starije, i odlu��nim korakom prođe kroz hodnik, priđe vratima gospodina Daldrija i pokuca. Čekala je, podbočena, da joj otvori. „Recite mi da negde gori i da je jedini razlog za ovaj napad histerije vaša želja da me spasete od požara”, reče ovaj ljutito uzdahnuvši. „Kao prvo, jedanaest uveče uoči vikenda nije nepristojno vreme. Osim toga, ja dovoljno često podnosim vaše vežbanje skala, pa možete i vi da istrpite galamu kad ja imam goste!” „Vi svakog petka imate u gostima bučno društvo i žalosnu naviku da malo preterate s pićem, što se negativno odražava na moj san. I za vašu informaciju, ja nemam klavir, skale na koje se žalite verovatno svira neko drugi u komšiluku, možda gospođa sa donjeg sprata. Ja sam slikar, gospođice, a ne muzičar, a slikanje ne proizvodi buku. Eh kako je u ovoj staroj kući bilo tiho dok sam ja bio jedini stanar u njoj!”

Vino koje je doneo Anton imalo je ukus čepa i naknadni ukus sirćeta, ali su svi popili dovoljno da zapevaju uglas i svaku narednu pesmu pevali su sve glasnije, dok gospodin Daldri, Alisin sused sa sprata, nije pokucao na vrata. Sem, koji je jedini smogao hrabrosti da mu otvori, obeća da će galama smesta prestati; uostalom bilo je vreme da idu kući. Gospodin Daldri je prihvatio njegovo izvinjenje, ali je pomalo nadmeno izjavio kako je pokušavao da zaspi i kako bi bio vrlo zahvalan susedima kad ga ne bi sprečavali u tome. Viktorijanska kuća u kojoj su Alis i on stanovali nije bila zamišljena kao džez klub, dovoljno je neprijatno već i to što mora da sluša njihov razgovor. Onda se vratio u svoj stan, tačno prekoputa Alisinog. Njeni prijatelji su obukli kapute, stavili šalove i kape i zakazali sastanak za sutradan ujutru u deset, na stanici Viktorija, na peronu sa koga polazi voz za Brajton.

www.leo.rs | 23


„Vi slikate? A šta tačno slikate, gospodine Daldri?”, upita Alis. „Gradske pejzaže.” „Čudno, ne izgledate mi kao slikar, mislila sam. „Šta ste mislili, gospođice Pendelberi?” „Zovem se Alis, morali biste da znate kako mi je ime, pošto čujete sve razgovore u mom stanu.” „Nisam ja kriv što su zidovi koji nas dele toliko tanki. Mogu li sada, pošto smo se zvanično upoznali, da se vratim u krevet ili želite da nastavimo ovaj razgovor na stepeništu?” Alis ga je neko vreme ćutke posmatrala, a onda ga upita: „U čemu je vaš problem?” „Molim?” „Zašto se pretvarate da ste hladni i neprijatni? Komšije smo, ako se malo potrudimo, možemo lepo da se slažemo ili bar pretvaramo da se lepo slažemo.” „Ja sam ovde lepo živeo pre nego što ste vi došli, gospođice Pendelberi, ali otkako ste se uselili u taj stan, koji sam ja želeo da iznajmim, život mi se, najblaže rečeno, poremetio, a moj mir je sada samo daleka uspomena. Koliko ste puta kucali na moja vrata zato što vam je ponestalo soli, brašna ili margarina dok ste kuvali za svoje šarmantne prijatelje, ili zato što niste imali sveću, a nestala je struja? Da li ste se ikada zapitali remete li vaši česti upadi moj privatni život?” „Hteli ste da se uselite u moj stan?”

viktorijansku kuću i slabo grejanje nije bilo dovoljno da podigne živu u termometru. Ona uze knjigu sa stolice bez naslona koja joj je služila kao noćni stočić, pročita nekoliko redova, pa je odloži. Onda ugasi svetio i sačeka da joj se oči naviknu na polumrak. Kiša se slivala niz krovni prozor. Stresavši se od hladnoće, Alis zamisli mokru zemlju i lišće koje se u jesen raspada u kestenovoj šumi. Zatim duboko udahnu i preplavi je blagi miris humusa. Alis je imala poseban dar. Zahvaljujući natprosečno osetljivom nosu, mogla je da razazna i zauvek zapamti svaki, čak i najslabiji miris. Nagnuta nad dugim stolom u svojoj radionici, po čitav dan je mešala molekule u potrazi za kombinacijom koja bi mogla da postane parfem. Alis je bila „nos”. Radila je sama i svakog meseca je obilazila londonske proizvođače mirisa i nudila im svoje formule. Prethodnog proleća uspela je da ubedi jednog od njih da pusti u prodaju njenu toaletnu vodicu od divlje ruže. Ona je očarala vlasnika jedne parfimerije u Kenzingtonu i doživela prilično veliki uspeh kod otmene klijentele, što joj je obezbedilo mali mesečni prihod: zahvaljujući njemu, mogla je da živi nešto bolje nego prethodnih godina. Ona ponovo upali svetiljku kraj uzglavlja i sede za radni sto. Uze tri tračice i zaroni ih u tri bočice. Sve do sitnih sati zapisivala je u svesku mirisne note koje je dobila. *** Budilnik prenu Alis iz sna i ona baci na njega jastuk ne bi li ga ućutkala. Sunce zaklonjeno jutarnjom maglom obasjavalo joj je lice. „Prokleti krovni prozor!”, progunđa ona.

„Hteo sam da ga pretvorim u atelje. U ovoj kući jedino vi imate krovni prozor. Nažalost, uspeli ste da steknete naklonost naše stanodavke, pa ja moram da se zadovoljim slabim svetlom koje prolazi kroz moje skromne prozore.”

Sećanje na zakazani sastanak s prijateljima na peronu železničke stanice nadvlada njenu želju za lenstvovanjem.

„Ja nisam ni upoznala našu stanodavku, stan sam iznajmila preko agencije.”

Ona skoči iz kreveta, uze nasumice odeću iz ormana i otrča pod tuš.

„Možemo li da ostanemo na ovome za večeras?”

Kad je izašla iz stana, Alis baci pogled na sat: ako ide autobusom, zakasniće. Zato zviznu kako bi zaustavila taksi i čim je ušla, zamoli vozača da vozi najkraćim putem.

„Zato ste tako hladni prema meni otkako sam se doselila, gospodine Daldri? Zato što sam ja dobila vaš atelje?” „Gospođice Pendelberi, trenutno su hladna samo moja stopala. Moje sirote noge stoje na promaji zbog našeg razgovora. Ako nemate ništa protiv, povući ću se pre nego što se prehladim. Želim vam prijatnu noć. Zahvaljujući vama, moja noć će trajati kraće nego što sam želeo.” Gospodin Daldri joj polako zatvori vrata pred nosem. „Kakav čudak!”, promrmlja ona, pa krenu nazad u svoj stan. „Čuo sam vas!”, viknu istog trena Daldri iz svoje dnevne sobe. „Laku noć, gospođice Pendelberi.” Vrativši se u svoj stan, Alis se spremi na brzinu i zavuče u postelju. Daldri je bio u pravu: zima se uvukla u

24 |

Kad je stigla na stanicu, pet minuta pre polaska voza, ispred šaltera za prodaju karata bio je dug red. Alis otrča na peron. Anton ju je čekao pored prvog vagona. „Pa gde si, pobogu, dosad? Ulazi, brzo!”, reče joj pomogavši joj da se popne na stepenik. Ona uđe u kupe u kome su je čekali prijatelji. „Šta mislite, kolika je verovatnoća da će nam kondukter tražiti karte?”, upita ona dok je sedala na svoje mesto, sva zadihana. „Ja bih ti dao svoju da sam je kupio”, odgovori joj Edi. „Rekla bih da je verovatnoća pedeset posto”, proceni Kerol.


„U subotu ujutru? Ja mislim da je verovatnoća 1:3... Uostalom, saznaćemo kad stignemo”, zaključi Sem. Alis prisloni glavu na staklo i zažmuri. Banja je bila udaljena od prestonice jedan sat vožnje vozom. Spavala je sve vreme puta. Na železničkoj stanici u Brajtonu kondukter je pregledao karte putnicima na izlasku sa perona. Alis stade ispred njega i krenu tobože da pretražuje džepove. Edi uradi to isto. Anton se nasmeši i dade im po jednu kartu. „Bile su kod mene”, reče kondukteru. Onda zagrli Alis oko struka i povede je u predvorje. „Ne pitaj me kako sam znao da ćeš zakasniti. Ti uvek kasniš! Edija poznaješ isto tako dobro kao ja, on je švercer u duši. Nisam hteo da nam nešto pokvari ovaj dan i pre nego što je i počeo.” Alis izvadi iz džepa dva šilinga i pruži ih Antonu, ali joj ovaj zatvori šaku preko novčića. „Hajdemo sad”, reče. „Dan će brzo proći, ne želim ništa da propustim.” Alis ga je gledala dok se udaljavao poskakujući; nakratko je opet videla momčića kakav je bio kad ga je upoznala i to je natera da se nasmeši. „Ideš li?”, upita je on okrenuvši se. Spustili su se Kvins roudom i Vest stritom do šetališta pored mora. Tamo je već bila gužva. Dva velika mola pružala su se iznad talasa. Zbog drvenih građevina ličili su na velike brodove. Vašarske atrakcije su se nalazile na čuvenom Brajtonskom doku. Društvo stiže u podnožje sata na ulazu. Anton kupi kartu Ediju i dade znak Alis da se već pobrinuo za njenu ulaznicu. „Nećeš valjda danas sve ti da mi plaćaš?”, šapnu mu ona na uvo. „Što da ne? To mi pričinjava zadovoljstvo.” „Zato što ne postoji nijedan razlog da. „Zar nije dobar razlog to što mi pričinjava zadovoljstvo?” „Koliko je sati?,” upita Edi. „Gladan sam.” Na nekoliko metara odatle, ispred velike zgrade u kojoj je bila zimska bašta, nalazio se kiosk gde su se prodavali fish and chips Miris prženog ulja i sirćeta dopirao je čak do njih. Edi protrlja stomak i povuče Sema ka maloj baraci. Alis napravi zgađenu grimasu, pa im se pridruži. Pošto su svi naručili, Alis plati prodavcu i pruži Ediju posudu sa prženom ribom, nasmešivši se. Doručkovali su nalakćeni na ogradu. Anton je ćutke posmatrao talase kako se provlače između stubova mola. Edi i Sem su rešavali svetske probleme. Edi je uživao da kritikuje vladu, to mu je bila omiljena zabava. Optuživao je premijera da ne čini ništa za siromašne - ili bar ne čini dovoljno - i da nije pokrenuo velike radove kako bi ubr-

zao obnovu grada. Na kraju krajeva, to bi bilo dovoljno da se zaposle svi koji nemaju posao i ne mogu da jedu dok se ne zasite. Sem mu je pričao o ekonomiji, tvrdio je da je teško pronaći kvalifikovanu radnu snagu, a kada bi Edi krenuo da zeva, nazvao bi ga lenjim anarhistom, što njegovog druga nije previše pogađalo. Borili su se u istom puku i, uprkos neslaganju u mišljenjima, povezivalo ih je doživotno prijateljstvo. Alis se držala malo po strani od grupe kako bi pobegla od mirisa prženog ulja, previše jakog za njen ukus. Kerol joj se pridružila i neko vreme su ćutale, pogleda prikovanog za pučinu. „Trebalo bi da obratiš pažnju na Antona”, prošaputa Kerol. „Zašto? Je l’ bolestan?”, upita je Alis. „Od ljubavi! Zaljubljen je u tebe! Ne treba da budeš bolničarka da bi to shvatila. Svrati ovih dana u bolnicu, odvešću te kod očnog lekara, mora da si postala užasno kratkovida kad to ne primećuješ.” „Ne lupaj! Nas dvoje smo se upoznali još kao klinci, između nas ne postoji ništa osim vrlo dugog prijateljstva.” „Samo te molim da obratiš pažnju na njega”, prekide je Kerol. „Ako osećaš nešto prema njemu, nema potrebe da se kolebaš. Svima će nam biti drago da vas vidimo zajedno, vi zaslužujete jedno drugo. U protivnom, ne ponašaj se toliko neodređeno, pati bez razloga.” Alis promeni mesto kako bi okrenula leđa grupi i stala naspram Kerol. „Po čemu se ja to ponašam neodređeno?” „Recimo, po tome što se pretvaraš da ne znaš kako sam ja zaljubljena u njega”, odvrati Kerol. Dva galeba se počastiše ostacima ribe i krompira koje je Kerol prosula u more. Ona onda baci posudicu u korpu za đubre i vrati se kod momaka. „Čekaćeš ovde oseku ili ideš s nama?”, upita Sem Alis. „Prošetaćemo po holu sa igrama, primetio sam aparat na kome može da se osvoji cigara ako se dovoljno jako udari maljem”, dodade zavrnuvši rukave. U aparat se ubacivalo četvrt penija za svaki pokušaj. Opruga koju je trebalo udariti iz sve snage slala je uvis gvozdenu kuglu; ukoliko bi ona udarila u zvono, postavljeno na sedam stopa od tla, čovek bi otišao sa cigarom u ustima. Premda ona nije bila ni približno kvalitetna kao havana, Sem je smatrao da je pušenje cigare vrlo šik. Pokušao je osam puta i potrošio dva penija, verovatno dvostruko više nego što bi za tako lošu cigaru dao prodavcu čija je tezga bila na nekoliko koraka odatle. „Daj mi novčić i pusti mene”, reče Edi. Sem mu pruži četvrt penija i uzmaknu. Edi zamahnu maljem kao da drži najobičniji čekić, pa ga, nimalo se ne naprežući, pusti da padne na oprugu. Kugla odlete uvis i udari u zvono. Vašardžija mu dade zasluženu nagradu.

www.leo.rs | 25


„Ova je za mene”, reče Edi. „Daj mi još četvrt penija, pokušaću da osvojim jednu i za tebe.”

Pošto je odjeknulo zvono, Anton siđe sa podijuma i vrteška stade da se okreće.

Minut kasnije dvojica drugara zapališe cigare. Dok je Edi bio oduševljen, Sem se preračunavao u sebi: za taj novac mogao je da kupi kutiju cigareta. Dvadeset cigareta embasi umesto jedne loše cigare, vredelo je razmisliti o tome.

Sem, Alis i Edi priđoše Antonu da posmatraju Kerol, jedinu odraslu osobu među gomilom klinaca koji su joj se rugali, upirući prst u nju. Kad je sledeći put njihova prijateljica prošla pored njih, niz obraze su joj se slivale suze, koje je ona brisala nadlanicom kako je znala i umela.

Pošto su videli autodrom, momci se pogledaše i već sledećeg trena sva trojica su sedela u po jednom automobilu. Čvrsto stežući upravljač i pritiskajući papučicu gasa, zaletali su se u druge automobile dok su ih devojke preneraženo posmatrale. Kad se vožnja završila, osvojili su na juriš streljanu. Anton je bio ubedljivo najveštiji. Pošto je zabio pet metaka u centar, osvojio je porcelanski čajnik koji je poklonio Alis. Izdvojivši se iz grupe, Kerol je posmatrala vrtešku sa drvenim konjićima koji su se okretali ispod osvetljenih girlandi. Anton joj priđe i uhvati je za mišicu. „Znam, to je za klince”, uzdahnu Kerol. „Ali ako ti kažem da se nikad nisam vozila na tome. „Nisi se vozila na vrtešci kao mala?”, začudi se Anton. „Odrasla sam na selu, u mom kraju nije bilo vašara. A kad sam došla u London da se školujem za bolničarku, već sam bila prestara za to. Onda je izbio rat i...” „I sada bi želela da se provozaš... Pođi onda sa mnom”, reče Anton i povede Kerol ka kućici u kojoj su se kupovale karte. „Častim te vatrenim krštenjem na vrtešci sa drvenim konjićima. Hajde, uzjaši ovoga”, reče joj pokazujući životinju sa zlatastom grivom, „ostali mi deluju nervozno, a kako ti je ovo prvi put, bolje da budeš obazriva.” „Zar nećeš i ti?”, upita Kerol. „Radije ne bih, dovoljno je da ih pogledam pa da mi se zavrti u glavi. Ali obećavam da ću se potruditi i da neću odvajati pogled od tebe.”

„Pogledaj šta si uradio!”, reče Alis Antonu, pljesnuvši ga po ramenu. „Mislio sam da činim dobro delo, ne znam šta joj je, sama je htela...” „Htela je da jaše sa tobom, glupane, a ne da pravi budalu od sebe.” „Pa rekao ti je da je hteo da učini dobro delo”, umeša se Sem. „Da ste makar malčice džentlmeni, otišli biste kod nje, ne biste tu stajali kao ukopani.” Dok su se druga dvojica dogovarala šta da rade, Edi je skočio na vrtešku i krenuo da se provlači između konjića, udarajući šljuske klincima koji su se, po njegovom mišljenju, previše cerekali. Konjići su još plesali pakleno kolo kad je Edi konačno stigao do Kerol. „Izgleda da vam treba konjušar, gospođice”, reče on spustivši ruku na drvenu grivu. „Pomozi mi da siđem, Edi, molim te.” On, međutim uzjaha konja i obgrli jahačicu, pa se nagnu i šapnu joj nauvo: „Zar misliš da ću dozvoliti ovim klincima da se tek tako izvuku! Crći će od ljubomore kad vide kako se provodimo. Ne potcenjuj sebe, draga moja, seti se da si ti nosila ranjenike pod bombama dok sam ja bančio po krčmama. Kad sledeći put budemo prolazili pored onih budala, naših prijatelja, hoću da se grohotom smeješ, jesi li me razumela?”

Prelistajte lavovske vesti! http://www.leo.rs/vesti/

26 |


bav u j l m e j užu Ja zasl leti o v e j o Divn ljen o v i t i b i Ja sam fantastična, originalna i jedinstvena osoba. Upravo u toj jedinstvenosti leži moja najveća snaga

www.leo.rs | 27


Amanda Kvik

Kasno je za venčanje

Prvi znak da su njegovi pažljivo smišljeni planovi za to veče osuđeni na propast bio je kada je otvorio vrata svoje spavaće sobe i ugledao Kleopatru u hodniku. „Dođavola”, prozborio je vrlo tiho. „Očekivao sam Minervu.” Dugo očekivana vizija strastvene noći provedene u udobnoj postelji s ljubavnicom i povremenom poslovnom partnerkom, Lavinijom Lejk, iščezla je u gustoj magli. Prošlost se vratila da ga progoni u najnezgodnijem trenutku. „Zdravo, Tobajase.” Žena u hodniku spustila je zelenu pozlaćenu masku sa zlatnom drškom. Dijadema u obliku kobre, koja joj je krasila raskošno ispletenu crnu periku, svetlucala je na svetlosti zidne sveće. Ironična veselost iskrila joj je u tamnim očima. „Odavno se nismo videli, zar ne? Mogu li ući?” Prošle su tri godine od poslednjeg susreta s Aspazijom Grej, ali se ona promenila tek neznatno. I dalje je bila zapanjujuće lepa, klasičnog profila, koji je savršeno odgovarao masci kraljice Egipta. Znao je da ispod perike ima divnu tamnosmeđu kosu. Bledozelena haljina protkana zlatnim nitima naglašavala joj je vitku, elegantno oblikovanu figuru. Oživljavanje starog poznanstva bilo je poslednje čime bi se večeras bavio. Pogled na Aspaziju Grej potpuno mu je pokvario raspoloženje. Sećanja na mračne događaje od pre tri godine zapljusnula su ga poput razbesnelih morskih talasa.Napregao se da se

28 |

pribere i osmotrio je tamni hodnik iza Aspazije. Nije bilo ni traga od Lavinije. Možda će, ako bude brz i delotvoran, uspeti da se reši neželjene posetiteljke pre nego što mu sasvim upropasti veče.„Pretpostavljam da je najbolje da uđeš.” Oklevajući, zakoračio je unazad. „Niste se promenili, gospodine”, promrmljala je. „Ljubazni ste, kao i uvek.” Ušla je u vatrom osvetljenu prostoriju, tiho šušteći svilenim suknjama i noseći dašak egzotičnog parfema. Zatvorio je vrata i okrenuo se k njoj. Na maskenbalu nije primetio nijednu Kleopatru te večeri, ali ga to nije iznenadilo. Zamak Bomont bio je ogromno, monstruozno zdanje. Večeras je bio pun gostiju. Njega je zanimala samo jedna osoba u šarenom mnoštvu. Pozivnicu za seosku zabavu dobio je zahvaljujući lordu Vejlu. Prva misao mu je bila da odbije poziv. Skupovi te vrste nisu ga interesovali. Kućne zabave su mu se činile dosadnim, mada nije imao mnogo iskustva sa sličnim skupovima. Ali onda mu je Vejl ukazao na najveću prednost dobro organizovane seoske zabave. Tačno je da moraš istrpeti duge, dosadne obroke, isprazne razgovore i glupe društvene igre, ali imaj u vidu jedan izuzetno važan momenat: imaćete zasebne sobe. Štaviše, niko neće obraćati ni najmanju pažnju u kojoj od tih soba ćete provesti noć. Seoske zabave se održavaju samo da bi gostima pružile priliku za takva druženja.


Opterećivala ih je i nepredvidljiva priroda posla kojim su se bavili. Kad neko nudi usluge osobama zainteresovanim za angažovanje privatnih isktražitelja, nikad se ne zna kada će klijent da mu zakuca na vrata. Obratio se Aspaziji. „Šta, dođavola, radiš ovde? Mislio sam da si u Parizu.” „Dobro mi je poznata tvoja direktnost, Tobajase, koja se ponekad graniči i s nepristojnošću. Ipak, očekivala sam srdačniju dobrodošlicu. Ne bi se moglo reći da se površno poznajemo.” U pravu je, pomislio je. Zauvek su povezani događajima iz prošlosti i pokojnikom po imenu Zakari Eland. „Izvini”, tiho je prozborio, „ali, da budem iskren, prilično si me iznenadila. Nisam te video ovog popodneva kad su gosti pristizali u zamak, niti na večerašnjem maskenbalu.” „Kasno sam stigla. Svečanost je već uveliko počela. Videla sam te na balu, ali si ti svu pažnju usmerio na sitnu crvenokosu prijateljicu.” Skinula je rukavice nemarnom gracioznošću i prinela ruke vatri. „Ko je ona, zaboga? Ne bih rekla da je tvoj tip.” „Zove se gospođa Lejk.” Nije ni pokušao da ublaži oštrinu svojih reči. „Jasno mi je.” Spustila je pogled na plamenove. „Vi ste ljubavnici.” To je bila tvrdnja, a ne pitanje. „Mi smo i poslovni partneri”, dodao je bezizražajno. „Povremeno.” Podsećanje na istinsku svrhu seoske zabave u ogromnoj vili sevnulo je Tobajasovim umom kao munja. Kada mu je Vejl, nezainteresovan za posetu Bomontu, ljubazno ponudio jednu od svojih kočija za putovanje, Tobajas je bio više nego raspoložen. Iznenadilo ga je što je Lavinija prihvatila njegov plan bez mnogo nećkanja. Pao mu je kamen sa srca kad je rešila da krene na seosku zabavu. Naslućivao je da je njen pristanak bio u velikoj meri nadahnut željom da tamo sklopi nove poslove. Ipak, nije dozvolio da mu ta misao kvari raspoloženje. Prvi put će biti u prilici da uživaju ne u jednoj, već u dve zajedničke noći, u diskretnoj i toploj udobnosti prave postelje. Očekivanja su obećavala. Neće morati da se šunjaju po udaljenim delovima parka ili da se snalaze na stolu Lavinijine radne sobe. Tri veličanstvena dana neće zavisiti od milosrđa Lavinijine kućepaziteljke, koja bi se ponekad dala ubediti da ode na pijacu po ribizle kada bi on naišao. Uživao je u kratkotrajnim susretima s Lavinijom u gradu, ali su oni, koliko god bili stimulativni, uglavnom zbrzani i povremeno iritirajući. Kiša je imala gadan običaj da pada gotovo svakog popodneva kad bi se sastao s njom u parku. Večito su strepeli da li će Lavinijina nećaka, Emelin, odlučiti da se vrati kući u najnezgodnijem trenutku.

Pogledala ga je, podigavši fine obrve u blagoj zbunjenosti. „Ne razumem ovo poslednje. Da li govoriš o zajedničkim finansijskim poduhvatima?” „U neku ruku. Gospođa Lejk i ja na isti način zarađujemo za život. Ona se bavi privatnim istragama, baš kao i ja. Na nekim slučajevima radimo zajedno.” Koketno se osmehnula. „Pretpostavljam da su privatne istrage korak napred u odnosu na posao uhode. Ipak, ni to zanimanje ne može se ni izdaleka meriti s pređašnjom karijerom poslovnog čoveka.” „Nalazim da odgovara mom temperamentu.” „Neću te pitati šta je tvoja partnerka radila pre no što se posvetila tom neobičnom zanimanju.” Otišla je predaleko, pomislio je. Dužnost mu je da izađe u susret starim poznanicima, ali samo do izvesne mere. „Aspazija, reci mi zašto si ovde. Imam planove za ostatak noći.” „Ti planovi nesumnjivo uključuju i gospođu Lejk.” Njeno izvinjenje je zvučalo iskreno. „Zaista mi je žao, Tobajase. Volela bih da mi veruješ kad ti kažem da mi ne bi palo na pamet da se u ovo doba noći pojavljujem u tvojoj spavaćoj sobi bez valjanog razloga.” „Zar nisi mogla da sačekaš do jutra?” „Bojim se da je stvar hitna.” Okrenula se od vatre i prišla mu je laganim korakom.

www.leo.rs | 29


Aspazija je bila žena svetske uglađenosti. Znao je da je besprekorno ovladala veštinom skrivanja osećanja i raspoloženja, bez koje nema opstanka u najvišim društvenim krugovima. Ipak je uspeo da nazre trzaje uznemirenosti u senkama, ispod njene hladne spoljašnjosti. Prečesto je viđao to osećanje da ga ne bi odmah prepoznao. Aspazija Grej je bila uplašena. „Šta nije u redu?”, pitao je, nešto ljubaznijim tonom. Uzdahnula je. „Nisam došla ovamo da bih provela nekoliko dana uživajući u čarima seoskog života. Do prošle noći nisam ni nameravala da prihvatim poziv na zabavu u domu Bomontovih. Zapravo, odbila sam poziv pre nekoliko nedelja. Ali situacija se promenila. Požurila sam ovamo da bih se sastala s tobom.” Pogledao je na svoj džepni časovnik, koji je stajao na noćnom stočiću, i video da je skoro jedan sat posle ponoći. Kuća je polagano tonula u noćnu tišinu. Lavinija će uskoro zakucati na njegova vrata. Hteo je da se reši Aspazije pre nego što se to dogodi. „Zašto si, dođavola, prešla toliki put? To je šestočasovna vožnja kočijom.” „Nisam imala izbora. Jutros sam došla pravo na tvoju adresu u Ulici Slejt, ali si već bio otišao. Tvoj batler me je obavestio da si otputovao u zamak Bomont i da ćeš odsustvovati nekoliko dana. Na svu sreću, setila sam se da se u pozivnici pominje kostimirani bal. Uspela sam da pronađem ovu periku i masku u poslednjem trenutku.” „Dobila si pozivnicu?” Podatak mu je uzburkao radoznalost. „Da, naravno”, nehajno će Aspazija. „Ledi Bomont šalje pozivnice svim pripadnicima visokog društva. Voli da priređuje velike i glamurozne zabave. To je već godinama njena strast, a Lord Bomont joj rado izlazi u susret.” Lavinija i on ne ubrajaju se u pripadnike visokog društva, razmišljao je. Uspevali su da se održe na rubovima privilegovanih društvenih krugova zahvaljujući poznanstvima s imućnim i uticajnim bivšim klijentima poput Vejla i gospođice Dav. Ali ta poznanstva im ne garantuju stalno mesto na listama zvanica na najvećim zabavama. Aspazija je, pak, raspolagala besprekornim pedigreom. Kao poslednja u naslednoj liniji dobila je veliko nasledstvo posle očeve smrti. U sedamnaestoj godini bila je nakratko udata za četrdeset godina starijeg muškarca. Umro je šest meseci nakon venčanja, ostavivši joj priličan imetak. Tobajas je izračunao da sada ima oko dvadeset osam godina. Zahvaljujući lepoti, uglednom poreklu i novcu dobrodošla je na svim listama gostiju. Stoga nije bilo nikakvo čudo što je pozvana na seosku zabavu u zamku Bomont. „Čudi me što je kućepazitelj u poslednji čas uspeo da ti pronađe odgovarajući smeštaj. Mislio sam da je zamak pun sve do tavanskih greda.” „Vlada prilična gužva. Ali kad sam stigla i objasnila da

30 |

je došlo do „greške s pozivnicama”, batler i kućepazitelj su se posavetovali. Uspeli su da pronađu veoma prijatnu sobu, dole niz hodnik. Verujem da su nekog preselili u manje udoban smeštaj da bi me zbrinuli.” „Reci mi u čemu je problem, Aspazija.” Počela je da korača levo-desno ispred kamina. „Nisam sigurna odakle da krenem. Prošlog meseca sam se vratila iz Pariza i zakupila sam kuću u gradu. Naravno, nameravala sam da ti se javim u nekom trenutku kad se lepo smestim.” Pažljivo je posmatrao njeno lice i zaključio da ne veruje sasvim u istinitost poslednje tvrdnje. Bio je prilično siguran da bi ga doveka izbegavala da je mogla. Razumeo je. Uvek će ga povezivati s tragičnim događajima od pre tri godine. „Šta te je navelo da promeniš mišljenje?”, upitao je. Izraz lica joj se nije promenio, ali su joj se graciozna naga ramena ukočila od napetosti. Znao je da je potrebno mnogo da bi se Aspazijini jaki živci potresli. „Nešto se jutros dogodilo”, rekla je, zureći u vatru. „Nešto zaista uznemirujuće. Nisam znala šta drugo da radim nego da se što pre posavetujem s tobom, Tobajase.” „Predlažem da odmah pređeš na stvar.” „Vrlo dobro, ali se bojim da mi nećeš verovati dok ti ne pokažem ono što sam rano jutros našla na kućnom pragu.” Otvorila je torbicu ukrašenu perlama i izvadila mali predmet umotan u platnenu maramicu. Pružila mu ga je na dlanu. Uzeo je paketić i preneo ga preko sobe do najbliže sveće da ga ispita. Razvezao je maramicu. Koža mu se naježila na potiljku kad je ugledao prsten. „Pakla mu”, prošaputao je. Aspazija je ćutala. Skrstila je ruke pod grudima i čekala, poluspuštenih kapaka. Pažljivo je proučavao prsten. Obruč je bio ukrašen crnim kamenjem. Tamni svetlucavi dragulji uokvirivali su mali mrtvački kovčeg od zlata. Vrhom prsta podigao je njegov poklopac. Iz minijaturnog sarkofaga cerila mu se majušna, izuzetno vešto načinjena lobanja. Nagnuo je prsten da bi pročitao latinski natpis na unutrašnjosti poklopca. Tiho je promrmljao prevod drevnog upozorenja: Smrt dolazi. Presreo je Aspazijin pogled. „To je stari memento mori prsten. On podseća nosioca na njegovu smrtnost.” „Jeste.” Čvršće se stegla prekrštenim rukama. „Rekla si da je ostavljen na tvom kućnom pragu?” „Našla gaje kućepaziteljka. Bio je u kutijici prekrivenoj crnom kadifom.” „Da lije bilo poruke? Nekog pisamceta?” „Nije. Našla sam samo taj prokleti prsten.” Slegnulaje ramenima, ne pokušavajući više da sakrije nespokojstvo.


„Da li tije sadjasno zašto sam se toliko potrudila da te pronađem?” „Toje nemoguće”, rekaoje odlučno. „Zakari Elandje mrtav, Aspazija. Oboje smo videli njegov les.” Nakratkoje sklopila oči, kao da trpi strašnu bol, a onda gaje odmerila postojanim pogledom. „Ne moraš dame podsećaš na to.” Zapljusnula gaje stara griža savesti. „Naravno. Primi moje izvinjenje.” „Kasnije si mi rekao kako si čuo glasine ojoš jednom profesionalnom ubici, kojije koristio isti gnusni potpis kao Zakari.” „Smiri se, Aspazija.” „Sećam se da si mi rekao kako nikad nije uhvaćen i da nikad nije bilo dokaza o počinjenim ubistvima zato što je uvek izgledalo da su žrtve umrle nesrećnim slučajem ili prirodnom smrću.” „Aspazija...” „Možda jejoš tu negde, Tobajase. Možda...” „Slušaj me dobro.” Njegov ton konacnoje uspeo daje ućutka. „Prvobitni Memento mori ubica, akoje ikad i postojao, sada bi bio prilično star, verovatno mrtav. Te glasine su kolale pre nekoliko desetina godina. Krakenbern i neki njegovi drugovi čuli su ih u mladosti.” „Da, znam.”

„Zakari se odlučio na samoubistvo kad je shvatio da ću ga optužiti za ubistvo. Ti nisi imala nikakve veze s njegovom smrću.” „Možda onaj ko je ostavio prsten to ne zna.” „Odista.” Ali taj zaključak nije ubedljiv, pomislio je. Prineo je lobanjicu svetlosti. Mrtvačka glava mu je uzvraćala pogled praznim očnim dupljama, izazivajući ga sablasnim osmehom. „Postoji mogućnost da je ovo neka vrsta upozorenja.” „Kako to misliš?” Odvagao je prsten na dlanu. „Samo bi mali broj ljudi shvatio značenje ovog prstena. Ti pripadaš tom uskom krugu zato što znaš da je Zakari Eland podražavao Memento mori ubicu i da je koristio takvo prstenje kao posetnicu. Pitam se da li neki novi zločinac na ovaj način saopštava kako planira da nastavi Zakarijev posao.” „Hoćeš da kažeš kako tamo negde postoji još jedan monstrum koji hoće da krene stopama Memento mori ubice? To je grozna pomisao.” Zastala je. „Ako je to istina, bilo bi mnogo logičnije da je tebi ostavio posetnicu, a ne meni. Ti si lovio i ulovio Zakarija.”„Ko kaže da po povratku u grad neću zateći prsten na svom pragu?”, tiho je odvratio. „Jutros sam krenuo veoma rano. Možda je prvo tebi isporučio prsten, a dok je stigao do moje kuće, ja sam već bio otišao.”

„Na kraju su zaključili daje priča o profesionalnom ubici koji se može unajmiti samo strašna legenda. Kružila je po tavernama u kojima su sluge prepričavalejezive priče. Zakari je nesumnjivo uživao u oživljavanju starih priča zato štoje to odgovaralo njegovom smislu za melodramu. Znaš kako se hranio uzbuđenjem.”

Okrenula se i zakoračila k njemu, očiju punih strepnje. „Tobajase, ko god je ostavio ovaj prsten planira neko zlo. Ako si u pravu i ako je ovo posetnica, imamo posla s novim Memento mori ubicom. Moraš da ga pronađeš pre nego što nekoga ubije.”

„Da, naravno.” Protrljalaje ruke kao dajoj je hladno, iakoje u sobi bilo toplo. „Žudeoje za uzbuđenjem i dramom kao što neki zavisnici žude za opijumom.” Oklevalaje. „Sigurnoje uživao oživljavajući legendu o Memento mori ubici. Izgleda da postojijoš neko s istim ukusom za melodramu.”

Lavinija je čula otvaranje vrata baš kad je stigla do dna senovitog stepeništa. Ugledala je svetlost sveće nasred kamenog hodnika. Neki džentlmen se išunjao iz sobe i krenuo u njenom pravcu.

„Možda.” „Tobajase, ne smeta mi da ti kažem da sam prilično uplašena.” „Očigledno je da još neko zna za Zakarija Elanda i njegovu povezanost s tobom.” Razmišljao je o minijaturnoj lobanji u zlatnom kovčegu. „Jesi li sigurna da nije bilo poruke?” „Sasvim sam sigurna.” Tupo je zurila u prsten. „Ostavio je tu mrtvačku glavu na mom pragu da bi me prestravio.” „Zašto bi to učinio?” „Ne znam.” Vidljiv drhtaj prošao je njenim telom. „Čitav dan razmišljam o tome. Zaista, ne mogu da mislim ni na šta drugo.” Zastade. „Šta ako... ako me onaj koji je ostavio prsten krivi za Zakarijevu smrt i snuje krvavu osvetu?”

¿Dmno pćampue

Noćni saobraćaj je bio gust. Ovo nije prvi put kako mora da se krije u ormanu ili beži iza ugla u poslednjih nekoliko minuta. Hodnici zamka Bomont noćas su bili puni sveta kao londonske ulice. Sva ta skitanja između soba bila bi joj zabavna da nije žurila na tajni sastanak. Sama je kriva, opomenula se. Tobajas je predložio da je poseti u spavaćoj sobi kad kuća utone u san. To bi bio odličan plan da su joj dozvolili da ostane u onoj prostranoj, udobnoj sobi, u koju se smestila kad je tog popodneva stigla s njim. Međutim, početkom večeri su je, iz njoj nejasnih razloga, premestili u mnogo manju sobu. Jedan pogled na ležaj u novoj sobi bio je dovoljan da proceni kako bi bio jako neudoban za dvoje, pogotovo ako je jedno od njih muškarac obdaren retko širokim plećima. Obavestila je Tobajasa da će doći u njegovu sobu. Ni na trenutak joj nije palo na pamet da će to biti težak

www.leo.rs | 31


poduhvat za nekog ko ne želi da skrene pažnju na sebe. Bila je i te kako svesna da se većina gostiju ne brine hoće li ih neko videti dok traže željenu sobu. Skitači nisu obraćali pažnju jedni na druge. To je običaj u visokim društvenim krugovima, podsetila je sebe. Ipak, imala je osećaj da ne bi bilo dobro za posao ako bi neko video damu koja zarađuje za život diskretnim privatnim istragama kako se ponaša na izrazito indiskretan način. Ne sme izgubiti iz vida da neki od otmenih gostiju zamka Bomont mogu postati njeni klijenti. Sada joj je bilo veoma drago što se setila da ponese srebrnu polumasku, mač i štit koje je nosila na maskenbalu, na kojem se pojavila kao Minerva.

„Pa, ako je tako.” Muškarčev glas produbio se od požude. „To stvarno zvuči zanimljivo. Jedva čekam da to isprobamo.” „Uskoro, gazda.” Sluškinja ga žurno povede ka stepeništu. „Čim se popnemo na krov.” Par se približavao podnožju stepeništa. Lavinija je načas ugledala punačkog gospodina koji je izgledao kao da je u ranim šezdesetim. Nosio je somotski kaput boje šljive, staromodne pantalone do kolena i kitnjasto svezanu kravatu. Ćelava glava mu se presijavala na svetlosti zidnog svećnjaka.

Podigla je masku da bi skrila lice i zakoračila u mračni prostor ispod stepeništa. Gospodin sa svećom nije je opazio. Mislio je samo na krajnje odredište. Kad je krenuo uz stepenice, čula je tup udarac i prigušeno stenjanje.

Sluškinja se po odeći nije razlikovala od ostalog osoblja. Nosila je jednostavnu tamnu haljinu i kecelju. Lice joj je bilo gotovo sasvim skriveno ispod velike meke kape. Gospodin se sapleo već na prvoj stepenici. Zacerekao se zbog sopstvene nespretnosti. „Ovo je pohvala Bomontovom sjajnom brendiju, zar ne? Idemo ponovo.”

„Krvi mi Isusove!” Gospodin je zastao. Sagnuo se da pažljivo opipa nožne prste. Posle nekoliko prigušenih psovki nastavio je da se penje šepajući.

„Ne, nećemo se peti tim stepeništem, gazda.” Sluškinja ga je cimnula za rukav. „Koristićemo sporedno. Ostala bih bez posla ako bi me batler ili kućepazitelj video s tobom.”

Sačekala je da se udalji pre nego što je oprezno izašla iz skrovišta.

„O, pa dobro.” Ćelavko je predusretljivo dopustio devojci da ga povede niz hodnik.

U tom trenutku otvoriše se druga vrata nedaleko niz hodnik.

Ona je podigla suknju, otkrivajući čvrste praktične cipele i duge čarape. Požurila je pratioca pored ostrvceta svetlosti s drugog svećnjaka. Nekoliko kovrdžavih zlatnih pramenova virilo joj je ispod velike kape.

„Prokletstvo”, prošaputala je. Ovako nikad neće stići do Tobajasove sobe. Pri slaboj svetlosti svećnjaka na zidu videla je dve prilike kako se pomaljaju iz sobe. Žena se duboko, grleno nasmejala. „Ajd’ sa mnom, gazda. Ne’š se pokajati, obećavam.” Jedna od sluškinja, zaključila je Lavinija. Očigledno je da nisu samo gosti učestvovali u noćnim avanturama na seoskim zabavama. Teškom mukom je suzbijala nervozu. Podigla je masku i opet zaronila u tamu ispod stepeništa. „Ne shvatam zašto ne bismo mogli da se zabavljamo u mojoj sobi”, rekao je muškarac. Zaplitao je jezikom od pića. „Imam lepo zagrejan krevet.” „Ne beri brigu, gazda, brzo ću te i valjano zagrejati.” Muškarac se promuklo nasmeja. „Pa da prionemo onda. Gde ti je soba?” „O, ne možemo u mojoj sobi. Delim je s tri sluškinje večeras pošto je kuća puna k’o oko. Popećemo se na krov. Gore je malo ladnjikavo, al’ imam toplu ćebad koja nas čeka.” „Pakla mu, hoćeš da kažeš kako moram da se penjem čak na vrh prokletog zamka zbog malo valjanja?” „Biće vredno truda, gazda. Imam specijalnu spravu koja će se sigurno dopasti svetskom čoveku poput tebe.” „Spravu, kažeš?” Njegovo nestrpljenje i uzbuđenje bili su očigledni, čak i kroz maglu pijanstva. „Kakvu opremu koristiš, devojčice? Ja preferiram bič.” Sluškinja je šapnula nešto što Lavinija nije mogla čuti.

32 |

Omamljeni gospodin joj je dozvolio da ga povede u tamni hodnik iza ugla. Lavinija je odahnula kad se hodnik ispraznio. Hitro je napustila sklonište ispod stepenica i požurila ka Tobajasovoj sobi. Ako se ovako nastavi, trebaće joj čaša šerija da smiri živce kad stigne na svoje odredište. Tanka linija svetlosti sijala je ispod Tobajasovih vrata. Ona podiže ruku i zastade. Kucanjem bi mogla probuditi radoznalost gosta u susednoj sobi. Uhvatila je mač, štit i masku jednom šakom da bi drugom dohvatila kvaku. Lako se okrenula. Bacila je još jedan pogled niz hodnik da se uveri kako je niko ne posmatra i otvorila vrata. Ukočila se u mestu ugledavši zagrljeni par ispred kamina. Muškarac je stajao okrenut leđima, bez sakoa i kravate a otkopčanog okovratnika. Bilo je nečeg veoma poznatog u tim snažnim ramenima. Nije mu videla lice zato što ga je sasvim približio ženi duge crne kose, koja ga je grlila oko vrata. „Oprostite.” Užasnuta, Lavinija je brzo odvratila pogled i povukla se u hodnik. „Pogrešila sam sobu. Strašno mi je žao zbog uznemiravanja.” „Lavinija?”, razlegao se Tobajasov snažni glas s kratke udaljenosti. Nije ni čudo što su joj ta ramena izgledala tako poznato. Okrenula se na petama, svesna da je otvorila usta od zaprepašćenja.


„ Tobajase?” „Grom i pakao!” Izvukao se iz zagrljaja oštrim trzajem. „Uđi i zatvori vrata. Želim da nekog upoznaš.” „O, bože.” Žena se odmakla od Tobajasa i s hladnokrvnom ironijom odmerila Laviniju. „Mislim da smo prenerazili sirotu Minervu.” Kao da je pod dejstvom vradžbine crnog maga, Lavinija je ušla u sobu i oprezno zatvorila vrata. Tobajas, smrknut i opasan, prišao je okruglom stočiću i podigao bocu od brušenog kristala. „Lavinija, dozvoli da te predstavim gospođi Grej.” Sipao je sebi brendi. „Stigla je večeras da bi se videla sa mnom iz poslovnih razloga. Aspazija, ovo je moja, hm, partnerka, gospođa Lejk.” Lavinija je prepoznala hladni, bezlični ton. Nešto u ovoj sobi nije bilo kako treba. Obratila se Aspaziji. „Pretpostavljam da ste jedna od Tobajasovih klijentkinja, gospođo Grej?” „Verujem da sam odnedavno to postala.” Odmerila je Tobajasa nedokučivim pogledom. „Ali, molim vas, zovite me Aspazija.” Laviniji je bilo jasno da je dama veoma sigurna u sebe i svoje mesto u Tobajasovom životu. Zaključila je da se poznaju od ranije. Povezivalo ih je nešto što je nju isključivalo. „Shvatam.” Stresla se od jeze. Obratila se Tobajasu, upinjući se da zadrži ravnomeran ton. „Da li će ti trebati moja pomoć u ovom slučaju?” „Ne”, odvratio je. Otpio je gutljaj brendija. „Sam ću se time pozabaviti.” Dotukao ju je ovom izjavom. Možda je previše pustila mašti na volju, pomislila je. Nakon što su, pre nekoliko nedelja, uspešno rešili slučaj ludog hipnotizera, sve češće je sebe smatrala Tobajasovom stalnom poslovnom partnerkom. Ali to ubeđenje nije imalo oslonca u stvarnosti. Bilo bi bolje da to ne gubi iz vida, pomislila je. Njihovi poslovni poduhvati predstavljali su manje-više odraz njihove veze. Ponekad su radili zajedno, baš kao što su ponekad vodili ljubav. Ali je svako sledio svoju karijeru, baš kao što je svako živeo u svom domaćinstvu. Ipak, Tobajas nije oklevao da se uključi u njena poslednja dva slučaja, ali sada nije želeo njenu pomoć i to saznanje joj je zapanjujuće teško palo. „Vrlo dobro.” Pribrala se i prikupila snagu za ono što je, nadala se, bio uglađeni poslovni osmeh. Otvorila je vrata. „U tom slučaju, poželeću vam laku noć i dozvoliti da se vratite svojim poslovima.” Tobajasove vilice stegoše se u prepoznatljivu grimasu. Nije bio dobre volje. Tako mu i treba, pomislila je. Ni njeno trenutno raspoloženje nije baš bilo veselo.

Stisnuo je moćnu šaku oko grlića boce za brendi. Načas je pomislila da će promeniti mišljenje i zamoliti je da ostane. Nije učinio ništa da spreči njen odlazak. Umesto bola koji su izazvale njegove reči, sada je osetila bes. Zašto se tako ponaša? Nesumnjivo je vapio za njenom pomoći. „Kasnije ću doći do tebe”, odlučno reče Tobajas, „nakon što završim posao s Aspazijom.” Praktično joj je naredio da se vrati u svoju sobu i da ga tamo čeka dok ne odluči da je poseti. Kiptela je od gneva. Da li zaista veruje da će mu večeras otvoriti vrata, nakon što ju je tako netaktično izbacio iz sobe? „Ne trudite se, gospodine.” Bilo joj je drago što joj osmeh nije vidljivo zadrhtao. „Kasno je. Izdržali smo napornu vožnju kočijom i raznovrsne zabavne sadržaje večeras. Sigurna sam da ćete biti veoma iscrpljeni kad završite razgovor s gospođom Grej. Ne bih se usudila da vas teram da se penjete onako zamornim stepeništem. Videćemo se za doručkom.” Gnev je sevnuo u Tobajasovim ledeno-magličastim očima. Zadovoljna utiskom koji je ostavila, Lavinija je glatko iskoračila u hodnik i zatvorila vrata za sobom glasnije no što je bilo neophodno. Na pola puta uz stepenice shvatila je da joj se Aspazija Grej nimalo ne dopada. Promašio je još jedan od visokih, uskih stepenika i verovatno bi pao da ga služavka nije pridržala čvrstom rukom. Zamalo izbegnuti pad ispuni ga jezom. Daleko su odmakli od podnožja uskog stepeništa. „Paz’te gde stajete, gazda”, ohrabrujuće će služavka. „Ne bi teli da se strmeknemo niz basamake, jel’da? Ajmo polako.” „Pa šta si očekivala? Ovde je prokleto mračno.” Možda je trebalo da odbije poslednje dve čaše brendija koje mu je sasula niz grlo pre nego što su napustili sobu. Vrtelo mu se u glavi. I stomak je počeo da negoduje. „Trebalo je da krenemo glavnim stepeništem.” „Rekla sam ti, gazda, da gospodar ne voli kad osoblje ugađa gostima po spavaćim sobama.” „Bomont je vazda bio uštogljeni čistunac kad su takve stvari u pitanju.” Devojčura je snažna, pomislio je, snažnija no što bi se reklo na prvi pogled. Pridržavala ga je jednom rukom, dok je u drugoj držala sveću. Ali opet, od dobrih služavki se i očekivalo da budu kršne. Ne samo što su po čitav dan nosile teške poslužavnike pune hrane, noćne posude i velike gomile posteljine, već su sve to teglile uz i niz dugačka stepeništa poput ovih. Povrh toga, povazdan su čistile, ribale i prale. Nije ni čudo što su snažne. Zbog toga mu se i dopadaju. Više je voleo da se uveče porve s nekom od snažnih devojaka iz domaćinstva, nego s kurvama po bordelima. Ove druge su prečesto znale biti slabašne i mlitave od preterane količine džina i makovih opijata.

www.leo.rs | 33


Izvanredno napisan triler sa upečatljivim okruženjem, genijalnim zapletom i iznenađujuće uverljivim likovima...

Naizmenično je gledala retrovizor i put pred sobom. Moto­cikla nije bilo na vidiku. Samo trenutak ranije bio je tu, postajao sve krupniji, a zatim ponovo iščezao. Vozila je unutrašnjom trakom auto-puta i pokušavala da kao zaklon upotrebi automobile iza sebe. On je stalno gledao nazad i pokušavao da je sa suvo­ začkog sedišta usmerava u vožnji. Nije čula njegove reči, već samo paniku u njegovom glasu. Obrisi motocikla pojavili su se u retrovizoru koji je podrhtavao, zatim nestali, pa se ponovo ukazali - i tako sve vreme dok je krivudao između automobila iza njih. Preba­cila se u levu traku i nagazila gas. Automobil se zatresao od velikog broja obrtaja, ubacila je menjač u petu i poslednju brzinu, pripala joj je muka.Na nogama je osetila promaju; mora da su meci prošli tu negde. Rupe su proizvodile neki pištav zvuk koji se sta­pao s brujanjem automobilskog motora, i činilo joj se da je ta buka razdire iznutra. Nije mogla da se seti koliko je dugo vozila pre nego što su se začuli pucnji - iznenadni i nestvarni. Videla je da vozač motocikla ima plavu kacigu s tamnim vizirom, a strelac na zadnjem sedištu crnu kacigu bez vizira. Na tren je susrela pogled njegovih očiju i ugledala prazninu u njima.

34 |

Na njih su pucali s leve strane, a praskavi zvuci koji kao da su dolazili niotkuda brzo su sustizali jedni druge. U unu­trašnjosti automobila čula se zveka kao da neko lancem udara po limu. Istog trenutka je začula krik. Nije mogla da utvrdi potiče li od nje same ili od čoveka kraj nje. Nakratko ga je pogledala. Sada je bio izmenjen, a nervoza i strah su ga prožimali i ispoljavali se, pretvoreni u bes. Ocrtavao mu se na licu kao bora na čelu, ukočen pogled, i povremeni trzaji uz oko. Na telefonu je otkucao neki broj na brzom biranju; pokušavao je to po drugi put otkako su se začuli pucnji - čekao je na vezi napeto gledajući preda se, ali nije bilo odgovora, pa je prekinuo. Doviknuo joj je da vozi brže, jer se motocikl ponovo približavao velikom brzinom. Uvidela je da ih brzina neće spasti, kao ni njegova vika. Osetila je metalni ukus straha u ustima, a beli šum joj je grozničavo šuštao u glavi. Panika je prešla granicu - više nije drhtala, samo je osećala nekakvu težinu u rukama, kao da jedva uspeva da vozi automobil. A motocikl se stvorio uporedo s njima kao neki nepobedivi neprijatelj. Brzo je pogledala ulevo i uspela da u ruci strelca vidi oružje kratke cevi koje je podizao ka njoj. Instinktivno se trgla, oružje je izbljunulo metke, oštri udarci su odjeknuli kada su tanad pogodila


Držala je pedalu pritisnutu do kraja, brzinometar je podrhtavao, automobil je krivudao u velikoj brzini. Bacila je brz pogled na retrovizor. „Evo ga opet”, rekla je. On je pokušao da otvori svoj prozor, ali je sudar s boč­nom ogradom iskrivio vrata, pa se okno zaglavilo. Nagnuo se ka njoj, odupro se desnom nogom i drugom razbio pro­zor. Veći deo stakla je ispao napolje. Očistio je preostale krhotine drškom pištolja, izvirio napolje i zapucao u pravcu motocikla, koji je ponovo napravio odstojanje. Shvatila je koliko je beznadežna situacija u kojoj se nalaze. Motocikl je bio onaj koji odlučuje. Nastala je tišina, kao da je neko isključio zvuk. Jurili su po auto-putu zureći napred i pokušavali da se pomire sa smrću koja im se približavala. Bledi, nesposobni da shvate šta se u tom trenutku događa u njihovim životima. On je izgledao umorno, oči su mu bile tužne. „Reci nešto!” Izgovorila je molbu glasno, držeći volan obema rukama, pogled joj je bio prikovan za put, nije sma­njivala brzinu. U prvi mah nije ništa odgovorio, delovao je kao da je utonuo u misli. Potom se okrenuo ka njoj. „Oprosti, Sofi.” PRVI DEO Stokholm šest nedelja ranije, u maju

lim i usledio je krckav zvuk kada se bočni prozor rasprsnuo u komade i zasuo je kišom srče. Sagnula se okrenuvši glavu u stranu, pritisnuvši pedalu za gas do kraja. Automobil je sam vozio, nije imala pojma šta se događa ispred njih. Uspela je da vidi da je pretinac kraj njegovog kolena otvoren i da je u njemu nekoliko šaržera za pištolj, a da on drži pištolj u ruci. Zatim se začuo glasan prasak, sudar lima i metala. Kao i praštavi zvuci na desnoj strani, kada je automobil dodirnuo bočnu ogradu. Škri­ palo je i cijukalo, automobil je krivudao, osećao se miris paljevine. Uspravila se i promenila pravac, ispravila automobil i ponovo se vratila u traku. Osvrnula se preko ramena, moto­cikl se nalazio ukoso iza nje. On je glasno opsovao, nagnuo se preko nje i opalio iz pištolja kroz njen prozor, tri uzastopna hica. Eksplozije iz oružja nestvarno su odjeknule u unutraš­njosti vozila, motocikl je usporio i nestao. „Koliko još ima?”, upitala je. Pogledao ju je kao da ne razume pitanje, zatim mora da ga je čuo u sebi kao odjek. „Ne znam...”

Zbog njenog stila i izgleda neki su joj govorili da ne izgleda kao bolničarka. Nije mogla da se odluči shvata li to kao kom­pliment ili uvredu. Imala je dugu tamnu kosu i zelene oči, koje su ponekad delovale kao da je na ivici da prsne u smeh. Ali nije bilo tako, ona je jednostavno uvek tako izgledala, kao da se rodila sa osmehom u očima. Pod joj je krckao pod nogama. Ta kuća - omanja žuta drvena vila iz 1911. godine, s prozorima izdeljenim na mala okna, starim podovima sa sjajno lakiranim parketom i dvo­rištem koje bi moglo biti i veće - bila je njen kutak na ovom svetu, i to je shvatila čim ju je prvi put ugledala. Kroz otvoren kuhinjski prozor videlo se mirno prolećno veče. Ali miris koji je ulazio unutra više je podsećao na leto nego na proleće. Leto, u stvari, nije trebalo da počne još nekoliko nedelja, ali je rano otoplilo i toplota se nije pre­davala. Sada je sve obuzela svojom težinom i mirom. Ona joj je bila zahvalna na tome jer bila joj je potrebna, i uživala je što može da drži prozore i vrata i otvorene - što može slobodno da ulazi i izlazi. U daljini se čuo moped, na jednom drvetu je pevao kos, i druge ptice kojima nije znala imena. Sofi je uzela porcelansko posuđe i postavila sto za dvoje sa omiljenim tanjirima, najfinijim priborom i najlepšim čašama, svim silama izbegavajući svakodnevicu. Znala je da će jesti sama pošto Albert jede kada ogladni,

www.leo.rs | 35


u čemu se retko podudarao s njom. Njegovi brzi koraci začuše se na stepeništu, patike po staroj hrastovini; bili su pomalo pre­teški, pomalo preoštri - Albert se nije obazirao na buku koju pravi. Osmehnula mu se kada je ušao u kuhinju, on joj je uzvratio dečačkim osmehom, naglo otvorio vrata frižidera i predugo se zadržao tako, gledajući unutra. „Alberte, zatvori frižider.” Nije se pomerio s mesta. Sofi je uz nekoliko zalogaja rasejano prelistavala novine. Podigla je glavu i ponovila istu rečenicu, sada s nervozom u glasu. „Ne mogu da se pomerim...”, prošaputao je teatralno. Nasmejala se, ne toliko zbog njegove izanđale šale, već zbog toga što je bio duhovit, zbog čega je bila srećna... mož­da i ponosna. „Šta si danas radio?”, upitala je. Videla je da on samo što ne prsne u smeh. To joj je bilo poznato odranije; uvek je smatrao da su njegove šale smeš- ne. Albert je uzeo flašu mineralne vode iz frižidera, zalupio vrata i u jednom skoku se podigao i seo na kuhinjsku radnu površinu. Ugljen-dioksid je zašištao kada je otvorio flašu. „Svi su poremećeni”, rekao je i otpio gutljaj. Albert je počeo da priča o tome kako je proveo dan u sitnim fragmen­tima, onako kako su mu padali na pamet. Ona je sa zanima­njem slušala kako je terao šegu s nastavnicima i ostalima. Video je da mu prija što je zabavan, a onda je zaćutao. Sofi je uvek umela da oseti kada će se to dogoditi, jednostavno bi u nekom trenutku prestao, kao da se umorio od samog sebe i svog humora. I poželela je da pruži ruku za njim, zamoli ga da ostane tu, da i dalje bude zabavan, da istovremeno bude uljudan, prijatan i zločest. Ali to ne ide tako. I ranije je poku­šavala, i nikad ne bi ispalo kako treba, pa ga je pustila da ide. Nestao je u hodniku. Neko vreme je bio tih, možda je menjao obuću. „Duguješ mi hiljadarku.” „A zašto?” „Čistačica je dolazila danas.” „Ne kaže se čistačica.” Čula je zvuk rajsferšlusa na jakni. „Pa kako se sada kaže?”, upitao je. Nije znala. Bio je na vratima. „Cmok, cmok, mama.” Glas mu je odjednom bio prijatan. Vrata su se zatvorila za njim, kroz otvoren prozor je čula njegove korake po šljunčanoj stazi. „Javi se ako budeš kasnio!”, doviknula mu je. Sofi je nastavila po uobičajenom redosledu. Raspremila je sto, stavila stvari na mesto, gledala je televiziju, telefonom je pozvala jednu prijateljicu i pričala ni o čemu

36 |

posebnom - tek da joj veče brže prođe. Otišla je u krevet i pokušala da čita knjigu s noćnog stočića, o nekoj ženi koja je pronašla nov smisao života u pomaganju deci sa ulica Bukurešta. Knjiga je bila dosadna, a žena pretenciozna - Sofi nije osećala ništa zajedničko s njom. Sklopila ju je i zaspala sama u krevetu, kao i obično. Osam sati kasnije bilo je šest i petnaest ujutru. Sofi je ustala, dovela se u red, obrisala ogledalo u kupatilu, na kojem su se, kada se zamaglilo, ukazale reči: Albert, AIK, i još mnoštvo toga nečitljivog što je ispisao kažiprstom dok je prao zube. Rekla mu je da prestane s tim. Činilo se da on ne obraća pažnju na njene reči, a ona je negde u sebi smatrala da je to baš simpatično. Doterala se i pojela lak doručak s nogu, istovremeno čitajući naslovnu stranu jutarnjih novina. Uskoro je došlo vreme i da krene na posao. Triput je doviknula Albertu da ustane, a petnaest minuta kasnije već je bila na biciklu puštajući prijatan jutarnji povetarac da je razbudi. *** Zvali su ga Džins. Zaista su mislili da se tako zove. Smejali su se i pokazivali na svoje pantalone. Džins! Ali on se u stvari zvao Jens i sedeo je za stolom u nekoj šupi usred džungle u Paragvaju zajedno s trojicom Rusa. Glavni se zvao Dmitrij, vižljast tip u tridesetim godinama, a u licu je izgledao kao dete - i to kao dete čiji su roditelji u srodstvu. Njegovi pajtaši Goša i Vitalij bili su istih godina - a njihovi roditelji su možda bili i braća i sestre. Neprestano su se smejali ne pokazujući pritom radost - oči su im bile razmaknute, a poluotvorena usta svedočila o tome da u stvari nemaju pojma ni o čemu. Dmitrij je mešao suvi martini u plastičnom kanisteru. Strpao je unutra i masline, sve to promućkao, sipao u isprane šoljice od kafe prosipajući sa strane, i nazdravio na ruskom. Njegovi drugari su mu odgovorili povikom i svi su nategli piće propraćeno ukusom dizela. Jensu se ovo društvo nimalo nije dopadalo. Svi su bili odbojni, neiskreni, neuljudni, nervozni. Pokušao je da ne pokaže gađenje, ali nije mu pošlo za rukom; uvek mu je loše išlo skrivanje onog što zaista misli. „Da pogledamo robu”, rekao je. Rusi su se uzbudili kao deca na Badnje veče. Izašao je iz šupe i krenuo ka džipu koji je stajao parkiran u prašnjavom, slabo osvetljenom dvorištu. Nije znao zbog čega su se Rusi uputili čak u Paragvaj da bi pogledali robu. Po pravilu bi neko naručio nešto od nje­ga, on bi to isporučio, dobio novac, i nikada ne bi upoznao mušteriju. Ali ovo je bilo nešto drugo, kao da je čitav posao kupovine oružja za njih predstavljao nešto veličanstveno, nešto zabavno, avanturu samu po sebi. Nije znao čime se bave, a nije ni želeo da zna. To nije važno, oni su tu da pogledaju svoju robu, ispale nekoliko probnih hitaca, šmrču kokain, tucaju kurve i isplate mu drugu od ukupno tri rate.


Imao je sa sobom jedan automat MP-7 i jedan štajer AUG. Ostalo oružje bilo je spakovano u nekom skladištu u luci grada Sijudad del Este i čekalo polazak. Rusi su zgrabili oružje i počeli da se u šali pretvaraju da pucaju jedni na druge. Hands up... hands up! Vrištali su od smeha, a pokreti su im bili trzavi. Dmitriju se na neobrija- nom licu videla bela mrlja od kokaina. Goša i Vitalij su počeli da se prepiru oko automata MP-7; vukli su i otimali se, i na kraju počeli jedan drugog da pesniče po glavi. Dmitrij ih je razdvojio i ponovo se latio kanistera sa suvim martinijem. Jens ih je posmatrao s rastojanja - ova banda će potpuno odlepiti, a Paragvajci bi trebalo da se vrate s kurvama kako bi pokazali dobru volju. Rusi će biti još urađeniji i pijaniji i zapucaće s pravim mecima. Znao je šta bi moglo da se desi, a on ništa nije mogao da učini u vezi s tim; biće baš zajebano. Želeo je da se izvuče odatle, ali bio je prinuđen da čeka do izlaska sunca, da ostane budan i trezan, i dobije svoje pare kada Dmitrij bude smatrao da je došlo vreme za to. „Džins! Gde je municija, jebote?” Pokazao je na džip. Rusi su pijanim pokretima otvorili vrata automobila i počeli da traže. Jens je zavukao ruku u džep, imao je tu još jednu nikotinsku žvaku. Prestao je da žvaće duvan dva meseca pre toga, a da puši tri godine ranije. Sada se nalazio u džungli na četrdeset kilometara od Sijudad del Estea. Nikotinske sinapse su pozivale mozak na opreznost. Uzeo je i poslednju žvaku, snažno je žvakao i sa slabo prikrivenim prezirom posmatrao Ruse, znajući da će ubrzo ponovo propušiti. *** Kada je bila u bolnici, radila je. Posao joj je retko ostavljao vremena i za šta drugo, a osim toga nije ni volela da ispija kafu sa koleginicama, to joj je bilo neprijatno. Nije ona bila stidljiva; možda je u pitanju bio nekakav nedostak, nes­posobnost druženja uz šoljicu kafe. Tu je radila pre svega zbog pacijenata, a ne zbog neke posebne posvećenosti ili naročite želje da neguje druge. Radila je u bolnici zato što je mogla da razgovara i druži se s njima. Oni su bili tu jer su bolesni, i niko od njih nije glumio da je nešto što nije. Bili su otvoreni, čovečni i iskreni. Ona bi tada osetila sigurnost, kao da je sve kako treba. Želela je da tako bude, i to ju je i vuklo tamo. Pacijenti su retko govorili gluposti, počinjali su s tim tek kada bi ozdravili, a tada ih je ona napuštala, a i oni nju. Možda je baš zbog ovoga Sofi na početku i izabrala tu profesiju. Da li ona parazitira na tuđoj nesreći? Pa, možda i jeste tako, ali nije se osećala kao parazit. Više kao neki zavisnik. Zavisna od tuđe iskrenosti, zavisna od tuđe otvorenosti, zavi­sna od toga da posmatra kako čovekovo istinsko unutrašnje biće s vremena na vreme zablista. A kada bi se to dogodilo, ti pacijenti bi postali njeni miljenici u bolnici. Miljenik bi uvek imao veličanstven karakter.

Upotrebljavala je baš tu reč, veličanstven. A kada bi se takvi pokazali, ona bi zastala i posmatrala ih, možda bi se i začudila i dozvolila da je ispuni neka neuhvatljiva nada. Uvek je uspevala da primeti ljude koji se ne povijaju i koji se usuđuju da se osmehnu egzisten­ciji sa unutrašnjom vrstom veličanstvenosti, i to uvek na prvi pogled, a da nije umela da objasni kako ili zašto. Kao da su ovi ljudi dozvoljavali svojoj duši da procveta, kao da su birali najbolje umesto onog što je samo dobro, kao da su se usuđivali da sagledaju sve svoje strane, čak i one tamne i skrivene. S poslužavnikom u ruci išla je hodnikom ka Ektoru Gusmanu u sobi broj jedanaest. On je stigao u bolnicu tri dana ranije, pošto ga je automobil udario na pešačkom pre- lazu u centru grada. Desna noga mu je bila slomljena ispod kolena. Lekari su smatrali da su otkrili i povredu slezine, i sada je ležao radi posmatranja. Ektor je bio u srednjim četrdesetim godinama, lep ali ne i zgodan, krupan ali ne i debeo. Bio je Španac, ali se njoj činilo da vidi i neke nordijske crte u njegovom izgledu. Kosa mu je bila zagasita, uz neke svetlije pramenove. Nos, jagodice i brada bili su mu oštri, a koža mu je naginjala ka boji peska. Tečno je govorio švedski i bio je jedan od veličanstvenih - možda zbog očiju koje su sve uočavale, možda zbog lakoće s kojom se nosio uprkos tome što je bio krupnog rasta. Ili možda zbog urođene rav­nodušnosti s kojom se osmehivao svaki put kada bi ona ušla kod njega - kao da je shvatao da ona shvata, a ona i jeste shvatala, pa mu je uzvraćala osmeh. Pretvarao se da je zadubljen u neku knjigu dok je sedeo zavaljen u krevetu s naočarima za čitanje na nosu. Uvek se bavio tim igricama kada bi ona ušla kod njega - pravio se da je ne vidi, pravio se zauzet. Ona je razvrstala tablete po plastičnim čašicama i pružila mu jednu. Prihvatio ju je ne podižući pogled s knjige, sipao tablete u usta, zatim prihvatio i čašu vode i progutao ih, i dalje usredsređen na knjigu. Dala mu je drugu dozu, on je i s njom učinio isto. „Baš lepo. Danas imate druge minđuše, Sofi.” Krenula je rukom ka uvu. „Možda”, odvratila je. „Ne, nije možda, zaista je tako. I lepo vam stoje.” Pošla je ka vratima i otvorila ih. „Mogu li da dobijem malo soka? Ako vam nije teško.” „Nije”, rekla je Sofi. Na vratima je srela čoveka koji se ranije predstavio kao Ektorov rođak. Nije ličio na Ektora, bio je mršav ali mišićav, crne kose, natprosečno visok, budnih ledenoplavih očiju koje kao da su registrovale sve što se događalo oko nje­ga. Rođak joj je kratko klimnuo glavom. Nešto je rekao Ektoru na španskom, Ektor mu je odgovorio i obojica su se nasmejala. Sofi je osetila da je baš ona predmet te šale, pa je zaboravila na sok.

www.leo.rs | 37


Gunila Strandberj je sedela u hodniku s buketom cveća u ruci i videla je kada je bolničarka napustila sobu Ektora Gusmana. Gunila ju je ispitivački posmatrala dok joj se približavala. Je li na njoj videla radost? Onu vrstu radosti koju čovek pokazuje svojim izgledom a da nije svestan toga? Žena je prošla pored nje. Na levom grudnom džepu imala je dugmence koje je pokazivalo da je završila školu pri bolnici Sveta Sofija. Pored dugmeta joj je stajala pločica sa imenom. Gunila je stigla da pročita Sofi. Pratila je Sofi pogledom. Ženino lice je bilo lepo. Lepo kao kod onih koji su povlašćeni u životu, usko, nenamet­ ljivo... i zdravo. Bolničarka se kretala lako, kao da su joj stopala jedva dodirivala pod. Imala je elegantan hod. Gunila je pratila pogledom Sofi sve dok nije iščezla u sobi nekog drugog pacijenta. Gunila je utonula u misli koje su se zasnivale na emoci­onalnim jednačinama. Ponovo je pogledala u pravcu gde se Sofi maločas izgubila, a zatim ponovo ka sobi broj jedanaest, gde je ležao Ektor Gusman. Nečeg je tu bilo. Nekakva ener­gija. naviranje nečeg što se nije dalo videti golim okom. Nešto što je žena po imenu Sofi iznela sa sobom odatle. Gunila je ustala i krenula hodnikom, zavirila u sobu za osoblje. Bila je prazna. Na zidu je stajao spisak dežurstava. Osvrnula se po hodniku pre nego što je zakoračila unutra, prišla spisku i počela da prevlači kažiprstom po njemu. Helena. Rodžer. Ana. Karo... Nike. Sofi. Sofi Brinkman, pročitala je.

Spustila je buket cveća u jednu praznu vazu na stočiću s točkovima ispred sobe za osoblje i napustila odeljenje. U liftu je izvadila mobilni telefon, pozvala kancelariju i zatražila adresu izvesne Sofi Brinkman. Umesto da se vrati u stanicu u Ulici Brahegatan u gra­ du, prešla je auto-put udaljavajući se od bolnice u naselju Danderid i skrenula među vile u naselju Stoksund. Izgubila se u spletu uličica koje kao da su odbijale da je odvezu do cilja, pa je vijugala kroz tu zbrku i činilo joj se da čas ide uzbrdo čas nizbrdo. Naposletku je pronašla pravu ulicu, potražila broj i zaustavila se pred žutom drvenom vilom s belo obojenim uglovima. Ostala je da sedi za volanom. Bio je to miran kraj, šumo­vit, s brezama koje samo što nisu procvetale. Gunila je izašla iz kola, zapahnuo ju je miris sremze. Prošetala je okolo, posmatrala susedne vile. Zatim se zagledala u Sofinu kuću. Bila je lepa, manja od susednih, i zapuštenija, kako joj se uči­nilo. Osvrnula se okolo i uporedila. Ne, kod Sofi Brinkman nije zapušteno, već normalno. Kod suseda nešto nije bilo u redu. Tu je vladao nekakav perfekcionizam, i sumoran i bezdušan red. Vratila se na Sofinu vilu: bilo je tu više života, fasada nije bila sveže obojena, trava nije tek ošišana, šljun­čana staza nije tek postavljena, prozori nisu skoro oprani. Gunila se usudila da uđe na kapiju i oprezno krene šljun­čanom stazom. Provirila je kroz kuhinjski prozor koji je gledao ka njoj. Primetila je da je kuhinja uređena sa uku­som. Starinski i moderan stil u prijatnoj kombinaciji, lepa kuhinjska slavina od mesinga, starinski šporet na ugalj, radna površina od stare hrastovine. Luster je bilo tako lep, neobičan i promišljen da je Gunila osetila i žaoku zavisti. Gledala je dalje; pogled joj se zaustavio na vazi s cvećem u prozoru predsoblja. Gunila se odmakla i pogledala uvis ka fasadi. Ugledala je još jedan lep buket u prozoru na spratu.

Leo commerce na:

Prijavite se za

Leo Newsletter 38 |

na: www.leo.rs


Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta www.leo.rs poklanjamo blokčić i bukmarker začinjen ljubavlju

www.leo.rs | 39


„Triler godine.“ Observer

Džilijen Flin

Iščezla Ko si ti? Šta smo to jedno drugom uradili? To su pitanja koja Nik Dan sebi postavlja u jutro pete godišnjice svog braka, kada njegova žena Ejmi iznenada nestane. Policija sumnja na Nika. Ejmini prijatelji tvrde da ga se plašila, da je tajila nešto od njega. On se kune da to nije istina. Policija na njegovom kompjuteru otkriva da je pretraživao neobične internet stranice. On tvrdi da je neko drugi morao koristiti njegov kompjuter. A tu su i uporni pozivi na njegov mobilni telefon...

NIK DAN Tog dana Kad pomislim na svoju ženu, uvek pomislim na njenu glavu. Za početak, na njen oblik. Kad sam je video prvi put, video sam njen potiljak i bilo je nečeg ljupkog u njemu, u njegovim uglovima. Bio je poput blistavog, čvrstog klipa kukuruza ili rečnog fosila. Imala je, što bi viktorijanci rekli, lepo oblikovanu glavu. Lako ste mogli da zamislite lobanju. Njenu glavu bih uvek prepoznao. I ono što se nalazi u njoj. Razmišljam i o tome, o njenom umu. Njenom mozgu, svim onim vijugama, i mislima koje njima jurcaju kao brze, mahnite stonoge. Poput deteta, zamišljam kako joj otvaram lobanju, razmotavam njen mozak i prebirem po njemu, pokušavajući da pohvatam i objasnim njene misli. O čemu razmišljaš, Ejmi? Pitanje koje sam često postavljao tokom našeg braka, mada ne naglas, ne onoj koja je na njega mogla da odgovori. Pretpostavljam da se ta pitanja nadvijaju nad svaki brak: O čemu razmišljaš? Šta osećaš? Ko si ti? Šta smo to jedno drugom uradili? Šta ćemo uraditi?

40 |

Otvorio sam oči tačno u šest ujutro. Nije bilo smernog treptanja, ni nežnog žmirkanja dok se svest polako vraća. Bilo je to mehaničko buđenje. Sablasni škljocaj očnih kapaka trbuhozborčeve lutke: sve je crno, a onda - krećemo! Prvo što sam ugledao bio je sat koji je pokazivao 6.00. Osećao sam se drugačije. Retko sam se budio u tako zaokruženo vreme. Bio sam od onih koji ustaju u bilo koji čas: 8.43, 11.51, 9.26. Mojim životom nije upravljao alarm. Baš u tom trenutku, u 6.00, sunce se popelo iznad hrastovih krošnji pokazujući svoje letnje lice gnevnog božanstva. Njegov odsjaj blesnuo je preko reke ka našoj kući, dugačak, plamteći prst uperen u mene kroz tanane zavese naše spavaće sobe. Optužuje: Videli su te. Videće te. Valjao sam se po krevetu, našem njujorškom krevetu u našoj novoj kući, koju smo još uvek zvali naša nova kuća iako smo u njoj bili već dve godine. To je iznajmljena kuća pored Misisipija koja odiše skorojevićkom malograđanštinom, mesto o kakvom sam kao dete sanjao iz svog radničkog naselja s itisonima od zida do zida. Jedna od onih kuća koja vam odmah deluje prisno: tipski luksuzna, neizazovna, nova, nova, nova kuća koje bi se moja žena gnušala - a i gnušala je se.


„Treba li pre ulaska da se odreknem svoje duše?” Prvo je to rekla po dolasku. Bio je to kompromis: Ejmi je insistirala da ne kupujemo kuću u mom rodnom gradiću u Misuriju već da je iznajmimo, čvrsto se nadajući da se ovde nećemo dugo zadržati. Ali jedine kuće za iznajmljivanje bile su načičkane u ovom propalom naselju: minijaturnom napuštenom gradu sačinjenom od velikih zdanja u vlasništvu banke, kojima je zbog ekonomske krize pala cena, naselje zatvoreno pre nego što je uopšte i otvoreno. Bio je to kompromis, ali Ejmi nije to uopšte tako videla. Ejmi je to videla kao moj hir kojim sam želeo da je kaznim, zlobno i sebično joj sipajući so na živu ranu. Odvući ću je poput pećinskog čoveka u grad koji je svim silama izbegavala, i naterati je da živi u jednoj od onih kuća kojima se podsmevala. Pretpostavljam da nije kompromis ako samo jedno od nas na to tako gleda, ali takvi su obično bili naši kompromisi. Uvek bi se jedno od nas naljutilo. Obično Ejmi. Nemoj mene kriviti zbog ove nepravde, Ejmi. Zbog Misurija. Krivi ekonomiju, zlu sreću, moje roditelje, svoje roditelje, krivi internet, ljude koji ga koriste. Nekad sam bio pisac. Zapravo publicista. Pisao sam o televiziji, filmovima i knjigama. Onomad kad su ljudi čitali na papi-

ru, kad je ljudima još bilo stalo do mog mišljenja. Stigao sam u Njujork krajem devedesetih, u suton slavnih dana, mada to tad niko nije znao. Njujork je bio prepun novinara, publicista, jer postojali su časopisi, pravi časopisi, gomila njih. U to doba internet je još uvek bio nekakav egzotični kućni ljubimac koga čuvaju u zapećku izdavaštva - bace mu malo hrane, gledaju ga kako igra na povocu, o baš je sladak, definitivno nas neće ubiti preko noći. Razmislite: u vreme kad su klinci, sveži diplomci, mogli da dođu u Njujork i budu plaćeni da pišu. Pojma nismo imali da smo se upustili u posao koji će za desetak godina iščeznuti. Jedanaest godina sam imao posao a onda odjednom više nisam. Širom zemlje časopisi su počeli da se gase, povlačeći se pred iznenadnom zarazom koju je donela propala ekonomija. Publicisti poput mene - oni koji teže da postanu pravi pisci i objave roman, filozofi skloni umovanju, čiji mozgovi ne funkcionišu dovoljno brzo da bi blogovali, linkovali ili tvitovali, u suštini stari, tvrdoglavi razmetljivci - odslužili su svoje... Bili smo poput šeširdžija koji prave ženske šešire ili onih što proizvode bičeve za čeze: naše vreme je prošlo. Tri nedelje pošto su me otpustili, Ejmi je ostala bez posla, kakav god da je bio. (Osećam kako mi Ejmi gleda preko ramena, zlobno se smejulji prisećajući se kako sam raspravljao o svojoj karijeri, svojoj nesreći, odbacujući ono kroz šta je ona prošla u jednoj rečenici. Baš tipično, rekla bi vam. Baš liči na Nika. Bio je to refren koji je ponavljala: Baš liči na Nika da... a šta god to bilo, šta god da je baš ličilo na mene, bilo je loše.) Dvoje odraslih bez posla, provodili smo nedelje tumarajući po našoj viktorijanskoj kući u Bruklinu u čarapama i pidžami ne razmišljajući o budućnosti,rasipali neotvorenu poštu po stolovima i sofama, jeli sladoled u deset ujutro i po podne dugo dremali. A onda je jednog dana zazvonio telefon. Na vezi je bila moja sestra bliznakinja. Nakon što je godinu dana ranije ostala bez posla u Njujorku - ta devojka je uvek korak ispred mene, čak i kad se radi o usranoj sreći - Margo se vratila kući. Margo zove iz dobrog starog Severnog Kartidža u Misuriju, iz kuće u kojoj smo odrasli, i dok slušam njen glas, vidim je kao desetogodišnjakinju, s klobukom tamne kose, u kratkim pantalonama na tregere, sedi na gatu iza babine i dedine kuće, nehajno prućena poput starog jastuka, mlati mršavim nogama po vodi i gleda kako joj reka zapljuskuje bela stopala, tako odlučna, potpuno staložena još kao dete. Goin glas bio je topao i šušketav, čak i dok prenosi ovu tešku vest: naša nesalomiva majka umire. Tata je već izgubljen - pomračenog (zlobnog) uma i (bednog) srca polako baulja ka onom svetu. Ali izgleda da će ga majka preteći. Ostalo joj je još oko šest meseci, možda godinu dana. Pretpostavio sam da je Go sama otišla da razgovara s doktorom, brižljivo hvatajući beleške svojim aljkavim rukopisom, i trudila se da kroz suze razabere šta je napisala. Datumi i doziranje.

www.leo.rs | 41


„Ma, jebeš ga, nemam pojma šta ovde piše, je l’ ovo devetka? Ima li to uopšte smisla?”, rekla je, a ja je prekinuh. Evo zadatka, nekakvog cilja, koji mi sestra pruža na dlanu na dar. Samo što ne zaplakah od olakšanja. „Vratiću se, Go. Preselićemo se kući. Ne treba kroz ovo da prolaziš sama.” Nije mi verovala. Čuo sam je kako diše na drugom kraju veze. „Ozbiljno, Go. Zašto da ne? Ništa nas ne zadržava ovde.” Dug uzdah. „A Ejmi?” O tome nisam dovoljno promislio. Jednostavno sam pretpostavio da ću pokupiti svoju ženu Njujorčanku, s njenim njujorškim interesovanjima, njujorškim ponosom, odvojiti je od njenih roditelja Njujorčana - primorati je da napusti Menhetn, mahnitu, uzbudljivu zemlju budućnosti - i tek tako je preneti u gradić na reci u Misuriju. Još uvek nisam shvatao kolika sam budala, koliki sam optimista kad u to verujem i koliko to, da, baš liči na Nika. A nisam shvatao ni koliko ću patnje time prouzrokovati. „Ejmi će biti okej. Ejmi...” E sad je trebalo da kažem. „Ejmi voli mamu.” Ali nisam mogao da kažem Go da Ejmi voli našu majku jer, i posle toliko vremena, Ejmi jedva da je poznavala našu majku. Posle onih par susreta obe su ostale zbunjene. Ejmi bi posle danima analizirala te razgovore - „A šta je mislila kad je rekla...” - kao da je moja majka neka prastara Indijanka koja je došla iz tundre noseći pune ruke sirovog jakovog mesa i nešto dugmića za trampu, i pokušava da od Ejmi izvuče nešto što ona ne nudi. Ejmi nije želela da upozna moju porodicu, nije želela da upozna moje rodno mesto, a opet, iz nekog razloga, mislio sam da bi bila dobra ideja preseliti se tamo. Probudio sam se s licem u jastuku toplom od mog daha. Promenio sam temu u mojoj glavi, danas nije dan za preispitivanje ili kajanje. Danas je dan za akciju. Iz prizemlja je dopirao davno zaboravljeni zvuk: Ejmi sprema doručak. Treska drvenim ormarićima (bum-tras!), tandrče limenim i staklenim posuđem (cing-cang!), pretura i prebira po gomili metalnih šerpi i gvozdenih tiganja (cangr-cangr!). Naštimavanje kulinarskog orkestra, koji se uz energičnu lupnjavu približava finalu, tiganj za palačinke treska na pod, udara u zid zvečeći poput činela. Pravi se nešto impresivno, verovatno palačinke, jer palačinke su posebne, a Ejmi će želeti da danas pripremi nešto posebno. Danas nam je petogodišnjica braka. Otišao sam bos do ivice stepeništa i stao da oslušnem, zarivši nožne prste u debeli tepih, koji se prostirao od zida do zida i koji je Ejmi iz principa prezirala, i premišljao se jesam li spreman da se pridružim svojoj ženi. Ejmi je bila u kuhinji, nesvesna mog oklevanja. Pevušila je neku melanholičnu, poznatu melodiju. Upinjao sam se

42 |

da je prepoznam - neka narodna pesma? uspavanka? - a onda sam shvatio da je to tema iz MEŠ-a. Samoubistvo ne boli. Sišao sam u prizemlje. Stajao sam na vratima i gledao svoju ženu. Platinastoplavu kosu podigla je u konjski repić koji je veselo landarao poput vijače, a dok je pevušila, odsutno je sisala opečeni prst. Pevušila je za sebe jer kad je trebalo upropastiti stihove, nije joj bilo ravnog. Kad smo tek počeli da se zabavljamo, na radiju su pustili neku pesmu Dženezisa: „Ona kao da ima nevidljivi dodir, o da.” A Ejmi je pevušila: „Uzima moj šešir i stavlja ga na gornju policu.” Kad sam je pitao šta ju je navelo da pomisli da su njeni stihovi i približno tačni, rekla mi je da je oduvek mislila da žena u pesmi stvarno voli svog muškarca jer stavlja njegov šešir na gornju policu. Tada sam znao da mi se sviđa, da mi se stvarno sviđa, ta devojka koja za sve ima objašnjenje. Ima nečeg uznemirujućeg u tome kad vam se vraća sećanje na nešto toplo, a vama je sasvim hladno. Ejmi se zapiljila u palačinku koja je cvrčala u tiganju i olizala nešto sa zgloba šake. Delovala je trijumfalno, kao prava supruga. Kad bih je uzeo u naručje, mirisala bi na šumsko voće i šećer u prahu. Primetivši me kako gvirim u prljavim boksericama, onako sav raščupan, naslonila se na kuhinjski pult i rekla: „Gde si, lepi?” U grlu mi se nakupiše gorčina i užas. Pomislio sam: Dobro, kreni. Stigao sam na posao dosta kasno. Moja sestra i ja napravili smo glupost kad smo se oboje vratili kući. Uradili smo ono o čemu smo oduvek pričali. Otvorili smo bar. Pozajmili smo za to novac od Ejmi, osamdeset hiljada dolara, što nekada za nju nije bilo ništa, ali sada je već bilo gotovo sve. Zakleo sam se da ću joj vratiti, i to s kamatom. Neću da budem od onih muškaraca koji pozajmljuju od svoje žene - mogao sam da zamislim tatu kako pri samoj pomisli na to pravi grimasu. Pa, ima svakojakih muškaraca, njegova najgora kletva s neizgovorenim krajem: a ti si od one pogrešne sorte. Zapravo, bila je to praktična odluka, pametan poslovni potez. I Ejmi i meni trebao je novi posao; ovo bi bio moj. Jednog dana i ona će izabrati svoj, a možda i neće, ali u međuvremenu, evo nekakvog prihoda, ostvarenog preostalim novcem iz Ejminog starateljskog fonda. Poput one kućerine koju sam iznajmio, i bar je imao simboličan značaj u mojim sećanjima na detinjstvo - mesto gde odlaze samo odrasli i rade šta već odrasli rade. Možda sam baš zato, ostavši bez sredstava za život, toliko navaljivao da ga kupim. Podseća me da sam ipak, i pored svega, odrasla osoba, zreo muškarac, korisno ljudsko biće, iako sam ostao bez posla zahvaljujući kome sam sve to bio. Neću ponoviti istu grešku: horde kolumnista i dalje će ostajati bez posla zbog interneta, krize, američke javnosti, koja će radije


gledati TV, igrati video-igrice ili elektronskim putem obavestiti prijatelje da je, kao, kiša sranje. Ali nema aplikacije za opijenost koju po vrelom danu u svežem mračnom baru u vama izazove burbon. Svetu će uvek biti potrebno piće. Naš bar nalazi se na uglu i odiše nekakvom nasumičnom, nabacanom estetikom. Najlepše u njemu je masivni viktorijanski šank, zmajeve glave i anđeoska lica koja se pomaljaju iz hrasta - preterano kitnjasta drvenarija u ovo usrano doba plastike. Ostatak bara zapravo i jeste usran, parada onog najbednijeg što je svaka decenija imala da ponudi: pod s linoleumom iz doba Ajzenhauera, s ivicama izvrnutim poput zagorelog tosta; bedni zidovi s drvenom oplatom pravo iz pornića u domaćoj radinosti iz sedamdesetih; halogene podne lampe, uzgredni omaž mojoj studentskoj sobi iz devedesetih. Krajnji utisak je neobično ugodan - više liči na nečiju pomalo zapuštenu straćaru nego na bar. A deluje i veselo: delimo parking s lokalnom kuglanom pa mušterije na ulazu svaki put pozdravi zveket čunjeva. Nazvali smo bar Bar. „Ljudi će misliti da im se podsmeva- mo, ne da nam je ponestalo originalnih ideja”, razmišljala je moja sestra. Da, mislili smo da smo duhoviti Njujorčani - da je to ime štos koji niko drugi zapravo neće ukapirati, ne onako kako ga mi kapiramo. Ne na metanivou. Zamišljali smo meštane kako se češkaju po nosu: Zašto ste ga nazvali Bar? Ali, naša prva mušterija, sedokosa žena s bifokalnim naočarima u ružičastoj trenerci, rekla je: „Sviđa mi se ime. Kao ono kad se u Doručku kod Tifanija mačka Odri Hepbern zove Mačka.”

me na putu za Tenesi. Na svakoj zgradi u centru grada vide se rukom ucrtane linije koje pokazuju dokle je reka stigla tokom poplava ‘61, ‘75, ‘84, ‘93, ‘07, ‘08, ‘11. I tako dalje. Reka sad nije nadošla, ali je jurišala u snažnim, gustim naletima. U korak s rekom, pogleda uprtih u zemlju, ukrućenih ramena, kretala se kolona ljudi, nepokolebljivo ide nikuda. Dok sam ih gledao, jedan čovek iznenada pogleda u mene, lice u senci, tmina ovalnog oblika. Okrenuo sam glavu. Najednom sam osetio snažnu potrebu da uđem. Nisam prešao ni šest metara, a po vratu poče da mi izbija znoj. Sunce je i dalje gnevno gledalo s neba. Videli su te. Pripade mi muka pa ubrzah korak. Trebalo mi je piće. EJMI ELIOT 8. januar 2005. ZAPIS IZ DNEVNIKA Tra i la! Dok ovo pišem, na licu mi je širok kez usvojenog siročeta. Toliko sam srećna da me je sramota, kao neka tehnikolor tinejdž strip junakinja, dok pričam telefonom kose vezane u konjski rep a iznad mene u balončiću piše: Upoznala sam jednog dečka!

Zaustavio sam se na parkingu. Čekao sam da čujem udarac iz kuglane - hvala vam, hvala, prijatelji - i onda izašao iz kola. S divljenjem sam osmotrio okolinu, još uvek mi nije dosadio pitomi pogled: zdepasta pošta od žute cigle preko puta ulice (sada zatvorena subotom), skromna poslovna zgrada bež boje odmah niz put (sada zatvorena skroz). Grad nije cvetao, ne više, daleko od toga. Ma, nije čak bio ni jedinstven, s obzirom da je bio jedan od dva Kartidža u Misuriju - naš je, formalno, Severni Kartidž, što zvuči kao grad blizanac, mada je stotinama kilometara udaljen od onog drugog, manjeg: neobičnog gradića u stilu pedesetih, naraslog do običnog predgrađa srednje veličine, što su oni tamo nazvali progresom. Ipak, tu je moja mama odrasla i tu je odgajala mene i Go, tako da ima neku priču. Bar moju.

Ali jesam. Ovo je tehnička, empirijska istina. Upoznala sam jednog dečka, sjajnog, prelepog tipa, duhovitog, kul lika. Da vam opišem situaciju, jer zaslužuje to zbog budućih pokolenja (ne, molim vas, nisam baš toliko odlepila, buduća pokolenja! tja). Pa ipak. Nije Nova godina, ali ipak je još kako nova godina. Zima je: rano pada mrak, ledeno je. Karmen, novija prijateljica - poluprijateljica, jedva prijateljica, jedna od onih prijateljica kojima ne možete da otkažete - nagovorila me je da izađemo u Bruklin, na jednu od njenih žurki za pisce. E sad, volim ja žurke za pisce, volim pisce, ja sam dete pisaca, ja sam pisac. Još uvek volim da naškrabam tu reč - PISAC - svaki put kad me u nekom formularu, upitniku ili dokumentu pitaju za zanimanje. Dobro, pišem testove za određivanje ličnosti, ne pišem o velikim problemima današnjice, ali mislim da je pošteno reći da sam pisac. Ovaj dnevnik koristim da se usavršim: da izbrusim svoje veštine, da sakupim detalje i zapažanja. Da pokažem, a ne da pričam i sva ta sranja koja pisci ponavljaju. (Kez usvojenog siročeta, mislim, hajde, nije loše.) Ali stvarno, mislim da me moji testovi svrstavaju makar među honorarce. Zar ne?

Dok sam preko betonskog parkinga prošaranog korovom prilazio Baru, pogledao sam niz put i ugledao reku. To je ono što mi se oduvek sviđalo u našem gradu: nije podignut na nekoj bezbednoj litici koja se nadnosi nad Misisipi - mi smo na Misisipiju. Mogao bih da odem niz put i ugazim pravo u metar duboku rupu s blatom i evo

Sramota te je i kažeš: „Ja samo pišem testove, ma budalaštine!”

Posle toga smo se osećali mnogo manje superiorno, što je dobro.

Na nekoj žurki nađeš se okružena stvarno talentovanimpiscima, zaposlenim u uglednim novinama i časopisima. Ti pišeš samo testove za ženske časopise. Kad te neko pita čime se baviš, ti:

www.leo.rs | 43


Pređeš u napad: „Trenutno pišem, ali razmišljam o nečem izazovnijem i isplativijem - što, čime se vi bavite?” Ponosna si na svoja dostignuća: „Pišem testove za određivanje ličnosti koristeći znanje stečeno u radu na masteru iz psihologije - i, čuj ovo: ja sam inspiracija za omiljeni serijal knjiga za decu, sigurna sam da ga znate, Čudesna Ejmi? Jeste, zato, puši mi ga, snopčino.” Odgovor: C, apsolutno C. U svakom slučaju, žurku je napravio jedan Karmenin dobar prijatelj koji piše za neki filmski časopis i, po njenim rečima, veoma je duhovit. Na trenutak se zabrinem da želi da nas smuva: ne želim da me smuvaju. Mene neko treba da uhvati iz zasede, iznenada, poput nekakvog divljeg ljubavnog šakala. Inače mi bude previše neprijatno. Imam osećaj kao da se trudim da budem šarmantna, a onda shvatim da se očigledno previše trudim da budem šarmantna pa se trudim da budem još šarmantnija kako bih se iskupila za lažni šarm, a onda se praktično pretvorim u Lajzu Mineli: plešem u najlonkama i šljokicama, moleći vas da me volite. Mašem polucilindrom i pružam ruke ka publici uz širok kez. Ali ne, shvatam, dok Karmen nastavlja da trtlja o svom prijatelju: on se njoj sviđa. Dobro je. Penjemo se uz tri stupca naherenih stepenica i zakoračimo u krkljanac telesne toplote i piskaralosti: mnogo naočara s crnim okvirima i čupave kose; lažne kaubojske košulje i rolke; crni kratki vuneni kaputi razbacani po kauču prelivaju se po podu; poster za Bekstvo na nemačkom (Ihre Chance war gleich Null!) na jednom ispucalom zidu. Na stereu Franc Ferdinand: „Take Me Out”. Grupica muškaraca obigrava oko stola za kartanje gde je poređan sav alkohol, posle nekoliko gutljaja dolivaju još pića u čaše, svesni da ga nema još mnogo. Uguram se i poput uličnog svirača naciljam svoju plastičnu čašu na centar, slatki lik u majici Spejs Invejdersa ubaci mi nekoliko kockica leda i malo votke. Uskoro nam ne gine zeleni jabukovac smrtonosnog izgleda, koji je domaćin kupio štosa radi, osim ako neko ne trkne po piće, što je malo verovatno jer očigledno svako misli da je on trknuo prošli put. Prava januarska žurka, jer su svi još uvek nakrkani i predozirani šećerom posle praznika, istovremeno i tromi i razdražljivi. Žurka na kojoj ljudi previše piju i upuštaju se u svađe pažljivo biranim rečima, izbacuju dim cigarete kroz otvoren prozor čak i nakon što im je domaćin rekao da izađu napolje. Već smo pričali na hiljadu prazničnih žurki, nemamo više šta da kažemo. Svi smo smoreni, ali ne želimo da izađemo na januarski mraz; kosti nas još bole od stepenica u podzemnoj. Karmen me je ostavila i pridružila se svom momku domaćinu - vode žučnu raspravu u uglu kuhinje, pogr-

44 |

bljenih ramena, licem okrenuti jedno ka drugom tako da obrazuju srce. Dobro je. Razmišljam da pojedem nešto tek da imam šta da radim, da ne stojim nasred sobe osmehujući se poput novog klinca u menzi. Ali skoro sve je nestalo. Na dnu ogromne plastične činije leži nekoliko komadića čipsa. Poslužavnik s odeljenja za delikatese u supermarketu pun sparušene šargarepe, čvornovatog celera i sluzavog umaka stoji netaknut na stočiću, posut cigaretama kao dodatnim komadićima povrća. Nagonski, radim ono što i uvek radim: Šta bi bilo kad bih sad skočila s balkona pozorišta? Šta bi bilo kad bih lupila žvaku beskućniku koji sedi preko puta mene u podzemnoj? Šta bi bilo kad bih nasred ove žurke sela sama na pod i pojela sve sa tog poslužavnika, čak i cigarete? „Molim te, nemoj da jedeš ništa odatle”, kaže on. To je on (bum bum BUUUM!), ali ja još ne znam da je to on (bum-bum- -buuum). Znam da je to tip koji će mi se obratiti, nosi svoju nadmenost kao neku podrugljivu majicu, ali bolje mu pristaje. On je od onih koji se ponašaju kao da se često krešu, tip koji voli žene, tip koji će me zapravo pošteno pojebati! Moje zabavljanje se, izgleda, svodi na tri tipa muškaraca: fenseri s Ajvi lige koji misle da su likovi iz Ficdžeraldovog romana; dovitljivi momci s Vol strita kojima iz očiju, ušiju, usta iskaču simboli za novac; i osetljivi pametnjakovići, toliko obuzeti sobom da im sve deluje kao šala. Ficdžeraldovci su obično neuspešno pornićarski u krevetu, mnogo buke i akrobacija uz vrlo malo učinka. Za one iz finansija ispostavi se da su puni gneva i mlitavi. Pametnjakovići tucaju kao da komponuju nekakav matematički rok: ova ruka prelazi ovako preko žica, a onda ovaj prst udara fin bas ritam... Zvučim kao drolja, zar ne? Zastanem da izbrojim koliko... jedanaest. Nije loše. Oduvek sam mislila da je dvanaest solidan, razuman broj da se na njemu završi. „Ozbiljno”, nastavlja broj 12. (Ha!) „Odmakni se od tog poslužavnika. Džejms ima još otprilike tri namirnice u frižideru. Mogu da ti napravim maslinu sa senfom. Doduše, samo jednu maslinu.” Doduše, samo jednu maslinu. Nije toliko smešno, ali već deluje kao skrivena šala koja će, kad se nekoliko puta s nostalgijom ponovi, postati sve smešnija. Pomislim: Za godinu dana, šetaćemo u smiraj dana Bruklinskim mostom, a jedno od nas će prošaptati: „Doduše, samo jednu maslinu”, i prasnućemo u smeh. (A onda se zaustavim. Užas. Kad bi znao da već radim ono za godinu dana, pobegao bi a ja bih mogla samo da ga bodrim.) Priznajem, osmehujem se najviše zbog toga što je prelep. Uznemirujuće prelep, izgled od kog ti se zavrti u glavi, zbog kog poželiš da jednostavno izgovoriš ono što je očigledno - „Znaš da si divan, zar ne?” - i nastaviš razgovor. Kladim se da ga tipovi mrze: izgleda kao zli bogatunčić iz tinejdžerskih filmova osamdesetih - onaj što


zlostavlja osetljivog autsajdera i koji će na kraju dobiti pitu u lice, šlag mu se sliva niz podignuti okovratnik dok svi u trpezariji kliču. Mada, ne ponaša se tako. Zove se Nik. Sviđa mi se. S tim imenom deluje fino, obično, što i jeste. Kad mi se predstavi, odgovorim: „E to je pravo ime.” Lice mu se ozari i ispali nešto u stilu: „Nik je tip s kojim možeš da popiješ pivo, tip kome ne smeta ako mu se ispovraćaš u kolima. Nik!” Izvaljuje gomilu užasnih štosova. Pohvatala sam tri četvrtine filmskih referenci. Možda dve trećine. (Podsetnik: Iznajmi Sigurnu stvar.) Napuni mi čašu a da ne moram ni da tražim, uspevši nekako da iskopa poslednju čašu dobrog pića. Osvojio me je, pobo je u mene zastavicu: ja sam prvi stigao, moja je, moja. Posle niza nervoznih, uglednih muškaraca postfeminista s kojima sam u poslednje vreme bila, lepo je biti teritorija. Ima divan osmeh, poput mačke. Osmehuje mi se tako da samo čekam kad će iz usta početi da mu izleće žuto perje ptičice Tviti. Ne pita me čime se bavim, što je dobro, za promenu. (Jesam li ti spomenula da sam pisac?) Obraća mi se onim treperavim naglaskom iz Misurija; rodio se i odrastao pored Hanibala, rodnog mesta Marka Tvena, koje mu je poslužilo kao inspiracija za Toma Sojera. Kaže mi da je kao tinejdžer radio na parobrodu, večera i džez za turiste. A kad se nasmejem (razmažena Njujorčanka koja nikad nije kročila u te velike nepokorne centralne države, države u kojima mnogi drugi ljudi žive), saopštava mi da je Misura čarobno mesto, najlepše na svetu, nema divnije države. Ima vragolast pogled, duge trepavice. Mogu da ga zamislim kao dečaka. Vozimo se zajedno kući taksijem, ulična svetla promiču kao nejasne senke dok kola hitaju kao da nas neko juri. U jedan ujutro upadamo u jedan od neobjašnjivih zastoja dvanaest blokova od mog stana pa izlazimo iz taksija na hladnoću, u veliko Šta dalje?, i Nik krene da me prati do kuće, obgrlivši me oko struka, a lica su nam zaleđena od hladnoće. Kad skrenemo za ugao, u lokalnoj pekari upravo istovaruju šećer u prahu, ubacuju ga u džakovima niz cev u podrum kao da je cement, a kroz beli slatki oblak vide se samo senke istovarivača. Ulica se zatalasa a Nik me privuče k sebi i opet mi se osmehne onako, uzima pramen moje kose i prelazi prstima celom dužinom sve do kraja, dvaput ga cimne kao da povlači zvono. Trepavice su mu posute prahom i, pre nego što se nagne ka meni, otire mi šećer s usana kako bi mogao da me okusi. Tog dana Otvorio sam širom vrata svog bara, kliznuo u mrak i po prvi put tog dana zaista duboko udahnuo, osetivši miris cigareta i piva, malčice prolivenog burbona, oštar

miris bajatih kokica. Jedina mušterija u baru sedela je sama na sasvim suprotnom kraju: starija žena po imenu Su, koja je dolazila svakog četvrtka s mužem dok on pre tri meseca nije umro. Sad je svakog četvrtka dolazila sama, nikad nešto posebno raspoložena za razgovor, samo bi sedela uz pivo i ukrštene reči, nastavljajući ritual. Moja sestra je radila za šankom, kosu je zakačila štreberskim šnalicama, a ruke su joj bile rumene od umakanja pivskih čaša u vrelu sapunicu. Go je vitka i ima neobično lice, što ne znači da nije privlačno. Čoveku samo treba malo vremena da ukapira crte njenog lica: široka vilica, prćast lep nos, krupne tamne oči. Da je ovo istorijski film, neki muškarac nakrivio bi filcani šešir, zviznuo ugledavši je i rekao: „Evo prave cure!” Lice kraljice otkačenih komedija iz tridesetih ne može se baš uvek preneti u naše doba princeza, ali posle toliko godina provedenih s njom, znam da se muškarcima sviđa moja sestra, i to mnogo, što me kao brata stavlja u čudnu situaciju da sam istovremeno i ponosan i na oprezu. „Prave li još uvek mesni hleb?”, upitala je umesto pozdrava, ne dižući pogled, tek tako znajući da sam to ja, a ja osetih olakšanje kao i obično kad je vidim: možda baš nije sjajno, ali biće okej. Moja bliznakinja. Go. Toliko puta sam to izgovorio da to više nisu bile samo obične reči već su se pretvorile u ohrabrujuću mantru. Rođeni smo sedamdesetih, u vreme kad su blizanci bili retki, pomalo magični: rođaci jednoroga, braća i sestre vilenjaka. Posedujemo čak i nekakvu blizanačku telepatiju. Go je zaista jedina osoba na celom svetu s kojom sam sasvim prirodan. Ne osećam potrebu da joj objašnjavam svoje postupke. Ne razjašnjavam, ne sumnjam, ne brinem. Ne govorim joj sve, ne više, ali kažem joj daleko više nego ikom drugom. Kažem joj onoliko koliko mogu. Devet meseci proveli smo jedno uz drugo, čuvali jedno drugom leđa. To nam je prešlo u naviku koja je ostala za ceo život. Nikad mi nije smetalo što je devojčica, neobično za klinca toliko obuzetog sobom. Šta da vam kažem? Oduvek je bila kul. „Mesni hleb, to mu dođe kao nešto suhomesnato? Mislim da prave.” „Trebalo bi da kupimo malo”, rekla je. Pogledala me je izvivši obrvu. „Zvuči zanimljivo.” I ne pitavši me, sipala mi je gutljaj piva u čašu sumnjive čistoće. Kad je primetila da zurim u zamrljanu ivicu, primakla je čašu ustima i olizala mrlju, ostavivši trag pljuvačke. Spustila ju je pravo pred mene. „Je l’ sad bolje, moj prinče?” Go čvrsto veruje da sam ja nasledio sve najbolje od naših roditelja, da sam bio dečak koga su planirali, jedino dete koje su mogli da priušte, a da se ona ušunjala u ovaj svet prikačivši se za moj članak, neželjeni uljez. (Što se

www.leo.rs | 45


mog oca tiče, posebno neželjeni.) Veruje da je kroz čitavo detinjstvo bila prepuštena samoj sebi, bedno stvorenje kome bi tu i tamo udelili iznošenu odeću i zaboravljali da potpišu opomene iz škole, na kome se štedelo i koje je izazivalo sveopšte kajanje. Teško mi je da to priznam, ali ova slika bi donekle mogla biti i tačna. „Da, bedni moj mali robe”, rekao sam i odmahnuo rukom kao da joj dajem kraljevski oproštaj. Nagnuo sam se nad pivo. Trebalo mi je da sednem i popijem dva-tri piva. Živci su mi još igrali posle onog jutros. „Šta je s tobom?”, upitala je. „Sav si nekako nervozan.” Poprskala me je sapunicom, više vode nego sapuna. Klima-uređaj se uključio i razbarušio nam kosu. Zadržavali smo se u Baru duže nego što je trebalo. Postao je klupska kućica iz detinjstva koju nikad nismo imali. Jedne noći prošle godine, majka nam je još bila živa ali se već bližila kraju, nas dvoje smo pijani, tražeći utehu, otvorili kutije u njenom podrumu i, uz mnogo uzdaha između gutljaja piva iz konzerve, ponovo otkrili igračke i igre. Božić u avgustu. Posle mamine smrti Go se preselila u našu staru kuću, pa smo polako, malo-pomalo, premestili naše igračke u Bar: lutka Jagodica Bobica, sada bez mirisa, odjednom se pojavi na stoličici (moj poklon za Go). Autić bez jednog točka stvori se na polici u uglu (Goin poklon za mene). Razmišljali smo o tome da uvedemo veče društvenih igara, iako je većina mušterija bila prestara da bi osećala nostalgiju za našim „gladnim nilskim konjima”, našom „igrom života” s majušnim plastičnim kolima koje treba popuniti plastičnim mamama, tatama i bebicama. Nisam mogao da se setim kako se pobeđuje. (Velika Hasbro mudrost za danas.) Go nam je dosula pivo. Levi kapak joj se blago spustio. Bilo je tačno podne, 12.00, i zapitao sam se koliko li već dugo pije. Za njom je burna decenija. Moja sestra sklona umovanju, s genijalnim mozgom i duhom rodeo jahača, napustila je koledž i krajem devedesetih preselila se na Menhetn. Bila je jedna od izvornih dot-kom fenomena - dve godine zarađivala je bolesno mnogo, a onda je dvehiljadite mehur pukao. Go se nije mnogo potresla. Bila je bliža dvadesetoj nego tridesetoj; biće okej. Za drugi čin, dobila je diplomu i pridružila se svetu investicionih bankara u sivim odelima. Bila je na sredini hijerarhijske lestvice, ništa previše upadljivo, ništa za osudu, ali je tokom finansijskog kraha 2008. brzo ostala bez posla. Nisam ni znao da je otišla iz Njujorka dok me nije pozvala iz mamine kuće: Odustajem. Preklinjao sam je, ubeđivao je da se vrati, a sa drugog kraja veze čula se samo ozlojeđena tišina. Kad sam prekinuo vezu, uputio sam se zabrinut do njenog stana u Bauriju i, ugledavši Gerija, njen ljubljeni fikus, sparušenog na požarnom izlazu, znao sam da se nikad neće vratiti. Bar kao da ju je razgalio. Vodila je knjige, točila pivo. Gotovo redovno je krala iz tegle s napojnicama, mada,

46 |

ona je i radila više od mene. Nikad nismo pričali o našim prošlim životima. Bili smo Danovi i bilo nam je dosta svega i, čudno, ali bili smo neobično zadovoljni zbog toga. „Dakle, šta je?” „Eh.” „Šta eh? Nešto ne valja? Loše izgledaš.” Slegao sam ramenima kao da kažem da; ona mi pažljivo osmotri lice. „Ejmi?”, upitala je. Jednostavno pitanje. Ponovo sam slegao ramenima - ovog puta da potvrdim kao da je pitam: I šta ćeš sad? Go me veselo pogleda, nalakćena na šank, brade naslonjene na šake, naoštrivši se za detaljno preispitivanje mog braka. Go, jednočlani stručni odbor. „Šta s njom?” „Loš dan. Samo loš dan.” „Ne daj da te ona brine.” Go je pripalila cigaretu. Pušila je tačno jednu dnevno. „Žene su lude.” Go nije smatrala da ona spada u opštu kategoriju žena, reč koju je koristila s podsmehom. Vratio sam joj dim koji je izbacila. „Danas nam je godišnjica. Peta.” „Au”, odgovorila je moja sestra nakrivivši glavu. Bila je deveruša, sva u ljubičastom - „prelepa gospa, gavran-crne kose, odevena u ametist”, kako ju je nazvala Ejmina majka - ali nije pamtila godišnjice. „U je! Jebote. Čoveče. Baš je brzo prošlo.” Dunula je još malo dima ka meni, kao da se nehajno dobacujemo kancerom. „Izvešće jednu od onih svojih, uh, kako to ono zovete, nije lov na drangulije...” „Potraga za blagom”, rekao sam. Moja žena je volela igre, uglavnom mozgalice, ali i zaista zabavne igre, a za našu godišnjicu uvek bi organizovala komplikovanu potragu za blagom u kojoj me je svaki sledeći putokaz vodio ka kraju, do mog poklona. To je njen tata svake godine za godišnjicu priređivao njenoj mami, i nemojte misliti da ne primećujem uloge polova, da ne kapiram aluziju. Ali ja sam odrastao u svom a ne u Ejminom domu, a poslednje čega se sećam da je tata poklonio mami bila je pegla koju je, neumotanu, ostavio na kuhinjskom pultu. „Da se opkladimo koliko će ove godine da se naljuti na tebe?”, upitala je Go osmehujući se iznad čaše piva. Problem s Ejminim potragama za blagom: nikad nisam ukapirao putokaze. Za prvu godišnjicu, u Njujorku, provalio sam dva od sedam. To mi je bila najbolja godina. Uvod: Ovo mesto je nekakva rupa u zidu, Al’ smo se jednog utorka jesenas sjajno poljubili tu. Da li ste ikad kao dete učestvovali u takmičenju u spelovanju? Onaj trenutak zbunjenosti pošto objave reč, dok prebirete po mozgu da vidite da li umete da je spelujete? Eto takav je bio osećaj, totalna blokada.


Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:

Kikinda

Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”

Trg srpskih dobrovoljaca 19 0230/29-917, 063/517-874

Zrenjanin

Zrenjanin

Zrenjanin

Beograd

Subotićeva br.1 lok. 2 023/512-812, 063/517-874

TC Bagljaš Bulevar Veljka Vlahovića bb; 063/517-874

Gimnazijska 17 023/510-783, 063/517-874

U holu Doma sindikata Tržni centar bb, kod hotela „Konak” Dečanska 14, lokal br. 30 031/846-296, 063/517-874 011/3235-221, 063/517-874 www.leo.rs | 47

Knjižara „Riznica knjiga”

Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”

Knjižara „Riznica knjiga br. 6”

Knjižara „Riznica knjiga br. 4”

Zlatibor

Knjižara „Riznica knjiga br. 1”


Prste da poližeš Lavovski Čiz kejk Potrebno:

Priprema:  

Za koru 300 g mlevenog plazma keksa 100 g putera 150 ml mleka Za krem 500 g posnog sira 2 čaše kisele pavlake 200 g šećera 30 g želatina 30 g šećera od vanile 1 žumance Za fil 1 kg voća, smrznuto ili sveže ( jagode, kupine, borovnice ili višnje) 200 g šećera 30 g želatina

48 |

Umutiti plazma keks, puter i mleko i obložiti dno okruglog pleha prekrivenog folijom. Odvojeno umutiti sir, pavlaku, šećer, vanilu i žumance. Želatin razmutiti u 12 kašika vode, a kada se stvrdne zagrejati ga dok ne postane tečan. Pomešati želatin sa ostalim sastojcima. Krem preliti preko kore od keksa.   Voće i 200 gr šećera staviti u vruću šerpu. Dodati i želatin po istom postupku. Kada se malo ohladi sipati preko krema. Držati u frižideru oko 4h da se dobro ohladi. Prijatno.


BEZBEDNO JE ZAGLEDATI SE U SEBE Niš…promotivno uvodno predavanje o principima i filozofiji Lujze Hej! I mnogi su se pitali, možda čak i ja, da li je istina da je južnije i tužnije!? Da li je naš lepi grad Niš uspavan, i da li su ljudi tamo spremni za promene i za svako dobro? Ja verujem da svi ti ljudi ZASLUŽUJU divne živote i jedino što ne znam da li to oni znaju i šta je ono u šta oni veruju? Sećam se…stala sam pred sve te drage ljude i nekako je prostorija odisala posebnom energijom i ljubavlju...i shvatila sam! Svuda pa i na jugu naše zemlje postoje mnogi ljudi koji su saznali koliko je važno zagledati se u sebe. Svi ti ljudi te večeri došli su sa svešću da su jedini odgovorni za svoje živote. Svi oni znaju da niko nema toliku moć da kontroliše njihove živote, mi smo ti koji smo moćni da kreiramo, stvorimo i privučemo sve što želimo a naravno važno je i da verujemo da ZASLUŽUJEMO svako dobro! Zadivljena sam tolikim brojem ljudi koji čitaju, razvijaju se i koji su SPREMNI da podele svoja razmišljanja i svoja osećana. Bilo je smeha i videla se i po koja suza. Ono čime je zračila ta divna skupina je osećaj koji sam nazvala BEZBEDNO JE ZAGLEDATI SE U SEBE. Svi su znali još te večeri sve što je za njih važno…samo su se neki pitali KAKO? Kako napraviti odličan kontakt sa samim sobom? Kako otvoriti sebe za svako dobro? Kako oslušnuti sebe i svoju unutrašnju mudrost? Kako dozvoliti sebi promene koje život znače? Kako privući sebi u život svako dobro? Kako ostvariti ljubav, savršeno zdravlje, uspeh, blagostanje...? Da li je važno postaviti sebe na prvo mesto? Na mnoga od ovih pitanja svaka polaznica intenzivne dvodnevne radionice je dobila za sebe odgovore. Dvodnevna radionica se održala vikend odmah posle predavanja. Ono što je zračilo iz tih SPREMNIH ljudi je hrabrost, sinergija, dobronamernost, radost, ljubav i “briga” za druge. Zahvalna sam od srca svim polaznicima, ulepšali ste mi prostor, rad i obogatili moj život. Hvala Lujzi Hej što je osmislila i kreirala ovako moćan program i ovu intenzivnu dvodnevnu radionicu VOLITE SEBE – IZLEČITE SVOJ ŽIVOT! Draga Lujza, uživanje je gledati te divne ljude, kako rastu, saznaju, otpuštaju, napreduju, vole…i ponosna sam da sam i sama deo tog procesa i da učestvujem u nečemu ovako divnom. Srećna sam da svojim radom doprinosim širenju ljubavi, jer voleti sebe i druge i jesu najvažniji zadaci koje imamo na ovoj planeti, a svi mi to možemo jer MOĆ JE U NAMA I TO JE TAKO!!! ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA U NIŠU 16. i 17. Novembar 2013 Nova intenzivna dvodnevna radionica Lujze Hej VOLITE SEBE – IZLEČITE SVOJ ŽIVOT održava se na istoj adresi gde su se održale predhodna radionica i uvodno predavanje: Bul. Sv. Cara Konstantina 10, na trošarini Mesta su ograničena! Dvodnevnu radionicu u Nišu vodi licencirani HYL trener Mirjana Stojadinović

www.leo.rs | 49


50 |


Leo commerce - Lavovski časopis za ispunjeniji život - začinjeno ljubavlju Br. 10/oktobar 2013