Page 1

Argus Books Online Magazine broj 0. januar 2013.

Copyright © 2013. by Lazar Janić

Tematski broj

Lazar Janić Oni su ovde, sa nama


Umesto Uvoda “Zašto si to onda učinio?” “Kako to misliš?” “Zašto si potezao veze, potrošio dva triliona kredita da promeniš ovaj deo tvoje daleke istorije, kad, i sam kažeš, svi efekti će biti anulirani 2070. godine, osamdeset godina kasnije?” Nasmejao se. “Pa, valjda zato što sam se osećao pomalo usamljen, ostavši sam tamo, poslednji Srbin ispod šljive,” rekao je Aleksa Lakić.

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

2


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

3


Aleksa Lakić Ili putovanje alternativnom stvarnošću Šta reći o Lazaru Janiću? Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla bršljanom’, ‘Veštičje ludilo’, i ‘Sam, ispod šljive’, i oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji nas vodi, u serijama flešbekova, kroz period dug više od četristo godina alternativne istorije i budućnosti Srbije. I to je, za sada, dovoljno. Onda, šta reći o Aleksi Lakiću? Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmišljanja i htenja. Ali, on, u mnogo čemu, nadilazi svog autora. Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’, nije jedan čovek, nego, najmanje, tri. U prvoj knjizi trilogije ‘Kuća obrasla bršljanom’, Aleksa Lakić je Laki, pedesetogodišnji vlasnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mila Desertića, ima još prijatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak. Pobegao je od užasne tajne iz svoje prošlosti, koja mu je razorila život, ljubav, porodicu… Sakrio se u svom svetu, okružen knjigama, stripovima, filmovima i drugim beznačajnim stvarima i tu tavori, ne čekajući više ništa. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao hrabrosti da se suoči sa pretnjom koja mu je ugrožavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, ostalo mu je samo da žali. Ali, opasnost sada preti njegovom najbližem prijatelju, Milu Desertiću, koji je i sam, na neki način, povezan sa mračnim tajnama iz Lakijeve prošlosti. I, Laki, jer nema šta više da izgubi, konačno se prenuo, i otisnuo na put na koji dugo nije išao, u rodne Lakiće, u svoju rodnu kuću, u kojoj je sve i započelo. Hvata se u koštac sa tajnama svoje propasti, otkrivajuci prve delove slagalice, koja će dovesti do njegovog otrežnjenja. Prva knjiga trilogije pokriva period od pedest godina, od 1960. do 2010. godine. Kroz svojevrsne, isprekidane slike, mešavinu snova i stvarnosti, kroz flešbekove, pred čitaocem se pomaljaju konture starog zločina, koji je uzrok Lakijevog prokletstva. Prvih pedeset godina, od 1895. do 1945. godine, vremenski je okvir druge knjige trilogije ‘Veštičje ludilo’. Aleksa Lakić je dvadesetogodišnji sin bogataša, koji zivot provodi po krčmama i konacima, sa bulumentom lažnih prijatelja koji se provode na njegov račun, opijajući se do besvesti i jureći suknje. Ali, on je mladić koji ima i svojevrsne psihičke probleme, periode prazne svesti i padanja u trans. Očajnički se zaljubljuje u jednu lepu, siromašnu, ali opasnu devojku. Ona ga odbija, i on stvari rešava na najgori mogući način, postajući tako uzrok propasti cele njegove loze. Najveći deo kockica slagalice otkriva se u drugom delu trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’. Ali, ostalo je još nekoliko kamenčića koji se ne uklapaju nigde? Te kamenčiće posejao je Aleksa Lakić treće knjige, ‘Sam, ispod šljive’, dvadesetpetogodišnji Tehničar Virtuelnog Adaptiranja Stvarnosti. On dolazi iz daleke budućnosti, iz 2311. godine. U svetu bez nacija, koji živi u skladu sa prirodom, u svetu nezamislivih tehnoloških mogućnosti, ali svetu koji je lišen istorije, tradicije, pa čak, i slobode, Aleksa Lakić je romantični pobunjenik, koji koristi svoje veze i rupe u sistemu, kako bi pomogao svojim precima, i svom narodu, pokazujući moć alternativne istorije. I, šta reći na kraju? Ne pretendujući na velike umetničke domete, autor ovih redova se iskreno nada da će ove knjige privući čitaoce da se zabave i uživaju, bar onoliko koliko je sam isto to radio dok ih je pisao. I da, molim čitaoce da menjaju svoju stvarnost sami, ne čekajući da im je neko drugi menja, svojim rukama, svojim radom, i svojim znanjem. Jer, sve drugo je, jelda, fantazija? Lazar Janić

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

4


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

5


Kuća obrasla bršljanom (odlomak iz romana)

Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca... Mile je otvorio svoj lap-top i vešto, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku poštu. Ništa naročito nije bilo, osim što se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mreži. I ne razmišljajući, uputio mu je video poziv. “Hej, ti majmune, je li ti nekad jebeš nešto uživo, osim što po ceo dan čatuješ sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom životu spale na tebe?”, rekao mu je smejući se. Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smeđ, štrkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile devojke. “Ma nemaš ti pojma, ludače, koliko nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, znaš ti mene, ja opslužujem samo moju Natašu... Sad sam se i ja uključio, treba da skinem nešto o nelinearnim jednačinama za fax... Je li se vidimo večeras u Floku?” “Pa kako?”, to je u njihovom žargonu značilo ‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a najviše u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog stana. “Imam nešto samo da obavim u gradu, a u Floku sam do šestice...” “Opet ti keva šalje pare iz Čikaga, ti ništa drugo danju ne obavljaš u gradu, osim što dižeš dolare...” “Ne seri, ne dižem nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne čekam samo da mi nešto padne sa neba, kao ti.” Ivanu je tek to bilo smešno, hvatao se za stomak dok se cerio. “A ti zoveš radom to što se šepuriš kao obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigravaš žestokog momka, a u stvari gledaš samo šta ćeš u sitne sate da privedeš u stan!” “Ej, majmune, rad je sve što ti donosi kintu, a ako još spojiš lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih nešto bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. “Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?”, pitao je pomirljivo.

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

6


“Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne nameštene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, široko se cereći. U istom momentu Mile je skočio, ispružio ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov štos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim. Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbušnjake, i sve ostalo čime je sebe mučio kako bi održao kondiciju, i svoje lepo oblikovane mišiće. Bio je to lep, crnokos dečko, sa žućkasto-mrkim očima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da kaže da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i nešto kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, pločica, i to uglavnom vežbama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova. Živeo je sam u trosobnom stanu u širem centru grada. Stan je bio majčin, koja je već nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od društva zbog te činjenice. Ostao je sa majkom, doduše, samo par meseci, a onda je ona otišla sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu pokušali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve želje. Više je voleo da sam zaradi svoj dinar. Iako je bio prirodno inteligentan, škola ga nije nešto zanimala, i jedva je čekao da završi nekakvu srednju školu učenika u privredi, nešto za parne kotlove, ni sam više nije znao kako mu se zove zanimanje. Za život je zarađivao radeći u firmi za obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od četvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan. Oznojan, završivši sa poslednjom serijom sklekova, ušao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaćama, i posmatrao učinak vežbi naduvavši mišiće u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i ušao pod tuš. I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna. Nije to bila nekakva noćna mora, bože sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to što ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao...

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

7


...Bila je to kuća, delimično zaklonjena drvećem, do koje je vodio uzan pošljunčen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila šuma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda došao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je došao, jer san je uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz šume. Ispred njega je bila padina brežuljka. Napred, visoka, nikad košena, već požutela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili zaklonjeni divljim bršljanom. Kasno popodne, sunce samo što nije zašlo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Lišće još nije počelo da žuti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Pošao bi pošljunčenom stazom, vukući polako noge, i milujući desnom rukom vrhove izđiklalih visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je prilazio, činilo mu se da se još više odaljavala. Na kosoj liniji brežuljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, ćutke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Središnja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njena oštrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je video u račvi jedno grane, bilo prazno. Kad je ponovo pogledao prema kući, video je da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve oko njega mnogo šire, u svakom pogledu beskrajno šire... kao da je neko na google earthu zumirao predeo! I tu se san završavao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u nešto drugo, kao kad, na primer, sanjaš da voziš helikopter, i uživaš u osećaju lebdenja, a onda se san zaverenički okrene, i vidiš sebe kako sa mukom okrećeš pedale bicikla kroz neko blato. “Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u sebi, pomislivši na svog prijatelja Lakija. Jer da, pomislio je, Laki je živeo okružen tonama papira, starih knjižurina, časopisa, stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i pročitao… & ‘A kada petli najave zoru, ja psujem tada u praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto laže noću, a kune danju…’ “Smejem se”, Aleksa Lakić 1986. ‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’ “Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995.

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

8


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

9


P R O L O G

Iz knjige “Letopis Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića Ovo poglavlje posvećujem pukovniku u penziji Kraljevske Srpske vojske, našem dobročinitelju i najvećem donatoru pravoslavne crkve u Lakićima, gospodinu Aranđelu Milutina Lakiću. O Aranđelu Lakiću ispredale su se mnoge priče, mnogo naroda ga je cenilo i poštovalo, malo kome se zamerio, mnogima pomogao, i bio je i ostao legenda ovoga kraja. Ali, on odavde nije poticao... Mogao bih reći, sa božijim proviđenjem i igrom slučaja, dokopao sam se nekih starih novinskih članaka, ali i jedne lične beležnice Vukadina Ilijinog Lukovića, novinara poreklom iz ovog kraja, i Aranđelovog savremenika, u kojima sam našao šturu biografiju njegovu, pa ću je ovde izložiti. O toj beležnici Vukadinovoj biće mnogo reči i kasnije… Ona mi je mnogo pomogla da rekonstruišem pojedine nesrećne događaje vezane za Aranđela i Aleksu Lakića. Da se vratim Aranđelu Lakiću. Rodio se u Prizrenu na Kosovu, 20. marta 1837. godine, kao prvo dete, u učiteljskoj porodici. Otac Milutin Lakić službovao je u Prizrenu, učeći srpsku decu ljubavi prema Srbiji. U to vreme se Srbija oslobađala turskog uticaja i dobijala neku vrstu autonomije. Kosovo je još uvek bilo pod turskom vlašću, i Milutin je žudeo da se otisne u novu otadžbinu svoga roda. On nije u tome uspeo, ali jeste Aranđel, ali po velikoj ceni, posle prerane smrti od neke zarazne bolesti oba roditelja, i svoje mlađe braće. U Prizrenu više nikog nije imao, ali imao je strica Adama Lakića, podoficira u srpskoj vojsci u Beogradu, čoveka koji je ceo svoj zivot posvetio ljubavi samo prema otadžbini, da se nikad nije ni oženio. Adam je preuzeo brigu o svom sinovcu. Još od kako je, u svojim ranim dečačkim godinama, napustio svoju rodnu kuću u Prizrenu, i došao u Beograd, postavši vojni pitomac, i kasnije, mlad potporučnik konjičkog puka u vojsci srpskog kneza Mihaila Obrenovića, očev uticaj ga je vodio da pomogne svojoj otadžbini, ali i ispliva iz sirotinje i postane neko i nešto. Imao je vrlo uspešnu vojničku karijeru, koju je krunisao u ratu protiv Turske 1878. godine. Tada su Srbija, ali i on, dobili nezavisnost. Ali, velike sile nisu dozvolile Srbiji da svoju vlast proširi i na Kosovo, srce prve srpske države, i to ga je žestilo. Iz rata je izašao ranjen, i penzionisan kao pukovnik, ali, što je još važnije, odlikovan od strane kneza, kasnije prvog kralja Milana Obrenovića, i nagrađen velikim zemljišnim posedom u okolini Valjeva. Uz posed, dobio je i veliki letnjikovac, koji je nedavno pripao državi, jer je prethodni vlasnik osuđen kao jedan od zaverenika u ubistvu kneza Mihaila, što je platio svojom glavom i imanjem. Kakve je zasluge Aranđel Lakić stekao prema kruni, to ljudi nisu znali, a i on o tome nikada nikom nije pričao. Jednog dana uselio se u velelepnu kuću na brežuljku u blizini puta za Valjevo, zajedno sa ženom Radicom i maloletnim sinom Aleksom… Iako građena kao letnjikovac, koju su prethodni vlasnici vrlo retko koristili, kuća Aranđela Lakića je bila velika građevina na sprat, sa mnogo soba, i prostorijama za poslugu. Smeštena na vrhu malog brežuljka, u podnožju koga su skoro svud okolo bile šume, bila je nekoliko kilometara odvojena od najblizih seoskih imanja. Aranđel je posedovao stotinjak hektara zemlje, i veliki deo šume. Uglavnom su to bili pašnjaci, na kojima su njegove sluge napasale veliki broj goveda i ergelu konja koju je uzgajao. Ceo brežuljak bio je u njegovom posedu. Ne mnogo godina kasnije ljudi su zaseok koji je nikao u okolini njegove kuće nazivali Lakići. Kralj Milan Obrenović je, u to vreme, bio jedan od retkih srpskih vladara koji je na čelu Srbije ostao skoro četvrt veka, a Aranđel Lakić je na dvoru često bio vrlo rado viđen gost. U svakom slučaju, uz pomoć veza koje je imao, vrlo brzo je postao jedan od najcenjenijih i najbogatijih ljudi u kraju. Tom njegovom dobrom glasu doprineli su i izuzetna velikodušnost i darežljivost koju je pokazivao prema siromašnim seljacima, svojim komšijama.

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

10


Skoro da nije bilo kuće kojoj Aranđel nije pomogao finansijski, ili na neki drugi način. Veliki deo svog imanja poklonio je pravoslavnoj crkvi, i na tom mestu, sa više od devet desetina novca učestvovao u izgradnji ovog pravoslavnog hrama, koji je osveštan 1884. godine. Dobrotom je zadužio i crkvu i seljane. O samoj izgradnji crkve bilo je reči u prethodnim poglavljima, i sad se ne bih na to ponovo vraćao. Dakle, Aranđel Lakić… Njegova tajanstvena uloga na dvoru ostala je i posle abdikacije kralja Milana u korist svog maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan je otputovao u Beč, a zemljom je vladalo namesništvo, do punoletstva kralja Aleksandra Obrenovića. Tih nekoliko godina Aranđel Lakić je bio neka vrsta ličnog kurira između Milana i Aleksandra, i sam je putovao više puta i ostajao po nekoliko nedelja u Beču. Poslednji put se vratio zajedno sa kraljom Milanom 1894. godine, posle državnog udara koji je, uz pomoć vojske, izveo kralj Aleksandar, srušivši i vladu i namesništvo. Činilo se, da je i u samom državnom udaru prethodne godine i sam imao vrlo aktivnu ulogu. Aleksandar je prvog aprila 1893. godine angažovao konjički puk i artiljerijsku podoficirsku školu, njime zaposeo sve važnije vladine zgrade, telegraf, Narodnu skupštinu, i kuće ministara i namesnika. Indikativno je, da je komandant konjičkog puka bio pukovnik Obrad Radović, Aranđelov ađutant iz vremena turskih ratova. Aleksandar je to veče sve ministre i namesnike pozvao na večeru, i u zdravici za vreme večere objavio svoju odluku, i zatražio njihove ostavke. Ostali su na dvoru zarobljeni celu noć, za koje vreme je dobio po beogradskim

kasarnama zakletvu na vernost od vojske. Međutim, koliko god da je Aranđel Lakić imao uspeha u sticanju ličnog bogatstva i političkog uticaja, na drugom planu, u njegovoj porodici nije išlo sve kako bi trebalo. Radica je imala vrlo tešku trudnoću, i, posle Aleksinog rođenja, više nije mogla zatrudneti. Zato su jedinog sina obasipali ljubavlju, poklonima, i puštali ga da radi sve što mu se prohte. Sa petnaest godina, Aranđel ga je smestio u vojnu školu, želeći da i sin krene njegovim stopama u vojnoj karijeri. Ali, ni dve godine kasnije, bio je prinuđen da ga vrati kući, jer se Aleksa nije mogao uklopiti u vojnu disciplinu. Pravio je probleme koji nisu više mogli da se tolerišu, čak i uz veze koje je Aranđel imao u oficirskoj školi. A, bila je tu i još jedna stvar. Aleksa je bio bolestan. Bili su to počeci nekog duševnog poremećaja, usled koga se Aleksa, u nekim trenucima, jednostavno gubio, i padao u nekakav trans. Nije se to dešavalo često, ali dovoljno da ga lekarska komisija proglasi nesposobnim za vojnu službu. Vukadin Luković, vredno je pomenuti, te njegove odiseje u nesvesno, nazivao je vizijama, navodeći za to primere, o kojima ću pisati nešto kasnije. Aleksin povratak u Lakiće poklopio se sa sve dužim odsustvovanjima Aranđela od kuće. Otac i sin su izgubili vezu, i to je još više doprinelo Aleksinom otpadništvu od kuće i porodice. Privatni profesori, koje je Aranđel angažovao da se brinu o Aleksinom obrazovanju, nisu mogli tu ništa da učine. Aleksa je otkrio devojke. Sve duže je odsustvovao od kuće, čašćavajući društvo po okolnim krčmama, i po sumnjivim konacima. Razvijao se u vrlo lepog mladića, i, uz bogatstvo kojim je raspolagao, mnoge devojke nisu mogle da mu odole. Od Valjeva, do Loznice i Šapca, krčmari su trljali šake a ostavljene devojke brisale suze za Aleksom Lakićem. Ni ženidba sa već nosećom Milicom Gačić, devojkom iz bogate kuće iz Valjeva, na koju ga je otac prinudio, kako bi spasao i svoj i obraz devojčinih roditelja, nisu ništa promenili u Aleksinom životu. Nastavio je da uživa u svom nepromišljenom lutanju, dok ga je Milica noćima čekala sa tek rođenim sinom Milutinom u porodičnoj kući u Lakićima. Čak se njegovo zdravstveno stanje i pogoršalo, neobični napadi su mu učestali, i, da nije uvek bio okružen braćom po piću, mozda bi u tim trenucima negde i stradao. Prijatelji bi ga tada nosili u konak, tu gde bi se zatekli, nije hteo da ga ni u takvim trenucima vode kući… Njegove nisu ni obaveštavali o tome. Aranđel Lakić nije znao da se duševno zdravlje njegovog naslednika pogoršavalo… I bog zna koliko dugo bi Aleksa Lakić nastavio da živi takav boemski život, da se nije desilo nešto, što je, na neki način, i njega promenilo, ali i zapečatilo tragičnu sudbinu cele njegove porodice… Bilo je to krajem leta 1895. godine. Ali, o tome ću nešto kasnije, kada prikažem još neke događaje koji su svemu prethodili…

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

11


Veštičje ludilo (odlomak iz romana)

“Znate, prvih godina mog života, još od kako smo živeli u Beogradu, mrzeo sam nedelje… Zato, što je moja majka nedeljom sprovodila jedan skoro religiozan ritual! Imao sam, pa ne više od četiri godine…”, govori Aleksa Lakić čučeći pored vatre. Aleksa povremeno ubacuje u plamen po komad drveta. Ostalo vreme džara po izgorelim ugarcima na krajevima ognjišta dugačkim štapom, koga je malopre odrezao sa drveta svojim lovačkim nožem. Odraz plamenova titra mu iz očiju, crvenim, skoro demonskim sjajem. Ne gleda u svoje sagovornike, nego u vatru, i čini se kao da vatri, ili možda samom sebi, i priča… … Majka ga budi naglim i grubim odizanjem jorgana, koji odvaja njegov topli kutak od hladnoće koja izbija iz zidova, i još nerasanjenog, sa ostacima poslednjeg sna koji mu još nedosanjan polako izvetrava, odiže iz kreveta, stavljajući ga ispod ruke, onako kako bi nosila džačić šećera, i iznosi iz sobe. Tiho ječi i batrga se samo golim nogama ispod jednostavne spavaćice, koja se skida svlačenjem preko glave, jer su mu ruke zarobljene uz telo ispod majčine ruke. Njena ruka mu miriše na smrdljivu so. Iako zna da broji do sedam, i zna da nabroji sve dane u nedelji, ali ipak to znanje ne ume da primeni u praksi, i uvek ga ovaj njen postupak dočeka nespremnog… Znači, opet je nedelja… Unosi ga u malu sobicu ofarbanu u belo, u kojoj je jedno veliko ogledalo i mala polica sa mnogo raznoraznih bočica smrdljive sadržine, koje majka zove mirišljavim solima. Na sredini sobe je veliko duguljasto korito, iz koga se diže vruća magla. Majka ga spušta pored korita i jednim potezom skida mu spavaćicu preko glave, ostavljajući ga golog golcijatog. Ništa mu ne priča dok ga ne ubaci u korito, u kome je do polovine nasuta vruća voda, i čija mu gornja ivica, kad sedne, zamalo prelazi najgornji čuperak njegove kose. Onda mu se smeje. Dodir njegove meke kože sa vrućom vodom je nešto neopisivo bolno. Ranije bi se dernjao i nogama i rukama pravio vodoskoke, koji bi pokvasili majčino lice i bluzu, ali tada bi ga ona besno vadila iz korita, i jednom rukom ga izdizala za obe njegove ruke uvis, dok mu prsti na nogama ne bi jedva dodirivali pod, a drugom rukom pljeskala po zadnjici, dok ne bi pocrvenela, već opečena vrućom vodom, od otisaka njenih prstiju. Zato sada ćuti i više ne pravi vodoskoke. “Nemoj da mučiš sebe takvim sećanjima, ionako nisi siguran u to ni da su istinita”, prekida ga u prisećanju glas, koji kao da dolazi iz njegove glave, i on se okreće, i sad vidi svog sagovornika, stoji u mraku pored drveta, odblesak vatre mu tek malo titra na licu, ali on odmah u njemu prepoznaje sebe sa petnaest godina! Dečak kao ugljen crne kose, koja u mraku deluje još crnja i kovrdža mu se na čelu, gleda ga blago svojim zelenim očima u kojima se ogledaju plamenovi. Aleksa besno udara štapom po vatri, toliko da varnice odskaču po njemu, i viče na sebe mladjeg: “Ti ima da ćutiš, Arandjel te je kupio svojim parama, i ti si u Beogradu pravio nestašluke i uživao, zato si zaboravio kako sam ja živeo pre nego što smo se doselili u Lakiće!” Sagovornik mu ne odgovara, i čini mu se da mu izmiče, da se utapa u pomrčinu, i odjednom ga više nema. Zato, sa druge strane vatre, sad čuje dobro poznati smeh svoje majke, i okreće se prema glasu. Zaista je tu, u onoj svojoj beloj haljini, i sa crnom sada raspuštenom kosom, sedi naslonjena na drvo, gleda ga podsmešljivo i izaziva ga: “Uvek si bio pr-ljavo! de-ri-šte! Aleksa Lakiću! Uvek!” I diže glavu u nebo i smeje se u noć… Aleksa sada ćuti, ponovo gleda u vatru, i ponovo džara ugarke svojim štapom… A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

12


…Smrdljive soli, i sapun koji mu ulazi u oči, i nisu najgore stvari u ovom njegovom nedeljnom kupanju… Gora stvar su četke kojima mu majka struže skorenjenu prljavštinu sa vrata, ruku, od dlanova do iznad lakata, i nogu, od kolena do tabana… A najgora stvar je što se majka svo vreme smeje, i peva mu neku glupu dečju pesmicu dok mu to radi! U koritu ga dranja dok se voda skoro ne ohladi, a onda donosi u loncu iz kuhinje sa šporeta još vruće vode, malo je rashladjuje zahvatajući je metalnim bokalom i podižući uvis, prosipajući je nazad u lonac. Temperaturu vode proverava stavljajući u lonac svoju ruku. Ali njena koža je otvrdla, i ono što je njoj mlako, njemu je još vrelo! Onda mu naredjuje da ustane, i sipajući mu vruću vodu bokalom pravo na glavu, ispira ga od sapuna i prljave vode. Poliva ga celog više puta, sapunicu sa njega skida stružući ga i pljeskajući drugom rukom, po ledjima, prsima, rukama, i nogama, gura mu prste u uši, ispod pazuha i izmedju nogu, gnječka mu piška i njegove loptice, zavlači brid dlana u razrez guzice, i to sve dok ne potroši sadržaj lonca. Dobro je raspoložena i smeje se glasno, mala kupaonica odzvanja od njenog smeha. Briše ga peškirom koji je dvaput veći od njega i u njega umotanog, iz koga mu viri samo lice, iznosi iz kupaonice. U kuhinji pored šporeta ga suši trljajući ga peškirom po telu, i nadnoseći mu glavu nad vruću plotnu, suši mu kosu.

Kosu mu maže orahovim uljem i tek tada uspeva da začešlja neposlušne kovrdže, praveći mu razdeljak na desnoj strani glave. Oblači mu belu svilenu košulju, koja ne propušta znoj i zakopčava mu je do grla. Obuva mu čarape do kolena , na sive i crne pruge. Nikakve gaće u tim godinama ona mu još ne oblači, nego mu na golo telo oblači grube, crne čojane pantalonice, čije su nogavice tesne i završavaju se ispod kolena, u koje uvlači košulju, ali koje ga grebu od kolena pa do medjunožja! I mali kaputić, kratak napred, i sa dva mala trouglasta repa pozadi, iste je boje i od istog materijala. Pred njom ne sme da se češe po nogama, iako ga svrbi, jer ga inače udara svojom teškom šakom po prstima. Zato se uzdržava, dok mu ona vezuje belu benkicu oko vrata da se ne isprlja dok jede svoj doručak, sastavljen od kačamaka sa kiselim mlekom, ili lepinjica od brašna namazanih pekmezom od šljiva. Zato, čim se majka okrene i ode u svoju sobu da se i ona spremi, gura ruke u pantalone, dranja se besomučno i vuče krajeve košulje što niže, da ga zaštiti od debele čoje koja ga ujeda! Majka se vraća u dugačkoj do zemlje beloj haljini, dugih rukava i uz grlo. Na glavi nosi šešir širokog oboda sa veštačkim cvećem, a na ruci malu damsku tašnicu u boji haljine. Suncobran nosi i kad je sunce, ali i kad ga nema. Proverava koliko je pojeo od doručka i požuruje ga da pojede sve, jer će uskoro stići gospodin Majković.

E, sad, ne seća se on kako se taj gospodin, koji svake nedelje dolazi kočijama pred njihov stan po njih dvoje, stvarno zove, ali ga je nazvao gospodin Majković, zato što se stalno dodvorava njegovoj majci, “Kako smo danas, draga gospodjo Radica Lakić, blagodarim, blagodarim…”, ljubi joj ruku, vodi je sa izdignutom rukom do vrata kočije, i pomaže joj da se popne, pridržavajući je za gornji deo butine drugom rukom! Aleksu diže uvis kao džačić, i uz jedno “Hop-laaa!”, ubacuje u kočiju, a zatim i sam seda. Kočijaš kreće i ne pitajući za odredište, očigledno je da ga već zna. “Taj gospodin Majković, kako ti kažeš, je očev prijatelj i ministar u ratnoj srpskoj vladi, a to hvatanje za majčine butine si samo umislio, zato što ti se nikad nije svidjao,” ponovo mu se javlja glas ili u glavi, ili iza ledja, i Aleksa zna da se petnaestogodišnji dečak u njemu ponovo vratio. Umesto njega odgovara majčin glas ispred njega, suzdržavajući se od smeha: “Ooo, itekako me je taj gospodin pipkao po zadnjici, ne bila ja sad ovde, ako nije!” I opet taj njen glasan smeh koji mu kida nerve i dovodi ga do ludila i on viče: “Ućitite oboje! Ućutite oboje!” I nastavlja da se priseća dok i dalje gleda u vatru… A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

13


…Njihovo odredište zna i Aleksa, a zna i da usput prolaze pored bazara, i on, kako ga je majka već naučila, traži uvek neku poslasticu, belu alvu, krompirov šećer, medene kolače ili šarene bombone da mu majka kupi. Gospodja Radica Lakić, hladeći se lepezom, uvek mu odgovara da je rat, pa i otac mu je u ratu, krvari za otadžbinu, nije sad vreme za troškarenje para na besposlice. To je uvek okidač za gospodina Majkovića, koji se dodvorno smeška i zalizuje brk, da zaustavi kočijaša, kaže mu da ih pričeka i onda svo troje prolaze kroz bazar. Aleksa dobija svoju poslasticu, ali i Radica uvek zastaje da se divi pred nekim odevnim predmetom, šalom, šeširom, bluzom, ili pred nekim prstenom ili narukvicom, ponestalo možda i mirišljive soli, i da u to čeznutljivo gleda, dok se gospodin Majković uslužno ne ponudi da priušti to zadovoljstvo gospodji Radici i da joj tu sitnicu kupi, na što ona, posle kraćeg navaljivanja, teška srca pristaje… Svoj poklon, osim ako to nije intimni veš, gospodja Radica odmah, još u kočiji isprobava, ali Aleksi ne dozvoljava da jede svoju poslasticu, da se ne isprlja, nego je ostavlja u svoju damsku torbicu za posle. Njihovo odredište je u prigradju, stara kuća, uvučena sa ulice, u velikom dvorištu punom drveća, do koje se stiže prolaskom kroz veliku gvozdenu kapiju, širom otvorenom samo nedeljom prepodne, uskim popločanim putem od crvene cigle. Kuća je u viktorijanskom stilu,

puteljak kojim kočija prolazi širi se u veliki popločan prostor ispred nje, u čijoj sredini stoji neobična fontana, u obliku ogromne metalne ribe, koja više luči na ajkulu u skoku izvan površine vode. Ribetini iz usta, kroz šiljate zube, teče voda i vraća se u veliko ovalno korito. Mnogo kočija je tu već parkirano, mrki konji puštaju vazduh kroz nozdrve i lupkaju kopitama, i ćutljivi kočijaši sede ili stoje svaki pored svoje kočije. Njihov kočijaš se zaustavlja i iz kočije izlazi gospodin Majković, da pomogne gospodju Radici da sidje, a da se ne saplete na dugačku suknju. Ona najpre gura Aleksu prema izlazu, a onda jednom rukom blago zadiže suknju do ispod kolena a drugu pruža gospodinu Majkoviću, koji je spustio Aleksu pored sebe i sad prihvata njenu ruku. Gospodja Radica Lakić silazi dostojanstveno, namešta svoj savršeni šešir sa veštačkim cvećem, širi suncobran, i jednom rukom hvata gospodina Majkovića blago ispod ruke. Gospodin Majković ruku za koju ga je uhvatila Radica savija u laktu pod četrdeset i pet stepeni, dok mu je podlaktica vodoravno oslonjena na stomak. On hvata Aleksu drugom rukom, jer su Radici ruke zauzete suncobranom, i skoro ga vuče za njima prema ulazu u zgradu… “Ne znam odakle, ali tu zgradu si u potpunosti izmislio! Ja sam bio u Beogradu, tražio sam je ali nigde takvu zgradu nisam našao, sa takvom fontanom i takvim dvorištem! Ja znam da ste nedeljom odlazili samo u crkvu, ali se tvoje sećanje iz nekog razloga izokrenulo, kao kad imaš mantil sa dva lica, crnim i belim, i sad ga uvek oblačiš sa crnim spolja, toliko dugo da si već zaboravio na belu stranu!” ponovo čuje dečakov glas iza ledja, i ženin kikot ispred sebe. Ali, ne udostojava se sad više da im odgovara… … Penju se velikim stepeništem u susret ogromnom tremu, sa četiri viktorijanska stuba. Aleksa sad neće da pokreće noge, i gospodin Majković ga uzima slobodnom rukom i nosi. Prolaze kroz ogromna visoka dvokrilna vrata, koje im otvaraju dvojica livrejisanih vratara, u ogromno predvorje, okrečeno u belo. Pravo napred su još jedna malo manja, dvokrilna vrata, pored kojih stoji još jedan livrejisani sluga, a sa obe strane dva dugačka stepeništa, koja vode na balkon. Aleksa je čvrsto uhvatio gospodina Majkovića oko vrata, i u njegovom naručju drhti. Upućuju se pravo napred. Sluga, pre nego što će otvoriti vrata, dodaje im tri maske, dve velike i jednu malu. Maske su anatomske, bele, imaju proreze za oči i usta, nazad imaju gumu koja masku zateže uz lice. Gospodin Majković stavlja Aleksi malu masku na glavu, izraz lica na njoj je čudjenje! Majčina maska izražava bes, a maska gospodina Majkovića zagonetan osmeh!... “Vrlo zgodno, kako si zapazio te izraze lica! Aleksa Lakiću, moraš da shvatiš da je sve to što si sad ispričao umišljeno, i da se nikad nije dogodilo!” kaže mu sad ponovo dečak koji stoji iza njegovih ledja, Aleksa zna da je to on sam, kad je imao petnaest godina! “Pusti ga da se seti do kraja!”, viče sad njegova majka, koja sedi ispred njega. A onda se opet glasno smeje: “Sad dolazi najzanimljiviji deo!... … I Aleksa se sad priseća šta se dešava kad udju u sledeću prostoriju. Prvo što primećuje, to je muzika. Čudna, vanvremenska, poput muzike crkvenih orgulja, ali ne samo to. Čuje se i neki hor, Aleksa ne može da odredi da li je muški, ženski ili dečji. Glasovi su im nebeski, ne razaznaje nikakve reči, najviše mu liči kao da pevaju samo eee-eeeeeeee-eeee, u jednoj divnoj ali u isto vreme i strašnoj melodiji! Prostorija je velika, poput balske dvorane, svuda okolo su lože balkona. Na sredini dvorane veliki broj parova je napravio krug. Svi su A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

14


otmeno obučeni, i svi nose maske. I u ložama balkona sede maskirani ljudi i gledaju dole. Gospodin Majković spušta Aleksu pored vrata, i on i njegova majka upućuju se držeći se za ruke prema krugu. Parovi koji već stoje, pomeraju se malo u stranu praveći im mesto da i oni stanu. Ostavljen pored vrata, Aleksa stoji i drhti. Onda, odjednom, ne želi više da ostane sam, pretrčava prema krugu, i sakriva se iza nogu gospodina Majkovića. I gleda pored njih u ono u šta svi prisutni gledaju! U sredini kruga, na okruglom crvenom tepihu, isprepletena su dva gola tela, muškarca i žene, u bestidnom seksualnom činu! Svuda oko njih razbacana je njihova odeća. Muškarac mu je okrenut ledjima, držu svoju partnerku u rukama, njene ruke su na njegovom vratu a noge raširene oko njegovog struka. Lagano, u ritmu muzike se nabijaju jedno na drugo, vidi njegove mišiće na ledjima, zadnjici i nogama kako se zatežu, i njenu glavu sakrivenom maskom, kako se ritmično spušta unazad i ponovo podiže, dok joj duga crna kosa stremi prema podu. Sad se muškarac okreće, i Aleksa vidi da oboje ljubavnika nose iste maske, koje izražavaju osećanje divlje radosti. Žena sad spušta noge na pod, na trenutak stoji pred njim, njena crna kosa dolazi joj sada do ispod ledja, a onda se okreće od njega, pravi raskorak u širini tela i spušta prednje ruke na pod. Muškarac joj sad prilazi od pozadi, hvata je za bokove i ponovo se nabija u nju. To radi sad sve

brže, Aleksa čuje kako žena počinje da stenje. Odjednom, staje, izvlači se iz nje, izgleda kao da je gotovo, ali ne, on joj sad ponovi prilazi i naglo ponovo ulazi u nju. Po ženinom vrištanju, koje nadjačava hor i muziku, čini se da je ovoga puta ušao malo višlje! Još nekoliko snažnih udaraca, od kojih svaki sledeći žena prati sve snažnijim urlikom, i on vadi svoj ogromni nabrekli ud, udara njime ženu po ledjima i iz njega ističe seme u izbačajima, po njenim ledjima i kosi. Sada je sve gotovo, žena ustaje, oni skupljaju razbacanu odeću i odlaze sa tepiha. Muzika naglo prestaje, i sad svi gledaju u ložu, koja je izdvojena u sredini zida, gde stoji čovek koji ima masku boje zlata. On se na trenutak saginje, i podiže jednu belu masku, pokazujući je svima. Tada jedan muškarac iz kruga polazi prema tepihu, on nosi istu masku kakva je pokazana, masku koja izražava bes! Aleksa se priseća gde je takvu masku video, a onda vidi majku kako pušta ruku gospodina Majkovića i kreće prema sredini kruga… “Ućuti više! Ne pričaj dalje! Pobogu, zar misliš, da ti je majka i išla na takvo mesto, da bi i tebe vodila?! Razmisli malo! Koliko si još dece, osim tebe, video? Ko je još vodio decu? Kažeš, imali su i jednu malu masku, samo za tebe?! Besmislica! I sam znaš da to ne može biti istina!” Petnaestogodišnji on iza njega, ne galami, nego mu ovo govori siktavim, glasnim šapatom! Majka ispred njega sad se kida od smeha, podigla je glavu uvis, poput vuka, i sad mu se čini da poput vuka, i urliče! Aleksa Lakić sad ustaje, okreće se prema glasu iza sebe i gleda crnokosog dečaka zelenih očiju. Na trenutak mu se čini da to više nije dečak, nego onaj mladić iz njegovih budnih snova, a onda opet vidi i trećeg dečaka, onog sa vašara u fraku, sa nacrtanim brkovima! “Ne znam ja više šta mi se stvarno dogodilo, a šta sam umislio,” počinje polako da govori, a onda sve brže i sve glasnije: “Zato što svi pokušavate da mi ulazite u glavu! Zato što mi ne dozvoljavate da sam odživim svoje dogadjaje! I ti, i onaj mladić iz daleke budućnosti, i ona veštica koja mi glumi majku! Svi vi! Zašto me svi ne ostavite na miru? Zašto me pratite? Šta hoćete od mene?!” Da je neko te septembarske noći 1895. godine prolazio nadomak Lakića, šumom pored potoka ispod kuće Arandjela Lakića, video bi strašan prizor! Aleksa Lakić stoji pored vatre, izbezumljeno galami na jednog, sa rukama unazad za drvo vezanog dečaka, golog do pojasa i bosog, samo u gaćama, i sa maramom naguranom u usta! Iza njega sedi jedna vezana devojka, duge crne kose, u beloj, prljavoj i iscepanoj haljini, sa krpom zapušenim ustima i razrogačenim očima, koprca se, bezuspešno pokušavajući da se oslobodi vezova! Ali, niko nije prolazio šumom, i niko to nije video, jedino se iz neke daljine čuo demonski smeh neke žene, ili je to samo vetar, hučući kroz šumu, učinio da to tako zvuči! ‘Znaš, više ne smem, u paklu noći, sklapati oči u samoći, da umrem…' „Znaš“, Aleksa Lakić, 2010.g. ‘Neko ce sutra možda da žali jecaj zvona crkvenog tornja, i poslednju molitvu na ulici, krst i žene u crnini...' „Slutnja“, Aleksa Lakić, 1995.g. A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

15


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

16


PROLOG

Belland, 2311. godine Aleksa Lakić je zamišljeno gledao na screen wall koji je, nakon završenog njegovog poslednjeg razgovora, ponovo pokazivao trodimenzionalnu holografsku sliku zelenog brežuljka, na kome je raslo veliko, staro drvo, tradicionalnog voća njegovog roda – šljive! Namestio je taj screen saver još prošle godine kad je pročitao rezultate togodišnjeg elektronskog popisa stanovništva Bellanda. Popis ga nije iznenadio, ali ga je ražalostio. Već zadnjih nekoliko popisa on je, može se reći, bio pod neobičnim uticajem jedne elektronske knjige, koja je sasvim slučajno promakla proceduri kulturnog procišćavanja od strane Neinvazionog Saveta, i na koju je naleteo još slučajnije, otvarajući zaboravljene foldere worldneta posvećene nekompabitilnoj istoriji. Da je Lazar Lakić, njegov otac, video šta on čita, verovatno bi, u najmanju ruku, prokomentarisao u stilu ‘šta će ti to đubre’, a onda na svom screen wall-u uputio e-mail Posmatračkoj policiji Belanda zabrinutog poštenog građanina o nečuvenom propustu u radu Neinvazionog Saveta. Ipak, Lazar to nije video, a Aleksa se nadao i da neće. Elem, knjigu je skinuo sa worldneta i sakrio u jedini folder koji nije mogao biti provaljen – na magnetnu fleš karticu u njegovom novčaniku, prethodno izbrisavši za sobom sve tragove, koliko mu je to njegovo ogromno hakersko znanje dozvoljavalo, njegovog prisustva u zabranjenim folderima. Uticaj te knjige naveo ga je da podrobnije prati statisticke dijagrame elektronskih popisa stanovnika. I, prošle godine, a tada je već bio završio postdiplomske studije za Tehničara, rezultat je bio baš onakav kakvog ga je predviđala ta prastara, zabranjena, a greškom neizbrisana elektronska knjiga. Tada je namestio ovaj screen saver. Knjiga se zvala ‘Kremansko proročanstvo’, a on, Aleksa Lakić, bio je, po zadnjem elektronskom popisu, statistički poslednji izjašnjen Serbian u celom Bellandu, i, čak više, na celom Earth-u! Poslednji Serbian, ispod ove na njegovom screen saveru – šljive! Nasmejao se. Konačno, posle ovog razgovora koji je upravo vodio sa Markom Lakićem, njegovim stricom, inače Doktorom u Bellandskom odeljenju Virtuelnog Adaptiranja Stvarnosti, gde je on bio Tehničar, dobio je priliku da ispravi ovu tako besmislenu činjenicu!

Savršen sklad novo-čoveka i Eartha, savršen red vremeno-prostora, savršen plan, savršen dan, sve je isuviše savršeno, da bi bilo mesta slobodi! Poslednji zapis na magnetnoj fleš kartici Alekse Lakića, 15. septemar 2311. godine A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

17


Sam, ispod šljive (odlomak iz romana)

Beograd, 1991. godine Sedeo je zamišljen u svojoj predsedničkoj rezidenciji, očekajući svog sekretara da uđe svakog trenutka i da ga obavesti da je državni sekretar Bejker stigao. Razgovor sa njim će biti težak, znao je to i sam, nisu mu za takav zaključak trebali, na brzinu prelistani, obimni izvodi iz izveštaja njegovog ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića, koje mu je ovaj tako obzirno, svojim truć-truć opširnim, tandaramandara okolišavajućim, a za koji je isti arogantno mislio da je d i p l o m a t s k i , u sedam oblandi uvijenim rečnikom spremio, vezano za paket tema koje je Bejker donosio da ih ovde otpakuje. Da, razgovor će biti težak, ali njegov odgovor na postavljene teme biće lak, naime, znao je da će sve morati glatko da odbije. Mogao je to Bejkeru da javi i telefonom, nije čovek morao baš da se deranžira i da džabe dolazi, ali procedura je nalagala da on to, ovako, gledajući ga oči u oči, odbaci. Politika se i danas vodila na isti način kao i hiljadama godina ranije, kad vladari nisu imali telefone, nego su preko glasnika pregovarali. Bejker je bio samo glasnik Medjunarodne zavere Novog Svetskog poretka, kako je to lepo i tačno definisala Mira jutros za doručkom, dok je on brisao sa košulje fleku od kafe koju je na sebe prolio… Mira devojačko Marković je za tu priliku stavila najnoviju istobojnu svilenu ružu u svoju, pažljivo nameštenu frizuru predratne devojčice školarke. Njegovu uflekanu, i očigledno, za danas upropaštenu košulju, nije ni pogledala ni komentarisala, bila je duboko udubljena u tek otkrivenu misao, koju je, izgleda, pronašla u mrvama kriške hleba, a koju je do malopre mazala marmeladom od šljiva. Mrve je, dok je govorila, pažljivo povlačila jednim prstom ka ivici stola, na jednu gomilu, kao da je na taj način sakupljala novootkrivene informacije o njihovom današnjem gostu . Lako je Miri, pomislio je Slobodan Milosević, ona sve to lepo i tačno vidi, i jos lepše rečima uobliči, a kako ja sad, u ovoj tesnoj rezervnoj košulji, čija me kragna steže, da to objasnim onom nedotupavom Bejkeru, koji čoveka gleda kao da ga baš ništa ne razume, iako mu sve lepo objašnjavaš na njegovom maternjem, iskvarenom engleskom jeziku?! Promeškoljio se malo u svojoj kožnoj stolici, i opet, po ko zna koji put, pogledao u svoj ručni časovnik, Rollex, koga je sam sebi poklonio kad su ga prosle godine narodne mase izglasale za svog Predvodnika. Mira je bila malo uvređena, jer je zato morao da skine sa ruke sat koji mu je ona poklonila za prvu godišnjicu braka. Pa neće valjda da nosi dva sata na istoj ruci, jer sat se, jelda, nosi samo na levoj ruci? Morao je za izvinjenje da i njoj pokloni sličan, samo još skuplji ženski model, inače bi nastavila da pored njega prolazi do plafona podignutog nosa, i da se spotiče na papuče i tepihe po stanu, jer ih ne vidi. Sad se kajao što je uopšte kupovao i jedan sat, pa nije mogao valjda ovakav na ulicu, i na pijacu, jer su narodne mase ispredale priču o njegovoj skromnosti, stalno pominjući onog njegovog porodičnog fiću kojim je ranijih godina išao u Komitet. Dobro, mogao je za pijacu baš i da promeni sat, ali što da menja, pa na pijacu on nije nikako ni išao, a nije da je išla ni Mira, sveže voće i povrće već mu je neko donosio, svako jutro bi se našlo tu, u kuhinji, vidiš, nije se nikad setio ni da pita nekog odkud tu? Možda Mira zna, ona je sve nešto za vreme jela izvoljevala, te jabuke su prskane, te grožđe nije oprano, i stalno je kao tamo nekom prigovarala… A opet, sad su mu dolazili u goste lepo obučeni A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

18


belosvetski emisari, pa kako da se pred njima sramoti onom njegovom bivšom šklopocijom? Istina, jeste, Mira je dala da se na poleđini sata izgravira ‘forever’, što znači, jelda, zauvek, pa ne znači to valjda, da sad on mora baš taj sat zauvek da nosi? Malo morgen! Nego, gde je sad taj Bejker, pa ne ide peške sa aerodroma, lepo sam mu jutros poslao onog smušenog Vladislava Jovanovića da ga sačeka, i kola je dobio, šta kola, nego i policijsku pratnju, a avion je trebalo još odavno da je sleteo? Ajde, da vozi Vladislav, pa da mislim da je zalutao, pogrešno se prestrojio pa promašio ulicu, razumeo bih to, ne zna čovek, nego imaju šofera profesionalca? Da znam da imam još vremena, pa da promenim ovu košulju, zadavih se, možda se ona fleka na jutrošnjoj košulji i ne vidi ispod sakoa? Zadubljen tako u misli, Slobodan Milosević u prvi mah nije ni primetio da se sa suprotnim zidom naspram njegove stolice nešto čudno dešava. A onda se prenu, i izbeči, samo što mu oči ne poispadaše! Počelo je kao nekakva izmaglica, u celoj polovini sobe ispred njega, od zida do zida, od poda do plafona, neka, očigledno, elektronska magla, kao sneg u televizoru kad nije na kanalu! A onda, kao da neko tamo negde okreće antenu, poče da se pomalja i trodimenzionalna slika, najpre sa snegom, a onda sve jasnija, dok se ne stvori kristalna slika neke potpuno bele prostorije, u kojoj je u centru na jednoj beloj, valjda plastičnoj stolici, sedeo jedan mladić, u belom, tesnom kombinezonu uz telo od, valjda

vestačke kože, i gledao pravo u njega! Zaboravio je u tom trenutku i da pritisne dugme ispod radnog stola, kojim daje zvučni znak njegovom sekretaru da mu je potreban. Samo je sedeo, blago otvorenih usta, i gledao u mladića crne, talasaste, kratke kose, koja mu se kovrdžala na čelu, a koji je sedeo nasuprot njega, i posmatrao ga svojim nasmejanim zelenim očima…! “Zovem se Aleksa Lakić,” nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha smrznutom čoveku. “Znam kako vam ovo izgleda, ali vas uveravam da vam se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…” Slobodan Milosević oseti da mu je prvo zaprepašćenje prošlo, i da je, eto, za prvu ruku, uspeo da zatvori usta. Onda ih otvori ponovo, i prosu bujicu besmislenih rečenica: “Ma, nije valjda, cija, znam ja… ovaj Bejker… ma, koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se zvaše…? Vidi, molim te, ko televizor, ma uzeli su oni od Tesle… kad je umro u hotelskoj sobi… sve papire… efbiaj i cija, znam, gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, jel imaš zakazeno, pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tako baneš, ja sam, jelda, Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo za Bejkera… o čemu bi mi to… jelda… kad nemam ni rezime? A je li, mladiću, da niste vi to nesto pomešali, pa došli na pogrešnu adresu?” Konačno se opet ukočio, gledajući u mladića kako se na sve ovo zasmejao, i ispružio ruku, dajući mu znak da se zaustavi.

A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

19


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

20


UMESTO ODLOMKA Dugo očekivani 21. decembar 2012. godine je došao i prošao… Nije se desilo ništa slično Armagedonu, koji su skoro svi mediji poslednjih godina pogrešno prognozirali iz činjenice da se tog dana završava prastari Majanski kalendar. O tom budućem dogadjaju snimljeno je i bezbroj igranih i dokumentarnih filmova, od kojih je, verovatno najpoznatiji, bio onaj Rolanda Emeriha iz 2009. godine, pod jednostavnim, ali i efektnim naslovom, 2012… Aleksi Lakiću tog dana skoro da i nije bilo palo na pamet nekakvo razmišljanje o katastrofi, bio je zauzet nestrpljivim isčekivanjem vesti iz bolnice, o Mariji… Dan posle nesudjenog kraja sveta, nekoliko minuta posle ponoći, ova vest mu je, konačno i stigla! Marija je tih minuta imala uspešan porodjaj, i donela je na svet njihovog sina, Aleksu Lakića Juniora… I, odavde počinje ova priča. A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

21


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

22


Argus Books Online Magazine

Izdaje Argus Books&Magazines Beograd

Urednik izdanja Lazar Janić Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com

Vebsite http://lazarjanic.wix.com/ar gusbooksmagazines

Magazin je online i besplatan.

Sva prava pridržana.

©2013. A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

23


A rgus Book s Onl i ne Magazi n e

24

Argus Books Online Magazine #0  

magazin o knjigama

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you