Issuu on Google+

Jul 2013.

No 6


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

2


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

3


Umesto Uvoda

58. Međunarodni sajam knjiga Beograd 2013. godine Izdavačka i promoterska agencija Nova POETIKA, zajedno sa literarnom produkcijom Argus Books&Magazines Library, iz Beograda, pojaviće se kao izlagač na ovogodišnjem, 58. BEOGRADSKOM MEĐUNARODNOM SAJMU KNJIGA sa značajnim brojem novih izdanja, literarnih i muzičkih, ali u sasvim novom, multimedijalnom maniru. Ekskluzivni gosti štanda Nove POETIKE će biti Bilja KRSTIĆ & BISTRIK ORCHESTRA, sa novim, acapella albumom IZVORIŠTE (izdanje PGP RTS) i knjigom autorke Bilje Krstić IZVORIŠTE, u izdanju Nove POETIKE. Naš ovogodišnji nastup na beogradskom sajmu knjiga će biti obeležen ethno-ambient atmosferom, u znaku očuvanja tradicije, kao osnove za razumevanje i prihvatanje i novih umetničkih i literarnih tendencija. Nova POETIKA će Vam, na sajmu knjiga, ponuditi i bogat multimedijalni program, u kome će nastupiti značajan broj umetnika iz Srbije i regiona. Svi autori koji imaju nameru da se njihova nova izdanja, pod etiketom Nova POETIKA, pojave na ovogodišnjem sajmu knjiga mogu slati radove do 15 avgusta na: sekretarpoetika@gmail.com Od ponuđenih mogućnosti publikovanja knjiga, pod etiketom Nova POETIKA, izdvajamo:

Naslovna strana: Sajam knjiga 2013

Ediciju U JEDNOM DAHU Ediciju ROMANI novele PRIČE Ediciju ELEKTRONSKE KNJIGE Ediciju 4/IV Autorsko učešće u zborniku Almanah br2... Antologija Argus Books Online Magazine Obaveštavamo Vas da će, dopunjeno, izdanje Almanaha br.2 Nove POETIKE biti realizovano najkasnije do početka 58. MEĐUNARODNOG SAJMA KNJIGA u Beogradu. Autori koji žele da se njihovi radovi nađu u dopunjenoj verziji Almanaha br.2 mogu slati svoje radove (do 12 pesama ili 4 kratke priče) najkasnije do 01. septembra 2013. Participacija za učešće u Almanahu iznosi 30 eura (u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate), za minimalnih 10 primeraka po autoru.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

4


Za Argus Books Online Magazine pišu Lazar Janić, Stevan Šarčević, Branislav Stanković, Anica Filipović Prekajski, Goran Radičević, Tanja Taubner Gajić, Slavimir J. Zelenkapić, Biljana Kitić Čakar, Miloš Petronijević, Mirjana Cvetković, Angelina Dimitrijević, Dijana Uherek Stevanović, Jasna Đurđić, Marijana Milić, Marina Mirković, Sandra Mandić Mitrović, Zoran Petković, Slavica Klein, Sovjeta Grubešić, Vida Nenadić, Nenad Pavlović, Nevenka Pupek, Živko Begović A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

5


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

6


Lazar Janić

Kuća obrasla bršljanom 4

Blog: http://lazarjanic.blogspot.com/ Website: http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer Spolja se više ništa nije čulo, i odjednom je poželeo da izađe iz ove sobe, da pobegne što dalje od loše omalterisanih zidova, i vidi šta je iza njih. Ne časeći ni časka, proleteo je kroz vrata, ušao u još jednu prostoriju, ali nije imao želje da razgleda, jer su levo bila još jedna otvorena vrata, koja vode napolje u noć! Proleteo je i kroz njih, i preko dugačke terase, izleteo u dvorište. Osetio je hladnoću septembarske noći, jer je bio go i mokar od znoja, ali se nije obazirao na to, nego je desno od sebe ugledao neki put i počeo je da trči niz njega... da se što više udalji od ove kuće. Grabio je koliko ga noge nose, put je bio zatravljen, noge su mu se zaplitale o nekakvo rastinje, i odjednom, zapeo je za nešto, i pao, kotrljajući se niz brdo. Zaustavio se na leđima, trava mu je bola golu kožu. Video je čisto noćno nebo, i veliki okrugli mesec kako obasjava livadu na kojoj je ležao... Oko njega je štrčala uvis suva, visoko izđikljala livadska trava, i njišući se na vetru, nešto mu je šaputala... Odjednom, učini mu se ovaj predeo poznat, i on se pridiže da ga razgleda. Pravo ispred nega stajalo je ono staro, mrtvo, suvo drvo, bodući noćno nebo svojim rakljama! Polako je okrenuo glavu i pogledao prema vrhu brdašca, i bila je tamo, sakrivena iza bršljana, stara kućica, iz njegovog sna...! Tek tada se probudio. 9. Laki se ponovo setio Lazarevog pisma. Zaključao je ulazna vrata kluba pošto je Mile otišao motorom niz ulicu i popeo se na galeriju. Najvažnije dokumente držao je u drvenom sandučetu, nalik na mornarsko, samo manje. Otključao je katanac i otvorio poklopac. Među važnim dokumentima, raznim izvodima iz matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih, koji su pripadali njegovoj porodici, pronašao je požuteli koverat koji mu je uručio Ilija Luković na dan Lazareve sahrane. Očevo pismo, adresirano na njega Lazarevim krupnim i čitkim

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

7


rukopisom: “Uručiti mom sinu, Aleksi Lakiću, posle moje smrti.” U potpisu, Lazar Lakić. Na trenutak su ga emocije ophrvale dok je prevrtao u ruci požuteli koverat,. Ljubav i divljenje prema tom izuzetnom čoveku, njegovom ocu, koji je, suočen sa neumitnim krajem smogao snage da ne dozove sina kući i na taj način ga zaštiti. Izvadio je iz koverte nekoliko ispisanih papira i počeo da čita: “Aleksa, sine! Sada kad bih hteo da te vidim barem na jedan dan, pre nego što napustim ovaj svet, i kad nema trenutka a da ne pomislim na tebe, tamo negde u belom svetu, jedino što me još sprečava da vrisnem ne bih li te dozvao, to je ovo prokletstvo koje se nad sve nas nadvilo, a za koga nikad nisam smogao snage da ti ispričam! Evo, već pet meseci se lečim od kancera, i doktori nemaju povoljne prognoze o mom ozdravljenju. Bogu hvala, prevelik je teret koji nosim na duši, i jedva čekam dan kad ću otići pred boga, da mi ga skine i pošalje me na pročišćenje! Jer, sine moj, ja sam imao u životu samo jednu želju, a to je da tebe zaštitim, i, da bih to ostvario, učinio sam i jednu užasnu stvar, o kojoj ti ni sad neću govoriti, u sebičnoj želji da me ne zamrziš! Ali, svemu je krivo to prokletstvo koje je bačeno na našu kuću Lakića još pre više generacija. Naša loza ostala je samo na tebi, i moja jedina želja je da se na tebi i završi. Ne zato što ja ne želim da ime Lakića traje još generacijama, nego zato što nad našem imenu nadvija se zločin koji je počinio jedan naš predak, i, zbog koga, iako svi nismo krivi, ispaštamo već decenijama. Ni u jednoj familiji koju ja poznajem, nije bilo toliko nasilnih smrti, ubistava i samoubistava, i prirodnih smrti pod nerazjašnjenim okolnostima. To je zato što smo kažnjeni da svi ispaštamo dok nam se loza ne zatre. Znam da sada, dok čitas ove redove, ne možeš da dođeš sebi, i misliš da je sve ovo lupetanje jednog bolesnog i umirućeg čoveka! Zapitaj se samo zbog čega sam te vrlo rano odvojio od kuće, i poslao te da se školuješ u Beogradu? Zato da bih te spasao od zla koje vreba u našoj kući sve muške potomke, koji mogu da produže lozu. Sada ću ti ispričati jednu priču. Tvoj čukundeda, Aleksa Lakić, rodio se još u prošlom veku, i kao jedini muški potomak bogate kuće Arenđela Lakića, bio je držan kao malo vode na dlanu. Dopuštano mu je sve još od malih nogu. Obasut pažnjom i obasipan poklonima, izrastao je u vrlo razmaženog i svojeglavog mladića. Imao je sve što je poželeo. Šta nije bilo njegovo uzimao je na silu. Njegov otac, Arandjel, bio je cenjen i mogao je novcem da kupi sve nestašluke koje bi mu sin napravio i zbog kojih bi došao u sukob sa zakonom. Da bi ga malo smirio, oženio ga je Milicom, devojkom iz bogate kuće, sa kojom je ubrzo dobio i sina Milutina, tvog pradedu, jer je mlada bila već dobro zašla u trudnoću kad su je doveli. On je po tome bio poznat u kraju, očijukao je sa mnogo devojaka i sve ih je varao. Samo jednu stvar otac nije mogao da mu kupi. Aleksa se zaljubio u jednu lepu devojku iz siromašne kuće, Magdalenu Simonović, ali ona ga nije htela. Jednog dana Magdalena je nestala, zajedno sa svojim još maloletnim bratom. Nestao je i Aleksa. Danima su ih tražili žandarmi iz Valjeva, ali i pola sela. Deset dana kasnije, u kući se iznenada pojavio Aleksa, raskrvavljen, polulud, danima je pre toga negde lutao, čupao kosu i nanosio sebi povrede. Sumnjali su da ih je on ubio, ali od njega se nikakvo razumljivo objašnjenje niti priznanje nije moglo dobiti, a njihova tela nikad nisu pronađena… Arandjel ga je smestio u duševnu bolnicu, ali se on tamo, A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

8


iskoristivši nepažnju bolničara, obesio krevetskim čaršavom. I od tada počinje propast kuće Lakića. Duh Magdalene Simonović počeo je da progoni skoro sve ukućane, tražeći osvetu, krv za krv. Stvari u kući su se same pomerale, u mraku se čuo smeh i glasovi, noćne more su progonile ukućane. Najpre su pobegle služavke. Siromašni čoban, koji je radio kod Aranđela, hranio i čuvao krave, i spavao noću na seniku, nekim slučajem prevrnuo je lampu u štali i u požaru izgoreo sa kravama. Arandjel se posle toga i sam ubio, lovačkim karabinom na livadi pored kuće, prethodno je zapalivši. U kući je izgorela i njegova žena Radica, a Milica se jedva spasila sa Milutinom u naručju. Vratila se kod svojih roditelja sa sinom, i ovde je dugo godina bilo samo zgarište. Izgorela je ne samo kuća, nego I skoro svo bogatstvo Lakića, i novac i hartije od vrednosti. Kad se vratio iz prvog rata, Milutin je na zgarištu sazidao ovu kuću, posle smrti majke i finansijskog bankrotstva i njene porodice. Ovde se oženio i izrodio decu. Živeo je teško, bogatstva više nije bilo, veliki deo zemlje i šume uzele su mu banke, za neke nevraćene dedine kredite. Imao je samo par krava i stado ovaca, i želju da radi i izdržava decu. U poslu su mu pomagali i žena i deca, ona koja su preživela… Od osmoro dece, odrasla su mu samo tri sina. Na poslednjem porođaju umrla mu je i žena Stojanka… Najstariji sin, Gavrilo, tvoj deda, oženio se Ilinkom, a Radovana i Jovana zatekao je novi rat neoženjene… Ali, duhovi su se vratili. O tome bi ti mogla posvedočiti Ilinka, da je pri sebi, ali ona već dugo godina živi u nekom drugom svetu. Rat je odneo i Milutina i njegove sinove, i moja dva brata i sestru, koji su poumirali još dok su bili bebe. Nemam dokaza, ali sumnjam da je i u njihovim tragičnim sudbinama uplelo svoje kandže ovo prokletstvo! Duhovi su se smejali nad iskopanim rakama! Taj smeh, i te glasove i sam sam imao priliku čuti i tražili su od mene da i tebe zadavim, još u kolevci. Iznenadna smrt moga brata Marka čini mi se da je malo primirila duhove, i sve je neko vreme bilo normalno. Kad si ti napunio petnaest godina, sve je počelo da se ponavlja. Zato sam te poslao u Beograd da te odvojim od toga svega. I zato, molim te, i kunem te svojim posmrtnim krstom, Aleksa, nemoj se nikad, ni za živu glavu, vraćati u ovu kuću! Molim ti se, sveti bože, i sveti Gavrilo, zaštitniče ove kuće, iako ste oboje od nas okrenuli glave, da zaštitite bar moga sina Aleksu, od ovog pakla i ovog prokletstva. Svoje kosti predajem da njima platim svoj dug ubijenoj devojci, a svoju dušu pokorno stavljam na božji tas da izmeri moju krivicu. Zbogom, jedini sine moj Aleksa, oprosti svom ocu ako možeš što ti nije sagradio dobru kuću, nego ti ostavlja ovu prokletu, da je nikad više ne vidiš!” Dugo nije zaspao. Razmišljao je o svojoj kući u Lakićima u kojoj već petnaest godina niko sem duhova ne boravi… Razmišljao je o svojoj porodici, o tome koliko su propatili dok su bili živi. Razmišljao je o precima i zlom semenu koje su zasejali. O svom pra-pradedi čije ime nosi, Aleksi Lakiću, mladiću koji je okrvavio ruke ne samo krvlju Magdalene Simonović i njenog brata, već i krvlju cele loze. Čoveku što je započeo ovo prokletstvo što se, mislio je, na njemu završava. Ali, odkud sad Mile počinje da sanja baš tu prokletu kuću? Nešto se tu debelo ne uklapa… Kad je zaspao, sanjao je svoju kuću.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

9


Stajao je u dvorištu, pred verandom. Bilo je kasno leto i nesnosna vrućina. Pogledao je ulazna vrata na kući. Bila su otvorena. Iznutra se čuo plač bebe. Polako je ušao. U srednjoj sobi nikog nije bilo. Plač je dolazio iz desne, majčine i očeve sobe. Taman kad je hteo i tamo da uđe, iznenada, u kuću je utrčao Lazar. Brzo je prošao kraj njega ne primećujući ga, a umalo da se sudare! Utrčao je u zadnju sobu. Provirio je za njim. Video ga je kako stoji pored kolevke, ljulja je i tiho peva neku dečju pesmicu. Lazar je sad bio mlad, imao je tek dvadesetak godina. Krupan, visok, širokih ramena, stajao je polugo i mišići su mu poigravali po leđima. U kolevci je bio on, Aleksa! Prestao je plakati, gugutao ocu i pružao mu je ručice. Lazar se nasmejao, podigao ga je iz kolevke, i počeo ga bacati uvis. Beba se smejala. Onda ju je privio na grudi i počeo da njiše… Lazar je nešto šaputao. Primakao se korak bliže. “Neće tebe tata dati nikom… Nikom!... Neće tebe tata dati nikom... Nikom!...“ Beba mu je zaspala u naručju i lagano ju je spustio u kolevku, pa pokrio. Onda se uspravi. Najzad mu je video lice. Lice izmučeno od brige, i unutrašnjeg bola! Stajao je neko vreme zamišljen, a onda polako izašao iz kuće... Pošao je za Lazarom. Izašao je iz dvorišta i pošao desno, prema livadi. Nastavio je oprezna da ga prati. Kad ga je sustigao, video je da Lazar kosi travu na livadi, pored kuće… Gledao je svog oca sa puta, golog do pojasa i oznojenog, gde vešto barata ručnom kosom. Onda Lazar zastade, kao da je osetio da ga neko gleda, pa se okrenuo. Ali, iako je stajao na desetak metara od njega, Lazar ga nije video! Nastavio je posao. Laki je pogledom prešao preko livade. Video je usamljeno staro drvo, koje je najednom bilo celo, bez prelomljene krošnje. Tu je video i dečaka kako sedi pod drvetom, leđima oslonjen na stablo. Polako je krenuo preko livade prema petnaestogodišnjem dečaku, kao ugljen crne kose koja mu se kovrdžala na čelu, odevenog u majicu i kratke pantalonice. Rezbario je džepnim nožićem neki štap. Kad mu je prišao na par koraka, dečak je podigao glavu i pogledao ga. On ga je, za razliku od Lazara, video. Nasmejao mu se i rekao: “Naši svetovi su se pomešali.” Sad je znao, iako nije imao ni jednu njegovu sliku, da je to njegov stric Marko. Onda je dečak ustao, i pokazao mu štap. Tek sad je video da je to frulica. Bila je vrlo lepo izrezbarena. Rekao mu je: “Moraš da je slušaš. Ako budeš slušao, videćeš tajne.” Značajno ga je pogledao i dodao “Nemoj da se plašiš!” Laki je upitao: “Šta ću to videti?” Dečak se nasmejao: “O, pokazaću ti velike tajne! Ali, ne mogu sada, jer moraš otići tamo!” Pokazao mu je na kuću. “Ja ću te čekati!” Onda je strpao frulu u zadnji džep pantalonica, mahnuo mu i otrčao preko livade prema šumi. Okrenuo se prema kući. Lazara nije bilo. Odjednom je bila noć i kuća se iza drveća jedva nazirala. Pošao je. Kako je prilazio kući, bilo je sve hladnije. Hladnoća je prodirala do kostiju i stresao se. Stao je ispred kuće. Bila je mračna i zlokobna. Noge su mu bile teške tonu i nije mogao da se pomeri. Ali, znao je da mora da uđe. Nešto neobjašnjivo ga je vuklo. Iznutra se čulo nekakvo stenjanje, kao kad nekome staviš šake na usta, pa ne može da viče. Odjednom prolomi se zloban ženski smeh. Pošao je nogama od tone prema ulazu. Vrata su bila otvorena. Ušavši u kuću, čuo je da nekog ima u očevoj i majčinoj sobi. Osetio je prisustvo neke neprirodne sile i osetio kako mu se ježi svaka dlaka na telu. U A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

10


njemu je vrištalo, ne ulazi, beži, ali video je svoju ruku kako otvara vrata. Bila je to Ona, žena u beloj haljini, duge kovrdžave kose. Bila je na krevetu njegove majke, glave zagnjurene ispod stomaka golog mladića koji je dopola, glavom nadole, visio sa kreveta. Kidala ga je krvavim zubima i jela. Užas ga je sledio. Nije mogao ni da se pomakne, ni da uđe, ni da pobegne. Kad ga je videla, podigla je glavu i zasmejala se. Sa lica joj je kapala krv “Uuuđi, Aleeeksa…! Probaj i ti kakav je ukus Lakića krvi!” Onda je podigla glavu prema plafonu i ponovo se urlikom zasmejala. Tada je shvatio koga je proždirala. Mile! “Ali… on nije… on nije…!”, promucao je. Pogledala ga je: “Misliš da nije Lakić? Ja znam da jeste!” Ponovo je spustila glavu među Milove noge kidajući. Iznenada ga je spopao bes. Težina mu je nestala iz nogu i on poleti prema ženi u belom, sa željom da je zadavi, da jednom za sva vremena okonča sa njom! Dobio je nadljudsku snagu, i, skočivši na krevet, zgrabi je za kosu. Otrgnu je sa Mila i on spade sa kreveta. Dok ju je grabio, ona se histerično smejala. Onda se otela i preletela preko sobe ka vratima. Trčao je za njom kroz kuću, pa kroz dvorište, pa na put. Ali ona je letela, kao veštica, i brzo mu je izmicala. Čuo je kako se smeje i kako mu dovikuje: “Nije još vreme, ali uskoro ćete biti moji, obojica!” Zadnje što je čuo, bio je ponovo njen smeh koji se gubio u noći… 10. Sadržaj očevog pisma potpuno ga je izbacio iz koloseka. Popušio je još nekoliko cigareta sedeći na očevom krevetu, dok mu je pismo stajalo u ruci. Prevrtao ga je i počinjao ponovo da čita. Onda je ustao, ubacio ga u džep i ušao u srednju sobu. Hteo je da pita majku šta ona o ovome svemu zna. Baka Ilinka je spavala na otomanu. Lenka je sedela nalakćena za stolom. Seo je naspram nje. Uhvatio ju je za ruke i okrenuo joj je glavu prema sebi. Pogledala ga je očima punim straha, ne od njega, nego od nečeg o čemu je razmišljala. “Ilija ti je rekao,” promucala je. “Šta mi je rekao?”, upitao je ozbiljno, naglašavajući svaku reč. Spustila je glavu prema stolu. Ćutala je. Prodrmao ju je za ruke i pitao: “Šta se ovde dešava, majko?” “Nije sad tako strašno. Samo ponekad noću čujemo korake i nekakvo smejanje. I Lazar je sve to slušao. Bio je kao u nekom transu zadnjih nekoliko godina. Molila sam da zovemo nekog, baba-Radu, koja skida vradžbine, ili bar popa Nikodija da okadi kuću, ali nije hteo ni da čuje. A kad bih pomenula da zovemo tebe, poludeo bi, samo što me ne bi udario… Zakleo me da ti nikad, nikad to ne pričam, da se ne bi vratio… Ali, sad znaš, pa je, valjda, svejedno…” Ućutala je. Gledala je u jednu tačku mušeme na stolu. Rekao joj je: “Otac mi je ostavio jedno pismo, Ilija mi ga je sad dao. Piše o prokletstvu. Ko sve o tome zna?” “Zna Ilinka, valjda je zbog toga i skrenula pameću… Zna Ilija, i verovatno, Mihajlo… Zna baba-Rada, jednom sam tajno, da ne zna Lazar otišla u njeno selo da tražim pomoć. Dala mi je neke zamotuljke da sakrivam po kući, ali nije pomoglo…” A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

11


“Od kad se to dešava?” Duboko je uzdahnula. “Oduvek,” prošaptala je. “Kako se ja toga ne sećam?” “Jednih godina bi prestalo. Kad si napunio petnaest ponovo je počelo, budio bi se i ti, ali sam ti lagala da to šeta Ilinka u drugoj sobi, da su joj došle prijateljice, da se one smeju… I Lazar bi, da te zavara, kao grdio Ilinku i lupao šakom u zid… Ubrzo te je poslao na škole u Beograd.” Srce mu odjednom preplavi tuga dok je gledao majku, tako sitnu i razmišljao je koliko li je propatila u ovoj kući dok njega nije bilo. “Sad sam ovde, majko, biće sve dobro… Zajedno ćemo se izboriti protiv tih šaljivdžija …” Pogledala ga je uplašeno: “ A, ne, ti nikako ne smeš ostati u ovoj kući… To se dešava samo kad u kući ima muških čeljadi! Ja i Ilinka same bićemo sigurne!” Zgrabila ga je za ruku: “Obećaj mi da ćeš već sutra otići odavde!” Gledao je u nju i nije znao šta da kaže. Kako da je napusti sad kad joj je najpotrebniji. Sad kad Lazara nema? “Obećaj mi!”, ponovila je. “Dobro, de, sutra ćemo se sve dogovoriti,” rekao je da je umiri. “Jutra su pametnija od noći…” Naglo je ustala od stola, okrenula se od njega i brisala suzu rukavom. “Dobro, onda,” rekla je tiho. Više od dva dana i dve noći nespavanja učinilo je svoje. Otišao je u prednju, gostinsku sobu i obučen legao na trosed. Nije palio svetlo, kroz prozor je dopiralo svetlo sa terase osvetljavajući dovoljno sobu da ne zakači fotelju ili stočič na sredini. Ležao je na leđima par sekundi, pokušavao da usredsredi misli na očevo pismo i majčinu čudnu želju da ode, ali umor je bio jak. Zaspao je. Spavao je san bez snova. Nije video kad je pola sata kasnije Lenka pogasila svetla i legla u Lazarevu sobu. Nije je čuo kako se tiho molila, niti je čuo Ilinku kad je par minuta kasnije ustala na svom otomanu i posmatrala belu priliku koja se materijalizovala u srednjoj sobi i kroz zatvorena vrata prošla u njegovu. Nije je čuo kad je sa vrata dozivala jezivim šapatom: “Aleeeksaa…! Aleeeksaa…! Čekala sam te duugoo da se vratiš, Aleksaaa…! 11. Laki se probudio mokar iz košmarnog sna. Pogledao je na sat. Bilo je pola četiri ujutro. Ustao je i otišao do šanka. Otvorio je rashladnu vitrinu, na trenutak razmislio i uzeo flašu rakije od kruške. Bila je načeta i ostalo je još tri četvrtine tečnosti. Potražio je pogledom čašu, najbliža je bila čaša za vodu. Nasuo je polovinu čaše i potegao u cugu. Malo se stresao dok mu se hladna rakija slivala niz grlo. Ostavio je čašu u sudoperu i polako se okrenuo sa flašom u ruci. Ugledao je čaše za viski, uzeo jednu i vratio se do ugaone garniture. Seo je i nasuo sebi trećinu čaše rakije od kruške. Uzeo je telefon sa stola i bez mnogo razmišljanja okrenuo broj koji je znao napamet, ali ga nije okretao zadnjih petnaest godina. Čekao je da odzvoni gotovo do kraja. Tek kad je hteo da prekine vezu i zove ponovo, čuo je u slušalici pospan ženski glas, glas koji nije začuo petnaest godina, glas koji bi uvek prepoznao. “Halo…?” “Marija, “ rekao je tiho. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

12


Iz slušalice se čulo samo šuštanje, a onda uzdah prepoznavanja. “Aleksa…!” Ophrvale su ga emocije. Mnogo puta je želeo da joj ponovo čuje glas, ali je svaki put sebe sprečio da je pozove. Sve te godine odricanja od nje, znao je, bile su uzaludne. “Marija,” govorio je bez žurbe, “želim da ti čujem glas. Ne, lažem, želim da te vidim kraj sebe. Znam, prošle su godine od našeg zadnjeg viđenja, znam, ja sam tražio od tebe da se udaljiš od mene i znam koliko ti je to teško palo…” “Da li ti se nešto dogodilo?” pitala je uzbuđeno. “Jesi li dobro?” “Dobro sam. Koliko god mogu biti dobro ovde sam, daleko od tebe koja si mi značila sve u životu!” Poćutala je pa onda skoro prošaptala: “Da nije sad malo kasno da me opet zoveš? I ne mislim na to da je tri ujutro…” “Znaš šta je bio razlog da se raziđemo. Molim te, nemoj mene kriviti što je do toga došlo.” “A da li sam kriva ja? Znaš li da sam godinama plakala dok mi suze nisu presušile, i dok sebe nisam naterala da nastavim da živim? Šta sada hoćeš od mene? Šta se sad promenilo, da li je to tvoje prokletstvo sada otkazano, ili je sve bila samo šala?” “Znaš da nije bila šala. Bili smo zajedno u kući moje majke kad se sve dogodilo”. Zaćutao je a onda tiho dodao: “Mislim da se ponovo dešava!” Sa druge strane slušalice nije se čulo nista. Ali osećao je njeno prisustvo i ona ponovo poče da mu prenosi svoju snagu. “Kako to misliš? Ja i ti smo poslednji iz naših prokletih loza. A nismo se videli petnaest godina da ne bi ponovo oživeli stare duhove! Pa, razdvojeni smo i nikad se nismo približili jedno drugom bliže od hiljadu kilometara! Prodala sam kuću i pobegla u Pariz?! Sad misliš da to nije dovoljno?” “Mislim da nismo poslednji. Bojim se da nam se nešto potkralo i da imam još pobočnih srodnika. Zapravo, sumnjam ko je jedan, ali moram to da proverim. On je ovde, u Beogradu i neko mu se iz tvoje loze približio, a to nisi ti. Ne znam ko je. Ali znam da je počelo ponovo da se dešava.” “Aleksa,” skoro je plakala, “hoćeš da kažeš da ništa nije vredelo to što smo se mi jedno drugog odrekli i da se stara prokletinja ponovo probudila?!” “Video sam je noćas. Naravno u snu i još nema dovoljno snage da obuzme nekog toliko da ubije. Ali, crpi snagu iz nove krvi i neće se smiriti dok je ne dobije.” “Aleksa,” skoro je plakala, “zašto nas bog kažnjava zbog grehova predaka? Zašto, zašto uživa u našem mučenju? U stvari, on i nije nikakav bog, već matori pokvarenjak koji sedi gore i smišlja pakosti!” “Nije to bog, Marija! Ne znam šta je, ali sam siguran da nije bog.” Malo je poćutala. “Šta ćemo da radimo, Aleksa?”, upita ga tiho. “Moram proveriti u opštini Valjevo i u crkvi u Lakićima matične knjige, da vidim imam li još nekog živog srodnika. Možda neko iz ženske linije… Tebe bih zamolio da uradiš malo istraživanje u tvojoj lozi Simonovića. Znaš i sama da je Ona najjača kad neki od pripadnika naših porodica priđu jedni drugima. Tad je toliko jaka da može nagnati nekog da ubije…”

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

13


“Dobro… Uradiću to, mada ne znam odakle da počnem… Mislila sam da sam ja poslednja, baš kao i ti…” Iskapio je rakiju iz čašice i nasuo sebi ponovo. “Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da te vidim. Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene. Noću bih se budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I pitao se gde ćeš biti do kraja mog života. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “ Malo je poćutao, pa nastavio: “I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao pobeći od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta nam se desilo, pokušavao da prodrem do odgovora, ali nije ih bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje, ali znam da u tome nisam uspeo. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko njega sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. Istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju od suza tužne oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!” “Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.” Otpio je ponovo iz čaše: “Marija, reci mi nešto lepo?” “Šta god poželiš!”, rekla je. “Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš mome umu, ali ne toliko koliko želiš da osetiš moju kožu na tvom telu. Kaži mi da sam pesnik učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kaži mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju dušu. Kaži mi da me još uvek voliš, više zbog mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo mrve ljubavi, kao prosjaku! Kaži mi da ćeš mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!” “Prestani, “ rekla je tiho, ali neubedljivo. ”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš po kosi i da mi na uho šapućeš uspavanku. Želim da usnim san bez snova, i da se nikada više ne probudim!” Nije ništa govorila. Čuo ju je kako tiho jeca. A onda je prekinula vezu. Malo je sedeo bez ikakvih misli. Znao je šta treba da uradi. Poslušaće Marka. Sad kad je doneo odluku, bio je miran i pribran. Morao je da se vrati tamo gde je sve započelo i da se suoči sa vaskrslim demonima prošlosti. Morao je da se vrati u svoju rodnu kuću. (nastaviće se)

OBAVEŠTENJE: Knjige, osim na Amazonu, trenutno nema u prodaji, ali će se do Sajma knjiga u oktobru pojaviti novo, zajedničko izdanje Nove POETIKE i Argus Books&Magazines.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

14


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

15


SPECIJALNI IZVEŠTAJ:

SAM, ISPOD ŠLJIVE

„Sam, ispod šljive“, kontroverzni roman o Republici iz koga je Balkanska Kraljica Horora, devičanstva u moralu i vaspitanju nedotaknutog, crpela inspiraciju za svoja užasavajuća nedela.

Savršen plan, savršen dan, sve je i suviše savršeno! Godina je 2311. Područje današnje Evrope je država zadovoljnih stanovnika ogromnih gradova. Blagostanje cveta u Republici, jednoj i jedinoj. Jedna republika – jedan narod! Ostatak planete je u kolapsu. Američka dominacija je prošlost. Rusija i veći deo Azije su u Zakavkaškoj uniji, Kina se povukla unutar svojih granica i podigla karantin prema ostatku planete. U Africi i Južnoj Americi umire se od gladi. Dobrovoljno zatvoreno u megapolise, stanovništvo Republike nema mnogo saznanja o bilo čemu što se napolju dešava. Negde na granicama se vode nekakvi ratovi, o kojima se uglavnom zna preko herojskih saga na mas medijima, ali to im je zanimljivo koliko i lanjski sneg. Postoji puna zaposlenost i slobodan izbor zanimanja.Poslove koje niko ne želi obavljaju roboti i dolpengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gradova. Plate zaposlenih su više no dovoljne za luksuzan život, a oni koji više vole da se izležavaju snabdeveni su sasvim lepim apanažama. Savršen plan, savršen dan, sve je i suviše savršeno! U tom i takvom svetu, detektiv Milivoj Jovanović dobija zadatak da istraži krađu uređaja iz ustanove pod nazivom Međudimenzionalni odsek (MDO), ali na izgled rutinska istraga se komplikuje. Pozivaju ga u sedište organizacije gde mu saopštavaju ne samo da je vremensko putovanje realnost, već i da je uređaj koji to omogućava ukraden i aktiviran. Zadatak mu je da nađe i likvidira kradljivca, nekadašnjeg agenta, Anu Simonović koja bez daljnjeg stoji iza zločina. Trag vodi van grada i on izlazi da bi otkrio da je svet mnogo drugačiji od onoga kakvim ga je zamišljao... U međuvremenu agent MDO, Aleksa Lakić kreće na vremensko putovanje ne bi li onemogućio odbeglog agenta. Problem predstavlja to što oni, ne samo da se poznaju, već su i zaljubljeni jedno u drugo. Još je gore što je Aleksa Lakić iz loze Alekse Lakića Juniora, utemeljitelja međudimenzionalnih putovanja, a njegov izum je upravo pokretač Aninih akcija, počevši od odmetanja, preko petljanja u sumnjive kultove, pa sve do diverzija po vremenskim dimenzijama. Jer ona zna da MDO svojom tehnologijom vremenskih putovanja prilagođava istoriju dnevnim potrebama Republike. Nemajući načina da ubije Juniora u realnom svetu, Ana pokušava da mu zatre lozu vršljanjem po prošlosti. Jurnjava po vremenskoj osi, jurnjava u realnom vremenu, Kremansko proročanstvo i neočekivana otkrića smenjuju se bez ikakve kontrole, da bi se dvojica glavnih aktera srela tek na kraju shvativši da je svet mnogo crnji od onoga u šta su verovali. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

16


Promotivna kampanja gospođice Kakoseonozvaše Forum Znaka Sagite Boban Malopre dobijem crno na belo dokaze o tome da naš uvaženi Stipan i ovaj nadobudni mladunac Layanich (Lazar Janić) zajedno pišu roman i kače kojekude delove toga, ali koncept i mnoge fore su „preuzeli“ od Lejle Samaraj, koja je naivno svojevremeno poslala rukopis Stipanu, očekujući pomoć i podršku oko sređivanja. Kako su se u međuvremenu posvađali, Stipan smatra da je ovo dobar način osvete. Ili je možda pravo pitanje od koga sve, kako i gde „pozajmljuje“ ideje za svoje priče. Zaista bedno, jadno i ispod svakog nivoa. Kunac Dokazi? Boban Dokazi će da budu postavljeni kada vidim šta dečarci imaju da kažu. Možda će odmah da priznaju, pa će i presuda biti blaža. Postoji njen rukopis koji je star tri godine i koji je ona neoprezno podelila na previše adresa i postoji ovaj zajednički roman u nastajanju koji se obilato reklamira na sve strane gde su mnogi detalji praktično identični. Druga je priča, ali su preuzete cake i dosetke. Ne vrujem da bi se to dobilo na sudu, čak ni u USA, ali zato ćemo ih izvrnuti moralnom ruglu jer je očigledno da je nekoliko stvari „pokupljeno“.

Evo šta je autorka napisala na fejsu: Leila Samarrai Sumnjam da mi je neko pokrao ideju za Rim. Roman je već na putu objavljivanja, tj. biće na Sajmu knjiga, a moj serijal je na pdf-u koji je uklonjen s neta. Mnogi znaju za Rim, mnogobrojni svedoci koji su čitali „Bila jednom jedna republika“ i ako bude bilo problema, da li će neko od vas svedočiti da sam ja pisala isti (roman) još 2010? Ja jesam bila neoprezna što sam izbacivala delove romana na net, ali mislim da ne treba da budem pokradena. Ne mogu da kažem o kojem se romanu radi dok ne skupim sve činjenice. Ovde nema Institucije za zaštitu intelektualne svojine, osim na papiru, ali krađe ideja su učestale i tu nema nikakve kontrole. Zamolila bih vlasnika Mreže kreativnih ljudi da postavi moj pdf 1.deo serijala koji je objavljen ponovo na Interneti, da bude dostupan svačijem oku. Hvala. scallop Koješta. Pući ću od smeha. Bože, Boban o intelektualnoj svojini Lejle Samaraj! Gospođica fura gerilla marketing sa svojom PR, a Boban naseda jer nije čitao ni jedno ni drugo. Odgovorno kažem da ideje Layanicha potiču još od Keplera, kako bi to Libeat napisala, odnosno da su kliše o vremenskim putovanjima kako to mali Đokica zamišlja. Ako je pokrao Lejlu, onda je pokrao i sve bioskope B kategorije sa istom temom. Time se postavlja i pitanje koga je pokrala Lejla Samaraj. Stipan E Scallope, ako je tako, onda se izjasni: Krade li Stipan od Leile ili Boban štiti svoje pulene? scallop Ako baš insistiraš, Stipane, na delu je provokacija u režiji PR gospođice Samaraj. A ti si rođen da se u takva sranja uvališ. Stipan Mala me mrzi i od nje sam nešto slično i očekivao, ali ne i od Bobana. Boban Pazi sad, jedan nije ni pogledao rukopis, a drugi ga nikada nije ni dobio, ali odgovorno tvrde da nema nikakve sličnosti. A kao dokaz treba da čitamo hiljade strana njihovog palamuđenja. Svojevremeno sam radio pripremu za štampu knjige „Smisao sličnosti u književnosti“ gde je čovek na 600 strana razglabao o namernim i nenamernim preuzimanjima motiva i razrešenja u pisanju. Nije to ništa posebno nelegalno i vrlo je teško za dokazivanje. Samo je jadno i nemaštovito. Stipan Ajde Bobane, uporedi sad lepo dva rukopisa i ponovi još jednom da sam ukrao bilo šta od tvog pulena. Boban Sad pošto sam pogledao celu dokumentaciju predistorije odnosa Lejle i ovog dvojca, biram dve stvari: prvo, neću do te mere iznositi tuđ A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

17


prljav veš u javnost i drugo, jedva čekam da budem tužen uz traženu odštetu od 10 miliona dinara. Što se tiče eventualnog plagijatorstva, postoje neke dodirne tačke u odsevima ali to može da se brani kao normalna posledica komunikacije koja je tada postojala među njima. Sličnost u nekim uporištima jeste prisutna i sasvim je sigurno da je Stipan preuzeo te ideje od Lejle, ali niko ništa ne može da uradi oko toga. Svojevremeno sam putovao autobusom za Novi Sad sa Slobodanom Ćurčićem i ispričao mu jednu svoju ideju za SF roman. Nekoliko meseci kasnije Dnevnik je objavio njegov roman sa praktično identičnim konceptom. Jebiga...

drugih najnižih pakosti, ovaj topik da skrene u teme koje su predmet proučavanja žute štampe, skandale i jevtine provokacije. Ako je i za reklamu - mnogo je! Sam roman i dalje će pratiti veo misterije, kao što će i dalje misterija biti predistorija Stipanovih odnosa sa kraljicom horora, ali i pitanje ko je sad pa taj Layanich, iz kojeg skrivenog kutka kosmosa je doleteo, noseći u ruci tri romana i neštedimice deleći šamare nadobudnim „svetim kravama“ foruma (uključujući tu i samog Big Bossa). Ja toliko, nemam nameru više da se ovde javljam, ukoliko ne bude baš preke potrebe. Šta sam hteo reći, u tome sam već poentirao. Čitaocima toplo preporučujem opus „Oni su ovde, sa nama“, a kritičarima da je osnovni preduslov prvo se upoznati sa nečim, pa tek onda kritikovati. Jesam li bio dovoljno fin? Jer, finije ne umem.

Ghoul Drugim rečima, zaleteo si se, kenjao napamet, optuživao i vređao bez osnove, a sad – nema veze, šalili smo se, šta nam ko može... I tako odoše i poslednje krpice tvog kredebiliteta...

I sad me okupira radoznalost kako bi Koštunica reagovao na ovu priču. Moj predlog autorima je da ga u sledećem nastavku obavezno ubace u roman, nekako bi to, bar za mene, bilo logično. I pravedno. Početak romana sam čitala sa radoznalošću i lakoćom, uživala i smejala se rafiniranoj duhovitosti posebno kad su Mira i Sloba spominjani.

Stipan A kako možeš biti siguran da Leila nije preuzela ideje od Stipana? Layanich Stipan i ja smo ovde širokim Sagitinim masama pokušali da predstavimo naš koaturski roman, i u tome smo uspeli. Ali, stvarno nisam očekivao da će preko podmetanja o plagijatu (koja su do sad već definitivno odbačena), istrage oko seksualnih života autora i svih

REAKCIJE KRITIKE: Milivoj Anđelković: „Vidim da je veoma interesantan, moderno pisan, odlična je ideja sa vremenskim petljama i aktuelnim likovima." Anđelka Kalezić: Pre nešto više od sat vremena završih čitanje romana. Beše to uglavnom zabavan „posao“, na momente sam rudarski „znojila“ svoj um jer ga je trebalo napregnuti prilikom „skakanja“ iz jedne u drugu vremensku dimenziju.

Scena seksa između psa i dolpengegera (zaista, Anu treba „vaskrsnuti“ u sledećem nastavku) izaziva tek minimum gađenja kod čitaoca a ona druga, kad Ana i Aleksa vode ljubav omogućava lako i brzo zaboravljanje i te izopačene i one lezbijske. Kraj je fenomenalan, tek nakon čitanja epiloga shvatih svu simboliku naslova. Scena kad se Aleksi Lakiću saopštava da neće dočekati rođenje sina i kad mu se čini ogromna milost da vidi presek budućnosti svog potomka mi se činila nedovršenom i izazvala je malu frustraciju. To je uspešno kompenzovano epilogom koji ima skriveni optimizam i poruku: Mi Srbi jesmo nebeski (čitaj,poseban) narod i samo od nas zavisi hoće li nas ostati tek „za jednu šaku“... Rade Santrac (@radesantrac): Bravo!!! Napokon sjajni domaći SF :-) RT @layanich: Savršen plan, savršen dan, sve je isuviše savršeno

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

18


Lazar Janić – Stevan Šarčević

Sam, ispod šljive

Argus Books Online Magazine Vam ekskluzivno predstavlja 32. poglavlje knjige „Sam, ispod šljive“. Za Aleksu Lakića ovo je poslednja avantura… Ali, da li će biti poslednja?

ODLOMAK IZ ROMANA

32. ANINA OSTAVŠTINA

(I tako Milivoj Jovanović zasede sam, ispod šljive) Voćnjaci oko Bellanda, kota 895, 2311. godine. Čak je i gradskom pacovu poput Milivoja Jovanovića, već na prvi pogled bilo jasno da nešto nije kako bi trebalo biti. Što su se više primicali Lakićima oblaci su se jače zgušnjavali i svakim novim pređenim kilometrom postajali su sve tamniji. Dan je postao nalik večeri, mada još ni ručku vreme nije bilo. Lica saputnika gubila su se u polumraku i jedino je jasno video najbližeg do sebe, čoveka iz MDO, a i njegovo lice se smračilo, kao od neke muke koja ga izjeda. Gužvao je pantalone na butinama, nerazumljivo mrmljao i sve češće podizao pogled ka nebu. Malo kasnije, neprirodnom sumraku pridružilo se još nešto. U početku je to delovalo kao razbijanje talasa o mramorje, a zatim kao udaljena kanonada artriljerije. Sumrak oko njih je stao da se pretapa u crvenkastu nijansu i Milivoj zvirnu kroz prozor. Prizor koji mu se ukazao bio je spektakularan. Nebo je dobilo tamnu, pre ljubičastu no plavu boju, a oblaci su se, izduženi i beskrajni, valjali uporedo sa njihovim napredovanjem, kao da su imali istovetan cilj. Još čudnije je bilo da oblaci nisu bili plavi ili beli, a bogami ni crni ili sivi kao pred oluju. Prelivali su se u svim nijansama crvene i žute, kao da ih je sunce potpalilo. Tek što je zadivljenost prizorom minula, Milivoj postade svestan uzroka tutnjave pred njima. Munje su neprestano parale nebo, udarajući, činilo se, svaki put u jednu te istu tačku, sve ga više zaglušujući. Nad mestom koje je bilo centar nesvakidašnje oluje, oblaci su se suludo kovitlali, tvoreći konfuznu stihiju rumenožutih preliva. „Usporite, adapter je aktivan“, oglasi se MDO-vac. „Uskoro možemo očekivati ot...“ Dok je to izgovarao čelno vozilo se pretvorilo u blještavu kuglu, a škripa kočnica i dernjava vojnika oko njega totalno zbuniše Milivoja. Vozilo je zaglavljivalo zbog naglog kočenja i najzad se zaustavilo. Svi su odavno poiskakali, kad je Milivoju do mozga doprlo shvatanje da su napadnuti. „Termospot!“, urlao je neko, „Mater im odvratnu, odakle im termospot?!“ Milivoju se u misli vratiše davne slike poljske bolnice na Urus Martanu i naživo spaljeni dašćući poluleševi sa kojima je delio šator. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

19


Termospot mina! Užas Zakavkaških zaseda. Nema oklopa koji bi odoleo takvoj temperaturi. Tek kad su udari energije zaorali tle oko njega, Milivoj se otrže sluđenosti i shvati da je jedini koji još uvek nije u zaklonu. Idućeg trena navrat-nanos se baci ka jednom krateru otvorenom promašajem neprijateljskog ručnog razarača. „Majku im krvavu, mater im...“ Vrištao je vojnik rasturenih udova koji je, izgleda, imao manje sreće od njega. U sledećem trenutku njegovo zapomaganje prestade u bljesku implozije. Pun pogodak, pomisli Milivoj, mašući se pištolja. Gotovo se nasmejao zbog glupog poteza. Šta misli da uradi sa tom smešnom napravom? Jebote, pa ovde je u punom pogonu frontovsko naoružanje! Dok se Milivoj još uvek pribirao od prvobitnog šoka, vojska se pregrupisala, ili makar se pokrenulo ono par ljudi što je od ekspedicije preostalo. MDO-vac je preuzeo komandu i dovikujući kratke naredbe organizovao protivnapad. Mlazevi koncentrisane energije stadoše da se ukrštaju nad Milivojevom glavom. Onako sluđen, zaostao je za saborcima i našao se između dve vatre. Zavukao se što je dublje mogao u svoju rupu, osluškujući pažljivo zvuke okršaja. Grčevito je stezao pištolj, iako nije imao ni približnu predstavu ko se nalazi u zasedi pred njima. Ako su opremljeni kao i vojska, metak devet milimetara imaće dejstvo koliko i ujed buve na slona. Podigavši pogled shvatio je da je čudna vremenska nepogoda

naprasno prestala. Nebo nad njim bilo je plavo, oblaci beli i paperjasti, a sunce je blistalo punim sjajem. Da nije bilo haosa i umiranja oko njega, pomislio bi da je divan letnji dan. Malo kasnije ugleda vojnika iznad sebe gde napreduje pokraj njegovog skrovišta neprestano pucajući. Tren kasnije sa druge strane kratera promače i drugi, pa Milovoj shvati da se situacija okreće u njihovu korist. Provirivši iz rova video je kako šestorica vojnika u besprekornom poretku napreduju duž izrovane ceste, zasipajući vatrom prostor ispred sebe, a tek korak-dva iza njih, naizgled ležerno, korača i čovek iz MDO. To ga je postidelo, jer ni MDO-vac nije imao borbeni oklop, pa iskoči iz rova i zakorači za ostalima. Tek je tada jasno sagledao događaj. Neprijateljska vatra dolazila je iz dva pravca, oba iz dobro zakamufliranih zemunica sa obe strane puta. Paljba njegovih ljudi koncentrisala se na jednu od njih i samo sekund kasnije sklonište se urušilo i iz vatrene stihije iskočiše dve pokretne baklje, neprijatelji valjda, da bi najzad te trčeće buktinje satrli pogoci iz razarača. Nije ni neprijatelj mirovao, dvojica vojnika im padoše pogođeni hicima iz suprotnog bunkera. MDO-vac je nešto vikao i vatra vojnika premestila se ka novoj meti. Pre no što je i drugi bunker razoren, još dvojica vojnika poginuše. Ostalo ih je svega četvorica, računajući tu i Milivoja. Pucnjava je prestala i vojnici zastadoše, pa ih je Milivoj sustigao. MDO-vac se osvrnu, ali ne reče mu ništa, nego se obrati vojnicima: „Oprezno sada. Ne potcenjujte curu, ma kako slabo opremljena bila. Najopasnija je u bliskim borbama. Pucajte bez oklevanja čim budete imali čistu metu. Brza je kao sam đavo!“ Milivoj je spustio pogled i idućeg trena je znao zašto MDO-vac nijednom nije zapucao. Njegovo oružje jednostavno nije bilo tome namenjeno. Ono što je držao u ruci bilo je oružje tihih ubica. Navodno dizajnirano po ugledu na neki film iz dvadesetog veka, bila je to neopisivo skupa i opasna spravica. Ponajviše po onoga ko ga koristi, a da nije majstor mača. Bila je to naizgled prosta stvarčica; neugledan mlaznik u vidu drške i snop koncentrisane energije. Kad bi ga aktivirali delovao je poput tananog floreta. Malo ko je video to oružje i poživeo dovoljno dugo da bi ga se sećao, ali Milivoj ga je poznavao. Koristila ga je žena islednik, oficir Zakavkaške Unije, ona ista koja ga je ispitivala. Jednom je video njenu sablju u akciji. Kao kroz sir je proletela kroz Omera čim je islednica zaključila da od njega nema koristi. Stresao se, pa pogledao niz put. Nastavljao se ravno, oivičen špalirom topola, a sa obe strane prostirali su se sparušeni brežuljci pod voćnjacima. Sa desne strane penjući se uz padinu, odvajala se uzana pošljunčena staza na čijem kraju se nalazilo poveće poljodelsko skladište, sve u divlji bršljan zaraslo. Nad brežuljak se nadnelo suvo drvo čija je prelomljena središnja grana parala nebo poput klina. Kad je MDO-vac pokazao na zgradu, Milivoju se učini da je upravo ta brvnara bila centar nedavne čudesne oluje. Grupica krenu uz brežuljak, dva teško opremljena vojnika napred uporedo, korak-dva za njima MDO-vac, a Milivoj polagano za njima, sve više zaostajući. Pojavila se iz pravca objekta kao odbljesak sunca na uglačanom čeliku. Jednostavno je izronila iz tla i nepojamnom brzinom poletela ka njima, jureći u cik-cak. Vojnici zapucaše, ali kao da su pokušavali da pogode senku. Poput gazele je promicala kroz rasprskavajuće udare energije i svakim trenom primicala im se sve bliže. Jovanović je zabezeknuto blenuo u utvaru koja se munjevito bližila, gotovo i ne primećujući da se oružje MDO-vca podiglo u borbenu poziciju. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

20


„Obustavite paljbu obus...“, viknu vođa ekipe, ali već je bilo prekasno. Pametniji vojnik ga je poslušao, ali to ga je skupo koštalo. Idućeg momenta Ana se našla između protivnika i rafal koji ju je pratio presekao je saborca preko grudi. Ana se zaustavila i u veličanstvenom luku blještava traka energije koja se prirodno nadovezivala na njenu ruku proletela je kroz poslednjeg preživelog vojnika. I pre no što je ukoso prerezana gornja polovina vojnikovog trupa dodirnula tlo, Milivoj je shvatio da i ona koristi istovetno oružje kao i MDO-vac. Zaustavila se na par koraka ispred protivnika. Oboje su bili angard, usmereni jedno ka drugom. Tek za trenutak, Milivoj je susreo Anin pogled kao od žada, a Ana se, procenivši ga, okrenula MDO-vcu. „Drago mi je da te vidim, Ana!“, reče ovaj, ne bez sarkazma u glasu. „Takođe, Zorane.“, odvrati ona, oprezno nameštajući oružje u odbrambenu poziciju. Zoran, kako se izgleda zvao MDO-vac, zamahnu i Anin mač odlete u stranu. Dobro je parirala i napala je zamahom ka vratu. Zoran odbi udarac, pa usmeri probadajući udarac ka njenom srcu. Zbrisala je njegov riposte, pa se izmakla i pokušala presecajućim udarcem da ga dohvati odozdo. Parirao je, napao, izveo lažni potez u kvarte, pa sikste i pogodio napokon nenadanim udarcem ka zglavku. Krv šiknu, no ona je zadivljujuće brzim potezom prebacila oružje u zdravu ruku i parirala divljačkom

naletu protivnikovog oružja. Sve se to odigravalo u ritmu treptaja oka i podsećalo je na ples. Oboje su bili neverovatno hitri i Milivoj se nikako nije usuđivao da zapuca plašeći se da ne pogodi saborca. MDO-vac je napao kružnim zamahom iz okreta i na Aninom ramenu se otvori još jedna rana. Gubila je inicijativu, povlačila se parirajući protivniku i ostavljala je krvav trag pravcem svog uzmicanja. Suparnik ju je potiskivao širokim zamasima i neko vreme delovalo je kao pitanje trena kad će Ana zakasniti da blokira neki od bezbrojnih udaraca. Njeni pokreti su iz trena u tren postajali sve sporiji, krv iz njenih rana sve je obilatije natapala tlo, a isticanje snage je postajalo sve očitije. Najednom, ona kleče na jedno koleno i izbeže sasecajući zamah protivnikovog oružja. MDO--vac je izgubio koncentraciju zbog neočekivanog poteza i iskoračio je korak više no što je smeo. Anin zrak se munjevito podiže dohvatajući ga između nogu i pope se kroz protivnika do visine grudiju. MDO-vac zastade, pa se strese. Pao je lagano, mnogo sporije nego što bi to bilo normalno. Zastoj posle toga bio je neočekivan i delovao je jezivo. Ana se nije uspravljala, rukav odežde joj se rumeneo, a lokva krvi pod njom sve se više širila. Milivoj je pištolj držao obema rukama i kao da ponovo začu Ostrogončeve reči: „Ne čekaj, ne raspravljaj. Pucaj!“. Ana podiže lagano glavu i pogledi im se susretoše. Anin pogled bio je napaćen i smiren. Kao zeleni okean nad kojim ni vetrića nema. Povukao je oroz... Spustio je pištolj i pogledao oko sebe. Sasušena trava bila je natopljena krvlju četvoro mrtvih ljudi. Dole niz put bili su, teškim oružjem razoreni, posmrtni ostaci čitave ekspedicije, a tek nešto dalje, isto toliko unakaženi leševi njihovih protivnika. Najednom se oseti umornim. Okrenuvši se, spazi stablo šljive i požele da proba ovalne plave plodove od kojih su joj se povile grane. Šljive behu slatke kao leto samo. Sede u travu podno voćke, osloni se leđima o drvo i zapali cigaretu. Sam, ispod šljive…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

21


Stevan Šarčević Zastupljen: U zbirkama priča: „Najkraće priče 2010“, „Najkraće priče 2011“ „Jedan zivot u manje od devetsto znakova“, „Baton“, „Nešto diše u mojoj torti“, „Kako sam ubio ljubav“, ,„Vetar po ocu“, „Velesove suze“, „Antologija jugoslovenske kratke proze“, „Slavin poj“, i „Anomalija 2“. U fanzinima: „Meteor“, „Terra“, „Eridan“ i „Raketla“.

Tata, nekada je postojalo kopno? O, koliko samo priča o zvezdama ima! Najbolja je ipak ona neispričana. Vanzemaljci su došli. Nas više nema. Posmatramo. Kad sam je prvi put poljubio imala je zvezde u očima. Vasiona je zgasla kada sam je ostavio i odleteo. Ka zvezdama. ’Bem ti marsovce! Ode zemlja! Ne prilazi zvezdama. Možeš se opeći i zaboraviti kuda si krenuo. Pipci zemljoradnika ukloniše ljudske kosti ispod traktora. Prvog dana podigoh pogled na zvezde. Drugog dana zvezdana prašina ispuni mi dušu, Trećeg dana postadoh zvezdotvorac. Kuku Todore, cunami! Devojka iskopanih očiju zvala se Zvezdana. A ja pogledah zvezde njenim očima. Uzbuna! Gusari panonskog okeana na vidiku !

U časopisima: „Znak Sagite“ i „Afirmator“ U E-časopisima: „Argus Books Online Magazine“, „Libartes“, „Arteist“ i „Škrip". Na Web portalima: „Art Anima“ , „ProzaOnLine“, „Beleg“. U Webzinima: „HellyCherry“ i „Trablmejker“ Zbornicima poezije: „Između dva sveta“ i „Osmeh život krasi" Osvojio: Prvo mesto na konkursu „Beleg“ 2013

p

si bez njuha Ko smo, šta smo?

Šampioni izgubljenih utakmica, heroji izgubljenih bitaka, psi bez njuha. Grabimo i dalje, grabimo i dalje. Ko smo, šta smo? Impotentni ljubavnici, mucavi pesnici, psi bez njuha. Jurimo i dalje, jurimo i dalje. Ko smo, gde smo? A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

22


Tamo iza obzorja blista vrh planine, još korak samo i bićemo tamo, krvave šape grabe kô bez duše. Jurimo i dalje, jurimo i dalje.

l

ed

Tvoja je ljubav Kao sveća na vetru drhturi na lahoru i baca svetla tek da obasja ti srce nalik mermernom bloku koji lakše slomiti ga neg’ se uz njega ogrejati. Kad te vidim ja uzdrhtim. Ti pronosiš glečer kroz vreli letnji dan. Hladna si kao led i ježim se kad te osetim. Onda pomislim u sebi; čuda su moguća, jer hladna si kao led, a ipak se topim kraj tebe. O, da, ti si čudo ledeno moje jedno i jedino.

v

olim te

Volim te kao prvu kafu. Gorču ili malo slađu, ne osećam razliku. Volim te kao Jelen pivo s vremena na vreme, oprezno dozirano. Volim te kao nove cipele što žuljaju do krvi, a tako lepo stoje.

Vukota se tog jesenjeg popodneva zaputio kući po šumskoj stazi, više zverinjoj no ljudskoj. Vino u selu bilo je opojno, a društvo razgovorljivo. Doduše, Vukota nije voleo ni ljude, ni ljudska staništa, ali to je bio jedini način da dozna novosti. A tih dana novosti su bile turobne. Skrobimezi su kneza Gojislava ubili i Domaneka silom mača za gospodara postavili. Samotnom lovcu borbe oko vlasti nisu mnogo značile, ali Skrobimezi su poštovali novog istočnog boga od kojeg je Vukota, bez nekog određenog razloga, zazirao. Tek što je prošao tumule drevnog naroda pogled mu je pao na obližnji proplanak i na dva preklana skrobimeška nasilnika koji su ležali kraj isukanih krvavih sablji. Nešto dalje ležala je krvlju prekrivena devojka, gola kô od majke rođena. Poderanu joj je haljinu i dalje stezao jedan od mrtvih Skrobimeza. Preko nepomičnog devojčinog tela ležala je lešina grdnog kurjaka kojeg je prigrlila kao ljubavnika. Vukota se na trenutak zablenuo u čudovišni prizor, utoliko jeziviji što se nalazio u neposrednoj blizini tumula, čiji su slojevi paljevine i simboli zmije i zmaja u kamen uklesani Vukotu oduvek uznemiravali. Najednom mu na pamet pade da će teško Domanekovim siledžijama objasniti kako se našao kraj njihovih mrtvih ljudi. Taman se okrete, kad začu tiho ječanje. Zastade, a jecaj se ponovi. Korak po korak zaputi se ka mestu obračuna. Skrobimezima grla behu iskidana. Vuk je takođe bio mrtav, ali devojka je još disala. Kad ju je bolje pogledao učinila mu se poznata. Na trenutak se kolebao, pokušavajući da se priseti gde ju je sreo, ali od toga nije bilo nikakve vajde. Najverovatnije ju je video u selu tokom nekih od trgovačkih putešestvija. Prišavši, pokušao je da prevali leš kurjaka sa devojke. Devojčine ruke se najednom zgrčiše privijajući zver bliže sebi. Užas koji joj je iz pogleda izbijao osetio je poput udarca. - Ne boj se, neću te povrediti - reče, ali ona ga više nije čula. Oči su joj se sklopile, a ruke opustile. Sklonivši vuka, zabaci je na rame kao ulovljenu srnu. Za razgovor će biti vremena kad budu na sigurnom. *** Svitanje je Vukotu zateklo gde zamišljen sedi za stolom. Od kad je ženu izgubio na drugu nije ni pomislio. Verovao je da je sakat, da ženama nije od koristi. Suviše je godina prevalio i osamio se kao vuk u planini. Lepa neznanka nije dolazila svesti, pa je i previše vremena proveo negujući je. Ono što je na taj način doznao uistinu nije želeo da zna, jer dok je dodirivao vito telo gaće su mu se napele. Izborio se sa iskušenjem neprestano ponavljajući u sebi da se ljubav samo jednom može pokloniti, a njegova je sa Dobroslavom pokopana. Pa opet, strankinja, sva glatka i čvrsta, crnokosa i beloputa, učinila je nešto što ga je pogodilo. Čak i dok je ležala u varljivoj, treperavoj svetlosti lojanice prekrivena plahtom ravnomerno dišući, dok joj je polutama pred svitanje obrise skrivala, Vukota nikako nije mogao da se oslobodi A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

23


uspomene na dodir. Ispio je i drugu flašu vina, ali u pijanstvu oslobođenja nije bilo. Preko naslona kreveta prebacio je jednu od Dobroslavinih haljina, uzalud se nadajući da će ga bolna uspomena izlečiti od slatke želje. Zaspao je sedeći za stolom i ne znajući kad su mu se oči sklopile. *** Kad se probudio, preturivši se sa stolice, dan je već uveliko odmakao. Previše je vina popio i u prvom trenu sve mu se mutilo. Kad mu se najzad pogled razbistrio shvatio je da ga strankinja posmatra obgrlivši jastuk. Poželeo joj je dobro jutro na šta joj je na lice izronio bledunjav osmeh. - Kako ti je ime? - upitao je podižući se sa patosa. - Danica - čudno je naglašavala svaki slog. - Odakle si? - Šuma... - Neodređeno je odmahnula rukom. Vukota nije bio siguran šta je time htela da kaže. - Spremio sam ti odeću pokaza joj haljinu kraj postelje. Danica je pružila ruku i dohvatila haljinu. Potom se, kao da ju je u prolećnom bezumlju zemlja iz utrobe izbacila, hitro uspravila, klekla na postelju i prebacila

haljinu preko glave. Vukota se sledio buljeći, kao da ga je neki neočekivani ujed paralisao. Bila je poput smuka što košuljicu presvlači, od stare nova postaje i sama sebi se vraća. Usne su joj se razvukle u osmeh i otkrile snažne zube. Vukota protrese glavom. Haljina je bila prevelika, ali ju je žena privila uz telo, pa se činilo kao da je za nju skrojena. Podigla je na Vukotu upitni pogled i kao da je tim činom nestalo iz odeće mirisa smrti i gubitka. Strankinja ju je čarolijom i bezazlenošću ispunila, u Vukotin svet i propast i novo rađanje u isti mah unela. Neposlušni pramičci skrivali su jedno oko, ali je drugo blistalo radoznalim sjajem kao most među svetovima. Pogled uperen u njega bio je divljačan i srce mu je njime bilo prostreljeno. - Lepo - izusti Vukota. Danica je ustala i počela da se obazire po kolibi. Tren potom sve je znala. I gde je brašno i gde se meso suši, u kojim je posudama voda, a u kojima vino. Vukota je u čudu pratio glatke pokrete ne razumevajući promenu. Kao da je početak sa krajem spojila, samu sebe za rep ujeda, kao da je oduvek ovamo pripadala. Uzvrpoljila se oko vatre, umesila pogaču i miris sveže hrane ispunio je kolibu, vraćajući Vukotu u srećnija vremena. Doručkovali su u tišini. Vukota nije znao šta mu je činiti. Danica je poslovala po kući, izazivajući u njemu suprotstavljene osećaje. S jedne strane, bilo mu je drago što je tu i svaki njen pokret budio je u grudima davno zaboravljene damare. S druge strane, delovala je kao uljez koji preti da mu dušu i srce ukrade, jer Vukota je na samoću svikao. Na drugačiji život sve do jutros nije ni pomišljao. Ljude je retko viđao, tek kad bi se do sela spustio ne bi li ulov istrgovao. Ako je u početku i mislio da Daničina ćutljivost proizlazi iz stidljivosti, razuverio se kad je pronašla iglu i konac. Bez razmišljanja zbacila je haljinu, pa ju je, sklupčavši mu se pitomo udno stopala, stala da sužava. Taj je postupak za Vukotu bio toliko neočekivan da se gotovo opet preturio sa stolice. Završivši posao, Danica ustade, odenu haljinu i stade da se vrti kao da pleše. Neko ju je vreme Vukota kao omađijan posmatrao, a onda je naglo shvatio da želi da čuje njegov sud. - Lepo... - Procedi, na šta Daničin osmeh postade nestašan. Tek se uveče Vukota prisetio da će Daničino prisustvo stvoriti još jednu neprijatnost. U kolibi je postojala samo jedna postelja. Dok se Vukota zlovoljno spremao da provede još jednu noć za stolom, nevolja se rešila sama od sebe. Kratko je prošaptala „dođi“ i on je legao kraj nje. Pokušao je da se smesti što dalje od devojke, ali nije mogao da izbegne njen miris, taj prodorni vonj što ga je izluđivao. Lomio se kraće no što je mislio. Kad ga je dodirnula bilo je već prekasno za kajanje. Dodir je bio topao i nežan, a predugo potiskivana čežnja je buknula. Uzeo ju je grubo, grublje no što je verovao da je sposoban, ali Danici kao da to nije smetalo. Bila je drugačija od Dobroslave, pa i svake druge žene koju je Vukota ikad iskušao. Bila je divlja i željna, šumski oganj što razara svetove. Snaga ga je služila onako kako svega dan ranije ne bi mogao poverovati i znao je da je to Daničina zasluga. Činilo mu se kao da ju je oduvek imao, kao da je oduvek umirao među njenim nogama i kao da su njena bedra oduvek bila gnezdo kome se vraćao. Najzad je zaspao u njenom zagrljaju. ***

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

24


Iduće jutro zateče ga samog u postelji. Neko vreme ju je čekao, pa ustao. No, zalud je Danicu tražio. Lunjao je po dvorištu, zalazio u šumu, dozivao je, ali ona je iščezla kao da je nije ni bilo. Seo je za sto u poznatoj, pa ipak drugačijoj kolibi. Kao da ju je Daničin boravak učinio pustom i stranom. I tako je prošao dan. *** U nedeljama koje su usledile krov je iskrpio, zidove oblepio, dovukao drva iz šume i u lov išao. Brašna i vina iz sela je doterao i meso od uranka do mraka solio. Zima se bližila. Da li je iz nužde poslove obavljao, ili ih je smišljao samo da bi Danicu iz misli prognao, ni sam nije umeo da objasni. Tek kad prve pahulje zaplesaše nad kolibom, Vukota se smirio. Te godine zima je bila surova. Putevi behu zavejani, drvo je od mraza pucalo, a kurjaci, koji su Vukotu najvećma uznemiravali, urlali su u vedrim noćima. Prečesto su podno kolibe balavili i noćima je njihove meke korake po škripavom snegu osluškivao. Daleko bilo da mu je srce od straha brže udaralo, jer sviknut je Vukota na šumu bio. No otkad je Danica nestala, sa tim je zverima neku jezivu bliskost osećao. Ponekad bi se iskrao u ledenu noć i pogledom ih tražio, ali sve što je čuo bili su šumovi njihovog udaljavanja i tek bi ponekad ugle-

dao neko tamno obličje u daljini. Bili su oko njega, pa ipak strani i nedohvatni. Kao i Danica. *** Koliko god zime trajale i kako god da su teške, proleće uvek dođe. A proleće je te godine loše počelo. Tek što su snegovi okopneli i drveće počelo da pupi, vojska je stigla u Travuniju. Kneževa braća stigoše da osvete Gojislava i povrate vlast. Iako je zaliha nestalo i kiše prestale, Vukota se nije iz kolibe micao. Osećao je strah koji je šumu prožimao. Tek kad je šuma propevala, a potere se stišale, odvažio se da siđe do sela. Sve je oživelo i nanovo se rađalo oko njega, tek su ponegde ostaci pokolja i sukoba podsećali na nedavni užas. Vukota se trudio da odvrati pogled i ne misli na ludilo kojem vodi ljudsko delanje. Šumi je verovao, ljudima mnogo manje. Što se više selu bližio, sve je češće vojsku sretao. Malo su pažnje oni na njega obraćali. Najverovatnije im nije delovao kao pretnja. Prošavši kraj ćutljivih stražara i zašavši među kuće, osetio je teskobu, kao i svaki put kad bi zašao u ulice omeđene kućama koje su ga pritiskale poput ograda kaveza. Nikad nije voleo da zalazi u naselja, čak su mu i zveri bile bliže od ljudi sabijenih na tako malom prostoru. Iako su ulice bile puste, osećao je mnoštvo ljudi oko sebe. Preletanja skrivenih očiju delovala su na Vukotu kao povrede od noža, jer pogledi koji su ga probadali budili su samo jedan osećaj. Strah! Sve je bilo prepuno straha. Na trenutak je pomislio da se vrati neobavljena posla, ali već je bio tu i time bi u najmanju ruku na sebe skrenuo pažnju stražara. Nastavio je ka pijaci, ali tek tamo je sve bilo naopako. U samom centru, namesto trgovaca, nalazilo se četvorica golih muškaraca koji su, zapomažući, visili naglavačke razapeti o direke. Oko četvrtog, koji je vrištao kao curica, poslovao je dežmekasti čovek u kožnoj kecelji. Potkolenice kažnjenika bile su same žile i krvavo meso, dok mu je koža visila poput krpa niz butine. Vukota je, zgađen prizorom, stao bludeti pogledom po okupljenom narodu. Najednom, kao dašak tame, pred oči mu izroni visoka tanana prilika. Poznata, a drugačija. Ponositi stav je blistao u gomili poput dragulja, ali ne i pogled. Oči koje je želeo da zaboravi blistale su krvožedno i divlje. Danica! Srce mu se stade otimati. Počeo je grubo da se probija kroz okupljeno mnoštvo, trudeći se da ne ispusti Danicu iz vida. Za trenutak se ukaza nezaklonjena pogledu i postade mu jasno da je noseća. Stomak joj beše izbačen kao da je dinju progutala. Komešanje gomile što se nevoljko razmicala usporavalo mu je napredovanje i zaklanjalo pogled. Nekako je ipak znao da Danica oseća njegovo prisustvo i uporno se borio da stigne do nje. A onda, kad je već gotovo stigao, izgubi je iz vida. Jednostavno, tamo je više nije bilo. Stade se osvrtati, pomišljajući da je loše upamtio mesto, ali nije bilo tako. Predobro je poznavao pijačni trg. Možda su ga sećanja prevarila, možda je svoje želje sa stvarnošću pomešao? Možda, ali nešto u njemu je znalo da to nije istina. Danica je bila tamo i nosila je dete. *** A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

25


Godine su se nizale, a Vukota je sve ređe pomišljao na Danicu. No, ni Travunijom mir nije predugo vladao. Saganek je neko vreme stolovao, pa se povukao, plašeći se osvete, a Domanek je ponovo zagospodario Travunijom. Nesigurne su to godine bile. Vlastodršci, zauzeti sopstvenim sukobima, malo su pažnje poklanjali razbojničkim družinama što su Travunijom harale. Vukota se navikao da spava sa oružjem nadohvat ruke i ne jednom se dešavalo da mu je to glavu spasilo. Tek kad je Radoslav ušao u Travuniju i pogubio Domaneka, zavladao je mir. Tako su prošle Vukotine nesigurne godine i starost ga je najzad sustigla. Iako je dočekao mir u Travuniji, bio je prepun ozlojeđenosti. *** Kad su se seljani tog zimskog dana kroz smetove do Vukotine kolibe probili, nezadovoljstvo zbog nemoći i prohujalog života postalo

je Vukoti već nepodnošljivo. Utoliko je veće bilo njegovo čuđenje kad su mu saopštili razlog dolaska. Bio im je potreban lovac, i to iskusan lovac. U selo se neki vuk iz planine spuštao i harao po oborima. Zalud su seljani hajke organizovali, džabe su se najbolji lovci pokrajine tragom kurjaka zapućivali. Zver je bila prepametna i sve je potere izbegavala, pa se opet u selo po noći vraćala. Samo su još u Vukotu seljani nadu polagali. Prigovarao je Vukota, ali laskalo mu je to poverenje, pa se obaveze prihvatio i već sledeću noć je proveo u selu. *** Devet dana i devet noći je Vukota u jednom ambaru proveo, a kurjaka ni od korova. Tek nakratko bi, od studeni zdrvenjen, zadremao. Džaba krzna i ponjave. Seljanke su mu provijant donosile, a vino je svaki put odbijao, sve žaleći za toplinom kojom bi ga ispunilo. Ipak se nijednom nije pokolebao. Za tu beštiju bila je potrebna trezna glava. A kad je naposletku zver došla, osetio ju je mnogo pre no što su iz daljine do njega doprli zvuci komešanja i blejanje. Protrljao je ruke i noge, jače koplje stegao. Telo ga je slabo slušalo dok je ustajao. Hteo je da veruje da je to zbog hladnoće i neispavanosti, ali istinu je dobro znao. Mator je već bio. Sve je bilo bolno, sporo i klecavo, ali inat i želja za dokazivanjem bili su jači. Vukotini pokreti su iz koraka u korak postajali sve čvršći. U daljini ugleda obris zveri kako odvlači jagnje, pa zaboravi na vreme i godine. Srce mu divlje zabubnja i učini mu se da je opet mlad. Pojurio je Vukota, kao da mu je prvi lov. Kurjak najednom zastade, ispusti plen okrenuvši se, pa podiže glavu, odskoči i jurnu ka šumi. Vukotinom pogledu se tek tada jasno ukaza sva veličanstvenost zveri. Vuk je bio mnogo krupniji od svoje sabraće, a krzno mu beše svetlo, gotovo belo, tek na leđima i sapima prelazeći u sivu. To je krzno, zimski raskošno, krilo pod sobom moćne mišice što su vučju telesinu pokretale u raskošnom trku. Delovao je kao da mu šape zemlju ne dodiruju. Tren potom kurjak nestade u tmini. Vukota je sledio instinkt. Osećao je zver, čuo otkucaje njegovog srca i video u mislima vreli dah što se ledi, pa se poput izmaglice vije za njim. Izgubio je pojam o vremenu i prostoru jureći kroz šumu i pratio je lovački nagon, ne primećujući da se vraća kući. Zastade iznenada, shvatajući da se našao kraj tumula drevnog naroda. Osećaj mu je govorio da je plen tamo, ali nešto u njemu se opiralo. - Ne ulazi među stećke, Vukota! Oklevao je neko vreme. Star je, neće još dugo poživeti i ovakvu zver još jednom sresti. Ovo mu je poslednji lov. Zakoračio je, obazreo se oko sebe, pa stao. Vuk je ležao u centru grobišta među stećcima, glave položene među šape. Čekao ga je. Kad je podigao glavu u pogledu mu nije bilo ni straha ni neprijateljstva. Posmatrao je Vukotu kao starog poznanika. Najednom lovac ustuknu pred snažnim utiskom bliskosti. Nije to bilo prvi put da oseća kurjaka, ali nikad ovako. Ruka mu zadrhta od osećaja da nešto nije u redu. Zagledao se Vukota u ćilibarni sjaj vučjih očiju. Natrag više nije mogao. Kurjak ustade i učini korak ka njemu, zatim drugi, a već kod trećeg krzno poče da mu se kostreši po hrbtu. Iz A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

26


grla ispusti potmulo režanje i Vukota sluđeno podiže koplje. Sve se stopilo u jedno. Vuk pojuri i zaskoči Vukotu, ujedajući ga za rame i nabadajući se na koplje. Ujed je bio razdiruć i Vukoti se smrači pred očima. *** Bezvreme je prošlo bez osećaja, snova i misli. Najzad, otvorivši oči, Vukota nad sobom ugleda strop kolibe. Svež jutarnji vazduh privukao mu je pogled ka otvorenom prozoru, gde se vetrić poigravao zavesom. Nevelika prostorija bila je uredna. Ležao je na postelji u nekakvom haljetku, a rame mu je bilo previjeno. Misli mu se vratiše događajima u šumi i stade da se pita kako se ovde našao. Vrata su se otvorila i promolila se glava starice. Ugledavši ga, promrmlja nešto, pa nestade. Nedugo potom pojavi se starešina sela, sav ozaren. - Došao si k sebi, lovče! Već smo svaku nadu izgubili. - Vukota oseti nesklad u toj silovitoj veselosti. - Kako sam ovamo dospeo? - upita podižući se na laktove. - Kad se ono jutro nisi vratio, pošli smo tvojim tragom. Našli smo te obeznanjenog i povređenog, sa mrtvim kurjakom popreko pokaza rukom na zid gde je bila razapeta vučja koža odrali smo zver, a tebe doneli i lečili rakijom sa zmijskim srcem, evo već treću nedelju... - Vukoti je neiskrenost tog čoveka sve više smetala, no, ono što mu je rekao, uznemirilo ga je.

- Šta kažeš?! - tri nedelje ovde leži, pomislio je. Zašto? Rana nije mogla biti toliko opasna. - Zmijsko srce je zbog... - brbljao je onaj i dalje, no Vukota ga grubo prekide. - Ne to, nego koliko ono reče da sam ovde? - Pitanje je imalo snagu naredbe. - Devetnajest dana... – Starešina je pokušavao da sačuva dostojanstvo. Vukota naglo ustade iz postelje. Možda prenaglo. Glava ga ponese i umalo je pao od slabosti. - E pa vreme je onda da krenem! - reče. Starešina se sustezao, skoro kao da se Vukote boji. Bilo je to više no besmisleno, jer je bio toliko slab da ga je jedino čelična volja držala na nogama. - Čekaj, ti ne razumeš... - promuca najzad starešina. - Što ne razumem i neću da znam! Dajder moje stvari! - odreza Vukota. Starešina mucajući nešto o tome da obećana nagrada neće izostati sa vidnim olakšanjem napusti prostoriju. Neko vreme ništa se nije dešavalo i Vukota poče da se nervira, kada se na vratima pojavi ona baba od malopre noseći njegove stvari, oprane i pokrpljene. Predajući mu stvari, baba tiho progovori: - Bolje bi ti bilo da ostaneš među ljudima. Planina je dom vukova i zmija. - Sklanjaj se s puta, baba! - Brecnu se Vukota. Ona podiže mračan pogled ka njemu. - Čuvaj se lovče, nisu svi vukovi isti. Poneki ti dograbi dušu i odvuče je u tamu - rekla je, pa izašla. *** I tako se Vukota, onako slabašan, teturajući se i često odmarajući usput, vratio svojoj kolibi. Selo je održalo reč. Doteraše mu hrane i vina i više no dovoljno da pregrmi zimu. U prvo vreme nije se oporavljao. Pomišljao je već da mu se bliži kraj, pa se sve češće pitao zašto nije ostao u selu i koliko će još dugo u divljini preživeti. Pa opet, kad god bi mu glavom proletela takva misao, jeza bi ga podilazila. Nije ni život ovce u toru bio za njega. U šumi se izvorište njegovog postojanja krilo, pa makar se to postojanje i u ponornicu pretvorilo. Radije će kao vuk samotnjak uginuti, nego se u ono smetlište od sela zakopati. Međutim, kako dani počeše da se prolepšavaju, Vukota se sve bolje osećao. Malo po malo, počeo je da posluje po kolibi, a onda je stao i da izlazi. Zatim se snegovi otopiše, a sunce je postajalo sve toplije i sjajnije. Vukota sa radošću dočeka prve kiše, znajući da je proleće najzad stiglo. Uskoro mu se snaga u tolikoj meri vratila da je počeo i u lov da odlazi. Jedino se u šumi osećao sposobnim i sve češće je pomišljao da mu je boravak među ljudima iscrpeo snagu. Šuma je bila njegovo izvorište i utočište. Iako mu se okretnost u potpunosti vratila, povremeno je trpeo od jezivih grčeva u mišićima. Za to je krivio čas proleće, čas povratak starom načinu života. Kako bilo da bilo, ponekad satima ne bi uspevao da se pokrene i jecao bi tamo gde bi se zatekao, sve dok bol ne bi uminuo. Nije tu bilo nikakvih pravila. Čas mu se grčila noga, onda bi mu se kočila leđa ili se oduzimala ruka, ponekad više puta dnevno, a onda ga bolovi i po čitave nedelje ne bi prostrelili. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

27


Te su se godine zmije namnožile preko svake mere. Posvuda ih je zapažao, često u spletenim mnoštvima, ili brojnim gomilama kako se sunčaju po šumskim proplancima. Postao je oprezan pri hodu, strahujući od otrovnog ujeda, ali se ubrzo pokazalo da ga zmije ne napadaju, čak ni onda kad bi ih umalo nagazio. Koliko god to neobično bilo, navikao se na prisustvo gmizavaca koje je čak i u kući pokatkad nalazio. U lovu je Vukota bio uspešniji nego ikada. Ne samo da je sa lakoćom nalazio divljač, nego su mu i čula postala izoštrenija. Plen bi nadaleko osetio. Miris, pokret, strah. Stopio se sa šumom i sve je bio hitriji. Jedino po čemu je poznavao vremešnost i ledene dane koje je u lovu proveo, bilo je sve izrazitije grčenje šaka i grbljenje leđa. Vremenom mu je držanje koplja postajalo sve veći napor. Prsti su mu se povijali, a šake postajale gotovo neupotrebljive. Po kući je sve teže poslovao. Bolovi u vilici počeli su gotovo neosetno i postajali sve jači. Nemalo je bilo njegovo čuđenje kada je ustanovio da mu niču novi zubi. Za nekoliko dana imao je osmeh poput mladića, bez ijednog krnjetka. Počeo je zapažati da postaje sve kosmatiji. U početku ga to nije mnogo brinulo, strugao je malje sa sebe, da bi ubrzo shvatio da je to jalov posao. Što bi uveče sastrugao, jutro bi dvostruko bujnije dočekalo.

Sve je to postajalo vrlo čudno, a kad je ožiljak na ramenu postao bolan i stao da tamni, odluči da siđe do sela, ne bi li našao odgovor na te zagonetke. Prepun nemirnih misli, usnu Vukota te sudbonosne noći.

*** Kada se probudio u postelji, svojoj a tuđoj, i pogledao po prostoriji, poznatoj a stranoj, i kad mu nozdrve udahnuše mirise stare a nove, Vukota koji to više nije bio, oseti pritisak krova i zidova koji su ga nekada štitili. Nije bilo sećanja u njemu, ni prošlosti ni budućnosti, samo je jedan osećaj ostao. Poznavao ga je. Bio je to Strah! Uspravio se, skočio i pod stopalima osetio previše glatko tlo, što ga je još više izbezumilo. Odnekud je znao da postoji nešto što se zove vrata, ali je uprkos tome nervoznim skokom proleteo kroz prozor, zaplićući se u zavese. Osetio je travu pod šapama i nestalo je pritiska. Činilo mu se da je nekad hodao uspravno, ne razumevajući odakle mu takve misli i kako neko može da kontroliše pokrete u tako nepriličnom položaju. Sunce je bilo visoko i znao je da je dan odmakao. Trenutak potom, iz daljine, ali sasvim jasno, oseti miris krvi, tako poznat da mu se krzno na leđima nakostrešilo. Nije se predomišljao. Odrazio se i iz moćnog zamaha prešao je u postojani trk, prateći taj toliko poznati zadah. Šuma se otvarala pred njim, granje i šiblje se razmicalo praveći mu prolaz i on je znao da se najzad vraća kući. Nije znao koliko je vremena proveo u bezglavoj jurnjavi, tek se najednom sa poznatom aromom stade mešati nešto mračno i drevno, nešto što ga je uplašilo, ali istovremeno i mamilo. Zastade, pa podiže glavu i osmotri prostor pred sobom. Nedaleko, među neobično uspravljenim kamenovima, smestio se jedan ogoleli proplanak. Strah ga je ponovo sustigao, ali taj zov je bio neodoljiv i kao da drugog puta nije bilo. Lagano poče da prilazi. Što je bio bliže, sve je jasnije video klupko zmija što se uvijalo sred proplanka. Zastade, tren pre no što je zakoračio u prostor oivičen gorostasnim kamenjem. Unutar kruga sve je bledelo i nestajalo u neravnomernoj izmaglici. Iz naizgled sagorelog i ispucalog tla uzdizala su se isparenja u vitičastim pramenovima i više nije mogao jasno da vidi zmije. Sve je delovalo kao neobično talasanje svetla, koje se stapa sa izmaglicom, treperi i blješće i dobija oblik mlade, nadmene i drske žene. Bluza joj stegnuta u struku, grudi otkrivene, a na sve joj se četiri ruke uvijaju zmije. Pokreti su joj se gubili u nejasnoj polusvetlosti i podsećali na ples. Dok ju je posmatrao sećanja su počela da mu se vraćaju. Znao je ime te žene i znao je da su njihova obličja tek privid. Došlo je vreme da mu Danica još jednom otvori dveri Arkadije.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

28


- Ja sam bezvredna. Ovde sam da čuvam dveri - dok je to izgovarala njena čvrsta glatkoća i zaslepljujuća belina svilene kože nasuprot vranoj kosi postala je potpuna. - Svejedno. Oni dolaze i donose svog razapetog boga - reče dok su mu se nozdrve ispunjavale Daničinim reskim mirisom. Ona mu je prišla i položila majušne šake na zverinji hrbat. Pođoše. *** – Zazvoniše zvona po Arkadiji, zazvoniše hitro i panično, sve jedno drugo preklapajući i zaglušujuće odzvanjajući u jezivoj kakofoniji. Duboki su tonovi, istovremeno i daleki i bliski, prenosili samo jednu poruku: - Opasnost! Smrt! Bežite u planine! Danica je vratila Lokija! Opasnost! Smrt! Bežite u planine! Zakoračio je u maglu i stresao se udaren svetlošću i ledom. Kapija i hladna jeza svemira. Ubrzao je korak. Ako se zaustavi ostaće zauvek izgubljen. Tren potom proleće se vratilo. Stećci su ga okruživali, ali magle više nije bilo. Čuo je Daničin glas. Govorila je jezikom koji poznaje, rečima drevnim i u vreme kad su se planine uzdizale i reke probijale sebi put. - Čekala sam te Gospodaru, o, ti što menjaš oblike, ti što kružiš vremenom, o, ti sinoubico! - Opet sam ga ubio, zar ne? - Vreme zaborava je prošlo i znao je zašto je uzeo to slabašno telo. - Da Gospodaru, tako si povratio oblik i misli. Nije još vreme - nejasni Daničini obrisi postajali su sve čvršći i realniji. Stajala je sred krvi čiji ga je poziv privukao, krvi koja je nestajala istom brzinom kojom se njena telesnost izoštravala. - Krv našeg deteta. Fernisova krv, tvoj život reče žaleći za detetom koje još uvek nije dozrelo da okonča grešku bogova.

*** Nad kužnim močvarama beli se zamak. U zamku rogati starac iščekuje gospodara, a čekić i lanac Daničin na rukama mu počivaju. Gospodar je gladan i zariva joj se među noge. Snaga mu je ogromna, ne prestaje i ne umara se. Telo Daničino grči se u slatkim mukama, ali ne preobražava se. Okovi je drže sputanu i pokornu. Umrla je Danica hiljadu puta, obožavala prodore, bol i patnju kroz bezvremeno trajanje, sva znoj i drhtavica bila, sve dok nije pala noć i gospodar je se nije zasitio. Zna ona dobro, glad je podseća; lova se uželeo. Nad plavim šumama Arkadije odjekuje slavljenički zov lovca i pozdravlja zeleni mesec. Po selima vrata se sa sedam ključeva zaključavaju. Opasnost! Smrt! Danica je vratila Lokija! Device odnosi i svojoj ih okovanoj dragani na poklon donosi. *** Devet muškaraca sede za stolom od admanita, ozbiljni pogledi im počivaju na šoljici sa devet slamki. Tišinu narušava tek lagani šum klimatizacije što pročišćava vazduh podzemnog skloništa. - Ne smemo dozvoliti da se ovde okoti - promrmlja najzad jedan, nesigurno pružajući ruku ka šolji. - Siguran si da je noseća? - Glas što mu odgovara podrhtava. Svi su obeleženi strahom. - Trojstvo tako kaže. Moramo delati, vlakno im je u rukama - kaže prvi i odlučno povlači slamku. Odahnu sa olakšanjem, pa podiže pogled na ostale. - Suđaje ne greše. Moramo je osloboditi - i druga slamka je izvučena. Puna dužina. - Znate li šta je cena? - Ruka čoveka se trza kao u grču i naglo povlači slamku. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

29


- Samo za jednog od nas. Kako bilo da bilo dva vuka će iskidati nebo... - Glas kojim je to izgovoreno naglo zamire. Slamka u ruci govornika je upola kraća od svih izvučenih. Zastaje, a onda odlučno ustaje. - Onda igrajmo. Vreme je da se dveri rastvore. *** Bosonogim stopalom Danica stoji na bujnim grudima devojke, u jednoj ruci drži mač, u drugoj odsečenu devojčinu glavu, a u trećoj i četvrtoj posudu za krv. Ispija i suze lije, a kraj nje se uzdiže zapalacala zmija. Najednom, vrata od solidnog mitrila se razleću pod soničnim udarom, a u odaju stupa Heroj u odeći od deflektorskih vlakana. Zmija se ustremljuje na njega, ali Heroj je brži. Uz jedva čujan šum iz oružja zmija se pretvara u oblak krvi i tkiva. Danica diže pogled sa posude i vidi ostatke mrtvih stražara razmazane po zidu hodnika. Pogled joj se susreće sa očima Heroja. Nasmešila se, iskapila posudu i visoko podigla glavu. On joj prilazi i u plavetnome bljesku razara okove na njoj. Mač se munjevito pokrenu i Herojeva glava se otkotrlja. Danica pojuri kroz zamršene hodnike, pa izletevši u noć, zaurla na mesec. Znala je put, znala je način, pa nezaustavljivo pojuri ka kamenom krugu, zastavši tek da promeni obličje.

*** Devojka u Lokijevoj gubici se uvija od straha, dok ih moćni pokreti nose ka zamku. Odjeknu daleko zavijanje i Loki zastaje, pa ispušta plen. Olakšan, dvostruko brže jurnu kroz noć ne obraćajući pažnju na devojku koja puzeći pokušava da se sakrije. Važnije mu je da pre Danice stigne do Kapije. Ne interesuju Lokija stara predanja, ne zanimaju ga bapske priče, hoće samo svoga sina. Zastaje pred gorostasnim kamenjem i zagleda se u bledilo i izmaglicu. Dveri su otvorene. Tren potom zakoračuje u studen i izleće sa suprotne strane u svet neprirodno zelen i plav. Vidi ono što je svaki put video: Danica, izmenjena i gola beži pred dvojicom muškaraca u maskirnoj odeći. Jedan je sustiže i udara je kundakom. Danica pada, njegove je cokule šutiraju, primorava je da raširi noge. Onaj drugi, sa poderanom haljinom u ruci, cereka se i urla posmatrajući scenu: - ’Vataj kučku Ivane! Zaboravlja sve što je znao i u besomučnom besu baca se ka najbližem napasniku u naporu da spase svoje dete. Protivnik okreće ka njemu oružje. Odjeknu pucanj. Projektilsko oružje! Baš su uznapredovali otkad nisam bio, pomišlja Loki tren pre no što ga bol preseca po grudima. Prokleta dimenzija! Ovde sam ranjiv! proleće mu kroz glavu dok rastrže neprijateljevo grlo. Poslednjim trzajima ubija i drugog siledžiju, pa pada preko Danice. I dok se beznadežno bori za poslednji dah, a Daničine ga ruke uz sebe privijaju, pogled mu pada na rezbariju u vidu sklupčane zmije koja sama sebe za rep ujeda. Došlo je vreme spajanja početka i kraja. Nanovo rođen, pojaviće se na onoj šumskoj stazici. Zemlja će u proleće ispustiti zmiju iz svoje utrobe, a on će se zauvek bez poroda vraćati svome domu.

http://stipansevernjak.blogspot.com/

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

30


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

31


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

32


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

33


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

34


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

35


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

36


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

37


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

38


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

39


Branislav STANKOVIĆ http://ironijexl.wordpress.com/

LJUBAVNA PRIČA O PATETICI Zgužvao je papir i bacio ga kroz prozor. Mrzeo je izdavače i zadate teme, ali od nečega se moralo živeti. Dugo je buljio u papir, zatim zapisao: „Marija, otkada sam Vas zavoleo definicija mog mentalnog zdravlja je teško – teško: ili pomislim na Vas pa mi je teško, ili mi je teško pa pomislim na Vas. Glava mi je u torbi, ruke u džepovima, čir u stomaku, voda u kolenima, jedna noga u grobu. Pa dobro, gde sam tu ja? Svečano izjavljujem: Kada se budem osvedočio da imate prijatelja, doći ću kod Vas u kancelariju i izvršiti samoubistvo službenim oružjem. Ako promašim, a ne pogodim Vas, pokušajte da me ne prezrete.“ Učinkom šake papir je promenio oblik, pa se izletevši kroz prozor prepustio gravitaciji. Levica je podupirala čelo, desnica potražila olovku: “Život bez Vas nije život. Ako sledimo tu logiku još se nisam rodio a već želim da umrem. Marija, Vi ste za mene prst sudbine. Onaj kažiprst u oko. No-no prst što povlači oroz, gura sa simsa, proziva. Svojih ću deset sastaviti u molitvu – za više sam slab.” Ne mogu pisati patetične svinjarije makar nikada ništa ne objavio – promumla bacajući patetiku u mrak. Legao je pored žene u krevet i prošaputao u sneno uvo: – Draga, volim te. Na spratu niže, izvesna Marija L., sedela je na terasi sa hrpom papira u krilu i užarenog pogleda čekala sledeću papirnu pahuljicu.

ČUDNA NOĆ Sinoć je svratio drug koga dugo nisam video. Haotičan kao i uvek, šetao je oko mene, provlačio se između nameštaja, cupkao… Popeo se na stolicu, sa nje zakoračio na sto, sa njega se uzverao na orman, odatle skočio na nahtkasnu, sa nje se odrazio u pravcu biblioteke i uglavio se u prazan prostor između dve knjige, tačno na mesto „Kiklopa“ koga mi nije vratio. Tu se primirio i počeo da priča: Gurao Sizif mrtve duše uz čarobni breg 1984. u doba kad su cvetale tikve. Na vrhu se nalazio zamak u kome se vodio proces strancu zbog preobražaja u stepskog vuka zlatnog runa i otmice Jelene, žene koje nema. Slučaj je izazvao talase mučnine, buku i bes. Otpadnik se nezainteresovano igrao staklenim perlama i poput idiota buljio u damu s kamelijama. Antihrist – uzviknu gospođica, sestra kovača lažnog novca iz proklete avlije. Tužilac je tražio kaznu za zločin, dok su majka hrabrost i njena deca predložili da se presuda ne izriče dok ne dođe Godo. Kockar je bio protiv, zalagao se za kraj partije. Umetnik u gladovanju je deklamovao jeretičke priče mašući portretom umetnika u mladosti, koga mu pokloniše u prodavnici tajni. Deobe su počele da liče na božanstvenu komediju. Bura i mnogo vike ni oko čega stišaše se povratkom porote: Optuženi je osuđen na sto godina samoće u paviljonu broj 6. Začula su se zvona i bubnjevi u noći. Za kim zvona zvone? – upita starac bez mora dok ležaše na samrti. Zvonar Bogorodičine crkve utrča sa limenim dobošem i objavi da u gradu vlada kuga. Sad smo u zajedničkoj kupki – primeti ujka Vanjina rođaka Beta. I tako je tekla noć do jutra. Beograde, dobro jutro. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

40


SAM SVOJ SIRANO Trgla se kao oparena, jednom rukom zarotirala monitor ka uglu iz koga nisam mogao da vidim ekran, pa kad je shvatila da sam ja reče sa olakšanjem: -Idi bre, što me uplaši, mislila sam da je šef… sedi tamo, eno ti kafa. -Pa ti si mene zvala i došao sam odmah. Ne znam šta bih trebao još da uradim da mi se nadaš. Čime to potkradaš loše plaćeno radno vreme? -E zato sam te zvala. Obećaj da nećeš da mi se smeješ. Baš sam našla od koga to da tražim… -Nikad se ne zezam kad su ozbiljne stvari u pitanju. -Ma znam, zato sam i rešila tebi da se poverim, boljeg nemam, a ne mogu da ćutim – reče i zasmeja se. -Sad si me utešila, haha… da čujem strašnu tajnu. -Mislim da se zaljubljujem, i to na neviđeno, ne znam čoveka, a skroz me sludeo… Slučajno sam, tragajući za nekim podacima za predstojeću prezentaciju, na netu naletela na neki blog i ceo vikend provela bukvalno gutajuči tekstove. Tip je sjajan, oličenje muškarca koga sam oduvek sanjala: inteligentan, maštovit, duhovit, osećajan – ma sve u jednom… Evo, da ti ilustrujem, čuj na primer priču koju sam čitala upravo kad si naišao:

SLUČAJNOSTI Jednog oktobarskog dana 196neke. godine, omali proćelavi čovek užurbano se probijao kroz masu prolaznika. Delovao je komično pokušavajući da pravi duže korake no što su dozvoljavale njegove kratke noge. Mala ležernost u proceni vremena i „čašica više“ dovele su u pitanje vezu sa jednom ženom. Pogledao je časovnik sa izrazom užasa i ubrzao korak. Nekoliko blokova dalje, uzrok njegove uznemirenosti, takođe je nervozno pogledao časovnik. Proklinjala je svoju naivnost. U trenutku kada je napravila neodlučan korak ka samoći, krajičkom oka, primetila je mladog, proćelavog čoveka koji se trčeći sudarao sa ljudima. Čudni su lavirinti ljudske sudbine. Dokle dosežu prirodni zakoni, a kada nastupaju nepoznate sile? Šta bi se dogodilo da je čovek bio trenutak neodgovorniji, a žena taj isti trenutak odlučnija? Verovatno bi se izgubili u ljudskom mravinjaku. A ja? Da li bih bio posledica nekog drugog parenja? Da li bih bio kakav sam sada ili u nekom drugom obliku? Možda i ne bih postojao. Sve stvari sudbonosnog karaktera su sprega slučajnosti. Znam kako sam postao, ali kako ću umreti? Možda se već priprema zbir slučajnosti potreban za moju smrt. Možda se u Esenu pravi metak koji će mi neki raspojasani terorista prosvirati kroz glavu. Možda cipele (koje planiram da kupim), imaju dovoljno glatke đonove da završim u dnu stepeništa sa prelomljenom kičmom. Možda ova žena (koja mi se smeši),ima ljubomornog muža koji će me zadaviti spašavajući čast. Možda će biti tako, ali ću joj prići i zgaziti slučajnost na kurje oko. Čitala je polako i sa puno osećanja, a ja sam sa svakom novom reči osećao kako mi atrofira po jedan mišić. Prvo sam pomislio da je nekako saznala, ali setio sam se da o blogu baš nikom nisam pričao. Da li je povezivanjem nekih podataka iz tekstova mogla naslutiti? Ne – pogledao sam je krišom i video da nema ni traga provokaciji. Bila je duboko koncentrisana na tekst, nije skidala pogled sa ekrana. - Šta kažeš, zar nije genijalan? I sve su mu stvari takve, izvrsne – reče oduševljeno pošto je pročitala priču. - Jeste, ali zaljubljuješ se u iluziju a ne u stvarnog čoveka – uspeo sam da izmucam nekim tuđim glasom. - Ne, ne, grešiš! Zaljubila sam se u čoveka, a iluzije u kojima živimo upravo banalizuju osećanja. Zar neka kvrga na nosu, klempave uši mogu da mi pomute osećanje? Razlika u godinama? Zar će socijalne razlike to da sruše? Pa jebeš takav život ako su takva shvatanja reperi. Mislila sam da ti to možeš da shvatiš i osetiš… Potpuno oduzet, sedeo sam na stolici i fiksirao neku mrlju na tepisonu. Plašio sam se da dignem pogled strahujući da bi u njemu mogla prepoznati oko sa ekrana. Drhtao sam tako da se nisam usudio da se mašim šoljice s kafom. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

41


Šta ti je, je l’ ti pozlilo? – Čuo sam njen glas kao iz neke dubine… +++ Telefon zazvoni i protrese me kao strujni udar. Jedva sam se pribrao. - Hej, pa gde si bre? Kafa se skroz ohladila, hoćeš li doći najzad? - Izvini molim te, zaneo sam se, morao sam nešto da završim… - Hajde požuri dok glavonja nije došao, odmah će u moju kancelariju, požuri, imam nešto važno da ti kažem… - Evo, krećem – rekoh i isključih kompjuter pazeći da ne ostavim neki trag ka napisanom. Krenuh laganim korakom ka ženi mojih snova, sve pazeći na kurje oko..

EHO SRCA Da! takva bićeš kada, primivši svete tajne, kraljice preljupka nad svima, legneš pod sočne trave i pod cvetove sjajne da buđaš među kosturima. Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo, ti reci crvu dušmaninu da ja ljubavi trule još čuvam oblik ceo i njenu nebesku suštinu! Bodler, „Strvina“ Nakon mnogo vremena, 22.duge godine, njene ruke su opet na mojim grudima. Opet je palac (sa mladežom oblika njene rodne Boke, tik iznad nokta) kao nekad na mom srcu. Tako mi je onda ćutke izjavljivala ljubav - nežnim dodirom palca, kao da mi ostavlja potpis na srcu. Sada je bio profesionalno tu, kao prikupljač informacija. Držao je svetleću kuglu i preko nje se spuštao do mog tkiva i opipavao ga. Posmatrao sam je ispod oka dok je ona posvećeno fiksirala pogled na monitor. Ima tu malo viška kilograma i borica na vratu i oko očiju, ali oči bih poznao i u mraku. - Da li se osećate dobro? Srce vam nenormalno brzo radi. Okrenite se na bok prema zidu, dišite duboko i opustite se – rekla je zvanično. - Dobro sam, samo se nekontrolisano uzbudim u ovakvim situacijama – procedio sam preko zadržanog daha. - Nema potrebe, pa ništa ne boli. Misliš? Čak ni to što me se ne sećaš? Što sam još jedno srce bez lica, statistički podatak. Zagledao sam se u prošlost kroz mrlju na zidu. Vidim, navikla si se na sirove slike organa. Ne sećaš se da si me zvala kao podršku na prvi praktični čas anatomije, ja brzopleto pristao, pa nakon neprospavane noći zvao u zoru da ti kažem da „nemam stomak“ za to. Popodne si me obavestila da taj dan nisu uspeli da obezbede telo pa je čas odložen – kako je to surovo zvučalo pesniku u nastanku, okrenutom pitanjima duše. To si znači specijalizovala – mehaniku srca, odmah čim si shvatila da je njegova hemija isuviše zahtevna. I sad gledaš njegovu animaciju, a nekad si ga osećala na neviđeno. Hoćeš li videti devijaciju neke pretkomore ne znajući da si joj i ti doprinela? Jesu li zalisci neuredni, ili sam dobro olizao svoje rane? Jesam li dovoljno mrtav da sve izgleda kao da je u redu? - Jedva sam uspela da očitam rezultate, mnogo ste uznemireni. – Reče kao da je čula moje misli. Kasnije, sedeći u svojoj sobi, upoređivao sam rukopise oproštajnog pisma i izveštaja specijaliste. Sličnost je očita, mada je sadašnji grublji i odlučniji, verovatno u skladu sa razvojem ličnosti. „Oprosti za način, ovako je bezbolnije za oboje. Otputovala sam bez pozdrava, roditelji su me zvali na hitan razgovor. Ti imaš pravo da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj. Ja imam i druge ciljeve, mama i tata su u mene uložili puno vere i materijalnih sredstava. Od kako smo zajedno izgubila sam godinu na fakultetu…“

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

42


Tek sad, sa ove distance, vidim da si uvek imala sliku odvojenih budućnosti. Opet se ispostavila razlika shvatanja između žrtve i posvećenosti. Doživljavanje žrtve rađa osećaj ozlojeđenosti i uskraćenosti – posvećenost ljubavi ne zna za uslovljavanja. Ti si žrtvovala, ja se posvetio. Ti svesno otkinula godinu od životnog plana, ja nesvesno planirao život uz tebe. Nalazi mog srca su u mojim rukama pisani tvojom: „Mitralni kuspisi normalnog izgleda i pokretljivosti. Leva pretkomora je normalne veličine. LK normalne veličine, bez ispada u kinetici zidova, očuvane sistolne funkcije. Ao u korenu normalne veličine. Ao valvula je trolisna, kuspisi normalni, očuvane separacije i koaptacije. Desne srčane šupljine su normalne. Perikard izgleda hiperehogeno.“ Možeš li ti videti svoje srce? Ima li ono EHO prošlosti? Počiva li na nekom nasleđu? +++ Srce moje neuništivo do samog kraja, igramo ulogu života u dva čina – ili smo sami, ili suvišni. Kad se konačno bude spustila zavesa neće biti nikoga da nam aplaudira, ali nadam se ni da zviždi.

U OVOJ PRIČI SPAVAŠ „Jer ja sam onaj koji sanja i zato neću da te budim” U mojoj priči spavaš. Gledam te slovima uz osmeh prepolovljen kažiprstom da te ne probudim. Uz uzglavlje ti stavljam stručak poljskog cveća. U bilju je obilje, u tebi izobilje svega što mi nedostaje. Volim te kao nekad, osećam se kao nikad... U zbilji, došao sam samo zbog tebe, mučeći majku sa početnih 4,250kg, ali ljudi su već izmislili deceniju i par stotina kilometara da nas razdvoje. Izmislili daljine i način da ne znamo jedno za drugo,(a par puta sam lumpovao u tvom gradu možda baš gledajući devojče sa zembiljem kako prolazi), izmislili zlo da odeš još dalje i pričaš tuđim jezikom u zemlji koja komarce nema. Šetaš svetom I gde god staneš sunce mi sija. Ja sam ostao u mestu i svijao gnezdo od slamki spasa. Ovde su zaseli niski, obli oblaci, pa se piscu čini da mu se desetine u čučnju zategnutih guzica trte nad mučaljivim I uzaludnim trudom. Ali ne odustajem. Probudiću te u drugoj priči čim budem stvorio uslove za nju. U to ime zavrteo sam globus i ciljam prstom gradić u francuskoj provinciji. Poletno, kao što pišem, rušim sve zidove koji nas mogu pregraditi. Mislima nam zidam novu kuću i, predomislio sam se, ne prodavnicu klavira, nego kafebiblioteku. Sadim vrt za tvoje poglede, travu za tvoje stope, usvajam od vučice štene za tvoje krilo… U toj priči ću te probuditi. I nasmejati se glasno. Voleti te kao nikad, a ti kako hoćeš. Za sada, gledam te slovima uz osmeh prepolovljen kažiprstom. Ljubim te poljupcem Gustava Klimta sa rasprodaje, koji ti visi o boku A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

43


O – DA… Ti si prenatalno uzbuđenje besvesti. Iako ćeš biti mlađa od mene, slutio sam te u budućem postojanju . Da sam znao da će ostati samo na tome poništio bih se u fetusu i neznanjem se lišio divne buduće svesti o tebi Znam te u srž, jer su nam sijamske duše hirurški raspolovili i razbacali po vremenu i prostoru Bogovi da vide gde je granica ljudske izdržljivosti na razdvojenost. Osećam te telom, dok ispod oraha koga je jesen oćelavila, gazim po palim ostacima od letnje hladovine kao po uspoMENAMA. Osećam na svojoj koži svaku iglicu jeze koju rana studen proizvede na tvojoj koži, mirišem kako ti se mmmmasti kosa, čujem kako ti rastu nokti, zanoktice i želja za mnom. Kad god kineš dlanove isprskaš mojom iznenadnom mišlju na tebe koja ti se kanališe u linijama srca. Razumem i šta kašlješ, toliko te eto znam, pa vidi šta ćeš ako si mislila da imaš tajne… Kasno je da se boriš, očarao sam te svojom bezrazložnošću bez koje se više ne može. Slutim prekognicijom svaku boru tvog čela od pomisli na loše vesti iz kraja koji je uspomena na „beše jednom…“ Rasklapam se i sklapam kô koLaž, deo po deo, jer, iako naizgled ceo, ja sam ipak samo invalid – biće sa posebnim potrebama za tobom. Svaka jutarnja kafa ima gorak ukus krika za tobom, ali i sladi nijansom tvojih očiju.

DAR ZA OVAJ DAN (izvini, bolje nisam umeo) Reči su svemoguće, čine i nemoguće. Reč sve obavi, osim kad se bavi ljubavi. U šta smestiti: „volim te?“ Eeeeej, pa to je priča najveća na svetu… Nije mogla da stane u Aleksandrijsku biblioteku, niti je ikada nastala varvarska vatra koja bi je mogla progutati (džaba ste (se) ložili, zlikovci, došli ste glave samo onom što se lažno predstavljalo kao mudrost). Prava mudrost je to: „Volim te“, nema vere koja bi ga mogla smestiti u svoje krilo, ni nevere koja bi ga mogla uništiti. Ljudi su svemu smislili namenu logikom – ovo ti je za ono: Sredstva za život, makaze za nokte, krema za tabane, pasta za cipele, pripreme za put, 200 grama za poneti, oko za oko - zub za zub… Samo je voleti zaVoleti Ono je toliko nenamensko razumu da se bez njega ne može živeti. Voleti iz srži do kosti, do kraja, a posle Bože mi oprosti – pepeo pepelu, prah prahu, ljubav opet tebi koja si materiju obukla samo za moje gladne oči, za skromnu svest sklepanu od 3-4 dimenzije. Sad zahvaljujući tebi znam i kako ljubav izGleda, oko moje… „Volim te“ je za tebe i ne dam ga nikom drugom. Ja ga ovim putem patentiram i poklanjam ti za ovaj dan. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

44


Anica Filipović-Prekajski

PISMO Noćas opet dugo nisam mogla da sklopim oči.Sve je čudnovato mirno, potopljeno u sok stvarnosti. Stvarnost. Osećam je. Lepi se za kosu,obraze. Meka opna straha obavija me. Ne pitam se više. Ćutim. Trajem. Proživljavam. Ne pitam se više o smislu, ispečena mi vena, traži podstrek. Prećutkujem tajnu o preplitanju naših života. Besmisleno je tražiti odgovore na pitanja koja nam umesto bolnog razrešenja, nude potvrdu da smo uvek u gubitku. Nesavršeni. Slabi. Igra se ponavlja. Igra sitnih nezadovoljstava,u čijoj se pozadini kriju priznanja naših izjalovljenih nada. Negde u dubinama umor će smeniti ravnodušnost. Ravnodušnost - prazninu. Znaš, da mogu izbrisati odlučnost, poništila bih vreme. Ono opominje, Boli,jer je vladalac. Nudim ti istinu. Znaš li ko smo? Zarobljenici protivurečnosti.

DECA STAROG BAKUNJINA-Antologija alternativne Poezije,Ivan Glišić,1991

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

45


ZABORAVLJENA PESMA Zaboravilo nas je vreme Usamljenost klizi Po zidovima naših ćutanja. Zaboravila nas je reč saosećanja U otisku nečijeg glasa, Što ga je razneo vetar, Propuštena je mogućnost Poniranja u tajnu. Zaboravila nas je misao Ošamarena istina, Koja ne sme da zaboli, Ostavljena na pragu vremena Koje truli,i smeje nam se u Oholosti.

MOJA ČEŽNJA

KRATKA PESMA 2

Moja čežnja U šaku beznađa staje I ispod kože se, U sopstvenu tajnu skriva. Moja čežnja U neskladu duše, Sklupčana u stih, Sama sa sobom Razgovor vodi.

Izujedalo nas Vreme Dok kopali smo ponore, Ponavljali ubuđale misli. Izujedalo nas Vreme Dok smo čekali, Oglodale kosti.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

46


Goran Radičević

Zaostru Igrom prirode,bogova ili Boga, kako kome odgovara, bi Plavsko jezero. Iz njega poče da ističe rijeka koju ljudi nazvaše Lim. Stvori Lim prekrasnu kotlinu uz svoj tok prekidajući je na mahove čudesnim klisurama i kanjonima. Na kraju jednog od tih kanjona,četiri i po kilometra nizvodno od Berana u maloj kotlini postoji selo. Selo napraviše potomci protjeranih Kadića sa Orje luke i Đuraškovića sa Ceklina koji promijeniše prezimena pa se prvi prezivaju Nišavići po Niši, a Drugi Radičevići po Radiču. Nazvaše ga Donje Zaostro, jer već postojaše Zaostro iznad te kotline u brdima. Predivno, pitomo selo, napajano Limom kao glavnom arterijom i veselim potocima – bošnjacima. Selo svadbi i veselja u jednim a jauka i leleka u nekim drugim danima. Mjesto pjesme i igranki, ali i crnih marama. Bašte, livade i pašnjaci, voćnjaci sa šljivama jabukama, kruškama i aršlamama, nije nikad znalo ni moglo da zadrži svoju mladost. Oduvijek se osipala po svijetu a ostajale sijede glave,usamljene na pragovima kuća da čekaju svoje ptiće i njihove posjete. Kako prije sto godina,tako i danas. O majko... koliko je te mladosti u tuđem svijetu, mi potomci tih sijedih glava najbolje znamo. Zato moji rastureni Nišavići i Radičevići, zajedno sa mnom, sjetite se češće svog sela i pohrlite mu. Jer iako skučeno, malo i siromašno, ono je naše, a ta starost što čeka, neće nas jednom čekati...

Zaostru elegija

Rodnoj kući

Oj Zaostro,tako ti voćnjaka u svijet si poslalo dječaka, ko god da me sad u tebi čeka dočekaće staroga čovjeka.

Kad god ti dođem dome ostavljeni moram vrata otključavati da bi me uspomene iz tvojih odaja tugom praznine i suzom ugostile...

Zalud srce za tebe mi bije kada glasa ostalo mi nije pa da pjesmom brda razgovorim. Zalud duša Limom mi žubori. Pjevao bih pjesmu zavičaju o najljepšem sunčevom smiraju, silnim glasom nek nebesa čuju da Osretke moje odjekuju. Glasa više grlo moje nema, tugom mi je duša zalivena kô i ona prazna kuća,stara, što prazninom ovo srce para. Dome hladan, ko srce si moje zagrijalo ne bi te Osoje ni sve bukve iz Zaučke gore da odjednom na ognjištu gore. Nema majke da dočeka sina, na bratovom mjestu je praznina, udale se sestre po svijetu pa prag kućni tek vjetrovi metu. Oj Zaostro,tako ti Voznika i tako ti Kršanje i Bika, pjesmom vjetra bar dočekaj sina kada dođem da nije tišina

Naložim vatru u starom šporetu da u toploti ognja izgubljeno juče pronađem sjetan.

Ne tuguj mati Ne žali majko mila, ne žali zbog zle sudbine sina svog, ja sam ti kao anđeo pali kojeg je s neba srušio Bog, već mi poželi srećne pute kroz ovu bol i rane ljute ljute. Oprosti nebu s kojeg sam pao, ljubavi što mi srce spali, oprosti sinu što nije znao da će ga raniti ideali, ne krivi mila zvijezde žute za moju bol i rane ljute. Ne plači majko, mila ne plači, ne žali sina što kroz noć luta, oprosti što nijesam bio jači, od svoje sudbine i od puta na kojem jadi crni se slute... Oprosti za bol i rane ljute.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

47


Tanja TAUBNER GAJIĆ http://bibliotekaxv.wordpress.com/

Бум Прво је из видокруга нестао прозор у позадини, онда врата са стране, слика на зиду, руб завесе, сво шаренило собе. Смеђе око било је све ближе. Затим је зеница почела да се шири. Убрзо је црна заменила смеђу. На моменат је било баш као да је пао мрак. Онда се јавила нека скрама. Нешто између предивне пене и наслага алги на површини мора. С тим што су ове биле претежно беле и нису јој се свиделе. Онда се разгрнула, сама од себе, та скрама, да би жена прошла. И прошла је, неочекивано лако али без учешћа своје воље. Онда се простор сузио и жена није могла да дише. Дуго није могла да дише. Онда се зачуо тресак, прасак. Није ни прасак, већ хитац. Чуо се хитац. Јасно је чула хитац, бум! И ставила је руке, бум!, бум!, на груди, обе руке, и притискала јако, и притискала јако.

Принцеза над светлом од стакла Био некакав краљ. Какав краљ? Страшан краљ! Намргођен и љут сав. Стрaшно, страшно! И дође принцеза краљу. Каква принцеза? Плава, титрава. Ћерка његова. И краљ узвикну изван себе: „Напоље, хуљо, размишљам о поданицима.“ Он помало подсећа на једног од ликова из „Малог принца“. Слаб му је вид. Зато грми. Али, кад му се принцеза приближи, глас му се стиша, па рече нежно: „Приђи, кћери.“ И рашири руке. Озбиљан. Очију озарених. А она наслони главу на раме његово. Какво раме! Огромно! Страшно раме! Цела да стане на њега. И упита: „Краљу, зашто си сам?“ Он је одгурну нежно, загледа се у њу и пусти мајушну сузу. Тек једну кап. Кап кану на њен длан. И начас, ето, капљица постаде срце од стакла. Принцеза се поклони и обазриво, врло пажљиво, закорачи уназад, и тако све до изласка из дворане. Па трчећи оде у своје одаје. Отвори ону кутијицу од злата, па спусти и ово мало срце. И закле се да ће, једном, када је њему буде поклањала, рећи: „За тебе, тата“, уместо: „Ваша висости и краљу мој“.

Писмо госпођице С господину Ш, Висбаден 1897. Господине Ш, ако се којим случајем одлучим да прихватим Ваш позив, мислим да ће то испасти прилично интересантно. О, не, нећу да играм игре… одакле Вам то?! Напротив, бићу управо она која јесам. Мада на тај начин највише збуњујем људе, учинићу тако не из потребе да збуним Вас, већ да усрећим себе. Видите, ја са Вама желим да будем искрена напросто зато што ме то узбуђује. И A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

48


немојте, молим Вас, поново онако да ме погледате, знате као онда оне вечери у врту док су моје пријатељице од досаде окретале дршке својих сунцобрана са карнерима. Мислите ли да ништа нису виделе? Ох, како сте наивни понекад, грофе Ш, искусни и наивни као дете. Оговарале су ме малтене на моје очи. И то је било тако смешно. Срешћемо се, дакле случајно, у Баден-Бадену. То сте предложили, зар не? Просто проверавам јер сте позив упутили пре више недеља. Ваша галантност не би Вам допустила да заборавите свој сопствени предлог. Не, није ми требало оволико времена да размислим. Па то је тако узбудљиво. Али, знате, бићемо међу људима. У бањи ће бити доста познатог света. Седећемо за столом и, искрено, не бих волела да неко поново види, као моје пријатељице што су, како спуштате усне на моје очи и цветом ми дотичете врат. То ме јако голица, господине Ш и онда, онда се лако закикоћем па ће, бојим се, сви погледати у нас. А има још нешто: Баден-Баден уме да буде јако досадан. Мрзим досаду. Шта мислите о Венецији за коју недељу? Ох, упс, не иде да дама то пита. Не знам шта ми је било. Драгу маму би сада погодио гром. Опростите. Да сте сада овде, замолила бих вас да ми подигнете лепезу. Црвеним и испустила сам је. Извините господине Ш. Можда, ах, можда сам се заљубила у Вас. Но, добро. Сада идем. Журим. Срећно грофе Ш. За који дан приређујете бал. Не, нећу доћи, наравно. Једино ако баш инсистирате, ви и грофица Ш. Знате, она је једна дивна жена. Такве супруге треба чувати. Уручите јој моје поздраве, а за Венецију јавите на време. Да се не предомислим. Госпођица С

Ветар и тишина Псссст! Нећу нико да чује. Нико не сме да зна за ово. Само овај светлећи круг, треперав. Ту, па ту, зар не видиш? Погледај! Потруди се мало. Налево, ту. Опет ништа?! Немогуће! Пружи прст. Прођи прстом кроз светлећи круг. Осетићеш пецкање, топло, титраво. И благост ће из прста почети да се шири кроз руку, па другу руку, врат, главу, лице, ноге, стомак, табане, кожу, рамена, образе, чело, ум. Благост ће ући у ум. И ветрови ће се обратити у тишину. Псссст! Нећу нико да чује… шта су ветрови викали… док се тишина није спустила… док глава није ушла у светло, па онда цело тело, па затим пут којим се тело креће… Нећу нико да чује шта је све било… Тихо! Псссст! Прошло је. Добро је. Тихо је. О, како је тихо… кад се тишина… избори… за коначну реч!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

49


Љубав Ма изнад свега је она. Изнад свега. Није то гордост. Не гледа људе с висине. Није она самодовољна. Напротив – пуна је потреба. Али одлутала је. У лишће и грање. На сам руб шуме. Обожава шуме. Гледа у небо. Лево је насеље у коме је и њена кућа. И насеље гледа у небо. Само једна кућа има прозор ка њој и са тог прозора неко је гледа. И чува. И ужива, као што ужива и она. Она одмара крила и води љубав кроз зеленило лишћа. Пушта косу и рађа. Испод ње су врата, шумски пролази, тајне, чаролија, хорови трава и птица. Али, изнад свега је она. Баш као и човек који је гледа са јединог прозора окренутог овамо, и једини је који је стварно разуме. Зато је пушта јер зна да ће само тако она остати ту. Али не чини то да она не би отишла. Већ зато што се и њему такав живот свиђа. Зато јој овако најјасније говори, и зато га она овако најјасније чује. Зато он толико ужива, зато је толико његова, зато она умире, зато јечи. А тихо је. Изнад свега је тихо. И изнад свега је она.

О начинима причања прича Прича се може испричати на разне начине. Може се испричати сликом, може мозаиком, може музиком, речима, покретом. Како још може? Може валцером. Може бубњем и даирама. Саксофоном. Трубом. Може лепезом. Прича се може испричати стиховима. Делити на строфе. Може дијалогом. Може монологом. Уском хаљином. Лептир машном. Дубоким деколтеом. Кармином. Ћутањем. Прича се може испричати променом распореда у стану. Може се испричати уређивањем баште. Пресађивањем цвећа. Читањем старих лексикона такође се може испричати. И посматрањем других како причају. На много, много начина се прича може испричати. И сваки је дозвољен. Сваки важи. Чак и онај који настоји да убије причу – реч је о намерном фалшу једног члана оркестра. Међутим, и он је, тај што је, рецимо, свирао хорну, испричао причу. Његова прича говори о смрти приче. Смрт приче која се управо родила – какав парадокс, али стварно! Прича се може испричати свакојако, али увек недостаје нешто, нешто… Ох, драге приче! Да ли ће доћи дан када ћете ви рећи коју реч уместо нас? Јер о великој разлици је овде реч. Знате, ми имамо границе, а ви, ви приче, ви долазите са неких других страна иза којих је бескрај, иза којих су даљине којима врло често не припадамо. Јер се одавде, оно што се тамо прича, заиста веома слабо чује. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

50


Славимир Ј. Зеленкапић ПЕТИ ТРЕЗОР СЕЋАЊА Мили у спомен

УЋУТКИВАЊЕ РЕЧИ НЕ ИДЕ, ТО ИХ ЈАЧА

Zакопано у редовима семе Посејано на пожутелој њиви, од папира Одрон живота започиње, нема дилеме Од првог дана по рођењу, почиње увертира После првог плача У кући ћутње, крене тишина, Ућуткивање речи, не иде,то их јача Звонари када ударају звона давнина Јављају смрт и почетак спровода, Одјек звона, некролог животу чита Не могу више да се вратим, из непогода Предалеко сам отишао... Говор речи скита Пут силаска све је стрмији и тежи Тек када стигнеш до дна, Имаш кратко одмориште... Речи свежи Исходишта су пресахла из сна Пречицама се не стиже на време Нужност ме враћа на стари пут Хоће ли исклијати у редовима закопано семе? Вихор јесени разгони магле... Ја сам забринут Смрт је подигла неизбежну границу животу Иза је држава њена, ништавило... Сад речи неме, крију своју простоту Стари запис и нови зарез ножа... Шта се збило? Једино ова песма, има сазнање тајне Траг урезане речи, води у непознато Сузе говоре дубље и јаче, сузе осећајне Сведок љубави је ово старо дрво, чворновато Са друге стране изгубљене битке Остаје недовршени рат Да ли ћу и њега изгубити, тражећи свитке? Реч и песма још се траже, кô сестра и брат

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

51


КО ЋЕ ДА РАЗГЛАСИ МОЈУ СМРТ?

ГРКЕ СУ МИЛА, МОЈЕ СПОЗНАЈЕ...

Tешко питање долази ми на ум На њега не знам одговор Ко ће да разгласи моју смрт? Песме су је већ објавиле... Стигао сам у продор празнине

Са пустог прага Незваног госта Нико неће отерати По души вршља сама Уходи ме претрага Није јој суза доста Последњи чин траје Недовршених драма Грке су Мила, моје спознаје... Никога сутра нема Опхрваним тугом, Мој лес да прати Нико тужан Усамљен, Са гроба, кући да се врати...

Смрт је већ учинила превару, зулум Живот се није продао... Није молио изговор Анђео с пламеним мачем, још увек чува рајски врт Не знам где су отекле рајске реке, зашто су се загубиле И небо је бледо, испијено... Окамениле се ведрине Да ли ће и овог јутра стићи свитање? Умор се завршава, у гробу, било ком Кад дани ишчиле, стигне ноћ вечна Иако смо ближе смрти сваким даном Њен загрљај нас неће спасити Болест душе, иште Свето помазање Мир срца пружа, једино Божји дом Влашићи кад се отворе, и укаже се стаза млечна Са Орионских врата спадну резе, надом откључаном Христе, за твојом трпезом,част нам је званице дворити

Рођеној сахрани дужан Спровод без пратње иде Убога песма без стиха Ненаписана поема Однегована љубављу другом У оскудно време јагориде У сновима питка, тиха...

Песнике смрт разврста У ешалон покојника, ветерана живота Они не дају поетском духу, да мирно спава Прометеји и сада разносе ватре Замећу буне, док се смењују олујна времена Ниједна није на цени, песничка глава Зацарила се неман,узенгије држи простота Дошло је време да се прошлост откопава Будућности да ли ће и бити, садашњост кад је затре Ко зна, зашто су у ово време сејана штура времена...?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

52


Biljana Kitić Čakar

ALISA Zovem se Alisa. Ne, ne, nisam ja ona iz Zemlje čuda, mada se svaki dan, unazad nekih sedamnaest godina, nađem u čudu, pa pomislim, gde ja to upadoh, ili sam ja, ili su oni na svoju ruku... Čudno vreme, još čudniji ljudi a o običajima da i ne pričam. Evo, dolazi nam i zima, svaki dan štipne svojim smrznutim prstima obraze, pa se setih i jednog zimskog čuda. Na putu od posla do kuće prolazila sam kraj jedne prodavnice. Ispred se zaustavlja mercedes, i prvo što ugledah, bila je šubara od lisičijeg krzna. Onda se pojavljuje ona. Ima nekih četrdesetak godina, mada je to ovde teško utvrditi, jer su žene, u ovom kraju, većinom, sa toliko godina, veoma oronule. Dakle, izlazi iz auta, na njoj je bunda od nerca. I nije to ništa čudno, ali od pogleda na dole, teško sam se zadržala u vertikali. Ispod skupocene bunde su provirivale nogavice od neke isprane trenerke, ali šok je usledio kad sam pogledala u njene noge, na kojima su bili opanci, oni gumeni, i prilično prljavi, kao da je tek izašla iz staje. Uđoh iza nje u prodavnicu da bih kupila neke sitnice, para ionako nemam za nešto krupnije i pravi šok je usledio tek kada sam čula njen govor... Nemojte me pitati na šta je to ličilo... Kupila je cigarete i pružila novčanicu od petsto maraka. Nema sitno. Prodavačica joj nekako vrati kusur, a ona, kao da je oslobodila ovaj gradić, slavodobitno, sa sve opancima, izmaršira iz prodavnice. Razmenih pogled sa prodavačicom, koja se samo prekrsti, a potom obe prasnusmo u smeh. Razgovor nije bio potreban. Ali nije to najveće čudo, čudo me očekivalo kući, kad sam ispričala majci šta sam videla, šubara, bunda, trenerka i opanci... Majka me samo tužno pogleda i reče: „Sine, nije to meni odavno više čudo, ja takve viđam svaki dan kako prolaze ovuda ulicom...“ E, tada sam odlučila da sebe nazovem Alisa. A možda ovo i jeste Zemlja čuda, i sve se nadam da ću se jednom probuditi u svom domu, i da je ovo bio samo ružan san... Ali šipak...

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

53


Miloš PETRONIJEVIĆ

3

1 U jednome snu, iza misli svih, u odjeku sna, o kom davno snih. Iza misli svih, gde san u snu sja, susreo sam tebe osmehnutu ja. Gde san u snu sja, iza želja svih, u jednome snu ja o tebi snih.

2 Pobegao bih od tvog lica što se u svakom oblaku na nebu ocrtava, i kuda god pogledam. Pobegao bih s besputnih raskrsnica, i od snova, koje si snovima ispunila – sem tebe, više ništa drugo i ne sanjam. Podavio bih nade i otišao u bezglasja neprepoznavanja sebe, ali možda si odatle došla, i ma kuda da odem bićeš i Ti tu.

Kad pomislim na tugu mališana isprebijanog u zbunjujućem svetu velikih; i na suze devojčice kontuzovane od bombi, kojima joj doneše slobodu… Kad pomislim na ropac samrtnika što poslednji gutljaj vazduha hvata, a što i mene čeka; i na kugu i glad, i užas giljotine u vekovima iza… Kad pomislim na blagi pogled junice i izbezumljeno prase pred klanje, i na meso što ga donesoh u kesi; i na očaj izgladnele vučice, i na užas zeca što ga orao slavodobitno uvis nosi… Kad pomislim na TV serije: „Ja te volim, ali nam se ne da“ i na čemer u foteljama ušuškan; kad pomislim na Indijance, kao suprotnost, gde golokuri u blesku zore stoje… Kad pomislim kako mi dosad baš ništa uspevalo nije, ali i da ima i gorih od mene; i na samoubilačku jad kad pomislim, mene od nekad, kada me je Ona ostavila. Kad pomislim da i besmisao Smisao može imati u čudesnoj simetriji pomračenja Sunca… Kad pomislim na prhut ptica s livade… Kad na taštinu ljudsku pomislim… Kada se svoje setim… šifra Beskućnik

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

54


ZAVEŠTANJE ASKERA Vetrovi sa planine se smiriše, i nebo posta prostrano i vedro, i izgledalo je da se s vrhova nad nama mogu dodirnuti zvezde, koje joj htedoh pokloniti. Mislio sam, tad, kad je poljubih, da je ona sreća moja, i stalnost, koja će me pratiti kroz život. I izabrah je i uzeh je za ženu, i sa pojate pod planinom dovedoh je domu svojemu, a haljine suknene zamenih joj lanenim, i učinih je gazdaricom i vlastelkom, i družbenicom srca svojega. I verovao sam, dok su nam se prsti preplitali, da nam duše dišu žudnjama istorodnim i da se to promeniti nikada neće. A ljubav me vaznese u svet samodovoljnosti, gde se sopstveno savršenstvo čini čoveku očiglednim, i uveravajući se sve više u nepogrešivost osećanja, ostvarivah želje tela i čežnje duše svoje, siguran da sam pronašao sebe, u sebi a s njom. I idoh tako kroz život, jak, nepobediv, držeći je zaljubljeno za ruku, i uveren da je merilo života sreća ljubavi, čiju sam dostižnost i istinitost gledao. Druge godine mojega zanosa, kad se vratih iz Glogova gde se preganjasmo s akindžijama, na baštinu mi svrati mnogoljubimi gospodar moj, Dobričko vojvoda. I zagleda se u nju čovek, i nasmeja se i ozari, i nazdravljasmo kupama vina, a on me tapša po leđima nazivajući me delijom, i darova joj nisku đinđuva. A kroz neki dan me posla na granicu, da dohakam Mihali-begu, a nju odvede na dvori svoje, da mi je sačuva, dok se ne vratim. I glavinjajući s buljukom po Klisuri, dočuh da je u satenu i kadifi, i da mi je po vas dan i noć čuva, ne odvajajući se od nje. I zatvarah jecaje grla svojega, voleći je i dalje, i još više, i s nemoćnim kletvama sagledavah tuđu moć i silu, i svoju mržnju, i bedu. I okretao sam srce svoje k beskrajnim šutnjama Neba, i tražio u sebi nadu, da osvetim gorčinu svoju i bol, ali bio je živ samo lik njen, nasmejan, i nedokučiv, kao neka tuđa sudbina. U mesecu kad je žito klasalo, dok lovih s kragujem podno Potrkanja, čuh jauke svojega seiza, i opkoliše me Ahmedbegovi ljudi. I diviše se čovek ptici, i pod orahom pričasmo o lovu, i reče mi da načuo je za pedepsu što me snađe, i ponudi mi da budem njegov dogandžija. Gore, u bivku, ne mogavši da budu drugo do ono što su bili, oni kojima sam zabit bio ginuše za veru, i sačuvaše dušu svoju i obezglavljeni odoše u raj. Šestoricu okrvavljenih okovaše u sindžire – bektašije su vriskale oko njih – i ne zabole me neverica u njihovoj mržnji niti se više okretah ka njima. Samo im blesak mutnih beonjača pod teškim kapcima zapamtih, i oštru bol kad sam se unutrašnjeg osećanja odrekao i prestao mu verovati. Sa konja gledah nepregledna prostranstva Rumelije pred sobom, i osunčani proplanci i spokoj Ahmed-begova glasa probijaše se kroz gorčinu stida i gađenja, i učini mi se da se dâ nastaviti, ako se vreme zaboravi. Napustivši zemlju otačestva mi, otpočeh nanovo živeti, obazriviji no što sam bio, otiskujući od sebe dane u kojima sam sanjao sreću. Jednom sam u sebi istinu video, i bol naivnosti mene negdašnjeg učini me manje uobraženim, i pogasio sam kandila samopoštovanja, da bih bio slobodan. Čovek je prošlost, pamćenje i sećanje, a živi uvek sada, nadajući se onome sutra i plašeći se da šta ne pokvari. Lako je samo Bogu, koji je stranputice uništio istinom. Hodao sam, ratovao, sekao i palio, silovao i bivao ranjavan, i navikoh se na miris loja, i sve sam manje mislio na nju, sanjajući je ponekad i dalje, kao nepovratnu radost. U šančevima podno Gurguzi-varoši s Ahmed-begovim sinom Jusufom razbio sam nalet nevernika i preuzeo ćupriju na Kločanici. Ne izgubih nijednog konjanika u baruštinama Tise i ostao sam živ u bežaniji iz Transilvanije. Vičan jeziku Franaka, ispitivao sam uhodu dok su mu Cigani uvrtali jaja i slušao ga gde priznaje i šta mu je majka mislila kad ga je rađala. Sprijateljio sam se s Mustafa-agom i oženio Azeminom iz njegova roda, i Alah nas je blagoslovio s dva sina i kćerkom. Stajao sam u lice prema neprijatelju i dvaput sam sasecan sabljom i kuršum mi je ostao u ramenu. Kad klasmo balast roblja u Zagorju, izdvojio sam devojčicu i doveo je na svoj zijamet. Raščerečili smo murtatina vezavši ga konjma za repove, i gledao sam drob što suština je čoveka. Iskamdžijao sam rajetina jer me je pogledao. Sve što imam stekao sam jataganom. Kao da smo bili na nekom zadatku, gde jedan otima i ubija a drugi treba da bude ubijen. Dokle god želi da što stvori, ispravi ili uništi, čovek je živ, i neće doći vreme kada ćemo se svi slagati. Meseca muharema 21. dana, pred praskozorje starosti svoje, kad se vraćasmo iz pljačke po Vlaškoj, u zasedi ponad Potrkanja zaseče mi rebra dušmanska sablja i presamitih se onesvešćen po Dunji kobili. Zaprega volovska truckala je kavez od taraba u kojem sklupčan krvarih, i svetina je arlaukala na mene i kaurska paščad gađaše me izmetom svakojakim. I videh i nju na Kuli, i mladić je imao 20-tak godina, i tražio sam u njemu kao slepac crte svoje. U podrumu mi pokazaše sto za mučenje, točkove, tegove, razapinjače i drobilice, koje im Bog milosrdno darivaše zarad spasa duše moje. Međ žrvanj su mi stavili muda i rastezali me šrafilicama i meso mi čerečili i svećom oči sagorevali i utrobu iglama ispitivali, i vrištao sam da odagnam golemi nesporazum, i odricao se šejtana i vraćao Istini i svetu kakav treba da bude, i onesvešćivao prestravljen, osećajući sav bol ovoga sveta, i svoju zamenljivost. „Kome je ovaj užas potreban?“ pitao sam ponore. – „Zar i nepravednik srećan ne može biti?... Svi smo mi ljudi“ – i držali su mi glavu da je ne razmrskam, i saletao sam dan u meni da se već jednom ugasi i da me Onaj ko me u ovu skalameriju posla oslobodi s robije i izbriše sećanje na ono što ne valja.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

55


Mirjana Cvetković

MUDROLIJE poezija za decu NAPIŠI PESMU Napiši pesmu! Neću! Napiši jednu, molim te! Neću! Hajde, pesnik si! Onu o mravu, o pčelinjem letu, o svodu plavu. O sunčevu zraku, o mračnom mraku. Napiši jednu o seki i bati, ili još bolje o mami i tati. O suznom oku, bistrom potoku, napiši pesmu o žabljem skoku! Napiši jednu, hajde, molim te, da je pročitam i kažem, volim te! Jednu jedinu, samo za mene. kada mi nekad nizbrdo krene. Da me nasmeši, da me osnaži, takvu mi pesmu na uvo kaži! Šta će ti pesma? Sve je u snu! Uzmi mi ruku i ja sam tu! A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

56


PLIŠANI MEDA Zagrli me, plišani medo! Znam kako me voliš! Ispričaću ti sve moje tajne, čak i kada nećeš da moliš. Dođi kod mene, medvediću! Šapnuću ti, znaš ono važno! Ne brini, proći će ovo sutra, samo je danas oko vlažno! Budi uz mene, čupavo moje! Ja sam odrasla, pa šta to mari? I velikima bude teško i onda nešto toplo fali. Kada sam bila sasvim mala najbolji drug si uvek bio dođi i sada, plišani medo kad moju suzu i tad si krio. Kada mi prođu teški časi opet se skloni u meku tamu i znaš li, mili, stari druže, nikad me više ne puštaj samu!

KO SE SLAŽE Kako se slažu deda i štap? Nikako! Zašto? Kako to znaš? Pa lepo, eto, deda bi pravo, a štap bi preko! Tvdoglav đavo! Kako se slažu lopta i dete? Nikako! Zašto? Kako to znaš? Pa eto, valjda razumete, kad dete šutne loptu sred gola, a ona skrene tamo gde mora!

Kako se slažu knjiga i đak? Nikako! Zašto? Kako to znaš? Pa eto, vidi knjiga se žali, knjiga sve moli, hajde, moj đače, samo me uzmi, pročitaj, saznaj, stranu otvori! A đaka briga, što knjiga cvili. Neće, pa neće, ni da zaviri! Kako se slažemo Ti i ja? Nikako! Zašto? Bog sveti zna! Ti samo pitaš, sve bi da znaš. Ovo, pa ono, levo il’ desno, nikad ne ćutiš, znanje ti tesno! Ja se umorih, odoh da spavam! Ako ne žmurim, da znaš da varam!

PRINCEZA OD SMEĆA Zaljubile se smrtno dve kante za smeće, pa su mesto đubreta zasadile cveće. Kako si mi lepa, moja kanto mila, da ću takvog sresti u snu nisam snila. Kako divno rastu maćuhice plave pod modrim šeširom iznad tvoje glave. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

57


Kakav par smo skladni, kako ljubav cveta, za tobom bih išla i do na kraj sveta. Poštovanje, damo, princezo od smeća, poklanjam ti srce svo od plavog cveća.

ŠTA JE SUZA Mama, zašto plačemo? Zašto suze cure? Pa i onda kada žmuriš one same jure. Dušo moja vesela, suza je iz srca, kad mu teško, kad zaboli, kad ga tuga tugom slomi ono jadno puca. Tad pošalje suzice da liju niz lice, da pomognu tužnom drugu i ublaže tugu. Ali srce, milo moje i pevati ume, kad je srećno, kad je vedro i sreću razume. I tad, mila, suze krenu, ali nisu iste. To potoci bistri teku od ljubavi čiste.

KRENULA SAM Danas je Maja prohodala,

cela dva koraka i onda stala. „Eh, teško li je! Kako sam smela? Probaću sutra!“ A onda sela. Sutra će krenuti korak il’ dva. Oprezno samo, nije joj lako velik je svet, bar mi to znamo. A prekosutra, uh, Bogo moj, ko će da broji koraka broj!

TATA LJUTICA Molim te, sunce, molim te svrati, obasjaj jutro mome tati, kad se probudi da živce smiri dok mu tvoj zračak kroz prozor viri. Češe se, gunđa, zatvara oči mesto da hitro na noge skoči, ja stvarno ne znam zašto se ljuti i jedva oblači džemper žuti. Pa kaže mami kako je teška, kako mu ceo život greška, namršti čelo dok kafu pije, kô da mu ni do čeg stalo nije. Ma nije namćor moj lepi tata, voli on mene i moga brata, samo se ljuti, samo se duri kada iz kreveta ujutru žuri. A samo malo, za pola sata kô da je neki drugi tata i ne znam da li je krevet kriv da l’ muči tatu kô da je živ?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

58


Putovanje kroz carstvo „MUDROLIJE“ Prošle su decenije od kada sam zadnji put čitao pjesme za djecu, basne i bajke… Vrijeme je učinilo svoje i kroz pustolovinu od života nesvjesno sam se otuđio od tih „najčistijih“ književnih djela, lutajući kroz druge oblike književnosti, pokušavajući shvatiti misao i smisao života, naučiti nešto da bih se sa znanjem pojavio pred Tvorcem i znao odgovor kada me upita da li spoznah šta je život. U tome besmislenom lutanju, ne nađoh odgovor ni kroz djela velikana: Dostojevskog, Markesa, Selimovića, Bulgakova, Getea… A onda, kroz ta lutanja i vječno gladna traženja, naiđoh na dječije pjesme Mirjane Cvetković koje u početku čitah (da budem iskren) sa polovičnim zanimanjem jer moja sujeta me vodila na pogrešan put i govorila mi da sam to prevazišao u davna vremena, koja su podobro izblijedila… Međutim, malo pomalo, nesvjesno upadoh u zamku čarobnog stiha kojim pjesnikinja opija čitaoca. Optimizam, vedrina, radost, ponekad i sjeta (ne često, uvijek ublažena i sa porukom koja daje nadu), mašta, zanesenost, čistoća… samo su neki od „epiteta“ koji krase poetiku ove zrele žene koja svojom poezijom ostaje vječno mlada… Njeni stihovi kao da su „reinkarnacija“ Ezopovih basni i Andersenovih bajki… Toplina njenih stihova probudi vatru djetinjstva u meni, vrati me (bar na trenutak) na put spoznaje onoga što tražim cijeli život, a nikako ne nalazim: Smisao života... Dragan Vilić, pjesnik

Mirjana Cvetković je rođena u Beogradu 1946. godine gde je odrasla i školovala se. Od 1967. godine živi i radi u Smederevu. Izdala je jednu samostalnu knjigu ljubavne lirike pod nazivom ZVUCI IZ NEDARA, 2000. godine.

U dve zajedničke knjige STIHOM GOVORIM i STIHOM GOVORIM 2 zastupljena je sa ljubavnom poezijom, kao i poezijom za decu. Objavljuje na Facebooku, elektronskim glasilima, a ima je i u raznim Almanasima. Njena poezija je nagrađivana na književnim konkursima, a učesnik je festivala dečijih pisaca Vitezovo proleće 2013. godine, kao i Međunarodnog Fejsbook festivala pesnika 2011, 2012. i 2013. godine. Ovo je njena prva knjiga dečije poezije, a piše još i prozu za decu i odrasle

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

59


Angelina DIMITRIJEVIĆ Imali smo prezentaciju knjige '„Običaji u Srba u severnom Banatu“' autora Dušana Dejanca u aprilu godine Gospodnje 2013. ovde u Bantskom Aranđelovu. Dušan radi, piše i sakuplja sve što može da otrgne od zaborava... Zatražio je od mene da se prisetim nekih običaja iz davnina koji se i dan danas prenose kod nas u selu... Pošto je jeka radova u polju, ne imadoh izbora te sam se ponudila sa jednom pričom vezanom za običaje Ivandana... *** U vreme kad se ovo desilo moji su živeli u Subotici. Kad god je bilo vremena provodila sam ga sa mojom Ninom i Deda Milivojem na selu..Uživala sam.. Đurđevdan i Ivandan su podosta udaljeni u danima, ali oba praznika vezuje mit cveća. Na Đurđevdan imamo đurđevak, a tamo o Ivandanu je to poljska smirna kako se drugačije naziva Ivanjsko cveće...

NININ VENAC Ovaj događaj me vraća u detinstvo, u vremena od pre pedesetak godina, Gospodnju 1955. godinu. Koliko sutra je Ivandan. U toplo julsko predveče, uoči Ivandana, baka Angelina me je povela u atar i ponela srp, a ja sam uvek bila za šetnje i avanture. Držim se ja tako za Nininu kecelju, a ona je uvek žurila. Ja potrčkujem za njom, imala sam crvene papuče koje su na atarskom putu bile pune prašine, a ona ili priča nešto ili ćuti i udubi se u misli. Stigli smo do livade koja se žutila od Ivanjskog cveća kao da se sunce na nju spustilo, a miris opojan i dan danas mi u nozdrvama. Osetim da mi srce zaigra kad se setim, a pluća mi se obraduju. „Cukice“ tako mi je tepala (od unukice, naravno, moja verzija izgovora u to vreme). „Hajd sad, uz Božju pomoć, da pronađemo najkrupnije cvetove, najlepče“, lepčih nije bilo. Pronašli smo i srpom je posekla jedan otkos, a dugačke stabljike su polegle na zemlju. Sunce nam se predalo u tom otkosu Ivanjskog cveća. Srpom ih je skupila u snopić, podigla u naručje i s tim mirisnim otkosom krenule smo putem nazad u selo. Sunce je tamo prema zapadu bojilo nebo u sve boje leta. Žutu, crvenu, narandžastu i još poneku nijansu između. Nazad ista priča. Ja trčkam za njom i žmirkam jer mi sunce dira oči. Nina kaže „Žmuri, ja te vodim“ i ja žmurim... Kad smo stigle kući Nina me umije, iz bokala onako preko šake, razmaže onu prašinu, pa mi dadne zovinog soka, a meni lepo, sedim na šamlici. Tako potkrepljene prionule smo na vezivanje venca. Ispred nas je stajalo ne samo Ivanjsko cveće nego i Dikin brk (neka vrsta kima), onda malo letnjeg šeboja i puno lišća od đurđevka, makaze i neki malo podeblji konac. Nina je bila puna priča, a ja sam volela da je slušam. Ni jedan posao nije bio dosadan, jer je priča uvek pitka a ja uvek žedna. „Cukice, pre davno, davno mnogo godina, mi te ljude nismo poznavali, ali se o njima pripovedalo.“ „O kome Nina?“ pitam ja. „Cukice o svetom Đurđu i Ivanu.“ „Nina, a šta su oni bili, ko su oni?“ „To će ti pop Striga ispričati jednog dana, samo nemoj kasti taji Jovanu, grdiće nas, pcovati“ Nisam ništa razumela, ali je običaj naređivao da se ne prepiremo sa starijom osobom, još po naročito ne sa mojom Ninom, tatinom mamom, jer oni su bili ti što su znali a mi učili od njih... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

60


Sunce se sakrilo tamo gde se zemlja spaja sa nebom, nebo se obavilo u neko crveno rumeno i nije više bilo nijansi. Poslednji pozdrav sunca sutrašnjem Ivandanu. Deda je namirivao stoku. Čula se rika krava i lupkanje Zvedana i Putka. Udarali su potkovanim kopitama željni puta. Nina je na kratko prekinula naš divan i otišla da zatvori kokoške. Vratila se, a ja sam cedila poslednje kapi soka iz velikog crvenog plehanog lončića na bele tufne. U mojim mislima o tajnama odraslih sam razmišljala, razmišljala i ovih dana mi se kazalo dosta toga. Sad kad sam porasla, a možda u duši još ostala radoznalo dete... Možda...??? I da ne bi bilo sve tako tajanstveno, ispriča mi baka priču o tom vencu, gotovo završenom. „Vidiš Cukice ..ovo je Ivanjsko cveće, ovo je Dikin brk, ovo je lišće đurđevka, a ovo je šeboj… Eto, oni su se tako uvezani i upleteni zarekli da nas čuvaju, e ondak, ako se osuše i od ljudi koji su zli i od svega zlog“, pa se prekrstila i u bradu pomolila, a zatim razgovetno rekla „Amin“. Sad bi ja već pitala a ko su ti ljudi? Ali mudro, po nauku, ćutim i slušam dalji tok priče… Nina (Angelina) nastavlja: „I tako da im ne bude dosadno, u toku cele godine pitali su đurđevak hoće li ono da krene sa Ivanjskim cvećem, šebojem i Dikinim brkom da pitaju svetog Đorđa zašto je ubio aždahu i spasio taštu? Dogovoriše i krenuše do svetog Đurđa… Putovali prašnjavim drumovima u vreme unazad, po kiši, vetru i suncu… Ali sve u toku jedne godine do dogodine, da bi bili opet tu za Ivandan kad će dobiti smenu novog venca. Stigli i bili ugošćeni, a na pitanje dobiše odgovor. Sv. Đorđe im reče: „Moja tašta je posebna žena. Ona je rodila najlepšu i najplemenitiju ženu koju sam ja, eto, sudbinom dobio, koja me voli i ja volim nju. Eto moji dragi, zato sam je spasao od sigurne smrti i napada aždaje i verujte, nije bilo teško. Hvalim Boga da sam bio tamo. Budite i vi plemeniti i neka vam ni jedno junaštvo ne bude teško.“, preporučio je sveti Đorđe lepoj cvetnoj družini, „a vi to već i činite čuvajući na dovratku kuću i čeljad u kući od svega zlog…“ Sa Ninom sam okačila prekrasan venac mirisnog cveća u znak da smo zaštićeni. Bilo je već dockan i vreme za spavanje. Mesec je kao velika lopta lebdeo nad našim ravnim i ušorenim selom... I eto tako... Divni običaji ostanu uvek u sećanju duša koje su žedne i upiju svaku misao prenesenu iz davnina. Obnovimo ih i čuvajmo ih kao amanet.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

61


Dijana UHEREK STEVANOVIĆ

POVRŠNOST Razlivena slova potiskuju oči površnost misli naslućuje nepročitano. Zadatak završen, tišina pobedom notirana peva.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

62


Јасна ЂУРЂИЋ *** Од нечега увек почне - крај. Од једног дана, погрешно изговорене речи; неке ћелијице унутра која је сама отишла у шетњу; уздрхталог немира коме узрок само слутиш; од нечега што давно беше а сад плута испред ока и нема сламке... Од поклона који не дадох, испружене руке на коју ни новчић не ставих. Туге коју за петама вучем, давно несталих којих се ретко сећах. Од нечега увек почне крај. То сазнаш кад је превалио већ добар део пута и кад је касно. Крај тако очекиван тако застрашујући. Нем.

ДАНОМ Идем даном - раном, досадном кретњом исправљам боре. Не смејем се, само се питам шта радим ту утрнула прозрачна мрачна. Откотрљаћу се у неки ћошак док сан не дође не као утеха већ као бездан у који ћу скочити без крика. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

63


Marijana MILIĆ

INSTANT ROMANTIKA ZAŠTIĆEN NAZIV : Instant romantika. PAKOVANJA: Po želji potrošača. KAKO DELUJE: Momentalno. KADA SE UPOTREBLJAVA: Po potrebi. KADA NE SMETE UZIMATI : Ako imate manje od 25 godina, na medenom mesecu, u srećnom braku, u dobroj vezi... UZIMANJE SA HRANOM I PIĆEM: Poželjno u kombinaciji sa alkoholom. Ima jače dejstvo. Testirano. UKOLIKO STE UZELI VEĆU DOZU NEGO ŠTO JE POTREBNO: Hitno pozovite prijatelja ili psihijatra. UKOLIKO STE ZABORAVILI DA UZMETE : Dobro je, za vas još ima nade. NEŽELJENA DEJSTVA : Izaziva zavisnost , gubitak nade , promene raspoloženja, umorne prijatelje... LEK SE IZDAJE NA: SOPSTVENU ODGOVORNOST.

VARIJANTA PRVA SIRUP Zima …. Jako hladno kafić u šumi sa najlepšim pogledom na grad. Kamin je u ćošku, a grad pred očima. Mrak je. Atmosfera savršena.Priča je odlična , razumeju se. Životna iskustva i neiskustva razmenjena. Previše informacija za početak, ali tog viška nesvesni. Smeju se. Ko se nadao da će se jednom tako slatko sa nekim smejati svim onim nekad nerešivim mukama. Super znak. Oboje rešeni da idu sa otvorenim karatama... Iskreno nismo deca. Intelektualno poklapanje neosporno. Pije se vino.Ona njemu privlačna, jako, jasno joj je, govor tela čini svoje. On njoj zanimljiv, prilično i njemu je jasno. Trenutni zanos mmmm ljubljenje mmmmmmmm. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

64


Lampice tog blesavag ludila se pale istovremeno. Oboje misle da im treba upravo to i taj zaboravljeni blesavi ukus romantike. Trenuci i vreme su sukobljene strane čini se. Ali i to je dobro. Zaboraviti bar na trenutak na vreme, taj glavni faktor realnosti. Ipak gleda na sat, mora da ide, povratak u realnost, lampice se gase .Vozi je kući, opet to čarobno ljubljenje mmmm dobro je samo nekad je ukus bio drugačiji ,svejedno, dobro je, možda se ne seća najbolje. Poruke stižu. Gomila lepljivog teksta u redovima, a još više između njih. Lampice se naizmenično pale i gase, ali svaka u svom životu. Vreme naravno teče. Ipak uklopiše nekako te satove i opet su tu gladni tog ukusa i spremni da daju sve od sebe... Priča se nastavlja. Da, super je samo... Zašto ona ima utisak kao da priča sa najboljom drugaricom, a on to nije i ne treba da bude? Zašto na njegovom licu vidi taj izraz lica kao da je rekao nešto što ne sme? Zašto on na momente misli ga poznaje više nego što bi trebalo? Lampice se pale i gase svaka u svom životu. Da razmišlja on ,teško je spakovati snove u raspored... Misli i ona svesna svog rasporeda i njegovih okolnosti... Previše komplikovano da bi se pravio haos. Iskreno konstatovano. Realnost pobeđuje, naravno, on je izgovara... Ona mirno prihvata, svesna je toga. Vreme nije u priči ono gleda svoja posla... I naravno prolazi... U jednom momentu on premotava film, trenutna kriza. Razmišlja, da, ta priča je super možda bi i moglo... Ponovni pokušaj ovaj put ona odustaje bez borbe, ne, ne treba joj to. U nekom sledećem trenutku ona se javlja u istom onom svom blesavom stilu ovaj put su se lampice upalile u isto vreme oboje su hteli taj trenutak .Ona je znala da mora da isključi mozak. On je znao da mora da dâ sve od sebe, da ima nade… Bilo je tu svega, koktel romantike, svi sastojci smućkani i priča, pogledi, ljubljenje, mrak, muzika, smeh, vino, sveće, kada i pena. I popiše oni taj instant i bilo im je lepo, momentalno. Kad su se lampice ugasile neko će misliti da je doza mala, neko da nije dovoljno jaka neko da je prejaka. A oni? Oboje su znali da je instant i oboje ostali željni pravog ukusa. Možda nisu oni taj spoj, ili vreme upravlja njima, okolnosti, previše slabi, a možda su došli u to stanje kad znaju da je taj osećaj davno izgubljen i da ti nikad više neće biti slatko kao nekad, a ipak se nadaju... ili ne?

Opširnije o leku: To je nešto za čim posežete kad vam sve lađe potonu , znate ta stanja? Nekad to radite nesvesno, učini vam se da tu ima nešto dovoljno dobro... i žmurećki probate, ali i sa zatvorenim očima vi osećate na usnama, na nepcima, po mirisu, ne to nije to, ukus je drgačiji nešto fali... Grimasa na vašem licu sve govori. Nekad i pre probe znate da je instant i znate da vam ta hemija neće prijati, ali u nedostatku prave idete po principu, daj šta daš, i posle vas boli želudac... Vaš problem. P.S.Ovo je bio sirup o ostalim pakovanjima neki drugi put... A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

65


Marina MIRKOVIĆ

Бахата жена тражи своја права Данас радим до шест. Кад дођем кући морам да укључим веш-машину. И да ставим млад грашак да се кува. Да почупам обрве. Е, да не заборавим да одем до Лилија по восак за депилацију. Чек, онда да на направим списак, биће ми лакше. Неудата, без дечка, јаких бутина и дугачких ноктију. Да шета сама воли, по киши нарочито, без помагала, да покисне до коже, тако воли. Воли топлес, и јака рамена. Плаши се било каквог јавног наступа. Смеје се на хи, хи, хи - иако је гломазна. Воли мраве и мед. Увек спава осам часова ноћу, један сат преко дана и нема подочњаке. Нема ништа против фејс-лифтинга. Мрзи мушкарце којима вире длаке из носа. Пије искључиво турску, црну кафу са млеком, једну на дан, две ако је викенд. Има право да буде срећна, и то је све.

Дебела бије у џак Тешке су ми ноге. И сама ја - тешка. Један-нула-два. Имам седу косу, фарбам у зифт црно. Плашим се одласка код зубара и зуби ми полагано труле. Ширим специфичан мирис ногу. Волим роза налакиране нокте, али док дођем до посла-похаба се врх, па ми руке делују офуцано. Добро, то је можда и због тога што много дуваним, али само можда. Ја имам свој систем. Кад дођем кући својој, бијем у џак који виси у гаражи, без боксерских рукавица. Ја сам особа која се ретко на друге љути…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

66


Švarceneger, profesionalni političar I likovni kritičar. I pisac bestselera. I kuvarica bez premca. Svakakav šljam. Rupa bez dna. Glasogovornik bez obraza. Pitka stvarnost Bez poraza. Kad nemaš šta - ti u političara. Kad nemaš gde - ti u političare. Telo za javnost. Meso, pokvarenost. Amater-glumac. Ispred pozornice, Plješću kosturske glave…

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

67


Sanja MANDIĆ MITROVIĆ

I ja pokušavam da osetim, samo deo onog što nudiš, mada daješ sve. Ali želim samo mali deo, jer ne smem da volim te.

O BOŽE! O Bože,zaustavi vreme i izbriši mi misli ove. Ukloni tugu iz srca i ispuni mi moje snove. O Bože,otkloni ovaj strah i ne daj da prošlost grize. Daj mi nešto lepo i ukloni ove reprize. O Bože ,umorna sam, od neprespavanih noći. I stvari što me izjedaju. Daj boju mojim očima, da lepše stvari gledaju.

U OČIMA TVOJIM U očima tvojim vidim što sam videti htela. Ljubav pravu,o kojoj sam samo snela. U očima tvojim vidim onaj zaljubljeni sjaj. Te oči divno sjaje i ne želim da sjaj ima kraj. U očima tvojim vidim plamen strašću što gori. Taj divni plamen, s kojim se moje telo bori. U tvojim očima vidim sve što sam videti htela. Fatalnu ljubav što želim, samo kada bih smela. Sve vidim u tvojim očima i pogledi me, plaše. Jer želim da to bude zauvek nešto naše.

O Bože,dosta mi je tame, pred očima,u srcu i duši. Dosta je bola i straha, koji sve više guši. Umorna sam od stvarnosti, i daj mi neki novi san. Pusti me u njemu da živim i za stvarnost da ne znam. Reci šta se meni dešava? Kako se zebnja u srcu, zauvek rešava?

DA LI OSEĆAŠ? Osećaš li trag na usnama svojim? Osećaš li kako drhtim, kao da se bojim? I ćutim, ne mogu osećanja da iskažem. Sklanjam pogled, jer ne mogu da lažem. U njemu sve se vidi, što od tebe bih htela. Krijem oči, da te volim ne bih smela. Zato oseti trag onoga što bih da ti dam. Oseti trag,da se ne osećaš sam. Kako ne misliti na druge, nego i na sebe malo. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

68


Zoran PETKOVIĆ BULEVAR Vi ste pesnik? Ja sam prostitutka. Politika me ne interesuje. Sve troškove državi plaćam. Radim pošteno. Budite realan momak. Pogledajte gde ste. Zainteresovani ste za seks? U početku, a posle? Posle hoćete ljubav. A to košta. Zaista mislite da mi se jebe za vašu romantičnu dušu, što pišete poeziju, odlazite u pozorište i ostala sranja. Idiot pre vas mi je obećao sve. I Mesec na nebu... nije bilo problema. I skinite te roze naočare... Pogledajte na šta ličite.

OPŠTEŽITIJE Napuštam ćeliju opštežitija. I moj dan počinje da teče. Počinju problemi. Jebeno prazna kreditna kartica. Rešiti problem je šetnja. Pored zagađene reke. Kraj hiljada ljudi. Niko nema lovu. I svi me izbegavaju. Da rešim problem, uzeo sam na recku, uzeo prah. Ali to nije to. Koliko sam umoran ovih dana, sve je jebeno komplikovano. Među hiljadu sam idiotski sam. Nemam izbora. Moram da radim, makar i pogrešno. Uveče opet među hiljade. Ima li mesta za ljubav?

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

69


Da skine haljinu, da zastenje u strasti, u požudi makar za dolarima. Pokazuje mi bivšeg muža... Nije li to bolesno? I opet nemam vremena za spavanje. Opet kuća, posao. U mislima čudno, jebi ga prah je moćan.

IGRA VINSKIH ČAŠA Sipaj mi vinjak bez kisele vode. Da život poteče, potrebno mi je kap alkohola u krvi, nekoliko promila da me ogreje. Moja vatra je hladna i duša opečena. Moj pepeo je oduvan i više ne postoji. Jedan vinjak, i još jedan i postaću tuga violine. Čuješ li me? Piroman sam i ne znam šta ću, ne znam sa kim ću sutra. Ne veruješ mi. Virtuoz sam. Plesom u masi. Mirisom vinjaka i saksofon, moja malaksala tuga. Da ti poljubim ruke. Korset i fina haljina. Teško dišem, teško pišem bez alkohola. Igram se noćas strastima kraj šanka. Zaokružujem se divljim plesom moje muzike.

Ne obraćaj pažnju na mene, nema potrebe, samo mi sipaj taj jebeni vinjak, me mogu da mirišem na cveće... Ali još nisam pijan. Ja nikada nisam pijan, i ne volim pijance. Želim noćas samo da igram između vinskih čaša. Ako muzika utihne i prestane zvuk, ostaće moj kontrabas... Zašto je noćas sve toliko sumorno, zašto je dosadno? Noćas pravim moj svet, ali je tamno u kašici strasti. Ali nemoj led, nemoj kiselu vodu. Mi smo oboje delimično zamrznuti. Draga moja. ne muči moj bluz. I neka mi konačni mir donese saksofon, makar za trenutak. Samo mi sipaj vinjak i ne pitaj ništa. Noćas ne želim istinu.

RAZGOVOR SA LUCIFEROM Šta da te do đavola pitam? Šta si ti, sotona ili anđeo? Jesi li sa mnom ili protiv mene? Zašto si došao, ja te nisam zvao? Da svedemo račun, završni račun. Ako želiš da mi pomogneš pre velike žetve bolje se vrati do đavola. Meni niko ne može pomoći. I koja ti je to jebena žetva? I kako sam ja u tvom scenariju? Opet sam rob,dobrovoljni, kroz demokratiju. Dobar ili loš momak, ja sam uvek loš, moj Luciferu.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

70


Ti zaista ne znaš za dobre i loše. Nije kao ranije. Ti uvek gledaš na svet iz perspektive tela, a to je pogrešno. I šta je ta velika žetva? Na glavi kruna, u ruci srp. Ko sedi na oblaku? Ko zna kada je vreme? Da li je Zemlja zrela? Možda i ja pravim iste greške I kada pukne ciklus naivno se nadam da ću pronaći put do kuće. Razumem te Luciferu. Ti samo igraš svoju ulogu. Ti si u redu, ti si kul. Kao svaki dobar glumac na sceni Naučio si lekciju. Razumem tvoj smisao za humor, tvoju ironiju, tvoj bes, tvoje foliranje. Kada skrenem sa kursa moja psovka dobije oblik. Postanem apstraktan. Kako znaš Gde je istina? Kako znaš kada te lažem, kada te foliram, kada pišem u metafori? Kako znaš, kad niko ne razume, moj smisao za humor, moj smisao za život? I niko me ne razume. Kako me do đavola ti razumeš kada ja sam sebe ne mogu? I jebe mi se za to što mi nudiš da potpišem, Jebe mi se za tvoju inkarnaciju. Foliraš me. Izađi napolje i pogledaj... Šta vidiš? Svako mrzi svakoga. Fašisti, ateisti, sveštenici, policija i kriminalci. A ti mi sereš o ljubavi. Foliraš me, Luciferu. Bolje je voleti pse od ljudi. Gubiš vreme sa pesnicima. Svuda oko tebe

kalašnjikovi i granate. Neka ti Bog otvori oči. I zaobiđi me. I bez tebe mi je svega dosta, moj Luciferu.

ŠTA ŽELIM Ne volim poltrone i uglađene idiote sa kocom u leđima. Pljujem na nebeske mirise Šanela. Ja sam Moravac. Vunene čarape, čašica rakije i kafa, ako ima... ako može bez šećera. Ne zanimaju me tvoji ožiljci. Tvoje veštačke trepavice, lažne suze i tvoj jebeni Martini. Usred Moravske vukojebine... Martini? Obuci novu haljinu i jebene štikle, isturi grudi, pokaži dupe. Kao normalni muškarac, želim te. Jebi ga, nisam mumija. Tvoja ledena soba, sneg ušuškan u zamrzivaču. Razbacana odeća, otvorena flaša votke i dve čaše, šta nam je još potrebno? Želim te jer nisam prokleta stvar. Iako baš sve ne razumem Zato što te volim budalo. Sada si zrela žena i godine su prošle. Neću sada da ti pričam priču o boljem životu i tako dalje. Iako baš sve ne razumem. Možda zato što te toliko volim budalo.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

71


Slavica Klein

Gde natočih crno Afričko vino iz 1997. u običnu čašu. I kao da si znao, opijao me nežno. Dodirom tela, plesao sa mnom. Maske, skinuli smo s lica, postali jedno u sobi punoj dima gde poželeli smo večnost...

MAŠTOM LJUBILI SE ZNALI Dok u mašti glavu spuštam na grudi tvoje, kô plavetnilo neba što se spušta na Crni vrh, čuh otkucaj srca tvog, kao jecaj bukve isečene - tvoj dah u mom dahu se gubi…

Volim te, a ne smem ime da izustim, trag sećanja ostao je samo i kada zažmurim, opet ja te vidim pred očima mojim, plešeš mojom maštom.

Dodiri tvoji nežni, vraćaju me u prošlost tamo gde smo ljubav dotakli, kao ljubavnici u gradu Boru, ljubiti smo znali- onako, nitko kao ti, nitko kao ja - u telo jedno sjedinjeni…

VOZ NA PRUZI BEZ KRAJA Koliko puta treba da ti kažem, da shvatam sve tvoje nestašluke, igre i ljubavne priče…

I miluješ mi kose duge - klasje žitnih polja Vratarnice, sela mog i grliš me poput crvenog maka, a ja drhtim kao on kad se talasa - na povetarcu međ rodnim žitom... Molitvom još te imam, zato često hodim u Suvi Do i tamo u manastiru pomolim se za tebe – ne običnog gosta... I gledam Timok što napoji jele i breze, svakog ribolovca - srećni se vraćaju domu svom. Tako se i ja nadam da ću te sresti - sretna biti kao onda kada smo se sreli. Maštom, srcem, uzdahe preli - zagrljeni, sjedinjeni... I evo, dotičem ti tu talasastu kosu tvoju, a srce tuče kao da smo u ljubavnom boju…

SOBA BR.9 Volim te, a ne smem ime da izustim i šapućem ga onako, samo ja da čujem i sad dok razmišljam, kao da te vidim smešiš se, a cigareta Davidof u ruci. Bojala sam se da kročim u susret moje jedine želje. Da spojim nemoguće sa mogućim, toplo sa hladnim. Kroz ljubav i želju zakoračih u sobu br. 9 protkanu strašću.

Ipak si ti moja ljubavna rana, moja želja i čežnja, a ja, tvoja poslednja stanica u kojoj si se ukrcao na voz koji miruje - nigde ne ide… Al' sam ti ruku dala i podigla te u svemir mašte... I ti me u tom svemiru učio da letim po olujnom vetru s kišom kako bi uvek bili zajedno - sada smo tu. I kada si sa mnom zaboravim na vreme. Sve probleme pošaljem koferom put nepoznate adrese - put praštanja… Jer moj si lek za dušu, moja sreća, navika moja. Iako u nekom drugom gradu, daleko od mene, maštom sam te zarobila, stanicu napravila i kupe za nas dvoje… Da, tvoja sam od samog početka i ostaću do kraja jer ti si meni ... ma ne, ja sam tebi stanica s peronom i prugom bez kraja! Eh, to je, mislim ljubav! Da, znam, to je sigurno ljubav!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

72


Na drugi pogled

Sovjeta GRUBEŠIĆ 42 Gledam ti kosu srebrena se zeleni u svijetu makova na slici što nikakvom slikom ne mogavši se zvati već osjetom slijepoga oka. 42 Ruka ti moju traži pergament sa mapom plavih žila i točkama u kojima se po dubini u tkivnim pećinama sreća taloži. 42 Popila bih ti slinu sa jezika oko zamijenila okom neka uvijek moja ljubav u sljepilu prazna mozga uživa. 42 I na koljeno bih ti sjela ispod pokrivača uvučena iscurila poput budna vremena neka budan budeš i ti. 42 Ne dam ti otići samome u crnilo besvijesti moji dani bez makova neće srebreni biti sa oblakom izdisaja 42 grama napustit će zemlju.

Ej, ti... Bus otežao od sudbina pikasovski zamaskiranih u bijeli luk i pušnice red znoja red jeftinih parfema tjeraju misli kroz uske otvore. Ej ,ti koga ima tu ili nema parkiraj bus negdje na nebu šetajući oblacima noge će spoznati lakoću krila i ono đubre od svrake noćne pizdarije kreštanja i gnježđenja natjeraj neka radi negdje preko brda u tuđem šljiviku.

Pokucati ću ti Ej, ti koga ima tu ili nema na snježna vrata samo daj daj mi da spavam spavanje ko splavarenje rafting što li ili nafting kad prospeš smrad motora pa uzmeš veslo krmariš nebom jebi se svrako kriješti sad pod suncem bijesnih kučki je sat.

Gljive i lamele U tvojim vijugama caruju gljive ko lamele u trafostanicama žive po glazbenim ljestvicama uličnih svirača nikada dosta ciguljaju na ćoškovima šeširi im prazni a ispod reklama... dajte mi čašu trinaestogodišnja ciganka doji dijete bez čaše uz svirku sa Pionira i Šarpova pjevaljki i metroseksualaca isčupanih obrva i brazilskih depilacija odmjeravaju se snage gljiva ludara i muhara onih slatkih tufnastih bića što krase dječje sobe kako bi se odmalena navikli na... dajte mi čašu pljesan se uvukla u hodnike tvoga mozga stojiš na stritovima polisa bijeli ti pogled u očima pokreti Čapekovih robota, rabota, rabotaš po komandi ulični psi te zapišavaju između generacija nema lančanih reakcija samo lanci robovanja zombi po zombi i opet zombi zemlja bez zombija nije zombovska farma bez predviđanja stranice se prelistavaju povijest ti traga za porijeklom moždanih gljiva kroz okrnjen prozor na preostalom zidu porodične kuće jablan i silos u daljini uobičajena kulisa.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

73


1.

Gospodin Kobac je sjedio u kolicima ispod bagrema na pola puta izmedu kuće i ceste. Disao je punim plućima oduševljeno šetajući pogledom s kuće na kuću u naselju gdje živi pet godina. Ovaj Kvart iza kolodvora slovio je kao mjesto u kome vrijeme stoji. Činilo se sve nekako blaženo, sporo, drugačije od grada s one strane štreke. Uživao je u mirisu tek procvjetalih grozdova i cvjetnih baštica uz nedavno napravljen pločnik. Nasmiješio se u sebi sjećajući se obigravanja mališana oko valjka kojim se ravnao asfalt, ali i rijeke ljudi rano ujutro u veselom čavrljanju o blagodati tvrde podloge pod nogama. Prekoputa kućica bila su ili žitna polja ili kukuruz, ovisno o godini, voćnjak koji je rađao prekrasne kajsije i povrtlar sa konjskom zapregom. Za nevjerovati je, ali gospodin Kobac je vidio ovdje djetlića na starom stupu i ćubastu ševu. Kupala se u prašini.

2.

Uživanje u idiličnim prizorima poremeti mu zvuk motora i lupa vrata. „Kakav je ovaj Kvart?“ upitao je čovjek iz auta sa natpisom GIZ. „Prekrasan , odgovorio je gospodin Kobac. Promijenio mi je život“. „Nikada nisam bio ovdje. Na prvi pogled nema ničega zanimljivog za moje novine. Možda Vi imate neku dobru priču, znate neke tajne Kvarta?“ nastavljao je čovjek ,dok ga je žena iz auta nervozno dozivala. Možda o onom dvorcu, pokazivao je rukom u daljinu ili o onoj pustari, okrenuo se na drugu stranu. Ako mi nešto dobro nađete nagradit ću Vas slikom na prvoj stranici.“ Čulo se paljenje motora auta , te se čovjek brzo pozdravi i reče da će se vratiti idućeg tjedna.

3.

Gospodin Kobac je znao sve tajne susjedstva. „Svaka obitelj ima svoj teret, govorio je sam sebi, ali to se mene ne tiče. Ne diram ih, neka ne diraju mene.“ A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

74


I nisu. Osjećao se dobrodošlim. Bio je čašćen štrudlama, nekim finim tijestom sa prelivom od vanilije, pa krvavicama od klanja gospodina Sebauera. Uvijek se netko našao da mu unese ogrijev ili donese nešto iz dućana. Baš gostoljubiv Kvart. Ne bi ga on izdao za jednu sliku na naslovnici novina. Ne, nikako! Bile su to dobre godine za njega, razmišljao je pod bagremom. Pamtio je uglavnom beznačajne detalje, dok je presudne događaje sakrivao u sebi u ladicama pod šiframa.Kako o sebi, tako i o drugima. No, pomalo ga je obuzimalo zlobno raspoloženje. Sjetio se bivše žene i njenih primjedbi kako ne vrijedi ni čašu hladne vode. Bio je siguran da se novine GIZa čitaju u cijelome gradu i da bi primjerak s njegovom slikom mogao dospjeti na njezin stol. Vagao je važnost između tajni i slave, te se opredijeli za slavu.

4.

Došao je novinar. Gospodin Kobac mu je pričao prvo o sebi, a potom o Kvartu. Novosti o proširenju cesta, sadnji drvoreda i o ljudima koji su jako dobri: „Na broju 22. živjela je gospođa sa sedmoro djece. Sve je lijepo odgojila i ostala sama. Imala je trombozu u nozi. Doktori su predlagali amputaciju. Blaga žena se nije mnogo uzbuđivala. Jednog jutra se objesila na prozorsku mesinganu kvaku. Broj 23. Tu su bili majka, otac i sin. Kada je otac dolazio sa posla nastajala je strka, jer ako stvari nisu bile na svome mjestu, oboje ih je premlaćivao. Sin je sada u nekoj ustanovi. Broj 24. Mladi bračni par se uselio u kuću kada su njegovi umrli. Ona se kurva s kim god stigne, a on krade šta god dohvati. Kažu da mlađe dijete nije njegovo. Broj 25. Ovdje žive u jako skladnom braku ujak, ober u taverni na kolodvoru i supruga, kćerka njegove rođene sestre. Imaju sina od dvadeset godina. Još uvijek piša u krevet. Broj 26. Kuća puna kao šipak. Starija kćerka je namazala dlan lukom i namjerno se zarezala nožem, a mlađi sin si odrezao na živo komad jezika. Broj 27. Djevojčica sa ovog broja priča kako je pala na tarabu raširenih nogu, pa više nije nevina. Trese glavom i pravi čudne grimase. Zna se da otac spava s njom. Broj 28. U toj kući živi bračni par mesara. Žena je starija 17 godina od muža. Jako lijepo se slažu. Nedavno joj je kćerka iz prvog braka rodila muževo dijete. Broj 29. Majka je nagovorila kćerku da rodi dijete kod kuće. Zakopale su ga u baštu. Nitko ne zna. Broj 30. Tu je mlada žena, trudna,a nevina. Muž ne može ništa. Samo nešto trlja kroz noge. Morala je ići na rezanje himena da se može poroditi. Broj 31. Ovdje stanuje željezničar koji je napastvovao kćerku svog najboljeg prijatelja, koja ga je došla samo pozdraviti na lokomotivu. U zatvoru je. Broj 32. Tu živi srednjovječni par. Ona je prije dva dana dobila dijagnozu. Rak na dojci. I sada pleše ulicom, smije se i svima priča da ima rak, kao da je dobila na lutriji. Broj 33. Bračni drugovi su djeca od dva brata. Umrlo im je jedanaestoro djece. Jedva su jedno sačuvali.“ „Jebo te tvoj Kvart“, reče novinar i ode.

5.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

75


O vječnosti ili čovječnosti

Tenkom iz dosade

Vremena se slijevahu glođući do kosti čovječnost ostade u temporama mores u njihovim bljutavostima tamo postade ovdje ili obratno u obratnicama prijatno ti bilo neprijatno prija ovdje a tamo čekaju sa kampanela zvone bigovi i nebigovi bena ima svugdje. Homo sum da li si ili još uvijek zvijer bubanj nosiš olovnim vojnikom se dičiš od plombi ga stvaraš iz usta pa krezuba sjećanja imaš redove preskačeš nije ti strano humani nihil. Nihil, nihil, nihil nekomu jednom nekomu tri puta čovječnost sahranjena u praznine pameti utkana nadaš se vječnomu. Tamo i ovdje ovdje i tamo nikamo i nigdje nikuda i nikada stranci po danu noću zaključani jezici skučeni kao mrtvih ševa u prašini na kolskim tragovima toplih nogu djetinjstva. Čovječnost na smetlištu uvučena do ramena nema trnja samo smrad ubijenih zvijezda kraci obmataju ramena uvlače u prsa srce ostavljeno pod kamenom. Ključ je.

Subotnje popodne silazi ptičurina se ne da omesti u dionicama cikcikcik pa opet cikcikcik i tako cijeli dan tufnasta neka buba hoda po zavjesi gazeći pagodu i onda pada, pada niz japansko cvijeće i opet ispočetka uz cikcikcanje gadure što mira mi ne da. Došlo proljeće pa šta onda kao i da nije na starim pagodama iste bijele slike vire kroz prozor hoću igrati soliter gejms ali me komp ispravlja solitaire games moš mislit velika razlika u world of games možda bi bilo bolje gas maskes jer mi iz desnoga kuta izlijeće tenk i okreće cjevurinu puca direkt u mene i diči se imenom world of tanks play for free uz statuetu maloga oskara uz granatu dobih i nagradu. Zadovoljim se granatom u glavi kao bolje nego bubom u uhu i krenem u kartaroški svijet obično slaganje karata dosada dječja izabirem ruski soliter nešto zgodno lako a ne prelako kasnije vidim nije prelako ni perolako već bi spadalo u kategoriju crnog bombardera i mislim uvijek je tako dočim se čini zgodno iza sebe sakriva nešto gadno. Noć se sprema za nedjelju dosadna nedjelja tužna je nedjelja jer se ne djela ali se negdje tenkovi iz dosade spremaju Škvorecki najbolje je znao tri šermana poslati iz šume u jednoj tabli ko čokolada čiklets tastature. World of tanks navješa u nesretnoj zemlji sreću kao gaće u lovu odvažnih na blago i ostavi je na putu kraj krajputaša. A buba i ptica, gdje su ?

Suita za korake U parku između pošte i doma zdravlja hotimice ti dotaknuh prste. Dok si ponosit stajao ljubila sam ti kutak usne sitnim poljupcima nalik jesenjoj kiši što ne staje već vječito sipi. Stabalce duda pod zelenim slapom titranjem lišća uglazbilo je ljubav što iz sitnoće pljuskove stvori. Bila je to orkestralna suita ulica, vijenca i bulevara, tratinčice i maslačka, haustora sa bakom i mačkice u kibicfensteru i milovanja naših koraka. Ta glazba još traje.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

76


Vida NENADIĆ

TAKO MALO Kad lišće počne da grize cvetove,

ZAMENA TEZA Laž je istina, dobro je zlo, mnogo je malo, ljubav je novac, bara je jezero, nepravda je pravda, prazno je razno, glupost je mudrost previše često da bi to bilo podnošljivo sad, kad više niko ne ulazi na vrata i ne izuva cipele.

U ZEMLJI PESNIKA Kada me ne bude, nek me nema. Neka me ima, samo, u ona tvoja dva metra. Nek me ima za gliste i mrave. I za korov! I za trave! Lekovito bilje neka iznikne iz mene! Zaustavljeni tok života neka ponovo krene, kroz druge vidove i moje neisanjane snove. I kad počnem da trunem i da ponovo zelenim, ti samo pogledaj u detelinu. Videćeš me u listovima njenim kako rijem po sebi. Nemo. Nemam glas I ne tražim spas. Sad sam i ja žedna zemlja željna kiše.

I kad drveće pojede sve svoje grane, Tad ćemo i mi i gladni mravi, Umesto u plodove gledati u godove. A tako malo nam je trebalo Da ne siđemo sa uma, ni sa pravog druma, Da ostvarimo i da živimo svoje snove. I da nam ni nebo ne bude premalo.

FUSNOTA JUTRA Talože se neizgovorene reči u pejzaže, Oslikane na unutrašnjim stranama zidova I retko vidljive u odsjaju segmenta sa dna Šoljice kafe. One mirisne. Prve. Jutarnje. Dok još ima i kafe. I jutara. I fusnota.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

77


liberalne sive ekonomije?

NEDELJA

Da li su se ljudi, odavde, masovno preselili u kuće od trske, zemlje i blata?

Jedna na dlanu istopljena pahulja. Jedan zamućen pogled u retrovizor, umesto u ogledalo. I zima, tako hladno stvarna. Odmahnuh joj onom belom maramom.

I da li su oni, stvarno, kad im tamo nestane crvene, Bojili i vodu i oblake svim nijansama zelene?

I zapitah se: Zašto ovde, opet, kasni proleće?

Dug je bio njihov put, kao i put od praistorije do istorije.

NE BOJIM JE ROZE

A ni poezija nije uvek, ni kraća, ni lakša od proze.

Da li smo mi zalutali u grobove živih ili u gradove mrtvih? Ili je sve ovo oko nas prostitucija

Zato ni ja ne gubim vreme pokušavajući da je obojim roze.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

78


Nenad PAVLOVIĆ

HOKUS LOKVUD I ĐAVOLANI Krupni čovek podiže ogromnu podlakticu i počeša se po čekinjastoj bradi ne sklanjajući pogled sa čovečuljka pognute glave pred njegovim stolom. Nije voleo gnomove. Sve te njihove kuće, loze, tajne veze, njihove urođene sposobnosti da koriste magiju, sve ga je to činilo nervoznim. I gnom koji pozajmljuje pare? To je zvučalo kao neki vic. Ali nije smeo da ga odbije. Zbog zdravog razuma, ne iz straha, razume se. Možda je on bio dobro povezan i mogao da bljuje gromove ili šta ne, ali sad je trenutno bio samo čovečuljak koji moli za pomoć. Obična bubašvaba. Dobro, neobična bubašvaba, ali i dalje samo gamad. – Gospodineee... – Hokus. – Vi znate da novac možete pozajmiti i na drugim mestima? Naša... organizacija... ima određenu reputaciju – reče rastežući i birajući reči. – Da, baš zbog vaše reputacije sam i došao kod vas. Vi imate reputaciju da uvek držite svoju reč. Grmajlija zaćuta za koji tren i dalje češajući bradu, pa odgovori. – Da, da, to jeste. Koliko ste mislili da pozajmite? – Sto zlatnika. Prestade sa češanjem. Razmišljao je šta bi se desilo kada bi ga naglavačke izbacio napolje. Sto zlatnika?? Pa, je l’ on to mene zajebava? Čuo je da su gnomovi nekad, doduše, veoma retko pozajmljivali novac od njih, ali to su bile sume od više desetina hiljada zlatnika. Minimum. Bolela ga je glava. – Volene. Mladić koji je dotad ćutke stajao naslonjen na zid se uspravi hitro. – Da? – Daj gospodinu... – Lokvud. Hokus Lokvud. – ...gospodinu Lokvudu sto zlatnika i isprati ga napolje. – Da, gazda. – Gospodine Lokvud, pretpostavljam da ste upoznati sa protokolom... vraćanja duga? – Naravno. Dobićete vaših sto sedamdeset pet zlatnika do kraja meseca. Mladić se ubrzo vrati sa platnenom vrećicom i dade je gnomu. Čovek za stolom ga je i dalje mrko gledao. Hokus klimnu glavom, stavi polucilinder koji je gužvao rukama, na glavu i izađe hitro ne čekajući da mu pokažu vrata. Ovo je verovatno bio najniži momenat u njegovom dosadašnjem životu. On, jedan Lokvud, od majstora – zanatlija sa Velikog Brda da traži pozajmicu od lopova. Osećaj srama palio mu je kožu tako da nije ni osetio dah hladnog noćnog vazduha Košnice. Naravno, to nije bilo ništa u poređenju sa traženjem novca od nekog iz familije. Ne. To uopšte nije bila opcija. Istina je da taj novac verovatno ne bi morao ni da vrati, što je svakako pogodnije od plaćanja masne kamate ovim derikožama, ali je zamišljao da bi se od sramote zapalio i sagoreo u mestu. A on je bio najbesramniji gnom na svetu. Kao što je rekao zelenaš lopovske gilde, novac se u Mračnoj četvrti mogao pozajmiti na svakom ćošku i to sa povoljnijim kamatama. Ali te kamate bi neretko odjednom postale duplo veće, pa četiri puta veće... U poređenju sa tipičnim čovekom iz Košnice, Hokus je bio svetac. Otišao je iz stana jedan peščanik pre nego što su rekli da će doći da ga izbace. Nije im pružio to zadovoljstvo. Koračajući mračnim kaldrmisanim ulicama, razmišljao je gde bi mogao da nađe novo prenoćište. Ovoga puta neko znatno skromnije i jeftinije. Put ga dovede do stepeništa ispod kojeg je sklonio svoju imovinu u isto vreme kada se seti da je pre mesec dana čuo da se izdaje jedan podrum blizu njegove (tada) omiljene kafane. On pogleda levo-desno, pa razgrnu žbunje i uvuče se u tesan procep gde se, srećom, i dalje nalazio džak sa njegovim stvarima. Iz džaka izvuče flašu, pa potegnu dugo iz nje. U postelji od ulubljenog polucilindra i pohabanog kaputa, gnom je pio jeftino vino i čekao san do duboko u noć. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

79


Kuća je bila stara ali je bila u boljem stanju od većine u ulici. Crvene cigle su i dalje bile jarko crvene, a drvenarija se uprkos nebrojenim godama sjajila na jutarnjem suncu. U prozoru nije više bilo znaka za izdavanje sobe, ali to nije pokolebalo Hokusa. Gledajući u stepenište koje je vodilo ka podrumu, on bučno i odlučno pokuca na glavna vrata. Teška drvena vrata otvori mlada žena, na prvi pogled privlačnog izgleda. Bila je obučena kao domaćica, ali joj je sva odeća bila skupa i nova. Imala je vitku figuru i pravilne crte lica, jedino što je kvarilo utisak je bio staklasti sjaj očiju, poput lutke (ili leša) koji je činio da izgleda neverovatno tupavo. Buljila je koji trenutak iznad gnomove glave dok se ovaj ne zakašlja da joj privuče pažnju. – O, gospodine gnome, izvinjavam se, nisam vas videla! Šta mogu da učinim za vas? – Dobar dan, mlada gospo! – reče istražitelj podižući šešir. – Moje ime je Hokus Lokvud. – Milona Drat, milo mi je – odgovori devojka uz nespretni kniks. – Pre nekog vremena sam slučajno prolazeći ovuda primetio da se izdaje soba u podrumu, pa me interesuje da li oglas i dalje važi? – O ne, gospodine Lokvud, soba u podrumu je izdata još odavno, ali... Lice joj se naglo nabra, kao da se setila nečeg neprijatnog o čemu nije želela da razmišlja. – Stanar iz sobe je nestao. Hokus oseti da je to samo polovina onoga što je želela da kaže, ali nije gubio ni trenutka. – Gospo, ja sam po zanimanju istražitelj, i ako je vaš stanar pobegao a nije platio kiriju, rado ću ga pronaći u vaše ime i... – O ne, gospodine, gospodin Rajs je platio kiriju unapred, za celo dvomesečje. – Da li su njegove stvari i dalje u stanu? – reče Hokus, tačnije njegova refleksno probuđena istražiteljska navika. – Ne mogu da uđem u stan... Gnom podiže obrvu upitno. – Pun je đavolana – reče i strese se zgađeno. Hokus podiže i drugu obrvu. U glavi mu istog trenutka ispliva slika njegovog prvog susreta sa đavolanom: bio je tek malo dete i deda ga je vodio za ručicu u podrum da odabere turšiju za ručak (i vino za sebe). Sećao se svog iznenađenja kada je to majušno stvorenje, nalik na sićušnog gnoma, izvirilo iz pukotine zida i zapiljilo u njih. Takođe se sećao i svog užasa kada mu je deda brutalno zdrobio glavu čizmom. Hokusu su pošle suze, a deda je samo promrmljao – Ne smeš da dopustiš da se namnože... Drugi neobičan susret sa tim stvorenjima Hokus je doživeo kada je već bio u školi i jednom iza ormara video dva đavolana kako se pare u pozi karakterističnom za visoke rase. Kasnije je saznao da se neke ljubavne poze zovu „đavolanske“. Ali đavolani nisu bili pripadnici visokih rasa. Nisu bili ni divljorodi, čak ni čudovišta. Bili su naprosto životinje. Uprkos svom dvonožnom telu, šakama sa pet prstiju i inteligentnom licu, bili su samo neobične, ali glupe životinje. Kotili su se nekontrolisano i jeli gotovo sve, ali uprkos tome nisu bili rasprostranjeni jer su bili plen gotovo svih drugih životinja. Psi, mačke, pacovi pa ��ak i paukovi i krupnije bube hranili su se njima. Niko nije voleo đavolane, ali paničan strah od njih je bio karakterističan samo za ljude. Što nije bilo ni čudo, oni su se grozili gotovo svega. – Kako to mislite pun? Koliko ih ima? – Pun! Prepun! Evo, pokazaću vam. Hokus krenu niz stepenište levo od ulaznih vrata, a zatim skrenu desno. – Ne, to je vinski podrum, on je čist. Stan je ovamo – reče i pokaza na drvena vrata sa suprotne strane. Devojka otključa vrata i dozvoli istražitelju da ih odškrine. Da li zbog debljine vrata ili zbog svog pićem i pušenjem oštećenog čula mirisa, Hokus nije osetio miris sve dok nije otvorio vrata, a onda ga gotovo ošamuti. Prizor je bio još gori: svaka vidljiva stopa mračne prostorije bila je prekrivena malim čovekolikim stvorenjima zlobnog izgleda koji su cvrčali i skičali. Hitro ih zalupi nazad. – Je l’ vidite? – reče devojka dok je zaključavala bravu. Istražitelj klimnu glavom i zapali lulu da izbaci odvratan smrad iz nozdrva. – Gospodin Rajs je nestao, a stan je preplavljen tim... stvorenjima! Moram to hitno da rešim! – Gospo, ne brinite ništa. Sve će se srediti. A moje usluge su više nego povoljne! – Gospodine gnome, nećemo o tome na ulici. Molim vas, pridružite mi se na šolji čaja. – Nikada ne odbijam čaj i prelepe devojke! – reče Hokus, nasmeši se i krenu za njom. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

80


Hokus promeša smeđu tečnost srebrnom kašičicom pa srknu jedan mali gutljaj. Sedeći na visokoj tapaciranoj stolici istražitelj je diskretno razgledao stan: mešavina odvratnog i stilskog nameštaja, skupocene figure i amajlije za teranje uroka, sve je to govorilo da stan pripada skorašnjim bogatašima, verovatno poreklom van Košnice. Devojka je sedela preko puta njega kršeći ruke i nije delovala naročito zainteresovana za čaj. – Moj otac dolazi za koji dan. Ako vidi u kom je stanju podrum, vratiće me na s... biće jako ljut. Hokus je samo srkao svoj čaj u tišini praveći tenziju. To je bio deo njegovog nastupa. – Da se razumemo, ako efikasno očistim podrum, dobiću znatno sniženje za iznajmljivanje? – Naravno! To jest, ako je stan i dalje useljiv. – Ne brinite za to. – I zamolila bih vas, ako moj otac slučajno bude pitao... – ...stan iznajmljujem po punoj ceni. Ne brinite ništa, gospo! – Hvala vam, gospodine Lokvude, stvarno ste pravi džentlmen! Za koliko dana biste mogli da isterate ta čudovišta? Gnom završi čaj u jednom gutljaju pa skoči na noge. – Dana? Biće sve gotovo za četvrt peščanika. Devojka uzdahnu uzbuđeno prekrivši usta rukama. – Je l’ to istina? Pa to je neverovatno! – Naravno da je istina! Trebaće mi doduše koja sitnica iz vaše kuhinje. Dozvoljavate? Milona klimnu nesigurno glavom, na šta Hokus odšparta do kuhinje, izvuče hoklicu i uspentra se na nju, pa uze na izgled nasumičnu ćasu sa police. – I još samo jedna stvar – reče i sa dva prsta izvuče riblju kost sa sve glavom i repom iz kante za đubre. Milona je držala ruke na bradi i zbunjeno posmatrala istražitelja koji se opremljen neobičnim rekvizitima zaputio napolje. – Zadržite ovo, moliću – reče Hokus pružajući joj mirišljavu ćasu. – Vraćam se za trenutak. Držeći riblje ostatke ispred sebe, gnom krenu da izvodi neverovatno uverljivo oponašanje mačijeg mjaukanja i tako krenu oko zgrade. Kada se vratio, imao je povorku od desetak ofucanih i očigledno pregladnelih mačaka koje su tužno mjaukale ne sklanjajući pogled sa ribe u njegovim rukama. Nekolicina hrabrijih je pokušalо da mu otme ostatke iz ruku, srećom bez uspeha. – Zatvorite vrata i pođite za mnom – viknu gnom unezverenoj devojci koja ga je čekala na pragu. Zastavši ispred stepeništa podruma Hokus zameni predmete sa Milonom. – I ključ od podruma. Hvala vam. Možda je bolje da se sad odmaknete. Devojka ga brže-bolje posluša i vrati se nazad do praga. Na licu joj se videla nervoza, ali i radoznalost. Pošto su mačke promenile predvodnika, Hokus mirno otvori ćasu i kresivom zapali njen sadržaj. Gust sivi dim oštrog mirisa pokulja iz nje. Potom otrča niz stepenice do vrata, otključa ih i otvori širom, a zatim ukotrlja unutra ćupčić koji se pušio i brzo potrča nazad. Scena koja je usledila užasnula je ne samo devojku na vratima i slučajne prolaznike na ulici već i samog Hokusa. Stotine nakaznih čovečuljaka trčalo je uz stepenice na ulicu skičeći i kašljući. A na ulici su ih čekale košničke mačketine. Kada su spazile đavolane, brzo su zaboravile na Milonu i ribu i poput šumskih zveri se bacile na njih. Neke od njih bi samo ugrabile najdebljeg i pobegle, dok je većina uživala tamaneći ih. Furiju kandži i očnjaka pratila je najužasnija simfonija mjauka, cijuka i urlika koju je Kazandžijska ulica ikad čula. Kada se pokolj završio, gnom i devojka pođoše polako kа podrumu. Iz mračnog okvira istrča sivi mačor bez pola uvа noseći oklembešenu lešinu debelog đavolana u ustima, na šta devojka podiže suknju suzdržavavši vrisak. Istražitelj prekri nos i usta kragnom i kroči unutra. Stan je bio prljav, smrdljiv i gotovo potpuno demoliran. Skoro sav nameštaj i predmeti u njemu su bili izgriženi i oglodani do neprepoznatljivosti. Pazeći da ne ugazi u gomilice izmeta on obiđe obe prostorije razgledajući i ispitujući, dok ga je Milona pratila u stopu. Pažnju mu privuče nekolicina neobičnih predmeta kao i tamna mrlja na podu. – Vaš gospodin Rajs je bio doktor, ali se bavio i magijom, verovatno iz hobija, nije bio član Čarobnjačkog Univerziteta. Čuvao je đavolane i vršio ispitivanja na njima, samo ne znam sa kojom svrhom. – Pa vi ste vidoviti! Je l’ možete da vidite gde je gospodin Samus sad? Verovarno na đonu vaše cipele, pomisli Hokus, pa joj odgovori – Nisam vidovit, niti mogu da vidim u svet duhova. Ali mogu da vidim obične stvari i to šta nam one govore. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

81


Gnom podiže neobičnu metalnu alatku nalik na klešta sa oštricama i reče – Ovakav instrument koriste samo doktori. Ovo u teglama, to je tečnost za balsamovanje, u njima su do nedavno svakako bili i organi. A ove male tegle se koriste najčešće za čuvanje magičnih sastojaka. On uze jednu od retkih čiji sadržaj nije bio pojeden i izvadi iz nje prstohvat plavog praha, protrlja ga između prstiju pa nastavi. – Znam da nije bio član Univerziteta jer je previše star da bi bio učenik – reče šutnuvši prevrnut nokšir. – А nije bio ni profesor jer oni obično iznajmljuju stanove višeg kvaliteta. Bez uvrede. U ovim pregradama je čuvao đavolane – gnom pokaza na raspadnutu gomilu dasaka. – A bojim se, da je ova fleka na podu sve što je ostalo od njega. Devojka prekri usta rukama i uzmaknu. – Bogovi, smilujte se! Znači, đavolani su ga ubili! Užasno! – Gospo, ja imam gotovo pedeset godina i nikada u životu nisam čuo da su đavolani ubili nekoga. – Zar ne znate priču priča o kralju đavolana koji je ubio ljudskog kralja? – To je samo priča. Đavolani ne mogu da ubiju odraslog čoveka, a svakako nemaju monarhiju. Doduše, nije nečuvena pojava da pojedu leš koji nađu. Moja pretpostavka je da je gospodin Rajs umro prirodnom smrću, a đavolani su se u međuvremenu nakotili i pojeli njegovo telo. Ali nešto ga je kopkalo. Ovo svakako nije bilo uobičajeno. – Gospo Milona, da li znate, slučajno, zašto je vaš stanar čuvao đavolane? – Naravno, pričao mi je više puta. Znate, gosodin Samos je bio jako ljubazan i dobar čovek. Tražio je novi lek za srce i spomenuo je da je rešenje možda u đavolanima. Ja se nisam mešala u njegov posao, samo bih povremeno popila čaj s njim. Oh, gospodine, plašim se! Šta ako su ga đavolani stvarno ubili i dođu po mene? – Nemate čega da se plašite, ne verujem da će se vraćati ovde. A ako će vam biti lakše, nabavite psa ili mačku, garantujem vam da nikada više nećete videti nijednog. Da li je imao neku rodbinu, prijatelje, nekog kog bi trebalo obavestiti? – Ne, bio je jako samotan čovek. S vremena na vreme mu je neko isporučivao tegle sa zalihama, kako ih je on zvao, ali sem toga nije se družio ni sa kim. Devojka je bila prestrašena i željna utehe i u nekom drugom trenutku Hokus bi pokušao to da iskoristi, ali ga je težina zlatnika za pojasom vukla u pravcu najbliže krčme. On se nakašlja, pa reče – U svakom slučaju, preporučujem vam da stan poprskate sirćetom i dobro provetrite, za koji dan smrad će isčileti. Dva dana bi trebalo da budu dosta. Doći ću tada sa svojim stvarima. – Hvala vam puno, gospodine, spasili ste me! – Nema na čemu, gospo! Do skorog viđenja! Krčma u Kazandžijskoj ulici je od vremena njegove zadnje posete bila renovirana i preuređena. Unutra je bilo prijatno, ali je piće bilo skupo, a atmosfera previše dosadna za njegov ukus. Čim je popio poslednju kap brendija iz kristalne čaše, on napusti kafanu i krenu ka nekoj malo življoj, po mogućstvu sa muzikom i u kojoj je bilo nekog kog poznaje. Možda nekog s kim bi mogao da porazgovara o đavolanima. Ali ubrzo je zaboravio i na neobičan događaj i na đavolane. Posle treće krčme nekako se obreo u stanu nekog novog poznanika u kome je okružen nepoznatim društvom košničkih vucibatina proveo gotovo tri dana jedva dolazeći svesti. Kada su se lule i flaše ispraznile, a sunčani zraci poput bodeža počeli da se probijaju kroz prozorska okna i bockaju omamljene prilike koje su spavale na podu, Hokus polako poče da dolazi k sebi. Brišući krmeljive oči i iskašljavajući garež iz pluća, on podiže svoju lulu pa je vrati na pod kad je primetio da nema čime da je napuni. Pored njega su još tri osobe bile budne: visoki debeli čovek rumenih obraza i nosa, koji se neprestano cerio, mršavi mladić čije je lice bilo prekriveno kapuljačom i patuljačka ratnica crvene kose koja je oštrila sekiru ne obraćajući pažnju na ostale. Debeljko je nešto pričao ovom drugom koji je nemo slušao. Bubašvaba pretrča preko poda između njih i gnom se seti događaja od pre nekoliko dana. – Da li neko od vas možda zna nešto o đavolanima? – Znam da smrde, hahaha! – zabrunda debeli. Taman kada je odustao, debeli nastavi. – A od crveni’ se pravi čaj za srce. Od uši ili noge, ne mog’ se setim. Uglavnom, moj deda bio bolestan i platili smo silne pare veštici da nam proda taj čaj. I ozdrave deda, majku mu, i to odma’. Doduše, umreo odma’ sledeću godinu od neke pokvarene kobasice. Potencijalno korisna informacija. Crveni đavolani? – A kakvi su to crveni đavolani? – Pa crveni, hahaha! Otkud znam, ja ti nikad nisam video dok nam veštica nije dala seckani u kesu. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

82


Hokus izdahnu zamišljeno. Bilo je vreme da krene. Stan u Kazandžijskoj ulici bi trebalo da je useljiv do sad. Reši da maksimalno iskoristi svoje okruženje dok je još tu. – A je l’ zna neko od vas, slučajno, gde bi neko mogao da nađe sveže ljudske delove tela? – O’š ti nabavim? – prošapta lik u kapuljači. – Ne ne, više me onako interesuje. Radi opklade, recimo. Mladić izgubi interesovanje, ali mu ipak odgovori, doduše sa znatno manje entuzijazma. – Ako su ti potrebni baš sveži... to je malo teže, mada izvodljivo. Ali većina nabavlja organe sa javnih pogubljenja. Hokus načulji uši. Bucko nastavi umesto mladića. – Samo tu pogubljuju samo najgori šljam Košnice: silovatelji, ubice, ludaci. Nisu ti ti organi dobri, ne valja da ih presadiš na čoveka. Jedan čovek iz mog sela je otkupljivao lešine da ’rani svinje. Na kraj jedna svinja poludela i ugrizla ga za nogu, zamalo da ga ubije. – Kod vas u selu uvek nešto veselo, zar ne? – upita Hokus kupeći svoje stvari. – Jabukovce – najjači smo! Patuljčica je i dalje nemo oštrila svoju sekiru kada je izašao na blještavo jutarnje sunce. Tap, tap, tap. Hokusove pesnice po drvetu odjekivalo je avetinjski i malo preglasno u pustim jutarnjim časovima Kazandžijske ulice, a još glasnije u njegovoj mamurlukom ispražnjenoj glavi. Kada ni posle šestog kucanja niko ne odgovori, istražitelj se maši za bravu radoznalo. Vrata nisu bila zaključana. On ih pažljivo otškrinu pa pozva – Gospo Milona? Odgovori mu samo tišina. Hokusa preplavi loš osećaj. Rešio je da uđe. Salon je bio prazan, a tišina u njemu savršena. Na podu dnevne sobe ležalo je nešto što je Hokusu na prvi pogled izgledalo kao nehajno odbačen grimizni plašt sa krznenim porubom. Pre nego što mu bakarni miris dodirnu nozdrve, on shvati da je to lešina psa sjajne dlake koji je ležao u lokvi poluskorene krvi. Pazeći da ne ugazi u nju Hokus hitro pretraži ostale sobe. Milone nigde nije bilo. Zlatni svećnjaci su i dalje stajali na neukusno raspoređenim pozicijama što je značilo da stan nije opljačkan, a sem nenameštenog kreveta stan je delovao prilično uredno, što je ukazivalo na to da se u njemu nije odigrala borba. Iako se svim naporima borio da potisne iracionalne misli, istražitelju su u glavi neprestano iskakali đavolani. Ne mogavši više da izdrži, on istrča napolje i krenu ka podrumu. Stan u podrumu je bio potpuno ispražnjen i očišćen, a njegova vrata i prozori širom otvoreni. Od đavolana je ostao samo trag mirisa koji je polako gubio bitku sa oporom aromom sirćeta. Od Milone nije bilo ni traga. On krenu nazad pa zastade u podnožju stepeništa. Pogled mu odluta ka susednim vratima. Brava je bila prosta i stara tako da mu je trebalo svega nekoliko trenutaka da je obije. U stvari, delovala je kao da je nedavno obijena... Vinski podrum je bio gotovo duplo veći od susednog stana i bio je ispunjen redovima buradi. Pored jakog mirisa vina Hokus oseti i slabašni trag đavolanskog vonja. Iako je bilo moguće da je miris dolazio od susednog ulaza on ipak reši da istraži. Međutim, čim je zakoračio unutra prenu ga glasno lupanje koje je dopiralo odozgo. – Milona! Milona, otvori, ja sam! Glas je bio ljudski i je pripadao starijem muškarcu. Hokus načulji uši. – Milona dete, koliko puta sam ti rekao da zaključavaš ulazna vrata, nije ti ovo Kruševica... Milona? Milona!! Hokus potrča nazad i umalo se sudari sa krupnim brkatim čovekom koji je trčao u suprotnom pravcu. Pre nego što je stigao da progovori ovaj ga zgrabi za revere i podiže od zemlje. – Ko si ti? Šta si uradio sa mojom Milonom? Gde mi je dete?! Boreći se za vazduh Hokus mu odgovori – Gospodine... Ja sam... Hokus... da li biste me spustili prvo, molim vas? Zajapureni čovek ga spusti na zemlju. – Dakle, hm, ja sam Hokus Lokvud, istražitelj, stanar i prijatelj vaše ćerke. Nemam vremena da vam objašnjavam, ali plašim se da je ona u nevolji. Zamolio bih vas za pomoć. Milonin otac se panično uhvati za glavu pa krenu da obilazi oko gnoma. – Idem po stražu! – Gospodine... – Milon. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

83


– Gospodine Milone, bojim se da straža neće stići na vreme. Moramo da delamo hitno. Potrebno mi je vaše poznavanje ove kuće, tačnije podruma. Čovek je rastrojeno okretao glavu čas ka ulici čas ka podrumu, kao da želi da pođe u dva pravca istovremeno. – Ona je u podrumu? Milona?! Milona! Ko je drži dole? Zvaću stražu! Hokusu je razmišljao kako da kaže čoveku Vašu ćerku su oteli đavolani, a da ne zvuči kao potpuni ludak. Nije došao ni do kakve ideje. – Gospodine Drat, molim vas, imam razloga da verujem da je vaša ćerka zatočena i da je trenutno u opasnosti. Molim vas za pomoć, makar na trenutak, a posle možete zvati stražu ako želite. – Ajde, ali ti ideš prvi, ispred mene! Hokus hitro podiže šešir pa utrča u vinski podrum. Sem blagog mirisa đavolana koji je lebdeo u ustajalom vazduhu, u mračnoj prostoriji nije bilo ničeg sumnjivog. Ipak, Hokusov istražiteljski instinkt mu je govorio da devojka mora biti negde u blizini. U normalnoj situaciji Hokusu ne bi bila potrebna starčeva pomoć. Koliko god da je bilo đavolana i kakve god trikove da su koristili nisu mogli da odvuku odraslu ženu, a da ne ostave mnoštvo tragova. Ali imao je premalo svetlosti i vremena da bi se igrao „prati tragove“. – Pa, ovde nema nikog... – Gospodine, da li ovaj podrum ima kanalizacionu rešetku? Poluotvorenih usta brkajlija odgovori – Kanalizaciju? Nema, ja sam to zagradio. Šta se ovde dešava? Kakva sad kanalizacija? – Gde ste zagradili? – Evo ovde, stavio sam ovo bure od dvesta kamena. Bez oklevanja, Hokus kucnu lagano drvenu bačvu pa krenu da je gura. – Mala pomoć? – procedi kroz zube gnom. – Ne mož’ to nas dvojica da pomerimo, teško je to. – reče čovek, ali ipak upre ramenom i gotovo komično se prevrnu zajedno sa očigledno ispražnjenim buretom. Na zidu je, na sred ocrtanog kruga i skroz uz pod zjapila tamna rupa. Rešetke koje su virile iz kamena su bile razjedene nečim tako da su podsećale na šiljaste kvarne zube. Nije bilo sumnje da su ova mračna usta progutala Milonu Drat: na jednom od „zuba“ visio je komadić svetloplavog platna. To je bilo dovoljno da se Milonin otac oslobodi sumnji prema Hokusu i shvati situaciju. Padnuvši na kolena on uze komad platna pa u čudu pogleda u kanalizacioni otvor. – Gos’n Hokuse, ko je oteo Milonu? Istražitelj nategnu strelicu na ručni samostrel: – To planiram sada da otkrijem. Vi možete ići po stražu. – Ne pada mi na pamet! Idem i ja s vama! – Da li imate kakvo oružje? Čovek se okrenu levo-desno pa reče – Idem gore po nož. – Donesite i lampu. Čovek klimnu glavom pa otrča kroz vrata, a istražitelj uze da pretura po džepovima i priprema opremu za predstojeći zadatak. – Ja ću ići prvi jer vidim kudikamo bolje u mraku, ako dozvolite. Starac steže oštricu i nemim gestom potvrdi Hokusov predlog. Kanalizacioni otvor je bio visok skoro tri stope i gnom je uz blago povijanje glave mogao slobodno da korača njime. Milon je nasuprot s mukom puzao četvoronoške, a njegova trbušina je zauzimala svaki prst tunela. Istražitelj je znao da je pogrešio što ga je poveo: pravio je previše buke, a i njegov fenjer, iako podešen da baca samo plamičak, blještao je poput svetionika u očima stvorenja naviknutih na tamu. Ali nije mogao da spreči oca da uradi sve što je u njegovoj moći da spase ćerku. I pored oštećenog njuha, Hokus je osetio miris gasa na vreme. Zadržavši dah, okrenuo se i potrčao u suprotnom pravcu samo da bi se sudario sa puzećim čovekom koji mu je blokirao odstupnicu. Nije stigao ni da otvori usta, a Milonin otac se sruči na njega uz hroptajuće hrkanje. Ubrzo posle i on sam izgubi svest. Sanjao je da je vezan, a da se nad njim ljulja ogromno klatno sa oštricom nalik na sekiru. Svakim zamahom je pravilo užasnu buku i spuštalo se preteći sve bliže i bliže. Kada se probudio, video je da jeste vezan, samo u uspravnom položaju, i to za metalnu cev koja je išla duž zida. Klatna nije bilo, a buka je dopirala od debelog starca koji je, takođe vezan, glasno hrkao. Miris mu je govorio da je u kanalizaciji, a A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

84


gruba betonska tekstura zida uz koji je bio prislonjen da je u novoj kanalizaciji, što je bilo dobro. U tunelu je bilo mračno, jedino svetlo dopiralo je od treperavih sveća koje su okruživale mistični crtež na podu. Nad crtežom je, sa plavom kredom u ruci sedeo nadvijen đavolan bakarnocrvene kože. I crtao. Svesno i razumno. Hokus ga je sa nevericom posmatrao kako iscrtava složene šare i elipse, poput iskusnog čarobnjaka sa Univerziteta. Bio je to krupan đavolan, najveći kog je istražitelj ikad video u životu, uspravljen je sigurno imao gotovo dve stope. U prostoriji je bilo još dva takva đavolana, oba zadubljena u poslove slične prirode, kao i ceo čopor „običnih“, sivih đavolana koji su stajali neobično mirno, kao u transu. Nju umalo nije ni video isprva. Zbog mase đavolana i zbog njene očigledno snižene telesne temperature toplotni obris joj je bio jako slab. Bez svesti, ali živa, Milona je ležala na drvenoj podlozi iza đavolana koji je crtao. Crtež na podu, Milonin položaj, kao i prisustvo mnoštva alhemičarskih posuda govorilo mu je da se ovde odvija nekakav magijski eksperiment. Hokus nije znao kakav, ali je pretpostavljao da se neće završiti dobro po njih. Brzo je smišljao plan. Tražeći pogledom oduzeto oružje, prevlačio je konopcem kojim su mu bile vezane ruke preko naoštrene nitne koja mu je virila iz zadnje strane kaiša, trik koji je naučio od jednog starog mornara. Video je dršku Milonovog noža kako viri iza daske naslonjene na zid sa suprotne strane. Njegovog samostrela nije bilo nigde na vidiku. Takođe je osećao još nešto, nešto pogrešno, ali nije imao vremena da se koncentriše na to. Jedan od crvenih đavolana je mrmljao mantru u pokušaju da baci neku čin, što se završi slabim ljubičastim bljeskom, nedvosmislenim znakom da čin nije uspela. – Šta god da pokušavaš, za početak će ti trebati malo veći plamen. – reče istražitelj odlučno. – Gnom je budan – odgovori đavolan, na šta ostali zarežaše. – Prvi korak pri svakom magijskom eksperimentu je stabilan plamen. Hokusov glas je odjekivao u praznom tunelu poput izgubljene duše koja traži izlaz. – Lukavstvo ti neće uspeti, gnome. Džabe vičeš, ovde nema nikog ko bi te mogao čuti. – Odgovori crveni škripavim, ali ipak razumljivim glasom. Hokus je to dobro znao, govorio je povišenim glasom u nadi da će se Milonin otac probuditi, što je izgleda urodilo plodom jer utom ovaj zamljacka ustima i prestade da hrče. – Savetovao bih ti da ne pokušavaš da nas sprečiš, time ćeš samo ubrzati svoju smrt. – Da vas sprečim? Zašto bih želeo da vas sprečim? Hokus zakorači slobodno, ignorišući pokidan konopac koji mu je spao s ruku i nonšalantno izvadi lulu i platnenu kesicu iz skrivenog unutrašnjeg džepa. – Naprotiv! Želim da vam pomognem! Čim je načinio prvi korak bio je opkoljen armijom đavolana. Iako mu nisu dosezali ni do kolena, njihova sama brojnost je bila zastrašujuća. – Trik! To je trik! Ne želiš da nam pomogneš! Došao si sa čovekom! Došli ste po mladunče! – Istina, jesam došao zajedno sa njim i jesmo došli sa namerom da spasimo devojku od potencijane životne opasnosti. Ali, to ne znači da smo vaši neprijatelji! I ja sam, poput vas, u večitoj potrazi za znanjem i moram da priznam da sam fasciniran vašim eksperimentom. Ali smatram da nije neophodno da bilo ko strada da bi on bio uspešno izveden. – Život ljudskog mladunčeta je nebitan. Bitan je samo eksperiment. Uostalom, ja o tome ne odlučujem. Đavolanov pogled je bio uperen iza Hokusa, negde u tamu tunela. Istražitelj se okrenu. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da vidi, i još nekoliko da se sabere kada je konačno primetio u šta je crveni gledao. Stopljen sa mrakom, iza njega je stajao đavolan, gotovo tri stope visok, crn kao noć i hladan kao riba. Hokus proguta pljuvačku. Iako je i dalje bilo malo niže i sitnije od njega, sa kandžama na rukama, crnim izbačenim očnjacima i svirepim licem, ovo stvorenje je izgledalo tako užasavajuće da je Hokus prvi put posle ko zna koliko vremena osetio iskonski strah. Crni đavolan je bio svestan, više od svojih životinjskih podanika, ali očigledno nije bio inteligentan kao crveni, što ga je činilo još više zastrašujućim. Nadajući se da njegov užas nije bila previše očigledan, Hokus pokuša da odglumi nezainteresovanost. – Kako ste? Ovaj ne odgovori. Hokus nije bio siguran ni da li uopšte ima moć govora. – Daklem, neke žrtve su neizbežne, kažete? U redu, sve za dobro nauke. Đavolan je i dalje zurio nemo poput statue, lica ukočenog u mešavinu podništavajućeg osmeha i demonske gladi. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

85


Milonin otac je sad već bio sasvim budan i čkiljio je u tamu pokušavajući da shvati šta se događa. Hokus se u sebi molio svim poznatim bogovima da neće reći nešto glupo čime bi upropastio njegov nastup. Prvi crveni đavolan je poslušao njegov savet i napravio malu vatricu u metalnoj posudi. Mali đavolani su i dalje pomno posmatrali gnoma kao da će svakog trenutka skočiti na njega i proždrati ga. – Ovo je neka vrsta prizivanja, zar ne? – reče Hokus, pa napuni lulu sadržajem kesice. Pazeći da ne nagazi nijednog pripadnika niže populacije, on priđe prema crtežu na podu, zagleda se zamišljeno pa uze jedan ugarak iz vatrice i njime krenu da potpaljuje lulu. Veliki crni krenu za njim. – Dozvoljavate? – reče uvlačeći dim tako da ni pramičak nije pobegao. Crveni ga je i dalje gledao nepoverljivo. I to s pravom. U deliću trenutka, Hokus dunu puna pluća mirišljavog dima crnom đavolanu u lice, a zatim baci vrećicu u vatru. Oblak sivog dima pokulja iz posude terajući sve prisutne đavolane na trenutno povlačenje. Hokus iskoristi to i zgrabi nož. Imao je još možda samo jedan trenutak, i iako je imao želju da zabije oštricu crnom demonu u leđa, iskoristi ga pametnije i preseče Milonove konopce. Kontrola nad običnim đavolanima koju su imali crveni (ili crni?) je bila prekinuta i ovi su bežali na sve strane kao što su to i normalno radili. Hokus oseti kako ga dva crvena đavolana hvataju za noge i zaprepašćeno uzdahnu kada je video da treći pravi rukama pokrete za bacanje čini u njegovom pravcu. On hitro podiže široku oštricu noža ispred sebe da se zaštiti. Crveni zrak zasija iz đavolanovih prstiju i pogodi nož na šta ovaj postade tako vreo da ga Hokus uz jauk ispusti. U tom trenutku se Milonova teška stopa iz sve snage sruči prvom crvenom na glavu, smrskavši je poput džinovskog oraha. Starac zatim šutnu drugog iz sve snage u stomak tako da je sleteo licem u posudu s plamenom. Skočivši iz mraka na grudi mu slete crni đavolan takvom silinom da ga zanese unazad. Sikćući i zamahujući kandžama pokušao je da mu se domogne nezaštićenog vrata. Međutim Milon ščepa zver za vrat i krenu da steže. Hokus je čuo pucanje kostiju, ali nije video grozomornu scenu. Bio je zaokupljen trećim crvenim đavolanom koji se spremao da iskoristi još jednu čin na njega. Znajući da to ne sme da mu dozvoli, istražitelj se baci na svog protivnika baš u trenutku kada su oko njega krenule da sevaju raznobojne varnice, i obori ga nazad na crtež na podu... Šta se tačno desilo, Hokus nije znao ni tad a nije saznao ni nikada kasnije. Osetio je kao da tone kroz toplu, crvenu vodu. Trenutak nakon toga, ležao je na podu tunela, izmožden i sa velikom čvorugom na glavi kojom je opravdao neobičan osećaj od maločas. Ipak, od tog trenutka je godinama kasnije imao neobične, bizarne snove i više nikada nije gledao đavolane istim očima. Milon je plačući i šmrkćući podizao Milonu sa drvene podloge, tapšao je blago po obrazima i šaputao – Mila moja, mila moja, sve će biti dobro, biće sve dobro... Videvši da je devojka živa, Hokus se uspravi u sedeći položaj. Spazi svoju lulu na podu nedaleko od sebe i požele da nije u njoj zapalio onaj odvratan čaj. Otac i ćerka nestadoše u mraku a on ustade i provršlja po tunelu u potrazi za bilo čim vrednim. Kada to nije urodilo plodom, krenu da seče uši i stopala sa mrtvih crvenih đavolana. Telo trećeg đavolana nikad nije našao. Hokus se nije uselio u podrum u Kazandžijskoj ulici, niti je više ikad svojevoljno prošao kroz nju. Umesto toga, našao je neki užasan, raspadnut stan u lošijem delu Mračne Četvrti koji mu je još dugo potom služio kao dom. Kao što je debeli rekao, uši crvenih đavolana su bile na ceni, dobio je znatnu sumu kod lokalnog preprodavca ezoterične robe i popio je u rekordnom vremenu. Ali koliko god da je pio, crveni, grozničavi snovi su se uvek ponovo vraćali. Zelenaš je posmatrao kako sunce polako zalazi kroz izbledeli prozorski okvir. Bio je vidno uznemiren. Zašto je ovo moralo da se desi? Morao je da ubije gnoma, ili da ga makar malo udesi. Nije smeo da ga pusti da tek tako zavitlava lopovsku gildu. Ipak su oni imali određenu reputaciju. A šta onda? Da li će neko doći da im se sveti? Da li će to značiti rat? Da li više nikada neće videti zlatnik, kako stari ljudi pričaju? Sa poslednjim zlatnim zrakom kroz vrata uđe niska, pogurena figura, noseći sa sobom smrad jeftinog pića. Dogega se do njegovog stola, spusti vrećicu, pa ga pozdravi nemo podizanjem neverovatno ofucanog šešira i krenu nazad. Krupni čovek se nasmeja – Znaš šta, gnome? Pijanac zastade. – Moram da priznam, imaš srca. Hokus se samo nasmeja kroz nos i u tišini napusti prostoriju. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

86


HOKUS LOKVUD I ZVER IZ ZABRĐA Seljačka kočija se žurno udaljavala zemljanim putem dižući oblake smeđe prašine. Zidine Košnice, velegrada smeštenog na pola puta između starog carstva i velike pustinje, postajale su sve sitnije i sitnije dok na kraju nisu potpuno nestale iz vidokruga. Kočija zatim skrenu sa glavnog puta na jedan očigledno manje korišćen i vožnja odjednom postade znatno manje prijatna. Hokus je pokušavao da izgleda misteriozno i otmeno što nije bilo lako jer je klupa za sedenje bila tvrda, previsoka i nimalo prilagođena za potrebe jednog gnoma, pa su mu noge visile u vazduhu i klatile se poput udova krpene lutke. Pokušao je da prekrsti noge i podboči rukama bradu, što je funkcionisalo do skretanja sa glavnog puta. Prvo je jurio šešir, koji bi mu pri svakoj džombi poleteo ka podu, a zatim je, da bi izbegao istu sudbinu, odustao od poziranja i obema rukama čvrsto stegao kožni remen pričvršćen za stranu kočije. Nasuprot njega sedeo je njegov saputnik i poslodavac, starac čija je svaka crta lica bila otelotvorenje tuge. Retka seda kosa, opušteni brkovi, pa čak i obrve visili su beživotno sa koštunjave lobanje koja se providela kroz kožu nalik na pergament. U neverovatnom kontrastu sa lakiranim polucilindrom koji je Hokus pridržavao, gužvao je u rukama šešir nalik na krpu za prašinu, ne prestajući ni jednog trenutka da zuri u istražitelja molećivim pogledom tužnog psa. Nekoliko puta je pokušavao nešto da kaže ali bi mu svaki put glas zastao u grlu i pretvorio se u nešto između hroptaja i piska. Kada je konačno skupio snagu, izgovorio je istu rečenicu kao i na početku puta. – Vi ste nam jedina nada, gos’n Hokus. Gnom nezainteresovano klimnu glavom. – Mislim, vi možete da nam pomognete, je l’ da? Vi ste ubili čudovište iz Karotske močvare, utvaru iz Donjeg Sada i decoubicu iz Krnjavice? – I giganta iz Goleti! – dodade gnom, na šta seljak ispusti uzdah divljenja i olakšanja. – I pomoći ćete nam da ubijemo našu zver? Istražitelj klimnu još jednom, što naizgled umiri starca. Pomoći ćete nam da ubijemo, je bila izjava najpribližnija istini. Hokus Lokvud, od loze Lokvuda iz Velikog Brda, istražitelj iz Košnice, nije bio trideset godina uspešan u svom poslu i, što je najbitnije, i dalje živ, izigravajući tupavog heroja iz narodnih priča kakvog je ovaj seljanin očekivao. U tim pričama, heroj je uvek sam dolazio pred jazbinu zveri, neustrašivo je izazivao i zatim pobeđivao u poštenoj borbi prsa u prsa. U pravom životu, takav „heroj“ bi najčešće završavao kao oglodana lešina koju bi zver vukla po prašini i zatim ostavila da truli u jarku. Hokus je to znao, jer je video previše njih kojima je hrabrost bila veća od pameti. Ne, kada se radilo o lovu na čudovišta, stvar je u ležala u informaciji, taktici i organizaciji. Malo veštine i magije je dobrodošlo, naravno, ali ne i najbitnije. Snaga, osobina koja se tradicionalno najčešće tražila od heroja, nije zapravo bila toliko bitna, ne zbog toga što nije potrebna, već zato što je veoma rasprostranjena. Svaki seljak koji je proveo ceo život radeći sa volovima postao bi jak kao isti, veština je ležala u tome da se ta snaga usmeri i iskoristi na pravi način. Recimo, slučaj takozvanog giganta iz Goleti. U pitanju je bilo čovekoliko čudovište visoko dvanaest stopa i jako kao desetoro ljudi. Naravno, užasnutim stanovnicima Goleti nije palo na pamet da je dvadesetoro ljudi jače nego desetoro, tako da je uz pomoć ohrabrujućeg govora, malo konopca i sekire za klanje svinja pomenuto čudovište bilo savladano za jedno popodne. Nekada je malo zdravog razuma, osobine koja je po Hokusovim zapažanjima bila najređa na svetu, bilo sve što je potrebno. Tako se ispostavilo da decoubica iz Krnjavice nije „nevidljivi zli duh koji noćima deci isisava dušu“, već samo nova vrsta pečuraka koja je nikla u kraju, a na čije su spore često bila alergična mala deca. Najčešće je bila potrebna kombinacija ova dva. U lovu na Karotsko čudovište Hokus je proveo ceo mesec prateći tragove i slušajući lokalne mitove dok nije sakupio dovoljno informacija o kretanju i slabostima zveri. Posle toga je bilo lako postaviti zasedu, i, doduše iz drugog pokušaja, čudovište je bilo savladano i njegova glava je osvanula na šiljku navrh seoske kapije.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

87


Hokus nije gotovo ništa od ovoga ispričao seljaninu. Prvo je pokušao da izbegne svaku komunikaciju s njim, ali se put ispostavio predugim i morao je s vremena na vreme da izusti nešto makar da razbije neugodnu tišinu. Pričao mu je o svojim avanturama, o putovanjima, užasnim čudovištima koje je pobeđivao i nagradama koje je za to dobio. U pričama je veličao svoje lovačke i magijske sposobnosti, želeći da mu time ulije poverenje, jer je bilo očigledno da nije bio velik i snažan poput klasičnih heroja. Pokušao je i da ga ispita o tome kakvo je čudovište koje je napalo njegovo selo, ali je između predugih pisaka i uzdisaja saznao samo da je „strašno“ i veliko tako da je brzo digao ruke. U jednom trenutku ga seljanin stidljivo upita da li može da mu pokaže magiju, na šta gnom stvori kuglicu od svetlosti, prebaci je s prsta na prst a zatim učini da nestane u njegovom dlanu. Ovaj prosti trik je zapravo bio jedini koji je istražitelj umeo savršeno da izvede, ali bio je više nego dovoljan da starac otvori usta i zabalavi od oduševljenja. Tvrdo sedište, tvrd ovčji sir i još tvrđi hleb kojim ga je starac poslužio počeli su polako da idu Hokusu na živce i kada ih je kočijaš obavestio da bi trebalo da stignu uskoro, preplavi ga talas olakšanja i uzbuđenja. Počeo je odmah da osmišljava tok akcija. Nije planirao da istog dana krene da radi; trebalo mu je malo odmora od puta kao i neka pristojna hrana. Onda bi mogao da koji dan uživa u domaćem rumenom vinu i rumenim devojkama dok osluškuje i prikuplja podatke. Kada mu sve konačno dosadi, krenuće na posao. Hokus nije bio neki radnik, ali mu je uzbuđenje izazova donosilo volju i zadovoljstvo. Sama pomisao na novu avanturu činila je da mu srce preskače. U stvari, činilo mu se da cela kočija podrhtava. Senka prekri prozore dok su kružili oko velikog pustog brda. Kada su se konačno popeli krivudavim kamenitim putem, kočija se konačno zaustavi. Starac je izleteo istog trenutka i o nečemu uzbuđeno pričao sa kočijašem. Hokus proveri ručni samostrel, vrećicu s novcem i sa džebanom, namesti kaiš i kroči napolje. Jako sunce ga u trenutku zaslepi i on natuče šešir preko čela, udahnu svež planinski vazduh i krenu ka konjima koje su starac i kočijaš uzalud pokušavali da smire. Hokus primeti da nisu u selu, niti u blizini jednog. Kočiju, kao i zemlju ispod njih zatresaše drhtaji. Konji su se propinjali kao poludeli, a pogledi ljudi pored bili su uprti ka istoku. Hokus skinu šešir. Oko pet stotina stopa daleko od njih nalazilo se selo ugnežđeno između dva gola brda. Makar ono što je ostalo od njega. Po selu je gazilo divovsko stvorenje, više od oba brda zajedno. Imalo je čovekoliko telo prekriveno kožom poput mešavine kamena i zmajeve krljušti, a iz nimalo čovekolike glave virile su mnogobrojne izrasline nalik na kljove i rogove. Svaki put kada bi zakoračilo stopalom, šutnulo bi kuću ili ambar tolikom silinom da su komadići crepova padali samo nekoliko stopa od kočije. Istražitelju se u jednom trenutku učini da nebom leti krava. Zgazivši nešto što je moglo biti crkva, džin ispusti pobedonosni urlik, glasan poput vriska orkana na pučini. Kočijaš je bio preokupiran konjima, a seljak se okrenu ka gnomu i reče – Svi su se još onomad sakrili u šumu. Životinje nismo mogli sve da spasimo, al’ kol’ko smo mogli. I, koji vam je plan, gos’n Lokvude? S koju magiju ćete da ubijete čudovište? –Ma, vi niste normalni. Tišina. Pisak. – Aa? Vidno bledog lica, gnom se okrete ka starcu i ponovi – Vi niste normalni! Ja... ne mogu. Ovo? Hah! Ne. Ovo ne može. Mislim, nije u mogućnosti... – Kako? Ali mi smo vam dali pare! – Evo vam pare, jebale vas pare! – reče gnom rastrojeno. Pokušavao je da zadrži dostojanstven stav i da smisli smislen izgovor, ali svaki put kada bi osetio drhtaj zemlje, telo bi mu se zgrčilo, a licem bi mu sevnula grimasa užasa. Boreći se sa prirodnim porivom da nađe rupu u zemlji i zavuče se u nju, preturao je panično po vrećici s novcem. – Evo... ovo su vaše pare... ovo ću da zadržim, za troškove... a ovo... ide vama, izvolite! – reče i pruži šaku novčića kočijašu. – Nazad za Košnicu? – Nazad. Odmah, ako može. Nije trebao da mu kaže dvaput. Kočijaš viknu – Ija! – puknu bičem i okrenu kočiju nazad. Hokus načini blagi naklon starcu pre nego što uskoči u kočiju, ostavivši ga da cvili na letnjem suncu.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

88


Nevenka Pupek Rođena u Zagrebu 1969. godine. Bilježi životne pojave riječima i bojom već dugi niz godina. Priče i pjesme objavljene su joj u časopisima, zbirkama i zbornicima. Održala dvije izložbe slika i poezije. Objavila digitalnu zbirku poezije „Nedovršena“, 2012.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

89


u muzeju šutnje izlažem svoja pluća: narančasti mramor zaustavljenih krikova

ne mičem se

… gulim koru srca

ispod kože grizu jedan drugog divlji slojevi šutnje

imam oštar nož za tanke kriške

tvoj tanjur je napunjen

izvan sebe oprezno čekam pravu riječ

sa stropa se cijedi rakija

sutra ću disati danas nemam vremena kiselim oblutke

kuham pekmez od razbijenog stakla

boje dana prodiru do kostiju

izgubljena u ljetu zastala sam usred pjesme usred koraka udisaja korozija ništa drugo se ne događa

kiselina usamljenost očistila je kosti od zadnjih komada mesa bijelo bijelo reci mi koje je boje krv A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

90


Biografija: Živko Begović

je rođen u zelenom Šabačkom ataru, poznatom po bici Boj na Mišaru, a po zanimanju je nastavnik, civilni, kriminalistički pravnik i novinar. Školovao se za vreme bivše SFRJ u Šapcu, Banja Luci, Sarajevu i Švajcarskoj gde je radio kraće vreme i u prosvetnoj struci. Pored toga, završio je za vreme bivše SFRJ i školu rezervnih oficira. U Austriji je radio duži vremenski period kao samostalni nezavisni novnar više redakcija inostanih izdanja za naše građane u inostranstvu za vreme bivše SFRJ i posle njenog raspada, redakcija u SFRJ i Nemačkoj. Pisanjem poezije bavi se duži vremenski period u Austriji. Piše dečju poeziju i satiričnohumorističku poeziju koja obuhvata razne svetske političkodruštvene događaje u Evropi i svetu, što mu omogućuje poznavanje tri strana jezika i svakodnevno praćenje mnogih svetskih događaja kao i brojna putovanja u mnoge zemlje u svetu!

Živko Begović MATI Majka je samo jedna, to treba svako da zna, ja je najviše volim, još od malena. Ona me je rodila, od malih nogu me neguje, hrani me i voli, svaki dan me miluje. Ja moju majku slušam, ona mi je najdraža u životu, moram da joj se odužim, za njenu veliku dobrotu. Zato draga deco, neka svako dobro zna, da je materina ljibav, najveća i jedina!

RATOVANJE Ko po svetu ratuje, u pameti luduje, to je za narod najveća propast, i najgora ljudska strast. Ratovi ne donose narodu dobrotu, nego jad, bedu, propast i golgotu, uništavaju oni ljudske živote, i celome svetu stvaraju velike strahote: Celi miroljubivi svet se pita, zašto se ratuje zbog nečijih ratnih „apetita“, koji govore stalno o demokratiji, koja je suprotna svetskoj civilizaciji? Više je nego žalosno i opasno, da je ratovanje i za decu smrtonosno, za čije živote niko ne odgovara, nego se samo zato izvinjavanjem izgovara!

AFORIZMI Ko je „demokrata i miroljubiv“, on može biti i ratoljubiv! Ako si po zanimanju birokrata, može Ti u EU biti i najveća plata! Nobelove nagrade su najnovija „moda“, kao što su šeširi bez oboda! Najbolje plaćeni komesari u radu, sve svoje odluke donose u „hladu“. A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

91


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

92


Nove Knjige

Marina Adamović To što vi nazivate ludilom

Lazar Janić Misli očešljane vetrom

Ra ki ju s a m popi o.

Dragan Karolić Kako sam (p)ostao i gay i muzičar

proza

proza

Izdavač Nova POETIKA

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Nova POETIKA

Ako žel im da pišem, moraću to o nekome koga dobro znam ili o nečemu š to je, na bi l o koji na či n, pos toja l o u meni , bi l o s tva rno doživljeno. To zna m s i gurno. Ne bi h mogla i zmišljati priče koje bi s a drža l e neš to“ va n mog razuma“. Tako bi bila os tva rena s amo (ili uglavnom) estetska vrednos t. A ja neću da u mojoj priči l judii uživaju, da ka žu kako je čudna, kako i m s e dopa da zato što je „ma š tovi ta “. Hoću da je tokom pisanja još jednom proživim. Sa mo ta ko mogu i s kreno da je s tvori m. Marina Adamović

Te 1966. Indira Gandi je izabrana za premijera Indije, Žorž Pompidu za preds edni ka Fra ncuske, Bitlsi s u harali UK i otkri ven je Sa turnov mes ec Epi metej.

Roma nsirana autobiografija muzičara Draga na Ka lorića.

romansirana autobiografija

Te 1966. Ronald Regan je postao guverner Ka l ifornije, u Ki ni je počela kulturna revol uci ja, Roling Stounsi i zdali Paint i t Bl a ck i rodi o s a m s e ja . Te 1966. Al eksa La kić je imao šest godi na , i gra o s e na l i va di pored kuće obra s l e brš l ja nom i ni je ni s l uti o da s a m s e ja rodi o. Upoznali smo s e tek 2010. Doš a o je kod mene sa dvolitrom ra ki je i reka o: Doba r da n, ja sam Al eks a La ki ć. Žel i m da ti i s pri ča m jednu pri ču. Ta njegova priča me je oborila s nogu, ili je to možda ura di l a ra ki ja koju je doneo? Pri ču s a m pretočio u roman "Kuća obrasla brš l ja nom".

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

93


Antologija Reči u vremenu

Zbornik poezije Almanah broj 2

Dragan Dišević Plamen igrom sluha bajnog

poezija

poezija

poezija i proza

Izdavač Nova POETIKA

Izdavač Nova POETIKA

Izdavač Argus Books&Magazines

Nova POETIKA i Argus Books&Magazines Li bra ry ra spisuje konkurs za Almanah 2, zborni k poezije. Cilj nam je da zbornik prika že pesme 100 a utora. Do sada već i ma pri ja vljenih 50 a utora.

"На јкраће речено, Драган Дишевић ства ра на искуству са времене поезије, подједна ко залазећи у поља модернистичке и постмодернистичке идеологије, поетике, естетике и етике. У Дишевићевој поезији постмодернистичка сумња у постојање субјекта , у постоја ње референта, у постоја ње тоталне на рације, остварује се у митолошком и неомитолошком изна ла жењу дубинске, а рхетипске структуре преузима ња кодова у ра зличитим на ра цијама садашњег тренутка . Истовремено, служећи се римова ним стихом и ка сномодернистичким на стојањем да се сва кој речи придода за умност, његова поезија отвара читав низ може се слободно рећи егзистенцијалних, институциона лних па и мета физичких пита ња ..." Спасоје Ж. Миловановић

Al ma nah 2 će i zaći najkasnije do 58. Medjuna rodnog Sajma knjiga u Beogradu 2013. godi ne i imaće svoju sajamsku promoci ju. Za učešće u zborniku potrebno je pretplati ti s e na 10 knjiga, uplatom 30 evra , za Srbi ju u dinarskoj protivvrednosti na dina rs ki ra čun, a za ostale zemlje uplatom 30 evra preko Western uniona. Za i nformacije o ra čunu i adresi pišite na mejl s ekretarpoetika@gmail.com

Argus Books&Magazines Library i ma s tal a no otvoren konkurs za s ve autore, koji su obja vljivali svoje priče i pesme u Argus Books Online Ma gazine, za periodično š ta mpano izdanje Antologije (zbornika) na jboljih ra dova. Us l ovi za učešće na ovom konkursu su da s u ra dovi objavl jeni u jednom od brojeva bes platnog onlajn magazina, i da s u a utori s premni da se pretplate na najmanje 10 pri meraka štampanog i zdanja Antologije, po ceni koja je za 33% ni ža od cene po kojoj će s e zbornik prodavati na Sajmu knjiga i u na šoj onlajn prodavnici. U pri premi je prva Argus Books Online Ma ga zine Antologija, pod ra dnim nazivom Reči u vremenu. Zbornik će s e pojaviti najka s nije do početka 58. Medjunarodnog Sa jma knjiga u Beogradu 2013. godine. Sa ma Antologija i svi a utori i maće svoju s a jamsku promociju. Radovi u zborniku će, ukol iko je to potrebno, biti lektorisani od s tra ne Redakcije i li će sami autori, na osnovu pri medbi Redakcije, prepraviti svoje ra dove. Ovo je iz ra zloga da se opravda i me Antologija, dakle, da objavl jeni radovi budu s tvarno najbolji.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

94


Nenad Nesh Stanković Najveća tajna Bobija Fišera

Angelina Dimitrijević Priča o lala Lazi i njegovom salašu

Lazar Janić – Stevan Šarčević Sam, ispod šljive

publicistika

roman

roman

Izdavač Nova POETIKA

Izdavač Argus Books&Magazines

Izdavač Argus Books&Magazines

U pri premi je srpsko i zdanje autora Nenada Sta nkovića pod naslovom ‘’Na jveća ta jna Bobija Fišera’’. ‘’Na jveća tajna Bobija Fišera’’ (The greates t s ecret of Bobby Fischer) autora Nenada Nesh-a Stankovića predstavlja, do sada, jedi nu mogućnost da s e široka čitalačka publika, u Srbiji, upozna sa, po preovl a đujućem mišljenju, najvećim šahistom s vi h vremena.

Angelina Dimitrijevi ć dobro poznaje duh s a lašara. Za one koji ga ne poznaju toliko treba lo bi reći nešto više o tom s pecifičnom izrazu. U Vojvodini ih i dan da nas možete vi deti či m s e maknete i z urba nih džungli. Nasred polja, kao ostrva s red ustalasalog okeana, okruženi bagrenja ri ma zasađenima da i h s urovi ravničarski vetrovi ne bi oduvali, održavaju negdašnju pa tri jarhalnu i tvrdoglavu prirodu Vojvođa nskog življa. U Angel inom delu postoje l ikovi ; otac kamenog morala, majka koja s e lomi između s tega patrijarhalnih običaja i ljubavi prema s i nu, momak koji je s preman da s e odmetne od porodice ra di ljubavi i devojka koja je, u najboljem duhu l atinoameričkih s eri ja, naizgled siromašna, a u s tvari boga ta naslednica. Pa i pak, glavni lik nisu oni. Gl a vni lik je Salaš, taj s imbol jednog tvrdokornog soja, danas već u polaganom i zumiranju. Angelina je na jedan topao i opti mistički način dočarala sudbinu čitavih generacija jedne dobrostojeće salašarske porodice, koja uprkos s vim svojim nes uglasicama ne uspeva da se ra zdvoji. Zeml ja će i h održati zajedno i njihovi salaši će s e gra ničiti jedni sa drugima dok god pos toji i jedan njihov pri padnik korena poput bagrema duboko usađenog u tl o ra vni ce.

Godi na je 2311. Područje današnje Evrope je država zadovoljnih s tanovnika ogromnih gra dova . Blagostanje cveta u Republici, jednoj i jedinoj. Jedna republika - jeda n narod! Ostatak planete je u kolaps u. Američka dominacija je prošlost. Rusija i veći deo Azije su u Zakavkaskoj uniji, Kina s e povukla unutar s vojih gra nica i podigla ka ra ntin prema ostatku planete. U Afri ci i Južnoj Americi umire se od gladi. Dobrovol jno zatvoreno u megapolise, s tanovni š tvo Republike nema mnogo saznanja o bi l o čemu što se napolju dešava. Negde na gra ni cama se vode nekakvi ratovi, o kojima s e uglavnom zna preko herojskih saga na ma s medijima, ali to i m je zanimljivo kol iko i lanjski sneg. Postoji puna zapos l enost i slobodan izbor zanimanja. Pos l ove koje niko ne želi obavljaju roboti i dol pengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gra dova. Pl ate zaposlenih s u vi še no dovol jne za luksuzan život, a oni koji vi še vol e da s e izležavaju s nabdeveni su sasvim l epim a panažama. Savršen plan, savrš en da n, s ve je isuviše savršeno!.

Nena d Nesh Stanković - a utor knjige, bivši a s istent i lični sekretar misterioznog a meričkog velemajstora nam otkriva na jveću tajnu “dečaka iz Bruklina, junaka i z Rejkjavika, siromaha i z Pa sadene, s rps ko-crnogorskog buntovnika, japanskog za točenika i islandskog stanovnika Valha l e”, Roberta Džejms-a – Bobija Fišera… Ovo je knji ga intrigantne istine o velikom geni ju, prisutna već na 4 kontinenta!!!

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

95


Argus Books Online Magazine broj 6. jul 2013. Izdaje Nova POETIKA Argus Books&Magazines Novi Beograd Reklama Cela stranica din

2000

½ stranice din

1500

¼ stranice din

1000

Glavni i odgovorni urednik Lazar Janić Redakcija Stevan Šarčević Milica Joksimović Milomir Bata Cvetković Telefon redakcije 0616080806

E-mail lazar.janic@yahoo.com Website http://lazarjanic.wix.com/argu sbooksmagazines Facebook https://www.facebook.com/Ar gusBooksMagazines Twitter https://twitter.com/ARGUSBo oksMag

ISBN 978-86-6317 A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

96


Amadeo Modiljani Milica Joksimović

UZ ILUSTRACIJE U OVOM BROJU Argus Books Online Magazine Amadeo Modiljani (Amedeo Modigliani), Livorno, Italija, 12. jul 1884.–Pariz, 24. januar 1920, rođen je kao četvrto dete Flaminija i Eugenije Modiljani. Posle propasti poslova njegovog oca, porodica je živela u velikom siromaštvu. Na neki način, rođenje sina je spasilo porodicu od totalnog propadanja, jer prema tadašnjem zakonu poreznici nisu mogli da zaplene krevet na kojem leži trudna žena. Prihod porodici je donosila i Amadeova majka, za koju je bio vezan čitavog života, radeći prevode poezije i dajući privatne časove. Sa jedanaest godina, prvi put se razboleo od upale pluća, koja se nekoliko godina kasnije razvila u hronični bronhitis. Sa šesnaest godina zarazio se tuberkulozom, koja ga je kasnije, u mladim godinama koštala života. Godine 1906. otišao je u Pariz gde je učio crtanje u Académi Colarossi, mada je on sebe smatrao slikarem i pre nego što je počeo da uči na Akademiji. U Parizu se upoznao sa delima Anri de TuluzLotreka pod čijim uticajem slika jedno vreme. Nemački umetnik Ludvig Majdmer opisuje Modiljanija kao poslednjeg pravog boema. U toku boravka u Parizu, Modiljani, je žestoko pio, konzumirao drogu, a imao je i mnogo afera. Anu Ahmatovu je upoznao 1910. godine i sa njom doživljava ljubavnu vezu iako je ona bila udata. Veza je trajala godinu dana, posle čega se ona vratila svom mužu. Početkom Prvog svetskog rata, prijavio se za vojsku, ali su ga zbog lošeg zdravstvenog stanja odbili. Družio se sa mnogim stvaraocima toga vremena koji su pripadali kubizmu, recimo sa Pikasom, koji mu je bio večiti rivali, mada on sam nije slikao u tom stilu. Crtež je za njega bio nešto posebno, što je branio čitavog života. Zanimala

ga je i skulptura, ali zbog nedostatka kamena i finansija, opredelio se samo za slikarstvo. Devetnaestogodišnju Žanu Ebitern je upoznao 1917. godine i ona postaje ljubav njegovog života i jedan od njegovih glavnih modela – naslikao ju je više od 25 puta. U proleće njih dvoje odlaze u Nicu i tamo nastaje najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju najpoznatija. Žana je, 1918. godine u novembru Modiljaniju rodila ćerku kojoj daju ime po majci – Žana. Sledeće godine, vraćaju se u Pariz. Žanini roditelji, koji su bili protiv njene veze sa Jevrejinom, i to slikarem, bez sredstava ta život, daju bebu u sirotište. Energija ovog slikara, ogromne snage, koju je u svom životu oličavao, ugasila se jednog januarskog jutra, 1920. godine. Umro je 1920. godine u 36. godini života usled bolesti, nemaštine, bez želje da se leči i nedostatka entuzijazma. Kako to obično i biva, što za života nije, priznato mu je posthumno. Legenda, izuzetan slikar, boem, čije će delo zauvek biti zapamćeno po izuzetnoj eleganciji i senzualnosti. Pošto je postojala izuzetna neusaglašenost između slikarevog burnog života i smirenog, uzdržanog rada, interesovanje za Modiljanija ne prestaje ni dan danas. Modiljanijeve poslednje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su: „Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću.“ Narednog dana se Žana Ebitern, u osmom mesecu trudnoće, bacila sa osmog sprata. Njeni roditelji nisu dozvolili da ovo dvoje romantičnih do same krajnosti, ljubavnika, budu zajedno sahranjeni. Njemu je priređena veličanstvena sahrana na groblju. Oko hiljadu ljudi je prisustvovalo. Tek posle tri godine Žanini roditelji su promenili odluku, tako da danas dvoje zaljubljenih koji su se jedno drugom zakleli na „večnu sreću“ počivaju u istoj grobnici.

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

97


A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

98


Argus Books&Magazines https://www.facebook.com/ArgusBooksMagazines https://www.facebook.com/groups/ArgusBooksMagazines/ https://twitter.com/ARGUSBooksMag http://lazarjanic.wix.com/argusbooksmagazines

A rgus Book s Onl i ne Magazi ne

99


Argus Books Online Magazine broj 7 A rgus Book s Onl i ne Magazi ne izaći će 1. septembra 2013. god

100


Argus Books Online Magazine #6