Page 1


PLAM TIŠINE 1. ANĐEOSKO KRILO Neverstvom ovoga sveta, moja će ljubav osvanut sasvim ponizno smešno. Patnju i boli sopstva bića; ne kroti više Posejdon svojim virovima uzdižućeg. Oprosti,nisam od onih prvih! Tek kad malo ostariš, uvidet ćeš koji miris velikog tajanstva,polegoh gestadama tvoga srca. Jednom će već večnost rascvetat darosje ruža pod tvojim stopalima i ti ćeš doznat sfere tajanstva dubina ponora. Tu,gde tiho obitavaju odbačeni snovi žudnji, plesat će oproštajni bal sav besmisao nasilnosti. Tu si ti,međ njima i tvoja bolna lepota! Priseti se,pričah ti o tom; kako se tužni pogledi bistre kroz usamljenost! Ne,dugo ne tugovah uzvisjem tražiti orlovskog grabež. Tu,njedrima,igra strana svenula je kratkim cvatom: A moj novi pogled osetio je tajne sveta! I vernost neizmerna postala je,anđeosko krilo nad tvojim likom. 2009 2. TI PRISTIŽEŠ Ti pristižeš sa svežinom jutra kroz proletnu maglu strana. Tako sanjalački poznato svetlucaju kapi očima tvojim,


pretapt se kroz lake osmeh. S usnulom nostalgijom prisećanja oplahuju stare pesme opet usne, vraćaju srcu skrivene dane: Za koje,moj zbunjeni razum, nema baš nikakvog,objašnjenja. 2010 3. OD LJUBAVI MI OSTA Od ljubavi mi osta još samo prozračni san. Nektar kapi s tvoji usana srećom jutarnjeg poljupca. Gde su jednom titrali blagi uzdasi nežnog: Zgasnula je poslednja iskra suzama nerazumevanja. Ružama se miris razvejao poput naših davnih osmeha. Ah,kako još uvek boli; boli poslednja gorka reč sa kojom si davno otišla! 2010 4. AH PRIČEKAJ BAR MALO ! Oh,zar tako lako želiš otići, od naših drhtaja,jutarnjih snova! Uzvisje fantazije,ne dotiče više; srce je prazno,dodir mrtav,ne priča o zlatnom vremenu sjedinjenja. Zar zalud da ostanu svi poljupci, sudbinskom prisećanji igri strana? Harmoniji neba,što melodijom tad ispuni osmehe bića:Nisi li spremna zadržat to svetlo,ne gubeć zemaljsko? Ne zbori,da ti je rađi hod begstva, što zgasne plamene hoda ljubavi! Ti putevi moćnih uzdizanja grudi opijali su bića,nudit voće zrelo; prostor je pun nektara prisećanja. Mramorno hladne usne imaš mila pri odlasku polegle po obrazima. Pogledaj,inje ti je opčinilo dušu! Kroz bol odamira jesenjeg daha,


za tobom osta samo pepeo života. Fenik se uzdiže iz sivkastih njedara pronaći smisao tišni ranjenih srca. Tajne života nisu prikrite mislima; nego verom odricanja dubine ličnog, rađanjem večno sjedinjenje ljubavi... Naše skupa ne treba biti poj kratkog, poput sile bujice Alpskih snegova. Tim plodnim,rađaju se mnogi svetovi: Gde ti vidiš propast,pričekaj bar malo, cvast će večne boje najlepšeg uzdaha! 2010 5. SREĆA JE POKLON STRPLJENJA Usamljeni pesnik resio je tvoje usne ispijajuć uzdahe nežnoće poja dodira: Rezrešivši poslednje osmehe tajni izgubljenih izvora obvenčane ljubavi, nad sudbinama pajaca,roboskih nagona. I svedno,sanjahu dalje mnogi o čarima mudrosti večnih zasenjenja zagonetki. Pomiriti onda nebesko sa ovozemaljskim; drhtećim zagrljajem zabludne predstave: Kao lovac,pred obmanom veličine plena! Bz znanja,da planete jednom behu hladne, opčinjene svetlom istine,ljubavi večnog! Lavirint stvaraoca,ne slepiše decu neba što živehu po talasima božanskih snova; gde ništa ne odumire bićem hoda potreba. Al reči lažima uzdrhte iz dubine tame! I svi užasi potonuća,oslobode se istine; uzdizati grudi ka lakoj strani slepila. Plodovi saznanja ne hraniše više duše; zlo,pokrene otvaranje zabrane puteva. Sad se sukobiše svetovi svetla i tame i duša raspusti uviđaj mira osobenog: Tamni tonovi zaplesahu obmane ka uhu; a srce se uzdigne ružit životne poklone činom samozadovoljstva,nakaze egomisa. To opiti poljupci,zavedu tiraniju dodira, titrati lažnim zadovoljstvom trenutka: Al avaj,sve vene ovom zemljo kazne! Injem prekrivati te osmehe zbližavanja


što ubrzo zborihu:Odlazi i zaboravi me! Odrekni se svega,ne žudi,istina postoji! Ono poklona,što ti po zakonu neba sledi! Ah,ne budi osorna,nešto ti se ne dopada! Ne beži očajanjem pod krilo izmaglice, časovi su obznjanjeni,treba ti strpljenje. 2010 6. SLUČAJNA USPOMENA Jedan božanski osmeh ti si tada imala! Susretoh ga slučajno na orkanskim visovima. Samo trenom,oplahnuo me nestvarnom toplinom bića čarolijom svog buđenja: I nestao već daljinom snovitih linija puteva. Oblaci su plovili onda i plove još i danas preko milih tihih hridi. I sam tako pravo ne znam: Da li su to doista oni, il se još uvek tvoj osmeh vidi? 2011 7. AH MOJE SRCE ! Ah,moje lako srce! Ne budi toliko sujetno. Lepše nije uvek najbolje, to si odavno iskusilo. Lepše,ono zna da zavodi, ne otkriva bit cvata duše. A tamo,tamo tom dubinom tek vidiš istinsku priču. Ah,ne rekoh li to sebi već toliko nebrojeno puta! Dok se ne pojavi lepota, iznova mi slomivši srce! 2011 8 NAD HUMKOM Ti spavaš,o moja najbliža; izdanku života presvetlog! Dok reke oko tebe bujaju,


plavetnim osmehom nebeskog tvorit daljine plima promena. Devojke nad poslednjim mirom pletu venac cvetnih mirisa. Probudi se,snovito najlepša! Kojoj su tajne bića darivale poljubac sunca i duhovnost. Oko tebe je proleće!Oh šume tirkizno treperavih uzračja, osvežavaju bezbrižje poklona! Padine su ozelenele mladošću, uzdizat grudiju lahore celova. Kako zavek odluta od sunca, tim snom predvorja senki? Tama istine i tvoja tiha lepota što živi međ nama:O ne dopusti da postanu samo čin uspomene! Zar neće više to prozračno, poklanjati mom osmehu hlad? I sve ono naklono,sretno srca: Ah,ne beše li zaludje poja inja! Ljubav,bi,kažu trebala živit večno! Budi se,nju ti poklonih jednom! Zar se i ona grobu sad pokapa? Oh,kakva polja skrivaju istinu! Vratite se vi sveiskreni časovi, oplahujte večno,napustiv nam san. 2011 9. AKO MI VETAR Ako mi vetar jednom rastvori nežno kosu tvojom blizinom grobom. Ponovno ću zaplakat kroz bol i prisećanja. Ti duboki bujajući izvori šapću još mojom dušom: Snažnije nego ikada našu pesmu zbližavanja osveženjem prošlog trenutka. Ništa mi ne umiri odlazak tvog osmeha,što poklanjaše noćnim nadimajućim poljima


uzdah nestvarnog vremena, koje razotkriva sopstvo bića. Ako mi vetar još jednom rastvori nežno sva bdenja tvojim grobom,sve suze će zaćutat za uvek dušom: I bol,ona će usnut stvarnost da je gorčina prolaznog izvan naših malih srca. U kojima je zarobljena,samo jedan treptaj trenutka,uvek težila da se vrati natrag. 2011 10. OPROŠTAJ Palić se budio sopstvom mena uspavljujuć vile štrandovima: Ti si mi ležala još lako krilom, pričale neke priče,o rastanku. Tvojih očiju tihi izvori htenja suzihu teške dubine snenja: Kajanjem klela si sudbu kletu što ti privoli krilom životnog. Nevina misao lakoća,učini te, plivačem vrela mrtvoga mora i san svih tvoji sloboda,utihnu, pričom neminovnog čina odlaska. Milosni trenutci ubrzo su zabrana cvetanja večnom naših poljubaca. Šapći mi,ponovno one lažne reči, kojima razbaštini sve zablude! Od sad ću nositi plod sramote! Gledati pognuto lica zaljubljena! Tražiti svetlost zatišja uma duše kojom se bude slasti i kajanja. Pričaj mi čari tih par trenutaka raskriljenih nam velova slabosti! Ne zaboravi sav plam uzdisaja, tajni luninog sjaja sad razotkriti! Milosni trenutci,ubrzo su zabrana cvetanja večnog našim poljubaca. Jer neka svetuga neznanih tama,


plače nad nama svoji prekorom! 2010 11. LJUBAV INJE RUŽA Uznesi,poslednji uzdah tvojih rudećih buđenja! Usne su već obljubljene slašću vekova zabluda po lažima svih zakletvi. Sve je nemoćno i leži razvejano poljima zaborava. Al žudnja,još traži svoje Obmane,udaljenim misli. Opsenjeno srca trpi nežno hladnoću uzvisja vetrova, buditi usplamtelo proleća. Ah,inje je kolevkom opet rascvetalo ruže opomena! Što sudbonosno rasplinu. Okreni,okreni svoj pogled ka poljima večnog,čas je. Napusti,dok je još uzdah tu! 2011 12. O KAKVA JE BILA ! Suzani O srce,prozračni časovi se bude! Vetar zastaje tren kosom,tiho lahorom oplahnut treptaje duše. O kakva je bila sa cvetom u kosi, mojim prvim pogledom žudnog! Behari pod koracima razodenuše sneg priviđenja,bosa joj stopala: Oh,osećanje slepo,obmana večnog! Drhtaše uzdahom,skritih osmeha udaljenog bola,nad raširenim krila. Mreti,to su misli uputja lepoti! Rastvorje životnog,ptico pevajuća ti opsenjuješ praznično duh očiju. Spokoju titravog iskrom blaženog vrtom živući procvatja ljubavi. O,kakva je bila pod zrakom sunca! Mir,plač oslobođenja,maglena suza. Jecaj zvonjave podneva katedrale, plašt osmeha tajanstva moći sila,


obzorje nade vapajem tame bića. Tad se trenom prisetih svih mrtvih i klekoh slobodom već pred oltar, a njenu mlečnu ruku,prsten krasi. Te priđoh zadnjim pramenom svesti ugledat lake suze licem joj snenim. O,kako je bila tužna vlas gorčine, ponor očaja,barjak propasti svesila! Rukom stežaše sliku dečijeg groba, blede senke očiju demona smrtnog. Da sahranih svoj egomis,morem stida! 2011 13. TEBE KOJU DUH STVORI Tebe,koju duh jednom stvori iz haosa najlepših igri snova; nudi mi pogled usplamteo nad krilom snenog snoviđenja. Tebe,kojoj su vetrovi stid dadovali raznosit miris krajnjim licem sveta; vidim hodit mojom ulicom lebdećim prozračjem čari vila. Dalekim prostranstvima ništavnog uma stvarala se ponosna svetlost nevinog... Talasat uvojcima tajanstva senki ključeva slasti usni razneženog. Ikarus se spusti od svog žudnog leta čuvati uzmah paperja tvom osmehu, putevima treptaja lakih magli raznosit rose krijućih zvezda. A potoci zarume tajanstvom dubina, primiti njedrima misteriju odsjaja; igri šapata oko tvog lika što počivaše plamom plime. Samo jezdi,nedodirnuta bolom misli, beskrajno trena susreta,ponet ću srcem carstvu tišine večnog spomena, gde inje ne obznani pokornost. 2011 14. KOJI POSEDOVAHU Plam noćnih sila igri bogova


ne vezivahu mlade Amorete: Nit im duše strana harmonije žudiše ka nebeskom carstvu, spajat poljupce i mladost zemlje. Jer pesnici jednom odlučiše Pirasu okrenit lepotu stihova: Rasplamtit svezemaljska srca po lugovima dodira tajanstva, šapatom okrilja novog proleća. Da se magle udvore mesecu skriti mu poj zvezdane idile: Uzdigav zrakom,morem,zemljom cvetanja grudi;pesmom ljubavi pred izvorima blagosti dodira. Tad se zatrese svemoć Olimpa! Talasi srdžbe oplahnu sinove Zemlje, oblaci rastvore lebdeće igre strela opakih moći,po krilima sjedinjenja: Al Uranide celivahu opoj noći; snagom zlatne sile svevladaoca prostranstva svetova kosmosa! O,lepoto nevinih kćeri zvezda, vodi nas kroz tajne carstva moći! Zaboravit te neće zemaljski sinovi! Kroz večno uzdižuće prirode šire se mirisi igre cvetne dece. Afroditin vrt smeši se odavno, rastvorit udaljeno blago krilu nad Zemljom iz očiju cvetova. Obgrljenom darova,sad su usne uzvišenom lirom Orfeusa treperile: Dok se tišina,ne opkrili snagom razvijenih dodira kroz klonulost, sjediniv Nebo i Zemlju,snovima. I sva žeđ se ne povuče tiho, da duh sunca razveja maglu, podno usnulog tajanstva azura: Rasplinutom srećom igre vrtova koji posedovahu tajnu večnog. 2011 15. KAD JEDNOM Poželela si lako prostrano nebo


što ispija uzdahe zadovoljstva: Tišinu sedme mudrosti oblaka prepunih munja začetka života i delo žudnje raskriljenih slika: Al moj osmeh,ne pozna dobrotu! Poželela si plodnost kišnih kapi, raspršenih igrom tajanstva vetra. Obznanjenu magiju rađanja pupoljaka pok krilom paperja začetka uzdaha i svetu plodnost jedinstva ljubavi: Al očajanje,beše moj tihi odgovor! Sad su časovi razjedinjeno tužni; plač poslednje sile stvaranja zvezda raznosi šum okamenjenim srcima. Doticat,zaboravljenu veličinu ponosa pod usnulim jastucima čednog postanja, lako nežit,mekim,dodir magičnog. Uzdrhti spiralama novi galaksija, prodrevši atomu zanosom treptaja kroz putanje nepojmljivih kretnji. Zbliži sve daljine,centru misli; začetka sanjivih udaljenosti prostora i oblebdi tamom narazjašnjenih moći kriku rađanja živog,pre svih tvari. Ma rodit ćemo se još bezbroj puta! Razasuti stazama mlečnim,mi sanjari ovaploćenih veličina stvaranja koprena. I kad stigneš,pre svih težina materije ka prvom izlasku sunca,molim te,nemoj poželeti onda više ništa,osim istine. Jer nju će nam svo vreme lakih daljina nudit utelovljeno Očevim svemoćnog: Oh,kako ćemo učiti jedinstvo čuda! Svu onu zaostalu poniznost bivstvovanja, ispunjavat,orošenim cvetanjima smisla. 2012 16. TVOJIM USNAMA Uzdah svežine ti budi lako jutro, širi purpur tajnovitog uzbuđenja. Tvoji snovi,polegli nad oblake prostiru čarobne kiše zaljubljenog: Šapću Aurori čednost rađanja boja! Sunca se bude kapljama rosa,


lebde tiho novim svetom osmeha: Oprosti,sam nikad nisam istinski znao; tvom liku lepote poklonit pravu reč! Mirisi behu,uzvišeno neme igre glas. Opoj me vina vodio prebrzo grobu. Ah,ti poljupci,treptaj plama noći, tugovat ne mogahu plemenito tiho! Sve izbledi sjaju očiju,ka duši; tvorit gorčinu izvora i strani bes. Osluhni kako su uzbuđeni tonovi rasuli tragove odumirućih misli! Osluhni potoke!Oni znaju zaboravljenu dostojnost mira igre životnih krugova i spirale haosa zabave slepog srca. Sve nestaje;poput tonova gozbe flaute: Odlazi pričat Gospodu obmanuti ples! Al danas više neću nikamo silom bežat, neću potonulim svetovima pijanstva: Dolit još jednu kap očaja,tvojim usnama! 17. LEBDEĆI VREMENU Kako lako treperiš nežnošću, paperjem uzdaha Serafovih krila... Raskriljuješ osmehu tišinu mira, kroz mirise opčinjenih polja, ljubit rose svetnih igri pogleda. Gledam te podno rastvorja daljina krasit prostoru razbuđene snove. Ispunjenu pokretima opoja vremena, što rasipa prozračje oblaka kroz duge prosvetljenih lukova iznad obojenog. Čini se,dodirnula si mir pogleda rubom zanosa neiskazanih nada: Prosvetljena,zrakama lica sunca, koje se uzdizahu plesom prisećanja iz zanosa zaostalih opojnosti bića. Te visine,čiste,ne opevane tugom, spuštala si meko mom krilu usana... Dotaknuvši poljubac davnih vremena, isanjan zahvalnim htenjem jedinstva, brisat maskama zabrane snoviđenja. Svet zaplesa bojama prostora očiju rastvarati časovima celokupnost,


koje igrom duha ne mogahu prići. I mi postasmo biljke lakih listova što lepršaju raskriljem univerzuma... Da još nisu presahli izvori suza dubokih tajanstva Majke Zemlje! Još nisu carstvu vernog krila istine uzneli časove sjedinjenih zaborava, lebdit beskraju zagubljenog gaja... 2012 18. ZABORAV SVIH KAZNI Uzvisila si poslednji odsjaj zalazećeg sunca,osmehom tihim! Rastvoriv sumraku gnezdo moći; nad oceanom tajanstva ponora, lebdit kroz svetove ushićenja. Razneženi talasi,šaptahu odu poljubaca,kapima punećih žudnji: Opkriliv izvore treperavog čina pod elegijom svemoćnih čari udaljenog carstva obmane,Oriona. To prilazi ponovno,oh moje oči! Prozračno dubine zanosa radosti, uzdrhtat srcu blaženstvo suza. Ti presveta božice,ne ljuti se; celovi su žudnji opčinili zrak! Besmrtno,trenom čina ovladava. Šume se naginju bićima našim. Život malo skriva lice bolnog, pevat stvaranjem iskonskog vode blagoslovom prožetih dubina sila. Prilazeći je sumrak,vreme tami; rastvara priču skrito poja večnog, praštati rečima po koji lak uzdah. Što lebdi između jave i snova zaboravom kazni ovozemaljskog. 2012 19. I TAKO ... I tako se pronađu ponovno; poljubac i svila nežnih usana! Što ih krasiše Ceresove slike plodnog duha usplamtelih srca.


Nebeskom se iskrom raznežihu, suznim podno dvorova igre sreće: O,zadovoljstvo udaljeno nevinog! Šta može od vas još tu opstati? Nebo,više ne lebdi uzbuđeno! Anđeli su već zaboravili pevati! Bahus ne cedi sveslasno vina, peharima lako opojno podatnog! Misli,pogubihu tren svetlosnog po munjama rastresitih pretnji: Čak ni Majka Priroda se ne seća; osvežene blagoće uzdaha trenutka! Jer,šta se to sad obraća životnom, Žuri prebrzo ka sili tami groba: Dok prozračno slutnji,ne ostane osamno,duhom tajanstva ljubavi. 2012 20. AKO VIDIŠ ... Dok poslednji dah letnjih pesmi poleže nektare usnulih behara: Ne traži biljkama silu tajanstva, jer već su na stazi zamiranja. Pogledaj bolje bogatstvo rosa, izdanak obilja nestalih kiša: Zamisli leto prepuno boli inja i plamen,usred snežnih pahulja! Zar ne dosadi žud mudrosti uma, plakat kroz izvore sveplima svesti? Prazniti melodije ptičijih gnezda, po rasplinutom nebu mira zvezda. Pustinje uzmiču tiho ljubavi vetra, raznosit mirise zavejanih vekova; što rone dubini uzbuđenih tama spirati poljupce linija žala peska. Usahnuli prostor penušanja mora podno usnulih natkrilja palmi, tu okamenjene koralne uspomene zagubiše trud svetog začetka igre. Gde su sad krila davnih treperenja odletela zavejanim tragovima zraka? Gde cvrkut nastanjuje spomen duše,


melodijom otežalih prozračja sećanja? Možda,možda ćemo jednog trena udahnut skrito veličanstvo ljubavi! I ako još vidiš nešto moga,pred sobom? Pruži mi ruku,postidevši svetove bluda! 2012 21. PRONAĐI ME Pronađi me prozračjem života dok kiše osamljeno san šapću. Toliko žudim tvom drhtaju ruke da su nam reči posve suvišne. Dotakni razbuđenje usnulih eona osmehom iskrenih dubina duše. Jer osmeh je ponekad bogatstvo, kom su suvišne sve boje bića. Laki san oplahnutih poljubaca raširit će tad vremenu poja krila. Dalekim prostorima Ikarovog leta presmelim pogledom prema suncu. Znam,željeno se prebrzo rasprši! Koprene obznane nakazno lica! Praštaju samo zaljubljene poglede nevinih obzračja odsjaja zvezda. Da kresnice zalebde sumraku, prosvetlit tišinu tajanstva duha: Kom smo žrtvovani trenutkom nedodirnuto lebdećeg plesa volje! Potraži me,možda me i pronađeš kako pletem sa paucima mreže! Obzorjem novih uzdaha poniznog, ko zadnja žrtva velike igre strana. Sad stvarno nemam šta da izgubim. Pruži mi ruke i znaćeš da te volim! 2013 22 POKLONILA SI ... Poklonila si prenežno svetlo kojim voleh ritam zadovoljstva: Uhvaćen,opijen,lako izgubljen vrtlogom razvejanih igri sreće, dotakoh harmoniju Sapo sfera...


Progledom pročitah mudrost reči, obživeh antiku muze Lezbosa! Što plesahu vekove stihovima neprolaznih tišina mira srca, ko orao posred nebeskog azura... Bezglasan,zaplovih Homerovim epom Troji,nošen bojama,mirisima tonova penušavih previranja istorije moći zatalasanih žudnji besmrtnog Ahila, podarit mu celov strele u petu... Tad dotakoh usne letinog opoja, ambrozija mi prože tokove krvi i zaplakah od uzbuđenja nektara: Premostiv celu vasionu dodirom ti grudi,raspršiv komete tamom... Kaskade vodopada obžive svet putovanjem preko obnažja tela. Krotit plime novih tokova osećanja i oseke rađanja smrtnog uzdahu prozračjem začeća novog života. Sve senke se trenom prosvetle bezbrojem nijansi mudraca pustinje! Vijugat,zaboravljenim tragom zmije što jednom,darivala je otrov carici i tama porobi dubinu mira srca... Al iznenadno,obžive tajne behara uzdaha Fidžijame princeze Nukade! Nudit tihu osamljenost Rozalije sred cvrkuta napuštenih ptica Anete, gde sjedinjene duše prispevaju luci. 2014 23. MIRISNI SAN Palić Još se prisećam prozračja kad su mirisi oplahivali zemlju; srca,kojima se svetlosno igre prelivalo obznanjenim duge... Negde između vina i ruža zaboravljeni su jecaji tihi, gde se univerzum rastvarao sazvežđem svetlosnih uspomena. Blagi dodir ruke,mekoća tena...


Usne orošene od poljubaca što izvirahu iz tvoga tela, lomili su talase naših misli... Dok je zaborav,mirom koprena, prekrio smisao tišine sveta... Vapit za blizinom igre eona iz praiskona oplodnje bića... Da l trajalo je večno il tren; snoviđenje vremenskih vaga sred ovog raspadanja putanja pomahnitalih priča atoma, nismo baš bili posve svesni... Rastvoreno lako krilo žuda, oblebdelo je tragom kometa poklonivši spomenu iskru... I ta iskra,još uvek tiho postoji sred udaljenih maglica misli. Prisećanjem lakog prozračja: Kad su mirisi oplahivali zemlju! 2014 24. MA VOLI ME ! Krila što plode osmeh azura kroz tvoju kosu lahora uzdaha, nose pesmu dubine tajne duha: Preletele snovite puteve obala želim ti darovat cvatom poljupca. Dole,rtom pesnika čekat ćemo talase što brišu tragove usnulog iskona. Jer znam da si još uvek lako dete, zbog kog se ptice neće vratit Africi: Smrt im tvoj cvat lepote prosvetli! Njedrima Hada već hodim naricati; da ti usne,miris cedrovog plama raznose venama,srcu posrtanja. Ma prolazno ne postoji,satovi su vratili slap nebu,tokom isčeznuća! Tako si mlada,da se galebi stide lebdet nad vodom lakih uzdisaja: Mrtvo more se razbudilo,suzit šumove tajanstva rađanja školjki i plače od sreće kiše praiskona.


A ti zboriš,kako voliš nežne lutke iz udaljenih snova,kćeri Nefretiti! Dok se Palić crveni od mojih obraza poslednjim zalaskom Heleninih očiju, da Troja,nosiše poklon bogova trgu. Dodir ti rastvara mudrost Kleopatre. Zmija se svija,plenu pustit otrov neprolaznog slepila pogleda vakova. Znam;zboriš još,toliko su prazne slike ratnika,dok sa mačeva kaplje krv! Ma voli me ludo,pokreni spirale bića! Upali zvezdanu stazu silom dodira. Nek vulkani procvatu pojem oblaka, stvoriti lavom ostrvo jedinstva na kom se zakon čoveka skameni... Jer već sutra,će moj protužni otac probosti silom tvoje nevine grudi! Razvejat zavist tragedije mirom sveta. I sama ću još šetat samo tugom snova, kroz zatajene prostore bola prisećanja. 2014 25. JASNA LJUBAV Srce ti je poput uzvisja neba. Prepuno svetla,tame i promena. Samo za jasnih mirnih noći sijaju tvoje oči poput zvezda: U kojima možeš ugledat,ljubav. 2014 26. JEDINA LJUBAV Zborimo li o ljubavi,jedinoj: Molim ozbiljno,poštovanje! Ljubav je uzdah najvrednijeg čina i nikada ne traži svoje. Zato,što zna da veruje i trpi... O,spoznanja koja mi nosimo, samo su besciljna igra sopstva! Zaljubljenost,nazivamo ljubav i mislimo,najuzvišenije o tome: A zaljubljenost,žudi,posedovanju! Da su zvezde,samo zaljubljene? Ma,već odavno ih ne bi bilo! One s ljubavlju promatraju


i čekaju da se čovek opameti: Al jalova je svežudnja,iskrenog! Nejasni obrisi snage snova lebde njegovim prozračjem naivnog. Ispunjeni obmanom igri strana i grozote svemoći princa vetra. A ljubav,ona verno čeka dalje! Čaka,da se svi istinom razbude i budu radosno tiho ispunjeni... Jer,ko je ljubavlju dodirnut; jeste da mu je ponekad teško: Al dušom i srcem,je uvek veselje! 27. PAGA SRCA Ti priđe sred moga srca danom koji nespreman sniše; kao pupoljak tajanstva sveta što poklonima neba uzdiše... I večno,najplodnijih slika; promeni mene uzdaha misli, primit toplinu preporoda grudi. Svi koraci uspomena prašine obžive najfinije nijanse htenja. Porobe kratko,korak,što se slepo zaputi stazama,centru page... Gde osmesi svih lepota leže, razvejani prozračjem čina bede i sile nesvatljivog zadovoljstva... Prostrano prozračno lice neba; ipak se osmeli osipati zvezde sa mlečne staze,kao što voćke milovane vetrom,rasprše behare očima sveta kroz snove mirisa... Gde zakletve šapću vernost, sred ponora ozračja lakog bića. Čudno,al to nisam uopće znao kom vremenu ti doista pripadaš! I da l su ti nemili kraljevi,ranili nasilnim plesa,svenežnost duše... Da,osetih samo tvoju prisutnost plimom vena pokrenute krvi, kako raznosi atome uzbuđenja. Možda si ti sveduh čuda Hipatije! Il nežnost lepote brojeva Mileve!


Možda Sinaida,što za Isusom tuguje! Ili čedna Ana,dok satire hod žudnog! A mogla bi biti duh tihe Emili kojoj svet uleda svest čudesja dok se družila sa tugom Helene... Ko da si ovim prolaznim vremena, veruj mi,osećam ti plodnost bića i želim sa tobom goreti lomačom! Jer,sve što beše vrednost sveta spaljeno je jednom plamom obesti; od onih što mač ko vrednost vide i pupoljke ne znaju lako rascvetati... 2014 28. SMISAO POŠTOVANJA Ah,voliš li me još uvek? Puniš mi kupu nektarom. Sva sladost lakog opoja osmisli samo po neku kap; gorčinom mnogih pitanja. Spavaj mirno moje dete! Jer ljubav započinje tiho, samo tako ima zanosnost; obmane,kojoj se klanjamo. Smisao,to nemoj zatražiti! Jer patnje tu uvek postoje, da su celost praiskona duše: A mudrost,njoj mladost zbori; sve započinje novim plamom koji niko razumeti ne može. Vreme ono isčezne za uvek, kao oblaci zaborava osmeha! Reč presahne po izvorima, nalik suzi iznenadne radosti: Da te poštujem,to sam zaboravio! 2014 29. VEČNA LJUBAV Opkriljena čarolijom sopstva žudnje prilaziš mi daljinama čari pomisli. Nema i uplašena,strahom boli srca poput duše,kad se noć približava... Iznjedrena opsena tajanstva kristala isčeznu posve nestankom svetla:


Čudesnije,nego vetar umirenjem sred orkanskih visova nestvarnog. Celokupno svežine plavetnog neba, prekrito tamom,izgubi moć osmeha: I stid dubine ranjenog avehira bića osvanu fantomski,poput strašila. Iskonski zov grudi kroči poruku puta, kao leptir ka cvetu,gde čaka pauk... Da još jednom san povredi svet tuge, novim besmislom stranog poniženja. Al,ovaj put priča nije puki tren hira! Ne,poput sna ti nećeš lako isčeznut! Pred tobom se nalazi nebeska ljubav, koja um samo najboljim poklanjati. Razmisli dobro!Ne žalosti univerzum! Pustinju svog bledog lutajućeg srca, na ovim obalama umirit ćeš za uvek: Da li si posve spremna,za večnu ljubav? 2014 30. SLEDI ME Svaki dan je novi san: Tihi put ka rasvetljenju! Dok ti gledam osmeh blag novim trenom otkrovenja! Tiše nego jutrnji trag rastvara se srca plam: Ka večnom sjedinjenju! Ti si tu! Gde se svetlo odvaja iz njedara strašne tame. Ti si ta! Kojoj plam ljubavi poklanja radost novog prosvetljenja! Molim te da ne odeš; ko što život lako odlazi, kad ga sreća napušta. Reci,našim stalnim brigama. Da su ples starog orosja, koja više tu ne mogu živit!


Sledi me! Novom plesu vodim te, kojim večnost samo živi! Sledi me! Da se radost rastvara verom koja tebe vidi. Smeši se! Kao što to sunca novi trag pozdravlja razbuđenu zemlju. 2015 31. GDE NESTAHU ONI DANI ? Zar ne poznaš više one dane pod predivnim sjajem meseca? Dok smo promatrali reku kako krivuda kroz domovinu. Po visokoj su obali šuštali poslednji zaostali listovi topola. Ponekad zaneseni lakim pada svetlucavim osmesima daljine. Kako se ne sećaš više pesmi koje oplahivahu zanos srca? Melodijama preko drhtavih usni kroz jesenji prauzdah svežine. Tvoji su koraci postali sve tiši kao da ne žele izgubit toplinu; svih njihovih opojnih poruka reči što se lako šire usamljenosti... Gde nesta dah našeg bezbrižja prisluškivanja zvukova životnog? Koje delismo sa mirnim šumama uzdišuć igrom odumirućeg lišća. Nikad više ne upoznah tu čaroliju što duhom svetlucaše očima tvojim: Dan za danom su zaboravu,prolazili, od tad,sam više kao da i ne postojim! 2015 32. NE VERUJ MI NOĆAS ! Ne,ne veruj mi mila noćas! Ne veruj mi nikad dok se smešim! To je prazni bol grešnog duše koji ne pozna milost nebeskih visina. Isprazno srce želim ti poklonit, sopstvom žuda,popunit tugu misli.


Puti priče, pusti tuge da se nespokoju roje! Ti si kao kristal čistote bića, ne dozvoli da ti injem porobim srce. To što se dubinom istine plodi, vrednije je od par praznih poljubaca. Nosi samo prozračje ljubavi dalje, tamo gde će ona večnim sjati. Znaj,dobrotu ovaj svet ne pozna! Zato budi svesna kad te traže; da su puste boli izgubljenog bića, poput magle,tihi svet prisećanja. Ne,ne veruj mi mila noćas! Ne veruj dok opoj vina usne vodi! To su nečisti plodovi tame svesti ko udaljeni odsjaji zaborava istine, što ostahu poput snoviđenja dobrote koju nam svest razumeti ne može. A ljubav nas tamo negde mirom čeka: Snažnija od glečerskih uzdaha nijansi. Ljubav koja baš nikada ne prestaje; da se srcem deli i uzvišeno cveta! Njoj poveri sopstvo rasejanih snova, tišinom bića nemo osmisliv,Gospodnje! 2015 33. BLAGOSLOV JE ZNATI ! Ti svećuteća,ne želiš li zborit? Dok se jutro bojama obnavlja. Hod ti je oplahnut čarima mirisa, kog uzdah i osmeh preporoda krase. O tajanstveno cveće! Gde leži tvoja domovin,kojoj su strani silnici zagubili osmeh srca? Koliko malo ime bezdušnog vredi, kad ti ugnjetava nevinost srca. Velikom dubinom čistote upitah: Da li me poznaš iz doba faraona? Samo si lakim osmeha pognula glavu: Krijuć svu tajnu prozračja Hipatije! O nesvatljiva lepoto! Koliko malo dodira iskrenog pogleda može razbudit tišinu zvezda i tvoje uzdisaje neizgovorenih reči istine, što bude usnule melodije svežine...


Zar su važni zaboravljeni jezici snova, još uvek u nama živi,poniznim pitanja? Nije li harmonija nebeske ljubavi; iskrenost,gde luci stignu tajne misli? O gde li samo? Rastvorio je Gospod utihli blagoslov i prinese milost kojom svet bitiše! Koliko malo na imenima čari leži, kad se prvi put večna lakoća dodirne. Ne želim više pitati za moći ćutnje! Ćutnjom,ću prići tvom svetu otkrovenja! Otelovljena zagonetka grešnog pogleda rasprostirat će stidno obzorju zvezda. Oh,kako li samo! Poruka tvog mirisa ovaploti hemisfere! I svako prolazeće jutro nosi rosu saznanja: Jer blagoslov je znati,ko si ti čudesna i šta tom ćutnjom u sebi samom,slutim! 2015 34. UZDAH ČARI HRIZANTEMA Tvoj uzdah,čar hrizantema udisao sam jutarnjim trena. Osvežen nektarom poklona kapi koje poklanjaju život. Pogledavši me osmehom novim što tiho tajanstvo misli rađa. Po uglovima usana rastvorenih stvori se svet nestvarnih slika. Sve reči,zatru se trenu začetka. Još samo nalik otvorenom lotosu pohitahu osećanja daleko,daleko prema svodu mlečne staze mira. Rastvorivši svoje srebrno osvetlo zasvetlucahu tamom moje duše. Pokloniv mi nestvarna saznanja nepoznavanja nutarnjeg duha bića. Iz dubine izvora dodirnutih vrela poteku suze iz sopstva ushićenja; kroz pitanja koja nemaju odgovora. Svedočit našim neznanim drhtajima da postojimo stvarno ovim svetom. 2015


35. SAMO IZ LJUBAVI Samo iz ljubavi,iz ljubavi samo; dopuštam jutru cvetanja nova! Sred tvog srca i preporoda posle udaljenih tugovanja sospstva. Samo iz ljubavi,iz milosti ljubavi veseli se rađanje lišća pogledu! Snoviti oblaci rastvaraju polja po kojima tišine osmeha opstaju. Jer davno su odletele ptice noći slutnjama što zaborave krase i oreol tame obleteo je vetar propasti,plesmo igre zaborava... Oči,što se opijahu noći dubina tu sred duha jutarnjeg prozračja: Postahu oreol sile zaborava da ljubav zakletvu reči rasplinu. Čije se duše još uvek napajaju? O,ti kradljivče telesnih osećanja! Odavno se poljupci ne naginju, usnama,koje celivahu jednom. Samo iz ljubavi,iz ljubavi samo budila se put mlečne staze! Tamo,gde večnost započinje svoje osipanje zvezdane priče. Samo iz ljubavi,slobodi se učini da poprima krila ovaploćenja! Ispija izvore dari osveženja, koje duh veličanstva,objedini. Ne,sad je mala pesma besmisao! Preko neba uspomene se raznose. Veličanstvo duhovnih sfera srca odavno se pretopilo tami ponora. Sve okrutnosti začetka susreta prostoru se zaborava predaju: Dok plam žrtve sopstva duše zauvek isčezava liku nestajanja. 2015 36. NEBESKA SUZA


Uzdah hladnog prozračja vode svežinom sopstva budućeg bića: Rosa poleže galebovim krila purpurne kapi iz usnulosti. Odnekud prilazi toplina pesme ko dodir davnih uspomena... Plima,o mirisa zrakom se širi, iz behara opčinjenih prisećanja! To harmonija nebeskog jedistva osipa ljubav iz Božijeg srca... Tako je mirno,kao za postanja prvog uzdaha iz bezličja prašine. Ovde,zemljom procvetanih duša, poneko miruje tihim likom talasa. Nekim krilom borave sećanja; za koja baš i nije svestan:Zašto su toliko opijeno nezaboravna... O prva ljubavi,nebeski plamu tuge! Ugodna noć nežnost snova čuva. Prisećaš li se lebdećih tajanstva dodira,što osećanja rascvetahu? Jedna zvezda nevinog tad zgasnu, nebeskom svetlu uskratit bol suza: Radosnija ne beše,ni Helena pred Trojom! 2015 37. NOVI OŽILJAK Ljubav priđe osmehom lakim, poput sna nejasna do kraja: Zaneto procvatu plodovi grudi nektarom buđenja prozračnog. Al ubrzo,posle uzbuđenja noći, danu se prikaza bol rastanka. Kao da san stvoren za isčeznuće bdi svojim sopstvom nepostojanog. Slepilo tame,plam buđenja nežnog; gde li se trenom zalasku upute? Ne,to nikako nije odličje ljubavi, jer kažu da ona nikad ne prestaje! Snoviđenje rađanja i isčeznuća, to brzo i bledo lake igre prisećanja: Ponovno padoh nakazi zaljubljenog! I platih danak,teškim tragom ožiljka. 2015


38. LAKO SVETOM RAZVEJAN Snoviđenjem neba misli jedre, ptice čudnu staru pesmu poje. Tu sred srca sopstva spomena poljupci se se zaborava roje. Palić kroti harmoniju valova miri čarobne obale daljinom. Kao što jednom duh osmeha krasio je naših lica lake snove. O živote trenom predivni! Malo od toga nam ostavi. Gde da uvek besmo samo mi, snovi su nam naglo prestali. Davno nestalo je poja zore! Davno presahlo je burno more! Kao naših lakih srca plam posve čudno svetom razvejan. Život uvek tako čudesno spoji dva goluba da zajedno polete. Rastvori im lice lepote sveta kao tihu radost nad kolevkom. Svo prozračje razbuđenog bića obzrači se usred nove topline i ruke se nestvarno onda spoje poljupcem iz rajskih snova... O živote trenom predivni! Malo od toga nam ostavi. Koju suzu,osmeha blagi trag, razvejanih snova prvi poljubac. Davno nestalo je poja zore! Davno presahlo je burno more! Tu nad pragom sile odlaska duša nam se mirom razdvaja. Kao naših lakih srca plam, posve čudno svetom razvejan. 2016 39. SLEPILO MALOUMA Tolikom žudnjom te opteretih. Da Atlantida potonuti mora... Svetovi postahu jedan osmeh


iz dubine zaboravljenih snova. Al pravo koje mi dade sopstvo; njega se sad stidim,slabost osećam. Ipak,sreća je tako zaljubljena; da joj istina ne može sestra biti! Vreme na vreme,razotkriva priču. Što slavih,sad je osećanje bledog! Svenulo leže raspršeni behari, ko moga srca zablude stvarnost. Pogled očiju novu sliku tvori, jaču od svesti providnog bića. O,gde si moja velika ljubavi? Ti,kojoj se zakljinjah na vernost! Čujem da plačeš,srcem me nosiš; zavetne reči još su plodno poje! No moj ponos ničeg se ne stidi i vratit se odbačenom baš ne želi. Ko bi to znao,delu života moga da priča veliku obznanu ima! Tu leže dva uništena poja duše, zbog ponosnog,slepila malouma. 2016 40. JUVELI SVEOBUHVATNOG O,devoko neznana,tišino duše; što jutru nosiš prozračja osmeh! Poklon ti budi usnulost cvetova; iskrenije,nego sunca obznanjenje i dotiče srcu,patinu Stvoritelja... Taj ten milosni nebeskoga lica, nežniji je od uzdaha latica behara: Tvoja se ovaploćena koračajuća slika stapa sa snovima oblaka i bledi nalik krilu,praiskonu čistote bića. O,sreća pohotnog bola žuda volje; konačno odumre,slavit tren svesnog! Kad se prosvetljava tame svetlo i sumrak više ne vlada nad srcima, nego ponizno slavi pad obmana... Šta mogu još poklonit sad stidno, nego ceo svet zaboravljenih vrlina! Obživit izgubljenu dušu iz prašine


postanja,vernog Tvorca ljubavi, koja nikad ne prestaje poklanjati... Ma,dopusti muzu poetskog trena! Dopusti reči iskreno preporođene! Koji put darova započinje svetlo mirisnog ozračja;nije više sreća, nego večni preporod iz tame ponora. Dalje od misli je svetlosno duha! Poklanja,više,nego sve pohotno srca! Tad živiš u jednon živom zavetu; kojim se duša sve više prosvetljava, dok ne postane,juvel sveobuhvatnog! 2016 41. ROSA PREPORODA Tiša od spokojstva živela si mojim srcem, rasplamsana mirom životnih iskušenja. Tamo gde se susreću sve jadi našeg bića sa Gospodnjom lepotom,puteva skitnica. Igru beskraja žuda,misao odavno zaboravi. Jer šta bi ponuditi moglo strašilo duše! Svetlo,koje naša srca ispunjava;zrači večnim životom kroz nebeske poljane... Gde najlepše melodije duha anđela bitišu, tihi hor obživljenih pravednosti postanja. Koja blagost reči tu se oplodnjom zaživi znaju samo iskreni trenutci ljubavnog... Oslobođeni svih okova gospodarice volje, oblaci nam rastvore smisao igre sopstva: I vanvremenski uzdah zapeva rapsodiju, punit magijom tajanstva dodire buđenja. Možda još neki cvet skriti će se od nas, da mu miris posve razumeti tad ne znamo: Al naša odluka prineti će čin ovaploćenja i najudaljenijoj senci,rosom tog preporoda... 2016 42. SFERE BLAGOSLOVA Sred tvog smaragdnog osmeha sevaju munje atomskih putanja. Življe,nego se olujni oblaci bude. Nebeska snaga veličanstva noći klanja se i dozreva,činom plodnog


iz utrobe ozračja plancetnog polja. Opkriljena čarolijom životnog daha, krotiš očima vetra,plodove sumnje. Ma šta,ako su smrtne munje žive? One su opomena i put ka večnom! Tajanstvo životnog je milosna plima, kojoj se predaje preporođeno srce! Ma slušaj duh plamteće tuge zemlje, gde čaka ispovest odbačenih greha! Ljubav je večna istina jedinstva; koja,uzdahom nikad ne može prestati: Jedina sreća,moja voljena;nam zbori da je lepa večnost prekratka za nju! Prođi pored svih snova duše planeta! Prođi pored paloga poja uzdizanja! Vrata nebeskog srca,za nas su sada uvek otvorena sferom blagoslova. Svetlo,koje se nevinim bića smeši, priprema belu odoru neprolaznog! 2016 43. PREDVORJE BOLA Snevaj,snevaj ljubavi lako oslobođena; više si puteve razuma tražit ne moraš. Tvoje je delo,mojim srcem osmišljeno bistrije je nego izvori magije kristala. Poput Odiseja otisnuh se putovanju, tražiti miraze ponositim lepotnog: I ono što svetom ugledat mogao nisam; ostavio sam prvim susretom Penelope! Ponos me služio posve uzvišenim čina. Junaštvo što beži od sopstva zatišja, moralo je upoznat smisao putovanja, da bi se vratilo luci prvotnog osmeha. Snevaj,još samo danas možes sniti! O,ti ponosita zverko sospstva grudi! Jer od ovog trena,odumreti tu moraš za sva vremena,ponosom svog plesa. Vesli se,sad ostaješ pustinjom tuge! Veseli se i molim te,ne traži druge! Kišna vremena oplahnut će ti suze za koje nisi znao niti da ih poseduješ. Šta fali,možemo skupa Božijoj službi! Sam opet,a ti po prvi milostivi puta. Veruj,rajskim se vrtovima već slavi;


da se vratismo kući iz predvorja bola! 2016 44. PRIJE NEGO KRENEŠ O,prije nego li kreneš mila! Želim sa tobom uzbirat zvezde. Sve ovo dugo-kratko vreme, poezija,nije bila dovoljna zgasnut purpur neba,celovom. Vreme je pobedilo prazninu. Dani su opevali bol prolaznog. Vrt je orosio latice zaborava i svenuo dalekom igrom stida, obasut strofama duhovnog inja. Ne,nisu to bile baš naše suze! One još uvek venu lako licem. Sva šaptanja plama ljubavi, ne mogu utišat ove sile plime što grudi prinose liku Aurore. Gde je taj prostor sluha duha? Gde,obale njegovog susreta? Svi poljupci,zagrljaju koraka daljine lebde,tamom spomena. I prisećanje već bledi,zaboravu! Dobro došla,glasilo je jednom! Dobro došla,radosti neizmerna! Al,sve što živi veoma udaljeno, mora okusit gorčinu tih razmeđa; iako će,duša još neko vreme,cvati. Niko nije nadmudrio dugo vreme. Svetlo prilaskom večeri,sluti to! Kad oči,zadobijaju one igre mena, koje dotiču samo udaljene prostore: Kao talasi,raspršeni san obalom! 2017 45. TI ZA KOJOM ŽUDIM Izgubi lagano srce,ne žudi! Grudi ti moraju biti prazne Bez svog osećanja prozračja. Misli,lako pošalji zaboravu! Neka tamo miruju tišinom. Sad si još samo pogledom blizu i sopstvo iskonskog bića;


što rastvara latice poklona, uzdasima nestverne mirnoće, neznanih za prebrze misli... Pogled ti nema više kapi bisernih osmeha,poniznog. Vrela se ne otvaraju ponovno, ništa ih ne može presušiti. Ah takvu bi ženu baš volio upoznati,jednom životom! Bez drhtaja po čari usana! Sa pogledom;koji odnosi; bilo kakvu nelagodnost,srcu. 2017 46. TVOJ OSMEH Sam ne verujem u život! Ne zato,što je on gorak. Ljudima,se ne može verovati: Oni su izmislili interes! Zato niti basano ne žudim, ispuniti moje uzdahe volje. Ako me lako oplahuje vetar, to je za mene već dovoljno. Jedinom što mi životom,smeta; je tvoj čarobni osmeh sfera. Kad on rastvori svoje latice: Njemu ne mogu baš odoleti! 2017 47. STRAH Tim jutrom rađanja purpura nosiše knjigu na poklon jutru. Pevat tihim tonovima sumnji o stihovima nerazumno lirskog. Po srebrnim ti tonovima igre razbudila se laka plemenitost: Plamteće lebdet kroz zov bića brzim ushićenjem novih slika. Svetlost milovaše rosu usana nežnosti mekoće poja Virdžila. Opijajuć mi pogled ushićenja uzdizanjem plama lake patnje. Te pođoh rastvorit krila prozora, odagnat ti sve oblake sumnji:


Al moja kolena lako zaklecahu i samo još Virdžil doticaše dušu. Oh,ti udaljeno bolno mog bića, što drhtiš tu neznanim u meni! Kako uspe zbližiti ovo životno straha i neizmerno iskreno srca? 2017 48 UZDAH RANOG Ljubav,ona zna da zaboli! Krilima jutarnjeg purpura. Tajnama čudesnih snevanja. Deli usne,od izvora žudnje; nerazumom sveta i zamire prostorom naše male duše, Često okrutno,počesto gorko! I nebo što nas lako razbudi zbori nam onda nekako tajno: Ginuti sad vredi za vremena, što neće trajati dugo,smisaono! Jer sve pesme utihnu jednom, koje je pevao maleni čovek! Uspomene,one ostanu bolne i odlazak,tako staran i hladan! Laka bit našega postojanja ti srce titrav je hod svepatnji: Kojoj se radosti ugodno smeše; samo ponekad,samo na kratko! Posustati moramo onda moćni, po poljima baš nalik palom klasju. Sa prepunim srcima lake ljubavi i težinom nasilnog,koje tek sledi. 2017 49. GARMIŠ Sumrakom prelako sad opijeni titrali su nam razbuđeni osmesi; zanošeni uzdizanjem pesme koja pristizaše iz neke daljine. Naša srca,jedna igra uzbuđenja, prihvate svebuđenje spontanog. Poklonivši lako,zanosu pesme; nekoliko pokreta i poljubaca. Daljinom se razbudiše svatla,


zapevati bojama opito uz nas. Treptavim uzdahom svetlucanja tonovima tihih prosvetljavanja. Tren,on posta čarolija poja duha! San zadovoljstva dugih susreta. I zamiraše negde polako dušom tamnine,kao lepotna uspomena. 2017 50. O ČEMU SANJAJU BEHARI ? O čemu sanjaju samo behari, tim dugim noćima usamljenog? O jutarnjoj svežini uzdaha što će im usnule latice orositi. Ili se veselehu svežini vetra dok raznosi strasne mirise, kroz lugove do tihih usnulih jastuka nežnih milovanja. Ne oni se neizmerno vesele! Plahovitoj ruci devojčice; koja će kosu beharima ukrasit; lakim buđenjem prve ljubavi. 2017 51. TEBI NAJBLIŽE Prvim nemirom talasa mislim na tebe. Dok belina otvara hram budućeg svetla. Nudit nežnu toplinu,poput tvog osmeha, izvorima odsjaja plavit mi predvorje srca. Jer mlečna staza izgubi uzdah raskošja! Svemirska prašina slegla se snu udaljenog. Treperit poslednjim tonom svoje pesme, duboko mojim grudima,gde ti samo živiš. To se uspinju Anetine doge prema tebi, po rečima što izviru iz mog sopstva duše: Tražit udaljenu obalu,gde živi sva ljubav. Ah usplamti,usplamti tim krilom poruke! Uzdrhtalih usni,što pod poljupcem neme, nad mojim mislima tih davnih vremena; koje još predivno uvek lako krilom žive. Oh,plave i penušaju dubinom tajani bića! 2017


52. U TEBI Neprestalni tokovi nebeskih priča celivahu naše poglede nežnošću. Dok mi bacasmo sidro na međašu dvaju svetova,pristigavši luci uzdaha, tihe nemoći večnih opsena zbliženja. Vidi,tolike linije usamljenog gestada susreće se tu,samim krajem putovanja! Oh,šta tražimo mi ovde,ovom obalom; koju više ne oplahuje iskrenost osećanja! Sve je predivno,al žudnja,ona je mrtva! Pod dugom beskonačja,mi ćemo nestat, ko lutalice zaslepljenih bura fantazije. I svi oni titraji uzvišenog:Gde je sad njihovo groblje havarija,pretvoreno u skulpture lakih nadgrobnih poljubaca? Oceani u nama,odavno su mrtvo lahora; neoplahujućih talasa hoda besciljnog. Virovi demonskog rastvaraju sve rane sopstva zaljublja pogled isčekivanja i pijavice očaja,uspinju se iz grudiju. Ti si se ipak osmehnula,na kraju haosa privlačnih ciljeva,zboreć visoko svesno: Još uvek imamo toplinu sopstva ruku, srcem iskri zadovoljstva igri prošlog! Sad,kad ne plovim dalje,da vidim ko si ti? Ti maglovito skrito velike praznine bića! Šta me uzbudilo ka spajanju carstva ničeg? Zar da svaki mir,nosi tešku klicu zabluda! Nijedan purpurni trag te lepote,nije me odveo iz carstva čarolije čina nepoznatog. Jedriti ne mogu sad više na ničijem krilu preplavljena izgubljenim prolazećeg časa: A nakaze životnog,ne skidaju svoje maske! Tako se okrećem ka tajni začaranog svetla i po prvi puta gledam njene čarobne zrake. I nemim mrtvilom bića,tiho pokušavajuć pepelom,pronaći pupoljke večnog zova lica. Tako malodušno pevaju sirene mog duha prolazećem nebu beskrajne tišine lepote: Odgovor je iza koprena,poverenje u tebi! 2017


53. PRE RASTANKA Tako te konačno svetlom pronađoh iz predugih redova izbledelih lica: Sada si u mojim srcem opčarana kao najuzvišenije misli dobrote. Postala si nebeska suza tišine koju mi duša u biserje pretvara. Laki hod nežnog svetla tad oživi po prozorima paperjem lake igre. Uzbudljivije nego dodiri usana kad se igrom srca polako spoje i oko nas nasta svepoj Eliziuma. Tad shvatismo da sjedinjenje već traje besmisao tad predugo. I započe,ona užurbana scena životnog nasilnog zova zahteva, vratiti poniznim životni danak. Svet trenom zanemi,nesta igre i buka ludosti sveta jasno oživi: Kao bujica,plima nasilnosti, raspršiv poslednje niti užitka. Te nam otpadnu ahđeoska krila. Bledilo beskrajnih igri minuta okrene peščanom satu novo lice; i tok tihog raspršja fine prašine zarobi nam misli i sve vreme. Osim zadnjeg poljubca rastanka. 2017 54. AH DA ZNA ! Pogled bremenit mislima ugasio je poslenji osmeh. Ona sedi nemlja od zvezda: Dok joj niz plemenito lice kaplju kiše bisernih kapi kvasiti nemarnu igru kose. Ah,koje tebi slomio srce, da znam ne mogu tugom! Da sad može vidit ovu sliku čarobne uzvišenosti životne, vratio bi se korakom žurnim: Tvoja duša,odiše čistotom! 2017


55. LEPOTA SE NE POSEDUJE ! Lepotu ne možeš posedovati. Ne dozvoli da te nosi bol želje! Onaj trenutak kad je ugledaš, vredniji je od svih čarolija duha! Umiri si poj misli ti sretniče! Promataj samo staloženo,trenutak! Kad tvoja duša čudom procveta, svatit ćeš,šta sada srcem zborim! Cezara,Napoleona ima podosta, što su ubijali moćnim lepotu slepo! Njih pamti istorija uvek u zagrljaju navodne lepote,ne žudi i ti zaludno. Udahnit plemenitost čari poklona, upoznati oni nikada mogli nisu: Ona se prebrzo izgubila bludom njihovog nepoznavanja mirnoće. Kao kada se cvet rascveta jutrom pod blagim osmehom daha sunca: Tako deluje prava ženina mena dražesnosti,ako joj se to dopusti. 2017 56. DEMON SLABOSTI Od velikih senki te sledih; tamnih dubokih,u novo presvetlo uzdizanje duše. I ti moja ljubavi,oh lako! Lako se razbudi uz vilu raširivši Feniksu nova krila sopstvom uzdaha poletnog. I poljubac usnulog zaborava opčara ponovno drhtaj zova lako blažiti gorčinu usana. Da sve što marmor beše dubokim poniženim snovima; oživi cvatom proletnjim po našim srcima koja ostave svet i javu muka stvarnog; te nadom uzdignu lake misli ka poljima bezbrižja,tamo; gde leže besciljne igre slika hladom dokolica lagodnog. Tu je on ponovno,mio vetar nežnih oplahivanja,što jedini


dotiče tišinu našeg trenutka i vreme koje uzalud prolazi lepim poljima osamljenog: Da ljubav ne rastvara uopće stvarnost sveta dvaju bića! Nego ih vodi udaljeno duhu, polja svete sile bezbrižnog! I zašto,tu zauvek ne ostanu? O sudbo bolana,ne dokučih! Jer,avaj slabos tame sopstva, je u meni još uvek najjača! 2017 57. ČAS RASTANKA Oh,kako,kako presvetlo nebo da izdržim naše ćutnje? Grudi nam praznuju,ah zaboravi, u njima zbliženje ne živi više! O čekah,čekah doista dugo! Poput hrasta osamljenog prostornim polja čari uzdaha. Motriv slike prošlog i promene nalik stihu nemog stražara. I jutra se prosvetljavahu,da ona; što uvek pristižu sveža i budna! Al prozračnost lakog svetla,ne ona; ne pokrene ništa mojim srcem. Sve osta tmurno isprazno. Jedino ptičija laka gromkost rastvaraše cvetove poput duge. Nuditi duši,nekdašnje poljupce lakog uzdaha davnih sjedinjenja. Jedno želeh uvek biti tiho s tobom; i videh moćna nova nadanja! Jedno želim biti večno mila znaj, uz tobe krilom Majke Zemlje! Al sve naše nade su stradanje, prelaki uzdasi postaju otežali. Vreme rastvara gorčine suza i nestaje nalik lakoj izmaglici ostavljati nejasne igre uzdaha. Oh kako,kako veliko presvetlo nebo; mi može oprosti što više ne volim? Jer sve je mraz prostorima neme duše, a lepota,ništa ne dodiruje likom. Osmesi su tajnovito isčeznuli sa lica velikih davnašnjih radosti.


Dodiri;oni ne postoje titrajem! Pesma je negde daleko svešću i nestaje tiho poljupcem koprena. Da moja ruka nema čaroliju nežnosti koja daruje smelosno zanosjem čina. I plamen vulkanske plime mladosnog, sa toplinom bujajućih moći žudnji. Jutra pristižu nema i hladna uz prozračnost likova kuknji. I ne pričaju o davnim trenutcima koji su krasili iskrenost poja usni, nego u svemu,vide čas rastanka. 2017 58. SLIKE RASTANKA Prilazi li ti za usamljenih jutara prohladnom sobom ćudi hladnoće! Stara slika naših ljubavnih igri nesvesnim zanosom drhtaja duša. Bdiju li još uvek tvoje ljubljene oči nad zorom nestvarnih igri buđenja? Pod opkriljem nesanih dugih noći žudnjom kroz štrandove zbiženja. Srce je tako prazno mirom doline odkad se obistini tišina obećanja i žrtveno vino posta,usne istine; pokloniv tuđinom nadu boljih dana. Sijaju li tamo neke druge zvezde, od onih koje gledasmo ovde skupa? Prelamaju li se nepoznati tihi valovi, sad pod nogama bez znanog šapata? Veruj mi,još uvek našom obalom sedi usamljeni poet s lepotom reči! Sluša spomen snova igri stihova senkama mudrosti vekovnih platana. Već mnoga proletnja oglašavanja nagovesti slavuj,al uzdah zanemi! Prijaznost behara miluje pogled, ipak,ne vodi srce zakletvi večnog! Tad beše nešto neponovljivo,osmeh! Već osedela kosa,zbori o prolaznosti. Oblaci su na tvom upražnjenom mestu duhom srca,ko ti jednom ka večnosti.


2017 59. NOĆAS Noćas sam tražio zanosno tvoje oči, tu međ zvezdama našeg jastuka. Al ležahu samo neke tužne senke, polegle nad razdorima oporog srca. Noćas sam pitao,još uvek tužnog sebe: Koliko iskreno te volih onda zavetom? I pronađoh silnu zabludu dubine duše, vezenu,uzvišenim uzdasima snenog. Noćas ovom pustinjom lakog sumračja, pevale su vile najlepšu pesmu nam tela: Al trperenje igri strana sad izgledaše, izbledelo,bolima teško nestvarnog hoda. Polarno svetlo lagano zagubi prozračje sa naših usana objejanih priča mirisa. Venut latice nežnog dodirima tuge, kriti hod razloga,iza maski jezovitog. Možda smo prebrzo dodirnuli čar usni, snažnim slepilom zanosa privlačnog? Predajuć se neobuzdano,sjedinjenju, begom od svih podsveti sile razdora. Možda smo rastvorili Pandorinu tajnu moćnih kazni,nevidljivih sila obmane? Pletuć laki venac uzvišenog Elizijumu, neznanjem tajni koje svesmisao zbore! Tvoje ruke,milovahu uzvišeno žudnje i to beše više nego proslava sjedinjenja. Ali,mi nismo još znali,da one odumirahu toplinom naših nesmotrenih igri obećanja. Gde beše taj začetak čina lica vernosti? Ne pitaj me,da ljubismo samo čar koprena! Koje će nas onda ubrzo,tako okrutno kaznit. Već sad,promatramo razdvojeno lunin sjaj! Budi li se svest ozbiljnog našim mislima: Ah mila,to su samo besmislice igri kazni! Svaka ljubav zamire sopstvom začeća, to mi posta jasno tužnom silom ove tame! Dok gledam teški ponor sopstva neuspeha. Plačem jer nisam imao drsku odvažnost;


uzeti tvoju ruku,držeć je tiho izdvojeno iz sveta opakog našeg raskola,pada bića. 2017 60. PA IPAK ISMEVAMO MI ! Da l cvrkut ptice živi srcem? Ili su to tonovi hoda večnog, što se kroz školjku mog tela oglašavaju tugom mrtvog sna. Još uvek se budim i ne poznam šta znači tama zatvorenih očiju! Juče si plakala mojim krilom, ko rosa tugom zagubljenog svetla. Ipak,sam videh sred palih kapi, svetove,što sjedinjuju nam bića i predivne forme tajanstva duše pod kojom,cveta svaki poljubac. Iako,nas upravo preleće senka nevidljivih putanja leta ptica; mi znamo,da im tragovi nebom nikada neće isčeznuti duhom: Jer Gospod osmišlja ples lišća i šapat trske dahom prožetog! Toliki su talasi slomljeni obalom i voda svedno živi darom mira! Gde su ta bogatstva životnoga, da im ne treba vetar,magla i sunce? Gde je poljubac,iz koga će zrak rastvorit spektar tajanstva boja? Osećanja naših života su pusta! I nejasno uzbuđenja traje kratko. Bogatstvo reči svedela postanja nikada mi baš razumeti nećemo. A ipak,još uvek lako ismevamo istinitu priču dela lika večnog! 61. POD OKRILJEM SNOVA Sad te konačno svetlom pronađoh iz dugih redova igri bledih lica! Sad si u mom srcu opčarana, ko najuzvišenije misli dobrote. Postala si nebeska suza tišine koju mi duša u biserje pretvara. Želim te nositi kroz ovaploćenje


velikih valova prozračja životnog. O ti moj bolu,žudnjo nesnosnog! Ti nebeska kapljo mojih grudi! Sad više ne možeš biti zagubljena da te nebeska ljubav obgrlila... Dremljivi času otkrovenja,igro tajanstva novog zavetnog života, još ti samo živiš ovim trenom... Ko što Posejdon dubinom mora svoju božicu silom trona čuva, ti posta uzvišeno plemenite časti... Nesta,davnog sivila tuge igri reči! Nesta,žudnog obola progonstva! Tihi zavet pogleda posta uzvišeno naše ljubavi,jedini opojni naklon i tvori uzdahe svog tihog gnezda koji uspavljuju radosti zvezda... Taj prastari živi dodir poljupca; još uvek nije umoran od truda da rastvara izvore preporoda... Časova što su vekovno prozračni i pevaju sopstvo ljubavne pesme na uho zatalasanom univerzumu... Harmonijo bića,vodi mirom polena brigu i radost ovom palom svetu! Kao što ptica zrak krilom miluju. Ostavi ovog skupa,darove mirisa; da zaćutimo nad nemom zemljom nalik luni,pod okriljem tihih snova... 2017


autor-Laslo Tot izdavač- autor urednik- izdavač tehnički urednik-Emanuel Švorc ilustracija korica-Vladimir Janković 15. 12. 2017 Subotica ISBN 978-86-912191-8-5


Plam tišine  
Plam tišine  
Advertisement