Page 1

Književna radionica Rašić


© Dušan Vejnović © Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Ivan Radosavljević


Dušan Vejnović

Jako i nikome Beograd 2014.


Petri Božić, za dobrodošlicu, i Marcelu Bielsi, za reči i dela.


Bila je to neka istočnjačka romansa u kojoj se govorilo o bodežima, cveću i zvezdama. Gustave Flaubert


1. NEKADA DAVNO: DUGAČKA I NA MOMENTE NEPOVEZANA ISPOVEST WALTERA BENJAMINA U ČEKAONICI JEDNE NOVOSADSKE ZDRAVSTVENE USTANOVE


Nije mi prvi put, nije mi prvi put, nije mi prvi put. Bio sam već ovde. Bio sam, jesam. Jednom. Bio sam i izašao sam. Trčeći. Trčeći sam izašao. I opet ću da trčim; temperatura mi već dve nedelje ne popušta, od malaksalosti više ne osećam ni glavu ni telo, ali ću trčati. Za to sam rođen. Nisam. Nisam za to rođen. Nisam rođen da trčim, već da pobedim. Rođen sam da pobedim, međutim nisam. Nisam pobedio. Nisam čak ni igrao nerešeno. Pa ipak, živeću. Nisam, nisam pobedio, priznajem, priznao sam već, niti sam izvukao remi, ne bežim od toga, a i nemam kud da bežim; ali trčaću, i neću umreti. Trčaću, trčaću i trčaću i trčaću. Samo da se iza ovih musavih vrata jednom promoli neko, neko ili nešto u belom, da ih otvori, ili neka ih i ne otvara, neka ih i ne odškrine, ali neka me pozove unutra, i tamo mi napokon tutne papir u ruke, kao onda, prošli put, kada sam sedeo u istoj 11


ovoj odrpanoj čekaonici, među istim ovim zamašćenim zidovima; samo da me najzad pozovu unutra i kažu mi sve je u redu, živećeš – i ja ću onda to sebi ponoviti, onim glasom u glavi koji drugi srećom ne mogu da čuju, tim glasom koji čujem jedino ja, reći ću živećeš, Waltere!, napraviću pauzu, udahnuti novi vazduh i pridodati još jedno, jedno poslednje živećeš!; i posle više ništa neću reći, ni glasom iz grla ni glasom iz glave, nego ću potrčati, i trčaću zauvek, trčaću zauvek, zauvek, zauvek, zauvek, zauvek, zauvek. Ali niko ne izlazi. Niko ne izlazi. Pre dva dana, uzeli su mi krv. Rekli su mi dođi prekosutra posle devet. I ja sam došao. U šest. Jedva sam hodao, malaksao od proklete temperature, od temperature i od straha, ne od straha, od jeze, od temperature i jeze, od temperature i od jeze (a možda i od straha, ne znam ni sam, ne znam ni sam...) zbog kojih sam čitavu noć probdio, preznojavajući se u krevetu, s gnjecavim bolom u svakom zglobu. I kada više nisam mogao da izdržim izašao sam, nekako, po mraku, i rekao sam taksisti da me vozi ovamo, da ne brine, da ću mu sve platiti, da vozi i da se ne brine, i tako sam ponovo došao, po mraku, stigao sam u šest, pre svih, a otključali su i pustili su me unutra u sedam; rekli su 12


mi čekaj i ja sam seo, da sačekam, još nije bilo nikoga u ovoj prostoriji i mogao sam da biram gde ću da sednem, pa sam seo tamo gde sam i prošli put sedeo, na isto mesto na kojem sam se prošlog puta onoliko načekao, i na njemu sam čekajući sedeo, i sedeći sam čekao, otkad su me pustili, od sedam, na istoj toj stolici na kojoj čekam i sada, nisam se pomerio a evo već će osam, i još me drže ovde, i nikoga još nema, nikoga da mi priđe i da mi se obrati, nikoga, osim babuskara, koje mi se takođe ne obraćaju, nego po svoj prilici i one isto nešto čekaju, i u međuvremenu pilje u mene, sve do jedne, uvek pilje, svi uvek pilje, svugde, gde god odem, pilje li pilje; kao da igra mečka; kao da mi se niz očnjake sliva topla krv i kaplje na sataru kojom tapkam po dlanu dok se zlokobno kezim; kao da su mi uši upravo postale špicaste i da se kroz smrdljivi dim nazire kako mi, upravo u ovom času, na čelu izbijaju rogovi; kao da mi je glava televizorska kutija i da mi je lice ekran na kojem uživo prikazuju scene rušenja svetskih metropola, i na kojem upravo počinje direktan prenos kraja sveta; tako pilje u mene, svi uvek pilje. Rekli su mi sačekaj, kroz musava vrata, u sedam, kad su me pustili unutra, a tako su mi isto 13


rekli i prošli put, pa evo čekam i čekam, isto kao što sam i tada čekao i čekao (i čekao sam još), zato što znam da će opet na kraju otvoriti vrata, znam pouzdano da će doći, isto kao što sam i onda znao da će doći, i zbog toga što su mi rekli, a i zato što čovek neke stvari jednostavno zna, bilo da mu se kažu ili ne (i kao što druge nikada ne razume, pa ponavljali mu ih dvadeset osam puta dnevno, do poslednjeg časa poslednjeg dana), i na kraju su došli, onda, prošli put, kao što su i rekli da će doći, kao što sam i znao da će da se desi, otvorili su vrata i pozvali su me, kao što će i ovoga puta doći na ta ista vrata i prozvati moje ime; i ja to znam, i čekam; čekam dugo, i još. Kada su došli, onda, prvi put, ušao sam. Kazali su mi da priđem stolu, kada sam zatvorio musava bela vrata i stao nasred prostorije, i ja sam poslušno krenuo k stolu, dajući sve od sebe kako se ne bih skljokao na pod, upinjući se kako sam znao i umeo da zadržim svest, a onda su mi rekli – ono zbog čega sam došao, ono na šta sam čekao. U prvom trenutku nisam osetio ništa. Ni u drugom. Ni u trećem. Niti sam išta pomislio. 14


Samo sam stajao, nasred te prostorije, poput bilo čega što samo stoji. Zatim me je opaučilo nešto što sam, naknadno i provizorno, nazvao olakšanjem. A nazvao sam tu novu i nepoznatu i nejasnu i bezimenu stvar tako, jer nisam znao kako drugačije da je zovem, i ne znam to ni sada, a morao sam neko ime da joj nadenem, ne bih li predupredio skori početak njenog nestajanja iz mog sećanja i – kad se nestajanje okonča – njen nepovratni prelazak u nevidljivi svet, nastanjen onim što smo zaboravili. Bilo je to olakšanje za kakvo čovek nikada ne može biti spreman. U životu me ništa nije ošinulo kao to olakšanje, tada. Napravio sam korak. Potrčao sam. Istrčao sam napolje. Trčao sam. Nisam se zaputio k stanu, jer u stanu čovek mora da se zaustavi, jer se po stanu ne može trčati, a to je bilo ono što sam ja morao da radim; morao sam da trčim, od sreće, od sreće i zbog olakšanja, to je jedino što sam mogao, tada, mogao i morao, morao i morao (da: morao i morao); i kada sam pretrčao čitav grad dva puta pa se 15


najzad umorio, stao sam, zadihan i van sebe, od sreće i od olakšanja, stao sam, napokon, i obratio se onda, sebi; rekao sam nešto sebi, rekao sam nećeš nikada više, Waltere; nećeš, vala, nikada, nikada, nikada više!, tako sam rekao. Zakleo sam se sebi, tada, prvi put. Izgovorio sam nikada, ponovio to tri puta, rekao sam nikada, nikada, nikada, i nisam lagao, tada, jer ja sam stvoren za trčanje, ili ako ne za trčanje onda za pobedu, za trijumf, za pobedu valjda, ali u svakom slučaju ne za laganje, nikako za laganje, koje je trčanju suprotno, jer kada trči čovek ne može da laže, makar kada trči onako kao što ja trčim, ili kao što sam trčao, mada svi ponekad lažemo, to je takođe istina, desi se, desi se pa se nekad i ponovi, tako to ide, takav je život, i ja sam i sâm ranije ponekad lagao, jesam, na sitno ili na srednje, a ne poričem ni da će nekada možda doći čas da nešto nanovo slažem, ali i kada on otkuca to od sada može biti isključivo na sitno ili na srednje, a nipošto onako kao što slagah onomad, prošli put, kada sam ovde bio prvi put i kada sam obećao sebi da mi se to nikada više neće desiti, kada sam kazao nećeš, vala, nikada, nikada više, Waltere!; jer ovo je sad drugačije, ovo sad je nešto drugo, ovo nema nikakve veze s tim što se čoveku nekada desi, 16


nema nikakve veze, ovo je drugo, i krajnje; ovo je konačno. Za ovo sada se kunem životom, svojim, i pošto dobro znam kako je to malo, zaklinjem se i smrću – smrću moga mrtvog oca – jer to je sve što imam; a Allah, dželle šanuhu, je veliki, svemoguć i sveznajuć – El-alim, El-Muhsij, El-Muktedir – salavat i selam neka su na Njegovog poslanika, Muhammeda, na njegovu porodicu i na ashabe – pa On zna da je svaka reč koju sada govorim sama i sušta istina; On to zna, jer On, među svim ostalim stvarima, poznaje mene, On zna ko sam ja i kakav sam, do kraja, pa zna i da više nikada, nikada, nikada neću; jednom sam pogrešio i posle sam se obavezao sebi, u iskrenosti i istini, sebi sam se zarekao, tada, jesam, ali sam na kraju pao, ali sam na kraju, eto, pao i pogazio svoju reč; i mogao bih da kažem kako je u stvari život pogazio moju reč, mogao bih ali neću, jer premda je možda uistinu život bio taj koji je pogazio moju reč, ja u to ne umem da verujem, i ja to ne mogu da kažem, već verujem da znam kako sam to bio ja sâm, kako sam ja bio taj koji je pogazio sopstvenu reč, koji je preveslao sebe, kao poslednji uličar, kao najniži beskičmenjak, kao pogani nitkov; i eto me sada ovde, na kraju, koji 17


ne sme, koji ne može da bude kraj, koji milošću Njegovom neće biti kraj, i ponovo dajem svoju reč, ali drugu reč sada dajem – svoju poslednju ovoga puta – i činim to iznova pred sobom, ali ovoga puta je drugačije, jer ovog puta reč dajem i pred Njime, i pred Allahom samim, subhanehu ve te’ala, i – On to zna – nikada u životu nisam bio čistiji i iskreniji; On to zna, On koji sve zna i pazi i prati – El-Muhejmin, El-Besir, El-Habir; a ja jedino znam da ovu svoju drugu reč, poslednju, konačnu, dok sam živ neću pogaziti, nema te sile, ne postoji, niti može da postane, pa ako je pogazim neka nema iza, i zore neka više ne vidim, jer to ne bi bila kazna, to bi bilo ispunjenje pravde, moje pravde. Ali i Njegove takođe, ujedno i Njegove; pravde. Za tu prvu reč što sam je dao i posle je pogazio, nemam načina da se ikada iskupim; ali sada, pošto zavet ovoga puta ne dajem tek sebi, jer to je izgleda jednako kao i da ga ne dajem, pošto sam se zbog toga sada obratio i Njemu, koji je slavan i uzvišen, i pošto Mu se i dalje obraćam, te tako ovaj put zavet polažem i pred sobom i pred Njime – otrpeću zablentane poglede babuskara, čekajući da me pozovu unutra i kažu mi da je sve u redu, i da ću živeti; otrpeću sve te poglede i 18


ispričaću svoju priču, ne bi li On, koji je jedini i koji je svemoguć, učinio ono što sâm ne mogu; ne bi li mi On – Er-Rahim, El-Hakim, El-’Adl – za tu prvu pogaženu reč oprostio; jer On, Allah, dž. š., koji je jedini i svemoguć, voli ljude, ali istina je takođe da On još više od ljudi voli priče, istina je i to, nego smo mi ljudi gordi i tašti stvorovi, pa ne želimo da znamo, ali tako je; i u slučaju da Mu ispričaš svoju priču, najbolje što umeš, i istinito u meri u kojoj je to moguće (istinito ne u odnosu na život, koji tek ponekad ima veze s istinom, već u odnosu na ono zaista istinito – što najviše liči na priču), i ukoliko Mu se ona onda svidi više nego dela koja si počinio, milostivi će ti Allah, dž. š., najveći i svemoguć, za ta dela oprostiti. Ovo je moja jedina nada za prošlost, u kojoj sam pogazio zavet sebi, i zato svoju priču počinjem. Ali ta moja priča, koju evo počinjem, ujedno mi je i jedina nada za sadašnjost, u kojoj čekam da čekanje prestane i da mi saopšte da ću živeti, jer ukoliko uspem, ukoliko mi pođe za rukom pa je izvedem onako kako bih želeo, i kako mora da bude izvedena, ona će Mu se dopasti; i ako se to desi, On će mi onda, jedini i svemoguć i milosrdan, oprostiti za prošlost i prihvatiće reč koju Mu sada nudim, i učiniće onda svoje te će se napokon 19


ova musava vrata pokrenuti, i desiće se napokon ono što tada mora da se desi, a to je da mi kažu živećeš; reći će mi to jer to je ono što mora da bude; ja ću živeti. I oca svoga malopre pominjem, ali njega više nema, pokoj neka mu je duši, pa zato osim Njega, koji je večan i sveprožimajući – El-Vesi’a – nema nikoga da me razume; na belom svetu jednako kao i ovde u ovoj memljivoj čekaonici, nema nikoga ko bi razumeo šta govorim, i ko bi čuo o dobroti moga pokojnoga oca i o čestitosti njegovoj, drugačijoj od čestitosti; ovde jedino ove babuskare pilje u mene, i misle kako sam valjda skrenuo s uma, što mi je koža crna i što sam spustio glavu i što mrmljam sve ovo u umašćeni pod, dahom naroda svoga, na jeziku fulanskom, koji nasledih od oca Alima, dobroga oca moga Alima, kojega više nema, kojega sam poslednji put video pre mnogo godina, a onda ga više nije bilo, pa sam ja napustio rodni Ngaoundéré, pošto me je majka poslala tetki Solange u Toulouse, kada sam imao četrnaest godina, a poslala me je ne što joj beše ćeif, već što druge nije bilo, jer je teškom mukom uspevala sve da nas prehrani, jer u crvenoj prašini naše četvrti nikada neće biti dovoljno hrane ni za svu kržljavu stoku, tako je majci govorio moj 20


otac Alim, pre nego što je otišao, pre nego što me je majka poslala u Francusku, u koju je poslala mene jer sam ja bio najstarije živo muško u kući i zato što sam najbolje od sve dece šutirao loptu, najbolje od svih, tako je mislio moj otac, od kojega nismo dobijali nikakvih vesti otkad beše otišao na jug, i bio je u pravu, moj otac Alim, i za ono u vezi s hranom i za ovo u vezi sa šutiranjem lopte, bez ikakve sumnje, budući da su to isto svedočili i svi momci i muškarci iz okolnih ulica koji su se razumeli u loptu, pa me je majka, kada više nije bilo druge, spakovala i poslala tetki u Toulouse. Tetka je preko Kevina Kanea poslala novac za avionsku kartu i ceduljicom majci objasnila da radi sve kako joj Kane kaže. Majka je potpisala neke papire, rekla mi slušaj Kanea, Waltere, a kada stigneš, uvek slušaj svoju tetku, mili. Obgrlila me je onda, svojim rukama, i stegla me uza se, polegla je moju glavu na svoj stomak i rekla mi jako, Waltere!, samo jako!, rekla mi je još i to, ljuljuškajući me i njišući se polagano zajedno sa mnom; sećam se dobro njenih hrapavih prstiju kako prelaze po mojoj glavi dok ponavlja te reči nekoliko puta. Zatim se nasmejala i raširila ruke, imitirajući njima krila. Uzviknula je kako ću leteti poput ptice. Onda me je poljubila i ostavila me Kaneu. 21


Jedna od prvih stvari koju je tetka Solange uradila, one iste večeri kada sam stigao, bilo je da mi zapreti da pred Francuzima (crnima isto kao i belima) nikada ne smem da se izlanem i da kažem kako su mi roditelji živi; prostrelila me je onim svojim pogledom mrtve ozbiljnosti i upozorila da to zauvek mora ostati naša tajna. Ništa tada nisam znao, ili skoro pa ništa, i tetku sam slušao više zato što mi je tetka ili zato što nisam imao koga drugog da slušam nego što su mi se njene lekcije (kojih je zaista bilo mnogo) činile razboritim. I tako sam u Francuskoj polako prestajao da ne znam; učio sam, i postepeno sam počinjao da znam. Nisam baš, ono što se kaže, učio u školi, jer u školu više nisam išao nego što jesam, a i kad bih odlazio uglavnom sam ostajao u dvorištu, da igram fudbal. Kad nisam išao u školu, igrao sam fudbal u bloku, ili s drugarima na Playstationu, ili na treninzima u Pradettesu, na koje me Kevinov rođak Stephane beše upisao. Moj prvi klub zvao se J. C. Toulouse Pradettes. Tamo su mi dali dres. Bio je jarkocrven. Otada pa dok sam živ, crvena će biti moja omiljena boja; za dres i inače. Taj prvi dres dali su mi u klubu, a kopačke mi je kupila tetka Solange. Odvela me je u veliku radnju i rekla biraj. 22


Nije; nije, doduše, bilo baš sasvim tako. Ovo biraj nije kazala. Ali da mi je kupila prve kopačke – to jeste. Imao sam dres (svoj crveni dres s grbom napred i brojevima jedan i sedam na leđima). Imao sam kopačke. Nove kopačke! Imao sam klub i išao sam na treninge. Bio sam srećan. Nedostajala mi je porodica – ne sećam se toga jasno ali mora da mi je nedostajala porodica; međutim, imao sam dres i kopačke i, prema tome, mora da sam bio srećan. Jesam – da sam bio srećan, toga se sećam; o da, toga se sećam. Bio sam srećan i trčao sam. Trčao sam jako, a za mojim stopama nisu se dizali oblaci crvene prašine. Sva francuska zemlja bila je crna i mekana, mirisala je na vlagu i na drugačije, a ipak su je Francuzi zvali isto kao i mi – zemlja (Francuzi su, shvatio sam to odmah, imali uvrnuti običaj da veliki broj stvari koje bi tek ličile na naše, ali koje uopšte nisu iste kao naše, nazivaju istim imenom kao i mi). Na treninzima, međutim, nismo trčali po tom neobičnom francuskom tlu, zvanom zemlja, već po gustim travnjacima što su iz njega izbijali – istim onakvim zelenim travnjacima po kakvima se igra na prenosima s evropskih stadiona. 23


Kada nisam igrao fudbal niti ga gledao na televiziji, ponekad smo išli u taxiphone da zovemo mamu, tetka i ja. U povratku mi je onim svojim ozbiljnim i poverljivim, tihim i odsečnim glasom drobila kako nikome ne smem da odam našu tajnu (a naša tajna je bila to da su mi roditelji živi). Kada nismo išli da zovemo mamu i kada nisam bio na treningu, gledao sam fudbal. U tami dnevne sobe, piljio sam u televizor i gladio rukom krampone i šavove svojih kopački. Svako veče sam brisao kopačke i donosio ih na kauč u dnevnoj sobi, a kada bih zaspao tetka Solange bi ih nanovo vraćala u predsoblje i ostavljala ih među papučama i cipelama. Nikako nisam uspevao da razumem taj njen primitivni, varvarski stav prema kopačkama. Nisam mogao da prihvatim to što se prema kopačkama odnosila onako kako se odnosila – a tretirala ih je jednako kao i ma koji par polovne obuće s buvljaka – ali tetka Solange je bila žena tvrde volje i u ovom smislu nepopravljivi egalitarista, te se prema njenom shvatanju osnovna namena svake obuće uvek iscrpljivala u zatrpavanju skučenog prostora kraj ulaznih vrata. Izuzeci za nju nisu postojali. Pregovoranje nikada nije bilo na dnevnom redu. Vremenom sam shvatio kako mi je odustajanje od ambicije 24


da je opasuljim najpametnija među solucijama. Mogao sam ostatak života provesti upinjući se da joj najzad dokažem najjednostavniju stvar na svetu – na primer, da kopačke nisu tek neka obuća – ali ništa to ne bi pomoglo. Jednako tako nisam uspeo da joj utuvim u glavu kako se dres ne može bacati u veš-mašinu s ostalom odećom i da se posle peglanja ne može zatrpavati drugim majicama u ormanu – kao da je u pitanju neki ofucani duks ili stara pidžama, kao da je u pitanju tek još jedan anonimni komad garderobe, koji bilo. Urazumiti moju dragu tetku, objasniti joj nešto toliko samo po sebi razumljivo, bilo je u tim slučajevima neizvodljivo. Ipak, u pogledu većine drugih stvari, dobro smo se slagali. Ona je bila jedina osoba u mom francuskom dečaštvu koju sam poznavao otkad znam za sebe i kojoj sam skoro sve mogao da verujem (uključujući tu i ono što ipak nije trebalo da joj verujem). Jednog dana, Stephane je došao da me pokupi posle treninga i rekao mi da ima vesti za mene. Te vesti su zapravo bile jedna vest i ona je glasila: prelaziš u Toulouse FC. Bio je to dan kada sam naučio da reč transfer postoji i u svetu izvan televizora, takođe i dan kada sam počeo da slutim da je to jedna od najvažnijih reči. U novom 25


klubu bilo je poprilično drugačije. Jedna od glavnih novosti sastojala se u tome što su me iz napada vratili u vezni red. Tako ćeš moći još više da trčiš, objasnili su mi. I ja sam trčao, mnogo i jako, svaki dan. U Toulouseu nismo nosili crvene dresove, već neke grozne ljubičaste. To je bila druga bitna promena. Tetki nikako nisam uspeo da objasnim da je ljubičasta odvratna boja za dres, ali tešilo me je saznanje da ću uskoro biti velika zvezda evropskog fudbala. Posle svega tri meseca, moja sudbina je počela da se ostvaruje: ušao sam u startnu postavu kadetskog tima. Pa ipak, u to doba još uvek sam premalo razmišljao i zbog toga sebi nisam pokušavao da predočim kako će sve izgledati u bliskoj budućnosti u kojoj ću biti ovenčan slavom i stvarima koje sa njom idu. Nisam se bavio tim pojedinostima. Ali ovo što sam kazao ne može biti istina. Ukoliko tada i nisam mnogo razmišljao o životu i o opštim stvarima – kao što zacelo nisam – o danima moje slave i o tome kako će sve izgledati i te kako sam mozgao. U tome mora da sam u ono vreme svakodnevno uživao. Najverovatnije mi je, međutim, um još uvek bio veoma nerazrađen i slab, a znanje o svetu koji me je okruživao toliko konfuzno i šturo da ideje o danima slave, kojima sam po svoj 26


prilici morao biti veoma zaokupljen, nisam umeo da razradim. Zamislima i idejama u to vreme nisam bio kadar da upravljam. Nije mi polazilo za rukom da čvrsto stisnem jednu od njih i da je doteram do ma kakvog koliko-toliko jasnog ishoda. Biće da sam oskudevao imaginacijom i duhovnom disciplinom. No bez obzira na svu moju umnu zapuštenost i neznanje, volja mi je već bila sasvim zrela i bila je angažovana ne bi li se desilo što pre sve veliko i važno što se preda mnom nalazilo. U tom smislu, glavna muka je poticala od činjenice da u onoj oskudici godina od koje sam tada patio, realno, nisam mogao da budem velika zvezda evropskog fudbala. Ipak, ne mogu da kažem da me je ovo, ili bilo šta drugo, zaista tištilo. Imao sam dres. Imao sam kopačke. Trenirao sam. Trčao sam. Trčao sam jako. Bio sam na putu i kretao sam se u dobrom smeru. Osećao sam to. Kada su prošla još dva meseca, Stephane je ponovo došao po mene posle treninga, odveo me na hamburger i saopštio mi da se odigrao novi transfer. Ovoga puta u pitanju nisam bio ja. Ovoga puta, u pitanju je bila tetka Solange. Prelazila je u Kamerun. Taj transfer zvao se deportacija. I ja sam, na koži moje dobre tetke, na nesrećnoj sudbini moje dobre tetke Solange, naučio da je značenje 27


ove reči udaljenije od strepnje nego li od propasti. Imao sam tada petnaest godina. Pošto su oteli tetku i stavili je u avion za Kamerun, preselio sam se. Sada sam živeo u Stephaneovom stanu, u koji je on dolazio pred zoru, a nekada nije ni dolazio. Jeo sam hamburgere, od sitnog novca koji mi je davao, išao sam na treninge i posle odlazio kod nekog od drugara iz tima da igramo Playstation. S obzirom na to da smo trenirali svakog dana osim vikendom (vikendom smo igrali utakmice i išli na Municipal da gledamo prvi tim), postepeno sam prestao da igram fudbal u bloku. Noću sam sanjao kako igram za Liverpool, ne kao vezni već ponovo kao napadač, i kako dajem golove. Ponekad kada nisam mogao da zaspim, razmišljao sam o majci i ocu, o tetki Solange i o braći i sestrama, o daljinama, za koje mi se u to vreme činilo, a i danas mi se tako čini, da se uvećavaju pošto nastupi noć (i uvek mi je to bilo čudno, zbunjivalo me je to kako daljine postaju veće onda kada ih više ne vidiš); i plakao sam tada, sve dok najzad ne bih ponovo zaspao. Ujutro bih se razvlačio na kauču pred televizorom, drkao i iščekivao popodnevni trening. Dogodine se desila jedna velika i lepa stvar, koja će kasnije dovesti do druge, užasne. Ova lepa 28


bila je da sam prevremeno prešao u juniore. Odatle se jednim korakom stiže u prvi tim, pod reflektore, pred ispunjene tribine i kamere. Drugim korakom stiže se do velikog transfera, a treći, poslednji, znači da si postao zvezda. Sve sam to znao – kao što već rekoh, u Francuskoj sam polako prestajao da ne znam i svakim danom sve sam više stvari počinjao da znam – a prvi od ovih koraka k zvezdama, dakle, već sam bio napravio. I Stephane i ja bili smo ushićeni. Pošto sam prešao u juniorski tim, izmenilo se ponašanje ljudi kojima sam bio okružen. Ne mogu da kažem da su me u podmlatku loše prihvatili, ali ne mogu da kažem ni da je neko od mojih novih saigrača iskazao preveliku radost zbog dolaska nas iz kadeta. Vreme je da odrasteš, rekao mi je Stephane, koji je postao moj menadžer. I dalje sam živeo kod njega. Trenirao sam svaki dan. Gledao sam fudbal na televiziji svaki dan. Drkao sam svaki dan. U školu praktično nisam ni išao, ali mi je Stephane često držao predavanja o trudu, upornosti i profesionalizmu. Ovo poslednje bio je termin na kojem je posebno insistirao. Uveo ga je tek nakon što sam prešao u juniore. Čio i razgaljen ko zna čime, govorio bi kako je pred nama velika budućnost (sećam se dobro, govorio je baš 29


tako – u množini: pred nama). Kada bi ga sastavila melanholija i kada bi zapao u rđavo raspoloženje, uglavnom nije bivao kod kuće, srećom, a ako jeste, često bi mi prebacivao zbog raznih stvari, ali najviše mi je dosađivao zvocanjem o tome kako treba više da radim u teretani. A mene je teretana ubijala jedva malo manje nego škola. Ono što me je stvarno zanimalo bili su lopta i trčanje. Trenirao sam. Trenirao sam mnogo, i još. Ljudi koji su radili s nama u juniorskoj kategoriji neprestano su nam objašnjavali mnogobrojne stvari koje se tiču fudbala. I mada su njihove pouke u pogledu raznih tehničkih i taktičkih pojedinosti bile korisne, ono što je suština ja sam shvatio sam. U to vreme već sam ovu poentu znao jednako dobro koliko i danas: kada se s njega sljušte sve suvišne gluposti i tričarije – fudbal je trčanje. Trčiš, dodaju ti, trčiš, brzo, jako, šutneš i daš gol. To je sve. To je fudbal. Trčanje. I ponekad sreća. Obećanje sreće. Pokušaj. Kada se ukaže prilika, stuštiš se najkraćom linijom k šesnaestercu, pobegneš odbrani, šutneš iz koraka i iznenadiš golmana. Lopta je onda na svom mestu. I čitav svet je onda na svom mestu. Ništa misteriozno niti komplikovano. To je fudbal: trčanje, u kojem pobeđuješ onoga koga možeš da pobediš, ukoliko 30


poseduješ snagu i rešenost, i trčanje u kojem voljom i uz pomoć sreće (ali pre svega voljom), ponekad – ređe nego što se nadaš ali svejedno – možeš da pobediš i boljeg od sebe. Naravno, na televiziji su pretežno forsirali onu drugu teoriju. Promovišući je bestidno i besomučno, najčešće posredstvom Argentinaca i Brazilaca, takozvanih tehničara i majstora fudbala, nastojali su da nas obmanu i zavedu, pokušavali su sve da nas zavrbuju, prodajući nam džukačku laž prema kojoj je čak i ono zbog čega postoje stative i nad njima prečka – zamenljivo i relativno. Pokušavali su da nam podvale tu laž prema kojoj bi se igra neizostavno morala zasnivati na beskrajnom muljanju i pipkanju lopte, na pozerskom prenemaganju, driblanju i pletenju, na trčanju k autlinijama, manevrisanju i promenama strane, na širenju igre i pasovima levo-desno. Ali ja sam tada već odlično znao šta je fudbal a šta je laž. I trčao sam brzo. A trenirao sam mnogo. I jako. Potajno sam se nadao da ću zaigrati u Gambardellinom kupu – što je ime zvaničnog takmičenja juniorskih timova u Francuskoj. Te su maštarije, međutim, bile veoma daleko od realnosti: nikom od nas trojice koji smo te jeseni stigli u juniore to nije pošlo za rukom. Bili smo novi, fizički slabi, 31


zeleni za takmičarske mečeve. No iz ovog izjalovljenog sanjarenja nešto ipak jesam izvukao: naučio sam da su snovi, nadanja i priželjkivanja stvari kojima čovek treba da se bavi u samoći, ukoliko već njima mora da se bakće. U protivnom, slede ismevanja i neke druge, još mnogo grublje posledice. Takođe sam naučio da su tinejdžeri odveć verzirani u takvim surovostima. Za razliku od ukrštanja krila i igranja odbrane nakon kornera, ovo prethodno naučio sam sâm, bez učitelja. Dogodine je već bila druga priča. Po završetku jednog decembarskog treninga, trener me je pozvao i kazao mi da je zadovoljan mojim napretkom. Nekoliko dana kasnije, moje ime je prvi put upisano u protokol za zvaničnu utakmicu. To prvo kolo kupa, ipak, presedeo sam na klupi. Svoju prvu zvaničnu utakmicu odigrao sam u drugoj rundi. Igrali smo protiv Metza i trener mi ni prilikom izlaska iz svlačionice ni na poluvremenu nije nagovestio da planira da me ubaci u igru. U drugom poluvremenu poslao me je na zagrevanje, a potom me dozvao s aut-linije. Kada sam dotrčao do njega, prebacio mi je desnu ruku preko ramena, rekao evo ti prilike, skidaj se, ulaziš umesto Loïca, da te vidim! Momak kojeg sam 32


zamenio nije bio povređen, već je odigrao očajnu utakmicu, pa je njegova zamena bila neka vrsta vaspitne mere. U sedamdeset sedmom minutu, kada sam ušao u igru, naš prolaz dalje bio je već obezbeđen. Odigrao sam petnaest minuta koje mi je trener udelio. Ništa posebno nisam uradio. Ništa posebno nije se do kraja utakmice ni desilo, osim što sam popio dva-tri lakta od njihovog desnog beka, koji je izgledao kao maloumni šegrt alžirskog kasapina. Ali popijanje tih laktova, kao ni bilo šta drugo sa te utakmice, nikada neću zaboraviti. S pozitivne strane posmatrano, nisam ništa ni zabrljao. A igrao sam utakmicu! Igrao sam! I pobedio sam! Kada si tanak s godinama, kao što sam ja u to vreme bio, nema ničega što ti može dati više snage od igranja i pobede. Nakon tog svog prvog trijumfa od 2:0, tresao sam se od uzbuđenja. Od narednog treninga, nivo mog zalaganja se udvostručio. Dolazio sam prvi, odlazio poslednji. Dizao sam tegove u teretani. Radio sam sve što mi kažu. Trener je nastavio da me ubacuje u igru iz rezerve i u naredne tri runde (obično umesto Loïca, koji nije imao snage za svih devedeset minuta ni kada bi pružio solidnu partiju). U tim utakmicama, moje prisustvo na terenu malo-pomalo postajalo je primetno, da bi 33


sve kulminiralo u meču protiv Bresta. Nekih pet-šest minuta pre kraja, golman je u skoku promašio loptu nabačenu iz kornera i ja sam je, s pet metara, unutrašnjom stranom stopala, plasirao u mrežu. Postigao sam svoj prvi zvanični gol! Sasvim je moguće da je to bio najsrećniji trenutak u mom životu. Ne vredi da bilo šta više na tu temu govorim, nema to nikakvog smisla, a Allah, dž. š., Onaj kojem je čitava moja pripovest namenjena, ionako zna sve o tome šta se s nama (i u nama) u takvim trenucima zbiva. I zna to na način istinitiji od reči – na onaj koji je jedini istinit. U sledećem kolu, po ulasku na teren, imao sam nekoliko dobrih prodora, ali izgubili smo, krajnje nesrećno (jedan poništen gol iz sumnjivog ofsajda i posle autogol u našoj mreži). Rezultat na kraju utakmice bio je 0:2 i eliminisani smo iz kupa. Pa ipak, trener me je hvalio. Rekao je da će biti nešto od mene, ali insistirao je na tome da moram još više da radim. Stalno mi je ponavljao da moram da igram i odbranu, da se vraćam, da zatvaram svoju stranu. Dernjao se, doduše ne isključivo na mene već i na ostale, bez izuzetaka, ali kakva je lafčina bio taj moj trener, Alain Galtiere! Zauvek ću se sećati kako mi ponavlja da postoji suštinska razlika između špica i krila i 34


kako mi je onda milioniti put potanko objašnjava. Ponekad sam mislio pa što me onda ne pustiš da igram špica, ali, u suštini, jedino što je mene u to vreme izjedalo bio je taj nesrećni poraz protiv Grenoblea (sanjao sam svake druge ili treće noći onu kontru i pas što ga upućujem ka špicu, koji onda rutinski završava akciju, poslavši loptu kraj nemoćnog golmana, i trzao sam se, u tom košmaru, u času kada bi linijski zavitlao zastavicom i kada bi zatim s neba počeli da se stropoštavaju neki zvuci – zvuci strave kakva jedino dečijim košmarima gospodari – duboki, nejasni, mračni, apstraktni, proganjajući). Terorisalo me je saznanje da je gotovo, da nema nazad, da sad moram da čekam sledeću sezonu kako bih se ponovo takmičio. Užasna stvar koju sam pomenuo desila se u septembru. Kada smo se vratili s raspusta, u klubu su nas čekala tri-četiri nova klinca koji su promovisani iz kadeta, kao i novi trener. Alain je otišao u Pariz i više ga nikada nisam video. Ovaj novi trener, koji se zvao Serge (iako smo ga potajno zvali Kobac), urlao je još jače nego Alain, ali nije imao ništa od šarma našeg Alaina. Do danas nisam shvatio kako su takvom pedagoškom neandertalcu ikada dozvolili da radi s decom. 35

Vejnovic jako i nikome za web  
Vejnovic jako i nikome za web  
Advertisement