Page 1

Književna radionica Rašić


© Vukašin Štreker © Književna radionica Rašić

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ШТРЕКЕР, Вукашин, 1978– Zabrana upotrebe vatre i vode / Vukašin Štreker. – Beograd : Književna radionica Rašić, 2014 (Beograd : Printex). – 140 str. : autorova slika ; 20 cm Tiraž 300. – Beleška o autoru: str. 139. ISBN 978-86-6351-009-8 COBISS.SR-ID 197339148

Urednik izdanja Ivan Radosavljević


VukaĹĄin Ĺ treker

Zabrana upotrebe vatre i vode

Beograd 2014.


TRI PITANJA

Odakle si? Koliko si dugo ovde? Imaš papire? Tri pitanja kojima počinje svako upoznavanje srpskih imigranata u Njujorku. Tri pitanja na koja stare kajle odmahuju glavom, prevrću očima i odgovaraju preko kurca. Tri pitanja koja nove pridošlice ispaljuju kao iz topa, s neshvatljivim entuzijazmom i nekakvom drevnom, primitivnom radoznalošću. Ja sam iz Pančeva. Odrastao sam u onome što se kod nas naziva blokovi, a ovde prodžekti. S prozora moje spavaće sobe, koju sam delio s dvojicom braće, pružao se divan pogled na famoznu Južnu industrijsku zonu. Vazduh je bazdeo, danonoćno, i sunce se retko probijalo kroz heroinsko-žućkasto-sivi talog slatkastog smoga, ali su Džoj Divižn i Mesiv Atek, u takvom ambijentu, baš dobro zvučali na našem dvokasetašu. U Americi sam već šest meseci. Dovukao sam se kroz program „Izađi, pa radi“. Smestili su me u luna-park u nekakvoj vukojebini. Prodavao sam mekike taze kod čika Laze i mekike slatke kod tetka Ratke bespovratno gojaznoj deci američkog srednjeg zapada. Mahali su patriotskim zastavicama i maštali da postanu marinci ili kečeri. Da među zaposlenima nije bilo nekoliko robijaša na programu „Radi, pa izađi“, ne bih imao s kim da pušim travu i prozborim koju normalnu reč. Ipak, čim sam dobio socijalni broj, što je potvrda radne vize, nabio sam svom široko nasmejanom, za rad i život uvek raspoloženom šefu oblak šećerne vate u facu i nestao u pravcu Njujorka. Mislio sam da me široko raširenih ruku čekaju Skorseze, Ramonsi i Selbi Džunior. Viza mi ističe za dva dana. Imigraciono je odbilo da mi produži boravak, jer nisam poštovao ugovor s luna-parkom. Tako da – ne. Nemam papire. Od prekosutra sam u poslednjoj rupi na svi5


rali. Među ilegalnim imigrantima. Crnci iz Bronksa i Palestinci iz Gaze su u pretposlednjoj. Četvrto pitanje – „Čime se baviš?“ – postavlja se samo u krajnjoj nuždi. Razlog je taj što se niko ne bavi nečim dostojanstvenim, pa se razgovori na tu temu izbegavaju. Zato se četvrto pitanje postavlja samo kao uvertira u sledeće: „Je l’ možeš mene da ubaciš?“ Postavlja se samo ako si u još goroj poziciji od onog kome se obraćaš – ako si nezaposlen. Postavlja se sa zavišću i nadom. Postavlja se oprezno, s određenom dozom straha i poniženja. Mrzeo sam kad mi neko postavi četvrto pitanje, a ja znam da nemam željeni odgovor na peto.

NJUJORK U Njujork sam stigao Grejhaund busom, kako i dolikuje istinskom otpadniku. Port Otoriti, kao i svaka štajga na svetu, pun prosjaka, valjatora i džeparoša. Palo mi je na pamet da bih uskoro mogao da postanem jedan od njih. Progutao sam knedlu i brže-bolje izleteo napolje, gde me je svim svojim haosom i neonom na volej dočekao Tajms Skver. Kao na filmu, jebote! Ogrebem se za pljugu od ofucanog vijetnamskog veterana u invalidskim kolicima i pitam ga gde je Koni Ajlend. U tri pičke materine, kaže, na samom kraju Bruklina. Koji ćeš kurac tamo, pita. Hteo bih da se pridružim Voriorsima, kažem. On klimne glavom i zapeva neki šlager, na sav glas. Udaljio sam se. Zavučem ruku u džep i izvučem neki sitniš. Manje od dva dolara. Sva lova koju sam imao. Kupim kafu iz raspale prikolice za viršle i pomislim kako je super što imaju te pokretne kioske na svakom ćošku. Onda izbunarim par kvotera i zauzmem najbližu telefonsku govornicu. Kiza je došao u Njujork tri godine pre mene, krajem dvehiljadite, nekoliko nedelja nakon revolucije. Čim je shvatio da nema 6


ništa od vešanja i streljanja, razočarao se i pobegao glavom bez obzira. Ja sam sačekao da se i nova vlast iskompromituje pre nego što sam se odlučio na taj korak. Bili smo ortaci iz kraja i osnovne škole. Podigao je slušalicu tek posle petog zvona, i konačno sam mogao da odahnem. Stigao sam. Gde si. Tu i tu. Dolazim za pola sata. Čekam te. Stigao je tačno za pola sata i bio sam mu neizmerno zahvalan na tome. Hodao je i govorio mnogo brže nego pre. Zgrabio mi je torbu iz ruku, bacio je preko leđa i odvukao me u grotlo njujorške podzemne železnice. Skenirao je svoju mesečnu kartu i rekao da mu se pribijem uz bulju, ali bez karanja. Nekako smo uspeli da se obojica, još s torbom, provučemo kroz uska rotirajuća vrata predviđena za jednu osobu. Voz je stigao za nepun minut i mogao si da biraš gde ćeš da sedneš. Tu, u vozu R za Astoriju, Kvins, počelo je moje upoznavanje s novom sredinom. – Vidi, grad Njujork se sastoji od pet boroa – Menhetn, Bruklin, Kvins, Bronks i Steten Ajlend – počeo je Kiza. – Ali, svaki od tih boroa se sastoji od više naselja, krajeva, jebem li ga kako da ih nazovem... Sekcija, kako ih ovde zovu... Ja živim u Kvinsu, u Astoriji... To ti je blizu Menhetna, i to je najvažnije... Tamo žive Grci i naši, eks-Jugosloveni, ali je to manje važno... Znaš da mene zabole za sve njih, za naše ljude, klopu, religiju, tradiciju... Ali, naselje je mirno i čisto i renta nije preskupa... Ćutao sam i upijao informacije. – Svi putevi vode u grad, na Menhetn – nastavio je Kiza. – Ovde, kad ti neko kaže da ide u grad, to znači da ide na Menhetn. Menhetn je lak za snalaženje. Izgleda ko pravougaonik. Uspravno su avenije, vodoravno ulice... Imaš dvanaest avenija i preko dvesta ulica, ali te iznad devedeset šeste ništa ne zanima, tamo je Harlem... Ima tu i nekih odstupanja, ali ćeš to, vremenom, sam da provališ... Da te ne zbunjujem sada... U tom momentu voz je izbio na svetlost dana. Bili smo u Kvinsu. Neugledne kuće i zgrade, grafiti, nekakve garaže i fabrike. – Vidiš, za Astoriju ide žuti voz, znači N, W, R i Q. Evo ti mapa. 7


Dao mi je džepnu mapu njujorškog metro-sistema. – Izlaziš na stanici Stajnvej... To je po onoj familiji Stajnvej što pravi klavire... Tu su nekad imali fabriku... Izašli smo na Stajnveju. Kizina zgrada se nalazila na manje od pet minuta hoda. Kasnije sam shvatio da to nije neuobičajeno. – Tu mi je jedan ortak iz Zemuna, Daba – reče on, mašivši se za ključeve. – Bio mi je cimer zadnjih nekoliko meseci. Ali on sutra pali nazad, za Srbiju. Posle pet godina. Puko mu kurac. Stara zgrada, bez lifta. Oronuli zidovi, prljavi hodnici, zadah vlage i buđi. Popeli smo se na treći sprat. Kiza je otključao i rekao: „Upadaj!“ Daba je sedeo u fotelji i gledao nekakav boks na TV-u. Odmah je ustao da se pozdravi. – Ooo, stiglo sveže meso! – reče kroz osmeh, pružajući mi ruku. – Ne brini ništa za šljaku, upregnuće tebe kapitalisti, po kratkom postupku! – Daba je ogorčen jer nije uspeo u Americi... – podjebavao ga je Kiza. – Ja sam bar na vreme shvatio da treba da se gubim odavde... U vidu lastinog repa! – Pa, dobro, super će ti biti u Srbiji, a? – rekoh ja, providno namigujući Kizi. Onda smo prasnuli u smeh. – Sedi, popij pivo... – reče Daba. Seo sam i on mi je otvorio badvajzer. – Jesi gladan? – upita Kiza. – Onako... – rekao sam, gladan kao ker. – Jok i nije! – reče Daba. – Naruči čoveku neku klopu od onih Kineza na ćošku, nemoj da si štekara! Kiza je pozvao Kineze na ćošku. Trebalo im je pola sata da se sporazumeju, ali je klopa stigla za pet minuta. Bila je ukusna, obilna i jeftina. Daba je otvorio još tri piva, a Kiza smotao džoint. Pušili smo i kenjali, do duboko u noć. Onda se Daba setio: – Jebote, nisam se još spakovo! Kolko je sati?! Tri?! Naručio sam taksi u četri! Let mi je u sedam! 8


Dovukao je dve sportske torbe i počeo da tovari svoju garderobu, grubo i nestrpljivo, bez ikakvog reda i smisla. Otišao je do kupatila, pokupio nekakve parfeme i pribor za brijanje. Promuvao se po stanu da vidi da li je nešto zaboravio. – U pičku materinu, gde su mi one igračke za klince?! – zavapio je iz spavaće sobe. Vratio se u dnevnu sobu noseći Barbiku i Dži Aj Džoa. – Za burazerove klince... Ljudi u Srbiji žive normalno, prave decu... A ne ko mi ovde, drkamo kurac... Nizašta! Morao je nogom da sabije sadržaj praznije torbe da bi igračke stale. – Jebem ti igračke... – prostenjao je, izborivši se konačno s rajsferšlusom. Izgledao je umorno, poraženo. I bio je pijan. Setio sam se kako su mi neki stričevi i ujaci, gastarbajteri i lopovi, donosili igračke iz inostranstva kad sam bio klinac i zapitao sam se da li je i njihovo pakovanje pred put za Srbiju izgledalo ovako. – Vidi... – reče Daba. – Pet godina života... Stalo u dva kofera.

PRVA ŠLJAKA Kiza radi kod Fernanda. Fernando je derpe u svojim pedesetim. Brazilac. Bavi se nečim što se zove Art muving end storidž. Prenos i skladištenje umetničkih dela. Ima mali magacin u Vilijemsburgu, hipsterskoj četvrti Bruklina, iz koje su bogati, mladi umetnici, mamini i tatini i kurvini sinovi, nemilosrdno istisnuli siromašne starosedeoce – haside i Poljake, Portorikance i Dominikance. – Fernando, ovo mi je taj rođak iz Srbije o kome sam ti pričao... – reče Kiza s vrata. 9


– Lutko, ako su svi Srbi ovako zgodni i visoki kao vas dvojica, uvek ćete biti dobrodošli kod Fernanda! – reče on, lupajući me po leđima. Pomislih da ga pripalim u glavu, ali mi Kiza očima i osmehom dade znak da se ovaj samo zajebava. Poveo nas je u dubinu magacina. – Treba da odbacite dve slike u galeriju Pejs Vildenstin u Pedeset sedmoj Ulici... Vredna roba, dobro je zaštitite i nemojte da vozite preko rupa! Pokazao nam je dve slike pokrivene čaršavom u zabačenom kutku magacina i napomenuo da neko od nadležnih u galeriji obavezno mora da potpiše formular o primopredaji robe. – Fernando mora da sačuva svoju guzu, to mu je najvažniji deo tela! – koketno se zakikotao. Otkrijemo mi te slike. Frensis Bejkon i Džekson Polok. Ja zinuo. Kiza mi kaže da to nije ništa neobično. Prenosio je on i vrednije umetnine. – Koliko, bre, vrede, ove slike? – upitah. – Oko milion, milion i po... Svaka. – Čekaj, mi ćemo to sami da iznesemo odavde? Mislim, nemamo nikakvu pratnju? Obezbeđenje? – Ma, koju pratnju, sami idemo! – Pa, daj, brate, da poplašimo mi ove slike? – I? Šta onda? Gde ćeš s njima? – Nemam pojma... Za Meksiko... – Tamo bi te neko odma roknuo... A ovde ne možeš nikome da ih uvališ na crno... To je u tvojim i mojim rukama opasna, a bezvredna roba... Veruj mi. Znam neke ljude koji su pokušali. Svi su popadali, i to vrlo brzo... – E, jebiga... – rekoh, vrativši se u svoju realnost od deset baksa na sat. Kiza mi je pokazao kako se slike pakuju za transport. Prvo babl-rep. To ti je onaj najlon s balončićima vazduha, oko kojeg smo se otimali kao klinci kad god se otpakuje novi komad elektronike u domaćinstvu. Onda karton. Pa stiropor. I na kraju drveni san10


duk. Zatim smo ih odneli do kombija, pažljivo, sliku po sliku, i zavezali nekakvim kaiševima, u uspravnom položaju. – To je to! Ajmo! – reče Kiza. – Ej, a video sam i neke skulpture unutra... Od stakla, mermera... Kako se, jebote, to obezbeđuje? – Polako, naučićeš... – procedi Kiza, kao da preti. Odvezli smo se do te galerije, za koju sam kasnije saznao da je jedna od najprestižnijih na svetu. Familija Vildenstin u svom privatnom posedu ima dela renesansnih majstora koja ni javnost ni stručnjaci nikada nisu videli. Dočekala nas je zgodna, poslovna žena u zrelim godinama, koja je potpuno ignorisala naše komplimente i jeftine pokušaje flerta. Znali smo da zvučimo kao majstori iz pornića, ali nas je to neopisivo zabavljalo. Pokazala nam je gde da okačimo slike i mi smo neumesno, glasnije nego što je bilo potrebno, pominjali „širenje nogu“ od merdevina i „dublje bušenje rupa“ na zidu. Na kraju nam je ipak zahvalila i iscedila neki bakšiš.

*** Posle nekoliko meseci, baš kada sam savladao sve tehnike zanata zaštite i transporta umetničkih dela, Fernando se zaglibio u probleme. Krov magacina je jedne noći počeo da prokišnjava, što je izazvalo nepopravljivu štetu na jednoj slici staroj tri veka. Fernandovo osiguranje je isplatilo premiju, ali galerija kojoj je slika pripadala prestala je da koristi njegove usluge. Obim posla se posle toga značajno smanjio. Pročulo se. Fernando je gubio mušterije. Morao je da smanji troškove. Pozvao me na razgovor. – Znaš da volim i Kizu i tebe... Radio si pošteno. I dobar si momak. Ali moram da te otpustim... Žao mi je... Delovao je iskreno, kao čovek na samrti. Imao je podočnjake veličine krofni. Ni traga od one feminizirane, detinjaste energije. Brige su ga satirale. Pitao sam se koliko ga još besanih noći čeka. 11


– U redu je, Fernando... Snaći ću se... – rekoh, iako nisam imao pojma kako. Onda mi je uručio kovertu. Otvorio sam je. Petsto baksa. – Znam da nije mnogo, ali ne mogu da te pustim na ulicu bez ičega... Ovo je surov grad... I ja sam jednom bio imigrant, znaš... – procedio je. Pocrveneo sam kao majmunsko dupe. Bilo me je sramota što sam, godinu dana pre toga, učestvovao u razbijanju gej parade u Beogradu. Ali pare sam uzeo.

AGENCIJA ZA ZAPOŠLJAVANJE Kiza je zadržao posao kod Fernanda, ali mu nije bilo svejedno što sam otpušten. Računao je na moju polovinu kirije. Dao mi je broj telefona i adresu neke „naše“ žene, Hrvatice po imenu Lukrecija, koja je držala agenciju za zapošljavanje. „Našim“ ljudima je, navodno, nabacivala šljaku, ne obazirući se na njihov imigracioni status ili odsustvo istog. Spustio sam se sabvejom do Junion Skvera i otpešačio par blokova prema zapadu. Zapadna četrnaesta ulica, broj šesnaest. Uska, niska zgrada, zarobljena između dve visoke i glomazne. Uđem unutra i krenem uz škripave, drvene stepenice. Primetim paučinu po plafonu i zadah stare, prašnjave hartije, pomešan s vonjem zubarske ordinacije. Na trećem spratu, širom otvorena vrata firme Ejdrietik Rikruting Ejdžensi. Iz čekaonice je dopirao prigušeni žamor. Gomila ljudi. Sve nekakav nesvet. Mali, žgoljavi, debeli, ćoravi, klempavi, buljavi, ćopavi i grbavi. A to je samo na prvi pogled. Onda su progovorili. Kakav engleski! – Maj fren’, no gud! – odmahuje glavom don Filipe Kaetano Lopez i Martinez, poznatiji kao Čiko. 12


– Aj... hom... faj, van, tu, tri, for, faj čajlds! – s ponosom ističe neki džokej kamila. – Grin kar, no problem! No grin kar, problem! – mumlajući saopštava naizgled jednostavnu tautologiju jedan Bantu crnac. Pitam ga kakvog je ukusa ljudsko meso. Gledao me belo. Onda pokucam na vrata kancelarije gospođe Lukrecije. Ulazim odmah, ne čekajući odgovor. – Dobar dan... Ja sam Vuk, iz Pančeva... Najavio sam se jutros telefonom... – kažem snishodljivo. – A, ti si... – kaže ona. – Uđi... Gospođa Lukrecija ima oko 70 godina. Dugačka somotska suknja, vuneni džemper s rol kragnom, sako od tvida i čizme od aligatora. Ladna trajna, biserna ogrlica, velike naočare s debelim oknima i muštikla od slonove kosti. Kao da je ispala iz Glembajevih ili из 101 dalmatinca. Kancelarija – sušta suprotnost! Teški socrealizam. Sivo-zeleni zidovi, olinjali smeđi itison, rasklimani desk ispečatiran olimpijskim krugovima od nebrojenih šoljica kafe i piksla zatrpana opušcima na simsu prozora. Samo Titova slika fali. – Deco, deco... – prozbori Lukrecija. – Šta vam to treba da dolazite ovde?! Je l’ ne vidite koja je ovo muka i nevolja?! Dolazi mi toliko momaka... I Hrvati i Srbi... Dobra deca... Svi tako ko ti – visoki, lepi... Studenti! Dođu ovde da se muče i pate! Gde ja sad tebe da pošaljem? Da nosiš džakove? Da ribaš podove? Gutam knedlu. – Bilo gde, gospođo... – procedim. – Ja s dna dolazim... Odavde mogu samo ka površini... – I od dna ima dublje dno, sine... – kaže sažaljivo. Na stolu brdo papira. Pretura po njima. Onda jedan izdvoji i kaže: – Ajde da te pošaljem u ovaj italijanski restoran... Je l’ znaš da konobarišeš? Al’ nemoj da me lažeš! Moram lično da garantujem za tebe, znaš? – Pa... Mislim... Nisam nikad to radio... Ali šta tu ima da se zna? Prosto ko pasulj... 13


Duboko uzdahne i pogleda me prekorno. – Svi ste isti! Svi sve znate! A garantujem ti da oni Meksikanci i Kinezi u čekaonici to rade šest puta bolje! I svaki drugi posao! Šta tu ima da se zna?! To je zanat, kao i svaki drugi! I zaslužuje tvoje i svačije poštovanje! Do dan danas nisam zaboravio taj savet. – Ajde, ubaciću te u taj restoran... Ali za basboja... Otvori oči, vidi šta rade konobari, pa će za koji mesec možda da te unaprede... Dobijaćeš deset dolara na sat. A kad postaneš konobar, dobijaćeš na to još i tips... Kako vi ono kažete? Bakšiš! E, bakšiš! – A šta radi taj basboj? – pitam. – Ma, ništa, to stvarno može i budala da radi! To je kao asistent konobara... Kad mušterije odu, pokupiš prljave tanjire, očistiš mrvice sa stola, postaviš novi escajg i to je to... Potrčkov potrčko! Majko mila! – A da nema nešto drugo? – upitam. – Ja bih pre te džakove nosio... Spusti naočare na pola nosa i prostreli me pogledom. Lupka olovkom po stolu, brzo i nervozno. – Gde ćeš, pobogu, u luku, sad kad dolazi zima! Mogu da ti dam da pereš sudove u tom restoranu... Za iste pare... Deset na sat. Ali tu nema unapređenja! Tu te gurnu među prljave šerpe i tanjire i zaborave na tebe! Ne znam zašto, oteo mi se osmeh. – Uzeću to pranje sudova – rekao sam.

SUDOPERA Sledećeg jutra sam se zaputio u Hels Kičen. Žabarski ristorante Kobas Blajvatore. Kućina napolitana autentika. E, jebiga, ovo su neki seljaci s juga, pomislio sam. Vrata su bila širom otvorena, ali se tik iza njih nalazila teška somotska draperija. Pomerio sam je u stranu i našao se u polutami 14


sale za ručavanje. Po četiri izvrnute stolice na svakom stolu. Neki mehos je ribao pod i klimnuo glavom u mom pravcu. U dnu prostorije, jedan od stolova je bio osvetljen svećom. Stolice su bile u normalnom položaju. Na jednoj od njih sedela je debela, namrgođena žena i brojala pare. Prišao sam joj. – Dobar dan... Šalje me gospođa Lukrecija... Ja sam novi... Tu sam zastao. Nisam znao šta da kažem. Novi perač sudova? Ili sudopera zvuči profesionalnije? Baba sera, možda? Uf, jebem ti život... – Gou tu kičen... In bek! Ken šou ju, Ken šou ju! – reče nestrpljivo, ne udostojivši me ni pogleda. Otišao sam „tu kičen, in bek“. Mala prostorija, obložena keramičkim pločicama, prenatrpana posuđem. Na suprotnom kraju blago odškrinuta metalna vrata koja vode u minijaturno dvorište. Iza­šao sam napolje i zatekao ćelavog, mišićavog, neobrijanog tipa istetoviranh podlaktica. Čučao je, oslonjen leđima na zid i pušio pljugu. – Ti si Ken? – pitao sam. Klimnuo je glavom, odmeravajući me popreko, od glave do pete. Imao je opak pogled taj Ken, kao žestoki momci iz mog kraja. – Ja sam Volf... Treba da ti pomognem u kuhinji... – Okej... Pokazaću ti šta treba da radiš, čim završim pljugu... Oćeš ti jednu? – reče, pružajući mi paklu. Uzeo sam pljugu i pripalio. – Odakle si? – upita. – Iz Srbije... – rekoh beznadežno. Prethodnih meseci sam hiljadu puta odgovorio na to pitanje i niko nikada nije znao ni šta je, ni gde je ta Srbija. – Bivša Jugoslavija... – promrmlja on. – Šteta... Prljav rat. Izbečio sam se, iznenađen. Nije mu promakla ta grimasa. Oteo mu se osmeh. Pridigao se, bacio pljugu na zemlju i ugazio je klompom. A onda je s teškim bruklinskim akcentom, uličnim slengom, izgovorio rečenicu koja bi u slobodnom prevodu glasila otprilike ovako: 15


– Kad provedeš pet godina na mardelju, izađeš načitan ko Rembo! Dao mi je znak glavom i ja sam ga ispratio do „trake“. – Vidiš, kroz ovo prozorče nam baseri ubacuju prljave sudove... Ti ćeš da stojiš tu i odvajaš escajg od tanjira... Escajg ide u ove gajbe bez pregrada, a tanjiri u ove s pregradama... Pregrade su dovoljno široke za dva ili tri tanjira, ali stavljaj samo po jedan u svaku, to je jedini način da se ljudski operu... Čim napuniš gajbu, šalji je meni niz traku... Ja ih čekam ovde s ovim tušem i četkom, kojima ribam ostatke hrane... Posle toga ih šutnem u ovu mašinu, spustim kapiju i pritisnem dugme... Nemoj nikada da otvoriš kapiju dok ne čuješ sirenu, spržiće te vrela voda i para... Kad čuješ sirenu, prelaziš na drugu stranu trake... Ja vadim gajbe iz mašine i dodajem ti tanjire, jedan po jedan... Ti ih sušiš krpom i slažeš na police... Kuvari ih kupe s druge strane police i ponovo trpaju klopu na njih... Kad završimo smenu, pokazaću ti kako čistimo mašinu... Kapiraš? Klimnuo sam glavom. – Ali, pazi... Moramo da radimo brzo i efikasno... Ovde jede preko dvesta ljudi za ručak, minimum dva tanjira po osobi, znači bar četristo tanjira, plus čaše i escajg... Za večeru ugostimo i po trista ljudi... Nisam imao pojma šta bi to trebalo da znači, ali sam ubrzo saznao... Posle toga me je odveo u podrum, gde se nalazila svlačionica za zaposlene. Mala prostorija, niskog plafona obložena kasetama – uzanim ormarićima metalnih vrata, u kojima su zaposleni tokom radnog vremena štekovali privatnu svojinu i civilku, a uniformu, koja se u našem slučaju sastojala od bele kecelje, belih lanenih pantalona i belih klompi, kad dobiju voljno. Tačno u podne, Kobas Blajvatore je otvoren za ručak. Gospodin Blajvatore je bio vlasnik i glavni kuvar. Znojio se kao u sauni i psovao na italijanskom. Dva pomoćna kuvara su trčala oko njega kao terijeri. Baseri su bili agilni i beskompromisni. Zatrpavali su nam „traku“ neshvatljivom brzinom. Davao sam sve od 16


sebe da održim korak, ali mi je bilo jasno da to nije dovoljno. Disao sam na škrge i trčao s jednog kraja trake na drugi, kao u transu, a opet bio bolno svestan činjenice da kočim čitav sistem. Ken bi mi povremeno dobacio pokoju reč podrške, ali sam znao da to radi samo zato što bi bez mene, ukoliko odustanem, i sâm bio izgubljen. Ipak, cenio sam to, i nije bilo šanse da ga ostavim na cedilu. Četiri sata kasnije, ručak je završen. Imali smo pauzu od sat vremena. Čika Kobas nam je napravio de-gol picu. Samo mocarela, sos od paradajza i bosiljak. Ali, bila je to najbolja pica koju sam u životu jeo. Posle toga smo izašli u dvorište da popušimo po pljugu. – Kako ti se čini? – upita Ken. – Jebeno... – rekoh. – Stvar navike... Voleo bih da ostaneš... Nemaš pojma s kakvim sam sve neradnicim i moronima morao da radim... – Zašto ti ostaješ, Ken? Nisi glup momak. Nisi ilegalac, ko ja... – Kad imaš rupe u rezimeu zbog boravka na Rajkersu, nemaš mnogo opcija... – Ne mori te to što neki ljakse dođe iz Italije, ne zna reč engle­skog, otvori restoran u tvom gradu, i onda ti, koji si rođen ovde, pereš njegove sudove za neku mizernu lovu? – Nije me on terao da se navučem na gudru i opljačkam pumpu... On je učio kuvarski zanat i štedeo lovu da dođe u Ameriku i otvori restoran. Nije ovo moja zemlja. Ova zemlja je ničija i svačija, kako i treba da bude... Za nekog ko dolazi iz države u kojoj se komšije ubijaju sekirama i vilama zbog pedlja njive, a na strance se uvek gleda s nepoverenjem i prezirom, bio je to otrežnjavajući stav. – Nisam hteo da te uvredim... Samo mislim da zaslužuješ bolje, to je sve. – Na kraju, svako dobije ono što zaslužuje... – procedio je. U tom trenutku, Kobas Blajvatore je zaurlao iz kuhinje: – AVANTI, RAGACI! Bilo je vreme za drugu rundu. Večera se već krčkala. 17


*** Izdržao sam dve nedelje. Do prve plate. Gospodin i gospođa Blajvatore su se neprestano svađali. Urlali su jedno na drugo, na italijanskom, usred ručka ili večere, pred svim gostima. Ne znam zašto su i dalje dolazili. Meni je bilo krajnje neprijatno. Pretpostavio sam da prefinjeni njujorčani smatraju da je to nekako egzoti­ čno i originalno. Matori Kobas je bio dobar lik, ali ga je ta njegova ženturača izluđivala. Dok je on ginuo u kuhinji, ona je, s lažnim osmehom, dočekivala mušterije i brojala pare. Ostatak vremena je provodila zakerajući. A onda sam, tog dana, i ja došao na red. Prišla mi je u pauzi između ručka i večere. Uručila mi je ček preko kurca, kao da ga ne zaslužujem, i napomenula, na svom ograničenom engleskom, kako moram više da se potrudim za tako „visoku“ platu! Odgovorio sam joj nešto u stilu stare dobre poslovice, kolko para, tolko muzike. Tada je usledio rafal na italijanskom. Razaznao sam samo „Serbo“ i „bastardo“. Dovoljno da joj kažem kako je ona obična seljančura s juga Italije, a svi znaju da južnjaci i nisu Rimljani nego Maori. Onda sam joj bacio kecelju u facu i krenuo u podrum da se presvučem. – Vraćaj se ovamo! – ciknula je. – Moraš da odradiš i večeru! Ko će da pomogne Kenu?! Pokušavala je da me zadrži na foru. Nisam se dao prevariti. Presvukao sam se na brzinu i vratio u salu. Sedela je za stolom i hladila se jelovnikom, kao lepezom. Glumila je predinfarktno stanje, pa reših da joj pripomognem... – Mogla bi ti da pomogneš Kenu večeras... Ionako ništa ne radiš! Možda ćeš imati manje volje za svađu posle toga... A možda i izgubiš koju kilu, pa čika Kobas neće morati više da drka... Ispustila je kratak vrisak i zakovrnula očima. Samo što nije pala pod sto. Mama mia! Izleteo sam napolje. Poslednje što sam video bilo je lice gospodina Blajvatorea u malom prozorčetu kuhinje. Smešio se zadovoljno, kao čovek kome je laknulo. 18


RIKŠE Novu šljaku sam našao za manje od sat vremena! U pravu je bio Daba Zemunac: u Americi, za budalu, uvek ima posla! Nakon što sam odmaglio iz restorana, uputio sam se ka Vest Sajdu. Na Jedanaestoj aveniji, između Pedeset treće i Pedeset četvrte ulice, naišao sam na mali park, s igralištem za bejzbol i terenima za basket. Seo sam na klupu i zapalio cigaretu. Pitao sam se šta ću sa sobom. Posle nekoliko minuta, pojavio se neki tip na biciklu s prikolicom. Parkirao ga je pored klupe naspram moje. Spretnim pokretom je skliznuo sa sica, seo na klupu i digao noge na točak od pri­ko­lice. Iz unutrašnjosti vetrovke izvadio je kesu, a iz kese sendvič. Počeo je da žvaće, halapljivo i neumesno, zureći ispred sebe kao hipnotisan. Sendvič nije imao nikakve šanse. Za tili čas, bio je stvar prošlosti. Tip je ustao, otresao mrvice sa sebe i pripalio cigaretu. Onda mi se obratio, na tvrdom engleskom: – Treba vožnja? Gledao sam ga bledo. Nisko čelo i kockasta vilica. Crnomanjast i kosmat. Jedan od onih tipova kojima se brada jasno vidi čak i kada su sveže obrijani. Pravi srednjovekovni Avar. – Bugarin? – pitao sam ga. Klimnuo je glavom. – Srbin? – nije se dao prevariti. Klimnuo sam glavom. Počeli smo da se sporazumevamo na makedonskom. Bar ja mislim da je to bio makedonski. Objasnio mi je da se bavi pedi-kebom. Modernizovane rikše. Zapadnjačke. Prikolica se kači na bicikl. Ne moraš da trčiš kao oni nesrećnici u Kini. – Kakva je lova? – pitao sam. – Dobra – reče kratko. To me je zainteresovalo. Od imigranata se retko čuje taj odgovor. To je značilo da je lova stvarno dobra. – Pa je l’ ima rabote za mene, bratko? – upitah. 19


– Ima, be, bratko... Te prevezem ja... Tu je, u blizina. – Nećeš da mi naplatiš? Nasmejao se. – Ne zajebaj! U Pedeset šestoj ulici, između Jedanaeste avenije i autoputa na Vest Sajdu, stajalo je nekoliko neuglednih, polunapuštenih zgrada i magacina. U prizemlju jedne od njih bila je garaža. Kapija je bila širom otvorena i unutra se nalazilo nekoliko rikši. Delova za bicikle i prikolice, svakojakog alata i zamašćenih, skorenih krpa bilo je na sve strane. Za stolom su sedela dva lika. Igrali su šah. Bratko im je objasnio da mi treba posao. Ustali su da me pozdrave. Jedan je bio belac, debeo i rumen, Amerikanac. Nosio je dres Džajantsa i kačket Jenkiza. Zvao se Bad i bio je mehaničar za rikše. Drugi je bio mulat i govorio je engleski s blagim akcentom. Zvao se Rej i bio je mozak operacije. Holanđanin, Surinamac. Iz Amsterdama. Pitao sam ga da li prati Ajaks. Lice mu se ozarilo. Odmah mi se pohvalio kako je u prvoj ekipi Ajaksovih huligana. Onda me je pitao za koga ja navijam. – Red Star Belgrejd! – rekoh. Nabrojao mi je pola Zvezdinog tima iz devedeset prve i uzviknuo, na savršenom srpskom: – Delije Sever, Delije Sever! Naježio sam se od glave do pete. Lupio me je po ramenu i razvukao usne u širok, ciganski kez. Dobio sam posao.

*** Rej je došao u Njujork samo četiri meseca pre toga. Imao je turističku vizu na šest meseci, s mogućnošću produženja na još šest. Ali, došao je s idejom i došao je s lovom. Dve godine pre toga, proveo je neko vreme na Havajima. Tamo je prvi put video te rikše. Lokalci su vozikali turiste Vaikiki20


jem i pravili neviđenu lovu. Rej se raspitao kako taj biznis funkcioniše i ubrzo shvatio da ne postoji baš nikakva regulativa. Havajski domoroci su sami pravili te rikše i radili za sebe. Nije postojalo nikakvo udruženje niti firma. Nisu im trebale nikakve dozvole i nikome nisu plaćali takse. Tada je došao na ideju da pokuša nešto slično u njujorškom Central Parku. Zapalio je nazad za Amsterdam i posle dve godine sleteo na Džej Ef Kej s dvadeset soma u džepu. Zakupio je tu malu, neuglednu garažu na Vest Sajdu, kupio petnaest bicikala i unajmio nekog stolara da mu napravi prikolice. Onda je dao oglas u novinama da traži vozače rikši. Fora je bila u tome što im on nije nudio nikakvu platu. On je ustvari izdavao rikše, za trideset pet dolara po smeni, ili šezdeset po danu, a vozaču je onda pripadala sva zarada. Rej im je garantovao da će praviti dobru lovu i bio je u pravu. Jedina stvar koja ga je brinula bila je legalnost čitavog posla. Na Havajima su domoroci imali poseban status i svoja interna pravila. Njujork je surovo tržište, gde se brzo pojavljuju i konkurencija i inspekcija. Znao je da njegova kombinacija ne može dugo ostati neprimećena, ali je odlučio da baci kocku. Petnaest bicikala po šezdeset, sedamdeset dolara dnevno. Hiljadu dolara. Svaki dan. Kada smo se upoznali, bio je na stotom danu. Bada je plaćao sto dolara dnevno. Garažu pedeset. Izračunao sam da je vratio svoju lovu i bio oko šezdeset pet soma u plusu. I još mu niko nije pokucao na vrata. Pametan neki turista. Jebiga, ja nisam imao dvadeset soma da mu pravim konkurenciju, pa sam se latio pedalanja. Motali smo se oko udarnih lokacija. Tajms Skver, Central Park, Medison Skver Garden, Empajer Stejt Bilding, Rokfelerov centar, muzej Metropoliten... Brzo sam naučio adrese svih hotela i pozorišta na Brodveju. Turisti su uvek bili zbunjeni i pomalo uplašeni, dok su Njujorčani bili samouvereni i galantni. Zavideo sam i jednima i drugima, jer su spavali u skupim hotelima i prestižnim zgradama, gledali popularne predstave i mjuzikle, večerali ukusne bifteke i sveže jastoge. Muškarci su nosili odela i leptir mašne, a žene uske haljine i visoke štikle. 21


Unajmljivali su rikše iz fazona, smejući se grohotom, dobro raspoloženi i pripiti, i tu sam se našao ja, u ofucanoj trenerci i poderanim starkama, kapuljači i tamnim naočarama, sobi veličine kutije za cipele, negde u Kvinsu, s mesečnom kartom za metro, gotovo isteklom, pola kutije pljuga i dvesta dolara u čarapi, da teglim do njihovog odredišta. Bilo je teško ne osetiti se ogorčeno. Ali, lova je počela da pristiže, a s njom i samopouzdanje. Zarađivali smo dvesta-trista dolara za veče. Promoteri strip-klubova su nam obećavali pola para od ulaznica za svakog turistu kojeg im dovezemo. Ufur je bio po dvadeset-trideset dolara. Deset-petnaest po glavi za nas. Plus pare za vožnju. Rekord za jedno veče mi je bio petsto osamdeset dolara. Preko dana smo nudili ture po Central Parku. Ni sam ne znam koliko sam krugova obrnuo oko rezervoara Džeki O i s koliko sam se turista slikao kod mozaika Imedžin na Stroberi Fildsu. Bio sam u najboljoj formi u životu, i fizički i finansijski. U jednom trenutku sam u pederuši imao preko pet soma dolara u kešu. Bilo je vreme da otvorim račun u banci.

*** Iako smo znali da će Rejova šema pre ili kasnije biti otkrivena, nije nam bilo svejedno kada se to konačno desilo. Posao je bio naporan i ponižavajući, ali sam bio svoj gazda i lepo zarađivao. Jednog dana sam u garaži zatekao neuobičajenu scenu. Bad je sedeo za stolom s lisicama na rukama. Četiri pandura su njuškala naokolo. Bad me je spazio i dao znak glavom da produžim. Namignuo sam mu, zavukao ruke u džepove i produžio, zviždućući. Otišao sam do onog parkića u kom sam upoznao Bugarina i popušio pljugu. Posle pola sata vratio sam se natrag. Kapija je bila zakatančena. Veliki plakat sadržao je obaveštenje da je ta prostorija, i sve u njoj, do daljnjeg, pod kontrolom njujorške gradske uprave i policije. 22


Pozvao sam Reja. Pozvani korisnik nije bio dostupan. Nešto mi je govorilo da ga više nikada neću videti. I da je na sigurnom. Sa svom tom lovom. Nasmejao sam se i odmahnuo glavom, impresioniran. Kratak, prodoran zvižduk prenuo me je iz razmišljanja. Okrenuo sam se. Preko puta ulice, u senci građevinske skele, s rukama u džepovima i pljugom u zubima, stajao je Bratko. Prišao sam mu. – Ode nam rabota... – reče. – Ode... – potvrdih. – A bile su ubave kinti? – Bile su... Stajali smo ispod skele, u tišini, i buljili u zaplenjenu garažu naše bivše firme. Nismo imali pojma šta nas čeka sutra. – E, načukam im majkata, milicajska! – zaključio je.

NA VISOKOJ NOZI Narednih nekoliko nedelja sam živeo bogovski. Imao sam skoro osam hiljada dolara u banci i, prvi put od dolaska u Ameriku, slobodnog vremena. Prvo sam se bacio na šoping. Mejsis i Blumingdejls. Senčuri 21 i Urban Autfiters. Garderoba, parfemi, naočare, sat. Prvi put u životu, kupio sam novčanik. Kožni, skup. Sve što sam doneo sa sobom iz Srbije zamotao sam u veliku, crnu plastičnu kesu za đubre i odneo bamovima u Salvejšn Armi. Doteran i namirisan, obišao sam sve muzeje, odgledao nekoliko kultnih predstava, posetio Kip slobode i Empajer Stejt Bilding. Počeo sam da čitam Vilidž Vojs, religiozno, svake srede. To je besplatni nedeljnik duge tradicije, liberalno-anarhističko glasilo, u kome se, između ostalog, mogu pronaći oglasi za šljaku, sobe za izdavanje i prostitutke za karanje. I, što je najvažnije, informacije o noćnom životu. 23


Preko Kizinih dilera iz Harlema završio sam vutru, eksere i belo. Izlazili smo skoro svako veče. Izbor gudre i pića zavisio je od muzike i ambijenta. Na svirkama smo pušili vutru i pili pivo. U klubovima smo cepali eksere i red bul. Na nadrkanim mestima šmrljali belo i mljackali viski. Okrečio sam svoju sobu. Kiza mi nije dao da diram ostatak stana. Ubacio sam novi krevet i televizor, par slika i ukrasa. Izgledalo je pristojno. Više nisam imao izgovor za hronično stanje suvog kurca. Imao sam gde da privodim. U početku sam bio smotan, nisam bio siguran u svoj šarm ni na srpskom, a kamoli na engleskom, ali jezik mi se nepogrešivo razvezivao i postajao gotovo savršen, izuzev akcenta, posle nekoliko pića. Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu. Kod Amerikanaca postoji urođeno poštovanje za imigrante, jer su svi, ranije ili kasnije, došli iz te priče. Kao što smo mi odrasli na legendama o vitezovima reda Zmaja ili na pričama o soluncima, oni su rasli na porodičnim predanjima o dedovima koji su došli iz neke nedođije da bi gradili pruge i zidali nebodere, kopali zlato i ratovali s domorocima, i čini mi se da su nam Amerikanci donekle zavideli na tom našem nesrećnom statusu, dok su nas Amerikanke, donekle, iz istog razloga nalazile jebozovnim. Naravno, sve vreme sam znao da će moj novi lajfstajl biti kratkog daha. Ali me je boleo kurac. Nisam želeo da mislim ni da pričam o budućnosti. Život je, makar za trenutak, bio mnogo dobar. I nisam hteo da mi promakne u brigama. Nije to bilo šepurenje niti foliranje, nije tu bilo želje da nekog impresioniram ili prevarim... Postoji među imigrantima ta potreba, kojoj nema odupiranja, za ravnopravnošću, potreba da budu deo sredine u kojoj žive, da joj pripadnu u potpunosti, ne samo kad rintaju i spavaju, jer su po tome ionako svi isti, već i kada je vreme za razonodu, naročito tada... Mislim da je to zato što su svi oni, odakle god da su došli, deo nekakve manjine – rasne, verske, političke – i žude za tim da budu punopravni članovi neke zajednice, da se reše tog bremena margine. Mislim da je to zato što su svi bili strašno usamljeni tamo odakle su došli. 24

Streker zabrana za web  
Streker zabrana za web  

Zabrana upotrebe vatre i vode Vukašina Štrekera vodi nas kroz doživljaje ilegalnog imigranta koji je okušao život u Sjedinjenim Američkim Dr...

Advertisement