Siniša Stojanović - Pisma Marlonu Brandu

tumačenja. Krijem osmehe onako kako si se ti krio iza osmeha.

Krijem ih jednako kao ožiljke, da ne bih bio upitan. A ti, sakrio si se pred očima sveta.

Maštao sam o dugačkim haljinama, o odorama, kako bih zbog avgustovske vreline promenio veroispovest; samo zbog još jedne senovite oblasti u kojoj bih potražio sklonište. Osvanuo bih na krstu, samo zbog tragova i stigmi koje nosim na nogama. Da li bi takvo opravdanje bilo konačno, Marlone? Da li bi donelo olakšanje?

Dopisni sam član Društva ratnih veterana. Ratujem sa samim sobom. Tu nema zakona ni pobednika, nema ordenja ni invalidnine. Nema primirja.

Patim od Vijetnamskog sindroma, mračnih vizija. Svuda unaokolo vidim nosila, ranjenike, oko glave zvižde meci. Napalm. Garež i znoj se slivaju niz lice, mokraća niz nogavice.

Budan sanjam, generale Kurc. Videli smo sve. Naš unutrašnji pakao je prototip svakog drugog ostvarenog uništenja. Mi o tome govorimo, predstavljamo uloge sa scenografijom i bez nje. U jednoj zamračenoj sobi ispunjenoj sećanjima.

Jednog dana ćemo biti zamenjeni. Video sam replikanta koji je odglumio ulogu tvog života, tvoju istinu i tvoju književnost. Digitalna posmrtna maska se rasipala, kao pesak, s ekrana. Zarobljen si zauvek u tom liku koji simulira mimiku, koji poigrava na usnama poput spectrum analyser-a. Ukrali su ti dušu, pa je, najzad, sad i ja, pomalo, razdirem. U mladosti, bio si virtuozan, snažan, graciozan, lep.

Uhvaćen si u mrežu magnetofonskih traka, sopstvenih misli i sećanja. I nemaš mira. Čak ni sada, kada si mrtav. Nanovo te oživljavamo, lepi naš Brando.

12