Page 1


Književna radionica Rašić


© Siniša Stojanović © Književna radionica Rašić

Urednik Ivan Radosavljević


Siniša Stojanović

PISMA MARLONU BRANDU

Beograd 2018.


Idiot ste? Kreten? Osvrnite se oko sebe. MoĹžda ste samo okruĹženi depresivnim ljudima.


PISMA


Intima je kao bubreg, Marlone. Svaka nosi svoju cenu. Poistovetio sam se s tvojim sećanjima. Posledice tek predstoje. Postoji više pristupa zaboravu. Ne znam tačan broj, ali pouzdano znam: kad bi postojao samo jedan, ovo pismo ne bi bilo potrebno. Pričam tebi, a u stvari svima, sličnim i jednakim nama. Vreme neaktuelnog života preliva se na sve ostale trenutke. To je kao kada živiš i sanjaš u isto vreme, pa ne možeš da odabereš stranu. Tako je svima, osim nama, jer smo odlučili da spavamo do kraja. Vuku nas za revere, cepaju ošulje. Ne vredi ni reanimacija. Ništa. Ne budimo se čitavih osamdeset godina, ali se bunimo. Uzvikujemo iz svojih snova parole, policijske patrole nam okružuju kuće. Bdiju. Čuvaju nas od nas samih. Rekao si, a to je zabeleženo i na magnetofonskoj traci: Sve je gluma i svi glume, od rođenja, gluma je instrument prilagođavanja; od najranijeg detinjstva do danas mi neprestano glumimo. Glumimo, Brando, samo da bismo napunili stomake, džepove, svoja usamljena srca. Ima tu istine, ali istine su mnoge. Istina je i da ne možeš glumiti ako ne poznaješ istinu. Ako nisi proživeo gnev, bol, usamljenost, zanos i strast. Pa kako onda? Imitiraš kao majmun. Na ulici zauzimamo uloge. Glavu svako ima, ona utvrđuje sklad. 9


To sam hteo da ti kažem, ali u tvojim zapisima nema dijaloga. Tvoja monološka vrpca traje kilometrima i okružila je globus. Jesi, okružio si ga. Da ti nisu utisnuli žig vrelim gvožđem, još onda, ne bi se predstavljao zagrljajem širokim kao ekvator. Ne bi dohvatio Tahiti niti mnoga udaljena mesta u kojima vladaju mir i zvuk zlatnog mora. To nije bio zagrljaj, Brando, nego široki zahvat slepca koji nešto traži u mraku. Tamo ne pripadaš, jer egzotika si Ti, a ne Tahiti. Ti si dete pušteno iz kaveza nes/p/retne civilizacije u plemenitu prirodu. Osećam tvoju narav i volim te, Marlone. Nikada nisam umeo da volim one koji su mi strani. Vršim spiritualni incest. Slični se raduju sličnom. Tako je i među pijancima, vandalima. Zamrze se čim jedan prestane piti. Bolje da je, taj i taj, umro nego što je apstinirao! Hej! Takvi smo mi, slični među sličnima. Dosledni ili nedovoljno dosledni. Reklo bi se da nikog nisi voleo. Mnogo toga si govorio, ali o ljubavi nisi ni reč iscedio. Kada te je napustila blažena devojka domorodačke krvi, na čijim obnaženim grudima si ležao nem i pomiren – negde drugde dah tvoje majke je mirisao na sladak alkohol. Na kraju je otišla i majka, napokon, ostavljajući ti u nasledstvo neprocenjiv smisao za apsurd.

10


Plašio si se napuštanja, napuštao si prvi. Bio si revolveraš. Ženio si se, a nisi bio ženik već pokretna polisa životnog osiguranja. Žene su te obožavale i punile gigantsku rupu u tebi. Jedna nije bila dovoljna. Ni prva zamena nije bila dovoljna. Nijedna zamena nikad nije dovoljna, Marlone. Nikoga nije bilo da ti to kaže. I opet, bio si nesrećan, ohol kao poludeli pijani kralj bežao si među zidove od svih Indijanaca i Indijanki, od svih crnaca i crnkinja, crni Brando. Mesta na meti pušaka i palica nisu bila dovoljna da te reše pitanja ogorčenosti i neutažive želje za integracijom u ostali svet. Nisi mogao da pronađeš ulogu, iako si glumac. Naokolo su padali borci, ali tebe nijedno zrno nije pogodilo. Niko te nije imao na nišanu, osim reportera. Smejao si se, onako glumački, kao kada si se smejao domorotkinji i njenoj nežnoj puti, mašući za njom poslednji put, a unutra te je bolelo. Nije to nauk, Marlone, to je zloupotreba. Dekadencija neizgrađenog. Makar da si pljunuo u objektiv! Ali ti ne pljuješ u svoj tanjir. Tvoje oko je uvek oko kamere, usađeno u labilni predeo neiscrpne gladi. Ono se budi i bdije nad tobom, kao i nad onima s kojima provodiš noć. U zamračenim dvoranama bioskopa. U višečasovnim orgijama suza. Pa onda, prođe i to. Ne glumim i ne smejem se. Lažem, Brando. Rekao bih ti da lažem, zar ne? U redu. Smejem se samo na levu stranu, jer na desnoj nemam zube. Sada smo kvit, Marlone. Glumim ulogu hladne osobe, da ne bih bio primoran da se smejem. To je moj apsurd. Prikrivam lakrdiju, da bih izbegao 11


tumačenja. Krijem osmehe onako kako si se ti krio iza osmeha. Krijem ih jednako kao ožiljke, da ne bih bio upitan. A ti, sakrio si se pred očima sveta. Maštao sam o dugačkim haljinama, o odorama, kako bih zbog avgustovske vreline promenio veroispovest; samo zbog još jedne senovite oblasti u kojoj bih potražio sklonište. Osvanuo bih na krstu, samo zbog tragova i stigmi koje nosim na nogama. Da li bi takvo opravdanje bilo konačno, Marlone? Da li bi donelo olakšanje? Dopisni sam član Društva ratnih veterana. Ratujem sa samim sobom. Tu nema zakona ni pobednika, nema ordenja ni invalidnine. Nema primirja. Patim od Vijetnamskog sindroma, mračnih vizija. Svuda unaokolo vidim nosila, ranjenike, oko glave zvižde meci. Napalm. Garež i znoj se slivaju niz lice, mokraća niz nogavice. Budan sanjam, generale Kurc. Videli smo sve. Naš unutrašnji pakao je prototip svakog drugog ostvarenog uništenja. Mi o tome govorimo, predstavljamo uloge sa scenografijom i bez nje. U jednoj zamračenoj sobi ispunjenoj sećanjima. Jednog dana ćemo biti zamenjeni. Video sam replikanta koji je odglumio ulogu tvog života, tvoju istinu i tvoju književnost. Digitalna posmrtna maska se rasipala, kao pesak, s ekrana. Zarobljen si zauvek u tom liku koji simulira mimiku, koji poigrava na usnama poput spectrum analyser-a. Ukrali su ti dušu, pa je, najzad, sad i ja, pomalo, razdirem. U mladosti, bio si virtuozan, snažan, graciozan, lep. Uhvaćen si u mrežu magnetofonskih traka, sopstvenih misli i sećanja. I nemaš mira. Čak ni sada, kada si mrtav. Nanovo te oživljavamo, lepi naš Brando. 12


Harmonija je simetrična krivulja proseka između raja i pakla. Društvo je skup bezbrojnih odnosa između ljudi. Civilizacija je skup bezbrojnih odnosa između živih i mrtvih. Nirvana se nalazi u uglovima Budinih usana. Pomirenost u tumačenju osmeha Mona Lize. Plemenitost u stradanju, Marlone. Glavobolja.

13


U stvari, ne osećam ništa. Bes je protutnjao bezbroj puta istim putem. Postao je dosadan. Otud i mnoge knjige koje još uvek nisam napisao, pročitao. Zauvek zajedno. Naši sanovnici. Ideali. Utopistički zahtevi na svakodnevnom nivou. Ka boljitku, neupitno, već utabanom stazom. Uz crni talas, uz šoljicu popijene kafe, grabe me za rukav. Traže da tražim, da zahtevam. Da procenjujem, merim i vrednujem. Ne talas, niti gutljaj, već sve ostalo. Potcenjujem, precenjujem, obezvređujem, dajem značaj. Ucenjujem sebe i druge. To radim takođe sa svim stvarima i predmetima. S krpom. Sa svime. Put ka tome da me ostave na miru jeste – da ih ostavim na miru. Da se odreknem svega, baš. U celosti. Znaš li kako to izgleda? Idealno. To je jedini način da ne učestvujem u stalnom rvanju dužnosti i krivice, procene uspeha, ostvarenja i totalnog sloma nakon klimaksa. Slomiću se odmah. Umesto da ukidam i menjam svet – ukinuću sebe. Vrlo je teško čupati korenje. Lakše ga je seći. Dok je bilo vremena, nije bilo vreme. Sada je već vreme, Marlone. Žerar Depardje, u filmu Dobro došli u Njujork, kaže da zapravo niko ne želi spas. Baš niko. U suprotnom bi se neko već spasao – pretpostavljam. Odrekli smo se spasa, jer nam je neko odavno sve oprostio. Jedan čovek je oprostio svima, prošlima i budućima, pa odsekao korenje. To je prepoznao Žerar. Ili je to, ipak, bio Abel Ferara? 15


Šta to dokazuje? Da je sve ostalo ritual masturbacije. Surogat spasenja. Prestao sam da masturbiram, jer me ni to nije moglo spasti. Ma ne može me ni utešiti. Nije to ni čupanje, niti sečenje. Naprotiv. Meni je već oprošteno. Počeo sam više da mislim i zapisujem. Manično. Tu se prelila sva neostvarena rukotvorina. U stvaralaštvo koje je uvertira u razvojni kontinuitet. Metaformacijom protiv masturbacije. Od pisanja nema egzaltacije, ali nema ni krivice. Nema praznine. Pisanje je bolje nego drkanje, Marlone. Bolje je za mene. Bolje je. U iskušenju sam uvek, iako me drži pisanje. Drži me za ruku. Žerar kaže supruzi, u svoju odbranu: Ja sam seksualni zavisnik, znaš to vrlo dobro! Šta si očekivala? Da postanem predsednik Francuske? Nisam uradio to što su rekli. Ne! Nisam silovao sobaricu. Nisam je naterao da mi popuši. Ne. Izdrkao sam joj u usta. Eto. To nije isto... Takva je uloga zlog poručnika novog sveta. Islednika. Umetnika – bankara. Sudskog tumača. Sveštenika. Policija tu nije važna: Prekoračili ste brzinu. Vaše isprave. Otvorite prozor. Otvorite usta. Da vam vidim usta. Zube. Da ti vidim jezik. Ti mala, pokaži mi sise. Brže. Brže!

16


Zli poručnik. Zli Depardje. Zli Ferara. Zaboga, Harvi! Masturbacija je kao noć, praznina. Ništa ne osećam – kaže Depardje psihijatru. Onaj tvoj kreten pokušava da me utera u stado, a ja to neću. Ja sam jedinstven. Ja sam unikatan. Ja sam umetnik, bankar. Vredim više od stada. Ne treba mi tvoj novac. Ne želim da budem predsednik Francuske – žali se Depardje svojoj ženi na seansu i psihijatra. Ne znam da li smem ovoliko da citiram film. Upoznaćemo se mi, Ferara, jednom, makar i na sudu. Moraš da mi oprostiš. Moraš! – debelim dlanovima stezao je ćerkino lice. Biće teško, ali biće sve u redu, na kraju. Ne brinem se za tebe već za Moniku. Njena karijera je uništena.– Razumela ga je, kao svaka dobra ćerka svog oca. – Nije ni bitno. Mene ne može niko da popravi. Niko ne traži spas. Ne moraš da mi oprostiš. Niko nikoga ne može da popravi. Teško je čupati duboko uraslo korenje. Ako zaista nešto želiš da promeniš, iseci odmah. Sve je oprošteno. Vreme je.

17


Na jake sam se uzore ugledao. Bili su dobri učitelji lošeg življenja. Ne biraš roditelje, komšije, učitelje. Bio sam poslušan kada nije trebalo. Sada je kasno, Brando. Ogluveo sam. Moraš da izabereš stranu! Škola je uvek jedna. Ona koja je izgradila sve predstave o svetu, neznanom i znanom. Škola je Bog koji kroz tebe gleda u sutrašnjicu i razmišlja umesto tebe. Kao advokat, lični savetnik. Škola je ražanj na kom se okrećem kao vo. Kolac. Rasad grubijana, ucenjivača, nasilnika. Odvojili su me. I evo me. Stojim iza zatvorenih vrata. Neko ih je zatvorio. Zatvorio sam ih sam. Svakog dana, korak po korak, stižem na cilj; u večernjoj školi, kao noćna ptica sedim, smrvljene savesti.

Borba me je istrošila, umesto da me ojača, učitelju. Ne možeš da dobiješ bitku u borbi s duhom. S druge strane, nedostupan, nikada celovit. Reket šalje loptu u mrežu. Na obalu isplivavaš samo kao brodolomnik. Tahiti! Čiji je to gol? Batrgam se. Samoća sustiže neujednačenim udarcima. Sada, pa za sat, pa sutradan. I opet. Lako me strovali. Ležim nokautiran, sav zgužvan, s listom rigidnih zahteva. Kada je poluvreme? Ne želim da ustanem. Ne mogu. Sve u meni odbija sve. Šalje me u mrežu. Možda bih i ustao, ali razlog nekada nije dovoljan. Imam visok plafon, a nizak prag. Kratak fitilj…

To što nešto mislim ne znači i da osećam. To što nešto osećam ne znači da želim. Razum i osećajnost nisu deo istog bića. Monotonija istovetnog svakodnevnog paljenja fitilja. Kao 18


pokvarena lutka, dajem isti odgovor na različita pitanja. Skloni se. Beži. Ostavi. To se oni sebi smeju. Sve što kažu se na njih odnosi. Zbog njih sam ovde: na korak daleko od svakoga. Kad krenem natrag, misli mi govore da je uzaludno. Ne znam ni kojim bih putem. Ne ide mi se. Ne ostaje mi se. U srednjoj dobi, u danu, nekad nestane sve. Ljudi, putevi, snovi. Ishlapi sve. Zaboraviš sve koje si znao. Ne zaboraviš, ali se tako osećaš. Sve što si znao – toga više nema, kao da nikada nisi znao, a u stvari – znanje je prolazna stvar. Samo si depresivan. Praznina postane nepodnošljiva. Neki su pomrli, dok drugi žive svetlosnim i neuronskim godinama daleko. Daleko, kao da su sebe ili tebe ubili na rate. Tada shvatiš kako je starcima. Oni nemaju odakle da počnu. Divim se njihovim motivima da ustanu i zakorače u novi dan. Odakle im to? Teram ljude od sebe. To je vrsno nasilje. Otpor svemu. Da se izmaknem i pustim život da prođe. Da me svi ostave na miru, a ja zaboravim sve što sam ikada ikome... Da ipak krenem ispočetka? . Da zamenim ove odbrane za osećanja. Umoran sam od ratovanja. Rat se nije ni desio. Čuješ li?! Nije ga ni bilo. Sve si izmislio. Hej! Nikada nisi naučio da živiš. To je privilegija moćnih. Ono što te ne ubije, ostavi te u životu. Evo, pogodilo je onog do tebe. Razumeš li? Srećniče!

19


Slagao sam u sanduke one koje sam voleo, one od kojih sam učio. Gde je skrivena ta ljubav, silna, neiskazana? Baš tamo. Zar su samo tome mogli da me nauče? Da poričem? Otrovan glas iz mojih usta. Otrovna tišina godinama, decenijama. Nisi ti nikoga zaboravio. Baš zato što ih se sećaš, toliko ti nedostaju. Nisi ti kriv. Prestani da se boriš. Spusti ruke. Volimo te, čoveče. Ti se stalno biješ, nije to zabavno. Mi te čekamo. Ostavi rukavice i čekiće. Izađi iz sobe. Ona ima vrata, otvori ih i izađi. Zaboravi na taj zadatak, učitelji više nisu tu. Sada si ti učitelj. Slušamo te. Naspavaj se. Sutra je novi dan zbog kog vredi ustati. Videćeš, tu su ljudi. Doći će kad čuju da si bacio koplje tako daleko da je nemoguće stići do njega. Ne brini, niko ti ga neće vratiti. Iskopaj crno srce iz grudi i seti se. Duboko. Zaboravi. Svet ima boje.

20


Više ne osećam promene. Ne prepoznajem okolinu. Ne prepoznajem sebe. Svejedno. Želeo bih da osetim nadahnuće. Preostaje nada da je ova zaptivenost prolazna, da je privremena. A ako nije: ko će u ovoj koži živeti decenijama? Posmatram živopisne i prokrvljene reakcije prolaznika, poznanika. Nasuprot tome, u meni vladaju naučenost, mimikrija, a ispod njih – pritajen gnev. Gnev je potkopao ljudskost gvozdenom maskom. Masku je osnažio, kao jedini dokaz raspoznavanja za oštrovide. Bes je bolest. Zavisnost. Proširenje slabe tačke na ceo horizont. Gorčina poraza ostaje nakon svakog obroka, dok kašika gura zalogaj po zalogaj, dalje. Varim i preživam izgovoreno kao nepotpun jezik. Pomišljam, negde unutra, podzemna reka suza nestala je i odnela u zmijsku rupu blago Tračana, Jasona, zlatno runo, poreklo slova, Teutu, mene, Jugoslaviju. Sve što sam bio u sopstvenoj antici, u paleolitu i u neistorijsko doba: cela jedna osećajnost je srušena i stavljena u lance. U iščekivanju sebe samog, sanjam bez snova. Još jedan i još jedan sumrak volje ispraćen neskladom, mimohodom, svetonazorom, kriterijumom. Kao jalovost u poznoj starosti, kada vidiš sve, a ništa ne možeš. Rezignacija. Nema egzaltacije. „Ko u svome srcu posadi tugu, porodiće bes“, kaže kineska izreka kojom se otvara film Karate kid. Da li si ga odgledao, Marlone? Klasičan početak borbene, herojske sage iz američkog predgrađa. Cvet mudrosti, isčupan i presađen u priču o osveti. 21


Heroj shvata o čemu je govorio učitelj, pronalazeći snagu tek kada je naizgled pobeđen i na kolenima. Baš tada zadaje završni i smrtonosni udarac neprijatelju. U životu nema takvih smrtonosnih udaraca ni prilika. Čak i ako ih ima, to ipak nisu završnice. Herojstvo je privilegija holivudskih karikatura, Marlone. U stvarnosti niko ne odlazi ka zalasku sunca. Ovde sunce jednako zalazi svakog dana, daleko od naših silueta. Bio si tu i posvedočio. Ne moraš da odgovoriš. Kako se probuditi, pogledati u ogledalo u i odlučiti se za drugi put? Život nije kamion, a ako jeste, na kružnom je toku bez isključenja. Ne možeš samo krenuti drugim putem. Imaš jedan put. Neizvesna je količina goriva u rezervoaru kao i spremnost da svom snagom pritiskaš gas-pedalu. Možeš da staviš ciglu na nju i da zaspiš. Opasnost je na putu. Upozorenje za pun oprez. Ti spavaš. Na svakom stajalištu, stanici, u svoj karavan dodaješ još po jednu prikolicu. Posle nekog vremena, zaboravljaš sadržaj konvoja. Stotine prikolica vuče samo jedan motor, koji grca, kašlje, pljuje naftu po putu. Sećanja. Kada se osvrnem, u retrovizoru ne vidim ništa osim kilometrima dugačke crne gusenice. Kad pogledam napred, tu je tunel neizvesne dužine.

22


Marlone, u mojim grudima kao da leži sva svetlost u kriogenom snu. U mom srcu smrznuto voće i povrće. Želeo bih da jedem, ali trnu mi zubi od gasa. Opet stavljam masku, da bih disao.

23


CRNI EKSTAZI


Ovo je prvi zapis na seroksatu. Uzimam vazduh punim plućima. Tenzija je skoro nestala. Posle litre čaja i netremičnog isčekivanja, nagrizajući osećaj je izvetrio. Dan je oblikovan mahnitim pokretima i kruženjima oko zamišljene ose. Današnji dan je iscureo. Sunce ostavlja osećanje slično onom koje smo imali kad smo pili jogurt s muskatnim orahom, kad nismo imali novca za alkohol ili travu. Osećam da svetlost prodire kroz tkivo, postajem prozračan, blag. Na zidu, iza mene, kao da više nema senke. Sada pijem seroksat. Cipraleks mi ne odgovara. Sve manje stvari mi odgovara. Više ne mogu da kontrolišem otpore, samoodbrane. Odbijam. Znaš li, Marlone, da se nakon nekog vremena, naše sopstvene odbrane okrenu protiv nas? Odbrane nadiđu otpornost, naruše građu, tvrđavu i onog koji u njoj stanuje. Odbrane postanu autoimune. Psihijatrica je zapazila da sam literarno obradio uvid u unutrašnji svet i raščlanio lica unutrašnjih neprijatelja, ali da to ipak nema veze s mojim fiziološkim disbalansom.Ona kaže da se literarnost ne može nazvati lekom, iako poseduje lekovita svojstva. Obavio sam pedeset posto posla. Na tome mi svaka čast, odaje mi priznanje ona. Drugih pedeset posto rešiće seroksat. 27


Ništa mi drugo ne preostaje nego da joj verujem, jer sebi, više, ne mogu. Iznurile su me i savladale godine opiranja. Već dva dana me najobičniji razgovor ne gura na ivicu. To je dovoljno. Ne branim se, ne provociraju me mig, šapat, šum ni pucketanje u vazduhu, kao ni ono predosećanje. Već dugo, osim strepnje, drugih osećanja kao da nemam. Sada, kao da više nisam umoran. Zašto se ovako ne bih osećao stalno? Zašto bih bio umoran kad nisam star? Umor je početak kraja, a ja sam tek počeo, Brando. Nikada se nije ni postavljalo pitanje alkohola već koktela adrenalina i kortizola koji svakodnevno nosim u krvi. Koktel majstor je unutrašnja fabrika odbrane. Odbrana je svojevrstan liker. Sve je liker. Svi smo liker. Ne, nije to voda. Pijani smo od sebe samih. Stražari su na periferiji, sada, negde na tananim zidinama bića. Jedva da im čujem glasove. Neka ostanu tamo, bolje je da rade svoj posao nego da mi gluvare po glavi. I to je u redu. Zašto bih verovao njima pre nego najbližim savetnicima? U meni, ludi kralj stoji na najvišoj kuli i baca vatrene kugle, preko, u potpunu prazninu. U mrak. U meni je jedan Neron, s druge strane Neretva, požar, pogibija, kolona ranjenika, ratničke horde koje ravnaju put pred sobom. Sada je mir. Tek je drugi dan, sasvim mlad za zaključke. Hteo sam da spavam, da ne osećam, već godinama, da ne slušam tuđe glasove. Isključim se kad vidim da neko otvara usta. Zatvorim kapiju. Navučem zavesu. Nisam toliko gluv ko28


liko slušam samo jednu polovinu. Polovičan sam, površan, polovan. Baš zato, kaže moja, dobra psihijatrica: Za drugu polovinu, pobrinuće se taj seroksat.

29


Vreme je eutanazije. Svetla se gase jedno po jedno, kao na zatvorskom odelenju tokom pražnjenja električne stolice. Kao pred jutro, noć je prijatna. Seroksat radi. Postaje mi svejedno da li ću nešto napisati ili neću. Ribaća četka opažanja je tuplja. Vlada zatišje. Moja je sposobnost osvetljavanja nedorasla pređašnjoj percepciji. Sleglo se unutra i čuju se samo tihi koraci po muljevitoj vodi podruma bića. Bezizražajnost, utopljenost, obrisanost. Seroksat je ujednačio i rastegao sve odsjaje, poput ekvilajzera. Lica doživljavam dvodimenzionalno i ništa ne osećam u grudima. Pokušavam da pobesnim na trenutak, da stegnem telo, ali bez zlosutnih vizija i fatalnih senzacija. Ništa. Nisam dobar glumac kao ti. Čak nisam ni glumac, uopšte, sa čim se ti, verovatno, ne bi složio. Ko bih bio, Brando, kada bih glumio sebe samog? Posmrtna maska. Nisam odabrao ulogu, već promenljivost, nedovršenost. Ja sam niko kao i ti, iza kulisa. To što drugi misle da si idol, bog, Brando, je samo jedan frejm. Stripska traka. Evo, više se ne plašim. Seroksat odseca panicus, kičmenu moždinu fantastičnog fiziološkog bića; ono što ostaje, jesu ljušture i njihova preka narav. Te ljušture su kao zamrznuta mokra ili voskirana garderoba. Obilazim ih kao da su umetnički eksponat ili preparirana zver u prirodnjačkom muzeju. To je trodimenzionalna slika mog starog neprijatelja, predatora. Pitam se da li i za to ima leka. Ja bih, u sebi, baš sve da izlečim. Da počupam, posečem sve korenje. Strog sam čovek. Zahtevan. I to bih čak da izlečim, tu strogost. 30

Siniša Stojanović - Pisma Marlonu Brandu  
Siniša Stojanović - Pisma Marlonu Brandu  
Advertisement