Page 1


Библиотека Свет је један књига деведесет пета прво издање Уредник Славица Марковић Илустрације Добросав Боб Живковић Лектор Виолета Бабић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Небојша Митић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Графoстил Тираж 1500 Година штампе 2018 ISBN 987-86-529-0539-3 Copyright © Креативни центар 2018


Ве сна ић Видојевић Гајов

Илустроваo Добросав Боб Живковић


Први део

СТАРО И НОВО

5


Падао је снег

К

ада смо се пресељавали у велики град, падао је снег. Снег је толико јако падао да смо сваки час брисали стакло камиона у којем су се налазиле ствари. Сви су иза‑ шли да нас испрате: рођаци, баба Дара из комшилука, берберин Васа. Стајали су на капији и махали нам у знак поздрава. Мо‑ ји другови из одељења правили су клиза‑ вицу испред сајџијиног излога. Изгледало је као да су се ту случајно затекли у игри. Једино на улицу нису пустили Лајку. Лај‑ ка је била моје куче за које у новом ста‑ ну није било места. Гребла је капију по‑ кушавајући да изађе. Пожелела сам да се капија сама од себе отвори и да Лајка ускочи у камион који је бректао. Мишко и Павле прешли су целу клизавицу из за‑ трке на једној нози. Деда је кашљуцао и стално окретао главу некуд у страну. Тет‑ ка је давала мами неке знаке смешно ге‑ стикулирајући, што је вероватно требало 7


да значи: утоплите се добро, пут је далек. Олгица је пала насред клизавице. Возач је дао гас и камион је нагло кренуо. При‑ љубила сам лице уз ледено стакло каби‑ не напрежући се да их кроз сузе, које су текле саме од себе, још једном обухватим погледом, а успела сам да сагледам само запрепашћено Олгичино лице. И ту мут‑ ну, снегом обливену слику растанка поне‑ ла сам у себи да је никада не заборавим. Снежне пахуљице успоравале су во‑ жњу. На окукама се камион заносио, цви‑ леле су опруге и шкрипале кочнице, а мени се чинило да чујем Лајкино цвиље‑ ње. Нисам могла да опростим мами што ми није дозволила да поведемо Лајку. У новом стану све собе биле су пра‑ зне и хладне. Људи су износили ствари из камиона и носили их уз степенице псујући снег који није престајао да пада. Кроз врата новог стана улазиле су редом: једна по једна столица, фотеље окренуте наопако, затим сандуци са стакларијом 8


и посуђем, јоргани, душеци, саксије са цвећем, корпе, кофери, огледало и лу‑ стери. Орман се заглавио између првог и другог спрата. Морали сy да обиjy зид. – Надокнадићу штету, само да се све унесе у стан – викао је отац који је над‑ гледао уношење ствари. У прозорима су се видели снежно не‑ бо и огољене гране дрвета преко пута зграде. Тек после неколико година могла сам да, без пењања на столичицу и про‑ тезања на прсте, видим улицу. Одједном је у стану завладала тиши‑ на. Разбацане ствари по ходнику и со‑ бама ћутале су заверенички као да ни‑ су биле део наше собе у старој кући. Из сандука препуног ствари вирила је лут‑ ка Лила. Извукла сам је из тог неугодног положаја, ставила под џемпер и пошла некуд напоље. Испред зграде више није било нико‑ га. Само су се у снегу видели трагови ка‑ миона и испреплетане стопе људи који 9


су истоваривали ствари. Ни у дворишту није било никог. Деца су сигурно седела у својим становима и играла се иза осве‑ тљених прозора. Снег је падао тихо. Да сам пахуљица, па да на крилима ветра одлетим до старог дворишта! Како би се сви изненадили! Вама се само учинило да сам се ја одселила. Целог дана сам се играла иза куће. Правила сам Снешка Белића. Кажем им ја, а у њиховим очима огледа се неверица.

У креветској краљевини

Н

исам имала ништа против да се с је‑ сени или с пролећа мало разболим. Ако се занемаре гутање горких пилула које се лепе за отечено грло и докторови хладни прсти који добују по мојим леђи‑ ма као по неком бубњу, све остало је див‑ но. У кући се некако разнеже, пажљиви су и брижни. Стално запиткују хоћеш ли 10


да ти донесем ово или оно, хоћеш ли да једеш (а онда наређају све оно што ја нај‑ више волим). Сестра ми наглас чита књи‑ ге да се не умарам. Мама ми подмеће ја‑ стуке, прави лимунаде, гледам телевизију из кревета и, што је најважније, не идем у школу. Из своје мале креветске краље‑ вине гледам свет у сасвим другом светлу. Соба мирише на лимунове и поморанџе, а увече мама дуго седи поред мог креве‑ та и прича ми све док не заспим. Али све то кратко траје и приближи се дан када поново морам у школу, када се наједном све промени. Тек тада мајка виче на мене: „Пази да се опет не прехладиш као про‑ шли пут!“ и тронта ме из све снаге. Одмах по пресељењу у нови стан зау‑ зела сам своје место у креветској краље‑ вини. Али мајка није имала времена за приче. Свакодневно је са оцем одлазила у град и довлачила неке ствари за кућу. „Немој да се измотаваш, није ти ништа. Баш си сад нашла да се разболиш! Зар 11


не видиш колико имам посла? Не знам просто где ми је глава“, гунђала је мама. После неколико дана одвела ме је лека‑ ру. Лекар се замислио. Није, по обичају, тражио да исплазим језик. – Неће ништа да једе – жалила се ма‑ ма. – Принесем јој пун послужавник, а однесем нетакнут. Ама ни да лизне! Не знам, докторе, шта јој је одједном. Ни‑ кад није била таква. Лекар је питао маму кад смо се пре‑ селили, колики нам је стан и још неке глупости које нису имале везе са мном. Онда се значајно смешкао као да је до‑ кучио тајну моје болести. –Нека је. Нека се одмори још неколи‑ ко дана. Навићи ће се, има времена. Не смемо журити ни са школом – рекао је доктор тешећи моју мајку која му се бог‑ зна како захваљивала. – Е, вала, пао ми је камен са срца, са‑ мо да није нешто опасније – уздисала је

12


мама и још нешто тихо говорила с док‑ тором да је не чујем. Свет више није изгледао тако ружи‑ часто из креветске краљевине. Могла сам да плачем тихо или наглас, свеједно, нико више није обраћао пажњу на мене. Бар да су ме молили да пијем чај или да су само малкице били забринути… Пра‑ вили су се као да не примећују то што ја по цео дан лежим затворених очију, а не спавам. Само је мајка тада неумољи‑ во стајала изнад кревета док не поједем све из тањира. „Здравље на уста улази “, мудровала је на свој посебан начин ко‑ ји се састојао од тога да за сваку при‑ лику пронађе одговарајућу пословицу и истресе је као из рукава. Једнога дана у собу је ушла весела. Дигла је завесе, растресла јастуке и, као узгред, добацила: „Данас ћеш имати по‑ сету!“ Није сачекала да јој кажем да нећу по‑ сету. Нећу! Није ми требао нико. Уопште 13


нисам желела да упознам дечака с че‑ твртог спрата. Била сам чак спремна и да пролијем неколико горких суза, само да се мама којим случајем вратила у со‑ бу. Али она је отишла у кухињу, а на вра‑ тима се појавио Пеца. Стајао је неодлуч‑ но, радознало шарајући крупним очима по соби. Имао је накострешен жврк на врху главе, а раздељак му је је био прав као стрела. „Дотерао се за посету као млада“, рекох у себи и покрих се јорга‑ ном по глави. У соби је било тихо. Чули су се отку‑ цаји сата. Тик-так, лупкали су ритмично као моје срце, које сам јасно чула онако сакривена под јорганом. Сигурно је оти‑ шао, преварила ме је тишина. Под јорга‑ ном је било топло и загушљиво и ја ре‑ ших да провирим. Пеца је мирно седео у фотељи прели‑ ставајући „Забавник“. – Ко ти је дозволио? Ја сам болесна и мени га је моја мама купила. 14


– Није – рече Пеца не дижући поглед с новина. – Него?! – Ја сам ти га донео. Најновији. Данас је изашао. Изволи, да се не досађујеш. – Нећу сад. Сад ми се не чита – рекох збуњено. Онда смо се упознали. Пеца је прешао са Звездаре оцу. Тамо је живео с мајком и очухом. Уписали су нас у исти разред, код учитељице Руже Грбић. – Ја нећу више да идем у ту школу. Вра‑ тићу се у стару. Можда већ у понедељак. Доћи ће деда по мене. – Мало сутра! – Пеца се насмеја иро‑ нично. – Зар не схваташ да сте се заувек преселили? – Ма немој! Много ти знаш! Деда ће до‑ ћи по мене, само да му напишем неколико речи. И ја ћу поново звонити за крај одмо‑ ра месинганим звоном напуклим по сре‑ дини. Хоћу, да знаш! Чика Стојан, послу‑ житељ, даје само добрим ђацима да звоне. 15


– Имаш бујну машту – рече Пеца и слеже раменима. – Значи, ја лажем. Вратићу се, виде‑ ћеш. А ти и да хоћеш, не смеш, јер си до‑ био батине од очуха. Мислиш да не знам како си маказама исекао кабл телевизиј‑ ске антене и да те је после мајка због то‑ га послала оцу, јер нема више снаге да те васпитава. Ти си у опасним годинама; и ако те сад испусти, можеш да постанеш мангуп, а моја мама каже… Пеца се окрену на пети и без речи изађе из собе залупивши вратима да се цела зграда, чинило ми ce, затресла из темеља. „Забавник“ клизну на под. Тад сам заиста имала разлога да се покријем јорганом по глави и да се сита исплачем (што би рекла моја мајка). Могла сам да јецам, да ридам, да кукам како ме нико не разуме, све док у собу не улети мама и проспе, као из рукава, неку послови‑ цу. Али нисам. Мирно устадох из креве‑ та и загледах се кроз прозор у снег који 16


је опет почео да пада. Ројеви крупних пахуља нечујно су се утапали у меку бе‑ лину кровова. Пред очима ми се замагли граница старог и новог. Свега оног што сам оставила у родном граду и оног што ме је чекало овде. Снежна завеса, као ка‑ кав декор у позоришном комаду, поче да се помера за почетак следећег чина. Написала сам писамце и кад никога није било код куће, стрчала до приземља и убацила га у Пецино сандуче. Хтела сам да се извиним, али нисам могла. Као да нисам налазила погодне речи или ни‑ сам могла да превалим преко језика ту реченицу. Написала сам му да ћу до су‑ тра сигурно прочитати „Забавник“ и да, ако хоће, може да сврати да га узме. Пеца се појавио следећег дана као да се ништа није догодило. Није помињао писамце. Донео ми је банане од целог одељења. – Ако не оздравиш до понедељка, доћи ће сви да те обиђу – пренео ми је поруку. 17


– Баш цело одељење? – упитала сам изненађено. – Аха! – промрмља Пеца уста пуних банане. – И учитељица. Рекла је да ти донесем свеске да препишеш; много си изо­стала, па после нећеш моћи да пра‑ тиш наставу. – Па где су те свеске? – Нисам их донео. Ионако не би мо‑ гла ништа да прочиташ. Ја негујем посе‑ бан облик лепог писања – ногопис! – Ногопис? Ха-ха-ха! – насмејала сам се. – Ти, као и мој деда, волиш да изми‑ шљаш речи. На растанку ми је рекао: – Тамо ћеш се возити трајваном и луф‑ товима. Тад се и Пеца смејао: – Ногописни луфтови се луфтирају, док трајвани трај‑ ванишу због кишу!

18


Садржај Први део СТАРО И НОВО. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Падао је снег. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 У креветској краљевини. . . . . . . . . . . . . . 10 У великом граду и куће су велике . . . . 19 Нова зграда личи на добош-торту. . . . . 22 У новој шкoли чесма је у ходнику. . . . . 27 Нове другарице су добре. . . . . . . . . . . . . 30 Новогодишње честитке. . . . . . . . . . . . . . . 37 Повратак за распуст. . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Други део ДРУГАРСТВО ЈЕ ЗВЕЗДА. . . . . . . . . . . . . 45 Свеска из математике. . . . . . . . . . . . . . . . 47 Црна мачка и остале ствари које не постоје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 Тужибаба тужи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 Шта се догодило после школе . . . . . . . . 57 Бетонско двориште. . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 Подрумски прозор. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67


Дечји кућни савет. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 А где је то пролеће?. . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 Ко је лепши. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Издајице петог два. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 Трећи део ПОРОДИЧНЕ ФОТОГРАФИЈЕ. . . . . . . . 97 Брат од мајке. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Отац шегртује. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Побуна. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 У четири пред „Буваром“. . . . . . . . . . . . 110 Четврти део ЗЕЛЕНИ ПАПАГАЈ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Стан број осам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Деда пера све зна. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134 Зелени папагај. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Поклон за брата. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 Ружичасти снег. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 Приредба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Игра одгонетања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 На крају једног распуста. . . . . . . . . . . . . 161


CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 ВИДОЈЕВИЋ-Гајовић, Весна, 1953 Зелени папагај / Весна Видојевић Гајовић ; илустровао Добросав Боб Живковић. - 1. изд. - Београд : Креативни центар, 2018 (Крагујевац : Графостил). 165 стр. : илустр. ; 19 cm. - (Библиотека Свет је један ; књ. 95) Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0539-3 COBISS.SR-ID 261388556


Ако ти се свидела ова књига, прочитај и…

Ж. Артс Коњ у чизмицама

Ф. Нилсон Хедвига

Ф. Нилсон Хедвига и Макс-Улов

У. Старк Мој пријатељ Перси, Буфало Бил и ја

У. Старк Мој пријатељ шеик у Стуребију

У. Старк Чаробне патике мог пријатеља Персија

М. Кратохвил Неваљалци

М. Кратохвил Неваљалци духоловци

М. Кратохвил Неваљалци чаробњаци

Селидба једанаестогодишње девојчице Јасне из малог места у велики град доноси многе новине: стан на петом спрату уместо дотадашње куће с двориштем, невероватан поглед кроз прозор на велику реку и небо, модерну школу, нове другарице и, што је најважније, најбољег друга Пецу. Дружење с комшијом и другом из одељења Пецом Јасни ће сасвим променити живот и унеће у њега многе радости, а заједничко одрастање обоје ће одвести до великих промена. Ово је дирљива прича о пријатељству, одрастању и првој љубави.

Весна Видојевић Гајовић • ЗЕЛЕНИ ПАПАГАЈ

Ве сна ић Видојевић Гајов

O ау тору… Весна Видојевић Гајовић рођена је 1953. године у Обреновцу. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Објавила је многе књиге за децу, међу којима су: Две јапанске салвете и друге приче, Кад прича причу прича, Приче из витрине, Свако своју кућу има, Пуженко и његова кућа, Едаров пас, Зец из шешира, Прво летовање једног мачка и друге. Добитница је најзначајних књижевних награда: Награде Невен, Награде Змајевих дечијих игара Раде Обреновић, Награде дечјег жирија за најбољу књигу за млађи узраст Доситејево перо и многих других. Радио Београд емитовао је шест њених драма за децу. Као уредник у Школској и Дечјој редакцији Телевизијe Београд уредила је многе серије и емисије за децу: Књига је да се чита, Путоказ, Изабери своју књигу, Писци из моје читанке, Вечни сјај детињства, Кукурику шоу и друге. Живи у Београду.

Zeleni papagaj  

Selidba jedanaestogodišnje devojčice Jasne iz malog mesta u veliki grad donosi mnoge novine: stan na petom spratu umesto dotadašnje kuće s d...

Zeleni papagaj  

Selidba jedanaestogodišnje devojčice Jasne iz malog mesta u veliki grad donosi mnoge novine: stan na petom spratu umesto dotadašnje kuće s d...