Zeleni papagaj

је опет почео да пада. Ројеви крупних пахуља нечујно су се утапали у меку бе‑ лину кровова. Пред очима ми се замагли граница старог и новог. Свега оног што сам оставила у родном граду и оног што ме је чекало овде. Снежна завеса, као ка‑ кав декор у позоришном комаду, поче да се помера за почетак следећег чина. Написала сам писамце и кад никога није било код куће, стрчала до приземља и убацила га у Пецино сандуче. Хтела сам да се извиним, али нисам могла. Као да нисам налазила погодне речи или ни‑ сам могла да превалим преко језика ту реченицу. Написала сам му да ћу до су‑ тра сигурно прочитати „Забавник“ и да, ако хоће, може да сврати да га узме. Пеца се појавио следећег дана као да се ништа није догодило. Није помињао писамце. Донео ми је банане од целог одељења.

– Ако не оздравиш до понедељка, доћи ће сви да те обиђу – пренео ми је поруку.

17