Page 1

Moj svet

1


Naslov originala Judi Curtin Time after Time Copyright© Judi Curtin 2016 Original Title: Time after Time First published by The O’Brien Press Ltd., Dublin, Ireland, 2016 Published in agreement with The O’Brien Press Ltd. Džudi Kertin Time after Time © Kreativni centar, 2017 Biblioteka Moj svet knjiga šesta prvo izdanje Dizajn Dragana Nikolić Ilustracije Nina Knežević Urednik Anđelka Ružić Lektura Mirjana Delić Priprema za štampu Marko Huber i Tatjana Valjarević Izdavač Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8 tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Grafostil Godina štampe 2017 Tiraž 2000 ISBN 978-86-529-0471-6

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111-93-31 КЕРТИН, Џуди Time after Time / Džudi Kertin ; sa engleskog prevela Danijela Mihić. – 1. izd. – Beograd : Kreativni centar, 2017 (Kragujevac : Grafostil). – 163 str. ; 20 cm. – (Biblioteka Moj svet / [Kreativni centar] ; knj. 6) Tiraž 2.000. ISBN 978-86-529-0471-6 COBISS.SR-ID 243925004


Sa оngleskog prevela Danijela Mihić


Prvo poglavlje

B

et je moja najbolja drugarica otkad znam za sebe.

Znaš kako je to kada imaš najbolju drugaricu. To je ono kad je ona jedina osoba na celom svetu koja te stvarno, ali stvarno kapira. Ti znaš o čemu ona razmišlja i ona zna o čemu ti razmišljaš, iako nijedna od vas ne kaže ni reč. Kao da je ona deo tebe, bolji deo, deo koji se ne postidi zbog gluposti. Želiš da provodiš sve svoje vreme s najboljom drugaricom. Želiš da svake subote spavate jedna kod druge. Želiš da je stalno s tobom, spremna da sluša tvoje tajne i smeje se tvojim šalama – čak i kad nisu ni najmanje smešne. Želiš da tvoja najbolja drugarica može da bude tvoja sestra, kako bi mogla da živi s tobom i bude s tobom svakog trena, svakog dana. Moj savet? Pazi šta želiš.

***

Moj tata nas je napustio pre četiri godine, kad mi je bilo osam. Jednog trenutka smo bili normalna, dosadna porodica, a već sledećeg se sve promenilo. Dan nakon njegovog

7


četrdeset drugog rođendana tata se preobratio u hipika i zaputio u Afriku da „pronađe sebe“. Mama je potpuno odlepila kada je tata otišao. Celu nedelju je ostala u krevetu plačući i jedući čips. Kad bih se vraćala kući iz škole, ničega nije bilo za jelo, iako je cela kuća mirisala kao da je došlo do eksplozije u fabrici čipsa. Nije bilo smešno. Želela sam da pomognem mami, ali bila sam samo dete – šta je trebalo da uradim? A pored toga, i ja sam bila tužna. Mama je toliko bila okupirana samosažaljevanjem da je često zaboravljala na to da i meni nedostaje tata. Obe smo izgubile nekoga. Ponekad sam sedela pored maminog kreveta i držala je za ruku, ali nije pomagalo. Gomila praznih kesica čipsa i odvratnih natopljenih maramica širila se po podu, a ja sam se sve više plašila. Filmovi se prave o situacijama koje su se dešavale u našoj kući – tužni, crno-beli filmovi koji obično nemaju srećan kraj.

***

A onda jednog dana, nakon nekoliko nedelja, vratila sam se kući iz škole i zatekla sve prozore u kući širom otvorene, dok je živahna muzika dopirala kroz njih. Samo što nisam zaigrala od sreće kad sam čula mamu kako viče: „Ćao, draga! Večera je skoro spremna. Malo se bavim ručnim radom.“ Mama je oduvek volela da pravi nešto, tako da sam se osećala dobro dok sam ulazila u kuhinju. Nije mi bilo tako dobro kada sam ugledala kutije s tatinom veoma dragocenom kolekcijom stranih DVD-ova raštrkanih po podu. Pripala mi je muka kad sam ugledala mamu kako seče DVD-ove i niže delove da bi napravila neku vrstu čudne zavese, koja je svetlucala i klepetala. „Zar nije divna?“, upitala je. „Okačiću je u dnevnoj sobi kad završim.“

8


„Ali tatini DVD-ovi! Jednog dana će poželeti da ih uzme. Šta će reći kad se vrati kući i otkrije da si ih…?“ „O, ne brini za tatu. On je sada hipik, sećaš se? Ovo bi mu se dopalo. A sada, možeš li da odeš i doneseš mi njegove kravate iz ormana? Smislila sam sjajan način da od njih napravim stolnjak.“ Moja velika greška bila je što sam mislila da će se tata vratiti.

***

Moj prvi razgovor s tatom preko Skajpa bio je čudan. Bilo je toliko lepo videti ga da nisam uspela da pronađem reči da mu kažem koliko sam besna na njega. „Zašto si otišao?“, upitala sam trudeći se da ne zaplačem. „Zašto si nas napustio?“ Slika na ekranu bila je mutna i treperava, ali bih rekla da sam videla suze u njegovim očima. „Mnogo mi je žao, Molikins“, rekao je. „Tvoja mama i ja smo se mučili u poslednje vreme i…“ „Ali mogli ste da popravite to što nije valjalo. Nisi morao da pobegneš. Zašto si morao da ispadneš takav mekušac?“ „Znam da sam bio kukavica, ali nisam uspeo da smislim ništa drugo.“ „Zašto se prosto ne vratiš kući? Zašto se prosto ne možemo pretvarati da se ništa od ovoga nije desilo?“ Nije odgovorio na moje pitanje i znala sam da je to veoma loš znak. „Znam da sam te povredio, Moli“, rekao je. „Ali moraš da razumeš, ništa od ovoga nije tvoja krivica. Volim te kao što sam te uvek voleo … i tvoja mama isto. To se nikad neće promeniti.“ Rekao je još dosta tome slično, a onda je prekinuo vezu, a ja sam ostala na krevetu i dugo plakala. Kad sam nakon sat vremena ustala, osećala sam se mnogo bolje, kao da je crni

9


oblak koji mi je visio nad glavom malo odlebdeo dalje. Kao što sam rekla, bilo je čudno. Nakon toga tata me je zvao preko Skajpa kad god je mogao. Nismo više mnogo plakali, a ponekad smo se zapravo i smejali. Čak i kad je bio stotinama kilometara daleko, tata je i dalje bio zabavan i pričao mi je smešne priče o čudnim i divnim ljudima koje je sretao na svojim putovanjima. Ubrzo sam primetila da su roditelji mnoge dece iz mog odeljenja razdvojeni. Betina mama je umrla kad je ona bila beba, tako da je živela samo s tatom. A jedan dečak koga znam nikad nije upoznao svog tatu. Ne znam zašto, ali od same pomisli da nisi jedini sve izgleda bolje, kao da tvoj život nije toliko lud kao što si prvobitno mislio. Kako je vreme prolazilo, stvari su počele da se polako menjaju. Život nije bio baš sjajan, ali je prestao da bude čudan, što je, pretpostavljam, dobro.

***

Kad je sve što je tata posedovao bilo iseckano, raskomadano ili bačeno, mama se polako dozvala pameti i počela ponovo da se ponaša normalno … ili normalno koliko je za nju to moguće. Izvesno vreme sve je bilo nekako OK. Nas dve smo se snalazile kako smo umele. A onda je mama počela da se druži s Betinim tatom Džimom, što NIKO nije mogao da predvidi. U početku su mama i Džim počeli da sede zajedno na Betinim i mojim košarkaškim utakmicama, što je nekako bilo fino, jer me je rastuživalo kad bih ugledala mamu kako sedi sama. Jednom ili dvaput nas četvoro smo otišli na toplu čokoladu nakon utakmice. To mi se sviđalo jer ponekad, kad smo mama i ja same, atmosfera postane malo napeta. Sviđalo mi se kako se Džim nije ophodio prema Bet i meni kao da smo deca. Pitao nas je za mišljenje i slušao naše odgovore kao da je naše mišljenje zaista važno. Pretpostavljam

10


da se sviđalo i Bet jer se i ona oduvek slagala s mamom i obe su se smejale istoj vrsti glupavih šala koje uopšte nisu bile smešne. To su bile zabavne večeri. A onda, jednog petka, Bet mi je poslala poruku. „Tata i ja dolazimo kod vas na večeru. Strava, zar ne?“ „Skroz“, odgovorila sam, pokazujući kako sam samo naivna.

***

Zvono je zazvonilo tačno u sedam. Bet i ja smo se izgrlile dok su se mama i Džim nekako čudno promeškoljili, kao da nisu mogli da se odluče da li će se rukovati ili poljubiti dva puta u obraz kao što to odrasli vole. Bilo je malo čudno, ali sam to svalila na činjenicu da je Džim u rukama držao lazanje i činiju sa salatom, a mama je držala naš najbolji stolnjak i cvetni aranžman na kojem je radila celo popodne. Tokom večere Bet i ja smo uobičajeno ćaskale, ali kad god bi nam usta bila puna, razgovor bi utihnuo. Nikad nije dobar znak kad počneš da primećuješ zvuk escajga kako odzvanja o tanjire i zvuk radijatora koji se pale i gase. „Šarlot, taj cvetni aranžman izgleda kao da je stigao pravo iz cvećare“, rekao je Betin tata. Tri puta! „Ovo su najukusnije lazanje koje sam jela u životu, Džime.“ Nisam sigurna koliko je puta mama to rekla jer sam oko petog puta već izgubila volju za životom. „Zar nije super što se tvoja mama i moj tata druže, pa nas dve možemo da provodimo više vremena zajedno?“, pitala je Bet kad smo se nas dve popele na sprat nakon večere. „Aha, ali bi mi se više sviđalo da se ne ponašaju onako čudno. Mislila sam da nikad neće prestati da pričaju o cveću i lazanjama. Kao da su u finalu svetskog prvenstva u davanju najjadnijih komplimenata.“

11


„Ali skroz – i bilo je naporno popunjavati sve one trenutke tišine.“ „Kao da smo nas dve odrasle i pokušavamo da pomognemo deci da preguraju svoj prvi izlazak na dečje igralište“, dodala sam. Nije trebalo da se šalim s mamom i Džimom i izlaženjem. To je bila moja druga greška.

***

Od tog trenutka se sve zahuktalo. Mama je skratila kosu, iako je tata oduvek voleo njenu dugu kosu. Mnogo maminih rečenica je počinjalo sa: „Džim kaže…“ Počela je ponovo da stavlja karmin. Mama je otišla u Betin stan i sašila im zavese za dnevnu sobu. Prestala sam da brojim koliko je puta Džim navratio kod nas uz reči: „Baš sam nešto prolazio i…“ Prestala sam da brojim koliko se puta pojavio s lazanjama na vratima. Shvatila sam da mi se lazanje nikad nisu preterano sviđale. Nije više bilo čudnih trenutaka tišine tokom večere. Ponekad smo Bet i ja morale da se borimo kako bi nas neko čuo jer bi iznenada mama i Džim imali mnogo toga da kažu jedno drugom. Bet i ja smo se trudile da ne dižemo preveliku prašinu zbog toga. Kad prolaziš pored vozila Hitne pomoći na putu, možeš da proviriš kroz prozor i vidiš šta se dešava ili da okreneš glavu na drugu stranu. Bet i ja smo se odlučile da gledamo na drugu stranu. Greška broj tri.

12


Drugo poglavlje

D

esilo se to otprilike tri meseca nakon prvog sastanka s lazanjama. Bet i ja smo se družile u mojoj sobi, slušale muziku, kad smo čule mamu kako nas doziva iz prizemlja. „Devojke“, viknula je, „možete li da dođete, molim vas?! Džim i ja želimo da razgovaramo s vama o nečemu.“ „Gospode!“ Bet je prekrila lice rukom tako da nisam mogla da zaključim da li je ovo gospode bilo dobro ili loše. „Šta je?“, upitala sam. „O čemu se radi?“ „Tata se čudno ponaša celog vikenda. Smeši se više nego uobičajeno, a jutros sam ga čula kako peva ispod tuša.“ „Tvoj tata ume da peva?“ „Pa, jedino ako od pevanja treba da ti uši prokrvare – ali ne radi se o tome.“ „A o čemu se radi? Kakve veze ima bilo šta od toga s tobom i sa mnom? Da li nas odvlače dole da bi nam tražili da doniramo naš džeparac tvom tati za časove pevanja?“ „Prestani da se glupiraš na tren i pusti me da ti objasnim.“ „Molim te.“ „Kladim se u šta hoćeš da će nas tata i Šarlot povesti na skijanje tokom zimskog raspusta.“ „Gospode, to je skroz…! Otkud znaš?“ „Brošura o skijanju stigla je pre neki dan na našu adresu.“

13


„Ali to ne znači ništa. I mi smo dobili jednu, mislim da je svako u komšiluku dobio.“ „Aha, ali tata mi od moje šeste godine obećava da će me voditi na skijanje.“ „To je ono što zovu prazna obećanja, morala si dosad da naučiš da su odrasli stručnjaci u toj oblasti. Zbog čega misliš da će se prazno obećanje tvog tate odjednom pretvoriti u … šta god da je suprotno od praznog obećanja?“ „Ima smisla. Prošle godine sam čula tatu kako o tome razgovara s mojom tetkom. Rekao je da stvarno želi da me vodi na skijanje, ali da se plaši kako bismo se osećali tužno i usamljeno – samo nas dvoje okruženi velikim srećnim porodicama.“ „Pa sad misliš…?“ „Mislim da nas četvoro idemo zajedno. Ti i ja smo najbolje drugarice, a ovih dana su tata i Šarlot najbolji drugari, takođe, tako da bi bilo savršeno. Ima da se super provedemo.“ „Gospode“, odgovorila sam. „Skijanje bi bilo strava. Hajdemo dole dok se nisu predomislili.“

***

Mama i Džim su sedeli za stolom u trpezariji. Nisam kapirala zašto izgledaju tako nervozno. Zar su pomislili da nam se neće svideti ideja o skijanju? Bet i ja smo se smejale kao ludaci. Pitala sam se koliko brzo mogu da počnem s kupovinom ski-opreme. Nisam mogla da se odlučim da li bih više volela belu skijašku jaknu ili crnu. Možda uzmem belu, a Bet bi mogla crnu i mogle bismo da se menjamo svakog dana. „Ćao, devojke“, rekao je Džim kad smo Bet i ja sele. A onda smo dugo svi ćutali. U čemu je problem? Što prosto ne nastave s planom i kažu nam? „Ovo je malo čudno“, rekla je mama konačno.

14


„I možda će vas iznenaditi, devojke“, rekao je Džim. „Ali se nadamo da ćete biti srećne“, dodala je mama. Više nisam mogla da izdržim. „Naravno da ćemo biti srećne“, rekla sam. „Potpuno smo oduševljene, zar ne, Bet?“ „Vi već znate?“, pitala je mama. „Kako…?“ „Nismo više male“, rekla je Bet. „Možemo same da ukapiramo, samo da znate.“ Mama i Džim su odjednom izgledali zadovoljno i opušteno. „Uh“, rekao je Džim. „Moram da priznam da nisam bio siguran kako ćete vas dve to primiti.“ „A zašto ne bismo bile oduševljene?“, upitala je Bet. „Šta ima da mi se ne sviđa u skijanju s najboljom drugaricom?“ „Skroz smo za to“, dodala sam. „Mi smo…“ Imala sam štošta da kažem, ali me je nešto u izrazu maminog i Džimovog lica nateralo da stanem. „Skijanje?“, rekao je Džim slabašnim glasom. „Ko je pomenuo skijanje?“ Osećala sam se kao idiot. Nisam mogla ni da se setim zašto smo Bet i ja bile ubeđene da se radi o skijanju? „O“, reče Bet. „Ne idemo na skijanje? Pa to je OK. Valjda.“ „Ali ipak idemo na neki put, zar ne?“, upitala sam. Džimovo lice je imalo boju jeftinog, grubog toalet-papira koji koriste u mojoj školi. „Pa, pretpostavljam da možemo da odemo na neki put“, rekla je mama, koja je izgledala kao da će zaplakati. „Ali ne radi se o tome…“ „Šta se dešava?“, pitala sam. „O čemu se radi?“ „Džim i Bet će se useliti kod nas“, rekla je mama. Mali deo mene je razumeo o čemu govori, ali veliki deo mene nije želeo da poveruje u to. „Useliti?“, upitala sam, iako sam u dubini duše znala odgovor. „Ovde, kod nas“, rekla je mama.

15


Osećala sam da gubim dah, kao da me je neko udario veoma snažno u stomak. Jedan pogled ka Bet i bilo mi je jasno da ni ona ne misli da su ovo najbolje vesti koje je mogla da čuje. „Zar to nije super?“, upitao je Džim uz široki osmeh. „Nas četvoro provodimo toliko vremena zajedno i svi se dobro slažemo, zar ne?“ Bet i ja smo zurile u njega i njegov osmeh je počeo da bledi. „U svakom slučaju“, rekao je, „odsad pa nadalje nas četvoro ćemo živeti zajedno. Bićemo jedna velika…“ Prekrila sam uši rukama. Nema šanse da ću prisustvovati dok bude izgovarao poslednje dve reči. Otrčala sam na sprat, legla na krevet i plakala kao beba.

16


Treće poglavlje

N

akon što su Bet i Džim otišli, mama je došla i sela na moj krevet. Držala me je za ruku i mazila po leđima i govorila saosećajno. Bilo je skoro isto kao kad je tata otišao, ali ovog puta sam ja bila u krevetu i nije bilo čipsa. „Ništa se neće desiti preko noći“, rekla je. „Džim i ja želimo da tebi i Bet damo dovoljno vremena da se naviknete na novu situaciju.“ Dva života na primer? Kako da se priviknem na ideju da cela jedna porodica dolazi da živi s nama u našoj kući?

***

Nekoliko narednih nedelja bilo je čudno. Moja kuća je moje sigurno mesto, mesto gde odlazim kad me sve napolju nervira, i nisam bila sigurna da želim da delim svoje sigurno mesto s bilo kim – čak i Bet. Ali kako njoj to da objasnim kad ona mora da napusti svoj lepi dom i dođe i živi s nama? Kao što rekoh, bilo je veoma čudno, nedelje su prolazile brzo i, pre nego što sam se okrenula, Džim i Bet su se uselili. Obično kad je ranije ostajala da prenoći, Bet je spavala u mom krevetu, ali je moja mama mislila da sada treba da ima svoju sobu.

17


„Najbolje bi bilo da jedna drugoj date prostora“, rekla je. „Već smo imale prostora“, rekla sam. „Svaka je imala svoju kuću punu prostora.“ Mama je sporo i duboko izdahnula. „Biće potrebno vreme da se naviknemo“, rekla je. „Ali sve će biti lakše ako se potrudiš da budeš ljubazna.“ I bila sam. Pomogla sam Bet da odnese svoje stvari u sobu Život je bio dovoljno komplikovan za Moli i Bet i pre do moje. Zajedno smo raspakovale njenu odeću i njene knjige nego štopreostale su prošle krozPotom tajanstvena vratana koja su ihi i sve njene stvari. smo sedele krevetu odvela letomnogo daleke 1984. godine. U doba kada ćutale. Već u smo razgovarale o selidbi, ali sad kadsu se njihovi roditelji tinejdžeri ludovali desila, nisam mogla bili da smislim šta ida kažem. za čudnim „Za nekolikogarderobom minuta počinje baš dobar film“, rekla je na frizurama, sa širokim naramenicama i kraju. „Možemo li daLoper. idemoIako dolenije i gledamo TV?“snaći se u hitovima Sindi bilo lako Slegla sam ramenima. „Što mene pitaš? Ovo i tvoja tom čudnom svetu bez mobilnih telefonajei sad interneta, kuća. Možeš da radiš šta god poželiš.“ dve drugarice su krenule u pravu avanturu i potragu Nagnula se ka meni i zagrlila me. „I tebi je sve ovo čudno, za Betinom mamom, koja je u tom trenutku bila zar ne?“, upitala je. trinaestogodišnja razlog je bio „Skroz. Nemoj da se devojčica. uvrediš, Bet,Aali bih volela dasasvim se ništa poseban i veoma važan za Bet… od ovoga nije desilo. Drago mi je što su mama i Džim srećni, ali ovo … sve ovo je…“ „Aha“, odgovorila je Bet. „Jeste.“

***

Kasno te večeri uzela sam svog izlizanog plišanog zeku sa jednim uvom i otišla u Betinu sobu. „Ima li mesta za Hipitija i mene?“ Ne izustivši ni reč, Bet je napravila mesta za nas ispod pokrivača. „O čemu razmišljaš?“, upitala sam kad je tišina počela da mi smeta. „O mojoj mami“, odgovorila je. „U ovakvim trenucima stvarno, stvarno poželim da imam mamu.“ „Znam“, rekla sam. Odmakla se od mene.

18

9 788652 904716

Time after time  

Život je bio dovoljno komplikovan za Moli i Bet i pre nego što su prošle kroz tajanstvena vrata koja su ih odvela u leto daleke 1984. godine...