Тајни живот Хранислава Добрића | Чедомир Петровић

drugo izdawe Ilustrovao Dobrosav Bob @ivkovi} Lektor Violeta Babi} Recenzent dr Simeon Marinkovi} Izdaje Kreativni centar, Beograd Gradi{tanska 8 Tel: 011/244-06-59, 382-04-64, 382-04-83 www.kreativnicentar.rs Za izdava~a mr Qiqana Marinkovi}, direktor Kompjuterska priprema Avangarda [tampa Publikum, Beograd Tira` 2.000 ISBN 978-86-7781-192-1

ilustrovao Dobrosav Bob @ivkovi}

HRANISLAV DOBRI]

Da vam se predstavim. Ja sam Hranislav Dobri}, ~uvar u zoolo{kom vrtu! Ovde sam preko 50 godina. Pola veka! U penziju sam oti{ao pre par godina. Morao sam, po zakonu. Ali sam ostao i daqe ovde po ceo dan i no}.

Zamole me ovi mla|i ~uvari: – Hranislave, molim te, zameni me no}as na de`urstvu. A za{to da ih ne zamenim, kada ja ovde i `ivim?! U upravnoj zgradi imam jednu sobicu. A ovde imam i najvi{e prijateqa. Svi stanovnici zoolo{kog vrta su moji najboqi drugovi! Znamo se tolike godine. [ali se moj upravnik sa mnom. Ka`e: – Hranislave! Ti si najstariji ovde! Jedino je starija od tebe stara g|a Korwa~a! I u pravu je. Jer korwa~e mogu da `ive 100 godina, a neke vrste ~ak i do 300!

Ovde me svi vole i po{tuju, jer ja znam sve o `ivotiwama i pticama. A to je zato {to mnogo ~itam o wima. Ne postoji kwiga o bilo kojoj `ivotiwi, doma}oj ili divqoj, koju ja nisam pro~itao. Zovu me kolege: – Hranislave, navrati malo do nas. Do|i! Ja odem, ali jedva ~ekam da se vratim. Nekako najvi{e volim da sam ovde. Najboqe se razumem sa `ivotiwama. Tu sam nekako bezbedan. Za{ti}en. A kada padne no}, svi odu i mi ostanemo sami, ja zakqu~am glavna, ulazna vrata, a pootvaram vrata svih kaveza i pustim ih.

One to jedva ~ekaju. Izlaze iz kaveza. Prote`u noge. [etaju se, obilaze kom{ije, prijateqe, ro|ake... Sedimo tako, pri~amo. Toliko sam se sa`iveo s wima, a i nau~io sam jezike svih ovde u vrtu, tako da ja razgovaram s wima!

A zavoleo sam divqe `ivotiwe, i sve ostale, jo{ kada sam bio mladi}.

Gledao sam sve filmove o Tarzanu. Po nekoliko puta. Znao sam ih napamet. @eleo sam da odem tamo, u Afriku... u xunglu i da `ivim s wima kao {to je i Tarzan `iveo! One su ga i odnegovale posle pada aviona koji je on pre`iveo kao beba. Nisam imao mogu}nosti da odem tamo... mislim u Afriku, zato sam jedne no}i kri{om ostao i prespavao na klupi u zoolo{kom vrtu.

Sutradan, kada su me prona{li, nisu znali {ta }e sa mnom. Ja sam znao! Zaposlio sam se u zoolo{kom vrtu i ceo `ivot proveo sa `ivotiwama.

U po~etku, kada sam po~eo da radim, bilo mi je te{ko da gledam sva ta stvorewa uhva}ena negde daleko i dovedena ovde! Imao sam potajnu `equ da

5

ih sve stavim u jedan veliki voz, ili avion, i da ih vratim natrag u xunglu.

Naro~ito mi je bilo te{ko da slu{am jednog starog lava koji je no}u tako stra{no i tu`no rikao, kao da je hteo da mu glas, preko dor}olskih krovova, dospe do wegovih... Tamo daleko! Negde u afri~ku xunglu! A onda mi je moj upravnik rekao: – Hranislave! Pa svuda u svetu postoje zoolo{ki vrtovi da bi qudi, a naro~ito deca, mogli da vide `ivotiwe i da se upoznaju s wima! Ajde neka bude tako! Ja ih hranim svakog dana. U kavezu su da bi se sa~uvali posetioci. A ponekad dobro do|u te re{etke da se i `ivotiwe sa~uvaju od posetilaca. Ima zlih qudi koji ho}e da ih mu~e. [utiraju kavez.

Pla{e ih. Kao {to mi gledamo wih, tako i oni gledaju u nas. Vide nam u o~ima da li ih volimo ili ne!

Ja }u vam govoriti o svojim prijateqima, a i o sebi. Upozna}ete i wihovu decu. Vide}ete da i oni uve~e idu na spavawe, kao i vi. I wih mama i tata u{u{kaju, uspavaju i ~uvaju... I oni doru~kuju, ru~aju i ve~eraju, kao i vi. Idu u {kolu! Daaa! Pri~a}u vam o lavu Tozi, majmunu Trti, o pla{qivom zeki Pegi, o g. Kroki i g|i Krokinici, o g. Nilskom kowu i wegovoj supruzi. Pri~a}u vam o staroj g|i Korwa~i, g|i Medinici i wenom Mi{ku, o pevcu ]iri i pevcu Spiri, o belom medvedu, mladom galebu, o vrapcima Ki}i i Ti}i, o staroj g|i Sovi. Ispri~a}u vam pri~u o velikom i neustra{ivom Orlu, o tigru [arenku... Govori}u vam o svojim jedinim i najboqim prijateqima. Do slede}e pri~e pozdravqa vas va{ Hranislav Dobri}, ~uvar zoolo{kog vrta.

7

OTMICA

Neko me cima za ruku. Vu~e me za noge. [tipa me za nos. Budim se. Tek {to je po~elo da svi}e. Oko mene leti patak To{a. Lud od uzbu|ewa. Ma{e krilima. Juri po sobi. Ne mo`e da se smiri. – To{o! [ta je bilo? Sredi se malo i lepo, polako, natenane mi ka`i. On pade pored mene na krevet i u jednom dahu re~e: – Ukrali su no}as lava Tozu! Hteo sam da se vratim u krevet, misle}i da je sve ovo samo san i da }u, kada se budem probudio, sve ovo zaboraviti. Ali tog istog trenutka ulete ogromna `irafina glava kroz prozor. – Hranislave, ukrali su no}as lava Tozu!

Sada sam ve} siguran da ne sawam. Tr~im prema kavezu. Vrata otvorena. Vidim – na silu razvaqena. Nema Toze. Dole, na zemqi, maramica. Pomiri{em.

Hloroform! Uspavali ga! Jo{ nikada otkad sam ja ovde niko nije nestao, a kamoli da je ukraden! Pa qudi, ne mo`e to tek tako! Pa nije to korwa~a ili je`, izvinite, ali to govorim zbog veli~ine. To je ipak jedan lav! Kako su mogli da tako neopa`eno iznesu pored svih nas jednog lava?! I to Tozu! Zar niko nije ni{ta ~uo ili video?!

Probi se kroz gomilu stara g|a Kamila i dogega do mene. – Gospodine Hranislave, vi znate da ja ve} godinama ne spavam dobro. Malo mi je boqe otkad ste mi dali one pilule za spavawe. Ali sam no}as, kao kroz neko bunilo, u polusnu videla dvojicu sa maskama na licu kako guraju neka velika kolica ispred sebe. To je! – ka`em. Dogurali su ga do kapije. Prethodno uspavali. Tu ih je ~ekao kamion i pobegli su. Klasi~an slu~aj kidnapovawa! Ho}u da ka`em, otmice! Polazim iz ovih stopa da ga tra`im! – Pa gde }e{ da ga tra`i{, Hranislave? – pitaju me svi uglas.

– Ne znam! Na kraj sveta }u oti}i, ali Tozu moram na}i i vratiti natrag, ku}i!

Odem do gospodina upravnika. Zamolim ga da ne obave{tavaju policiju. Mogu da mu u~ine ne{to na`ao. Zatra`im da mi da odsustvo od nekoliko dana i krenem... a ne znam gde }u! Razmi{qam. To su mogli da urade samo oni qudi kojima je lav potreban za neki posao – a to je cirkus! Mo`da i gre{im, ali }u prvo obi}i sve cirkuse.

Lutao sam po celoj zemqi. Od severa do juga. Od istoka do zapada. Obilazio razne cirkuse. Doma}e. Strane. Ni{ta. Zalazio na va{are. Ve} iznemogao od lutawa i nespavawa, dospem ~ak do Ni{a! Raspitam se da li u gradu gostuje neki

8

cirkus. Ka`u mi, bio neki italijanski cirkus pre nekoliko dana i oti{ao prema Pirotu. Italijani – pomislim. To je! Oduvek su mi Italijani bili sumwivi! Uhvati me panika. [ta ako pre|u granicu? A ja nemam paso{. Stignem uve~e u Pirot.

Prona|em cirkus. Kupim kartu. Poku{avam da sedim, ali me ne dr`i mesto. Lo{ neki cirkus. @ivotiwe sve slabe. Izgladnele. Tigar vi{e li~i na Miku ma~ora nego na tigra. Slonovi jedva idu. Tuga jedna. A onda muzika udari tu{ i u arenu u|e jedan kao ukrotiteq i na lancu vu~e lava.

Tog trenutka kada nisam umro, nikad ne}u! Toza sa lancem oko vrata. Oslabio.

Ne mogu da ga prepoznam. Podo~waci veliki. Prepli}e nogama. Ali sve to nije va`no. Najva`nije je da sam ga ja prona{ao! Sko~im sa sedi{ta. – Tozo! Ja sam tu!

Tvoj Hranislav! Ne boj se! U dva skoka se na|em u areni. On vi~e: – Hranislave!

Znao sam da }e{ do}i! Ovaj ukrotiteq, Italijan, malecki, nije mi ni do pupka, ho}e da me spre~i. Ja ga zviznem dvaput i slo`im ga na zemqu. Toza odjedanput dobi neku stra{nu snagu. Iskida lanac oko vrata. Poletesmo jedan drugom u zagrqaj. On se sav trese. Ulete{e momci iz cirkusa da nas zaustave. Mi ~uvamo le|a jedan drugom, pa udri Italijane. Muzika pobe`e i kada smo ih sve sredili, publika ustade i po~e da nam aplaudira. Vaqda misle da je to bila izre`irana ta~ka. Mi se poklonismo par puta, uhvatim ja Tozu za {apu, pa tutaw!

Tr~ali smo, ni sam ne znam koliko. Ulazimo u zoolo{ki vrt. Ono ludnica! G|a @irafa onako visoka, sa onim vratom, prva nas je primetila jo{ izdaleka i javila svima. Op{te odu{evqewe. Poqupci. Zagrqaji. Suze. Od te no}i uvedem stra`arewe. Na smenu. Svako po dva sata. A ja ne mogu da zaspim. Pro{la pono}.

Idem polako vrtom. Zadovoqan. Neko me zove. Pogledam. Vuk. Slepi vuk Homer.

Pita me: – [ta si ti, Hranislave? Kako misli{, Homere, {ta sam? Pa ne vidim te, ali te ose}am. Jesi ~ovek, a i nisi. Jesi i ptica i `ivotiwa... Vi{e si na{ nego qudski! Ne znam, Homere, ni sam vi{e {ta sam! Laku no}, Hranislave, i odmori se no}as! Ho}u. Laku no}, Homere!

10