Page 1


Весна Алексић САЗВЕЖЂЕ ВИОЛИНА прво издање Уредник Анђелка Ружић Лектор Мирјана Делић Дизајн корица и илустрације Маја Веселиновић Дизајнер Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графoстил, Крагујевац Тираж 2000 Година штампе 2018 ISBN 978-86-529-0540-9

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-31 АЛЕКСИЋ, Весна, 1958 Сазвежђе виолина / Весна Алексић ; илустровала Маја Веселиновић. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2018 ([Крагујевац] : Графостил). – 173 стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 2.000. ISBN 978-86-529-0540-9 COBISS.SR-ID 263815180


Илустровала

Маја Веселиновић


Хвала Митри која ме је упознала с Беланом и Априлијом


Лондон зове далеке градове. Рат је објављен, битка је почела. Лондон зове подземна скровишта: Момци и девојке, доста је скривања… Сунце је све ближе, ледено доба стиже. Нуклеарна језгра све опаснија, пшеница расте јаднија. Пред угашеном фабриком стојим, али ја се не бојим. Лондон ће у реку да се стровали, а ја – ја живим на обали. The Clash, London Calling


Белгија, 2016 Путујем на завршни концерт једне успешне тур­ неје по Белгији и Холандији. Концерт се одржава у Ам­ стердаму, под отвореним небом, и после њега треба да стигнем на касни лет за Београд. Ствари су ми спа­ коване и обучена сам за наступ. Већ жељна своје куће, лица прислоњеног уз прозор, пратим напољу светло које се бори са чипком млечних облака. Воз тутњи кроз поља с пашњацима, поред канала и кућица с високим, зиданим оџацима. Подневни је спокој, гледам како се, уображено парајући небо, из даљине лагано приближава ушиљени врх катедрале… Изненада, непланирано, воз стаје на улазу у Гент. Кочи нагло и за трен је пун наоружаних полицајаца у црним оделима, са шлемовима и панцирима. Они нам љубазнo објашњавају како ће само проверити воз ради наше безбедности. И како ће све трајати кратко и да нема разлога за панику… Затим се повлаче. У вагону je тајац. Одједном, као разбуђена, видим га како се шири и расте кроз изнена­ дну, тешку тишину… Страх.

8


Девојка поред мене почиње нешто да ми говори. Не­ познат ми је језик, али страх у њему звецка … тако препознатљив, жив. – Мора да је стигла нека дојава, можда је нешто стављено у воз… – Затим наставља на енглеском: – Терористички напад, опет они… – Ови или они, или било који, свеједно је – одгова­ рам. И додајем: – Углавном, желе да нас уплаше. Циљ оних који ово раде и јесте суви страх – кажем јој с трунчицом на­д­моћи и мрака у гласу. Мрака с којим сам само у примирју. И изненада, у мислима ми, на трен, искрсава слика моје другарице Ане како у склоништу за време вазду­ шног напада једе чипс. Уста су јој пуна, брзо и нервозно једе док изнад наших глава одјекују експлозије и од по­ жара који букте ноћ се расцветава. Та слика намах нестаје појачавајући ми грч у сто­ маку. Не дам му да се угнезди ту. И бес је страх, знам. Страху не дам. Страху не дам ни на тренутак… Јер врло добро знам ко ће после њега доћи. Зато одлучно устајем са седишта и са пртљажника узимам вио­ лину. Отварам кутију, вадим виолину и превлачим гудалом. Вивалдијево „Пролеће“, то је проверен лек, мислим. И почињем да свирам. У првом тренутку људи потпуно у неверици окре­ ћу главе према мени… Онда неверица уступа место интересовању, а потом се појављују и први осмеси… Покорица страха лагано се отапа, сви с пажњом слу­

9


шају моју свирку и на крају се пролама аплауз какав никад дотад нисам добила. Тачније … јесам, једном давно, а овај му је налик. Одједном све надјачава продорни звук пиштаљке; за њим улази полицајац и каже да је све у реду и да са срећом наставимо пут. И још једном, уз осмех, захва­ љује путницима на разумевању… Воз наставља низ шине као да се ништа није до­ годило, враћам виолину у кутију, људи ми захваљују и речима и осмесима; борба са страхом је прошла, а мене је напрасно вратила у детињство, у jедну причу… За њу је потребно нешто мало устајалог биоско­ пског мрака, четири дечака склоних кавги, једна виоли­ на, заједнички јунаци из стрипова и првих видео-игрица. И коњи, наравно…

10


ПРВА

С

ећам се мириса сарме и преноса новогодишњег концерта у Бечу, који сам пажљиво пратила пра‑ већи друштво деда Аћиму, једином искреном по‑ клонику озбиљне музике у мојој околини. Сећам се горког и јаког укуса кафе, коју сам кри‑ шом лизала из шољице, иако ми је тетка Аника још давно била поверила да деци израсте реп ако то раде. Нисам марила за те претње… И деда Аћим је много волео кафу и зато је увек би‑ рао кoња за ког је говорио да је кафене боје; мени је великодушно препуштао белца. У драгоценој кутији са играчкама, поред та два коњића, налазила су се и два војника Плаве коњице. Један са заставицом и златном трубом; тај је био капетан. Онај други с пушком био је обичан војник. Њему је припадао старински топ. Била је ту и кофица за појење коња. – Ведро – говорио је деда Аћим. – Додај ми то ведро да ти напојим коња ако мислиш да буде најбржи! Најчешће нам тај комплет Плаве коњице није био довољан, па смо кришом узимали каубоје и Индијан‑ це на склапање из велике кутије. Они су припадали

11


дечацима, а дечаци су били у школи. Деда Аћим нас никада није издао, а и пристајао је на правила игре која сам стално мењала. С друге стране, ја сам пристајала на његово листање Политике и сркање кафе за време саме игре. Деда Аћиму нимало пак није сметало стал‑ но убацивање нових јунака у причу и мешање баба и жаба, како је говорио. – Загор, и Чико, и Рип Кирби заједно, за бога ми‑ лога?! Откуд сад и Фантом ту, ђаво му куму запржио чорбу?! То су цивилизацијске преметачине! – вајкао се, али су му очи биле насмејане. У то доба, кад ми је свет личио на велико играли‑ ште, цветни пачворк прекривач претварао се у ливаду на којој су се сударале војске; на њој су се одржавале коњичке трке и избори за најлепшег коња. Публика је одушевљено клицала на тркама, у шталама су владали ред и велика, велика чистоћа, а било је и свеже сла‑ ме, јабука и шећера који су служили као посластица за коње. – Ја сам и даље коњ, али морам на тренутак да пре‑ кинем све и да убацим кромпир у рерну! Већ је време ручку! – рекао би деда Аћим. – У реду – одговарала бих ја не прекидајући игру. – Ја сам и даље коњ, али сад почињу Том и Џери! – узвикнула бих ја. – Наставићемо после школског про‑ грама. – У реду – сложио би се он. Понекад смо одлазили на имање на рубу града, код деда Стевана. Због правог коња по имену Априлија.

12


– Витка кобила боје шербета – говорио је деда Аћим, обухватајући је заљубљеним погледом целу. И заиста – ни црвенкаста, ни браон, ни кафена. Та‑ ква је била Априлија. Између ушију велика, бела флека. Деда Стеван ме је уводио у шталу. Стављао ме је на њена леђа и говорио: – Хајде, лепотице, покажи овој девојчици шта је брзина! У почетку је све било ко бајаги јер није испуштао Aприлијине узде из руку. Али јeдном, када је Априлија спустила своју њушку између мог образа и врата и када ме је залила топлим дахом, деда Аћим је рекао: – Сад су им душе стале једна до друге и можда је сад тренутак! Деда Стеван је само климнуо главом. Осмелили су се да пусте Априлију и мене један круг по дворишту. Па један по ливади. После њега још један, и још један… И тако је почела школа јахања за мене. Априлија је већ све знала. Знала је и свој путић узбрдо до воћњака и знала је кад треба да ме врати. Свет је изгледао сасвим другачије с коњских леђа. На њима сам чула своје срце јасно и разговетно, уда‑ рало je топотом коњских копита као у дечјој песми коју сам стално певала на Априлијиним леђима: Дуки, даки, дуки, даки … идемо у кас! Било је то у време када још нисам ишла у школу, у време када је тетка Аники, жени која ме је чувала, тата напрасно дао отказ само зато што ме је плашила мра‑ ком у шпајзу. Тата је то сасвим случајно открио када је отворио врата шпајза, а ја ужаснуто повикала: – Не тамо, тата! Опасан је мрак! А у њему – свашта!

13


Мој старији брат Бојан церекао се гласно, а тата се страшно намрштио: – Ко ти је то рекао?! Ево, видиш, није мрак и нема ничегa чега не треба да буде! – Рекла ми је тетка Аника – одговорила сам. Тетка Аника је oдмах била отпуштена јер је тата тврдио да су плашљиви људи најсебичнији и да се они плаше само за себе; стога – страх је недостојна и пре‑ зира вредна појава, једино што је Бојану и мени било изричито забрањено! – Родитељи и постоје зато да развеју деци све зебње на време и да их пусте у живот – говорио је. Вероватно је то све рекао и тетка Аники без коле‑ бања, иако у том тренутку није било слободног места у вртићу за мене! Ускочио је тада деда Аћим, Михајлов деда и ком‑ шија из приземља. – Причуваћу је ја та два спорна сата док дечаци не стигну из школе… Можда успем и да је мало нахраним – рекао је. Деда Аћим није веровао резултатима моје крвне слике, па ми је често прстом повлачио доњи очни ка‑ пак и заинтересовано га гледао. Вртео је главом као да не верује у оно што види и стално је понављао: – Да се више једу јаја и месо, бледа си ми, госпођице Месечино! Ја сам се само смејала. Деда Аћим је био педијатар у пензији и живео је сам с Михајлом, Бојановим и мојим другом. Његов син Никола, Михајлов отац, радио је у Немачкој и дола‑ зио је често да их обиђе. Михајлова мајка се никада

14


није помињала, она нас је гледала с велике фотогра‑ фије у дневној соби; два насмејана, крупна ока и море таласасте, златасте косе. Покушавала сам више пута да сазнам нешто о њој, али све што сам икада добила пропитујући моју мајку била је једна штура реченица како је Михајлову маму однела нека болест. И како је Михајло заправо није ни упамтио. Учинило ми се да је мама тада хтела да заплаче. Михајло, на срећу, никада није плакао. И није се љутио чак ни када је пронашао једног свог пластичног коња без пола главе. – Знам ја да ти мој деда даје играчке док смо ми у школи – рекао је. Знао је он да су ми плишани вигвам и кану с тан‑ ким, пластичним веслима били неопходни сваког дана. У кануу сам превозила и војнике Плаве коњице и ин‑ дијанске коње заједно; ко је марио за поредак ствари… Најлошији момци, зна се, били су невидљиви тр‑ говци, продавци ватрене воде и штапова који грме. Њима никада није било доста зараде, они су хушка‑ ли племена да се мрзе, хтели су све да зграбе за себе. Добијали су некада и они улогу у нашој игри, али тек толико да би се добри и праведни ликови истакли. Када је пурњао дебелу цигару, деда Аћим је поста‑ јао поглавица. А ја – Плава коњица, која прво изазива заваду међу племенима, а онда их мири. Или сам била Индијанац, а он каубој који пије окрепљујућу кафу из велике шоље. – Кафа је толико јака да и коњска потко‑ вица не тоне у њој – говорио је.

15


9 788652 905409

Sazvezdje violina  

Ana je nosila naočare za čitanje nota samo dok svira. Imala je pankersku frizuru, volela je Mocarta i grupu Kleš. Tijana, njena cimerka, vol...

Sazvezdje violina  

Ana je nosila naočare za čitanje nota samo dok svira. Imala je pankersku frizuru, volela je Mocarta i grupu Kleš. Tijana, njena cimerka, vol...