Issuu on Google+


Naslov originala: Kazumi Yumoto The Friends CopyrightŠ1992 by Kazumi Yumoto First published in Japan in 1992 under the title NATSU NO WISA / THE FRIENDS by Benesse Corporation and edited by Rei Uemura. Serbian translation rights with Kazumi Yumoto through Japan Foreign Rights Centre

Za izdawe za Srbiju i Crnu Goru ŠKreativni centar 2004. Biblioteka Svet je jedan kwiga deveta drugo do{tampano izdawe Urednik biblioteke: Ivan Balenovi} Prevod s engleskog: Ika \ur|evi} Lektura i korektura: Violeta Babi} Ilustracije: Danijel Savovi} Dizajn korica: Du{an Pavli} Prelom: Neboj{a Miti} Izdava~: Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 244 06 59 www.kreativnicentar.co.yu e-mail: info@kreativnicentar.co.yu

Za izdava~a: Mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa: Publikum, Beograd Tira`: 2000 ISBN 86-7781-279-2


Kazumi Jumoto


1

Ki{a koja ne prestaje jo{ od po~etka juna i danas opet pada. Otvarawe {kolskog bazena odlo`eno je za sutra. Odsutno gledam kroz prozor na monstrum-li{}e. Oblika sli~nog dlanu i otprilike veli~ine bundeve, ogromni listovi ve} su dostigli do prozora u~ionica na drugom spratu. Kad god pada ki{a, oni jo{ vi{e izrastu. Zimi se sparu{e i umiru, pa ipak, svakog prole}a se vra}aju u `ivot, a do leta izbijaju svuda kao vanzemaqci. Bilo je to u drugom razredu kada sam ih za sebe nazvao monstrum-li{}em. Niko me nije zvao Dugowa kao sada, a moje predwe mle~ne zube jo{ nisu bili zamenili sada{wi preterano krupni, stalni zubi. Drugim re~ima, jo{ uvek sam bio simpati~an kliwa. Brinuo sam o stvarima kao {to je: da li }e {kolski ru~ak biti tako odvratan da ne}u mo}i da ga jedem, a {estaci koji su igrali fudbal izgledali su stvarno veliki i jaki i nekako zastra{uju}i.

5


Kazumi Jumoto

Taj neiskvareni, sitni |ak drugog razreda, va{ odani, bio je potpuno zaokupqen otkri}em ovih novih bi}a, monstrum-listova. U~ionica mog drugog razreda bila je na prvom spratu, upravo ispod one u kojoj sam sada. Svakog jutra kada bih u{ao, prva stvar koju bih uradio bila je inspekcija monstruoznog li{}a. Bio sam siguran da no}u, pod pla{tom tame, ono dobija o~i i usta kao fewer od bundeve. Kada je izraslo ~ak do drugog sprata, nagiwao sam se kroz prozor i zijao gore u wega dok mi je srce dobovalo, siguran da }e se desiti ne{to grozno. Sada sedim u istoj onoj u~ionici na koju sam tako davno gledao odozdo. I sada sam ja {estak, iako ni izdaleka onako jak i stra{an kakvim sam nekad zami{qao {estake. Umoran od gledawa u li{}e, bacam pogled na u~ionicu. Ve} je tre}i dan kako je Jama{ita odsutan iz {kole. ^ak je u nedequ propustio i test u pripremnoj {koli, {to se nikad ne radi, tako da ga nisam video ~etiri dana. Kad sam ga video u subotu nije izgledao prehla|en, pa se pitam {ta je moglo da se desi. Jama{itino mesto je ispred mene, jedan red napred. Lepo se vidi strip koji je ostavio u pregradi ispod klupe. Ako ga nastavnik na|e, konfiskova}e ga. Ali Jama{ita je uvek bio takav. Pomalo ~udan.

6


Prijateqi

– Kijama! O, super. Nastavnik proziva mene. Podi`em se {to sporije mogu. – Odgovor, Kijama? – Mmmm... – Pogre{no. Nije: „Mmmm“. Kavabe, koji sedi iza mene, bocka me u le|a. – Okruglo –Œ {apu}e. – Okruglo – ponavqam oklevaju}i. – Da. I? – Glatko – do{apnu Kavabe. – Glatko – ponovih. – Ta~no, okruglo i glatko. – Nastavnik trqa svoje sjajno, }elavo teme. – Ba{ kao ja. – Gleda u mene i{~ekuju}i. – A o kome ti misli{ da mi govorimo? Kavabe mi vi{e ne daje nikakav mig. U panici sam. Okruglo i glatko? Okruglo i glatko? Ko bi to mogao da bude? – O Budi! – izvalih u o~ajawu. Ceo razred se grohotom zasmeja. – Budalo! [ta li samo misli{, koji je ovo predmet? – Aaaa? – Okrugli i glatki. Karakteristike oblutaka u zemqanom sloju. Pazi malo! Zavla~im se na svoje mesto, dok svi jo{ uvek buqe u mene, prigu{uju}i kikot. Upecao sam se!

7


Kazumi Jumoto

– Za sve je kriv Jama{ita – mislim dok pru`am nogu da bih pomerio wegovu stolicu tako da strip ne bude toliko vidqiv. Kavabe me bocka u le|a. – [ta je? – Je si l’ ~uo za{to je Jama{ita odsutan? – Ne, za{to? – Umrla mu je baba. Wegova baba sa sela. – [ta? – Nisam ~ak znao ni da ima babu. Mislim, znam ja da svi imaju babe i dede, ali on nikad nije govorio o babi, a nikad nisam ~uo ni da se pomiwe selo. – Oti{ao je na sahranu. Tako mi je rekla moja mama. – Stvarno? – Jesi li bio nekad na sahrani? – Ne. – Ni ja. Kad je pre nekog vremena umro onaj stari iz moje zgrade, mama je i{la na bdewe, ali... – Ho}e{ da ka`e{ da bi u stvari `eleo da ide{ na sahranu? – Pa, nije da bih ba{ `eleo, nego samo... Jao! – Kavabe! Kijama! – vi~e nastavnik. Kavabe ispravqa iskrivqene nao~are i trqa ~elo. Nastavnikova kreda pogodila je pravo u metu. – [ta to {apu}ete? Staja}ete u klupi do kraja ~asa!

8


Prijateqi

Slede}eg dana Jama{ita je ponovo u {koli. Na~as ga vidim s le|a dok ulazi na {kolsku kapiju. – Hej, Knedlo! – viknuh i istog trenutka za`alih. Kavabe i ja ga uvek tako nazivamo, ne iz zlobe ve} zato {to to izgleda kao tako o~igledan izbor. Mislim, on jeste debequ{kast. Svaki put kad ga nazovemo tako to je kao da ka`emo: – Da, debeo si. Pa {ta? – On se pretvara da je qut, ali mi znamo da u stvari nije. Me|utim, lice koje mi danas okre}e izgleda nekako neveselo. Trebalo je da znam. Wegove sitne o~i, koje uvek trep}u, deluju tupo i mutno. [to je jo{ gore, ~ak se ni ne ~ini da je qut na mene {to sam ga nazvao Knedlom. Ose}am se prili~no jadno. Na kraju krajeva, tek se vratio sa sahrane. ]ute}i ulazimo u {kolsko dvori{te. Mo`da bi trebalo da ka`em ne{to ute{no. Ali {ta? – Hej, Knedlo! ^ujem da ti je bakuta umrla! Kavabe! Taj kreten! Gledam gore i vidim ga kako se nesigurno nagiwe s prozora drugog sprata, deru}i se iz sveg glasa. Kao i obi~no, nije razmi{qao. U stvari, ne verujem da je Kavabe za ceo `ivot imao i jednu misao u glavi. Jama{ita deluje pomalo zbuweno, a zatim, na moje zaprepa{}ewe, odgovara vi~u}i: – E, vala jeste!

9


Kazumi Jumoto

[ta li on misli? Znam da Kavabe nikad ne razmi{qa, ali Jama{ita? Na kraju, to je bila wegova sopstvena baba. Uop{te mi nije jasan. A opet, kako bih ja to mogao da razumem? Nikad nisam bio na sahrani. Moj deda je umro, ali to je bilo pre nego {to sam se rodio, pa nemam pojma kako bih se ja ose}ao. Onda su Kavabeu, po{to se suvi{e nagnuo kroz prozor, s lica skliznule nao~are, koje su, osim `ivota, wegova najva`nija imovina, i pale dole na tlo. Stakla se lome s tupim praskom. Bez nao~ara Kavabe je bespomo}an. Kad smo Jama{ita i ja stigli, on je jo{ uvek pipao okolo, tra`e}i vrata u~ionice. Sugita i Macu{ita su ga tako nemilosrdno zadirkivali da je na kraju zaplakao. Sti`e Kavabeova majka i odvodi ga ku}i, a ja odustajem od ideje da pitam Jama{itu za sahranu. Jednostavno ne mogu da smislim kako da na~nem tu temu. Jama{ita deluje kao i obi~no. Drugim re~ima, proveo je ceo ~as fizi~kog poku{avaju}i da uradi premet na vratilu i nije uspeo, na ~asu stranog jezika nije umeo da pro~ita doma}i, a prilikom eksperimenta na ~asu prirodnih nauka slomio je pokrovno staklo mikroskopa. Ali s vremena na vreme izgledao je odsutan duhom, kao da buqi u izvesnu mrqicu na zidu. A kad razmislim, nije uzimao ni repete za ru~kom, iako smo imali zape~ene rezance, wegovo omiqeno jelo.

10


Prijateqi

Svakog dana, od ponedeqka do petka, posle redovne nastave imamo pripremnu {kolu. Na woj smo od {est do osam, nekad i do devet uve~e, poku{avaju}i da nabubamo sve {to treba da znamo da bismo polo`ili prijemni za ni`u sredwu {kolu, u koju kre}emo od jeseni. Kad se to zavr{i, iscrpqeni smo, da i ne govorim kako smo mrtvi gladni. Nas trojica uvek kupimo jogurt i sr~emo ga na slam~icu dok u mraku ~ekamo na klupi autobuske stanice. Bio sam siguran da }e Kavabe zbog nao~ara danas presko~iti pripremnu {kolu, ali nije. Nosi nao~are koje mu je pozajmio o~ni lekar. Debele i okrugle sa srebrnkastim ramom. Izgleda grozno, kao bezoko bi}e iz svemira. – Kako je bilo na sahrani? – pita Kavabe. Kao {to sam i naslu}ivao: Kavabe je do{ao u pripremnu {kolu samo zato {to je crk’o da ~uje o sahrani. – Kako je bilo? – tupo ponavqa Jama{ita. – Je l’ bilo interesantno? – Naravno da nije bilo interesantno – frknuh. Iako ja to ne mogu da znam. – Da – slo`i se Jama{ita. – Uop{te nije bilo interesantno, pojawe je stvarno bilo dosadno, a moji stri~evi su posedali i pili, dok su strine tr~kale okolo kao obezglavqene koko{ke. A svi ostali klinci su bili mla|i od mene. Bili su toliko drski da me zovu Debeli.

11



Школица | Симеон Маринковић