Page 8

да проведем у кревету са облогом на грлу. И баш тих неколико болесничких дана претило је да поквари посету. Било ми је досадно. Тетка Мила није умела да прича приче као што је моја мајка радила у таквим ситуацијама. Тетка Мила је улазила тихо у собу носе‑ ћи на послужавнику топлу лимунаду или чај, брижно вадила таблете и стајала изнад кревета све док их с муком не бих прогутао. Није она наваљивала, нити претила, нити молила обећавајући да ће ми купити нешто лепо као што је мајка чинила, али сам знао да их морам прогутати. Онда би ме добро покрила, помиловала по коси и угасила велико светло. Али је зато остављала стону лампу у углу собе да гори целу ноћ. Као да је знала да се помало плашим мрака, а мајка јој то није могла рећи, јер се код куће нисам бојао. Ако ми нешто устреба, да је слободно позо‑ вем, говорила је тихо и подсећала ме на моју мајку. У полутами собе проводио сам мучне часове до‑ сађујући се. Можда сам чак и плакао. Питао сам се да ли је тетка Мила јавила мојој мајци да ми није добро. Притом сам мислио како сам тешко болестан и да ћу можда и умрети. Жељно сам очекивао да се мајка појави на вратима собе, па макар ме из‑ грдила што сам се разболео. „Тетка Мила се забри‑ нула, знаш да она није навикла на болесну децу.“ 8

Priče iz vitrine  
Priče iz vitrine  

Da li je zaista moguće da figure u jednoj vitrini svake večeri ožive, počnu da se kreću i razgovaraju među sobom? Željne priča, figure se u...