Page 1


Naslov originala Norah McClintock OVER THE EDGE Original text by Norah McClintock, copyright Š 2000. All rights reserved. Published by arrangement with Scholastic Canada Ltd. Za izdawe za Srbiju i Crnu Goru Š Kreativni centar 2005 Biblioteka Svet je jedan kwiga petnaesta prvo izdawe Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa Sla|ana Ili} Ilustracije Vladimir Bursa} Lektura i korektura Mr Aleksandra Markovi} Dizajn korica Du{an Pavli} Dizajn i priprema za {tampu Neboj{a Miti} Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 244 06 59 www.kreativnicentar.co.yu e-mail: info@kreativnicentar.co.yu Za izdava~a Mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Tira` 3000 ISBN 86-7781-350-0


S engleskog prevela

Brana Levkov-Bulat


Brusu, Brusu i Marlin – koji su bili pomalo ~udni u gimnaziji


PRVO POGLAVQE

Piter Flosnik nije bio neko od koga bi se o~ekivalo da prosto nestane. Ne znam za{to, ali uvek sam smatrala da takvi qudi vole svoj `ivot. Jesu oni bili po strani, ali to je bilo zato {to su ne~im zalu|eni, svejedno ~ime. Neki su zalu|eni kompjuterima. Drugi mehanikom, ma{inama ili elektronikom. Piter Flosnik je bio zalu|en zvezdama. Gledao ih je. Posmatrao i prou~avao. Pisao je radove o wima – i to radove koji su nagra|ivani. Pisao je o wima u {kolskim novinama, u amaterskoj astronomskoj rubrici u tri lokalna dnevna lista, kao i u rubrici posve}enoj zvezdama u jednom de~jem ~asopisu. Svaki put kad bih ga srela u {koli on je zadubqeno ~itao ili kwigu – o istoriji, putawi ili `ivotnom ciklusu nekog nebeskog tela – ili neki od onih nau~nih ~asopisa koji se smatraju ~lanskom kartom u carstvu {trebera. Vi|ala sam ga i po gradu kako tumara nekom od staza u parku ili kako kraj jezera mrmqa ne{to u xepni diktafon. Mislila sam – tip je ~udan. Tako|e sam mislila da mu to

5


Nora Maklintok

ba{ i odgovara i da }e takav verovatno ostati celog `ivota. Evo kako sam saznala da je Piter nestao: Samo {to sam se izvukla iz kreveta – a mogla bih da dodam da to nije ne{to {to volim da radim. S vrha stepenica osetila sam miris sve`e jutarwe kafe, pr`ene slanine i tosta. Mene je zanimala samo kafa. Bez jutarwe doze kofeina nisam niza{ta. Kad sam u{la u kuhiwu, Fibi – moja mla|a sestra – upravo je u usta trpala posledwi zalogaj tosta. Ispila je ostatak soka od naranxe, posko~ila i poqubila u obraz Leveka koji je stajao kod {poreta i pr`io slaninu. Ne{to vi{e o Leveku. Luju Leveku. Mama nam stalno govori da ga zovemo tata, {to je Fibi, poznata kao Gospo|ica samo-recite-{ta-`elite-i-bi}e-mi-vi{e-nego-drago-da-to-ispunim, naravno odmah prihvatila. Dobro je {to bar Levek na tome ne insistira. On ka`e da mogu da ga zovem Luj, {to ponekad i radim. Ali za mene je on prosto samo Levek, ba{ isto onako kako su ga predstavqali u novinskim ~lancima tamo kod ku}e. Mama se udala za wega pre godinu dana. Pre dva meseca prihvatio je posao u Ist Hejstingsu i sad smo tu. Neki od nas, evo na primer ja, nisu ba{ odu{evqeni. I Fibi i mami se ovde mnogo dopada. Moja starija sestra Brin izbegla je progonstvo, jer je zavr{ila gimnaziju i sada studira u Montrealu. Levek je posmatrao Fibi dok je istr~avala iz ku}e na trening odbojka{kog tima. Prizor ga je zabavqao i wegov osmeh, jedva vidqiv ispod gustih brkova, ubla`io je crte wegovog krupnog ~e-

6


Preko ivice

tvrtastog lica. Na trenutak je izgledao vi{e kao i svaki drugi obi~an otac nego kao Gospodin Za{titnik Zakona, murkan na du`nosti, tip s najbr`im, najprodornijim pogledom u gradu. ^uvaj se, dru{kane, znam ko si i video sam {ta si uradio. Onda su se ulazna vrata zalupila i Levek se okrenuo prema meni. „Sok?“, upitao je. Glas mu je bio sasvim prijatan, ali me je gledao prodornim pogledom kao da traga za ne~im. Uvek je izgledalo kao da za ne~im traga. Na to se jo{ nisam navikla. Taj pogled mi je uvek stvarao ose}aj krivice, ~ak i kad ni{ta lo{e nisam uradila. „Samo }u kafu, hvala“, odgovorila sam. Pre wega sam dohvatila bokal s kafom. „Kajganu?“, pitao je. „Ne, hvala.“ „Slaninu? Tost?“ „Ne, hvala“, ponovila sam. „Trebalo bi da se predomisli{. Zna{ ve} kako ka`u: doru~ak je najva`niji obrok u danu.“ Dosula sam nekoliko kapi mleka u kafu i razmi{qala o tome {ta bih sve mogla da mu ka`em, kao, na primer: Hej, [erlok, da li si ti ikada, za celih godinu dana koliko me poznaje{, video da ja jedem bilo {ta {to iole li~i na doru~ak? Ali Levek je umeo da bude kao pitbul. Ako bih po~ela da se pravim pametna, moglo bi se desiti da celog jutra ostanem u kuhiwi. Nikada ne bi popustio. Uostalom, kao i doru~ak, sva|a je za mene bila podjednako neomiqen na~in da zapo~nem dan. Popila sam kafu kraj sudopere, gledaju}i kroz prozor i smi{qaju}i kako da se izvu~em ako na-

7


Nora Maklintok

stavi da me zapitkuje. To se nije desilo – nije bilo vremena, jer je zazvonio telefon. Levek mi je pru`io vuqu{ku i rekao: „Pripazi malo na to, ho}e{?“, i bosonog oti{ao do telefona. Okrenula sam slaninu u tigawu. Nikad to ne bih priznala Leveku, ali stvarno je dobro mirisalo. Pitala sam se da li bi primetio kad bih uzela jedno par~e. Verovatno bi, pomislila sam. ^ovek je ipak inspektor. Me|utim, voda mi je i{la na usta i koliko god da sam se tome opirala, nisam mogla da prestanem da mislim o bajnom ukusu koji bih osetila ~im bih zagrizla hrskavi komad ukusne slanine. „Da li ste razgovarali s wegovom majkom?“, pitao je Levek. „Da li ona ima neku ideju?“ Namr{tio se i to je wegovom licu dalo koncentrisan izgled koji mi je bio vrlo dobro poznat. To je bio izgled policajca. Ko god da je bio s druge strane slu{alice, bilo je jasno da se razgovor odnosi na posao. „Dobro“, rekao je Levek, „dobro, odmah sti`em.“ Spustio je slu{alicu i iza{ao iz kuhiwe. Minut kasnije vratio se dr`e}i jaknu i cipele. „Da li poznaje{ momka koji se preziva Flosnik?“, pitao je dok je vezivao pertle. „Pitera Flosnika?“ Znam da to sada izgleda grozno, s obzirom na okolnosti, ali se}am se da sam pomislila {ta je to mega{treber kao Piter Flosnik mogao da uradi, pa da padne u nemilost kod policije. „Znam ko je on. Za{to?“ „Nestao je.“ „Nestao?“ „Majka ga nije videla od nedeqe uve~e.“ Tada je bio utorak ujutru.

8


Preko ivice

„Izgleda da ju~e nije bio ni u {koli. Ima{ li neku predstavu o tome?“ „Ja?“ Mora da se {alio. Dobro, ja nisam bila tako aktivna kao Fibi – ona je ve} bila u pliva~kom timu, posle jedne rasprave postala je zvezda mla|eg debatnog kluba i tako|e je ve} bila izabrana za pomo}nika urednika {kolskog godi{waka i za blagajnika |a~kog saveta i prvi put u `ivotu je imala gomilu prijateqa. Za razliku od we, meni je trebalo malo vi{e vremena da se sna|em. Ali to ne zna~i da sam bila toliko o~ajna da bih pratila kretawe Pitera Flosnika. Stvar je bila u tome {to su moji prijateqi bili u Montrealu, a ne ovde. „Rekla sam da znam ko je on“, kazala sam Leveku. „Ali to ne zna~i da o wemu i{ta znam.“ Levekovi brkovi su se pomerili, a to je bio siguran znak da se iza wih nasme{io. „Nije tvoj tip?“, pitao je. Po{to nisam odgovorila, on je rekao: „Veliki deo policijskog posla sastoji se od postavqawa pitawa. Ponekad ti se posre}i, pa dobije{ odgovor koji je upotrebqiv“. Ustao je i obukao jaknu. „[ta }e biti s tvojim doru~kom?“, pitala sam. „Nemam vremena.“ Iskqu~ila sam ringlu i prenela re`weve pr`ene slanine na papirnu salvetu da se ocede. Ulazna vrata su se zatvorila. Pogledala sam slaninu i otpila jo{ jedan gutqaj kafe. Onda sam po~ela da jedem. Pola sata kasnije u glavi sam imala iste misli, ose}awa i `eqe kao i svakog drugog {kolskog dana u proteklih {est nedeqa.

9


Nora Maklintok

Evo me gde stojim licem u lice s neprijateqem i mislim: Odmah me ubijte i skratite mi muke. Ali, naravno, to se ve} desilo. Ja sam ve} ubijena. Ili prega`ena, udavqena, gurnuta s litice, odnosno ispaqena iz topa. @ivim u Ist Hejstingsu, dosadnoj rupi punoj nikla. Su{tina je ista: ja sam mrtva i evo me u gradu koji se zove Pakao. (Ako mi ne verujete, uzmite slovo i iz re~i Ist i h iz Hejstings, zamenite im redosled, dodajte duplo l i vidite {ta }ete dobiti.)1 Bila sam osu|ena da prelazim isti put svakog jutra, osu|ena da boravim ovde i izdr`im poglede neprijateqa. Da istovremeno izdr`im i postanem deo wih. Izlaza nije bilo. Evo me, pogleda uprtog u zemqu. Gledam svoje patike, a `elela bih da su one crvene papu~ice. Eto me kako `alim {to ne verujem u ~arolije, bajke i dobre vile, jer bih tada mogla da lupnem petom o petu i to bi me vratilo ku}i u moj Kanzas2 – {to je u mom slu~aju Montreal. Dobro, strogo govore}i, ja vi{e ne `ivim u Montrealu, ali i daqe ose}am kao da je to moj dom, {to sa Ist Hejstingsom nikada ne}e biti slu~aj. Evo me kako podi`em pogled uvis u nadi da }u ugledati veliki krst na vrhu Mon Rojala usred Montreala. U mojoj staroj {koli to je bilo mogu}e. A evo me i kako podi`em pogled uvis i vidim Regionalnu gimnaziju Ist Hejstingsa, sagra|enu u stilu {ezdesetih godina dvadesetog veka, gde je Na engleskom se glas i u re~i east [ist] obele`ava slovom e, a re~ za pakao je hell, pa otuda i smisao konstrukcije (prim. prev.). 2 Kao Doroti u kwizi ^arobwak iz Oza (prim. prev.). 1

10


Preko ivice

odnos povr{ina od cigala i prozora otprilike hiqadu prema jedan. [kola je bunker, projektovan tako da spre~i svako uznemiravawe spoqa i na najmawu mogu}u meru smawi tro{kove prawa i zamene stakala. Svakoga dana u ovu {kolu u|e hiqadu i dve stotine |aka. Hiqadu i dve stotine |aka koji nemaju pojma o tome {ta im je uskra}eno, koji su zaglibqeni u grozdovima ta~kica na karti, gradi}ima za koje niko u Torontu, Montrealu ili Vankuveru nikad nije ~uo, a i ako jeste, onda na karti ne mo`e da ih prona|e. „Gde je to ta~no?“, pitali su me prijateqi kad sam im rekla kuda se selim. Eto, to je ba{ ovde, drugovi moji. Ovde je taj bezvezni gradi} u kome svi govore istim jezikom, ici on ne parle pas français3, u kome nema ulice Sen Deni, Trga oru`ja, Trga San Luj, Glavne stanice ili Bulevara Renea Leveka, niti ima planine sa ~ijeg se vrha mo`e posmatrati more treperavih svetiqki. Nema reke Sen Lorens, niti autoputa kroz planine, ni odlazaka sa {kolom na skijawe na Mon Tremblan. I – da li sam ovo ve} pomenula? – nema izlaza. Ne, u doglednoj budu}nosti. Nisam to ja izmislila. I tako, sve {to ~ovek mo`e da uradi jeste da nastavi da radi jedno te isto – ide{ nogu pred nogu dok ne stigne{ do vrha stepenica – hej! – ali gledaj to dvoje koji sede na zidu. Ba{ slatko. Ba{ je to ono {to `elimo da gledamo od ranog jutra. Liza Arseno i Met Voker qube se u usta. O wima se u {koli govori kao o paru. Ali taj par o~igledno nema ukusa. 3

Ovde se ne govori francuski (prim. prev.).

11


Nora Maklintok

Zvoni. Kao da je neko okrenuo prekida~ elektromagnetnog poqa, jedino {to su umesto komadi}a metala |aci ti koji bivaju privu~eni velikim ulaznim vratima. Jo{ jedan dan u paklu. Ili, kako bismo mi to kod ku}e rekli – Ça commence encore.4 Toga dana, prvi put otkako sam kro~ila u Regionalnu gimnaziju Ist Hejstingsa, mislila sam na Pitera Flosnika, {to je bilo ~udno s obzirom na to da sam prvih {est nedeqa uspela da pre`ivim bez ijedne pomisli na wega. Kada ga je gospo|a Mi{o prozvala, pogledala sam oko sebe i nisam uo~ila ni{ta osim ravnodu{nosti na licima drugih |aka. Izgledalo je kao da niko ne mari za to da li je Piter tu i da li je rekao: „Ovde“ ili je posle wegovog imena usledila ti{ina koja zna~i da je odsutan. ^ak ni gospo|a Mi{o nije zastala du`e no {to je bilo potrebno da se utvrdi da je wegovo mesto prazno. Ako se iko u u~ionici zapitao za{to Piter danas nije u {koli, o tome nije dao nikakav znak. Verovatno je da su u celom Ist Hejstingsu postojale samo dve osobe koje su marile za to {to mu se desilo – wegova majka, koja je zvala policiju, i Levek, koji je bio {ef policije i ~ija je obaveza bila da ga prona|e. Jadni Piter. Slu{aj mene! Stvarno sam licemer, strogo sam rekla sebi. Ako sam na Pitera Flosnika pomislila ikada pre dana{weg dana, bilo je to samo zato da zakqu~im kako je on pravi {treber. Ne mo`e ~ovek da ima toliko jadno mi{qewe o ne4

Opet ista pesma (prim. prev.).

12


Preko ivice

kome, a da onda sebe smatra boqim od drugih kada shvati da je samo on primetio da se s tom osobom ne{to desilo. Kada se ne{to mo`da desilo, ispravila sam se, zato {to niko nije znao da li je on mo`da ukrao automobil i oti{ao da se provoza, ili je pobegao od ku}e, ili je mo`da nekoga podmitio da mu proda pivo ili ne{to ja~e, pa se napio i onesvestio, i mo`da se sada upravo budi s te{kom glavoboqom. Zaboravi na Pitera Flosnika, rekla sam sebi. *

*

*

Te ve~eri, po{to su mama i Fibi oti{le u krevet, ostala sam budna poku{avaju}i da ~itam, ali sam, u stvari, ~ekala. Bila je skoro pono} kad sam za~ula automobil i potom korake na po{qun~anoj stazi koja je vodila do ulaznih vrata. Isko~ila sam iz kreveta u trenutku kad je Levek spu{tao kqu~eve na sto~i} u predvorju. Dok sam tiho silazila niz stepenice, ~ula sam kako se otvaraju i zatvaraju vrata fri`idera. Levek je sipao mleko u ~a{u kad sam u{la u kuhiwu. Wegova gusta crna obrva izvila se kad me je ugledao i potom pogledao sat na {poretu, pa ponovo mene. „Da li si zbog u~ewa jo{ uvek budna?“, pitao je. Nisam znala da li je to stvarno pitawe ili taj wegov {aqiv izgled zna~i da sumwa da sam dosad lakirala nokte ili ~itala tinejxerski ~asopis ili ne{to podjednako neva`no. To nikad nisam znala. Ponekad me je to izlu|ivalo. „Sutra imam kontrolni iz istorije“, rekla sam.

13


Nora Maklintok

Klimnuo je glavom i u jednom gutqaju ispio pola ~a{e. Nije izgledalo da ima nameru da sam ne{to ka`e. Ne znam za{to sam uop{te pomislila da bi se to moglo desiti. „Pa, da li si ga na{ao?“, rekla sam trude}i se da to zvu~i opu{teno. „Koga?“ „Pitera Flosnika.“ Popio je ostatak mleka iz ~a{e. „Zna{ da o poslu ne razgovaram kod ku}e.“ Nije bilo neophodno da budem ~lan policijskog bratstva da bih mogla da shvatim {ta to zna~i. „Pa, gde je bio?“ Levek je trenutak netremice gledao u mene svojim kao ugaq crnim o~ima. Potom je rekao: „U parku, na Makadamovom vidikovcu“. Makadamov vidikovac je bio na vrhu litice. Vrtoglavo visoke litice. Izgleda da je tip koji se zvao Xok Makadam bio prvi belac koji je sa te litice ugledao mesto na kojem se danas nalazi Provincijski park Ist Hejstingsa. Vidikovac je na vrhu stene; to je ogoqena gromada kanadskog {tita koja {tr~i kao glava }elavca izdignuta nad {umama bora, smreke i breze. Da je Piter Flosnik bio tamo, na odre|eni na~in je bilo i logi~no. Mladi} koji voli zvezde, u parku, udaqen od svetlosti gradi}a, tamo je zaista mogao da posmatra zvezdano nebo. „Kladim se da je gledao zvezde“, rekla sam. Levek je odmahnuo glavom. „Bio je u podno`ju vidikovca, ne na vrhu.“

14


Preko ivice

U tome nije bilo nikakvog smisla. „[ta je radio tamo?“ Posle ovog pitawa Levek me je opet pa`qivo pogledao. „@ao mi je {to to moram da ka`em, ali nije disao.“

15


Преко ивице | Нора Маклинток  

Нико не зна како је Питер Флосник завршио у подножју Макадамовог видиковца. Ни Kлои то не схвата, као ни то због чега Питерова мајка мисли д...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you