Page 1

Барбру Линдгрен

Лоранга има преча посла Илустровала

Ева Сикорова-Пекаркова


Барбру Линдгрен ЛОРАНГА ИМА ПРЕЧА ПОСЛА Прво издање Наслов оригинала: Barbro Lindgren LORANGA, LORANGA Text © Barbro Lindgren, published by Rabén&Sjögren, Sweden in 1969 Published by agreement with Rabén&Sjögren Agency Illustrations © Eva Sýkorová-Pekárková, 2015, 2016 First published in 2015 and 2016 by EUROMEDIA GROUP, a.s., Nádražní 896/30, 150 00 Praha 5 За издање на српском језику © Креативни центар 2017 Илустровала Ева Сикорова-Пекаркова Превод са шведског Славица Агатоновић Уредник Наталија Панић Ликовни уредник Душан Павлић Лектор Ивана Игњатовић Припрема за штампу Љиљана Павков Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директор Штампа Публикум Тираж 2000 Година штампе 2017 ISBN 978-86-529-0427-3

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.113.6-93-31 ЛИНДГРЕН, Барбру, 1937– Лоранга има преча посла / Барбру Линдгрен ; [превод са шведског Славица Агатоновић ; илустровала Ева СикороваПекаркова]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2017 (Београд : Публикум). – 158 стр. : илустр. ; 23 cm Превод дела: Loranga, Loranga / Barbro Lindgren. – Тираж 2.000. – О аутору: стр. [159]. ISBN 978-86-529-0427-3

Издавање ове књиге помогао је Савет за културу Шведске

COBISS.SR-ID 235586060


Барбру Линдгрен

Лоранга има преча посла


Лоранга има преча посла


Лоранга, Масарин и Дартањан

П

рво се види само шума. Гомила борова и јела, и понеки камен и мравињак, и старе четине и шишарке од прошле године. Али се онда виде неке куће. Једна, две, три, једанаест, двадесет кућа. Не, само их је седам ако се рачунају гаража и шупа за дрва, а наравно да се рачунају. Ако се отворе врата на највећој, најцрвенијој кући, прво се уђе на застакљену терасу. А то може прилично да потраје пошто се страшно тешко затварају. Мора три пута да се цимне горе-доле и у страну и морају истовремено да се шутну из све снаге, па ће се можда отворити. Можеш да будеш сигуран да ће се следећа врата отворити јер никада и нису могла да се затворе. Кад уђеш на та врата, стајаћеш у врисак-зеленом предсобљу и питаћеш се куда да кренеш. Можда је најбоље ићи право. Онда се дође у плаву собу. Плава боја је на зидовима, и столице су плаве, и на прозорима висе плаве завесе које се њишу. А испод кауча лежи неки мали црвени и дебели дечак. Има ситне, ситне добре очи, и велике црвене уши, и оклембешене образе.

7


Зове се Масарин и прилично је јак, отприлике онолико јак колико је уобичајено у том узрасту. Иначе код њега нема ничег посебног – једе колаче, чита стрипове и смуца се наоколо онако како то деца раде. Онда се скрене десно и уђе се у кухињу. Тамо је све црвено. Ормани и шпорет, завесе и тањири. Сто је округао и црвен, а испод њега лежи прилично дебео и лењ тата. Он је ваљда једино у кухињи што није црвено. Више је наранџаст, као сок лоранга. А и зове се Лоранга! Е, Лоранга је страшно добар тата. Ни за шта га није брига.

Ако нешто пукне као из топа, па почне да одзвања по целој кући, то је Лоранга пустио музички радио. Увек мора да одврне до краја – иначе га заболе уши. И мора да буде забавна музика – иначе га заболи стомак. 8


Онда има још неких соба у кући. Једна врисак-црвена, на пример, и једна зелена, и једна љубичаста, и једна црна. Лоранга је одувек желео да има и златну собу, али ће то морати да сачека јер је злато сада веома скупо. И док Масарин лежи испод кауча и једе крофне, а Лоранга лежи испод кухињског стола и пева забавњаке, ишуњаћеш се кроз застакљену терасу да погледаш остале куће. У страћари с десне стране нико не живи. Само понека ухолажа и много старих мртвих бумбара. Али у шупи за дрва живи Лорангин тата. И он је прилично стар и немоћан. Он живи сам у шупи зато што не жели да бактерије поскачу на њега. Али му то, изгледа, не помаже јер се ипак стално разбољева. Зову га Дартањан. То је на шпанском и значи грабуље. Кад није болестан, он прави табеле да би могао све да запамти. Иза шупе за дрва налази се нарочито фино ђубриште. На њему обично лежи жирафа и, с главом у старој конзерви, хрче. Жирафа се дотетурала једне ивањданске ноћи, пре много година, и  настанила се насред Лорангиног ђубришта. Од тада је ту. Само понекад оде и поједе оно на шта наиђе, и плаши краве, и крешти по пашњацима. Појела је, на пример, кров гараже. Све живо, сваки цреп, али је то било баш добро јер је од кише ту настао базен. И ту Масарин и Лоранга свакога дана пливају! Да, и ту су и штала и неколико крава које су остале. И амбар и кокоши­ њац у којем живе неке црвене и жуте сове. Онда више нема кућа. Постоје само полицијска станица и необично пријатан затвор неколико километара одатле. А  ту је и  продавница виршли – виршле можеш да купиш ако имаш новца или можеш за нешто да се трампиш. А на врху једног бора у шуми живи Дартањанов деда по мајци. Толико је стар да само може да кука као кукавица. За Божић или кад је нека свечанија недеља, Дартањан одлази тамо да однесе семенке и од свега помало. Даље ипак више нема ничега. Можда неки стари свињац. Понека кућица за прање веша. 9


Тигрови долазе

А

онда се зачуо тресак – бам! – као из топа. То је Лоранга скрцкао врло тврд орах од прошлог Божића. Жирафа је скочила с ђубришта и  срушила се право на њиву овса у  пуном цвату. Масарин је стрпао последњи комад крофне у уста, трепнуо својим предобрим очима, лењо устао с пода и изашао напоље. Отишао је према гаражи, попео се уз мердевине, сео на ивицу некадашњег крова и почео расејано да млатара ногама по води. Дубоко доле, на дну, сијао се Лорангин ауто, а мала јата харинга пливала су кроз њега пошто су прозори били спуштени. Било је врло тихо и мирно напољу. Једино су се чули пиштање штука и понеки тресак кад би Лоранга разбио орах у кухињи. Масарин је седео ту и скоро је био весео. Црвено сунце је управо излазило и веома је лепо сијало кроз његове уши. Али негде иза пиштања штука и  крцкања ораха чуо се неки тихи шум. Није баш звучало као ветар, нити као авион. Није звучало као ништа посебно. Али се шум све више приближавао, завијало је, и рикало, и режало. Масарин је устао и погледао преко поља. На хоризонту је облак дима изгледао као да се полако приближава. „Сигурно су тигрови“, рекао је Масарин самом себи. „Не зна се колико тигрова.“ А онда је повикао Лоранги да сад изгледа да долазе тигрови и Лоранга је излетео као метак пошто је умишљао да је луд за тигровима. Црни облак на хоризонту брзо се приближавао и убрзо се режање јасно чуло, а чули су се и шум и брујање. И онда су доскакутали – гомила тигрова, било их је сигурно хиљаду. Цело двориште било је преплављено тигровима! Двадесет-тридесет тигрова бацило се у базен, а најмање седамсто их је јурнуло у амбар пошто су врата била широм отворена. 10


11


Масарин је утрчао у кућу најбрже што је могао и сакрио се у кухињу – ту је био док најжешће режање није прошло. „Кукавице!“, викнуо је Лоранга. Онда су тигрови скочили право на њега и  видела се само гомила ногу и зуба. Масарин је потражио свој ратнички нож и онда се ишуњао да спасе јадног Лорангу. Али то уопште није било потребно, јер кад је поново изашао, Лоранга је седео на ивици базена, звиждао и млатарао ногама по води, а тигрова није било на видику. „Каква си ти кукавица кад мораш да одеш по ратнички нож само зато што је дошло мало тигрова!“, рекао је Лоранга. „Помислио сам да могу да их распорим ако су те појели, па да се избавиш.“ „То би их болело“, рекао је Лоранга. „А и ови нису тако опасни као други тигрови. Ови слабије гризу.“ „Па где су нестали?“, упитао је Масарин. „Одјурили су у амбар, а онда сам страшно брзо затворио врата и – бам! – сад су моји“, рекао је Лоранга. „И моји“, рекао је Масарин. „Али су више моји“, рекао је Лоранга и погледао разроко. „Е тако ти је то. Сад ћу само мало да се расхладим. Сва срећа што сам у бадемантилу јер ми се чини да је вода хладна“, рекао је Лоранга и скочио наглавачке у базен док је бадемантил летео за њим као неки џиновски каиш. Отпливао је четири круга да би вежбао пошто у ствари и није умео да плива, а онда се сударио са штуком, па се збунио. Опет се искобељао на ивицу и сео поред Масарина. „Проклете штуке!“, рекао је. „Ово је четврти пут у  два дана да се сударам с њима.“ 12


Док су тако седели и слушали режање тигрова из амбара, из базена су почели да излазе велики мехури. „Какви год да су мехури, од штука, богами, нису“, рекао је Лоранга. „Заронићемо да видимо.“ Заронили су као два ексера на дно, до аута који је тамо светлуцао. А унутра су седели тигрови! Сигурно тридесетак комада, збрда-здола, и јели су сендвиче са саламом који су остали од неког излета. Неколико тигрова је избледело у води, некима су отпале уши, а репови су им висили на пола шеснаест. Онда су Лоранга и  Масарин морали да оду горе да удахну да се не би удавили. „Ајде да заронимо и да их боцнемо у стомак да би испливали“, рекао је Лоранга. Онда су опет заронили као два ексера и боцнули тигрове у стомак. То је деловало – одмах су испливали и скочили на травњак, а око њих је све шљапкало. „Ма марш у шуму! Ни на шта не личите с тим лабавим ушима и тако то“, рекао је Лоранга. „Не, овакви распаднути тигрови нису ни за шта“, рекао је Масарин и одложио ратнички нож. „Па личе на старе телифоне!“ „Фуј! Трк у кућу по штапове да их упуцамо!“, рекао је Лоранга. Масарин је одјурио по штапове и онда су пуцали као из митраљеза док сви тигрови нису нестали у шуми. Онда су се врата на шупи за дрва полако, уз тиху шкрипу, отворила и тамо је стајао Дартањан и трептао ка сунцу. „Молим вас!“, запиштао је. „Немојте тако ужасно да пуцате! Од тога ми страшно сева у коленима.“ „Иначе ми лепо изгледаш!“, дрекнуо је Лоранга и уперио штап у њега. „Не, данас ми је баш лоше. Данас ми се и мали прст на нози укочио, па више не могу да га мрдам.“ Али га Лоранга, као и обично, није слушао. 13


„Баш ми је драго што чујем да си данас здрав. Знаш шта мислим да би сад морао да урадиш? Иди до амбара, отвори врата и зажмури, па ће бити много смешно!“ Дартањан га је неповерљиво гледао. „Само да не скоче неке бактерије на мене“, рекао је. „Не, бактерије неће скочити на тебе, то ти ја гарантујем. Хи-хи-хи!“, кикотао се Лоранга. Пошто је Дартањан био скоро подједнако радознао колико и болестан, почео је ситним јадним корацима да корача према амбару. Лоранга је због јаких напада смеха стално падао, а Масарин је отрчао у кућу по ратнички нож. „Ма дај, ако су опасни, бацићемо стара писма на њих да им испадну зуби!“, запиштао је Лоранга. Пошто је Дартањану углавном зујало у глави, није чуо режање тигрова тако добро као други. Али кад је стао тачно испред врата, схватио је да је то сигурно неки звук. „Да се сове нису загрцнуле?“, рекао је и притиснуо кваку. Ратнички нож је подрхтавао у Масариновој руци, а Лоранга је лежао на трави и млатарао ногама као пас вриштећи од смеха. И онда су врата зашкрипала и отворила се и осам избезумљених крава подигнутих репова изјурило је напоље. Заборавили су на то да уопште имају краве. Дартањан се толико уплашио да је залупио врата и бупнуо на земљу.

14


„Хоћеш ли сад ти да уђеш код тигрова?“, питао је Масарин. „Не. Је л’ си полудео? Па они су опасни по живот! Ајмо сад у кућу да једемо“, рекао је Лоранга.

Куване виршле и поједени кревети

„Н

аправићемо нешто што се врло брзо спрема“, рекао је Лоранга. „Никакво кување, пржење или тако нешто.“ „Па онда ћемо сладолед, као и обично“, рекао је Масарин. „Добро кажеш“, рекао је Лоранга и пљеснуо рукама. „И по један сендвич с кавијаром.“ „Савршено!“, узвикнуо је Лоранга. „Како ли сам само добио тако генијално дете?“ И онда је пустио забавну музику, најгласније што је могао а  да се кућа не распадне. „Мало забавне музике до сада ником није покварило храну“, рекао је задовољно и сместио се за трпезаријски сто са својим највећим новинама. „А где ћу да ставим сладолед?“, упитао је Масарин. „Било где – сем на стрипове“, рекао је Лоранга. „А краве су нам побегле“, рекао је Масарин и погледао кроз прозор. „Па какве то везе има?“, рекао је Лоранга. „С тигровима је много веселије.“ „Само да нас не поједу“, рекао је Масарин. Управо тада су угледали неког малог чичу напољу. Трен касније чича је ушао у кухињу. „Занима ме нешто“, рекао је. „Да ви овде немате неке црвене сове? Ако је тако, навадиле су се да спавају у мом поштанском сандучету. И то мора да престане. Па не могу писма да стану.“ 16


Л

оранга је необичан отац, који увек жели да се такмичи и да по сваку цену победи свог јадног сина Масарина. Лоранга живи врло угодним животом пошто не може ни да замисли да ради и да тако упропасти своје најбоље године.

На имању живи и Дартањан, Лорангин тата. Ни њему није лоше, а сваког јутра буди се као нека нова личност. Једног дана је водоинсталатер, другог Јеленско Стопало, а између тога је оно што јесте, али онда и није баш тако забавно… На врху једног бора у шуми живи Дартањанов деда. Он је толико стар да може да једе само семенке и да кука као кукавица. Лорангин обожавалац била је и Астрид Линдгрен: Ту постоји неко племенито лудило, које ме сваки пут изненади. Ни Лоранга, ни Масарин, ни Дартањан не кажу ни једну једину паметну реч, али ће бити моји најбољи пријатељи до краја живота.

9 788652 904273

Loranga ima preča posla  

Ovaj duhovit roman o dogodovštinama jedne neobične porodice namenjen je deci, ali će ga rado čitati i odrasli. Loranga je neobičan otac koji...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you