Page 10

да буде довољно да твоја мама почне једном руком да сипа ћуфте, а другом да мути шлаг.“ „Данас смо имали кобасице“, рекао је Бата постиђено. „Можда би хтео…“ „Кобасице кад ти дође стари драги пријатељ кога ниси видео месецима!“ Карлсон је поново фркнуо. „Па добро, ако треба да се дружим с вама овде, мораћу да научим свашта да трпим… Дај овамо ту кобасицу!“ Бата је отрчао у кухињу што је брже могао. Мама није била код куће, отишла је код доктора, тако да није могао да је пита. Ипак, знао је да може да почасти Карлсона кобасицом. Преостало је пет колутића на тањиру и однео их је право Карлсону. Карлсон се обрушио на њих као јастреб. Натрпао је пуна уста кобасице и деловао прилично задовољно. „Па добро“, рекао је, „за кобасицу и није тако лоше. Није баш као ћуфта, али од неких људи не треба превише очекивати.“ Бата је схватио да се то неки људи односи на њега, па је пожурио да промени тему. „Је л’ ти било лепо код бабе?“, питао је. „Било ми је толико лепо да о томе не могу ни да причам“, рекао је Карлсон. „Па зато и нећу“, додао је и навалио на кобасицу. „И мени је било лепо“, казао је Бата. Почео је да прича Карлсону о свему што је радио код бабе. „Моја баба је веома добра,“, рекао је Бата. „И да знаш колико се само обрадовала кад сам дошао. Загрлила ме је из све снаге.“ „А што?“, питао је Карлсон. „Па, зато што ме много воли“, рекао је Бата. Карлсон је престао да жваће. „А ти мислиш да моја баба мене не воли, а? Ти, наравно, мислиш да се није бацила на мене и да ме није грлила све док нисам поплавео у лицу, само зато што ме толико воли, тако ти мислиш, а? Али кажем ти, моја баба има челичне руке и, да ме

10

Kарлсон с крова поново лети | Астрид Линдгрен  

Бата има осам година и живи с мамом, татом, Бусеом и Бетан у једној сасвим обичној улици у Стокхолму. Ах, да … да не заборавим, с њима живи...