Page 1

Креативна школа

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА

9 788652 906796

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА

Уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа

4


Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА Уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа


САДРЖАЈ 1. Одређење филозофије ............................................................................................. 4 Име и појам филозофије. Побуде за филозофско истраживање...................................................4 Периодизација историје филозофије.................................................................................................6 Основне филозофске дисциплине и проблеми................................................................................7 Однос филозофије према науци, миту, религији и уметности...................................................14

2. Античка филозофија ............................................................................................... 18 Приказ проблема античке филозофије............................................................................................18 Питање прапочетка.............................................................................................................................19 Значај супротности за тумачење природе......................................................................................23 Проблем бића, мноштва и кретања.................................................................................................26 Проблем истине и привида...............................................................................................................31 Дијалектика и реторика.....................................................................................................................36 Метафизичко одређење стварности.................................................................................................38 Врлина и добро....................................................................................................................................42 Питање индивидуалне среће............................................................................................................54 Резиме поглавља о античкој филозофији......................................................................................58

3. Средњовековна филозофија ................................................................................ 61 Приказ проблема средњовековне филозофије...............................................................................61 Однос вере и разума...........................................................................................................................66 Улога филозофије у формирању хришћанског учења...................................................................69 Проблем универзалија........................................................................................................................74 Резиме поглавља о средњовековној филозофији..........................................................................76

4. Нововековна (модерна) филозофија ................................................................. 78 Приказ проблема нововековне (модерне) филозофије.................................................................78 Проблем методе (ново схватање науке)..........................................................................................79 Резиме теме о проблему методе (новом схватању науке)...........................................................85 Проблем сазнања (у филозофији енглеског емпиризма).............................................................86 Резиме теме о проблему сазнања (у филозофији енглеског емпиризма)................................93 Проблем супстанције и сазнања (у филозофији рационализма)...............................................94 Резиме теме о проблему супстанције и сазнања (у филозофији рационализма)............... 107 Начела разума у праву и политици.............................................................................................. 108


Резиме теме о начелима разума у праву и политици ............................................................ 116 Проблем субјекта: од трансценденталног ка апсолутном субјекту (Кантова и Фихтеова теорија сазнања; Шелингова филозофија идентитета)................. 117 Резиме теме о Kантовој и Фихтеовој теорији сазнања и Шелинговој филозофији идентитета (проблем субјекта: од трансценденталног ка апсолутном субјекту)............. 123 Ум и слобода (Kaнтова филозофија морала).............................................................................. 124 Резиме теме о уму и слободи (Кантовој филозофији морала)................................................ 129 Проблем умне синтезе стварности. Природа као систем ума. Дијалектика (Хегелов филозофски систем)..................................................................................................... 130 Резиме теме о проблему умне синтезе стварности (природи као систему ума) и дијалектици .............................................................................................................................. 135

5. Савремена филозофија ........................................................................................136 Приказ проблема савремене филозофије.................................................................................... 136 Ирационализам (однос према наслеђу европске рационалности)......................................... 139 Резиме теме о ирационализму (односу према наслеђу европске рационалности)............ 147 Место логичке и језичке анализе у савременој филозофији................................................... 148 Резиме теме о месту логичке и језичке анализе у савременој филозофији......................... 165 Проблем егзистенције...................................................................................................................... 166 Резиме теме о проблему егзистенције ........................................................................................ 178 Херменеутика и феноменологија................................................................................................... 179 Резиме теме о херменеутици и феноменологији....................................................................... 182 Структурализам................................................................................................................................. 183 Резиме теме о структурализму...................................................................................................... 184 Однос филозофских и научних метода......................................................................................... 185 Резиме теме о односу филозофских и научних метода............................................................ 188

6. Додатак .....................................................................................................................189 Одређење биоетике.......................................................................................................................... 189 Изазови савремених биотехнологија............................................................................................ 190 Изазови моралног биопобољшања............................................................................................... 191 Биоетика између живота и смрти................................................................................................. 193 Речник................................................................................................................................................. 199 Изабрана литература....................................................................................................................... 208


НТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА ПРИКАЗ ПРОБЛЕМА АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ У античкој филозофији, од VII века п. н. е. до појаве хришћанске филозофске мисли у средњовековно доба, разликују се следећа раздобља: Космолошко раздобље античке филозофије (милетска школа, Питагора и његови следбеници, Хераклит, елејско учење, Емпедокле, Анаксагора и Демокрит), у којем превлађује онтолошка проблематика (филозофи су у том периоду претежно усредсређени на трагање за првим елементом, узроком или принципом свега постојећег). На пример, Талес сматра да је први и основни узрок и елемент свега постојећег вода, а Демокрит заступа атомизам, дакле сматра да су атоми, хомогене и недељиве честице, основа стварности. У том периоду постоји покушај филозофа да природу, па и читав свет, објасне самом природом, дакле на рационалан начин, и да филозофско истраживање одвоје од митских и теогонијских представа света. Мислиоци тог раздобља баве се такође проблемом сазнања и, у мањој мери, проблемом морала. Антрополошко раздобље античке филозофије односи се на филозофију софиста и Сократа, који су усредсређени на промишљање о човеку. Бавили су се претежно проблемима сазнања и морала, а решавали су их на различите начине. Системско раздобље античке филозофије карактерише свеобухватност проблема о којима Платон и Аристотел промишљају. Онтолошка гледишта ових мислилаца јесу основа њихових филозофских становишта у целини. Хеленистичко-римско раздобље античке филозофије је раздобље у којем стоици, Епикур и скептици у средиште филозофског интересовања стављају проблеме врлине, среће и слободе. У том периоду долазе до изражаја питања атараксије (душевног мира и непомућености) и аутаркије („самодовољности“, то јест опстанка човека као индивидуе у огромном царству). 18


ПИТАЊЕ ПРАПОЧЕТКА ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВЕ ТЕМЕ МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • наведете архе према Талесу, Анаксимену и Анаксимандру и објасните њихова гледишта; • објасните зашто се филозофи милетске школе сматрају првим филозофима; • одредите суштину свих ствари према Питагори; • објасните разлику између бројева и монада код Питагоре; • oбјасните због чега Питагорину мисао сматрамо идеалистичком.

Питање прапочетка јесте питање о првом и основном узроку и елементу свега постојећег. У оквиру ове теме разматраћемо учења милетске школе и Питагоре и његових следбеника. У милетској школи не постоји јасна и разговетна разлика између појма архé (првог и основног узрока, принципа, начела стварности) и елемента (грч. stoiheion – саставни, градивни елемент свега постојећег).

МИЛЕТСКА ШКОЛА (VII ВЕК П. Н. Е.) Анаксимандар је изрекао да је праузрок ствари апејрон… А оно из чега ствари постају, у томе по нужности бива и њихова пропаст, јер оне једна од друге трпе казну због своје неправедности по реду времена. Аристотел Учење филозофа милетске школе сматра се првим филозофским учењем у западној цивилизацији и настало је у VII веку п. н. е. Ова школа представља покушај да се филозофија одвоји од митских и теогонијских представа света и да се природа објасни на рационалан начин – самом природом. У том учењу превлађује онтолошка проблематика. То значи да се ови мислиоци интересују, пре свега, за први узрок (архе) и елемент свега постојећег. Заправо, ови филозофи постављају питање о томе шта је то непроменљиво што је у основи свега променљивог. ПОМОЋ ПРИ УЧЕЊУ Филозофи милетске школе не праве разлику између првог узрока и елемента стварности.

Талес се сматра првим филозофом и једним од „седморице мудраца“. Савременик је Соломонов. Дао је велики допринос филозофији зато што је први поставио питање о томе шта је то што лежи у основи променљивог света који опажамо. Такође, трагао је за рационалним одговорима на питања настојећи 19


Вода – први узрок или елемент свега постојећег према Талесовом учењу.

да одвоји филозофију од митских представа света. Бавио се астрономијом, математиком, географијом и бројним другим областима. Сматрао је да је први узрок и елемент свега постојећег вода. Све је модификација воде. Чак се и топлота храни од влаге. Семе свих ствари је влажне природе. Сматра се да је на такав Талесов став утицала чињеница да је овај мислилац живео на источној обали Егејског мора, простору који обилује водом. Поред осталог, бавећи се географијом, предвидео је помрачење Сунца, а у области математике поставио је теорему и израчунао висину Кеопсове пирамиде.

Ваздух – први узрок

или елемент свега постојећег према Анаксименовом учењу.

Апејрон –

квалитативно и квантитативно неограничена супстанција из које све настаје и у којој све пропада.

Анаксимен (око 585 – 528. п. н. е.) сматрао је да је свет настао из два међусобно супротстављена процеса – згушњавања и разређивања ваздуха. Ваздух се преображава у ватру, ветар, облак, воду, земљу и камење. Процес згушњавања доводи до хлађења, а разређивање доводи до загревања. Овај филозоф је претеча Хераклита, који говори о дијалектици као о борби и јединству супротности: „Највеће супротности образују најлепшу хармонију“, рекао је Хераклит.

Талес

Анаксимен

Анаксимандар (око 610 – 546. п. н. е.) сматра да је основа свега постојећег апејрон (грч. a peres – неограничено, без граница). То је квалитативно неодређена и квантитативно неограничена супстанција. Све настаје из апејрона и све у њему нестаје по нужности и по реду времена. Овакво схватање је детерминистичко јер говори о томе да бивање није случајно и произвољно, већ се може објаснити узрочном нужношћу. Анаксимандар се сматра претечом Чарлса Дарвина, будући да је веровао да су Анаксимандар људи настали еволуцијом од нижих облика организама – риболиких бића. Бавио се и географијом, верујући да Земља има облик ваљка који се налази у центру света и слободно лебди у ваздуху. Такође одређује и распоред планета, помињући Месец и Венеру. Написао је дело О природи. САЗНАЈМО НЕШТО ВИШЕ Анаксимандар се сматра аутором прве географске карте света који му је био познат.

Сва тројица мислилаца милетске школе били су монисти, јер су сматрали да је у основи света један елемент или узрок. Будући да нису правили јасну 20


разлику између материје и духа, не бисмо их могли са сигурношћу сврстати међу онтолошке материјалисте. Заправо, заступали су хилозоизам (грч. hyle – материја; zoe – живот) – став да се материја и дух међусобно прожимају, да материја не може да буде активна без духа, а ни дух без материје. Свака ствар је прожета животом, дакле материја је оживљена духом.

Монизам – схватање да је у основи света један узрок (принцип или елемент).

ПИТАГОРА И ЊЕГОВИ СЛЕДБЕНИЦИ (ПИТАГОРА, ОКО 582 – ОКО 496. П. Н. Е.)

Хилозоизам – став да се дух и материја међусобно прожимају.

Питагора је живео на острву Самосу у раздобљу процвата његове економије и политичке моћи. Емигрирао је у јужну Италију око 530. године п. н. е. и у граду Кротону основао је свој савез морално-религијског (мистичног) карактера. Са својим следбеницима водио је борбу против робовласничке демократије. Био је присиљен да се пресели у Метапонтију због оштрих реакција међу присталицама демократије. Проучавао је математику, географију и астрономију. Аутор је чувене математичке теореме. Питагора и његови следбеници проучавали су музику, неки од њих су свирали китару (инструмент који је претеча гитаре). Неговали су акузматику (вештину слушања). Сматрали су да је неопходно да се ученици пре теоријских часова баве гимнастиком. Из поштовања према Питагори Платон је на улазу у своју академију написао: „Нека не улази онај који не зна геометрију.“ Сматра се да је у овом питагорејском савезу (Питагора и његови следбеници, међу којима је Филолај из V века п. н. е. један од најзначајнијих) први пут употребљена реч филозоф (философ). Питагора је написао и неку врсту општег акта (претече данашњег устава) за град Туриј. ОНТОЛОШКО СХВАТАЊЕ Питагора трага за непропадљивим узроком временски пролазних бића и ствари, настоји да досегне оно захваљујући чему се може разумети њихова суштина. То су, према његовом гледишту, бројеви. Бројеви су узроци ствари јер се свакој ствари може придружити број који изражава њену суштину. Цео космос зависи од бројева. Свет је организован и његов поредак је уређен према бројевима. Све што се може сазнати и схватити има свој број. Будући да је суштина стварности изражена квантитетом, а квантитет је нематеријалног карактера, Питагорино онтолошко схватање је идеалистичко. Овај мислилац негира значај чулног света и истинску стварност своди на мисао. Свет (ствари) није настао из бројева, али је према њима сачињен, а монаде (грч. monos – један) јесу основне јединице, то јест елементи стварности. Природа је вечна, ненастала и неразорива монада. Бројеви су комбинације монада. Питагора и његови следбеници сваком броју од 1 до 10 дају извесно значење: на пример, број 1 је основа свих бројева, 2 је уверење, 3 раван, 4 тело (у другој

Питагора

Број – узрок временски пролазних бића и ствари, оно што изражава њихову суштину.

Идеализам –

схватање да је суштина света нематеријалне (духовне) природе.

Монаде – основне јединице, то јест елементи стварности.

21


примени бројеви 3 и 4 означавају правду), 7 је здравље, 8 љубав и правда, а 10 је свеопшти број (1 + 2 + 3 + 4 = 10). Mетемпсихоза –

учење о сеоби душе; став да се душа сели из тела у тело све док не буде довољно прочишћена и као таква настањена у царству вечности.

Aскетизам – учење о томе да се треба уздржавати од испољавања чулних нагона и страсти.

Заступали су орфичко схватање света (гледиште да се све у свету вечито понавља) и метемпсихозу (учење да се душа сели из тела у тело све док не буде у довољној мери прочишћена и као таква настањена у царству вечности). НАЧИН ЖИВОТА И ПРОБЛЕМ МОРАЛА Питагора и његови следбеници су имали особен начин исхране. На пример, нису јели месо јер су сматрали да би на тај начин могли појести душу неког свог претка. Неговали су аскетски начин живота (уздржавање од испољавања чулних нагона и страсти). Сврха живота је успостављање односа с божанским. Веровање у бога доприноси уређењу људског живота и друштва и то чини основу закона, устава, то јест права уопште. То божанско је, заправо, истина. Начин долажења до истине води преко филозофије. Човек одлучује о томе који ће тип личности, од три могућа, бити: љубитељ задовољства, љубитељ успеха или љубитељ мудрости. Супериоран тип личности јесте љубитељ мудрости. Овај став Питагора сликовито изражава следећим речима: „Живот је налик на Олимпијске игре: једни тргују, други гледају, а трећи се боре.“ Питагорина морална препорука подсећа на пету старозаветну Божју заповест: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.“ Питагора говори о томе да треба поштовати родитеље и све сроднике, овладати сном, полном пожудом, грчевитим смехом итд. ТЕОРИЈА ЛЕПОТЕ Питагора и његови следбеници поставили су прву теорију лепоте. Сматрали су да је лепота у космичкој хармонији. Као што је хармонија музике зависна од броја, сматра Питагора, исто се тако може претпоставити да цео космос зависи од броја. Односи тонова на лири могу се нумерички изразити. Висина тона зависи од броја у том смислу да зависи од дужине жица инструмента. Размаци између планета подударају се са интервалима нота на музичкој скали. Стога ови мислиоци претпостављају да божанска музика сфера допире од уређеног планетарног система. Она је, међутим, тако танана да је људско уво не може чути. Питагорин утицај на античку мисао и филозофију у целини је неоспоран. Његова мисао и мисао његових следбеника значајно утичу на филозофију и науку, као и цивилизацију у целини.

22


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. Наведите шта је архе према Талесу, Анаксимену и Анаксимандру и објасните њихова гледишта. 2. Објасните зашто се филозофи милетске школе сматрају првим филозофима. 3. Одредите суштину свих ствари према Питагори. 4. У чему је разлика између бројева и монада? Објасните. 5. Због чега Питагорину филозофску мисао сматрамо идеалистичком? Објасните. 6. Објасните појмове аскезе и метемпсихозе код Питагоре. 7. Који тип личности Питагора сматра супериорним? Објасните.

ЗА РАДОЗНАЛЕ Уколико желите да сазнате нешто више о почецима филозофског мишљења, прочитајте: • Frederik Koplston, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd, 1988, 59–73. • Justejn Gorder, Sofijin svet, Geopoetika, Beograd 1998, 40–42. • Hesiod, Teogonija, Unireks, Podgorica, 2008.

ЗНАЧАЈ СУПРОТНОСТИ ЗА ТУМАЧЕЊЕ ПРИРОДЕ ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВЕ ТЕМЕ МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • наведете први принцип свега постојећег према Хераклиту; • одредите Хераклитов појам логоса; • одредите Хераклитов појам дијалектике; • објасните да ли је природа, према Хераклиту, статична или динамична; • дефинишете пантеизам; • наведете и објасните врсте сазнања које је разликовао Хераклит; • објасните Хераклитов однос према хедонизму.

За правду људи не би ни знали да није неправде. Хераклит Египћанима: Ако богови јесу, зашто их оплакујете? Али, ако их оплакујете, не сматрајте их боговима.

Хераклит

Када говоримо о значају супротности за тумачење природе, заправо, говоримо о Хераклитовој филозофској мисли. Хераклит из Ефеса (544 – око 480. године п. н. е.) био је противник јачања утицаја необразованог и непросвећеног народа у политичком животу. После победе демократије одбио је да у Ефесу учествује у државном животу и пову23


као се у самоћу. Оставио је за собом бројне врло занимљиве фрагменте. Звали су га Горди, Мрачни јер су његове мисли већини биле неразумљиве. Бавио се онтолошком проблематиком, проблемима сазнања и морала. Ватра – први принцип свега постојећег.

Логос – свеопшти

закон; свеопшти ум који управља светом.

Детерминизам –

схватање да се у природи не догађа ништа без узрока и разлога.

ОНТОЛОГИЈА (ВАТРА, ЛОГОС, ЗНАЧАЈ СУПРОТНОСТИ) Хераклит сматра да је први принцип свега постојећег ватра. Из ње настају и вода и ваздух: „Свет овај исти за све није створио ниједан човек, ниједан бог, већ је увек била, јесте и биће ватра вечна, жива, која се с мером пали и с мером гаси.“ Појам мере који Хераклит овде наводи указује на то да је он сматрао да светом управља свеопшти закон, то јест свеопшти ум, који назива логос. Такво гледиште сврстава га међу филозофе детерминизма јер је сматрао да се ништа не догађа произвољно, већ да за све постоји узрок у ономе што му претходи. Такође, он сматра да је свет саздан од супротности: „Највеће супротности образују најлепшу хармонију.“ То јединство и борба супротности јесу зачетак дијалектике (грч. dialego – разговарам, расправљам). Бројне су мисли које говоре о томе да свет почива и да је саздан на супротностима. Следеће речи сведоче о томе да је Хераклит заступао дијалектичко учење и орфичко схватање света (гледиште да се све у свету вечито понавља): – Једно исто пребива у нама – младо и старо, живо и мртво, будно и спавајуће, јер је то кад се промени оно, а оно кад се поново промени то.

Дијалектика – према

– Смртни су бесмртни, а бесмртни су смртни, јер је смрт ових живот оних, а живот оних смрт ових.

Пантеизам – учење

Мисао о томе да је свет конституисан на супротностима Хераклит поткрепљује и ставом да је бог и „дан и ноћ, и лето и зима, и глад и ситост“. Не бисмо осетили задовољство ситости уколико никада нисмо осетили глад. Људи не би знали за правду, сматра овај грчки мислилац, кад не би било неправде. Не бисмо могли да схватимо шта је мир ако никада нисмо доживели нарушавање мира. Онај који никада није био болестан не може да схвати шта значи бити здрав. Под појмом бог Хераклит подразумева читав свет. Може се рећи да је његово гледиште пантеистичко (пантеизам је схватање које поистовећује бога с природом, то јест гледиште да је све што постоји у природи прожето богом).

Хераклитовом схватању, борба и јединство супротности, а према Платоновом учењу, метод којим филозофи долазе до истине (уздижу људску мисао до истине).

које поистовећује бога и природу; све што постоји у природи прожето је богом.

Овај мислилац из Ефеса сматра да природа није статична, већ динамична: „Све тече, све се мења, све настаје и нестаје“ („Pаnta rei“). „Не можемо два пута загазити у исту реку.“ ТЕОРИЈА САЗНАЊА

Мрачно сазнање – чулно сазнање.

24

Хераклит разликује две врсте сазнања – мрачно (чулно) и право (разумско). Премда чулно сазнање сматра значајним, јер нам сама чула указују на борбу


супротности у природи, ипак нам је за истинско сазнање тајни природе неопходан напор разума јер „природа воли да се скрива“.

Право сазнање – разумско сазнање.

УЧЕЊЕ О МОРАЛУ Хераклит се супротстављао хедонизму (учењу да је крајња сврха људског живота ужитак): „Када би се срећа састојала само у телесном задовољству, онда бисмо срећним назвали магарца кад се наједе грахорице.“ Човек треба да обогаћује и оплемењује душу стичући истинску мудрост, а не руководећи се пролазним задовољствима и вредностима овог света. Овај филозоф цени квалитет много више него квантитет: „Мени је један као десет хиљада других ако је најбољи.“ Хераклитов утицај на Емпедокла је велики, а исто тако и на друге мислиоце, попут нашег Петра Петровића Његоша, који је у Горском вијенцу рекао: „Чашу меда још нико не попи, да је чашом жучи не загрчи.“ Његош, у својој хераклитовској визији света, такође каже да светом влада умска сила. Та умска сила подсећа на Хераклитов логос као свеопшти закон, то јест ум који управља светом. Знатан је Хераклитов утицај и на остале хришћанске мислиоце, као и на неке европске књижевнике, на пример Гетеа, Шекспира итд. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Наведите први принцип свега постојећег према Хераклиту. Одредите Хераклитов појам логоса. Одредите Хераклитово схватање дијалектике. Да ли је, према Хераклиту, природа статична или динамична? Објасните. Дефинишите пантеизам. Упоредите врсте сазнања којe разликује Хераклит. Какав је Хераклитов став према хедонизму? Објасните.

ЗА РАЗМИШЉАЊЕ Протумачите Хераклитову мисао: „Многознање (још увек) не чини човека паметним.“

ЗА РАДОЗНАЛЕ Уколико желите да сазнате нешто више о Хераклитовој филозофској мисли, прочитајте: • Frederik Koplston, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1988, 74–82. • Justejn Gorder, Sofijin svet, Geopoetika, Beograd 2010, 42–46.

25


ПРОБЛЕМ БИЋА, МНОШТВА И КРЕТАЊА ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВЕ ТЕМЕ МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • објасните Ксенофанову критику антропоморфног политеизма; • oбјасните Парменидово схватање Бића; • објасните Парменидов став према кретању; • објасните једну од Зенонових апорија; • наведете праелементе према Емпедоклу; • oбјасните Емпедоклово схватање сила љубави и мржње; • oдредите појмове нуса и хомеомерија; • oбјасните Демокритов детерминизам; • дефинишете еидоле.

Ксенофан

Проблемом бића, мноштва и кретања у античкој филозофији бавили су се елејски филозофи, Емпедокле, Анаксагора, Леукип и Демокрит.

ЕЛЕЈСКО УЧЕЊЕ (VI И V ВЕК П. Н. Е.) … јер је једно те исто: мислити и бити. Парменид Представници ове школе су Ксенофан, Парменид и Зенон. Заступници су радикалног онтолошког монизма (схватања да је суштинска и истинска стварност Једно). Парменид

Антропоморфни политеизам –

веровање да богови имају људско обличје.

Радикални онтолошки монизам – према елејском учењу, гледиште да је Једно (Биће) истинска стварност, а да су кретање и мноштво производ чулне варке.

26

Ксенофан (око 587 – 480. п. н. е.) противио се Олимпијским играма, не ценећи човекове физичке особине. Лутао је по градовима током готово читавог свог дугог живота. Противи се антропоморфном политеизму (веровању да богови имају људско обличје) говорећи о томе да би и волови, лавови и коњи приказивали богове према сопственом лику када би могли сликати. Парменид (око 540 – око 480. п. н. е.) Ксенофанов је ученик и најзначајнији представник елејског учења. На његово гледиште у извесној мери утиче Питагора. Парменид се противи Хераклитовом схватању о непрестаној динамици у природи. Заступа радикални онтолошки монизам сматрајући да је Једно (Биће) вечно, непроменљиво, савршено, нестворено, непропадљиво, бесмртно, хомогено, недељиво, одређено, непомично, то јест мирујуће. Кретање и мноштво последица су чулне варке, обмане, мњења, доксе. Мњење (грч. doxa) појам је који, према Парменидовом учењу, означава привид, чулно сазнање које је варљиво. Биће (Једно) јесте оно што постоји, што је истинска стварност, а кретања заправо нема. Кретање је привид. Овакав Парменидов став супротставља


се Хераклитовом. Хераклит сматра да је чулно сазнање значајно (мада не и довољно). Истинској стварности (Једном) може да нас води, према Парменидовом учењу, једино разумско сазнање (грч. noesis). У својој филозофској мисли Парменид удовољава захтевима разума, а не чулног искуства. Разум је усмерен према Једном (Бићу), а чула према мноштву, разноликости и кретању, а то је варка и привид. Разумским сазнањем досежемо истину, а чула нас доводе до привида. Парменид каже: „Биће јесте, а небиће није.“ Из овог става Парменид доказује да биће има горепоменуте особине. Под небићем подразумева оно што не постоји, нешто бестелесно, празан простор. Парменид износи став о томе да је исто мислити и бити. Дакле, ако се о нечему не може смислено говорити и мислити, то не може ни постојати, и обрнуто. Овим гледиштем наговештава став Хегела, једног од најзначајнијих представника филозофије класичног немачког идеализма (1770–1831), који говори о томе да је оно што је „умско и стварно, а оно што је стварно и умско“. Ум је основа света и као такав не може бити другачије структурисан него на начин на који постоји стварност, као што ни стварност не може бити алогична, то јест ирационална. ПОВЕЖИМО: O Хегелу ћете учити у поглављу о нововековној филозофији.

Зенон (490–430. п. н. е.), Парменидов ученик, уводи појам дијалектичке методе као поступка којим се сазнање уздиже до истине. Такво поимање дијалектике прихвата Платон. Зенон је својим апоријама (недоумицама, тешко решивим ситуацијама) желео да поткрепи учитељеву тезу да кретања и мноштва нема. Не можемо да мислимо о кретању (иако нам наша чула производе обману о њему) јер је наш разум створен за оно непомично, непроменљиво, идентично и вечно. Прва апорија се назива Дихотомија. Суштина ове апорије је у бесконачној дељивости ограничених величина. Да би неко стигао од тачке А до тачке Б, то јест да би прешао цео пут, мора најпре да пређе половину пута, затим половину половине, па половину четвртине итд, што значи да би у савладавању коначног растојања морао извести бесконачно много чинова. Друга апорија је слична првој и назива се Ахил и корњача. Најбржи тркач (Ахил) никада неће стићи најспоријег тркача (корњачу) јер, када дође на њено место, она ће му макар мало измаћи. Ако је корњача у тачки А, док Ахил стигне до тачке А, корњача ће већ одмаћи до тачке Б. Када Ахил стигне до тачке Б, корњача ће већ стићи до тачке В итд. Иако се растојање између њих смањује, Ахил никад неће сустићи корњачу, што је апсурдно.

Зенон

Апорија – недоумица, то јест тешко решива ситуација.

Трећа апорија назива се Стрела. Овај парадокс се огледа у Зеноновом схватању да стрела мирује у свакој тачки свога кретања, из чега следи да је кретање сачињено из серије мировања. Четврта апорија назива се Стадион. Том апоријом Зенон поставља основу Ајнштајнове теорије релативитета. На трима 27


паралелним стазама на стадиону налазе се возила једнаких димензија А, Б и В. Возило Б мирује, а возила А и В пролазе покрај Б крећући се једнаком брзином у супротним смеровима. Возило А ће два пута брже проћи покрај В, него покрај Б, иако су А и В једнако дугачки. Елејски филозофи, као што смо видели, на радикалан начин негирају кретање и мноштво и оштро разликују чулно од разумског сазнања. Исказују дубок мисаони напор у разумевању стварности, али нам он, упркос својим вредностима, оставља потешкоће и недоумице јер се чини да је прилично тешко сваку врсту промене у свету схватати као привид.

ОНТОЛОШКИ ПЛУРАЛИЗАМ И АТОМИСТИ (V И IV ВЕК П. Н. Е.) Не може, наиме, нешто постати из онога што никако не постоји, а неизводљиво је и нечувено да постојеће може сасвим пропасти, јер ће увек бити тамо где га једном неко постави. Емпедокле Нус је најфинији и најчистији од свих ствари, има потпуно знање о свему и силну моћ. Свим бићима која имају душу, и већима и мањима, свима влада нус. Анаксагора Мудром човеку отворена је свака држава јер је домовина племените душе читав свет. Демокрит Темперамент је

скуп карактеристика личности које се односе на њен емоционални аспект.

Колеричан темперамент

подразумева брзе и јаке реакције, сангвиничан брзе и слабе, флегматичан слабе и споре, а

меланхоличан

споре и јаке реакције. Колерик је раздражљив и непријатан, сангвиник раздражљив и пријатан, флегматик пријатан и миран, а меланхолик је непријатан и немиран.

28

У овом раздобљу својим учењем истакли су се Емпедокле, Анаксагора, Леукип и Демокрит. Онтолошки плурализам је гледиште које је заједничко за све ове мислиоце јер су сматрали да је свет заснован на више узрока или елемената. Емпедокле (483–423. п. н. е.) рођен је у Агригенту, на Сицилији. Био је веома образован, учествовао је у политичком животу, уживао је углед песника, говорника, лекара, па чак и пророка. Сматрао је да су четири праелемента основа света – ватра, вода, земља и ваздух. Под утицајем Хераклита и Парменида уводи појмове љубави и мржње: „Љубав све спаја, а мржња све раздваја.“ Ова четири праелемента Емпедокле сматра квалитативно непроменљивим, одвојеним од принципа љубави и мржње, који су узрок њиховог кретања. Све квалитативне промене у стварности последица су мешања тих елемената. Учењем о елементима Емпедокле је утицао на Хипократову класификацију темперамента на сангвиничан, колеричан, меланхоличан и флегматичан. ПОВЕЖИМО: С појмом и врстама темперамента ученици гимназије су се сусретали у другом ­разреду.


Анаксагора (500–428. п. н. е.) рођен је у Клазомени. У Атини је тридесет година развијао плодотворну филозофску делатност. Оптужен је за безбожништво, али је, захваљујући пријатељу Периклу, успео да побегне у Лампсак и спасе се од смрти. Према његовом гледишту, постоје два начела стварности: 1 Духовно начело (нус, лат. nus, nui – ум), које подсећа на Хераклитов логос. То је свеопшти светски ум. Нус је најфинија и најчистија основа, одвојена од свега другог. Једино се он сам од себе креће, али и покреће хомеомерије (грч. homoios – сличан, исти; meros – део) – семена, материјалну основу света. Хомеомерије су квантитативно слични а квалитативно различити делићи. Вечни су и једнако дељиви. Нус даје хомеомеријама подстицај за кретање, а исто тако уређује свемир у телеолошком (грч. telos – сврха), сврховитом смислу. 2 Материјално начело су хомеомерије, семена света. Њих покреће нус. Има их бесконачно много. Леукип је вероватно потекао из елејске школе. О њему се мало зна, а сматра се да су његови списи спаљени у пожару у V веку п. н. е.

Нус – духовно начело

света, према Анаксагори.

Хомеомерије – семена, то јест

материјална основа света, делићи квантитативно слични, а квалитативно различити.

ДЕМОКРИТ (460–370. П. Н. Е.) Боље је трпети неправду него је наносити. Више бих волео открити једну узрочно-последичну везу него задобити Персијско царство. Демокрит је рођен је у Абдери, у Тракији. Путовао је по Египту и Вавилону. ОНТОЛОГИЈА (АТОМИЗАМ) Демокрит први уводи појам атома. Сматра да је основа стварности у атомима, који су биће, то јест основни, хомогени и недељиви елементи стварности (основа целокупне стварности). Аристотел је сматрао да је Демокрит „чврсту елејску монету раситнио на више новчића“, при чему је сваки од тих новчића задржао битне карактеристике елејског Бића (Једног), а то су управо хомогеност и недељивост. Новчићи су Аристотелова метафора за атоме. Према Демокритовом учењу, они се крећу у празном простору који назива небиће (oсновна разлика између Демокрит Демокрита и Емпедокла јесте у томе што први сматра да се атоми крећу у празном простору, док други тврди да се елементи умећу једни у друге). У том смислу, он каже: „Биће јесте, али и небиће јесте.“ Постоје атоми као биће, то јест основа стварности, али постоји и празан простор у којем се они крећу као небиће. Атоми су такође вечни и непроменљиви јер само као такви могу бити основа целокупног света.

Атоми – основни,

хомогени и недељиви елементи стварности.

Небиће – према Демокритовом учењу, празан простор у којем се атоми крећу.

29


Атоми се после смрти једног тела могу преместити и поново спојити у другом телу. Можда је атом угљеника у нечијем срчаном мишићу некада био део репа неког диносауруса. Пошто човек умре, атоми душе се разлете на све стране. После тога они могу ући у састав нове душе која настаје. Овo својство атома норвешки филозоф Јустејн Гордер пореди са својством лего коцкица које се могу раставити и поново саставити. Душа није бесмртна. Везана је за мозак и због тога немамо никакав облик свести када се мозак расточи. У празном простору атоми се крећу по нужности, а не произвољно. Демокрит је заступао детерминизам, јер је сматрао да се ништа не догађа без довољног разлога. Светом владају механичке силе и релације и незаобилазна нужност. Атоми су различитог облика – неки су правилни и округли, а неки неправилни и пљоснати. Такође, ове хомогене и недељиве честице су и различите величине – неки су видљиви голим оком, а неки нису. ПРОБЛЕМ САЗНАЊА И МОРАЛА Попут Хераклита, Демокрит разликује две врсте сазнања – мрачно (чулно) и право (разумско). Чула упозоравају разум да се не може претерано удаљити од света чулног искуства. Преко чула се у нас изливају сличице ствари, које Демокрит назива еидоле. То су сличице опажених ствари, које се разликују по финоћи, јасноћи и разговетности и рефлектују се у зеници нашег ока.

Еидоле – сличице опажених ствари, које се разликују по финоћи, јасноћи и разговетности и рефлектују се у зеници ока.

Демокрит разликује субјективна и објективна својства предмета и тиме утиче на Џона Лока, главног представника енглеског емпиризма, који прави разлику између примарних и секундарних квалитета предмета. Објективна својства предмета припадају самим атомима (на пример: облик, величина, тежина, кретање, тврдоћа, густина). Субјективна својства предмета настају деловањем објективних својстава на наша чула, нестална су и не припадају самим атомима. Условљена су нашим чулним доживљајима (нису општеважећа, већ зависе од појединца). Субјективна својства предмета јесу бојa, звук, мирис, топлотa, хладноћa. На пример, можемо се сви сложити у вези с тим колико је одређена диња тешка, али не и усагласити око тога у којој је мери слатка. ПОВЕЖИМО: О Џону Локу учићете у поглављу о нововековној филозофији.

Значајна су Демокритова запажања о врлини, као и о антрополошкој проблематици (проблему човека и његовог положаја у свету): – Телесна лепота је нешто животињско ако разум не иде уз њу. – Образовање је образованима друго сунце. – Образовање је срећнима накит, а несрећнима уточиште. – Мудром човеку отворена је свака држава јер је домовина племените душе читав свет. 30


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Објасните Ксенофонову критику антропоморфног политеизма. Објасните Парменидово схватање Бића. Објасните Парменидов став: „Биће јесте, а небиће није“. Објасните Парменидов став према кретању. Објасните једну од Зенонових апорија. Наведите праелементе према Емпедоклу. Објасните Емпедоклово схватање сила љубави и мржње. Одредите појмове нуса и хомеомерија. Објасните Демокритов детерминизам. Шта су еидоле? Објасните.

ЗА РАДОЗНАЛЕ Уколико желите да сазнате нешто више о елејском учењу, Емпедоклу, Анаксагори и Демокриту, прочитајте: • Frederik Koplston, Istorija filozofije I, BIGZ, Beograd 1988, 83–111. • Јustejn Gorder, Sofijin svet, Geopoetika, Beograd 1998, 43–54. • Милош Арсенијевић, Простор, време, Зенон, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2007.

ПРОБЛЕМ ИСТИНЕ И ПРИВИДА ПО ЗАВРШЕТКУ ОБРАДЕ ОВЕ ТЕМЕ МОЋИ ЋЕТЕ ДА: • одредите сензуализам и скептицизам код софиста; • oбјасните релативизам и нихилизам код софиста; • упоредите, анализирате и вреднујете Протагорино гледиште и гледиште осталих софиста о односу између закона и људске природе; • одредите Платонове појмове света идеја и света чулних и материјалних ствари, као и да oбјасните његово гледиште.

Однос истине и привида приказаћемо излажући учење софиста и Платоново учење о идејама.

СОФИСТИ Човек је мера свих ствари – оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису. Протагора Софисти и Сократ припадају антрополошком раздобљу античке филозофије јер су заинтересовани пре свега за проблеме човека – проблем сазнања и 31


ФИЛОЗОФИЈА за четврти разред гимназије и средњих стручних школа прво издање Аутор Дејан Пејовић Рецензенти Др Војин Ракић, редовни професор и научни саветник, Институт друштвених наука, Београд Др Марко Перић, професор филозофије, Седма београдска гимназија Љиљана Маловић-Козић, професорка филозофије, Шеста београдска гимназија Уредници Маст. филоз. Дуња Беговић Маст. филоз. Радивој Ступар Мр Љиљана Маринковић Лектор Ивана Игњатовић Ликовни уредник Душан Павлић Технички уредник Небојша Митић Издавач Креативни центар Градиштанска 8 Београд Тел./факс: 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 За издавача Мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Калиграф, Београд Година штампе 2019 Тираж 1500 Copyright © Креативни центар 2019 ISBN 978-86-529-0679-6

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:1(075.3) ПЕЈОВИЋ, Дејан, 1973 Филозофија : уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа / Дејан Пејовић. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2019 (Београд : Калиграф). – 211 стр. : илустр. ; 27 cm. – (Креативна школа) Тираж 1.500. – Речник: стр. 199–207. – Библиографија: стр. 208–211. ISBN 978-86-529-0679-6 COBISS.SR-ID 275959820

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника за наставу филозофије у четвртом разреду гимназије и средњих стручних школа решењем број 650-02-443/2018-03 од 2. 4. 2019.


Креативна школа

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА

9 788652 906796

Дејан Пејовић

ФИЛОЗОФИЈА

Уџбеник за четврти разред гимназије и средњих стручних школа

4

Profile for Kreativni centar

Filozofija. Udžbenik za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola  

Udžbenik je u potpunosti usklađen sa važećim nastavnim programom predmeta Filozofija za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola u...

Filozofija. Udžbenik za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola  

Udžbenik je u potpunosti usklađen sa važećim nastavnim programom predmeta Filozofija za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola u...