__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1


1


Izdavač: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju Cara Uroša 36–38/8, Beograd, Srbija www.kreativnaekonomija.com

Ova publikacija nastala je u saradnji sa Narodnim muzejom Kikinde www.muzejkikinda.com

Izdavanje ove publikacije pomogla je Autonomna Pokrajina Vojvodina – Sekretarijat za kulturu i javno informisanje

2


Kreativne industrije

KIKINDA Priredile Hristina Mikić Ljubica Dimitrijević Estela Radonjić-Živkov Lidija Milašinović 3


12


Osnovne informacije o gradu Kikindi Zvanično ime grad Kikinda, Republika Srbija Organi grada Kikinde Skupština grada, gradonačelnik, Gradsko veće i Gradska uprava Teritorija 782 km² Broj stanovnika 59.329 Geografska lokacija sedište Severnobanatskog okruga koji obuhvata Kikindu, Adu, Čoku, Sentu, Kanjižu i Novi Kneževac Granica teritorija grada na istoku dodiruje granicu Rumunije (granični prelaz Nakovo–Lunga), na jugoistoku se graniči sa opštinom Srpska Crnja, na jugu sa Zrenjaninom, jugozapadu sa Novim Bečejem, na zapadu sa rekom Tisom i na severu sa opštinom Čoka. Zvanični jezik srpski

Kikinda Novi Sad

Beograd

Niš

5


O Kikindi

18


Na severu Banata nalazi se Kikinda, mesto koje je udaljeno oko 140 km od većih centara u Srbiji. Ona je administrativni centar, središte ekonomskog i društvenog života ovog dela Vojvodine. Grad se nalazi na veoma dobroj geostrateškoj poziciji na 7,5 km od granice sa Rumunijom i 60 km od mađarske granice i predstavlja najveći pogranični grad duž čitave srpskorumunske granice. Opštinu čini grad Kikinda i 9 naseljenih mesta. Poreklo imena grada se dovodi u vezu sa mađarskim nazivom za biljke kokeny, mada se prvi put pojedini nazivi grada pominju u 15. veku kao Nagy Kekend i Ečekida – nazivi za grupu manjih naselja (Ilijašev 2001: 14). Današnji naziv Kikinde prvi put se pojavljuje 1718. godine – Gross Kikinda – kao naziv za označavanje pustare (Milleker 1928). Socio-demografska struktura pokazuje da ova opština učestvuje sa oko 40% u ukupnoj populaciji Severnobanatskog okruga. Prema etničkoj strukturi, u opštini živi oko 75% Srba, 12% Mađara, dok 13% čine ostale nacionalne pripadnosti (Mikić 2014: 77). Ranije je ovde živelo znatno više nemačkog stanovništva, jer je Austrija u 18. i 19. veku planski sprovodila kolonizaciju Banata. Posle Prvog, a posebno posle Drugog svetskog rata nemačko stanovništvo je masovno emigriralo u Austriju, Nemačku i neke druge zemlje, dok se na ove prostore naselilo stanovništvo iz dinarskih i drugih krajeva nekadašnje Jugoslavije. Mešanjem različitog stanovništva dolazilo je do ujednačavanja, u nekim segmentima, duhovne i materijalne kulture naroda ovog kraja (Milosavljević 1976: 85). Stanovništvo Kikinde je poznato po tome da posebno ceni i ističe vrednosti svoje lokalne sredine. Ovakav model ponašanja je karakterističan za veći deo Vojvodine. Istorijska autonomija i isticanje posebnosti kraja, kako u geografskom i istorijskom, tako i u privrednom smislu stvorili su kod stanovnika u svim generacijama jak osećaj lokal patriotizma. Kikinđani su ponosni na svoj grad i sve ono što je Kikinda nekada bila i danas jeste (Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2014: 274).

7


Svaka oblast, grad i mesto imaju nešto tipično i prepoznatljivo po čemu se razlikuju i što ih čini specifičnim u odnosu na druge. Kikinđani znaju da prepoznaju i neguju svoje tradicionalne vrednosti. Kikinda između ostalog ima Suvaču – nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju, staru gradsku celinu sa nekoliko značajnih kulturnih dobara kao što su crkva Svetog Nikole, zgrada Kurije, zgrada opštine. U Kikindi se održava daleko poznata manifestacija „Dani ludaje“. Najviše sova ušara provede zimu baš u Kikindi. U Kikindi živi i radi značajan broj preduzetnika koji čuvaju i unapređuju raznolikost kulturnih izraza ovog kraja, kulturno-umetnička društva koja neguju tradicionalne pesme i igre Banata i žene koje promovišu banatsku tradicionalnu gastronomiju.

8


Suvača – simbol i obeležje Kikinde

19


Suvača je važna Kikinđanima, ima veliki arhitektonski značaj i deo je tradicionalnih vrednosti koje treba očuvati. Suvača je mlin na suvi pogon, koji je za mlevenje žitarica koristio konje kao pokretačku snagu. Prilagodivši se prostoru, zbog odsustva brzih reka, ljudi su za mlevenje žita, koga je bilo u izobilju, pored vetrenjača gradili i mlinove na životinjski pogon. Kikinda, kao i ceo severni Banat, jeste specifičan kraj, karakterističan po intezitetu poljoprivredne proizvodnje, posebno ratarenja i proizvodnje žitarica. Ta specifičnost karakteriše Kikindu već nekoliko vekova, od uspostavljanja austrougarske vlasti na ovim prostorima. Gotovo svaki stanovnik je na neki način uključen u poljoprivredu. Specifični vremenski uslovi u Kikindi omogućavaju joj uzgajanje žitarica i razvoj industrije brašna. Prva industrijalizacija u Kikindi započela je upravo na preradi poljoprivrednih proizvoda. Na prostoru Vojvodine u 19. veku nije bilo mesta bez bar jedne suvače. Godine 1847. u Velikokikindskom dištriktu je ukupno bilo 252 suvače. Druga polovina 19. veka donosi početak tehnološkog razvoja i pojavu parnih mlinova koji su uticali na nestanak suvača u Vojvodini. U drugoj polovini 20. veka suvača koja se nalazi u Kikindi, na uglu Nemanjine i Moravske ulice, bila je jedna od retko sačuvanih. Osim što je suvača jedinstven spomenik svoje vrste u Srbiji, ona je retko sačuvani objekat narodnog graditeljstva i u evropskim razmerama. Pored kikindske suvače postoje još dve, jedna u Hrvatskoj i jedna u Mađarskoj. To je bio i jedan od glavnih razloga za njeno proglašenje za spomenik kulture 1951. godine i kategorizaciju za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja 1990. godine (Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2014: 265). Kikindsku suvaču 1899. godine sagradilo je 30 udruženih zadrugara. Drveni mehanizam koji predstavlja najveću vrednost suvače je još stariji, odnosno zadrugari su kupili staru suvaču u Padeju čiji su mehanizam preneli i ugradili u novu, zadrugarsku suvaču. Ne zna se koliko je plaćena današnja kikindska suvača, ali se zna da su zadrugari, 1899. godine za njenu izgradnju podigli zajam od 1700 forinti, kod Prve velikokikindske okružne štedionice. U vreme kada je kupljena suvača, prosečna cena jednog „jutra“ zemlje je iznosila 400

10


forinti. Ona je radila do kraja Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovana, čime je postala vlasništvo opštine Kikinda, koja je upravljanje suvačom poverila Narodnom muzeju Kikinde (Vojvođanski muzej 1956, inv. br 480). Kikindska suvača je u odnosu na svoju prostornu strukturu, arhitektonsku formu i vlasnike menjala izgled. Originalno je podignuta kao tipska suvača panonske nizije – jednoprostorna, sa kružnim delom gde se nalazio mehanizam. Danas se suvača sastoji od kružnog dela i dve prostorije: mlinskog dela i mlinareve sobe (Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2014: 269-270). U kulturološkom smislu suvača svedoči o načinu života i privređivanju u Banatu. Radom suvače je rukovodila uprava koju su zadrugari birali svake godine i imali su unajmljenog suvačara. Ta uprava je vodila račune i brigu o suvači uspešno neke 2-3 godine. Nakon njih je bilo veoma teško zadrugarima da nađu valjanog suvačara. To je bio jedan od povoda za razlaz zadruge. Suvačar je od svakog samlevenog metra (100 kg) dobijao po jedno kilo, što mu je bila nadoknada za rad. U suvači su radila najmanje dvojica, suvačar i jedan koji je terao konje, kada se mlelo na jedan par kamena. Kada se mlelo na oba para kamena, tada je bilo potrebno više onih koji teraju konje. Bilo je i ljudi koji nisu verovali suvačaru i bojali se da im ne ukrade brašno, pa su odlazili kod njega da paze. Suvačari su imali jankele sa širokim rukavima i umeli su da, proveravajući kako ide brašno, podmetnu ruku gde teče brašno i njime napune široke rukave. Posle bi to izručili da pomeljar ne primeti. Najkasnije 1909. godine, suvača je za 1600 forinti prodata Fabijanu (Vavi) Krimeru. Nakon Fabijana, poslovanje u suvači preuzima njegov sin Johan Krimer (1887–1954), a potom i Gašpar Krimer, koji je bio poslednji vlasnik suvače u čijem je vlasništvu ona bila sve dok nije nacionalizovana (Vojvođanski muzej 1956, inv. br. 480). U suvači se najčešće mlelo žito, ječam i kukuruz. Kako pomeljarima tako je i zadrugarima koji melju svoje žitarice uziman jednak ušur. Pre nego što se

11


žitarice sipaju u koš, izmere se na kantaru i uzima se ušur – vrsta naknade koja je uzimana od pomeljara za usluge mlevenja i pripada vlasniku suvače. Da bi suvača mogla da melje bilo je potrebno najmanje dva vučna konja, koja su upregnuta mogla da samelju 50 kg pšenice za sat vremena na jednom paru kamena. Sa većim brojem konja moglo se na istom paru kamenja mnogo više i brže samleti. Sve se to moglo regulisati pomoću mehanizama. Kada je trebalo da se za kraće vreme brže samelje, uprezan je veći broj konja i mlelo se na dva para kamena. Tada je u suvači uprezano 6, 8 a ponekad i 12 konja. Kada je bilo mnogo posla, seljaci su se udruživali da bi sa svojim zaprežnim konjima za što kraće vreme samleli što više. Kroz ceo četrdesetsedmogodišnji period rada suvače se uočava njen ekonomski značaj. Ona je uvek imala manji ušur – 5 kg od 100 kg žitarica – u odnosu na mlinove, što je jedan od bitnih razloga zašto su ljudi radije mleli u suvači. U sećanju ljudi je ostala i romansirana priča o ukusnijem brašnu iz suvače jer se iz donete pšenice za meljavu ništa „ne vadi“. U suvači je svako dobijao meljavu od sopstvene donete pšenice, što nije bio slučaj sa mlinovima (Vojvođanski muzej 1956, inv. br. 481). Prosečno domaćinstvo u Kikindi tridesetih i četrdesetih godina 20. veka je imalo između 5 i 8 članova. Muški, stariji član domaćinstva, dolazio je kod vlasnika suvače da dogovori dan i vreme mlevenja. Najčešće dva muška člana porodice su zaprežnim kolima dovozili džakove žita do suvače. Suvačar je kontrolisao tok mlevenja i ako je bilo potrebno ubrzati konje, obraćao se pomeljaru kroz mali prozor, između pogonskog i mlinskog prostora, što su oni čije se žito melje i činili. Doneto žito se merilo na vagi i od jednog metra je uziman ušur od 5 kg. Suvača je bila mesto druženja i društvenih dešavanja. Tome u prilog govori i običaj da su zadrugari svake godine na „Čisti ponedeljak“ – prvi dan Uskršnjeg posta – častili pomeljare rakijom. Taj običaj se zadržao do početka Prvog svetskog rata, ali suvača nije prestala da bude mesto druženja dokle god je radila. Kao deo materijalnog kulturnog nasleđa suvača čuva nematerijalnu kulturnu baštinu: tradicionalne tehnike gradnje, način

12


privređivanja, način prerade žita, mlinarski zanat, običaj udruživanja seljaka, kulturu stanovanja, predanja i verovanja. Verovalo se da na mestu gde je bila suvača ne valja graditi kuću. U suvači je proliveno mnogo ljudskog i životinjskog znoja, mnogo je muke potrebno da bi se brašno dobilo, te se stoga veruje da to mesto ima mnogo negativne energije. Pamte se priče o vešticama koje noću dolaze u suvaču i o „nečistima“ koji noću okreću suvačarsko kolo. Priče i verovanja su gotovo iste kao i one koje se odnose na vodenice. Postojanje veštica i zlih sila i njihov boravak u suvači, u stvari ju je štitio od mogućih provala, krađa, oštećenja i nemarnog odnosa. Nečiste sile su tako štitile jedan od najznačajnijih objekata od čijeg postojanja je zavisio život mnogih seljaka, upravo zato jer je proizvodila brašno, glavni sastojak osnovne životne namirnice – hleba. Suvača je bila značajan deo društvenog života mladih. Mladi su se tridesetih godina 20. veka skoro svako veče okupljali kod suvače. Tamo su momci i devojke zakazivali sastanke, družili se, pevali i svirali. Ona im je „pomagala“ da izaberu devojku kojom će se oženiti. Naime, zabeleženo je verovanje da su momci krišom ulazili u suvaču i krali kolomast kojom su mazali devojke koje im se dopadaju. Ako bi se devojka okrenula i pogledala momka koji ju je namazao crnom mašću, verovalo se da će ona biti njegova (Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2014: 272-274). Pomenuta svedočanstva govore da je Suvača od svog nastanka bila jedan od centara društvenog života u Kikindi, što je činilo njenu socijalnu vrednost. Posle gubljenja primarne funkcije mlina, ona s vremenom gubi i značaj mesta okupljanja zajednice, ali preuzima ulogu simbola Kikinde i ulogu identiteta zajednice. Suvača je oduvek bila simbol paorskog dela Kikinde i njegove prošlosti. Predstavlja i simbol snalažljivosti i umeća običnih seljaka. O tome govori i istorijski potvrđena priča da je austrijska uprava pokušavala da nametne vetrenjače kao dominantne mlinove ravnice, ali da vetrenjače nikad nisu prihvaćene, jer su smatrane stranim uticajem, te su svi meštani nastavili da koriste suvače.

13


Nakon Drugog svetskog rata suvača je prestala sa radom, a potpunu dominaciju mlevenja su preuzeli mlinovi. Rehabilitacija Suvače započela je 2012. godine sa ciljem da se ona učini dostupnom i otvorenom za sve građane Kikinde. Proces participativnog vrednovanja i utvrđivanja njenog rehabilitacionog potencijala započeo je antropološkim istraživanjem. Njime su prikupljeni raznovrsni predlozi za njeno oživljavanje. Većina predloga Kikinđana vezanih za rehabilitaciju suvače odnose se na edukativne i kreativne radionice različitog tipa, naročito za decu, ali i sve ostale, prostor za edukaciju mladih kroz izložbe, razne projekcije o nekadašnjem načinu njenog rada, zatim predlog da se u suvači povremeno organizuju sajmovi stare banatske hrane – „hrana naših baka“, škole kuvanja tradicionalnih jela, sajam kolača, peciva, promocija likovnog i književnog stvaralaštva i dr. Ima dosta predloga koji se odnose na najmlađe stanovništvo Kikinde i njihovu delatnost vezanu za suvaču. Naime, roditelji koji imaju decu do 10 godina predlažu kampove, radionice, gde bi deca kroz razne aktivnosti, poput crtanja, pravljenja kolaža od žitarica, u autentičnom ambijentu, saznavala o suvači i nekadašnjem suživotu sa prirodom. Deca školskog uzrasta suvaču u budućnosti vide kao mesto gde mogu da saznaju što više o samoj suvači i njenom načinu rada, kroz izložbe i predavanja. Želja je mladih da što više učestvuju u raznim edukativnim i kreativnim radionicama. Želja većine sagovornika koji žive u neposrednoj blizini suvače i stanovnika Kikinde koji pripadaju srednjoj i starijoj generaciji jeste da se suvači vrati njena prvobitna namena i da ponovo bude – mlin koji pokreću konji. Potpuno vraćanje prvobitne funkcije mlina je skoro nemoguće iz mnogih razloga ali je povremena demonstracija kako se u suvači mlelo pomoću konjske snage sigurno moguća (Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2014: 274-277). Neke od pomenutih ideja i predloga građana za korišćenje Suvače su i realizovani u okviru stalnih i novih manifestacija koje se održavaju u Kikindi. „Dani ludaje“ je tradicionalna manifestacija koja se održava početkom meseca oktobra i traje oko 4 dana. Pored centralnog događaja, izbora najveće tikve, „ludaje“, ovu manifestaciju čini i niz drugih programa –

14


sportske aktivnosti i turniri, raznovrsne izložbe, koncerti, razni zabavni sadržaji sa gastronomskim ponudama. Tada je Kikinda centar Vojvodine i Srbije, obojena u narandžastu boju, boju „ludaje“, kada je prisutan najveći broj turista. Poslednje tri godine tokom „Dana ludaje“ suvača je otvorena za posetioce sa različitim sadržajima. Kustosi Narodnog muzeja Kikinda su sa đacima osnovnih škola, preobučenih u tradicionalnu odeću suvačara, posetiocima pričali o istorijatu i pokazivali rad suvače. Za ove potrebe su od kartona izrađeni modeli konja postavljeni na mestima gde su ranije bili uprezani pravi konji koji pokreću suvačarsko kolo. U dvorištu suvače posetioci su uživali u tradicionalnim pesmama i služili se tipičnim banatskim jelima od bundeve, raznim jelima i kolačima od testa, koja su spremile žene iz etno-udruženja „Suvača“. Tokom prepodnevnih časova deca nižih razreda osnovnih škola i predškolskih ustanova učestvovala su u radionicama koje su bile posvećene suvači, žitu i proizvodima od žita. U protekle tri godine Narodni muzej Kikinda organizuje i letnju manifestaciju „Dani Suvače“ koja se održava polovinom jula i traje dva dana. Prvi dan manifestacije namenjen je deci, odnosno realizaciji niza edukativnih radionica. Drugog dana manifestacije domaćin na Suvači je jedno udruženje, najčešće iz nekog od okolnih sela koje kroz gastronomiju pre svega promoviše svoje lokalne karakteristike u prostoru Suvače. Domaćin se menja svake godine i na ovakav način svi posetioci, u najvećoj meri članovi lokalne zajednice, imaju priliku da se upoznaju sa osobenostima regije u kojoj žive. Na inicijativu lokalne zajednice, 2016. godine organizovan je i prvi Suvača fest, muzički program sa nastupima lokalnih muzičara ispred samog mlina. Istraživanja o Suvači sprovedena prethodnih nekoliko godina, potvrdila su da lokalno stanovništvo vidi ulogu Suvače u savremenom životu zajednice. Bliže stanovništvo – komšije je doživljavaju kao mesto okupljanja zajednice, žele da ona ponovo postane mlin, žele da probaju hleb iz suvače o kome su im pričale babe i dede. Udaljeniji stanovnici, koji nisu živeli sa pričama o Suvači i koji pored nje ne prolaze svaki dan, doživljavaju je kao mesto na kome će moći da uče o prošlosti, da čuvaju svoju lokalnu kulturu i tradiciju.

15


Sova ušara – zaštitnica grada i inspiracija kreativnih preduzetnika

20


Sove utine (male ušare) postale su zaštitnice grada. Naime, domaći i svetski ornitolozi smatraju da se u Kikindi nalazi najgušća gnezdeća populacija sova utina na svetu. Glavni trg u Kikindi je najveće zimovalište sova ušara na svetu i broji više stotina sova ušara. Imaju ušne čuperke, koje liče na uši, ali su u stvari samo skup perja. Aktivne su od sumraka do svitanja. Ove po danu nepomične ptice, noću kada krenu u lov, štite lokalna gazdinstva, useve i ljude od glodara. Lik sove ušare na fasadi jedne kuće stare preko 100 godina svedoči da one zimuju u Kikindi još od 19. veka (Santovac 2013). Postoje različita i oprečna verovanja o tome šta sova simbolizuje. Sova je po predanju postala od lenje devojke koja je drugim devojkama pokrala darove za svadbu ili od anđela koji je otkazao Bogu poslušnost (Kulišić, Petrović, Pantelić 1970: 269). Ptica koja je aktivna noću izaziva predrasude i oprečna verovanja. Mnogi narodi, uključujući i naš, veruju da huk sove, ali i sama njena pojava, najavljuje nesreću. Noć, tama, huk sova... asociraju na onostrano i mistično. Međutim, u nekim delovima sveta sove su bile povezivane sa mudrošću i uspehom, često prikazivane kao Božji ljubimci. Neki narodi veruju da sova donosi smrt, dok se u drugim kulturama veruje da donosi sreću. Kikinda, kao grad koji prepoznaje svoje osobenosti i čuva ono po čemu je prepoznatljiv, proglasila je mesec novembar kao mesec sova jer ih je tada najviše u gradu. Tada se organizuju brojna predavanja, skupovi i edukativne tribine. Sova ušara je obeležje i simbol Kikinde. Koliko god da stanovništvo ima oprečna verovanja po pitanju prisutnih sova, od toga da su ptice zloslutnice do toga da donose sreću, Kikinđani smatraju da im donose korist i uspeli su da od prisutnih sova naprave brend i da raznolika verovanja stave u funkciju razvoja kreativnog preduzetništva. Stilizovani lik sove se nalazi na odevnim predmetima, suvenirima, raznovrsnom mobilijaru, nakitu, tako da je sveprisutan u životu Kikinde. Iako njihovo postojanje u prošlosti Kikinde nije precizno definisano, uspeli su da njihovu prisutnost, različita verovanja i nematerijalne atribute oko njih, na najbolji način iskoriste i materijalizuju.

17


Ludaja

23


Jedan od glavnih simbola Kikinde, koji dočekuje goste na ulazu ispred fabrike „Toza Marković“, je lala na ludaji. Lala na ludaji je predstava Kikinđanina obučenog u narodnu nošnju koji stoji na bundevi i rukom zaklanja sunce da bi bolje video u daljinu. Priča se da su ranije tikve zaista korišćene, kao jedino uzvišenje sa koga je moglo da se vidi daleko oko sebe dok se radilo na njivi. Tako se Lala popenje na ludaju i vidi pola Kikinde. Ovakva metafora govori i o geografskim osobinama ovog kraja, o ogromnoj ravnici, besprekorno ravnoj da na horizontu vidite zakrivljenje. Lala na ludaji svedoči i o najplodnijoj zemlji na kojoj mogu da rode i porastu ovolike tikve, govori i o veštini Kikinđana da se uspešno bave poljoprivrednom proizvodnjom. Pored simbolike plodnosti i bogatstva tikva predstavlja i magijski predmet. U mnogim paganskim religijama tikva se koristi radi zaštite od zlih duhova. To je verovatno razlog zašto je upravo tikva glavno obeležje „Noći veštica“, praznika koji su počeli da slave Kelti verujući da je to vreme kad se mrtvi i živi mešaju. I kod Srba se tikva koristi za zaštitu od mrtvih. Ona se stavljala u mrtvački sanduk napunjena vinom ili vodom. Upotrebljavala se i kao sredstvo za raspoznavanje veštica i za hvatanje vampira, odnosno kao amajlija koja štiti od zlih demona (Grupa autora 1970: 282). Ludaja se u Banatu uzgaja duži niz godina. Biljka je poreklom iz Meksika. U Evropi se prvo uzgajala kao ukras. Danas se uzgaja radi ljudske i životinjske ishrane, semenki i ulja od bundeve. Obično je baš bundeva simbol boja i obilja jeseni. Poznato je više od 800 različitih bundeva. Uzgajanje najveće ludaje, najteže ludaje i najduže tikve postalo je predmet višedecenijskog takmičenja koje se svake godine održava u Kikindi. Svake godine, polovinom oktobra Kikinda postaje prestonica tikve, odnosno bundeve, duleka, misirače ili ludaje, kako je Kikinđani zovu. Manifestacija je započela 1986. godine kada je izvršeno prvo merenje ludaja. Rezultati merenja ludaja godinama unazad šalju se u World Pumpkin Confederation, Ontario (Kanada) i Collins (Sjedinjene Američke Države) i učestvuju u

19


takmičenju za zvanični svetski rekord. Po uzoru na kikindsku, manifestacije ovog tipa uspostavljene su u Temerinu, slovenačkom Šentjuru, hrvatskom Tovarniku, mađarskom Racalmašu, poljskom Mirosławiecu i rumunskom Buzau. Pored takmičenja u „naj“ ludaji, razvijeni su i mnogi drugi sadržaji. Najprepoznatljiviji i najdekorativniji je svakako karneval predškolaca obučenih u kostime koje im roditelji i bake prave od „plodova jeseni“. Poseban segment manifestacije čini gastronomski deo koji počinje takozvanim banatskim fruštukom, a nastavlja se promocijom i ostalih jela lokalne kuhinje. Tom prilikom, kikiđanke se takmiče u pripremanju raznovrsnih i inovativnih gastronomskih poslastica od ludaje. Na stolu sa specijalitetima od ludaje nađu se pečene bundeve, supa od ludaje, pita od ludaje, različiti kolači, džem, pa čak i sok. Za pripremu i prezentaciju hrane zadužena su udruženja žena iz Kikinde i okolnih mesta na teritoriji grada. Postoji i „Bundevara“ - poseban kuvar jela od ludaje (Latinović, Sretenović 2013) koji je zabeležio i sačuvao sve ove neuobičajene i inovativne recepte.

20


Kikindski mamut

24


Fosilni ostaci mamuta pronađeni su u Kikindi 1996. godine u glinokopu kompanije „Toza Marković“ prilikom redovnog iskopavanja gline za potrebe proizvodnje. Kikindski mamut pripada mamutskim vrstama koje se još nazivaju i stepski slon i runasti mamut, zbog karakterističnog dugačkog krzna. Nađeni skelet bio je očuvan sa oko 90% koštane mase. Na osnovu skeleta, procenjuje se da je kikindski mamut bio je visok oko 4,7 m, dug oko 7 m sa kljovama dužine 3,5m. Njegova ukupna težina iznosila je 7 tona. Mamuti su predstave koje se nalaze često u praistorijskoj umetnosti. Ljudi su oduvek prema njima gajili posebna osećanja i simboliku. Uglavnom je mamut bio koristan za ljudski rod, ali su mu se često priprisivala i ritualna i simbolička značenja. Mamut je u praistoriji imao značajnu ulogu u duhovnom životu. U nekim krajevima skloništa su pravljena od mamutovine, dok je ulaz imao lukove od mamutovih kljova. Aktivnosti na zaštiti i prezentaciji kikindskog mamuta poznatog kao „Kika“ započeli su 2007. godine kroz projekat „Kikindski mamut 2006“. Kroz umrežavanje različitih institucija, animaciju lokalne zajednice i integraciju zaštite nasleđa u procese lokalnog ekonomskog razvoja, Kika je danas jedan od važnih simbola Kikinde. Tradicionalno, od 2007. do danas održava se manifestacija „Mamutfest“ kojom se obeležava godišnjica otkrića ostataka kikindskog mamuta. Ova manifestacija je posvećena proslavi Kikinog rođendana i namenjena je prvenstveno deci i mladima. Za lokalnu zajednicu mamut Kika ima poseban značaj. On je inspiracija lokalnim kreativnim preduzetnicima, ali i velikom broju dece. Kroz svoje stvaralaštvo, Kika je motiv dečijih radova, ali i rukotvorina, stilizovana na modnim detaljima, torbama, oslikanim majcama i drugim predmetima. Zaštita kikindskog mamuta omogućila je unapređenje kulturnog turizma i pomogla ekonomski razvoja grada. Međutim, kao najznačajnija ističe se njegova simbolička vrednost. On je danas zaštitni znak grada i ponos lokalne zajednice i svedočanstvo njene istorije.

22


14


8


9


25


KljuÄ?ni kulturni izrazi kikindskih preduzetnika

21


Kreativno preduzetništvo u Kikindi zasnovano je na tradicionalnim kulturnim izrazima i kulturnom nasleđu. Tradicionalni kulturni izrazi najčešće su opredmećeni u predmetima materijalne kulture, ali veštine i znanja koje preduzetnici primenjuju tokom izrade proizvoda su nematerijalna kulturna baština. Tradicionalni kulturni izrazi na prostoru Severnobanatskog okruga uglavnom su bili vezani za razvoj starih i umetničkih zanata poput ćurčijskog, liciderskog,

korparskog,

vunovlačarskog,

bačvarskog,

voskarskog,

šeširdžijskog, tkačkog, papudžijskog, berberskog. Razne društveno-istorijske okolnosti su uticale da u Kikindi i okolini danas ostane sačuvano nekoliko zanata kao što su voskarski, liciderski, sapundžijski, korparski i opančarski. Voskarski (voskovardžijski, mumdžijski), liciderski i sapundžijski zanat su međusobno povezani. Nastaju jedan iz drugog, prate se i dopunjuju iz raznih razloga. Svaki je za sebe specifičan po alatima koje koristi, ali opet se nekom logikom i potrebom spajaju i prožimaju. Voskarski zanat: Ovaj zanat je nekada pretežno bio rodno diferenciran kao muški posao. Sveće su se pravile od voska. Voskovarina (voština), furda koja ostane od oceđenog meda ili pčelino saće koje ostane od uginulih pčela, kupovala se od ljudi koji su ih gajili. Pošto se vosak iscedi, ostatak koji

pretekne od voskovarine, prodaje se licederima kao medovina (Đorđević, 1928: 114–115). Vosak je žute boje, a beli se dugim držanjem na suncu i u vodi pomoću razblažene sumporne kiseline i pranjem pomoću špiritusa i mleka (Đorđević 1928: 115–116). Od čistog ili topljenog voska su se pravile sveće raznih veličina. Proces pravljenja sveća je nekada izgledao tako što se pamučno stanilo ili stenjak prelivao rastopljenim voskom, hladio i vešao. To se ponavljalo onoliko puta koliko je potrebno da sveća dobije potrebnu debljinu. Pri umakanju sveće su se držale vodoravno na malim štapićima (Đorđević 1928: 116).

28


Sveća je bila prisutna kroz razne značajne i važne događaje tokom života. Nosi se na krštenju, mladenci ih nose pri venčanju, pali se na slavi, kada neko izdahne, na grobu pokojnika. Vosak se smatrao kao nešto nešto čisto i sveto. Nije se smeo gaziti, bacati, psovati. Verovalo se da je pčela postala od prve kapi Hristove krvi, a vosak od tela Hristova. Izradi sveća se pristupalo sa velikim poštovanjem. Kada bi neko ko nije voskar u svojoj kući sam želeo da napravi ili isuče voštanu sveću, prethodno bi skinuo kapu, oprao ruke i prekrstio se (Đorđević 1928: 118). Danas se vosak kao sirovina u ovom zanatu sve manje koristi jer je skup, a umesto njega se koristi naftin derivat – parafin. Nekad se i radilo samo voskom, a stari tradicionalan način je takozvano podlivanje sveća. Tradicionalni voskarski zanat je podrazumevao razne alate kao što su šešir za vosak, ring (točak), veliki nož, limena kašika, provlaka. Osim sirovine i predmeta koji se koriste kao alati, voskar mora da ima i određena znanja i veštine. Ono što mora da zna je da proceni pravilno visinu temperature, od koje u najvećoj meri zavisi pravilno oblikovanje voska. Za dobar i kvalitetan proizvod potrebno je da fitilj bude kvalitetan i da sirovina bude čista, bez primesa. Bitna je bila i veština polivanja fitilja voskom, što se stiče iskustvom a samo pravi majstori znaju tako da podliju sveću da ona bude svuda ravnomerno „podgojena“. Veličina sveće zavisi od dužine fitilja i količine voska kojim se fitilj podliva (Narodni muzej Kikinda 2011). Sveće su se pored voska pravile i od loja i taj zanat se zvao mumdžijski zanat. Mumdžijski zanat je stariji i turskog je porekla. Voskari su se obično bavili pčelarstvom, jer im je vosak bio neophodan za pravljenje sveća, a od meda su pravili medenjake i liciderska srca. Uglavnom su se majstori voskari bavili i liciderskim zanatom, pa se često koristila kovanica voskarsko-liciderski zanat. Pored praktičnosti razlog za spajanjem zanata bio je i nedovoljna potražnja za svećama, pa voskari bivaju prinuđeni da se bave i izradom slatkiša uprkos razlikama u proizvodima i tehnologiji rada. Oni su sveće, liciderske medene kolače i druge proizvode prodavali, kako u radionicama, tako i na vašarima. U periodu oko Prvog svetskog rata pravljene su „valjane sveće“, a kasnije su se sveće izrađivale izlivanjem

29


pomoću točka, „ringa“, na kome su stajali fitilji preko kojih se sipao vosak. Potreba za njihovim proizvodima opada uporedo sa elektrifikacijom zemlje, kao i sa opadanjem tražnje u crkvama koje započinju same da ih izrađuju (Stojković 2015). Jedina preostala voskarska radnja u Kikindi je „Butik sveća“ Oglice Arađanski koja postoji više od dve decenije. Prva saznanja o tradicionalnom načinu pravljenja sveća voskarka je stekla od bake svog supruga. Kako bi se prilagodila savremenim potrebama, počela je da izrađuje i ukrasne predmeta od voska i parafina. Vosak, tečni parafin, izlije u pleh i oblikuje ga rukom kao što vajar oblikuje glinu. Za ukrašavanje koristi prirodne materijale kao što su trska i suve grančice. Izrađuje sveće u obliku ludaje i sove koje su obeležje i identitet Kikinde (Blic 2013). Liciderski zanat: U XVI i XVII veku liciderski zanat doživljava procvat na prostorima koje obuhvata Austougarska monarhija, odakle se širi u ostale evropske zemlje. Liciderska srca i kolači stižu u Vojvodinu preko Nemaca, koji je naseljavaju u 18. veku, a odatle se šire i južno od Save i Dunava. Na početku su se kod nas liciderstvom uglavnom bavili Nemci. Srbi, koji su bili voskari postepeno usvajaju i ovaj slatki zanat. Nekolicina tadašnjih srpskih licidera odlazi na usavršavanje zanata u Grac i Beč. Tako počinje i „zlatna“ era liciderstva kod nas, pa se ovaj zanat zajedno sa voskarskim smatrao unosnim i prosperitetnim. Zapisi sa kraja XVIII veka govore o liciderskim zanatlijama u Novom Sadu i Rumi, kao uspešnim i poštovanim. Kombinacija dva zanata, liciderskog i voskarskog, nastaje i zbog sezonske prirode: zimi, kada je veliki broj verskih praznika izrađuju se sveće, a leti, kada se održavaju vašari i razne svetkovine, prave se medeni kolači (Đokić 1996). Ovim su se zanatom pored muškaraca bavile i žene. Liciderski kolači su se manje prodavali u radnjama, a više izvan dućana po gradskim ulicama, selima, vašarima i drugim skupovima. Kolačari prerađuju belo pšenično brašno od najbolje vrste, medovinu, med, šećer i salankariju (amonijakmaja). Kolači su se bojili žutom bojom pomoću srpka i šafrana, a crvenom pomoću varzila, broća (Đorđević 1928: 125–126).

30


Na području severnog Banata u najvećem broju se održao liciderski zanat. U Kikindi i okolini ima više liciderskih radnji, a jedna od najstarijih je zanatska radnja „Ideja“, osnovana 1989. godine. Nastala je na porodičnoj tradiciji četiri generacije licidera i bombondžija koja se održava, manje-više, proteklih 200 godina, iz vremena kada se u ovim krajevima razvio i ustoličio voskarskoliciderski i bombondžijski zanat. Proizvodnja se zasniva na starim receptima, oblicima i ručnom radu, ali uz upotrebu savremenih dodataka aroma i boja. Maloprodaja se i dalje održava na vašarima, sajmovima, seoskim slavama, pijačnim danima i raznim manifestacijama koje, bez ovih proizvoda ne bi bile to što što jesu. Radnja poseduje sertifikat da se ručno izrađene bombone (tvrde, svilene, žele, gumene), orasnice, lizalice i ostali bombonski proizvodi, smatraju proizvodima starog zanata. Proizvodi se izrađuju ručno, na način, pod uslovima i od materijala kojima se čuva i odražava izraz tradicionalnog narodnog stvaralaštva. U radnji se proizvode tradicionalni liciderski proizvodi i oni novijih datuma. U one tradicionalne spadaju liciderski kolači i svilene bombone raznih ukusa, oblika i veličina. Novije proizvode čine gumene i žele bombone. Liciderski kolači, pravljeni po recepturi staroj 200 godina, imali su svoje kupce. Potražnja za ovim ukrašenim kolačima različitog oblika od kada su se na ovim prostorima pojavili do danas nije nestala. Tradicionalno licidersko testo se pravi od brašna, šećera, meda i vode uz dodatak jestivih boja. Tako napravljeno testo „sazreva“ nekoliko dana, a najviše dve nedelje. Testo se stavlja u kalupe različitih oblika – srca, kućice, itd., peče se i na kraju premazuje jestivom bojom, najčešće crvenom i suši još dvadeset dana. Kolači se ukrašavaju belom bojom napravljenom od gustina i vode. Poseban deo proizvodnje čine lizalice. Kao deo modernizacije proizvodnje i odgovor na savremene potrebe tržišta, od 2002. godine izrađuju se lizalice u obliku crtanih junaka, raznih životinja i sa nalepnicama po želji kupaca. 1

11

Videti više: http://lizalica.rs/O_nama/index.html (pristup,1.10.2016).

31


Liciderska radnja „Ideja“ je pravi primer da se primenom tradicionalne recepture sa novijim oblicima i formama koje nameće potreba savremenog društva, može opstati na tržištu i biti jednako kvalitetan i konkurentan. Liciderski i voskarski zanati su zbog upotrebe sličnih sirovina i sezonske prirode posla bili povezani. Pretpostavlja se da je umetnička i kreativna crta voskarskih zanatlija upravo došla do izražaja njihovim definitivnim razdvajanjem i uvođenjem delom i savremenijih sirovina. Voskarski zanat je s vremenom, novim zahtevima tržišta i potrošača postao kreativniji i zahtevniji. U ponudi se pored sveća standardnog oblika i veličina, sve više stvaraju unikatni prozvodi od voska među kojima su i simboli Kikinde – tikva, sova, itd. Posebno je primetno negovanje tradicionalnh izraza u liciderskom zanatu sa sirovinama po tradicionalnoj recepturi, ali i ponuda proizvoda koje nameću savremeni trendovi. Način prodaje i prezentacije sopstvenih proizvoda je ostao skoro nepromenjen – na vašarima, seoski slavama, pijacama i sl. Sapundžijski zanat: Sapundžijskim zanatom su se nekada bavili muškarci, ali su im u radu pomagale i žene (Đorđević 1928: 114). Početkom 20. veka sapun se pravio tako što se u velikom kazanu kuvao loj ili mast sa kišnicom ili sodom dok ne uvri za trećinu ili dok sapun ne počne da se ljuspa, sklanjao se sa vatre i sipao u kalupe (Đorđević 1928: 113). Sapundžijska radnja „Zeljković“ osnovana je 2007. godine. Njegova porodica nije imala tradiciju profesionalnog bavljenja ovim zanatom, ali je stari recept za pravljenje sapuna nasledio od svoje bake, koja ga je pravila za potrebe domaćinstva. Po tradicionalnom receptu domaći sapun se pravi od masnoća životinjskog porekla, žive (kaustične) sode i vode. Ova sapundžijska radnja izrađuje sapune gde se umesto masnoća životinjskog porekla koriste ulja biljnog porekla, a umesto vode kozje mleko i živa soda u jednakim razmerama (Narodni muzej Kikinda 2011). Pre nego što je počeo sa masovnom proizvodnjom, Zeljković je uz pomoć ovakvog lekovitog sapuna uspeo da izleči svoje kožno oboljenje. Sapune od kozjeg mleka Zeljković izrađuje hladnim postupkom (od svežeg nekuvanog kozjeg mleka), kako se prilikom izrade ne bi izgubili hranljivi sastojci mleka i vitamini.

32


15


7


6


16


Pored mleka i kaustične sode, za pravljenje sapuna se koristi mešavina jestivih ulja – maslinovo, palmino, kukuruzno, sojino, bademovo ili suncokretovo, kojima se uspešno neutralizuje jak miris kozjeg mleka, i glicerinska baza Svi ovi sastojci se mešaju u dubljoj posudi drvenim varjačama ili mikserom, zatim razliju u kalupe i prirodno suše. Proces mešanja i sušenja traje 45 dana i potrebna je posebna veština zanatlija (Narodni muzej Kikinda 2011). Porodica Zeljković bavi se kako proizvodnim procesom, tako i promocijom i prodajom na raznim manifestacijama. Kada je na sopstvenoj koži dokazao delotvornost proizvoda, otpočeo je sa proizvodnjom za tržište. Ova zanatska radnja sada nudi prirodan proizvod, u skladu sa prirodnim zakonima i vrednostima u moru industrijske ponude kozmetičkih proizvoda. Njegova porodica nema generacijski kontinuitet ovog starog zanata, ali je uz modifikaciju tradicionalne, stare recepture domaćeg sapuna koji je pravila njegova baba, dodatkom kozjeg mleka i biljnih ulja, po čemu se tipološki razlikuje od ostalih sapuna domaće radinosti, uspela da stvori prepoznatljiv brend iz Kikinde, popularan u zemlji i inostranstvu. Sada je to postala porodična manufaktura koja otvara mogućnost za dalji razvojni kontinuitet. Svi članovi porodice uključeni u proizvodnju postaju prenosioci znanja i nastavljači stare veštine, uz sticanje novih, i njihovo prenošenje novim generacijama. Korparstvo: Korparski zanat razvijao se u Srbiji početkom XX veka i intenzivno je bio zastupljen na teritoriji Vojvodine. Ovaj posao se ranije obično radio od Đurđevdana do Mitrovdana i prenosio se sa kolena na koleno. Pletenje se odvijalo kao porodično preduzetništvo sa izraženom specijalizacijom i podelom rada. Znalo se ko će pruće da plete, ko će da ga nađe, naseče i donese, a ko da ga sparuje. Teže poslove su obavljali muškarci, a lakše žene, deca i stariji ljudi (Đorđević 1928: 118-220). Vrba se kuva, a potom joj se guli kora i suši se. Pre pletenja potapa se u vodu kako bi joj se vratila elastičnost i bila podesna za pletenje. U izradi korparskih predmeta koriste se različiti kalupi. Plete se od dna prema vrhu, a završna obrada je lakiranje koparskih predmeta, što osim estetskog ima i zaštitnu funkciju (Starčević 2016).

37


Branislava Ševo je jedina korparka u Severnom Banatu. Zanat je učila od jednog starog majstora nakon što je dobila otkaz u firmi gde je radila. Od vrbovog pruća izrađuje različite korparske proizvode – stolove, stolice, korpe za veš, tobe za pijacu, korpe za saksije, poslužavnike, tacne, razne poklone i opletenim prućem dekoriše staklene posude, balone i flaše. Korparski zanat ne zahteva mnogo alata (kalupi, makaze, šilo, cepač, itd) ali zahteva mnogo rada. Pre par godina otvorila je korparu „Spretne ruke“, a uglavnom prodaje na bazarima, vašarima i sličnim manifestacijama. Kod pletenja neophodna je spretnost ruku, što se i čita u nazivu radnje Branislave Ševo. Veština pletenja predmeta se može uporediti sa ručnim radom štrikanja. Ovaj zanat je u odnosu na početak XX veka u velikoj meri očuvao tradicionalno u načinu proizvodnje predmeta. U raznim mestima Srbije gde se korparstvo još uvek održalo, osnovni problem je prodaja. Za pletenim proizvodima je sve manje potrebe. Plastični proizvodi su zamenili pletene, a daleko su jeftiniji i pristupačniji. Pletari pokušavaju da unaprede svoju ponudu i na internetu dobiju inspiracije za nove proizvode, ali ipak prodaju uglavnom na vašarima i raznim manifestacijama (Mikić, Radonjić-Živkov, Dimitrijević 2016: 51-52). S obzirom da je Branislava jedina korparka na području Severnog Banata još uvek ima kupce i čvrsto veruje da će pleteni proizvodi vremenom biti sve skuplji i cenjeniji na tržištu. Nekadašnja rodna podela poslova je neprimenljiva na primeru jedine korparke sa ovog prostora koja se potpuno samostalno bavi zanatom. Opančarstvo: Opanak je simbol Srbije i deo srpske tradicije. Opančarstvo se pojavilo u Srbiji u drugoj polovini XIX veka i njegovi počeci vezuju se za razvoj ove delatnosti u Užicu, Požarevcu, Šapcu, Knjaževcu i Leskovcu (Drašković 2009). Iz ovih centara, opančarski zanat, utemeljen na starobalkanskoj, evropskoj i orijentalnoj kulturi, počeo je da se širi u ostale delove zemlje. Smatran je za jedan od ekonomski najrazvijenijih zanata, a osim gradskog opančarstva, postojali su i poluprofesionalni opančari po selima. Skoro jedina obuća tog vremena u Srbiji, domaće proizvodnje, je bio upravo

38


opanak. Svima je prva asocijacija na opanak, onaj šumadijski, muški sa rogom, kljunom. Međutim, svaka teritorija je imala svoju vrstu opanaka. Samo vojvođanskih ima nekoliko vrsta: četiri banatska, sremački, bački opanak... Postojali su opanci koji su se nosili samo u svečanim prilikama, kao i oni za svakodnevnu upotrebu. Opanak je bio deo, ne samo seoske, već i gradske nošnje (TopSrbija 2012). Ovaj zanat postepeno odumire usled industrijalizacije. Ona je donela jeftiniju proizvodnju obuće, kao i manju upotrebu opanaka usled izrazitih migracija iz sela u grad. Menja se i način izrade opanaka, te ručno izrađeni, kožni opanak zamenjuje gumeni. Po narodnom predanju, prvu kožu je preradio ili „uštavio“ Sveti Sava, pa su ga esnafi opančara i obućara slavili kao svog zaštitnika (Đorđević 1928: 79). U Kikindi se opančarskim zanatom bavi Mirna Rackov. Ona je osnovala radionicu „Maca papučarica“ 2006. godine, nakon rada u industriji obuće i sticanja znanja i veština u ovoj delatnosti. Narudžbina od jednog lokalnog kulturno-umetničkog društva za izradu većeg broja „pertlaša“ joj se posebno dopala i inspirisala je da se osamostali i posveti ovom zanatu. Preduzetnički posao je dakle započela izrađujući opanke za kulturnoumetničko društvo „Gusle“ iz Kikinde, a kasnije nastavila da širi svoju delatnost. Izrađuje modele opanaka koji su karakteristični za teritoriju Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Hrvatske. Najvernije mušterije su joj folklorna društva iz Kikinde, Mokrina, Basaida, Vršca, Čuruge, Bačke Palanke, Bačkog Petrovog Sela, Stare Pazove gde je svaka igra u skladu sa nošnjom i pripadajućim opankom. Mirna dizajnira i bogato dekorisane ženske kožne jeleke. Dobitnica je raznih nagrada za negovanje ovog starog zanata. Veruje da je za uspešnost u ovom poslu potrebna ljubav, strpljenje i posvećenost (Grad Kikinda 2014). Jedina je žena u Srbiji koja ima radnju za izradu opanaka, jer je ova delatnost tradicionalno rodno diferencirana i muški posao. Mirana izrađuje oko 25 modela opanaka, uglavnom model opanaka „pertlaša“ koju često naručuju folklorna društva. Za neke modele, izrada traje jedan dan, za druge složenije modele više dana (Blic žena 2013). Opančarski zanat nije nasledila kao porodično zanimanje, ali su joj odlični

39


kontakti sa folklornim društvima, koja jedna drugima preporučuju njenu radionicu, doprinela održivosti zanata. Svoje umeće reklamira preko društvenih mreža, a i često učestvuje na sajmovima starih znata i bazarima. Proces izrade opanaka ima nekoliko faza: od krojenja, bušenja, preko pletenja, do formiranja kalupa i može da traje od nekoliko sati do nekoliko dana što zavisi od težine uzorka. Za izradu opanaka, koristi juneći vrat i kozije kože, koje kao i sve ostale sirovine nabavlja u Srbiji. Od ovih pet zanata, samo su voskarski i opančarski nekada bili rodno definisani i smatrani kao muški poslovi, dok su sapundžijama, korparima i liciderima žene pomagale u proizvodnji. Danas su žene nosioci voskarske, opančarske i korparske tradicije. Sadašnje vreme ne poznaje rodne razlike kod ovih zanata, već se razvija u obliku kreativnog preduzetništva i porodičnih ili individualnih radionica. Ostali tradicionalni kulturni izrazi koji se mogu susresti među kikindskim kreativnim preduzetnicima su vez tehnikom trukovanja, necana čipka, heklanje, pletanje i štrikanje, gastronomija i sl. Smiljka Bulatović, osnivač preduzetničke

radionice

„Vez-trukovanje“

svojim

radovima

čuva

tradicionalni način izrade ručnog veza metodom trukovanja. Trukovanje predstavlja tehniku kojom se motiv koji se veze stavlja ispod paus papira, precrtava na platno, precrtane linije izbockaju, potom se izbockana šema stavlja na platno i onda se vezu (Popović 2016). U njenom radu dominiraju različiti proizvodi - dozidnice (kuvarice), ručno vezeni peškiri, stolnjaci, miljei, vrećice za pakete, i sl. Motivi su raznovrsni – floralni, ljubavne poruke i stilizovane scene iz života banatskih bećara, ludaja, sove i sl. Savremeni kulturnih izrazi na kojima se razvija kreativno preduzetništvo u Kikindi takođe pokazuju raznolikost. Najveći je udeo preduzetnika koji se bave nekom aktivnošću u oblasti vizuelnih umetnosti i rukotvorina. Proizvodi koje stvaraju najčešće su inspirisani bojama i simboima Kikinde, transponovani kroz nove materijale, tehnike ili upotrebne predmete. Proizvodi se izrađuju u tehnikama pletenja, štrikanja, veza, ručnog oslikavanja tekstila, izlivanje stakla, dekupaža, obrade kože i sl.

40


„Frajle“ je brend koji je razvila Danijela Arađanski, jedna od najmlađih poznavalaca tehnike necane čipke. Ona je svoj rad započela u udruženju „Unikat“ koje je okupljalo žene koje su izrađivale različite vrste tkanina starim tehnikama. Kasnije se upustila u preduzetničke vode samostalno. Izrađuje garderobu uglavnom tehnikom necane čipke i tkanja, nesimetričnih oblika, zanimljivih detalja i živih boja. Njeni modni komadi spoj su tradicionalnog i modernog i namenjeni savremenim „frajlama“. Poseduje sertifikat, znak otvorena šaka, koji potvrđuje da su njeni ručno tkani odevni i dekorativni predmeti proizvodi domaće radinosti. Ujedno je edukator tkanja i izrade necane čipke. Tehnika izrade necane čipke je retka veština. Pored toga bavi se pletenjem i vezom. Svoj rad izlaže i prodaje na bazarima, vašarima i raznim manifestacijama. Kreativni preduzetnici uglavnom svoje proizvode baziraju na interpretaciji tradicionalnih tehnika i identitetskih simbola Kikinde. Takvi su na primer art sapuni Ivane Bogosavljev i Rsapuni koji su ručno pravljeni sa prirodnim sastojcima, i visokom estetizacijom oblika i pakovanja, prilagođeni savremenim potrošačima. U proizvodnji rukotvorina dominiraju žene, pa je stvaralački potpis nežan, protkan glavnim simbolima Kikinde i koloritan. Uglavnom je reč o socijalnim preduzetničkim poduhvatima koji su nastali kao hobi aktivnosti, u okviru udruženja, a kasnijom promocijom na festivalima i bazarima razvili se u samostalne preduzetničke poduhvate. Kod većine ovih proizvoda kao motivi dominiraju sova i tikva, zaštitni znaci Kikinde. Njihova stilizacija je u vidu privezaka, modnih aksesoara, edukativnih materijala, tkane garderobe, upotrebnih predmeta za dekoraciju prostora, kancelarijske galanterije i sl.

41


Stanje i karakteristike razvoja kreativnih industrija u Kikindi

22


Teritoriju Kikinde karakteriše postojanje različitih oblika kreativnog preduzetništva 2 u vidu rukotvorina, suvenirske proizvodnje, folklornog stvaralaštva i transferzalnih delatnosti (obrazovanje, turizam i sl.). 3 Kreativnim preduzetništvom bavi se oko 120 aktera. Oni kreativne delatnosti i aktivnosti obavljaju kao hobi, glavno ili dopunsko zanimanje (u formalnoj i neformalnoj ekonomiji). Mala i srednja preduzeća čine oko 5% ukupnog broja registrovanih preduzeća, dok kreativni preduzetnici imaju udeo od 5,6% u ukupnom broju aktivnih preduzetnika u Kikindi. Stepen intenziteta kreativnog preduzetništva pokazuje da na svakih 1000 stanovnika, dvoje obavlja neku ekonomsku aktivnost u kreativnom sektoru (što je blizu nacionalnog proseka od oko 1,4 na 1000 stanovnika). Stepen raznolikosti lokalnog kreativnog preduzetništva i njegova razvojna dinamika pokazuju prosečne vrednosti, a one su posledica društveno-ekonomskih okolnosti i tradicionalnog razvoja lokalne ekonomije koja se odvijala u okviru velikih industrijskih kapaciteta. Struktura

kreativnog

sektora

prema

oblastima

pokazuje

da

je

preduzetništvo zasnovano na kulturnom nasleđu i tradicionalnim kulturnim izrazima

(rukotvorine,

vizuelne

umetnosti,

folklorno

stvaralaštvo)

preovlađujuće sa udelom od 80% u ukupnom broju kreativnih industrija, dok kreativno preduzetništvo utemeljeno na savremenim kulturnim izrazima čini oko 20%. 4 2

Termin kreativni preduzetnici odnosi se na ekonomski aktivna lica koja su obavljala neku delatnost iz sektora kreativnih industrija u poslednja tri meseca u formalnoj i neformalnoj ekonomiji. Rezultati predstavljeni u ovom delu zasnivaju se na mapiranju i istraživanju kreativnih industrija Kikinde koji su sprovedeni tokom 2015 i 2016. godine. 3 Kao metodološki okvir za mapiranje kreativnog preduzetništva korišćene su Uneskove klasifikacije kreatvnih industrija do sada primenjivane u mapiranju lokalnih kreativnih delatnosti u Pirotu, kreativnog preduzetništva Roma. Videti više: Mikić (2015); Mikić, Radonjić-Živkov, Dimitrijević (2016). 4 Kreativno preduzetništvo zasnovano na tradicionalnim kulturnim izrazima obuhvata delatnosti koje stvaraju dobra i usluge kombinacijom tradicionalnog znanja, postupaka, veština i načina rada. Kreativno preduzetništvo zasnovano na savremenim kulturnim izrazima obuhvata delatnosti koje stvaraju originalna rešenja, proizvode, usluge i kreativne sadržaje u oblasti dizajna, arhitekture, multimedije, audio-vizuelnog sektora, mode, uređenja doma, advertajzing i IT sektora.

43


Prikaz 1: Struktura kreativnih industrija na teritoriji Kikinde prema delatnostima (2015)∗

40,0%

35,8%

35,0% 30,0% 25,0%

20,8%

20,0%

15,8%

15,0% 10,0%

9,2%

7,5%

6,7%

4,2%

5,0% 0,0% Kulturno nasleđe

Izvođačke delatnosti i manifestacije

Vizuelne Izdavanje Audiovizuelne umetnosti i knjiga i štampa del. i rukotvorine multimedija

Dizajn i kreativne usluge

Transferzalne oblasti

∗ Napomena: % od ukupnog broja mapiranih aktera u kreativnim industrijama

Struktura kreativnog sektora prema obliku organizovanja pokazuje da je najveći

broj

kreativnih

poslova

organizovan

u

obliku

socijalnog

preduzetništva i udruženja građana (56%) i preduzetnika (13%). Ovi rezultati su očekivani. Analiza kreativnih industrija Kikinde pokazala je da tradicionalno kreativno preduzetništvo karakteriše usmerenost na lokalne resurse i radnu snagu, jednostavni lanci vrednosti i lokalno i regionalno tržište (severni Banat) za plasman proizvoda, što za posledicu ima veći stepen poslovnog rizika. Njime se uglavnom bave osobe koje predstavljaju ranjive grupe na tržištu rada (žene, mladi, socijalno ugrožene kategorije). Zbog neizvesnosti koja vlada u vezi sa plasmanom proizvoda koji su zasnovani na tradicionalnim kulturnim izrazima, većina aktera ih prvo obavlja


kao hobi, potom se udružuju u socijalne kooperative i udruženja, a nakon postizanja određene stabilnosti, redovnih klijenata i zrelosti u poslovanju odlučuje se na individualno preduzetništvo. Prikaz 2: Struktura kreativnih industrija na teritoriji Kikinde prema obliku organizovanja (2015)∗

60,0%

55,8%

50,0% 40,0% 30,0% 19,20%

20,0%

13,50% 7,70%

10,0% 0,0% NVO

preduzeća

preduzetnici

Freelancer-i

∗ Napomena: % od ukupnog broja mapiranih aktera u kreativnim industrijama

Kreativno preduzetništvo za većinu žena nije samo proces njihovog ekonomskog osnaživanja, već i socijalne integracije i unapređenja kvaliteta života. Primetno je da uključivanje ovih žena u manifestacije, prikazivanje radova na bazarima i festivalima doprinosi njihovoj integraciji u društvenoekonomski i kulturni život, poboljšanju digniteta i subjektivnog osećaja blagostanja. Interpretacija simbola kroz kreativno preduzetništo za većinu preduzetnika je individualni proces. Sami istražuju motive i različite dimenzije identiteta grada, kao i načine intepretacije ovih elemenata kroz savremene upotrebne predmete i rukotvorine. U procesu kreativne interpretacije simbola grada,

45


važnu ulogu ima Narodni muzej Kikinda, Centar za finu i primenjenu umetnost Terra i Terra Panonica. Narodni muzej Kikinda kroz različite tematske izložbe i programe doprinosi boljem dokumentovanju, sistematizaciji, analizi i popularizaciji kulture i vrednosti grada, ali i njegovih važnih simbola i perioda razvoja. Na taj način, Muzej pruža obilje sistematizovanog materijala kreativnim preduzetnicima i okvir za njihovo dalje preispitivanje i traganje za novim idejama i sadržajima. Dodatno, kroz različite događaje kao što su bazari i manifestacije muzej doprinosi i promociji kreativnih preduzetnika i njihovih proizvoda, popularizaciji tradicionalnih kulturnih izraza, tehnika i metoda rada, ali i intergeneracijskom transferu znanja i veština na mlađe generacije. U kontekstu šireg sagledavanja razvoja kreativnog preduzetništva na teritoriji Kikinde, Narodni muzej predstavlja fokalnu tačku za umrežavanje lokalne zajednice i kreativnih preduzetnika, stožer u procesima edukacije o vrednostima kulturnog nasleđa, kreativnog preduzetništva i njihovom značaju za razvoj lokalne zajednice, kao i mesto susreta, interakcije i prožimanja tradicionalnih i savremenih kulturnih izraza Kikinde. Centar za savremenu i primenjenu umetnost „Terra“ u Kikindi osnovan je 1982. kao sedište internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti. Simpozijum je jedinstven po tome što se na njemu okupljaju vajari koji stvaraju u terakoti velikog formata. „Terra“ je prepoznata kao vodeći centar za edukaciju i razumevanje vajarstva i skulptura rađenih u glini, ali ujedno i mesto sa impresivnom kolekcijom od oko 1000 skulptura od terakote različitih dimenzija i oblika. Naime, u fundusu Centra do sada se nalazi preko 1000 skulptura nastalih tokom tri decenije postojanja simpozijuma izloženih u prostoru bivše fabrike „Toza Marković“, parkovima, zgradi skupštine Kikinde, gradskom trgu... U skolpu centra funkcioniše atelje Terra jedinstveni radni prostor opremljen po najvišim standradima koji nudi velike mogućnosti vajarima. Prostor ateljea u adaptiranom industrijskom pogonu omogućio je kontinuirani razvoj savremene kreativne produkcije čime se Kikinda pozicionirala kao jedna od prestonica terakotne skulpute, koja u isto

46


vreme neguje savremeno stvaralaštvo kroz primenjenu i likovnu umetnost. Ono što karakteriše samu koloniju jeste sloboda u ispoljavanju kreativnosti koja nije prostorno, resursno, ni idejno ograničena, već se kroz simpozijum teži zadovoljavanju potreba samog umetnika kako bi on bio u mogućnosti da artikuliše svoj individualni kreativni izraz kroz prirodnu glinu. Internacionalni simpozijum služi kao svojevrsna platforma za međunarodno umrežavanje, a njegov doprinos značajan je i u funkciji lokalnog unapređenja teorijske i praktične misli o terakotnoj skulpturi u Srbiji. Kao značajna laboratorija znanja i ideja, generisana su nova saznanja o glini i njenoj upotrebi kroz umetnost i sl. Centar „Terra“ izuzev negovanja primenjene i likovne umetnosti podržava i solističke i grupne muzičke koncerte, tako što ustupa prostrani atelje i dvorište neafirmisanim muzičarima i kantautorima. Tako je uvedena tradicionalna manifestacija „Festival savremene akustične muzike – Terra Acustica“ koja obeležava završetak vajarske kolonije. Namera festivala je da prezentuje autorsku muziku različitih žanrova koja se izvodi na akustičnim instrumentima od drveta. Na ovaj način festival povezuje likovno i muzičko stvaralaštvo kroz upotrebu prirodnih sirovina za kreiranje i unapređenje savremenih kulturnih izraza koji simbolizuju prostornu i ambijentalnu vrednost centra „Terra“. Još jedan značajan punkt za razvoj kreativnih ideja i unapređenje kulturnih izraza je Terra Panonica. To je jedinstveni prostor u Mokrinu, malom selu nadomak Kikinde, zamišljen kao turističko-kulturni kompleks i mesto za najraznovrsnija okupljanja, radionice, seminare i događaje. „Mokrinska oaza kreativnosti“ kako često zovu ovaj kompleks, je multifunkcionalni prostor koji poseduje zanatsku radionicu za dizajnere, umetnike i inovatore i njihov smeštaj, kao i prostore za prezentaciju radova i umrežavanje kreativaca. Među mnoštvom programa koji doprinose razvoju kreativog preduzetništva ovog kraja, posebno se ističu one aktivnosti čiji je cilj povezivanje tradicionalnog znanja i savremenog stvaralaštva. Takva je na primer pilot radionica „Etno škrabanje“ kojim se težilo povezivanju brenda „Škrabac“ dizajnerke Ane Babić, rođene kikinđanke i udruženja „Moja kreativna kuća“

47


iz Kikinde. Ideja radionice je bila da se spoje stari zanati sa modernim dizajnom i ilustracijama i tokom radionice proizvedu džemperi i jastuci tehnikama veza, štrikanja i heklanja. Proizvodi su kreirani tako da na sebi imaju karakteristične motive brenda „Škrabac“ i kreativna pakovanja. U radionici je učestvovalo 12 žena iz Kikinde, Mokrina i Banatskog velikog sela, koje su u zajedničkom radu sa dizajnerkom proizvele proizvode neutralnih boja sa kreativnim ilustracijama i šaljivim citatima i porukama brenda „Škrabac“ primenjujući tradicionalne tehnike. Osim stvaranja novog vida saradnje između savremenog dizajna i tradicionalnih kulturnih izraza ovog kraja, ovakvi programi kroz razvoj kreativnog preduzetništva pomažu i ekonomskom osnaživanju i socijalnoj integraciji žena iz ruralnih područja. U kikindskim kreativnim industrijama neki oblik radnog angažmana nađe ukupno 3031 osoba. Najviše ih je angažovano u audio-vizuelnim i transferzalnim oblastima. Prikaz 3: Distribucija zaposlenosti prema domenima kreativnih industrija, 2015. (%)∗ 50% 43,4%

45% 40%

35,7%

35% 30% 25% 20% 15% 7,3%

10% 5%

2,5%

3,7%

4,2%

3,2%

0% Kulturno nasleđe

Izvođačke Vizuelne delatnosti i umetnosti i manifestacije rukotvorine

Knjige i štampa

Audiovizuelne del. i multimedija

dizajn i kreativne usluge

transferzalne oblasti

∗ Napomena: % od ukupnog broja angažovanih aktera u kreativnim industrijama

48


Prema veličini dominiraju male kreativne organizacije koje angažuju 1–10 osoba (59.6%), 23.1% čine organizacije sa 11–50 osoba i 17.3% one sa 51–250 angažovanih osoba. Najveći broj velikih organizacija čine folklorna društva sa velikim brojem članova i folklornog ansambala. Kreativne delatnosti aktivno i u kontinuitetu obavlja 46%, dok se sporadično u vidu hobija i dodatnog posla njime bavi oko 53,8% mapiranih aktera. U Kikindi ima više kulturno-umetničkih društava koja neguju izvođačkoumetničku tradiciju Banata. Najznačajnije kikindske manifestacije i kulturni događaji ne mogu da se zamisle bez prisustva kulturno-umetničkih društava koja izvode tradicionalne pesme i igre. KUD „Sunčana jesen“ okuplja penzionere koji učestvuju u folklornim, pevačkim, horskim sekcijama, a sa svojim sadržajima gostuje po raznim gradovima Srbije i ugošćuje slična kulturno-umetnička društva. Najpoznatije i najpriznatije je Akademsko društvo za negovanje muzike „Gusle“ iz Kikinde, osnovano 1876. godine. Društvo ima više sekcija – folklornu, pevačku, orkestar, sekciju za modernu muziku, itd. i nekoliko stotina aktivnih članova, istinskih zaljubljenika u muzičko-folklorno i horsko stvaralaštvo. U okviru društva „Gusle“ radi i Naučno-istraživački odbor u kome su aktivni brojni ugledni stručnjaci iz oblasti etnomuzikologije i etnokoreologije. Bitno je pomenuti i radionicu za izradu kostima čiji su rezultati vrhunski u izradi i rekonstrukciji narodnih nošnji i scenskog kostima. Imaju i ozbiljan pristup u istraživanju vokalne, instrumentalne i igračke tradicije Banata. Pored negovanja tradicionalne pesme i igre Banata ovo udruženje ima i ansambl za prezentaciju moderne muzike. Uspešno nastupaju u zemlji i inostranstvu, a jedan od najpoznatijih događaja koje ovo društvo orgnizuje je Međunarodni festival etno i narodnih orkestara FENOK. Najveći problemi sa kojima se susreću kreativni preduzetnici su njihov položaj na tržištu, mala tražnja i nedostatak finansija za započinjanje preduzetničkog poduhvata ili njegov razvoj. Veoma često im nedostaje početni kapital za kvalitetnije sirovine i inovacije u proizvodnji, kao i širenje proizvodnog asortimana. Kupci njihovih proizvoda većinom dolaze iz

49


regiona. Međutim, putem društvenih mreža i preporuka, dobri i interesantni proizvodi brzo dođu do novih tržišta. Prikaz 4: Glavni poslovni problemi kikindskih kreativnih preduzetnika 48,1%

44,1% 42,3%

Nepovoljan položaj malih kompanija na tržištu

Nedovoljna tražnja na domaćem tržištu

Pristup finansijama i početnom kapitalu

Prema dužini bavljenja kreativnim industrijama, skoro polovina ispitanika se njima bavi oko 15 godina. U vezi sa ovim aspektom, interesantno je napomenuti da nukleus razvoja kreativnih industija u Kikindi čini kulturno nasleđe, vizuelno stvaralaštvo i rukotvorine, gde se najveći broj kreativnih preduzetnika njima bavi u kontinuitetu između 25 i 50 godina. Međutim, međugeneracijsko prenošenje kreativnih veština i znanja je veoma nisko. Njegov nivo je uslovljen diskontinuitetom u akumuliranju kreativnog kapitala utemeljenog na lokalnom kulturnom nasleđu, nastalom kao posledica industrijalizacije ovog područja tokom socijalizma. Tradiciju kreativnog preduzetništva ima samo oko 21% ispitanika, a njen kontinuitet za preko polovinu

ispitanika

iznosi

oko

25

godina.

Kontinuitet

kreativnog

preduzetništva uglavnom je obezbeđivan tako što se neko u familiji bavio njime i time omogućio pristup tradicionalnoj recepturi, tehnologiji i znanju. To se najbolje uočava kod voskarskog i sapundžijskog zanata gde nije bilo generacijskog kontinuiteta, ali je postojala osoba u široj porodici, koja se u manjoj ili većoj meri (za prodaju ili ne) bavila zanatom gde su ostali članovi imali mogućnost posmatranja procesa proizvodnje.

50


Tradicija kreativnog preduzetništva, duža od pomenute prosečne vrednosti, postoji u vizuelnim umetnostima i tradicionalnoj gastronomiji (50–100 godina). Na primer, liciderski zanat ima porodičnu tradiciju manje-više dugu 2 veka. Međutim, bez obzira na dužinu i vrstu prisustva veština i znanja za unapređenje i očuvanje tradicionalnih kulturnih izraza, svi oni su nadograđeni, poboljšano je stečeno tradicionalno znanje i prilagođeno savremenim potrebama potrošača, što se može smatrati odgovornim pristupom zaštiti i negovanju tradicionalnih kulturnih izraza u savremenom dobu. Istraživanje kreativnih preduzetnika Kikinde pokazalo je da postoji povezanost između razvoja kreativnog preduzetništva i glavnih simboličkih i identitetskih obeležja Kikinde – ludaje, sove ušare, mamuta i Suvače. Kod tradicionalne gastronomije ta povezanost je direktna – korišćenjem sirovina i gastronomskih recepata iz prošlih vremena, kao i prirodnih resursa vezanih za ovo područje. Kod vizuelnih umetnosti i rukotvorina ova povezanost je indirektna – u vidu inspiracije u stvaranju proizvoda koji nose identitetska obeležja Kikinde (vizuelni izgled objekta Suvače, brašno, zrno, tipografija kojom je ispisano ime Suvače na ploči na objektu, stilizovane ludaje i sove ušare i sl.), korišćenja materijala od žitarica za proizvodnju rukotvorina i kreativnih radova (kukuruz, zrnevlje pšenice, šaša i dr.), boje (različite nijanse narandžaste boje koja asocira na ludaju), stilizovani oblici predmeta i objekata povezanih sa identitetskim simbolima Kikinde (stilizovani izgled žita, Suvače i sl). Nalazi pokazuju da u najvećem broju slučajeva pomenuti lokalni brendovi, njihove vrednosti, simbolika i promocija doprinose ekonomskom osnaživanju paorskih porodica koje se bave kreativnim preduzetništvom. Ovo najbolje oslikava rad etno-društvo „Suvača“ koje je osnovano 2004. godine i čini ga ukupno 20 žena različitih starosnih doba. Društvo se bavi očuvanjem običaja, starih kulinarskih recepata ovog kraja i humanitarnim

51


radom, materijalno pomažući ugroženo stanovništvo. Svojim radom su uključene u sve manifestacije i značajne događaje Kikinde. Žene iz udruženja „Suvača“ pripremaju tradicionalnu banatsku hranu po tajnim receptima svojih baka. Kod priprema razne hrane od testa – štrudli, pita i kiflica, osnovni sastojci su voda i čuveno kikindsko brašno. O kvalitetu „kikindskog brašna“ govore i arhivski zapisi da su na etiketama iz 1885. stajale medalje sa sajmova iz Beča, Minhena, Budimpešte, Pariza i Londona. Neki zapisi govore o tome da se na bečkom dvoru u XIX veku koristilo upravo kikindsko brašno iz Damfilovog parnog mlina iz Kikinde. Vešte ruke ovih žena spremaju razne slatke i slane specijalitete. Žene sa ovih prostora , „iz preka“ 5 su uvek bile spretne u pripremanju hrane, a početkom 20. veka često su bile u službi bogatijih domaćina, mehandžija i gostioničara širom Srbije upravo kao kuvarice (Đorđević 1828: 203). Danas se u pripremi raznih poslastica od bundeve i slanih specijaliteta od svinje koristi sve ono što se može iskoristiti za pripremu hrane. U ponudi su slatke bundevare, sokovi i džemovi od bundeve, razni kolači sa semenkama bundeve. Čuveni „lalinski doručak“ sastoji se od tradicionalno prerađenih proizvoda od svinje – čvaraka, kobasica, švargli, majuški... kao i poznatog mokrinskog sira. Socijalne veze i umrežavanje među preduzetnicima su na vrlo niskom nivou. Oko 32,7% ispitanika je odgovorilo da pripadaju nekoj asocijaciji ili savezu, i kolaborativom obliku rada. Ovi nalazi indiciraju da je individualizam kod kikindskih preduzetnika u značajnoj meri prisutan, i da skoro 25% registrovanih udruženja ili kooperativa u oblasti kreativnih industrija su samo formalne (uglavnom poresko-pravne prirode), ali da ne oslikavaju stvarnu umreženost preduzetnika u kikindskim kreativnim industrijama. Udeo pozitivnih odgovora je viši kod žena i preduzetnika koji se bave kreativnim aktivnostima inspirisanim istorijom i identitetom Kikinde (Suvača, ludaja, gastronomija, i sl.). Razlog tome se može naći u tradicionalnom zajedničkom radu izraženom kod paorskog stanovništva, posebno žena. 5

Prečani - stari naziv za srpsko stanovništvo koje je živelo na teritoriji nekadašnje AustroUgarske.

52


Interesantno je da ispitanici kod kojih je nizak socijalni kapital pokazuju spremnost za udruživanjem i to pozitivno ocenjuju. Tako na primer, 87% od ukupnog broja kreativnih preduzetnika pokazalo je zainteresovanost za udruživanje u art inkubator ili laboratoriju za razvoj kreativnog preduzetništva, kao i druge oblike kolaborativnog rada, gde je Suvača percipirana kao novi prostor sticanja jačih i boljih veza. Oko 88% preduzetnika ovo mesto vidi i u funkciji akumulacije kreativnog kapitala (znanja, veština i podsticanja novih preduzetničkih i društvenih ideja). Glavne resurse za akumuliranje lokalnog kreativnog kapitala ispitanici su videli u gastronomskom nasleđu sa kojim je Suvača povezana, a čak 90% njih smatra da bi Suvača mogla da doprinese njihovom ekonomskom osnaživanju organizovanjem festivala Creative Kikinda: Food Art Expo kao platforme koja bi omogućila povezivanje nekadašnjih znanja i vrednosti i novih proizvoda lokalnih kreativnih preduzetnika. Ocene su da bi festival banatske hrane, lokalnih gastronomskih proizvoda i drugih proizvoda kreativnih industrija, na kojem bi se izlagali i prodavali lokalni proizvodi u suvači i prostoru oko nje, zajedno sa edukativnim programima, doprineli oživljavljavanju suvače i nematerijalnog nasleđa vezanog za njenu istoriju i ulogu u paorskom životu. Tako bi Suvača pored svojih sačuvanih vrednosti učestvovala u čuvanju i prenošenju znanja o tradicionalnim gastronomskim proizvodima od brašna, lokalnim recepturama za proizvodnju testenina, kolača, itd. Percepcija kreativnih preduzetnika je da bi uspostavljanje veza sa Suvačom i njihovim proizvodima kreiralo dodatu vrednost. Svedočeći o autentičnosti tradicionalnih kulturnih izraza, o pripadanju seoskom socijalnom kontekstu, kontekstu nekadašnjeg zdravog, ekološkog života, Suvača se kod lokalnih kreativnih preduzetnika doživljava i kao podstrek za udruživanje, jer je i ona sama nastala udruživanjem dvadesetak paora koji su njenom izgradnjom rešavali iste probleme, koje i danas mali preduzetnici bez dovoljno socijalnog kapitala imaju.

53


LITERATURA Blic (2013) „Ostavila cifre zbog voska i parafina“ Blic Vojvodina http://www.poslovnezene.org.rs/ostavila-cifre-zbog-voska-i-parafina (pristup, 1.10.2016). Blic žena (2013) „Mirna Rackov: Moji opanci su obišli svet“, Blic žena 31.07.2013. http://zena.blic.rs/Poslovna-zena/16656/Mirna-Rackov-Moji-opanci-su-obisli-svet (pristup, 1.10.2016). Drašković, V. (2009) Stari zanati u Srbiji, Beograd: Etnografski muzej Đorđević, T. (1928) Život i običaji narodni, SEZb, knj. 17, Srpska kraljevska akademija, Beograd: Gragički zavod Makarije Đokić, D. (1996) Zanati u Požarevcu krajem 19. I početkom 20. Veka, Požarevac: Narodni muzej Požarevac Ilijašev, B. (2002) Kikinda Vekovi prolaze – grad ostaje, Kikinda: Istorijski arhiv Kulišić, Š., Petrović, P., Pantelić, N. (1970) Srpski mitološki rečnik, Beograd: Nolit Mikić, H. red. (2014) Biznis plan za rehabilitacijunepokretnih kulturnih dobara, Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd Mikić, H. (2015) Lokalni razvoj & kulturne industrije, Beograd: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju Mikić, H. (2015a) Agenda razvoja kulturnih i kreativnih industrija grada Pirota, Beograd: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju Mikić, H., Radonjić-Živkov, E., Dimitrijević, Lj. (2016) Lokalne politike & kreativno preduzetništvo Roma, Beograd: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju Milleker, F. (1928) Istorija grada Kikinda, 1842–1918. Vršac: Banatska štamparija Milosavljević, M. (1876) Razvoj grnčarskog zanata i izrada glinenog posuđa na području severnog Banata, GEM 39-40, Beograd: Etnografski muzej Narodni muzej Kikinda (2011) Istraživanje, zaštita i prezentacija nematerijalnog nasleđa Severnog Banata, Kikinda: Narodni muzej (dokumentacioni materijal) Radonjić Živkov, E., Dimitrijević, Lj. (2014) Suvača u Kikindi – Antropološka analiza kulturnih vrednosti, Saopštenja br. XLVI-2014, Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd Stojković, D. (2015) Stari zanati – nematerijalno kulturno nasleđe Lužnice u borbi za opstanak, Babušnica: ŽEC Lužničke rukotvorine Vojvođanski muzej (1956) etnološko odeljenje inv. br. 480, Razgovor sa Gavrančić Ristom, zemljoradnikom iz Kikinde, snimljen na magnetofonskoj traci u subotu 19 maja 1956 god., razgovor obavio Luka Nadlački (razgovor dostupan u kucanoj formi, preuzeto iz Narodnog muzeja Kikinde) Vojvođanski muzej (1956a) etnološko odeljenje inv. br. 481, Razgovor sa Krimer Gašparom, unukom Fabijanovim, mehaničarskim majstorom iz Kikinde, snimljen na magnetofonskoj traci u ponedeljak 23 aprila 1956 god. razgovor obavio Luka Nadlački (razgovor dostupan u kucanoj formi, preuzeto iz Narodnog muzeja Kikinde)

Web i video izvori

Kozara Ethno, Gusle, Kikinda, http://www.kozaraethno.com

54


Popović, T. (2016) „Prvi sertifikat za vez i trukovanje“, Novi Sad: RT Vojvodina https://www.youtube.com/watch?v=30CbRqkI8-A (pristup, 1.10.2016) Santovac, A. (2013) Kikinda: prestonica sova, TV https://www.youtube.com/watch?v=TSdFvTEuqOU (pristup, 1.10.2016).

Mreža,

RTS2,

Sapuni Zeljković, http://www.sapun.rs (pristup, 1.10.2016). Starčević, D. (2016) „Korparsko-pletarski zanat: vredne ruke korparke Branislave Ševo čuvaju najstariji zanat u Srbiji“ Kikinda: CIVILON http://kikinda.civilon.com/korparskopletarski-zanat-vredne-ruke-korparke-branislave-sevo-cuvaju-najstariji-zanat-u-srbiji (pristup, 1.10.2016). Sova – simbolika i verovanja http://www.simboli.rs/sova-simbolika-i-verovanja (pristup, 1.10.2016). Srce na dar, http://www.licider.rs/index.html (pristup, 1.10.2016). SZR "Ideja", Kikinda, http://lizalica.rs/O_nama/index.html (pristup, 1.10.2016) TopSrbija (2012) „Opančarka Maca papučarica, jedina u Srbiji“, TopSerbija 29.10.2012. http://www.topsrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=2825:opanark a-maca-papuarica-jedina-u-srbiji-&catid=304:predstavljamo&Itemid=571 (pristup, 1.10.2016). Vikipedija, https://sr.wikipedia.org/sr/Лицидар (pristup, 1.10.2016). Virtualni Grad, http://www.virtualnigrad.com/Sova___simbol_srece_nesrece_i_mudrosti159-15884 (pristup, 1.10.2016). Grad Kikinda (2014) „Čuva zanat od zaborava i izumiranja“, intervju sa Mirnom Rackov, Kikinda: Grad Kikinda https://www.youtube.com/watch?v=UeJ5l9Szuwc (pristup 1.10.2016).

55


F���������� str. 23. skelet Mamuta, Narodni muzej Kikinda str. 24-25. enterijer objekta „Terra Panonica“ u Mokrinu, objekat D 54 // autorstvo i vlasništvo fotografija: Terra Pannonica str. 26. Suvača, Kikinda str. 33. radovi kreativne preduzetnice Olge Radaković iz Kikinde str. 34. sapundžijska radnja „Zeljković“ Kikinda str. 35. radovi kreativne preduzetnice Aleksandre Banjac-Vujin iz Kikinde // vlasništvo fotografija: Aleksandra Banjac-Vujin str. 36. detalj sa festivala FENOK, Kikinda str. 56. detalj sa manifestacije „Mamutfest“ Narodni muzej Kikinda str. 57. detalj sa manifestacije „Dani Ludaje“ Kikinda

56


10


17


Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju Cara Uroša 36–38/8, Beograd www.kreativnaekonomija.com Priredile Hristina Mikić Ljubica Dimitrijević Estela Radonjić-Živkov Lidija Milašinović Saradnici na projektu Nevena Simović i Mirjana Rikalo Vladimir Sretenović Dizajn Marica Bucek Lektura Maja Milenković Pejović Priprema i štampa: Cajtna, Užice Tiraž: 300 2016.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 338.46:008(497.11) KREATIVNE industrije: Kikinda / priredile Hristina Mikić... [et. al] ; ekonomiju, 2016 (Užice : Cajtna). - 59 str. : fotogr., graf. prikazi; 25 cm

ISBN 978-86-88981-09-5 1. Микић, Христина, 1975- [аутор] a) Културне индустрије - Кикинда COBISS.SR-ID 228275468

59


24

Profile for Grupa za kreativnu ekonomiju

Kreativne industrije Kikinda 2016  

Grupa za kreativnu ekonomiju 2016

Kreativne industrije Kikinda 2016  

Grupa za kreativnu ekonomiju 2016

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded