Page 1


KREATIVNA AUSTRALIJA dobar put u kreativno društvo i ekonomiju

Urednici prof. dr Gojko Rikalović mr Hristina Mikić


Izdavač: SFBC – Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd Strahinjića Bana 73, Beograd www.kreativnaekonomija.net Urednici prof. dr Gojko Rikalović mr Hristina Mikić Recenzenti prof. dr Zorka Zakić prof. dr Slobodan Kotlica prof. dr Radojko Lukić

Tiraž: 300 Štampa: Grafičar, Užice 2013.

Izdavanje ove publikacije pomogla je ambasada Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori


Sadržaj: Nj. e. dr Helena Studdert, ambasadorka Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori Hod po svetskoj sceni ....................................................................................................................... 4 prof. dr Gojko Rikalović, mr Hristina Mikić Kreativna Australija u Srbiji: u potrazi za dobrim praksama razvoja kreativne ekonomije .......... 6 prof. dr Margaret Seares, dr John Gardiner-Garden Kulturna politika u Australiji ............................................................................................................ 8 prof. dr David Throsby Novi „trenutak“ za kulturnu politiku ............................................................................................. 36 dr Mark Ryan, prof. dr Michael Keane, prof. dr Stuart Cunningham Autohtona australijska umetnost: lokalno sanjarenje, globalna potražnja ................................ 48 Maja Marsenić Kreativna Australija: novi strateški pravac razvoja kreativne ekonomije ................................... 60 prof. dr Gojko Rikalović, mr Hristina Mikić, mr Dejan Molnar Razvoj kreativnih industrija u Srbiji i pouke australijskog iskustva ............................................. 74 Mirjana Rikalo, Bojana Petković Kreativna Australija: dobre prakse institucionalne i programske podrške razvoju kreativne ekonomije ....................................................................................................................................... 94 Ministarstvo regionalne Australije, lokalne samouprave, umetnosti i sporta ......................... 95 Australijski savet za umetnost................................................................................................... 97 Regionalne umetnosti Australije .............................................................................................. 105 Savet za veštine u kreativnim industrijama.............................................................................. 107 Centar izvrsnosti za kreativne industije i inovacije ..................................................................108 Centar za inovacije u kreativnim industrijama .........................................................................109 Podrška umetnosti Australije ................................................................................................... 110 Artbanka.....................................................................................................................................112 Australijska podrška izvozu u sektoru kreativnih industrija: od Austrejda do Australijske nagrade za izvoz ........................................................................................................................113 Australijska fondacija za umetnost i biznis ...............................................................................115 Podrška autohtonoj umetnosti Australije: Australijska art print mreža i Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću .....................................................................................117 Autohtona poslovna Australija ................................................................................................. 120 Podrška australijskoj filmskoj industriji .................................................................................... 122 Udruženje za rast mobilnih preduzeća .................................................................................... 124 Art start program ...................................................................................................................... 126 Komercijalizacija Australije ....................................................................................................... 127 Podrška razvoju preduzetništva, znanja i kreativnih industrija u pustinjskim predelima Australije ................................................................................................................................... 128 Odiseja: Transformacija biznisa kroz dizajn ............................................................................. 129


Njena ekselencija dr Helena Studdert ambasadorka Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori

Hod po svetskoj sceni Australija je svetski lider u korišćenju kreativnosti i originalnosti svog naroda. Niz australijskih vlada nasleđivale su vrednosti i prioritete australijske nacije i ljudi i tako oblikovale i tržištu ponudile „kreativnu naciju“ – onu koja prepoznaje vrednost umetnosti i kulture za blagostanje i prosperitet nacije. Početkom 2013. godine objavljena je australijska nacionalna kulturna politika pod nazivom Kreativna Australija. Ova inicijativa nadovezala se na prethodne kulturne programe, kao što su osnivanje Australijskog saveta za umetnost (1973) i usvajanje prve australijske nacionalne kulturne politike Kreativna nacija (1994). Kreativna Australija predstavlja politiku za XXI vek – osmišljenu tako da još više osnaži „Australijanstvo“ i da ga ponudi svetskom tržištu. Njome se postavlja nova strateška vizija umetnosti, kulture i postojećih i nadolazećih kreativnih industrija u Australiji. Australijska kultura ima jaku osnovu u svojoj baštini i tradiciji. Istorija njenih naseljenika i talasi migracija stvorili su slojeve raznolikosti u muzici, jeziku, hrani i kulturnim izrazima. Mešavina mnoštva naših kultura obogatila je već postojeću kulturnu, političku i građansku tradiciju. Ova bogata mešavina stvorila je jedinstvenost australijskog duha – istaknuti vid „bitisanja“ koji drugi prepoznaju. Australija je tokom poslednje dve decenije vredno radila na izgradnji svog imidža, razvila je nacionalni ponos među narodima koji u njoj žive i njihova dostignuća, i prepoznala je ekonomiju kulturnog sektora. Rezultati tog rada su impresivni – kulturni sektor u Australiji danas doprinosi BNP-u sa oko 40 milijardi australijskih dolara. Australija uživa međunarodni ugled zbog svojih prvoklasnih umetnika i umetnosti, što je i vidljivo u mnogobrojnim međunarodnim priznanjima – uključujući Oskare, nagrade Gremi i Buker. Ipak, pre nekih 50 godina, termin „kulturna pokornost“ je bio dobro poznat u Australiji. Njime se izražavalo da Australijanci vrednuju sve što dolazi iz Evrope, a naročito umetnost iz Velike Britanije, kao nešto što je suštinski bolje od bilo čega što Australija može da stvori. To se promenilo ranih sedamdesetih godina prošlog veka kada je tadašnja vlada izvršila određena ulaganja u kreativne umetnosti. S vremenom su Australijanci počeli da pričaju svoje priče australijskim glasom, odbacujući i poslednje ostatke kolonijalizma. Prepoznavanje vrednosti umetnosti, kulture i kreativnosti za budućnost Australije počelo je da dobija svoj oblik. Australijanci danas hodaju svetskom scenom sa samopouzdanjem, sigurni da australijski stav, australijski način života, australijske vrednosti, australijska inovativnost i znanje vrede i da su promovisani u svetu.

4


Pojam izgradnje sektora kreativnih industrija i njegovog odnosa sa umetnošću i kulturnim životom u državi je složen, ponekad i osporavan. Kada sam počela da se bavim pitanjem kako se nacionalna kultura i spoznaja samih sebe može povezati sa kreativnim industrijama, shvatila sam da postoje mnogobrojni elementi koji se moraju uzeti u obzir prilikom kreiranja javnih politika. Stoga mi je veliko zadovoljstvo što je ambasada Australije bila u mogućnosti da pomogne u prenošenju nekih australijskih iskustava u razvoju kulturnog i sektora kreativnih industrija u Srbiji i regionu. Zahvaljujem Grupi za kreativnu ekonomiju na promovisanju Australije kao „države primera dobre prakse“ u ovoj oblasti. Takođe bih htela da zahvalim stručnjacima iz Australije za doprinos koji su dali u razmeni znanja, iskustava i stručnosti. Nadam se da će ovaj Priručnik inspirisati lokalne i nacionalne vlasti i kreatore javnih politika i pomoći im u uspešnom korišćenju bogate kulturne baštine Srbije i njene intelektualne svojine, genijalnosti i kreativnosti, čime će se doprineti budućem razvoju i prosperitetu Srbije.

Njena ekselencija dr Helena Studdert, ambasadorka Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori

5


prof. dr Gojko Rikalović∗, mr Hristina Mikić∗∗ *Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, **Grupa za kreativnu ekonomiju/Visoka škola modernog biznisa, Beograd

Kreativna Australija u Srbiji: u potrazi za dobrim praksama razvoja kreativne ekonomije Primena novih tehnologija učinila je iskorak ka pristupu u kome se kreativno stvaralaštvo više ne može tretirati kao samostalna i izolovana oblast, već naprotiv, kao dinamična sfera u kojoj su izbrisane oštre granice između elitnog i masovnog, komercijalnog i nekomercijalnog, savremenog i tradicionalnog i čija se suština zasniva na međusektorskim vezama, umrežavanju i saradnji. Transformacija tretmana kreativne produkcije od luksuza u ekonomski resurs, označila je i širenje granica javnog delovanja i drugačije poimanje i interpretaciju javne politike kreativnog sektora i njeno usmeravanje ka deblokadi njegovog ekonomskog potencijala. Kreativne industrije se danas vide ne kao „vrednost sama za sebe podržana mehanizmom države blagostanja“, već kao bitna pretpostavka ekonomski održivog delovanja kreativnog sektora u celini, odnosno kao dinamična poluga društvenog razvoja. Time se ne gubi prosvetiteljski duh kreativnog sektora, već naprotiv uvođenje ekonomske dimenzije u politike njegovog razvoja doprinosi, u dugom roku, samoodrživosti i istinskoj slobodi stvaralaštva i deblokiranju sinergijskih efekata koje ono ima na društvo. Sa širenjem polja upotrebe kreativnosti i stvaranja novih delatnosti koje se temelje na ovom resursu, javne politike sve više ulaze u fazu integrativnog delovanja na procese kreativizacije privrede. Kreativizacija kao razvoj ukupne privrede, koji se zasniva na kreativnosti i u kome se kreativni i tradicionalni sektori međusobno prožimaju, dovodi do suštinskog preobražaja industrijskog poretka, ali i javnih politika. Sinergija kreativnosti, socijalnih i ekonomskih promena i preoblikovanje tradicionalnih modela proizvodnje i distribucije, oslobađanje industrije od sirovinskih obeležja i preusmeravanje industrijske strukture u pravcu uspostavljanja razgranatih proizvodnih struktura za stvaranje dobara i usluga sa značajnim kreativnim sadržajem čini se novom paradigmom razvoja kreativne ekonomije. Na taj način kreativizacija ne doprinosi samo rastu ekonomskog potencijala već opredeljuje i karakter društvenih institucija, afirmiše individualnu i društvenu kreativnost, utiče na ponašanje pojedinca, njegovo poimanje i razumevanje sveta, i generalno posmatrano, ubrzava i/ili usporava inovacije i ekonomski rast. Veći naglasak na ekonomskoj dimenziji u razvoju kreativnog sektora u Srbiji osnaženo je i krizom socijalne države. To uslovljava brojne rasprave i dileme o opsegu i karakteru uloge države u svim društvenim sferama, uključujući i kreativni sektor. Iako su se kod nas dugo održavale predstave o netržišnom karakteru ovog sektora, uz

6


veličanje države u upravljanju kulturnim tokovima, vreme je da se takva stanovišta izmene. Proaktivni pristup i uspostavljanje kvalitetne osnove za negovanje, afirmaciju i razvoj znanja, kreativnosti i talenta, ali i stvaranje uslova za njihovu tržišnu valorizaciju (posredno dugoročnu samoodrživost) izazov je nastupajućeg perioda socio-ekonomske transformacije naše zemlje. Australija je svetski lider u ekonomskoj valorizaciji nacionalne kreativnosti i originalnosti. Kultura i kreativnost jesu u matici australijskog načina života. Strateški dokument Kreativna Australija počiva na bogatstvu australijske kulture, prepoznaje njen značaj za konkurentnost privrede i promoviše preduzetništvo. Ona postavlja umetnost, kreativne sposobnosti i talenat u središte „australijanstva“. Publikacija je nastala kao rezultat saradnje Grupe za kreativnu ekonomiju (GKE) i ambasade Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori koja je započeta 2011. godine sa ciljem da se široj javnosti, donosiocima odluka i relevantnim akterima kreativnih industrija predstavi geneza razvoja savremenih politika i programa podrške kreativnom sektoru, demistifikuje koncept njihove integrativnosti i ekonomske perspektive. Uspostavljanjem saradnje sa stručnom i akademskom zajednicom razvijenih zemalja, poput Australije, imali smo priliku da učestvujemo u procesu razmene saznanja i iskustava između onih koji tek otkrivaju i tragaju za rešenjima u domenu javnih politika, i onih koji su prepreke „go-go“ faze odavno savladali, težeći da „hodaju po svetskoj sceni“. Ovaj vid komunikacije i saradnje doprineo je stvaranju posebne vrste socijalnog kapitala koji će svakako unaprediti postojeće fondove znanja u ovoj oblasti kod nas. Koristimo priliku da zahvalimo Njenoj ekselenciji dr Heleni Studdert, ambasadorki Australije u Srbiji, BJR Makedoniji i Crnoj Gori, na nesebičnoj podršci u izradi ove publikacije i realizaciji projekta Kreativna Australija u Srbiji. Posebno zahvaljujemo poznatim i priznatim australijskim autorima na naučnoj saradnji. Želju da sa nama podele svoja iskustva stvaranja Kreativne Australije iskazali su prof. dr Margaret Seares, dr John Gardiner-Garden, prof. dr David Throsby, dr Mark Ryan, prof. dr Michael Keane i prof. dr Stuart Cunningham. Zahvalnost, takođe, dugujemo članovima Grupe za kreativnu ekonomiju (GKE), čiji su tekstovi sadržani u ovoj publikaciji, na hrabrosti i entuzijazmu da se upuste u potragu za dobrim praksama razvoja kreativne ekonomije. Najzad, veoma smo zahvalni recenzentima ovog izdanja prof. dr Zorki Zakić, prof. dr Slobodanu Kotlici i prof. dr Radojku Lukiću koji su pročitali ovaj tekst i dali korisne sugestije. prof. dr Gojko Rikalović mr Hristina Mikić Beograd, septembra 2013. godine

7


Emeritus prof. dr Margaret Seares,∗ dr John Gardiner-Garden∗∗ ∗ Univerzitet Zapadne Australije, Pert ∗∗ Parlamentarna biblioteka Skupštine Australije

Kulturna politika u Australiji Istorijska perspektiva kulturne politike∗ Kao i u slučaju bilo koje druge zemlje, australijsku kulturnu politiku neophodno je posmatrati u kontekstu nacionalne istorije, naroda i konstitucionalne strukture. Australiju odlikuje izuzetno dugačka istorija njenog autohtonog stanovništva, za koje se smatra da već 40.000 godina naseljava kako kontinentalnu, tako i ostrvsku teritoriju danas poznatu pod nazivom Tasmanija. Uprkos pokušajima Portugalaca, Holanđana i Francuza, ipak su Britanci bili ti koji su 1770. godine zauzeli istočni deo kontinenta. Do prvog naseljavanja došlo je 26. januara 1788. godine, kada se britanska flota, poznata pod nazivom „Prva flota“ predvođena kapetanom Arturom Filipom (Arthur Phillip), iskrcala u mesto koje će kasnije dobiti ime Sidnej, kako bi osnovala prvu britansku kaznenu koloniju. Britanci su osnovali čitav niz kolonija, počev od Novog Južnog Velsa (New South Wales) 1788. godine, preko Tasmanije (najpre poznate kao Van Dimenova zemlja) 1825. godine, do Zapadne Australije 1829. godine, Južne Australije 1836. godine, Viktorije 1851. godine i Kvinslenda 1859. godine. Južna Australija se izdvajala među kolonijama po tome što nikada nije prihvatila osuđenike, za razliku od drugih, koje su to učinile odmah ili u nekom trenutku tokom svog istorijskog razvoja. Kolonije, od kojih je većina napredovala razvijajući poljoprivredu, ribarstvo, a kasnije i rudarstvo, ujedinile su se u naciju, Komonvelt Australije 1901. godine. Federaciju čini šest država – Novi Južni Vels, Viktorija, Kvinslend, Zapadna Australija, Južna Australija i Tasmanija – i dve teritorije – Australijska prestonička teritorija i Severna teritorija. Federalni ili nacionalni parlament sastoji se od dva doma, i to Doma predstavnika, u kojem se članovi biraju u izbornim jedinicama u kojima pravo glasa ima stanovništvo, i Senat, u kojem svaku državu predstavlja po dvanaest senatora, a svaku teritoriju po dva. Većina država nastoji da svoju izvršnu vlast organizuje po ovakvom dvodomnom modelu, iako Kvinslend i dve teritorije imaju samo jedan dom parlamenta. Tokom godina, svaka članica federacije Australije razvila je sopstvene instrumente razvoja i sprovođenja kulturne politike, pri čemu se one nalaze u različitim odnosima sa nacionalnim okvirom politike na nivou čitavog Komonvelta.

Tekst predstavlja prevod delova publikacije Cultural policy in Australia autora prof. dr Margaret Seares i dr John Gardiner-Garden objavljenim 2011. (izdavač: Australian Council of the Art). Zahvaljujemo se Australijskom savetu za umetnost na ustupljenim pravima za prevođenje delova ove publikacije.

8


Budući da svaka država i teritorija imaju svoju vladu, postoji značajan potencijal za kreativnu saradnju u svim sferama odnosa na nivou Komonvelta (tj. nacionalnog) i država, a ne samo u oblasti kulture. Tek 1967. godine održan je nacionalni referendum na kojem se odlučivalo o predloženoj izmeni Ustava u vidu brisanja reči „izuzev domorodačke rase u svakoj državi“ u cilju prevazilaženja problema koji se odnosio na činjenicu da su se do tada na autohtono aboridžinsko stanovništvo primenjivali pojedinačni zakoni u svakoj od država. Što je važnije, ustavna izmena je sada omogućavala Komonveltu da donosi zakone. Promena Ustava značila je da će se autohtono stanovništvo popisivati u okviru nacionalnog popisa i da će dobiti ista prava kao i svi drugi građani. Referendum i nešto kasnije čitav niz različitih vrsta pritisaka kako domaćih, tako i međunarodnih organizacija, uključujući i Sporazum Ujedinjenih nacija o građanskim i političkim pravima, imao je značajnog uticaja na često duge i iscrpljujuće borbe autohtonih Australijanaca za prava na zemlju, što je dovelo i do sve većih intervencija različitih vlada u cilju prevazilaženja kulturne eksploatacije ovog stanovništva. Australijski zakoni su još uvek u bliskoj vezi sa zakonima Engleske, a tokom poslednje dekade bilo je pokušaja da Australija postane republika, odnosno da nema status konstitucionalne monarhije čiji je vladar kralj ili kraljica Ujedinjenog kraljevstva. Godine 1999. održan je referendum na kojem su građani Australije glasali o tome da li će postati republika sa predsednikom na čelu. Ključni problem ticao se mehanizma izbora predsednika. Na nacionalnoj konvenciji 1998. godine odlučeno je da će Federalni parlament birati predsednika. Biračko telo nije prihvatilo ovaj model različit od direktnih izbora, te je glasalo protiv na referendumu. Trenutno nema planova o ponovnom otvaranju debate na ovu temu. Pored istorije i federalne strukture, još jedan faktor koji nezaobilazno utiče na način na kojim se kulturom upravlja i kako se ona podržava u Australiji jeste i veličina zemlje u odnosu na njenu naseljenost. Prema podacima organizacije Geoscience Australia, Australija je šesta po veličini zemlja i najveće ostrvo na planeti površine veće od sedam miliona kvadratnih kilometara. Međutim, na osnovu podataka Zavoda za statistiku iz 2010. godine, broj stanovnika Australije iznosio je samo 22 miliona ljudi, što je značajno manje od velikog broja evropskih država koje su po veličini daleko manje od Australije. Nerasprostranjenost populacije i zajednice sa malim brojem stanovnika u kopnenom delu kontinenta predstavljaju izazove u kontekstu pružanja svih vrsta usluga, uključujući i usluge u kulturi. Uvođenje nacionalne širokopojasne mreže trebalo bi da doprinese poboljšanju u ovom kontekstu. Učešće države u oblasti kulture datira s početaka Federacije kada je 1908. godine osnovan Književni fond Komonvelta u cilju obezbeđivanja penzija piscima kojima je to bilo neophodno, ili njihovim porodicama. Članovi Fonda bili su i premijer, lider opozicije i drugi zvaničnici koje su savetovali akademici, pisci i izdavači. S vremenom je Fond proširio dodeljivanje finansijskih sredstava na sveobuhvatnu podršku književnosti i piscima, uključujući i pozajmice za objavljivanje dela i stipendiranje pisaca, a posle rata i podršku studentima, budućim piscima. Fond je na kraju priključen australijskom Savetu za umetnost, kasnije Savetu Australije. Sledeći fokus bio je na vizuelnim umetnostima tokom prve decenije Federacije, kada je postojao snažan pritisak vodećih australijskih umetnika da Komonvelt oformi nacionalnu

9


umetničku kolekciju. Komisija za očuvanje istorijskih spomenika osnovana je 1912. godine, a njom je predsedavao tadašnji premijer Endru Fišer (Andrew Fisher). Fišer se složio sa idejom da Komonvelt prikupi ili naruči portrete najuticajnijih članova vlade, zajedno s portretima osnivača Federacije. Ono što je veoma važno za jednu tek formiranu naciju, portreti su naručeni samo od australijskih umetnika. Iz razloga što se Komisija u velikoj meri sastojala od članova vlade, Fišer je mudro osnovao savetodavni odbor sačinjen od umetnika ili pojedinaca zaposlenih u oblasti umetnosti. Stoga je 1912. godine osnovan Savetodavni odbor za umetnost Komonvelta, koji je postojao sve do 1973. godine, kada je zamenjen Komisijom za nabavke za australijsku Nacionalnu galeriju. Tokom godina, kako je sve više slabio značaj samog događaja osnivanja Federacije, Savetodavni odbor za umetnost proširio je svoju nadležnost i na savetovanje vlade Komonvelta, kreiranje nacionalne kolekcije, pružanje usluga državnih građevina u Australiji u opremanju umetničkim delima u inostranstvu i putujuće izložbe. Osnivanje australijske Radiodifuzne komisije 1932. godine, sada korporacije, uglavnom poznate pod skraćenicom ABC, verovatno predstavlja najveću nacionalnu kulturnu inicijativu u Australiji još od dolaska britanskih doseljenika. Prvobitnu Radiodifuznu kompaniju Australije, nevladinu organizaciju, preuzela je Savezna vlada i ona je postepeno prerasla u važnog nacionalnog radio-emitera, pri čemu su televizijska emitovanja počela 1956. godine. Pored vesti, trenutnih događaja i razgovora, ABC emituje radio drame i muziku. I zaista, do najvećeg podsticaja razvoja muzike u Australiji došlo je sa osnivanjem Radiodifuzne kompanije, koja je postepeno proširila mrežu studijskih orkestara u cilju obezbeđivanja prvenstveno žive muzike, kako klasične, tako i „laganije“ muzike koja je emitovana u vremenu pre nego što su nosači zvuka bili dostupni u Australiji. Pored toga, u svom osnivačkom aktu donetom u okviru Zakona o emitovanju i televiziji iz 1942. godine, ABC je bio u obavezi da „nastoji da osniva grupe muzičara koji bi izvodili orkestarske, horske i numere bendova visokog kvaliteta“ i da „posvete ne manje od pet procenata muzičkog programa radovima australijskih kompozitora“. Ovi studijski orkestri postepeno su izrasli u nacionalni sistem od šest profesionalnih orkestara u svakoj državi i nazvanih po državi kojoj pripadaju (Simfonijski orkestar Kvinslenda, Simfonijski orkestar Tasmanije, Simfonijski orkestar Zapadne Australije) ili po glavnom gradu države (Simfonijski orkestar Adelejda, Simfonijski orkestar Melburna, Sidnejski simfonijski orkestar). Međutim, orkestrima se rukovodilo i upravljalo iz sedišta ABC-a u Sidneju, što se nije promenilo sve do kraja prošlog veka. Orkestri su finansirani preko godišnjeg fonda koji ABC-u dodeljuje Savezna vlada, pri čemu je jedan deo sredstava dobijan od relevantnih državnih vlasti i, u određenim slučajevima, od lokalne vlade. Tokom samog začetka televizije, ABC je takođe emitovao koncerte, uključujući i koncerte državnih orkestara i povremeno opere i baleta. Australijska drama na televiziji je takođe igrala važnu ulogu u obezbeđivanju zaposlenja glumcima, režiserima i sličnim kadrovima. Izuzev ABC-a, u Australiji je tek u posleratnim godinama nakon Drugog svetskog rata došlo do postepenog ozbiljnijeg i koordiniranijeg pružanja podrške nacionalnom kulturnom životu. U smislu osnivanja najvažnijih nacionalnih institucija, kao što su narodna galerija, biblioteka ili muzej, ono što se može oceniti zakasnelim jeste kontekst razvoja samog glavnog grada. Kanbera je bio i jeste planiran grad:

10


kompromisni glavni grad zamišljen da priguši rivalstvo dva najveća pretendenta na status glavnog grada, Sidneja i Melburna. Godine 1911. vlada Komonvelta raspisala je međunarodni konkurs za projekat novog glavnog grada, na kojem su pobedili Volter Barli Grifin (Walter Burley Griffin) i Merion Grifin (Marion Griffin). Sama vlada Komonvelta nije se preselila u Kanberu sve do 1927. godine, što u izvesnoj meri objašnjava nepostojanje najvažnijih nacionalnih institucija sve do poznog dvadesetog veka. Iako je zalaganje za osnivanje narodne biblioteke počelo u godinama odmah nakon osnivanja Federacije i pre izgradnje Kanbere, delimično kao reakcija na činjenicu da je tokom 19. veka britanska vlada osnovala biblioteke u svakoj od kolonija, ipak je prošlo mnogo godina dok ovakva namera nije bila ostvarena. Parlamentarna biblioteka Komonvelta je deo svoje uloge u osnivanju narodne kolekcije ispunila još osnivanjem federalnog parlamenta 1901. godine. Ipak, san o narodnoj biblioteci kao ekvivalentu državnim bibliotekama nije ispunjen sve do 1960. godine, kada je na osnovu Zakona o narodnoj biblioteci iz 1960. godine, koji je doneo federalni parlament 1968. Godine, osnovana i počela sa radom Narodna biblioteka. Zakonom je precizirano da će Narodna biblioteka Australije biti odgovorna za „održavanje i razvoj nacionalne kolekcije bibliotečkog materijala, uključujući sveobuhvatnu kolekciju materijala koji se odnosi na Australiju i australijski narod“. Takođe, nakon decenija zalaganja za osnivanje narodne umetničke galerije, Australijska narodna galerija (sada Narodna galerija Australije) konačno je otvorena 1982. godine. Nakon Drugog svetskog rata, Savetodavni odbor za umetnost Komonvelta počeo je da prikuplja radove za kolekciju u cilju obezbeđivanja umetnina koje bi na zajam bile ustupljene kancelarijama vlade i, što je važnije, sve većem broju diplomatskih predstavništava u inostranstvu osnovanih u posleratnom periodu. Ova kolekcija postala je najvažniji podsticaj australijskim umetnicima, što je i predstavljalo implicitnu, ako ne i eksplicitnu nameru Odbora. Godine 1965. tadašnji premijer Rober Menziz (Robert Menzies) najavio je formiranje Anketnog odbora Narodne umetničke galerije čiji bi zadatak bio podošenje izveštaja o mogućem osnivanju nacionalne galerije. Vlada je 1970. godine odobrila buduću lokaciju, a 1977. godine imenovan je prvi direktor Nacionalne galerije Australije, kojem je dodeljena dužnost stvaranja „nacionalne umetničke kolekcije i nove nacionalne institucije“. Ovaj proces je već bio u toku kada je Galerija konačno otvorena 1982. godine. Iz razloga što je većina država imala već osnovane umetničke galerije mnogo pre ovog perioda, namera je bila da nacionalna umetnička kolekcija dopuni postojeće kolekcije drugih galerija. Stoga, pored australijske umetnosti, nova Nacionalna galerija prikupljala je i značajne radove modernističkih evropskih i američkih umetnika, s obzirom na to da takvi radovi nisu bili u dovoljnoj meri zastupljeni u državnim kolekcijama. Na sličan način, Nacionalna galerija prikupljala je i radove iz južne Indije, s obzirom na to da galerije na nivou država nisu posedovale velike kolekcije indijske umetnosti i skulpture. Tako je Nacionalna galerija počela sa prikupljanjem onoga što će kasnije postati najveća kolekcija autohtone australijske umetnosti u zemlji. Dok su, s jedne strane, vizuelne umetnosti uživale sve veću podršku, s druge strane, nije bilo nijedne vladine agencije sem ABC-a, zadužene za podršku izvođačkim umetnostima u periodu nakon Drugog svetskog rata. Umesto toga, osnovan je Australijski elizabetanski pozorišni fond (AETT) 1954. godine s ciljem pružanja podrške umetnosti, u prvom redu izvođačkim umetnostima, obezbeđujući sredstva za rad kako od članarina, što je predstavljalo

11


primer rane umetničke filantropije u Australiji, tako i od vlade Komonvelta. Iako je ovaj Fond na samom početku podržavao društva izvođačkih umetnika i finansirao prve korake u osnivanju nacionalnih plesnih i glumačkih škola, široj javnosti je verovatno bio najpoznatiji kao najveći promoter putujućih produkcija. Iako je AETT bio zadužen za raspodelu subvencija u ime vlade, ovo zaduženje je kasnije preuzeo Savet za umetnost Australije, osnovan 1968. godine, kojem se Federalna vlada obraćala u savetodavne svrhe u oblasti razvoja umetnosti u Australiji. Krajem šezdesetih godina 20. veka postojali su odbori ili komisije koje je ustanovio Komonvelt u cilju pružanja podrške književnosti i piscima, vizuelnoj umetnosti i umetnicima, putujućim izvođačima i u pogledu dodele subvencija. Pored toga, vlada je 1967. godine osnovala još jedno telo, Komisiju za pružanje pomoći australijskim kompozitorima, što je predstavljalo organizaciju koja je blisko sarađivala sa ABC u kontekstu približavanja radova australijskih kompozitora javnosti, ne samo putem objavljivanja muzičkih izdanja već i kroz emitovanja i javne nastupe. Federalna vlada je konačno preuzela korake u cilju osnivanja novog statutarnog organa čija bi uloga bila ujedinjavanje svih ovih različitih incijativa i obezbeđivanje koherentnijeg okvira za umetnosti u Australiji. U januaru 1973. godine tadašnji premijer Gof Vitlam (Gough Whitlam) najavio je imenovanje novog privremenog umetničkog saveta koji bi objedinio funkcije svih odbora i komisija koje su do tada funkcionisale nezavisno. Bilo je predviđeno da australijski Savet za umetnost funkcioniše u okviru ministarstva i kabineta premijera, uz podršku njegovih zvaničnika i drugih relevantnih ministarstava. Članove novog Saveta činili su predstavnici iz umetničkih krugova, ali i iz pravnog i finansijskog sektora i ostalih oblasti. U okviru Saveta postojalo je sedam specijalizovanih odbora koji su efektivno preuzeli zaduženja prethodnih odbora i komisija. Ovi odbori obuhvatali su sledeće: Odbor za autohtonu umetnost, Odbor za umetničke zanate i rukotvorine, Odbor za film i televiziju, Odbor za književnost, Odbor za muziku, Odbor za pozorište i Odbor za vizuelne umetnosti. Neki od članova ovih novih odbora došli su iz redova rasformiranih odbora i komisija. Od izuzetne važnosti bilo je osnivanje Odbora za autohtonu umetnost – što se dogodilo nakon samo šest godina otkako je autohtono australijsko stanovništvo uključeno u popis stanovništva. Odbor je imao važnu ulogu još od samog osnivanja i to u kontekstu razvoja kulturnih politika koje su doprinele održanju i razvoju autohtonih kultura u Australiji, kao i u smislu podizanja svesti neautohtonog australijskog stanovništva o ovim kulturama. Ovaj privremeni Savet, čije su subvencije bile značajno veće od finansijskih sredstava namenjenih prethodnim odborima i komisijama, dobio je zadatak da vladu savetuje po pitanju permanentnije strukture državnog upravljanja umetnostima. Godine 1975. usvojen je Zakon o Savetu, čime je osnovan nezavisni australijski Savet, u najvećoj meri po uzoru na postojeće nezavisne umetničke savete Velike Britanije i Kanade. Savet je bio u sklopu ministarstva i kabineta premijera sve do 1977. godine kada je nadležnost nad njim preuzelo Ministarstvo unutrašnjih poslova, zajedno sa ostalim kulturnim institucijama u nadležnosti Federalne vlade. Ovo je predstavljalo prvi od nekoliko koraka u oblasti umetnosti i kulturnih institucija Komonvelta, o čemu će biti nešto više reči u nastavku teksta. S obzirom na pozadinu većine odbora australijskog Saveta kao nezavisnih entiteta, oni su nastojali da nastave rad uz visok nivo

12


autonomije, što ni u kom slučaju nije bilo iznenađujuće. Dolazeća Frejžerova (Fraser) vlada je 1975. godine osnovala Komisiju za administrativnu reviziju koja se bavila problemima dupliranja i nepotrebnih troškova u okviru ministarstava i agencija Komonvelta, kao i na relaciji između Komonvelta i država. Australijski Savet nije bio imun na kritike u okviru ove revizije i 1976. godine došlo je do izmena Zakona o Savetu iz 1975. godine u tom smislu što su sada svi odbori odgovarali Savetu i što su funkcionisali pod njegovom upravom. Pored toga, Odboru je bila dodeljena fomalna uloga u savetovanju postojeće vlade o problemima koji se odnose na kulturnu politiku.

Opšti ciljevi i principi modela kulturne politike Državni sekretarijat, odnedavno Ministarstvo premijera i kabinet: Kancelarija za umetnosti (OFTA), obezbeđuje sveobuhvatni nadzor i koordinaciju umetničkih i kulturnih agencija na federalnom nivou, uključujući i australijski Savet i najvažnije institucije za sakupljanje umetničkih dela. Javno emitovanje trenutno je pod nadleštvom Sekretarijata za širokopojasnu mrežu, komunikacije i digitalnu ekonomiju. Najvažnije australijske kulturne institucije su gotovo u najvećoj meri javne ustanove osnovane zakonom donetim od strane Parlamenta, a imaju sopstvene odbore. Odbori su zaduženi za Agenciju u skladu sa relevantnim važećim zakonima i Zakonom o državnim organima i kompanijama Komonvelta iz 1997. godine koji reguliše korporativno i finansijsko upravljanje i izveštavanje državnih organa Komonvelta. Rukovodioci agencija obično su u direktnoj vezi sa ministrom, dok glavni izvršni direktori odgovaraju svojim odborima. Agencije na godišnjem nivou podnose dva izveštaja o radu Sekretarijatu, koji u ime Ministra vrši nadzor nad agencijama. Najvažniji sektori u okviru OFTA su: umetnički sektor i sektor za kulturu. U okviru Umetničkog sektora postoje: ogranak za umetnički razvoj i obuku, ogranak za umetničku politiku i pristup i nacionalni mrežni ogranak. U okviru Sektora za kulturu postoje: ogranak za filmsku i kreativnu industriju, ogranak za kolekcije i ogranak za autohtonu kulturu, dok su u okviru Sektora za baštinu postojali: prirodna i autohtona baština, međunarodna baština i politika i istorijska baština. Nacionalna galerija portreta takođe je u sklopu Kancelarije za umetnost. Postoji verovatnoća da će se neke od nadležnosti promeniti u odnosu na prethodnu administraciju kada Gilardova vlada sprovede nove prioritete, uključujući i moguće ponovno prebacivanje programa Kancelarije za umetnost u Savet Australije, kao što je nagovešteno u izbornom obećanju Laburističke stranke.¹ Što se tiče razvoja i implementacije kulturne politike i finansiranja umetničkih projekata, granice su u izvesnoj meri nejasne. Iako se teoretski može pretpostaviti da je uloga Sekretarijata/Kancelarije² kreiranje politike, zajedno sa uspostavljanjem regulatornog okvira za resor kulture, kao i sprovođenja te politike od strane Saveta Australije, ovaj model je u praksi dosta fluentniji. Zbog toga, obe organizacije se bave razvojem politike i obe imaju svoju ulogu u njenom sprovođenju, iako je ona naizmenično jačala i slabila u odnosu na značaj koji ima za Sekretarijat, ali i u

13


zavisnosti od vlade ili ministra koji je trenutno na vlasti. Primat Saveta Australije u kontekstu uloge koju ima u oblasti umetnosti, a u okviru postojećeg modela australijske kulturne politike takođe je tokom godina jačao ili slabio, iako nikada do te mere da dovede do značajnijih izmena važećeg Zakona. U različitim periodima Savet je preko svog predsedavajućeg i/ili izvršnog direktora tesno i direktno sarađivao sa ministrom i zvaničnicima ministarstva, dok je s druge strane, u pojedinim periodima Sekretarijat imao primarno savetodavnu i informativnu ulogu. Zakon o Savetu Australije (1975) godine sadrži odredbe koje omogućavaju izvestan stepen nezavisnog odnosa između Saveta, ministra i aktuelne vlade, po uzoru na savremeni britanski sistem. Stoga, odeljak 6B ovog Zakona precizira sledeće u okviru podnaslova „Uputstva koja izdaje ministar“: 1.

U slučajevima u kojima smatra poželjnim i u javnom interesu, ministar može putem pisanog obaveštenja predsedavajućem izdati uputstva Savetu koja se odnose na obavljanje njegovih funkcija ili ostvarivanja njegovih prava.

2.

Savet je u obavezi da se pridržava uputstva iz stava (1).

3.

Nakon izdavanja uputstva, Ministar je u obavezi da primerak svakog takvog uputstva uputi svakom Domu Parlamenta tokom 21 dana zasedanja Doma.

4.

Nijedna odredba u okviru ovog odeljka ne ovlašćuje Ministra da izdaje uputstva Savetu u vezi sa donošenjem odluke Saveta u nekom određenom slučaju, bilo da se radi o odluci koja se odnosi na davanje finansijskih sredstava, pozajmice ili stipendije ili bilo kojeg drugog davanja.

Važeći Zakon propisivao je da je ministar „u obavezi da putem obaveštenja objavljenom u Službenom glasniku osnuje onoliki broj odbora i dodeli im ona ovlašćenja koja smatra podobnim...“. Prvi osnovani savet sastojao se od sedam odbora za sedam različitih umetnosti, od koji su neki, kako je to već prethodno pomenuto u ovom tekstu, predstavljali nastavak prethodnih odbora ili komisija. Originalni odbori bili su sledeći: 1. Odbor za autohtone umetnosti 2. Odbor za umetničke zanate i rukotvorine 3. Odbor za filmsku i televizijsku umetnost (prebačen na Australijsku filmsku komisiju u septembru 1976. godine) 3. Odbor za književnost 4. Odbor za muziku 5. Odbor za pozorišnu umetnost 6. Odbor za vizuelne umetnosti. Tokom vremena dolazilo je do osnivanja ili ukidanja odbora, najčešće u vezi sa pitanjima umetničkih zanata i rukotvorina, umetnosti zajednice ili kulturnog razvoja zajednice, ili u vezi sa novim medijima ili interdisciplinarne prakse. Savet Australije se 2010. godine sastojao od sledećih odbora: Odbora za autohtone i umetnosti stanovništva sa Toresovog moreuza, Odbora za ples, Odbora za književnost, Odbora za glavne izvođače umetnosti, Odbora za muziku, Odbora za pozorišnu umetnost i Odbora za vizuelne umetnosti. Svaki odbor ima nadležnost da kreira politiku i strategije za vrstu umetnosti za koju je osnovan, kao i da preko svojih predsedavajućih dâ doprinos donošenju politike i strategije samog Saveta. Svaki odbor zadužen je za programe odobravanja subvencija u okviru oblasti za koju je nadležan, pri čemu pojedinačni umetnici i organizacije mogu da se prijave odgovarajućem odboru za dobijanje sredstava za finansiranje projekata. Neke organizacije dobijaju trogodišnje finansiranje, dok ostale svoje subvencije dobijaju na osnovu konkursa. Prijave pristižu iz cele Australije i to u broju prilično većem od nivoa

14


budžeta kojim svaki odbor raspolaže. Predsedavajući Odbora su članovi Saveta Australije, u čiji rad su uključeni i pripadnici šire zajednice do maksimalnog broja od 14 lica. Predsedavajućeg Saveta imenuje generalni guverner, dok ostale članove postavlja ministar umetnosti. U rad odbora su uključeni umetnici, pojedinci koji rade u ustanovama kulture, ili su sa njima povezani, kao i članovi šire zajednice ili „zastupnici interesa zajednice“, kako su još poznati. Pored postavljanja globalnih strateških pravaca Saveta Australije, upravni odbor Saveta je odgovoran za raspodelu godišnjih budžetskih aproprijacija koje dobija Federalne vlade i to između odbora i administrativnih službi Saveta. Pored odbora, trenutno postoje i dve komisije Saveta. Kancelarija za interdisciplinarne umetnosti bavi se, kako i samo ime ukazuje, projektima koji su inherentno interdisciplinarni po svojoj prirodi i koji nisu obuhvaćeni postojećim smernicama o finansiranju odbora za određenu umetnost. Oni finansiraju i interdisciplinarne projekte koji okupljaju umetnike i izvođače iz drugih umetničkih oblasti. Komisija za partnerstva u zajednici obezbeđuje podršku umetnicima, umetničkim projektima zajednice i kulturnim organizacijama, kao i samim zajednicama u kontekstu sprovođenja različitih projekata i inicijativa. Ona takođe obezbeđuje podršku investiranju u ključna međusektorska partnerstva van okvira umetnosti u drugim oblastima aktivnosti zajednice.³ Uzevši u obzir ulogu u dodeljivanju sredstava u oblasti umetnosti u ime Federalne vlade, nije iznenađujuće što je Savet Australije tokom godina u znatnoj meri kritikovan zbog niza pitanja sažetih u okviru serije Background Note.4 Uprkos kritikama i revizijama mehanizma nezavisnog procesa, u najvećem delu u vezi sa sastavom i radom odbora ili panela zasnovanih na proceni kolega, Savet Australije je uz pomoć vlade uspeo da sačuva ovu ključnu karakteristiku. Međutim, u okviru država i teritorija, koncept nezavisnih agencija je u velikoj meri iščezao, a sekretarijat, ili služba nekog od većih sekretarijata obavlja poslove koje imaju, kako Savet Australije, tako i sam taj sekretarijat na federalnom nivou. Oni su u mnogo užoj vezi sa ministarskim i političkim ciljevima. Kulturne institucije na nivou pojedinačnih država teže, kao uostalom i njihovi federalni pandani, da postanu državne agencije. U određenim državama, uloga sekretarijata narasla je do te mere da su sekretarijati postali i poslodavac i finansijski menadžer svim kulturnim institucijama, pri čemu se ista ta uloga odbora u znatnoj meri smanjila. Do takvih promena često je dolazilo usled rekonstrukcija na nivou čitave vlade u kontekstu uloge državnih organa u javnom sektoru, uz sve izraženiju tendenciju smanjenja broja takvih državnih organa i povećanja ovlašćenja relevantnih sekretarijata. Iako federalne i kulturne politike na nivou pojedinačnih država funkcionišu prilično nezavisno jedne od drugih, postoji značajan stepen kofinansiranja velikog broja važnih organizacija, posebno udruženja u oblasti izvođačkih umetnosti i to od strane dva nivoa vlasti. Sporazumi o finansiranju u takvim slučajevima se najčešće sprovode preko predstavnika oba nivoa vlasti kako bi bili kompatibilni i kako ne bi propisivali protivrečne obaveze organizacijama koje dobijaju sredstva na ovaj način. U slučaju drugih manjih udruženja, i ona takođe mogu dobijati sredstva od oba nivoa vlasti, ali su sporazumi u takvim slučajevima nešto manje striktni, iako postoji određen stepen

15


konsultacija u slučaju da bilo koja strana koja dodeljuje sredstva dođe u situaciju da razmišlja o obustavi dalje dodele subvencija njihovim primaocima. U najvećem broju slučajeva do ovakve situacije dolazi ukoliko neki od odbora Saveta Australije donese odluku o prestanku subvencionisanja određene organizacije. Relevantni državni ili teritorijalni sekretarijati se u tom slučaju savetuju i obično se traži njihovo mišljenje o mogućim rešenjima za takvu organizaciju. Pomenuta dva nivoa vlasti povremeno nemaju isti stav o takvom postupku i u tim slučajevima se ponekad ministri umešaju u traženje odgovarajućeg rešenja. Lokalne samouprave takođe igraju ulogu u okviru kulturne politike Australije i to na lokalnom nivou. Lokalna vlast nije otvoreno politizovana, kao što je to slučaj recimo u Engleskoj. Pojedinci koji se kandiduju za učešće u lokalnoj vlasti ne čine to uvek pod okriljem neke političke stranke. Udruženje lokalnih vlasti Australije (Australian Local Government Association – ALGA) zastupa oko 670 saveta širom zemlje, ali nema direktnu ulogu u oblastima kao što je kultura. ALGA sprovodi istraživanja i formuliše politike o različitim pitanjima, uključujući pritom i kulturnu raznolikost, dok se implementacija kulturne politike sprovodi neujednačeno u okviru lokalnih veća u čitavoj zemlji. Međutim, nedostatak kulturnog planiranja u okviru strateških prioriteta nije u skladu s činjenicom da mnogi lokalni saveti imaju dobro razvijene strategije u oblasti kulture, a neki od njih poseduju i ogranke u oblasti kulture ili zaposlene u ovoj oblasti koji su zaduženi za implementaciju ovih strategija. One se ponekad izrađuju uz podršku ili pomoć državnih sekretarijata za umetnost i kulturu. Na sastancima Saveta ministara kulture ALGA prisustvuje u svojstvu posmatrača, što ne obezbeđuje mehanizam za komunikaciju i diskusiju o prioritetima u oblasti kulture na nacionalnom, državnom i lokalnom nivou. Pojam „kulturne politike“ u odnosu na „umetničku politiku“ je postao ključni deo nacionalnog političkog diskursa, prvi put početkom devedesetih godina 20. veka. Tadašnji ministar za umetnost u Kitingovoj (Keating) laburističkoj vladi, senator Bob Mekmulan (Bob McMullan), u avgustu 1993. godine govorio je o predloženoj kulturnoj politici koja bi obezbedila desetogodišnji okvir za kulturni razvoj u Australiji, a koji bi iskristalisao i razgraničio „ulogu i odgovornosti Komonvelta u odnosu na druge nivoe vlasti, kulturne organizacije, poslovnu zajednicu i naravno, individualne izvođače i konzumente“. Ovakva kulturna politika, nazvana Kreativna nacija, svetlost dana nije ugledala sve do oktobra 1994. godine kada ju je objavila Kitingova laburistička vlada, odmah nakon pandana federalne opozicije, nazvanog Kulturna granica, prioriteti koalicije u umetnosti. Ova dva dokumenta predstavljala su najsveobuhvatnije politike u Australiji u to doba, a uzevši u obzir javnu raspravu koja im je prethodila, ne iznenađuje priličan nivo poklapanja između njih. Oba dokumenta uključivala su potrebu da se australijska kultura učini dostupnijom zajednici; oba su se fokusirala na potrebu za pružanjem podrške novoj kulturi ulaganja privatnog sektora u umetnost kako od poslovnog sektora, tako i od filantropa; oba su obećavala da će pronaći načine pružanja podrške australijskim umetnicima u pozicioniranju na stranim tržištima; i oba su prepoznala značaj i potencijale korišćenja novih tehnologija u širenju kako umetničkih iskustava, tako i angažovanja u zajednici.

16


Kompetencije, donošenje odluka i administracija U sklopu različitih sekretarijata, a u skladu s odlukom aktuelnog premijera, na nacionalnom nivou funkcioniše „Odeljenje za umetnost“, kako je poznata u široj javnosti. Originalno u sklopu premijerovog kabineta ili Ministarstva unutrašnjih poslova, pozicija Službe za umetnost je neko vreme bila više uslovljena sinergijama između različitih sekretarijata, kao što je to bio slučaj tokom Kitingove vlade (1991– 1996) i Hauardove vlade (1996–2007), u okviru kojih su komunikacije, emitovanje, IT i umetnost bili spojeni u jedan sekretarijat, ili recimo u prošlosti, kada je Služba za umetnost bila uključena u Sekretarijat za obrazovanje. U ostalim slučajevima kultura i umetnost pojavljivali su se u manje sinergičnim odnosima, uglavnom u velikoj meri u zavisnosti od interesa određenog ministra. Tako je, na primer, tokom prve Rud/Gilardove (Rudd/Gillard) vlade (2007–2010) ova služba obrazovana u okviru Sekretarijata za životnu sredinu, vode, baštinu i umetnosti, sa ministrom Piterom Garetom (Pitter Garrett), bivšim članom rok grupe Midnight Oil i bivšim predsedavajućim australijske Fondacije za konzervaciju, čime su se ovakvi dvojaki interesi odražavali i na resore. Ovo ujedno obeležava i prvu upotrebu termina „baština“ u okviru naziva sekretarijata na federalnom nivou: situacija koja nije ostala takva nakon izbora 2010. godine. Nakon federalnih izbora 2010. godine, Sajmon Krin (Simon Crean) postao je ministar umetnosti, pored svojih dužnosti u regionalnim i lokalnim organima vlasti. Sve oblasti njegovog resora se sada nalaze u sklopu premijerovog kabineta i ministarstva. U okviru federalne vlade resor umetnosti obuhvata sledeće: •

sekretarijat, uz primarnu ulogu u ustanovljavanju politike, koordinaciji sekretarijata, odnosima između organa vlasti na različitim nivoima i savetovanju ministra, uz vođenje određenih uslužnih programa

Savet za umetnost Australije, kao vladino glavno savetodavno telo za finansiranje umetnosti

agencije za finansiranje filmske industrije

nacionalne institucije za prikupljanje umetnina

Australijska fondacija za biznis i umetnost

institucije za obuku i profesionalnu edukaciju

Osim Odeljenje za umetnosti postoji i Odeljenje za komunikacije, odgovorno za javnu radio-difuziju. Tokom Kitingove vlade, uključivanje radiodifuznih aktivnosti u isti sekretarijat u čijoj se nadležnosti nalazi i umetnost, omogućilo je veći nivo sinergije između umetničkih i kulturnih institucija i nacionalnih radiodifuznih agencija, i to takvih sinergija koje su korišćene u različitoj meri tokom narednih desetak godina. U okviru pojedinačnih država i teritorija, umetnički i kulturni resori zastupljeni su u različitim oblicima i to na sledeći način: Novi Južni Vels (NJV) Umetnost i kultura u Novom Južnom Velsu sada se nalaze u okviru šireg sekretarijata, NSW Communities (koji se sastoji od umetnosti i kulture, rekreacije, parkova i razvoja

17


zajednice), za koji je zadužen generalni direktor, a koji je ministru odgovoran za implementaciju politika i strategija vezanih za umetnost i kulturu i/ili nadzor radom kulturnih institucija na nivou države. Ministar je, s druge strane, odgovoran državnom parlamentu Novog Južnog Velsa. Glavne državne agencije Novog Južnog Velsa u oblasti umetnosti uključuju ARTS NSW (organ državne vlasti zadužen za politiku i finasiranje u oblasti umetnosti) i najvažnije državne organe (Umetnička galerija Novog Južnog Velsa, Muzika Australije, Fond Novog Južnog Velsa za istorijske građevine, Sidnejska opera, Muzej primenjenih nauka i umetnosti – Muzej tehnologije i državna biblioteka Novog Južnog Velsa). Koordinacijom, budžetom i odnosima među agencijama upravlja organizacija NSW Communities.5 Viktorija Agencija Arts Victoria je državno telo na nivou države Viktorije koje obavlja savetodavnu ulogu i implementira umetničku politiku. Ova agencija je u sklopu kabineta premijera Viktorije i u nadležnosti je Ministra umetnosti. Zakon o agenciji Arts Victoria iz 1972. godine propisuje njene sledeće obaveze: •Razvoj i unapređivanje znanja, razumevanja, uvažavanja i bavljenja umetnošću. •Povećanje dostupnosti i pristupa umetničkim sadržajima. •Davanje podstreka i podrške u obezbeđivanju pomoći kako bi se omogućilo bavljenje umetnošću ili njeno prikazivanje. •Kontinuirano praćenje i analiza razvojnih tendencija u umetnosti i podnošenje izveštaja Parlamentu o mogućim poboljšanjima. •Administriranje zakona i saradnja sa drugim organima vlasti i kreativnom industrijom. Činjenica da je ova Agencija osnovana zakonom usvojenim od strane Parlamenta obezbeđuje kontinuitet u njenom radu i izveštavanju čineći je verovatno najkonzistentnijom od svih državnih agencija.6 Kvinslend Agencija Arts Queensland trenutno je u sklopu Ministarstva i kabineta premijera u vladi Kvinslenda, pri čemu je zamenik generalnog direktora za svoj rad odgovoran generalnom direktoru Sekretarijata. Agencija Arts Queensland svoju ulogu ostvaruje kako u pružanju savetodavnih usluga premijeru i vladi u oblasti umetnosti, tako i u pogledu finansiranja umetničkih programa, obezbeđivanju savetodavnih usluga ključnim kulturnim organima vlasti na državnom nivou i održavanju veze između sektora umetnosti i kulture s jedne i organa vlasti na nivou ove države, s druge strane. Pored ove agencije, postoji još pet ključnih zakonodavnih organa koji poseduju sopstvene odbore – Umetnička galerija Kvinslenda, Muzej Kvinslenda, Centar za izvođačke umetnosti Kvinslenda, Narodno pozorište Kvinslenda i Državna biblioteka Kvinslenda. Kao što je već navedeno, agencija Arts Queensland obezbeđuje korporativne usluge u cilju davanja podrške zakonodavnim vlastima. 7

18


Južna Australija (JA) U okviru modela u Južnoj Australiji, agencija Arts SA nalazi se u sklopu Ministarstva i kabineta premijera, a njena uloga tiče se razvoja, olakšavanja i administracije državne strategije u oblasti umetnosti i kulture; upravljanja pružanjem pomoći umetnicima i umetničkim organizacijama; pružanja podrške državnim kulturnim institucijama; i pružanje savetodavnih usluga premijeru iz oblasti umetnosti. Direktori tri najveće državne agencije – Umetničke galerije JA, Narodnog muzeja JA i državne biblioteke JA za svoj rad odgovaraju direktoru agencije Arts SA, koji izveštaj o radu podnosi generalnom direktoru Ministarstva i kabineta premijera. Svaka agencija ima svoj odbor koji pruža podršku u uspostavljanju politike i strategije agencije. Postoji niz javnih ustanova, uključujući i Centralni fond za festivale Adelejda, agencija Country Arts SA, Istorijski fond JUA, Filmska korporacija JA, Narodna opera JA i Narodno pozorište. 8 Tasmanija Agencija Arts Tasmania funkcioniše u okviru tasmanijskog Sekretarijata za ekonomski razvoj, turizam i umetnost. Ona ima funkciju državne agencije za umetnost i u isto vreme služi kao sekretarijat tasmanijskom Savetodavnom odboru za umetnost, koji u ime vlade obavlja dužnosti vezane za procenu i razvoj politike u oblasti kulture. Ključni organ je Tasmanijski muzej i umetnička galerija, koji predstavlja kombinaciju muzeja, umetničke galerije i herbarijum u okviru kojeg je smeštena Državna kolekcija Tasmanije. Galerijom upravlja Ministarstvo ekonomskog razvoja, turizma i umetnosti, pri čemu je Odbor poverenika odgovoran za održavanje, brigu i razvoj kolekcija.9

Zapadna Australija (ZA) Zapadna Australija je jedina država u kojoj umetnost i kultura imaju sopstveni sekretarijat i svog generalnog direktora. Pored razvoja državne politike u oblasti umetnosti i finansiranja programa, Sekretarijat je takođe odgovoran za održavanje i celokupno linijsko upravljanje Kancelarijom državnih arhiva, kao i za koordinaciju drugih usluga za različite organe vlasti u okviru Sekretarijata – Umetnička galerija Zapadne Australije, Muzej Zapadne Australije, Narodna biblioteka Zapadne Australije, pozorišni fond Perta i udruženje ScreenWest. Generalni direktor je odgovoran za održavanje saradnje između sekretarijata i kancelarije ministra umetnosti. 10

Australijska prestonička teritorija (APT) Australijska prestonička teritorija predstavlja malu federalnu oblast u okviru države Novi Južni Vels u kojoj se nalazi glavni grad Kanbera. Vladina agencija artsACT razvija i implementira politike koje se odnose na umetnost i sprovodi različite umetničke programe, uz administriranje čitavog niza ključnih umetničkih organizacija, uključujući i Muzej stakla Kanbere i umetnički centar Belconnen.11

19


Severna teritorija (ST) Severna teritorija je još jedna federalna teritorija koja se nalazi u severnom delu centralne australijske kontinentalne zone. Velike je površine sa malim brojem stanovnika, uz veliki deo zemlje (49%) u vlasništvu autohtonih zajednica, u kojima je veliki broj ljudi izgradio prepoznatljivo ime u oblasti vizuelne umetnosti i dizajna. Resor umetnosti u okviru Severne teritorije pripada Sekretarijatu za prirodne resurse, ekologiju, umetnost i sport. Arts NT je deo Sekretarijata i njena primarna uloga je pružanje podrške i razvoj umetničkog i kulturnog potencijala ove teritorije, kako kroz odgovarajuću političku i finansijsku podršku, tako i kroz savetovanje sektora umetnosti i vlade Severne teritorije. Odbor za muzeje i umetničke galerije Severne teritorije odgovoran je za kulturne i naučne kolekcije niza muzeja i umetničkih galerija u Darvinu i Alis Springsu, među koje spadaju sledeći: Muzej i umetnička galerija Severne teritorije (MAGNT), istorijska tamnica Fannie Bay, Lyons Cottage (u Darvinu) i muzeji Centralna Australija, Connelan Hangar i Kookaburra Memorial (u Alis Sprinsgu). Odbor takođe obezbeđuje ministru savetodavne usluge koje se odnosi na obavljanje njegovih dužnosti ili ovlašćenja i promoviše uključenost zajednice u rad muzeja i umetničkih galerija na Severnoj teritoriji, kao i obavljanje drugih dužnosti koje je poverio ministar. 13

Saradnja među ministarstvima i vladama na različitim nivoima vlasti Najvažniji forum putem kojeg je do sada vođen formalni dijalog među ministarstvima u oblasti kulture i umetnosti je Savet ministara u oblasti kulture (CMC), osnovan 1984. godine na osnovu sporazuma potpisanog između premijera Australije i premijera svake pojedinačne države u sklopu Komonvelta, kao i glavnog ministra Severne teritorije, ali je ovaj savet rasformiran sredinom 2011. godine. Savet je na godišnjem nivou (ili češće, ukoliko bi to bilo neophodno) okupljao ministre zadužene za pitanja iz oblasti umetnosti i kulture i to iz vlada Komonvelta i pojedinačnih država, ministra Novog Zelanda i posmatrače iz Papue Nove Gvineje, ostrva Norfok i iz Udruženja lokalnih vlada Australije. Savet je imao stalnu komisiju koja se sastojala od najviših funkcionera iz odgovarajućih ministarstava kulture i umetnosti na nivou svake države pojedinačno i na nivou Komonvelta i obično bi imao određen broj radnih grupa zaduženih za istraživanje i realizaciju politike Saveta. Pozadina njegovog osnivanja bila je da se ustanovi telo koje bi moglo da koordinira i sarađuje po pitanju politika i incijativa u umetnosti i kulturi koje su od nacionalnog značaja za Australiju. Najvažnije odluke koje je Savet doneo uključuju smernice za zajedničke inicijative finansiranja, kao što je kategorizacija najvažnijih izvođačkih umetnosti; pitanja koja se tiču autorskih prava i tantijema: koordinirano upravljanje i digitalizacija kolekcija; i druga pitanja od značaja za nacionalni nivo.14

Međunarodna saradnja u oblasti kulture Australija nema veliku organizaciju po ugledu na Britanski savet ili Francusku alijansu koja bi se bavila diplomatskim aktivnostima u oblasti kulture. Međunarodni kulturni

20


savet Australije (AICC) najvažnije je australijsko kulturno diplomatsko telo koje je osnovao nekadašnji ministar spoljnih poslova pok. Aleksander Dauner (Alexander Downer) 1998. godine u okviru obnovljenog angažovanja vlade Komonvelta u oblasti kulturne diplomatije. Međutim, njegov budžet je izuzetno mali, a njegova uloga više u pružanju pomoći, nego u finansiranju. Savet je savetodavna grupa kojom zajedno predsedavaju ministar spoljnih poslova i ministar umetnosti. Sastoji se od vodećih ljudi iz redova vlade, umetnosti i poslovnog okruženja čiji je zajednički interes promovisanje Australije u inostranstvu i to kroz umetnost i kulturu. Njegovi primarni ciljevi su „promovisanje Australije u inostranstvu putem umetnosti i kulture, jačanje pozicije Australije kao stabilne, sofisticirane, inovativne i kreativne nacije bogate i različite kulture“ i „promovisanje pozitivne slike australijskog autohtonog stanovništva“.15 Tokom godina Savet je proširio svoje delatnosti i na promociju turizma u Australiji, promociju obrazovanja, kao i na poboljšane plasmana australijskih kulturnih izvoznih proizvoda na međunarodno tržište. Već na početku svog rada Savet je uvideo da bi uz ograničene finansijske resurse mogao profitirati od uloge koordinatora između federalne i državne vlade i nevladinih organizacija u kontekstu njihovih međunarodnih nastojanja, kao i da se veći uticaj može ostvariti kroz prepoznavanje određenjih zemalja ili regiona kao prioriteta koji odražavaju šire interese australijske diplomatije i trgovinske politike. Savet postavlja kulturne programe prilagođene različitim zemljama u cilju jačanja njihovih međusobnih veza kroz integrisane događaje i aktivnosti u oblasti izvođačkih, vizuelnih umetnosti, književne i filmske umetnosti. Prvi takav program sproveden je u Sjedinjenim Državama 2001. godine, a zatim su usledili programi u Nemačkoj, Kini, Japanu, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Indoneziji, Maleziji, Singapuru, Jugoistočnoj Aziji i Indiji, naravno, uz kombinaciju sufinansiranja putovanja umetnicima ili umetničkim organizacijama, izložbama u ambasadama, posebnim projekcijama filmova i privatnim i javnim kulturnim događajima. Njegova pozicija kao saveta u okviru Ministarstva inostranih poslova i trgovine (DFAT) omogućava i njegovo učešće u pružanju pomoći u kontekstu uključivanja drugih kulturnih diplomatskih programa u okviru ovog Ministarstva – kao što je Program putujućih filmskih projekcija u ambasadama ili Program za autohtono i stanovništvo sa Toresovog moreuza – u programe prilagođene različitim zemljama ili regionalne programe. Pored toga, neki od bilateralnih saveta i fondacija u okviru ovog Ministarstva, kao što je Australijsko-japanska fondacija, Savet za australijsko-arapske odnose, Australijsko-indijski savet i Australijsko-indonežanski institut takođe učestvuju u kulturnim razmenama sa partnerskim zemljama. Agencija Austrade takođe sve više postaje uključena u promovisanje australijskih kreativnih industrija u inostranstvu. Austrade obezbeđuje praktične savete, tržišnu podršku (uključujući i finansijsku) australijskim kompanijama koje žele da se razvijaju na međunarodnim tržištima. Ona takođe obezbeđuje savete i smernice o investiranju u inostranstvu i mogućnostima zajedničkih poslovnih poduhvata i pruža pomoć australijskim kompanijama da stupe u kontakt s potencijalnim stranim investitorima. Tokom proteklih nekoliko godina Austrade je obezbedila značajnu podršku u oblasti kreativnih industrija, a u najvećoj meri u oblasti muzike, izdavaštva, filmske umetnosti, umetnosti autohtonog stanovništva i dekorativnih umetnosti, uz poseban

21


akcenat na nova tržišta u Aziji koja predstavljaju manji logistički i finansijski izazov u odnosu na evropsko i američko tržište. Australija je potpisnica 97 međunarodnih sporazuma koji se odnose na intelektualno i industrijsko vlasništvo, od čega se jedan izvestan broj odnosi na ciljeve u oblasti umetnosti i kulture. Dodatnih 108 međunarodnih bilaterarnih sporazuma uključuju neki oblik kulturne saradnje. 16 Kao i većina drugih država potpisnica Opšteg sporazuma o trgovini uslugama (GATS) sa osnivanjem STO, Australija nije preuzela multilateralne obaveze liberalizacije u oblasti kulture. Međutim, tokom poslednje decenije Australija je učestvovala u velikom broju pregovora o bilateralnim i regionalnim sporazumima o slobodnoj trgovini. U okviru nekih od pomenutih pregovora kultura je predstavljala jedno od pitanja, u najvećoj meri u bilateralnom sporazumu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Na osnovu ovog sporazuma Australija se obavezala da izuzme državno mešanje u pitanja koja se odnose na propise o lokalnom televizijskom sadržaju i na ograničavanje fleksibilnosti u donošenju sličnih propisa koji se odnose na nove medije. Australija se takođe obavezala na usklađivanje svojih zakona o intelektualnoj svojini sa odgovarajućim zakonima Sjedinjenih Američkih Država. Kao i mnoge druge države, Australija je neto uvoznik audio-vizuelnih sadržaja, od kojih većina dolazi iz SAD. U kulturnom sektoru, jedna od najvažnijih je Uneskova Konvencija o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza. Australija je postala potpisnica ove konvencije u septembru 2009. godine, dok je Uneskova konvencija o svetskoj baštini potpisana 1974. godine sa ciljem promovisanja zaštite svetske kulturne i prirodne baštine.

Specifična pitanja i tekuće debate u oblasti kulture Jedna od najvećih debata vezanih za australijsku umetničku i kulturnu politiku tokom niza decenija vođena je oko udela finansijskih sredstava države namenjenih pojedinačnim umetnicima u odnosu na finansiranje udruženja i organizacija. Ovo je rezultiralo javnom raspravomkoju je inicirao Centar za društveni uticaj, pokrenutoj pre izbora 2010. godine o dokumentu kojim se predlaže osnivanje Fondacije za umetnike s ciljem prikupljanja državnih, privatnih i korporativnih sredstava namenjenih podršci umetnicima i razvoju radova. Ova sredstva bi dopunjavala, a ne zamenjivala postojeća i pružala dodatnu podršku novoj kreativnosti i inovacijama na načine na kojima je postojećim sistemima to teško sprovesti i predmet je studije izvodljivosti koju finansiraju Komonvelt, državne i uprave teritorija. 17 Još jedna debata na sličnu temu koja podjednako dugo traje, a koja se ponovo rasplamsala pre izbora 2010. godine odnosi se na relativni opseg finansija namenjenih novim i inovativnim umetnostima u odnosu na umetnosti koje su određeni autori nazvali „umetnostima baštine“, kojima su obuhvaćene sve umetničke forme i strukture evropskog nasleđa u Australiji, što ih samim tim i čini umetničkim oblicima sa dugom tradicijom. Ovo nije nova debata, ali u vreme ograničenog državnog finansiranja umetnosti koje nije bilo ni približno dovoljno, ovo pitanje je ponovo oživelo. Njegovi protagonisti ukazuju na obim finansija koje Komonvelt i državne vlasti prosleđuju najvećim izvođačkim umetničkim udruženjima u odnosu na finansije namenjene manjim tzv. modernim organizacijama ili pojedinačnim umetnicima. Oni koji su zaposleni ili sarađuju sa najvećim izvođačkim umetničkim društvima ukazuju na

22


njihov doprinos stvaranju nove australijske umetnosti, zapošljavanju koje obezbeđuju umetnicima i radu sa novom generacijom umetnika i publike. Centar za razvoj politike, ekspertski tim za zastupanje javnih interesa, glavni je pokretač ovakvih rasprava. Na situaciju pojedinačnih umetnika još više ukazuju dva izveštaja koja je objavio Savet Australije 2010. godine: Da li zaista očekujete da budete plaćeni? Ekonomska studija profesionalnih umetnika u Australiji autora profesora Dejvida Trozbija, kao i Čime se još bavite? Analiza cenzusa zaposlenja u oblasti umetnosti u Australiji profesora Stjuarta Kaningema. 18 Veća debata vođena tokom 2010. godine odnosi se na nacrt dokumenta Kako su oblikovani australijski nastavni plan i program: Umetnost, koja postavlja planirani pravac razvoja nastavnog plana i programa u oblasti umetnosti u okviru australijskog obrazovnog sistema. Rad je dat na javnu raspravu u oktobru 2010. godine, pri čemu su prve kritike došle upravo iz oblasti vizuelnih umetnosti.

Pitanja politike u oblasti kulturne baštine Baštinom se u Australiji upravlja na različitim nivoima vlasti, pri čemu nadležnost ima Ministarstvo za održivost, razvoj, životnu sredinu, vode, stanovništv0 i zajednice ili Kancelarija za umetnost u okviru Ministarstva i kabineta premijera. Zakon o zaštiti životne sredine i biodiverziteta iz 1999. godine predstavlja najvažniju pravnu regulativu australijske vlade iz oblasti životne sredine, koja je na stupila na snagu 16. jula 2000. godine. Ministarstvo je baštinu kategorizovalo na sledeći način: Svetska baština: Australija ima 18 mesta koja su uključena na listu svetske baštine. Savezna vlada nominuje mesta koja zatim procenjuje Svetska komisija za baštinu. Uzveši u obzir specifične istorijske okolnosti u Australiji, ne iznenađuje činjenica da se većina ovih mesta nalazi u sklopu prirodnog okruženja, pri čemu samo tri – Sidnejska opera, Zgrada kraljevske postavke i Karlton bašte u Melburnu, kao i grupa kaznenih lokacija iz tri države – predstavljaju deo izgrađenog okruženja iz doba nakon naseljavanja iz Evrope. 18 Nacionalna baština: Ove lokaliteti obuhvataju prirodna, istorijska i autohtona mesta od velikog značaja za Australiju. Svaki građanin Australije može da imenuje mesta u okviru ove kategorije, nakon čega ona prolaze kroz proces procene koji sprovodi australijski Savet za baštinu, da bi se zatim prosledila na preporuku ministru zaduženom za baštinu, koji je ujedno odgovoran i za donošenje konačne odluke o svakom mestu. Na liste nacionalne baštine uključen je izvestan broj izgrađenih objekata od istorijsko-kulturnog značaja. 19 Autohtona baština: Prema procenama na osnovu najnovijih arheoloških otkrića, autohtono i stanovništvo Toresovog moreuza već 60.000 godina naseljava australijski kontinent. Za zajednice autohtonog stanovništva mesta od značaja su međusobno povezana sa asocijacijama o Zemlji. Stoga, postoje lokacije za koje se vezuju priče o snovima koje opisuju nastanak Zemlje i životinja i ljudi koji je nastanjuju; lokacije koje su poznate kao „sveta mesta“ koja su duhovna za određene zajednice; i druge lokacije od posebnog značaja za aboridžinske narode kako u prošlosti, tako i danas. Članovi australijskog Saveta za baštinu su i stručnjaci za autohtonu kulturu i tradiciju,

23


čija je uloga savetodavna u kontekstu prava i interesa odgovarajućeg autohtonog stanovništva na nekom određenom mestu, a oni takođe mogu i dati svoje mišljenje o uključivanju neke lokacije na listu autohtone baštine. 20 Baština Komonvelta: U ovu kategoriju spadaju lokacije koje se u potpunosti nalaze na teritoriji oblasti Komonvelta, ili van Australije, ali potpadaju pod nadležnost Australije.21 Istorijske olupine: S obzirom na to da je ostrvski kontinent, preko 6.000 olupina brodova nalazi se u australijskim teritorijalnim vodama, od čega mnoge od njih zauzimaju veoma značajno mesto u okviru australijske baštine kako pre, tako i nakon naseljavanja Evropljana. Ovom kategorijom baštine zajednički upravljaju Komonvelt, države i teritorije.22 Različita ministarstva i nevladine organizacije, kao što su saveti za državnu baštinu ili Nacionalni fond Australije upravljaju mestima proglašenim baštinom u okviru država i teritorija u Australiji. Nacionalni fond je neprofitna organizacija koja se bavi kako staranjem o lokacijama i objektima proglašenim baštinom, tako i aktivnostima na njihovom propagiranju. Nacionalni fond u svim državama i teritorijama u Australiji ima svoje ogranke i u velikoj meri oslanja se kako na članstvo i pretplate, tako i na rad volontera. Od velikog značaja je izrada „praktičnih smernica koje se odnose na identifikovanje, zaštitu i konzervaciju baštine za Fond i širu zajednicu“, u kontekstu podizanja svesti zajednice i učešća u staranju o lokacijama i kolekcijama proglašenim nacionalnom baštinom. 23

Kulturne/kreativne industrije: politike i programi „Razvoj kulturne industrije“ čini posebno poglavlje u okviru Kreativne nacije u kojem je opisana moguća uloga organa vlasti u oblastima koje su kasnije opisane kao „kreativne industrije“. Od tada su se i državne i federalna vlada uključile u afirmisanje koncepta kreativnih industrija, ali je osnivanjem ARC centra izvrsnosti za kreativne industrije (CCI) pri Tehnološkom fakultetu u Kvinslendu, njihovo uključivanje podignuto na viši nivo. Osnovana od strane australijskog Saveta za istraživanja i Agencije za finansiranje istraživanja Komonvelta, uloga Centra je pružanje pomoći razvoju australijskog sistema inovacija, a u cilju dobijanja što većih ekonomskih i kulturnih benefita od industrija digitalnih sadržaja.24 Preko Ministarstva za inovacije, industriju, nauku i istraživanje, Federalna vlada je 2009. godine najavila osnivanje Centra za inovacije u kreativnim industrijama (CIIC) u sklopu plana povezivanja privrednih subjekata. Ciljevi ovog plana odnose se na povezivanje malih i srednih preduzeća sa veštinama i resursima kako bi im se pomoglo da poboljšaju svoje globalno poslovanje. Iako su se ovakvi pristupi već koristili u prošlosti u tradicionalnijim privrednim granama, kao što je proizvodnja, primena ovog modela u oblasti kreativnih industrija predstavljala je novinu. Preko CIIC-a, kreativnim industrijama sa obrtom od milion dolara i više, omogućeno je dobijanje savetodavnih usluga prilagođenih njihovom poslovanju, pri čemu su pokrivene kompanije od onih koje se bave izvođačkim uslugama do reklamnih, modnih, digitalnih i multimedijalnih

24


preduzeća. CIIC se nalazi na Tehnološkom fakultetu u Sidneju sa akademskim partnerima u celoj zemlji.25

Politike kulturne raznolikosti i inkluzije Jedna od prvih aktivnosti koje je preduzela Rudovova vlada (Rudd Government) odmah nakon preuzimanja vlasti bilo je formalno izvinjenje autohtonom stanovništvu Australije za sve prethodne nepravde, posebno osobama koje su izopštene iz svojih porodica – tzv. „ukradenoj generaciji“. Izvinjenje je predstavljalo početak osnivanja ili nastavka čitavog niza programa za podršku autohtonom stanovništvu i bavljenja problemima iz više resora, uključujući i resor umetnosti. Među takvim programima nalaze se i sledeći: Program pružanja podrške autohtonoj kulturi: Ovaj program sprovodi Kancelarija za umetnost, a njime se pruža podrška održavanju i kontinuiranom razvoju autohtone kulture na nivou zajednica. Program podržava aktivnosti kao što su sledeće: • • •

održavanje autohtone kulture kroz uključenost zajednice; pružanje podrške novim oblicima autohtonog kulturnog izraza; podizanje nivoa svesti javnosti o autohtonoj kulturi i

pružanje podrške održivom razvoju organizacija u zajednicama koje su uključene u kulturne aktivnosti.

Program autohtone baštine: Ovaj program podržava identifikaciju, zaštitu i promociju (u slučajevima u kojima je moguće) autohtonog nasleđa. Putem ovog Programa finansiraju se kako organizacije, tako i pojedinci. Za dobijanje finansijskih sredstava neophodno je da se projekat odnosi na jednu ili više aktivnosti: • • •

zaštita lokacije(a) od značaja za autohtonu baštinu, identifikacija autohtonog mesta i/ili vrednosti autohtone baštine u cilju zaštite, uključivanje na listu zaštite i planiranje konzervacije baštine, propagiranje autohtonog australijskog nasleđa i baštine, uključujući projekte kojima se tumače ili objašnjavaju saznanja o značajnim mestima autohtone baštine u cilju promovisanja znanja i razumevanja autohtone baštine ili podučavanja o tradicionalnim znanjima, razumevanju običaja i odgovornosti koje se na njih odnose (u slučajevima u kojima je to moguće) budućim generacijama, izgradnja objekata za čuvanje predmeta baštine.

Finansijska sredstva odobravaju se manjim objektima za očuvanje predmeta baštine, istorijske ruševine i objekte sa ograničenim pristupom. Iako mnogobrojna pravna lica mogu aplicirati za finansiranje, u smernicama se navodi: „s obzirom na to da kroz program australijska vlada želi da pruži pomoć grupama autohtonog stanovništva, prednost će se davati takvim grupama“. Program za podršku nacionalnoj umetničkoj i zanatskoj industriji: Program za podršku nacionalnoj umetničkoj i zanatskoj industriji (NACIS) obezbeđuje direktnu finansijsku podršku centrima autohtone umetnosti i njihovim organizacijama za promociju.

25


Globalni ciljevi Programa odnose se na pružanje pomoći umetničkim centrima u cilju jačanja i izgradnje održivije vizuelne industrije autohtonih umetnosti. NACIS program deo je koordiniranog pristupa australijske vlade u razvoju autohtonog sektora vizuelnih umetnosti izloženog u okviru Strategije centara autohtonih umetnosti i Akcionog plana. Program emitovanja autohtonog radio i TV programa: Ovaj program (IBP) podržava emitovanje autohtonog radio-programa i obezbeđuje finansijsku pomoć u cilju ispunjavanja potreba koje se odnose na emitovanje programa autohtonog stanovništva nastanjenog u udaljenim kako regionalnim, tako i urbanim oblastima Australije. Program održavanja i beleženja autohtonih jezika: Program održavanja i beleženja autohtonih jezika (MILR) fokusiran je na problem stalnog gubitka i izumiranja originalnih autohtonih jezika Australije putem obezbeđivanja podrške u održavanju i revitalizaciji ovih jezika. Najnovijim izveštajem o autohtonim jezicima u Australiji, odnosno Izveštajem o nacionalnom istraživanju autohtonih jezika (2005) utvrđeno je da je situacija sa autohtonim jezicima Australije izuzetno ozbiljna i da zahteva hitno delanje. Svi australijski autohtoni jezici suočeni su sa nesigurnom budućnošću ukoliko se hitno ne preduzmu odgovarajuće aktivnosti. Australijska vlada je 2009. godine najavila Politiku o nacionalnim autohtonim jezicima. Politika je potvrdila posvećenost vlade u smislu održavanja pomenutih autohtonih jezika u životu i pružanja pomoći autohtonom stanovništvu u kontekstu povezivanja sa svojim jezikom i kulturom. MILR program podržava čitav niz projekata, uključujući i dokumentovanje i snimanje autohtonih jezika, i razvoj resursa za učenje jezika i jezičkih baza podataka u cilju pružanja pomoći u razvoju i sprovođenju programa kroz centre za učenje jezika. On takođe podržava i bolju koordinaciju između jezičkih organizacija; aktivnosti za promovisanje autohtonih jezika u široj javnosti; i inovativne programe u okviru kojih se koriste multimediji i nove tehnologije. Jezička i matematička pismenost autohtone dece: Australijske vlade na svim nivoima su preko Saveza australijskih vlada (COAG) posvećene smanjenju razlika u čitanju, pisanju i osnovnim matematičkim operacijama između autohtonih i neautohtonih učenika u roku od deset godina. Vlada obezbeđuje 56,4 miliona australijskih dolara tokom četiri godine u cilju pružanja dodatne pomoći školama kako bi im se omogućilo poboljšanje intenzivnih pristupa koji su se u ovim oblastima pokazali uspešnim sa autohtonim učenicima i obezbeđuje podršku profesionalnom razvoju u cilju pomaganja profesorima u pripremi individualnih planova učenja za autohtone učenike. Strategija centra za autohtonu umetnost: Strategija centra za autohtonu umetnost i akcioni plan predstavlja koordiniran pristup u cilju izgradnje jakog i održivog sektora autohtonih vizuelnih umetnosti. Ključni ciljevi strategije odnose se na stabilizaciju finansiranja, obezbeđenje zaposlenja i obuke, profesionalnu umetničku praksu, omogućavanje obuke u oblasti poslovnog upravljanja, razvijanju kapaciteta zajednice i održavanje kulture, prikupljanja podataka i istraživanja. Akcioni plan za savremenu autohtonu muziku: Ministri kulture Australije i Novog Zelanda usvojili su nacionalnu pilot inicijativu i izradili Akcioni plan u cilju podsticanja svih nivoa vlasti da pomognu sektoru savremene autohtone muzičke umetnosti da

26


dostigne svoj puni potencijal. Cilj plana je usmeravanje podrške autohtonim muzičarima i producentima kako u severnoj i južnoj Australiji, tako i u urbanim, regionalnim i udaljenim oblastima. Njime se podstiču svi nivoi vlasti da ovom sektoru pruže pomoć u dostizanju svog punog potencijala. Program povraćaja autohtonih kulturnih dobara: Program povraćaja autohtonih kulturnih dobara (RICP) fokusiran je na povraćaj autohtonih i tajnih svetih predmeta koji se čuvaju u velikim državnim muzejima u onim zajednicama iz kojih su potekli. Najveći australijski muzeji čuvaju velike kolekcije tajnih i svetih aboridžinskih predmeta i predmeta stanovništva sa Toresovog moreuza (tajni sveti predmeti). Najveći broj muzeja takođe ima politike i programe kojima se prihvata i podržava pravo ovog stanovništva na donošenje odluke o sudbini kulturnih dobara koja pripadaju njihovoj zajednici. Tokom proteklih 20 godina, muzeji i autohtone zajednice radili su zajedno na razvoju sporazuma o repatrijaciji autohtonih kulturnih dobara i tajnih svetih predmeta onim zajednicama iz kojih su potekli. Povraćaj ove kulturne svojine predstavlja ključni deo procesa izmirenja. Federalne, državne i vlasti teritorija s jedne i muzeji s druge strane, kroz program sarađuju na iznalaženju rešenja za pitanja koja se odnose na pomenute australijske kolekcije kulturne baštine i tajnih svetih predmeta. Program autohtone repatrijacije: Program autohtone repatrijacije je u skorije vreme konsolidovan u okviru Kancelarije za umetnosti. Administraciju međunarodnog i domaćeg programa prethodno su vodile različite vladine agencije. Oba programa sarađuju sa aboridžinskim i zajednicama stanovništva sa Toresovog moreuza u cilju povraćaja autohtonih predmeta kako iz međunarodnih, tako i iz domaćih australijskih institucija. Program autohtone repatrijacije (IRP) pomaže organizaciju povraćaja pomenutih predmeta i iz državnih i iz privatnih kolekcija zajednicama iz kojih su potekli. Ključni ciljevi Programa su ispunjavanje obaveza Australije kao države u ispravljanju nepravdi koje su se dogodile tokom zajedničke istrorije i u promovisanju procesa pomirenja i isceljenja kroz stvaranje uslova za povratak starosedelaca zemlji iz koje su potekli. Australijska vlada se ovim pitanjem aktivno bavi još od 1990. godine, tokom kojeg vremena je vraćeno preko 1.000 kulturnih dobara i svetih predmeta.

Etički kodeks u oblasti trgovine autohtonom australijskom umetnošću Vlada Komonvelta je u martu 2010. godine objavila otvoreni poziv australijskim trgovcima umetninama da postanu potpisnici novog Etičkog kodeksa u oblasti trgovine autohtonom australijskom umetnošću. Kodekst je sastavljen nakon detaljnih konsultacija sa autohtonim zajednicama, umetničkim galerijama i trgovcima umetninama, kao i državnim i teritorijalnim vlastima. Njegova svrha je obezbeđivanje sledećeg: •

poštenu i etičku trgovinu sa umetnicima

transparentnost u promociji i prodaji umetnina

pošten i pravičan sistem rešavanja sporova u skladu sa Kodeksom.

27


Kodeks je nastao kao odgovor na eksploataciju autohtone kulture od strane određenog broja nekorektnih posrednika u oblasti umetnosti i turizma. Ne samo da su autohtone kulture i umetnici eksploatisani već su i pojedini kupci autohtonih australijskih umetnina i artefakata u čitavom svetu povremeno bili žrtve beskrupuloznih radnji. Iako je takvo ponašanje u velikoj meri prolazilo neopaženo tokom većeg dela dvadesetog veka, a naročito poslednje dve decenije prošlog veka, jedan deo autohtonog stanovništva bio je ili u poziciji da se zauzme za rešavanje tog pitanja, ili da pridobije pojedince koji će ih podržati u borbi protiv eksploatacije i neetičkog ponašanja. Kodeks predstavlja krajnji rezultat zalaganja, sa namerom da postavi visoke etičke standarde u trgovini umetninama i umetničkim delima autohtonog stanovništva; kao i da se postara da nijedanumetnik ili zajednica nisu predmet eksploatacije i da osiguraju kupce umetnina od kupovina koje nisu bezbedne. Kodeks se sprovodi kroz javno preduzeće koje je u te svrhe osnovano, pod nazivom Art Code Limited, od kojih prodavci umetnina, galerije i umetnički centri mogu da kupuju umetnine. Članstvo je dobrovoljno, a polaže se velika nada da će podsticaj pojedincima da se učlane predstavljati činjenica da je u interesu potrošača da kupuju od prodavaca, galerija i umetničkih centara koje su članice. Kodeks se implementira preko Povelje o autohtonoj umetnosti za kolekcionarske institucije koje finansira država.

Ruralna i regionalna umetnost Kitingova (Keating) laburistička vlada, koja je svojevremeno usvojila Kreativnu naciju, izgubila je na izborima 1996. godine prepustivši vlast koaliciji Džona Hauarda (John Howard), koju je činila u velikoj meri urbano orijentisana liberalna i regionalno osnovana nacionalna partija. Imajući u vidu sastav nove vlade, ne iznenađuje činjenica da je jedan od njenih prvih koraka u kulturnoj i umetničkoj programskoj politici bilo uspostavljanje Regionalnog fonda za umetnost u okviru Saveta Australije, koji je trebalo da obezbedi finansijska sredstva za regionalne umetničke centre, muzeje, umetnike i organizacije umetnika, kao i da podstakne zajednicu na viši stepen uključenja u umetnost i kulturu u regionalnim i udaljenim zajednicama. Imajući u vidu da takve zajednice mogu biti udaljene stotinama, a u nekim državama i više od hiljadu kilometara od glavnog grada ili od drugih gradskih centara, takva podrška predstavljala je izuzetno važan pokušaj da se uključe zajednice koje se često smatraju otuđenim od metropola. Sredstva koja se slivaju u ovaj program povećana su 2006. godine, tako da je bilo moguće zaposliti veći broj regionalnih službenika za razvoj umetnosti koji rade sa umetnicima i zajednicama na unapređenju veština, ali i sa čitavom vojskom volontera čiji rad je u regionalnim i udaljenim zajednicama od vitalnog značaja za održavanje i funkcionisanje ovih zajednica. Mada je Savet Australije i dalje bio nadležan za ovaj fond, u praksi je razvijen Regionalni komitet za umetnost koji je donosio ključne uloge u vezi sa raspodelom sredstava. Šire prepoznavanje potreba regionalnih i udaljenih zajednica došlo je uspostavljanjem četiri ključna gostujuća programa koji su izrasli iz Kreativne nacije, i to: Australija predstavlja: Australija predstavlja je nacionalni program Federalne vlade koji uključuje ture obilazaka uz prikazivanje raznih oblika umetnosti. Osmišljen je kao

28


podrška umetničkim trupama koje putuju širom zemlje i u one oblasti u kojima to trenutno nije ekonomski izvodljivo, a javnost je pokazala interesovanje. Osnovni cilj programa Australija predstavlja jeste da podrži prikazivanje predstava u regionalnim i udaljenim oblastima Australije. Program se odnosi na pozorište, muziku i operu, ples, lutkarsko pozorište i cirkus.26 Australijske slike: Australijske slike obezbeđuju sredstva za kvalifikovane organizacije koje se bave razvojem i organizovanjem putujućih izložbi australijskog kulturnog materijala širom Australije. Očekuje se da izložbe imaju tematske korene prvenstveno u Australiji, za razliku od međunarodnih putujućih izložbi. Pored Australijskih slika, postoji i Savremena putujuća inicijativa koja pomaže ustanovama i drugim organizacijama koje formiraju kolekcije da pokriju troškove organizacije i izvođenja velikih putujućih izložbi savremene australijske vizuelne umetnosti i zanata širom Australije. 27 Festivali Australije: Festivali Australije obezbeđuju sredstva za regionalne i lokalne festivale kojima se predstavljaju kvalitetni kulturni projekti koji se mogu svrstati u kategoriju „festivala“. Od kvalifikovanih projekata se zahteva da predstave programe ili aktivnosti koji nisu prikazivani ranije, a koji se bez ovih sredstava ne mogu finansijski realizovati.28 Savremeni muzički putujući program: Savremeni muzički putujući program obezbeđuje sredstva za savremeni muzički sektor, odnosno za putovanja u regionalne i udaljene oblasti, a može se odnositi na programe povećanja mobilnosti umetnika u okviru regiona. Njegov cilj je povećanje pristupačnosti savremene muzike publici koja je u regionalnim i udaljenim oblastima.29

Plan za obezbeđivanje programa pomoći izdavačkoj industriji Federalna vlada je 1996. godine uvela porez na robu i usluge za celu Australiju, kojim je prvi put uvedena naplata poreza na dodatu vrednost na većinu dobara i usluga u prometu, uključujući i trgovinu knjigama. Kao odgovor na opštu zabrinutost zbog efekata koje uvođenje poreza može imati na rast cena knjiga, te posledica uvođenja poreza na pisce, izdavače i same čitaoce, vlada je uvela plan za obezbeđivanje paketa pomoći izdavačkoj industriji, koji se sastojao od niza kvazimera koje je trebalo da kompenzuju poreski teret. Te mere uključivale su sledeće: •

Program ostvarivanja prava na nadoknadu (tantijeme za javna pozajmljivanja) za pozajmljivanje knjiga u obrazovanju, u okviru koje su kvalifikovani australijski autori i izdavači (čije se knjige nalaze u bibliotekama obrazovnih ustanova, kao što su škole, ustanove tehničkog i višeg obrazovanja i univerzitetske biblioteke) imali pravo na nadoknadu po osnovu propuštenog prihoda usled dostupnosti njihovih knjiga u ovim bibliotekama. Ciljevi ovog programa su „nadoknade za australijske autore i izdavače po osnovu propuštenog prihoda usled dostupnosti njihovih knjiga u bibliotekama obrazovnih ustanova“ i „podrška obogaćenju australijske kulture kroz podsticanje australijskim autorima i izdavačima“. Kvalifikovani autori mogu biti

29


• • • •

pisci, urednici, ilustratori, prevodioci i redaktori, dok se kvalifikovanim izdavačima smatraju oni čije se poslovanje u celosti ili u većem delu sastoji od izdavanja knjiga i koji redovno izdaju knjige u Australiji; Program subvencija za udžbenike, koja iznosi do 8% maloprodajne cene knjiga; Kampanju promocije knjige, u početku poznatu pod sloganom Knjiga uživo, a sada Čitajmo, kojom upravlja Savet Australije; Program namenjen bibliotekama u osnovnim školama, kako bi se osnovnim školama omogućilo da kupuju australijske knjige; Program za unapređenje konkurentnosti u štamparskoj industriji (u okviru koje se sredstva obezbeđuju u četvorogodišnjem periodu) kako bi se različitim oblastima izdavačke industrije omogućilo da postanu konkurentnije i da usvajaju nove tehnologije.

Plan pomoći izdavačkoj industriji je kao takav prestao da postoji 2003–2004, ali su OFTA i Savet Australije nastavili da finansiraju i upravljaju respektivno šemom ostvarivanja prava na nadoknadu za pozajmljivanje knjiga u obrazovanju i programom Čitajmo. U julu 2008. godine Savet australijskih ministara (COAG), kojeg čine premijer, predsednici vlada saveznih država, ministri australijskih teritorija i njihovo osoblje, zatražio je od Australijske privredne komisije da prouči odeljak australijskog Zakona o autorskim pravima iz 1968. godine kojim se ograničavao postupak poznat kao „paralelni uvoz knjiga u Australiju“. Australijski Zakon o autorskim pravima sadržao je odredbe kojima se australijskim izdavačima dozvoljavao rok od 30 dana da objave australijsku verziju bilo koje knjige objavljene negde u svetu. Ukoliko knjiga bude objavljena u roku od 30 dana, svi prodavci knjiga bili su u obavezi da kupe to izdanje od australijskog izdavača i nije im bilo dozvoljeno da uvoze knjige od inostranih izdavača. Komisiji je takođe postavljeno pitanje da li se ta ograničenja nadovezuju na ciljeve Zakona o autorskim pravima, i da li ona donose, kao takva, korist Australijancima. Nakon više meseci istraživanja, javne rasprave i razmatranja podnesaka, Komisija je u julu 2009. godine objavila konačni izveštaj sa preporukom da se ukloni odredba o ograničenju paralelnog uvoza. Međutim, nakon žučne javne rasprave po ovom pitanju, Federalna vlada je odlučila da ne donosi izmene australijske regulative za izdavaštvo. Vlada je svoj stav argumentovala time što bi snažan konkurentski pritisak međunarodnih prodavaca knjiga putem interneta značio da se svakim ukidanjem ograničenja stvara dodatni pritisak na australijsku izdavačku i štamparsku industriju. U svojoj izjavi za štampu nadležni ministar je rekao da „Izveštaj Privredne komisije priznaje da bi ukidanje ovih ograničenja imalo nepovoljan uticaj na australijske autore, izdavače i kulturu. Komisija predlaže vanbudžetsko finansiranje za autore i izdavače kako bi nadoknadila njihove gubitke. Vlada je odlučila da se ne obavezuje na novi program troškova za australijske autore i izdavače“, Ministar je takođe izrazio stav da „ako knjige ne budu dostupne blagovremeno i po konkuretnim cenama, kupci će radije birati prodaju preko interneta i e-knjige“. Takođe je upozorio australijsku izdavačku i štamparsku industriju da bi one trebalo da odgovore na sve veću konkurenciju iz uvoza, bez oslanjanja na dodatnu pomoć države.

30


Podrška države filmskoj kulturi Početkom XX veka Australija je imala kraći procvat filmskog stvaralaštva, a filmove su često snimale pozorišne trupe, doživljavajući ih kao sredstvo za proširenje tržišta. Filmovi o prošlosti Australije, a naročito filmovi o naseljavanju Australije sa čestim isticanjem pljačkaša i drugih odmetnika kao likova, bili su izuzetno popularni i činili su deo duge veze između australijskog stanovništva, prvenstveno urbanog, i ideala boravka u prirodi satkanoj od divljine i žbunja. Iskazani interes za uticaj novih „pokretnih slika“ je bilo takav da je 1927–28. godine osnovana Kraljevska komisija za „Industriju pokretnih slika u Australiji“. Uz izuzetak Severne teritorije, članovi komisije su održali 147 zasedanja u Kanberi i svim državama, uzimajući izjave od preko 260 svedoka. Komisija je sprovela istraživanja i dala preporuke uglavnom u vezi sa carinskim tarifama, porezu na dohodak i opštim ekonomskim pitanjima ove industrije, ali je istražila i druga pitanja, uključujući i cenzuru. Pored toga, predložen je niz mera u cilju promocije „australijskih i filmova imperije“ u komercijalne, „moralne“ i kulturne svrhe... radi jačanja nacionalnog osećaja“. Međutim, sprovedeno je svega nekoliko preporuka komisije. Postepeno je u periodu između dva svetska rata ova industrija u povoju počela da propada, delimično usled konkurencije međunarodnih distributera koji su posedovali neke od lokalnih lanaca bioskopa, i koji su naravno favorizovali svoje filmske sadržaje. Dok se industrija borila, sve više glumaca i tehničara je odlazilo u inostranstvo u potrazi za poslom, što je dodatno pogoršavalo probleme domaće industrije. Dolazak televizije u Australiju 1956. godine višestruko je uvećalo probleme filmske industrije u celosti. Bila je potrebna podrška države da bi se ova industrija ponovo postavila na noge. Nakon pregleda i izveštaja o potrebama filmske i televizijske industrije, Gortonova (Gorton) vlada je 1969. godine najavila program pomoći. On je uključivao telo koje je pomagalo u finansiranju igranih filmova, eksperimentalni filmski fond za podsticaj uključenja novih ljudi u ovu industriju, kao i osnivanje nacionalne filmske i televizijske škole. Usledilo je osnovanje Australijske korporacije za razvoj filma 1970. godine, koja je prerasla u Australijsku filmsku komisiju (AFK) 1975. Odbor za film i televiziju Saveta Australije je prebačen u AFK, dok je filmska i televizijska škola ostala nezavisno telo. AFK je dobila mandat da promoviše stvaranje i distribuciju filmova u Australiji i da očuva filmsku istoriju zemlje. Deo njenih sredstava dolazio je od Federalne vlade, ali Komisija je ubirala sredstva i od povraćaja sredstava uloženih u filmsku produkciju i od kamata na pozajmice za razvoj filma. Kombinovano finansiranje je omogućilo pružanje pomoći i podrške produkciji australijskog filma i televizijskih programa. AFK je takođe pružila razvojnu pomoć sineastima, i odigrala je ključnu ulogu u promociji australijskog filma i televizije na međunarodnoj sceni. S vremenom je zaključivala i međunarodne koprodukcijske ugovore koji su koristili australijskoj filmskoj industriji u smislu pristupa drugim finansijskim sredstvima i međunarodnim stručnjacima, u isto vreme promovišući australijski film i sineaste u inostranstvu. U okviru važnih novih kretanja, AFK je 1985–86.godine osnovala Aboridžinski savetodavni komitet, čija je uloga bila da podrži autentične australijske sineaste, odnosno sineaste koji su radili na projektima sa tematikom starosedelačkog stanovništva. I ovoga puta je pomoć podnosiocima projekata pružena u vidu

31


produkcijske podrške, razvoja scenarija i drugih vidova pomoći. Time je pokrenut važan ciklus produkcije australijskog filma koji je ostao snažan i koji je stvorio karijeru za više glumaca i tehničara iz redova starosedelačkog stanovništva. Pored podrške koju je pružila AFK, vlada Komonvelta je takođe zatražila podršku za filmsku industriju kroz poreske olakšice. Prvi takav pokret je nastupio 1978. godine uvođenjem šema poreskih podsticaja poznatim u industriji kao „10B i 10BA“, koje su odslikavale relevantne odeljke izmenjenog Zakona o porezu na dohodak i dobit iz 1936. godine. Ove šeme bile su usmerene na privlačenje pojedinaca ili kompanija da ulažu u australijski film, a da im kao rezultat toga bude odobreno odbijanje poreza u iznosu od 150% od iznosa njihovog ulaganja. Pored toga, nisu morali da plaćaju porez na prvih 50% ulaganja. Pouzdano je dokumentovano da su te nove i velikodušne olakšice dovele do znatnih ulaganja u australijsku filmsku industriju, što je zauzvrat dovelo do procvata australijskog filma, televizije i proizvodnje dokumentarnih programa. Ovi podsticaji su bili višestruko veći od direktne pomoć koju je država davala preko AFK. S vremenom su iznosi olakšica varirali u skladu sa trenutnim interesovanjem države za ovu industriju, a isto toliko važno i u skladu sa spremnošću Federalnog trezora da omogući ovo smanjenje oporezivog prihoda. Šemama poreskih podsticaja su upravljala ministarstva nadležna za umetnost i poresku upravu, a ne filmske agencije. Vlada Komonvelta je 1988. godine osnovala novu filmsku agenciju, Korporaciju za finansiranje filma (KKF), kao kompaniju u stoprocentnom državnom vlasništvu, preko koje se vršio raspored državne finansijske podrške filmskoj i televizijskoj produkciji. KKF je bila usredsređena na projekte visokobudžetnih filmova: igrane filmove, televizijske filmove, mini TV serije i dokumentarce, kod kojih se od tržišta očekivalo da finansira jeftinije formate, dok je AFK održavala ulogu finansiranja razvojnih i projekata koji predstavljaju tržišne niše. Državno finansiranje je 2006–2007. godine iznosilo 17% ukupnih sredstava za igrane filmove australijske produkcije i koprodukcije. Od svog osnivanja, pa sve do 2008. godine, AFK je uložila u 1.079 projekata ukupne produkcijske vrednosti od 2,58 milijardi dolara. Treća filmska agencija, Film Australia, osnovana je kao filmska jedinica Komonvelta 1946. godine sa primarnom ulogom pružanja podrške posleratnom razvoju nacije, kreiranjem audiovizuelnih zapisa australijskog života putem dokumentarnih filmova i obrazovnih programa, u prvo vreme za bioskop, a onda sve više za televiziju. Film Australia je postala vlasništvo države sa punim državnim finansiranjem 1987. godine i do tada je postala jedna od najvećih korporacija za produkciju dokumetarnih TV programa u Australiji. Njena obimna zbirka audio-vizuelnih materijala bila je pristupačna autorima obrazovnih materijala, a u skorije vreme i novih medija, dok su njen studio koristili nezavisni filmski i televizijski producenti. Verovatno najpoznatija produkcija kompanije Film Australia je Boja rata: Anzacs, koja ističe prirodu dokumentaraca od nacionalnog interesa. Tokom 2006. godine izvršena je revizija državne podrške filmu kao odgovor na zabrinutost koju je izrazila javnost u pogledu filmske industrije u Australiji, koja je ponovo bila u lošem stanju. U julu iste godine, Odeljenje za komunikacije, informacione tehnologije i umetnost pokrenulo je debatu o najadekvatnijem modelu direktne državne podrške filmu, kao i pitanja načina na koji u budućnosti treba podržavati filmsko stvaralaštvo kako bi dalo najbolje moguće rezultate. Analiza je pokazala da se određene koristi mogu ostvariti od pristupa diversifikacije državnih

32


izvora finansiranja filma, ali je takođe naglašeno da konsolidacija postojećih finansijskih izvora može pružiti osnov za mnogo kvalitetniji strateški pristup u finansiranju filmskih projekata. U maju 2007. godine Federalna vlada je najavila formiranje nove agencije koja bi se razvila kao spoj Australijske filmske komisije, Australijske korporacije za finansiranje filmske industrije i Film Australia. Screen Australia je naknadno osnovana u skladu sa Zakonom o filmskoj industriji Australije (2008), a od 1. 7. 2008. godine preuzela je funkcije i ovlašćenja prethodnih agencija AFK, KKF i Film Australia, s ciljem da obezbedi kreativnu i održivu filmsku industriju u Australiji u čitavom lancu vrednosti – od razvoja, produkcije, promocije, distribucije do pristupa filmskom stvaralaštvu. Činjenicu da ovaj program da pruža podršku samo filmskoj produkciji potkrepljen je u junu 2010. godine, kada je najavljeno da će se revidirati finansiranje televizijske produkcije i drugog australijskog programa na optimalan način, i to počev od kvalitetnog dramskog programa i dečjeg, kao i dokumentarnog programa o pitanjima od nacionalnog značaja. Ovo je bila jedna od najskorijih u nizu revizija podrške filmskoj industriji koje je sprovela Federalna vlada, a sve one su se bavile pitanjem poželjnog stepena finansiranja industrije koja radi na malom segmentu tržišta i koja ima snažnu međunarodnu konkurenciju. Ovaj tekući interes za postizanje optimalne politike za podršku filmu je indikativan u sukcesivnom uspostavljanju državne politike, pri čemu se australijski film posmatra kao vitalni deo kulturnog života nacije. Screen Australia tesno sarađuje sa Australijskom dečjom TV fondacijom (ADTVF), koja je osnovana 1982. godine kao nacionalna neprofitna organizacija čija je uloga da australijskoj deci obezbedi kvalitetan televizijski program koji je istovremeno inovativan i obrazovni. Mada posluje kao kuća sa sopstvenom produkcijom, ADTVF je i australijski i međunarodni distributer programa namenjenih isključivo za decu, a odobrava i sredstva za izradu scenarija i produkciju drugim producentima dečjih programa. ADTVF dobija sredstva od Komonvelta i vlada saveznih država i teritorija. 30 U isto vreme kada je osnovana Screen Australia, Federalna vlada je osnovala i Nacionalnu arhivu filmskih i tonskih zapisa (NAFTZ), kao nezavisan statutarni organ. Vlada je 1935. godine osnovala Nacionalnu biblioteku filma i govorne reči kao deo Nacionalne biblioteke Komonvelta. Ona je kasnije postala Nacionalna arhiva filmskog i tonskog zapisa, koja je osnovana kao zasebna ustanova Komonvelta 1984. godine, i imala je savet koji je upravljao njenim radom. Ona je 2003. godine pod imenom Screen Sound inkorporirana u Australijski filmsku komisiju, ali je izdvojena kada je Screen Australia preuzela AFK, i to izdvajanje su pozdravili mnogi koji su prethodno spajanje filmske i arhivske agencije smatrali neoptimalnim rešenjem. NAFTZ sebe opisuje kao „...trezor australijske audio-vizuelne istorije“, i nadležna je za očuvanje, dokumentovanje i deljenje australijskih pokretnih slika i zvučnih zapisa od prvih filmskih koraka pa sve do danas i ubuduće. Kolekcija je dostupna svim Australijancima na više načina: preko nabavke snimaka i zapisa za televizijsku i radio-produkciju, preko snimaka nekih od australijskih najvećih filmova, preko niza javnih predstavljanja, počev od putujućih izložbi, pa do internet prezentacija.29 U saveznim državama javno finansiranje filmske industrije počelo je 1972. godine osnivanjem Južnoaustralijske filmske korporacije (JAFK), koja je obezbeđivala sredstva i objekte

33


za filmove i televiziju. JAFK je postigla znatan uspeh sa tri velika australijska filma Picnic at Hanging Rock (1975), Sunday Too Far Away (1976) i Storm Boy (1976), i bez sumnje je izvršila uticaj na druge vlade saveznih država koje su uskoro osnovale svoje agencije za podršku filmskoj industriji. Ovim su uvedeni novi izvori investiranja u razvoj australijske filmske i televizijske industrije, nove mogućnosti za koprodukciju u Australiji i izvan nje, i podstaknuti su veliki distributivni lanci da se uključe u predstavljanje australijskog filma javnosti.

Napomene: 1

Za više informacija o Kancelariji za umetnosti videti na http://www.arts.gov.au,

2

Termin „Sekretarijat“ će se u nastavku teksta koristiti da označi Sektor umetnosti u okviru prethodnog(ih) Sekretarijata, dok će se OFTA koristiti za period nakon izbora 2010. godine, odnosno perioda kada je OFTA osnovana. ³ Za više informacija o Savetu Australije videti http://www.australiacouncil.gov.au. 4

Umetnička politika i administracija Komonvelta autora dr Džona Gardineta – Garden of the Parliamentary Library – dostupno na http://parlinfo.aph.gov.au/parlInfo/download/library/prspub/POHT6/upload_binary/poht61.pdf.

5

Za više informacija videti http://www.arts.nsw.gov.au.

6

Za više informacija videti http://www.arts.vic.gov.au/Home.

7

Za više informacija videti http://www.arts.qld.gov.au.

8

Za više informacija videti http://www.arts.sa.gov.au/site/page.cfm.

9

Za više informacija videti http://www.arts.tas.gov.au.

10

Za više informacija videti http://www.dca.wa.gov.au.

11

Za više informacija videti http://www.arts.act.gov.au/pages/index.asp.

12

Za više informacija videti http://www.nt.gov.au/nreta/arts/artsnt/index.html.

13

Za više informacija videti http://www.nt.gov.au/nreta/arts/artsnt/index.html.

14

Detaljnije informacije o radu Saveta ministara u oblasti kulture dostupne su na http://www.cmc.gov.au.

15

Za više informacija videti http://www.dfat.gov.au/aicc.

16

Kompletan spisak dostupan je na http://www.info.dfat.gov.au/Info/Treaties/Treaties. nsf/WebView?OpenForm&Seq=2. 17

Dokument pod nazivom New Models, New Money dostupan je na http://www.newmodelsnewmoney.com.au/files/webfiles/a_foundation_for_the_artist_discussi on_paper.pdf.

18 Jedan od takvih primera se može videti i u What’s so special about opera na http://cpd.org.au/2010/09/marcus-westbury- whats-so-special-about-opera. 19

Kompletna lista mesta dostupna je na http:// www.environment.gov.au/heritage/places/world/ index.html.

34


20 Za detaljnije informacije o aspektima kulturne baštine autohtonog stanovništva Australije videti http://www.cultureandrecreation.gov.au/ articles/indigenous. 21 Celokupna lista dostupna je na http://www.environment.gov.au/heritage/about/commonwealth/index.html. 22

Celokupna lista dostupna je na http://www.environment.gov.au/heritage/shipwrecks/index.html.

23

Za kompletne detalje o Nacionalnom fondu Australije videti http://www.nationaltrust.org.au.

24

Videti http://cci.edu.au/about.

25

Za više informacija videti http://www.creativeinnovation.net.au/about-us/ciic-services.html.

26

Za više informacija videti http:// www.arts.gov.au/regional/playing-australia.

27

Za više informacija videti http://www.arts.gov.au/regional/visions-of-australia.

28

Za više informacija videti http://www.arts.gov.au/arts/festivals_ australia.

29

Za više informacija videti http://www.arts.gov.au/regional/cmtp.

30

Za više informacija videti http://www.actf.com.au.

31

Za više informacija videti http://www.nfsa.gov.au.

Literatura: Australian Government, Creative Nation. Commonwealth Cultural Policy, October 1994 http://www.nla.gov.au/creative.nation/contents.html Bennett, T., Spearritt, P. and Throsby, D. (eds), “Cultural Policy in Australia” in Culture & Policy vol. 8, no. 1, Cambridge: Cambridge University Press, 1997. Craik, J. (2007) Re-Visioning Arts and Cultural Policy, Australian National University E-Press, http://epress.anu.edu.au/revisioning_citation.html Cunningham, S. (1992) Framing Culture: Criticism and Policy in Australia, Sydney: Allen and Unwin Eltham, B. and Westbury, M. (2010) Cultural Policy in Australia, online forum at http://morethanluck.cpd.org.au/sharing-the-luck/cultural-policy-in-australia Stevenson, D. (2000) Art and Organization: Making Australian Cultural Policy (Brisbane: University of Queensland Press Throsby, D. (2006) Does Australia Need a Cultural Policy, Sydney: Currency House

35


prof. dr David Throsby∗ ∗ Univerzitet Macquaire, Sidnej

Novi „trenutak“ za kulturnu politiku Uvod ∗ U avgustu 1994. godine izašlo je specijalno izdanje časopisa Media Information Australia, koje su uredili Teri Flu, Gaj Hokins i Elizabet Džeka (Terry Flew, Gay Hawkins, Elisabeth Jacka). Naslov izdanja bio je „Novi trenutak politike“, a sadržao je zbirku članaka o savremenim pitanjima iz oblasti kulturne politike i kulturnih istraživanja koje su sprovodili mnogobrojni akademici, birokrate i kreatori javnih politika. U jednom eseju na početku zbirke Stjuart Kaningem (Stuart Cunningham) sumirao je stanje stvari sledećim rečima: Istorijski govoreći, čini se da živimo u „trenutku“ kulturne politike. U Australiji, kao i u mnogim drugim zemljama... kulturna politika je dosad bila kao stajaća voda, učmala – njome su dominirale sužene pretpostavke o „visokoj“ umetnosti i vrednim subvencijama; uske u smislu razmatranja samo umetnosti, a ne i kulture u opštijem smislu (više estetski nego antropološki koncept kulture) (Cunningham, 1994: 4). Suprotno tome, Kaningam je nastavio sa argumentacijom, a kreatori javne politike s početka devedesetih godina prošlog veka su sve više poimali kulturu kao objedinjujući okvir za život u uslovima ekonomskih, socijalnih i promena u životnoj sredini. On je sugerisao da je došao „trenutak“ za kulturnu politiku. Naglasio je da su i antropološko/institucionalno poimanje kulture (i njenog izdanka, kulturnih industrija), i prilično široko definisanje kulture kao celokupnog načina života, neophodni preduslovi za nastanak tog trenutka. Svaki od ovih preduslova sada već ima uporište u otkrivanju australijske javne politike na svim nivoima vlasti (1994: 5). Istog meseca kada se pojavila ova optimistična procena, Odeljenje za komunikacije i umetnost Federalne vlade organizovalo je dvodnevni forum u Kanberi pod nazivom „Kreativna kultura: nova industrija u razvoju“, koji je okupio mnogobrojne istraživače, zvaničnike i predstavnike organizacija u oblasti umetnosti i kulture, koji su oduševljeno govorili o sve većim izgledima za kreativne industrije u okviru australijske privrede, i o tome kako vladine politike mogu da olakšaju i ubrzaju njihov rast (Department of Communications and the Arts, 1994). Nekoliko meseci nakon Foruma, u oktobru 1994. godine, vlada je objavila strateški dokument o kulturnoj ∗ Rad predstavlja prevod teksta David Throsby (2008) “A new moment for cultural policy” in: Making Meaning, Making Money: directions for the arts and cultural industries in the Creative Age, eds. Andersen, L. And Oakley, K. Cambridge Scholars Publishing: 2-15. Zahvaljujemo se autoru na ustupljenim pravima za prevođenje rada.

36


politici pod nazivom Kreativna nacija. Trenutak kulturne politike je zaista i došao. Od 1994. godine desile su se dve promene na nivou federalne vlasti Australije, i obe su imale znatan uticaj na kulturnu politiku. Prva se desila 1996. godine smenom progresivne laburistike vlade Pola Kitinga (Paul Keating) liberalno/nacionalnom koalicijom pod vođstvom Džona Hauarda (John Howard), koja je u godinama koje su usledile bila orijentisana ka konzervativnijim stavovima u oblasti kulture. Zatim se nakon jedanaest godina Hauardove administracije politički točak opet okrenuo, donevši izbore u novembru 2007. godine na kojima je pobedila nova laburistička partija Kevina Rada (Kevin Rudd). Entuzijazam kojim je narod Australije napustio staru i prigrlio novu vlast 2007. godine nagoveštavao je mogućnost progresivnijeg smera u kulturnoj politici, nametnuvši pitanje: da li je novi trenutak kulturne politike, koji neverovatno podseća na onaj od pre skoro petnaest godina, došao? U ovom radu diskutujem o tom pitanju, birajući neke od tema iz mog eseja Radovi za platformu „Da li je Australiji potrebna kulturna politika?“ (Trosby, 2006), i razrađujem neke od tih tema u svetlu diskusije koja je nastupila od objave eseja. Počeo sam već u drugom delu, kraćim pregledom kulturne politike u smislu šta je ona i kako se razvijala u Australiji, kulminirajući (na neki način) pojavom Kreativne nacije, o kojoj diskutujem u trećem delu rada. Zatim sam u četvrtom delu rada razmatrao pojedine oblasti kulturnih promena koje su nastale u australijskom društvu u vreme Hauarda. U petom delu diskutujem o kretanjima od izbora 2007. godine, i zaključujem sa nekoliko opservacija o mogućim budućim pravcima kulturne politike u ovoj zemlji.

Opseg kulturne politike U većini oblasti od interesa za državu, kao što su životna sredina, zdravlje, obrazovanje, saobraćaj, itd. jasno su identifikovane oblasti koje su predmet javnog delovanja, pa shodno tome su i određene granice delovanja javne politike. To nije slučaj sa kulturom. Postoje mnogobrojna pitanja koja okružuju definiciju i upotrebu reči „kultura“ pa samim tim i s njom povezani koncept „kulturne politike“. Da li izraz „kultura“ obuhvata ono što se obično naziva visokom umetnošću – dramu, ples, operu, „ozbiljnu muziku“, književnost, vizuelne umetnosti? Ili se ovaj izraz prostire i na oblast popularne kulture, uključujući i film, video-igre, televiziju, rok muziku i druge slične oblasti? Ili, da li je prikladnija antropološka ili sociološka definicija kulture, na šta je aludirao Kaningem u prethodno pomenutom radu, koja pokriva aktivnosti izvan kreativnih delatnosti i usmerava pažnju na pitanja identiteta, vrednosti, verovanja, tradicije, načina života u zajednici – ukratko, sve ono što služi za identifkaciju grupa i njihovu povezanost? Očigledno je da će ono što podrazumeva kulturnu politiku u velikoj meri varirati u skladu sa aktuelnim tumačenjem kulture. U praksi, međutim, postoji nizak stepen sumnje da izraz kulturna politika koji je u Australiji istorijski prisutan i u smislu u kojem se koristi uopšte, zaista i ima značenje umetničke politike. Na primer, dokument pod nazivom Kulturna politika u Australiji iz 1980. godine autorke Džin Batersbi (Jean Battersby), prve načelnice Umetničkog saveta Australije, prvenstveno se bavio visokom umetnošću prema definiciji iz prethodnog teksta, mada je ona u dokument uključila poglavlja o filmu i radiodifuziji,

37


čak i odeljak o sportu (Battersby, 1980). Slično tome, dvadeset godina kasnije, Debora Stivenson (Deborah Stevenson) objavila je knjigu pod naslovom Stvaranje australijske kulturne politike, koja se takođe prvenstveno bavila državnom politikom u oblasti umetnosti, mada je njena orijentacija prikazana kroz promenljivo okruženje u poslednjih nekoliko decenija sve, samo ne elitistička (Stevenson, 2000). Razvoj umetničke politike Komonvelta od Harolda Holta (Harold Holt) kretao se ka uspostavljanju prvog Umetničkog saveta Australije 1967. godine, kako su i dokumentovali mnogobrojni autori. Cela priča u vezi s tim data je u skraćenoj verziji u nastavku teksta.² U prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka došlo je do znatne konsolidacije i širenja podrške umetnosti uspostavljanjem Saveta Australije, kojeg je osnovala novoizabrana Vitlamova vlada (Whitlam Government). Ubrzo nakon osnivanja Savet je ušao u strukturnu transformaciju svojih funkcija, koje je izvršila Komisija za podršku industriji (1976), a deset godina kasnije se suočio sa drugom rekonstrukcijom od strane Stalnog skupštinskog komiteta za troškove (1986), kojim je predsedavao Leo Meklej (Leo McLeay). Uprkos njihovom kritičkom stavu, nijedna od ovih rekonstrukcija nije donela znatne izmene u radu Umetničkog saveta Australije, niti je uticala na volju tadašnje vlasti (u prvom slučaju koalicione, a u drugom laburističke) da nastavi sa finansiranjem umetnosti iz javnog budžeta. Ove revizije su zahvaljujući javnom zagovaranju umetnosti pomogle u konsolidaciji ekonomskih argumenata koji su išli u prilog državnoj intervenciji u ovoj oblasti, argumentima koje su svojevremeno na drugom mestu pažljivo proučili ekonomisti.³ Artikulacija ekonomske osnove za politiku u oblasti umetnosti, u smislu obezbeđivanja javnih dobara tokom osamdesetih godina prošlog veka dobila je dodatnu dimenziju usled atmosfere ekonomske liberalizacije i mikroekonomske reforme koja je preovladavala u to vreme. U takvom okruženju, lobisti su smatrali da je promovisanje umetnosti kao generatora ekonomskog bogatstva prednost, argumentujući da je umetnost znanto doprinela prihodima, izvozu, zapošljavanju i regionalnom razvoju. Davanje takvog karaktera umetnosti – kao ekonomskom sektoru koji proizvodi dobra i usluge za prodaju, a ne samo kao sublimirani izraz ljudske kreativnosti – podigla je veliku prašinu tada, a i sada. Kritičari kao što je Donald Horn (Donald Horne ovakva kretanja videli su kao implikaciju nemilosrdne komodifikacije umetnosti i prodaju bezdušnom i surovom tržištu. Ustvari, etiketiranje umetnosti kao ekonomskog sektora nije bilo takvo; ono je jednostavno prepoznalo činjenicu da umetnička produkcija i potrošnja nastaju u ekonomskom kontekstu koji se može analizirati primenom metoda koje koriste ekonomisti u istraživanju industrijske organizacije, ponašanja potrošača i neravnoteže na tržištu. Na taj način, ne osporava se uloga umetnosti kao lično iskustvo ili njena uloga u društvu gde ona služi znatno široj svrsi. Uprkos kritikama, koncept kulturnih industrija koji je počeo da se uobličava kasnih osamdesetih godina doživeo je apoteozu za vreme Kitingove vlade (Keating Government) i njene grandiozne vizije kulturne politike o kojoj je bilo reči ranije u tekstu. Međutim, Kreativna nacija je bila nešto više od pukog obrasca za razvoj industrije. Ona je predstavljala prvi ozbiljan napor javnih vlasti u pravcu stvaranja sveobuhvatne nacionalne kulturne politike, nalazeći svoje utemeljenje u onome što se može opisati kao autentična i neautentična australijska kultura. Kao takva, ona je

38


predstavljala odlučno udaljavanje od uskih definisanih sadržaja javnih politika koje su se primarno ili čak isključivo bavile podrškom umetnosti.

Kreativna nacija Imajući u vidu da je Kreativna nacij bila prvi pokušaj da se u jednom dokumentu definiše kako bi australijska kulturna politika na nacionalnom nivou mogla da izgleda – ono što Kristofer Maden (Christopher Madden) naziva „monolitna kulturna politika“ – vredno je da se istakne kako je ona uobličavana i šta je predviđala u smislu praktične implementacije javne politike. Važno je na početku napomenuti da je Kreativna nacija u najvećoj meri motivisana idejama o australijskom identitetu i kulturnoj suverenosti. Prvi pasus Uvoda ovog dokumenta glasi: Govoriti o australijskoj kulturi znači prepoznati našu zajedničku baštinu. To znači da mi delimo ideje, vrednosti, osećanja i tradiciju, i da u svim pojavnim oblicima nabrojanog vidimo šta znači biti Australijanac (str. 15). Načini na koje kulturna politika na nacionalnom nivou treba da odslika ova osećanja trebalo bi da se manifestuju kroz sužavanje naše baštine u novim ili proširenim nacionalnim institucijama i prilagođavanje tehnologije u pravcu njenog očuvanja i širenja, stvaranjem novih pravaca za umetnički i intelektualni razvoj i izraz, i pružanjem podrške našim umetnicima i piscima (str. 7). Ovo znači da Australija želi da „pokrene talas globalnih promena na način koji čuva i promoviše našu nacionalnu kulturu“ (str. 7). Kako je rečeno u prethodnom tekstu, Kreativna nacija je samu sebe videla ne samo kao kulturnu već i kao ekonomsku politiku. Do određene granice se to nastavilo kroz trend osamdesetih godina koji se kretao u pravcu tumačenja umetničke politike u ekonomskom smislu na koju sam ukazivao u prethodnom delu teksta. Međutim, ona je te argumente proširila znatno dalje, uključivši i raznolikost kulturne upotrebe novih komunikacionih tehnologija, prvo naglašavajući nove medije kao sredstva za učešće, širenje i pristup kulturnoj produkciji, a zatim i kroz širi fokus na razvoj kulturnih industrija. Ovaj bitni element koji je zajednički imenilac za kulturni i ekonomski razvoj bila je kreativnost; s jedne strane umetnici bi stvarali inovativne ideje koje odslikavaju naš kulturni identitet koji nas odvaja od drugih, dok bi s druge kreativnost bila podsticana kao ključni resurs u razvoju nove ekonomije. Izveštaj je ulogu Federalne vlade u kulturnom razvoju video kao skup niza strategija, uključujući: negovanje kreativnosti i izuzetnosti; stvaranje uslova za uživanje u kulturnim sadržajima za sve Australijance; veličanje umetnosti i kulture australijskih starosedelaca; očuvanje australijske baštine; promocija australijskog kulturnog identiteta, uključujući i njegovu široku raznolikost; razvoj živopisnih i održivih kulturnih industrija, uključujući i one koje se razvijaju pojavom novih tehnologija. Autori izveštaja predložili su veliki broj mera za postizanje ovih ciljeva, uključujući: proširenje Umetničkog saveta Australije; niz specifičnih inicijativa u izvođačkim umetnostima, vizuelnim umetnostima i književnosti; veća podrška filmu i radiodifuziji; razvoj novih medija; razne sektorske strategije; širenje uloge Komonvelta u zaštiti i

39


očuvanju kulturne baštine; druge programe obrazovanja i obuke, razvoj tržišta i turizam. Ukratko, Kreativna nacija je dala ne samo obrazloženje i nije samo opravdala aktivnu ulogu Komonvelta u kulturnom razvoju Australije već je dala i predloge sa resursima za delotvornu realizaciju te uloge. Kreativna nacija je za svoje vreme bila veoma napredan dokument, koji je predvideo nekoliko pravaca razvoja kulturne politike koji su dotad našli svoj izraz u drugim zemljama, ako ne ovde, u Australiji. Na primer, intencije ovog dokumenta da poveže kulturne industrije sa novim medijskim tehnologijama i rastom kreativne radne snage uticali su na redefinisanje javnih politika u UK, SAD i drugim zemljama. Međutim, uprkos herojskoj nameri, Kreativna nacija se pokazala kao jača na retoričkoj, nego na strani realnih kapaciteta za realizaciju kohezivnih i operativnih mera koje bi donele promene. Istini za volju, ona je pokrenula neke nove uspešne programe u oblasti kulture, ali je imala i spektakularne greške. Sve u svemu, nije dovela do dramatičnih promena u formulaciji i implementaciji kulturne politike na nacionalnom nivou. Svaka šansa da će tokom vremena uroditi dugoročnijim plodom propala je promenom federalne vlade 1996. godine. Čudno, ali opšti duh Kreativne nacije je u godinama koje su usledile postao očigledniji na nivou saveznih država nego na nivou Komonvelta, utoliko što su savezne države, a ne Komonvelt, preuzele agendu za razvoj kreativnih industrija. Većina država je iskazala interes za strategije razvoja sektora u kojima mediji, digitalni sadržaji i tehnologije, i kreativne industrije uopšte igraju značajnu ulogu, a posebno kao faktori za urbani ili regionalni razvoj.

Kulturne promene između 1996. i 2007. godine Kako se australijsko društvo promenilo u kulturnom smislu tokom jedanaest godina vladavine konzervativaca? Kulturna promena je postepeni proces na koji utiče niz internih i eksternih faktora. Određene kulturne vrednosti mogu izgledati dugotrajnije i otpornije na promenu, druge mogu biti fleksibilnije; u svakom slučaju, merenje kulturne promene je problematično, jer kultura sama po sebi nije jedno fiksno telo, već mešavina više različitih komponenti. Pored toga, na nivou javnih politika nije jasno do koje mere se kulturna promena javlja autonomno u društvu (kao rezultat recimo demografskih kretanja), i do koje granice na nju utiču svesna delovanja države. Zatim, ako država zaista utiče na pravce kulturnih promena, da li ona deluje proaktivno u oblikovanju kulturnih vrednosti, ili jednostavno reaguje na ono što ona uočava kao duhovno i vrednosno stanje naroda? Gledajući vreme Hauardove vlade, možemo da identifikujemo eksterne i interne uticaje koji su delovali na australijsku kulturu na ovaj ili onaj način. Najznačajniji eksterni faktori su bili neumoljivi procesi globalizacije, i rast globalne nesigurnosti nakon 11. septembra i invazije na Irak. U pogledu navedenog, nastavlja se debata o kulturnim uticajima globalizacije bez nekog odlučujućeg rezultata – dokazi se mogu naći i u prodoru univerzalnih kulturnih simbola (najviše američkog porekla) s jedne strane, dok s druge počivaju u razgranatosti lokalnih kulturnih identiteta. Kulturna bojazan koja proizlazi iz straha od terorizma još više uznemirava. Činovničke vlasti zapadnih država su uspele da izvuku određenu političku prednost iz pojačanog osećaja nesigurnosti među stanovništvom, svesne da se narod usled nesigurnosti s

40


vremenom veže za vlast koju poznaje. U širem smislu, proces kulturne polarizacije, grubo sumiran u naslovu knjige Bendžamina Barbera (Benjamin Barber) iz 1996. godine Džihad protiv Mek Sveta, bio je podstaknut savremenim terorizmom, ostavljajući ideal multikulturalnog društva pod izvesnu napetost. U isto vreme kada su ovi eksterni uticaji delovali na kulturne promene u Australiji, interni faktori su takođe vršili svoj uticaj. Izrastanje posleratne generacije i kontinuirano visok ekonomski rast stvorili su srednju klasu australijskog društva koja je izgledala sasvim zadovoljna stanjem stvari. Tradicionalni kulturni koncept prosečnog pojedinca iz radničke klase („Aussi battler“) zamenjen je nečim znatno drugačijim. Da li su ljudi bili srećniji kao rezultat toga, ostaje otvoreno pitanje, kao i pitanje šta predstavlja australijski identitet u postmilenijumskom svetu. Imajući u vidu različite uticaje, šta možemo da kažemo o granicama do kojih je bivša Federalna vlada, odnosno sam premijer, uticala na procese kulturnih promena u Australiji u jedanaestogodišnjem periodu? Drugim rečima, do koje granice su eksplicitne ili implicitne kulturne pozicije koje su usvojili Džon Hauard (John Howard) i njegovi ministri bile podudarne sa ili su bile izvan kulturnog raspoloženja australijskog naroda? To je veliko i složeno pitanje kojem bi trebalo posvetiti jedan ceo rad. Ja u ovom slučaju razmatram tri oblasti, koje su radi praktičnosti označene kao 3R: pomirenje, izbeglice i republika (reconciliation, refugees, republic) Prvo, vrlo se malo može raspravljati o procesu pomirenja između nestarosedelačkog i starosedelačkog stanovništva Australije koji je dostigao vrhunac ranih devedesetih godina, a zatim i zastoj 1996. godine. Mada je postojala zabrinutost zbog užasavajućeg stanja starosedelačkog stanovništa u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalnih pitanja, Federalna vlada pod upravom Džona Hauarda je pokazala malo razumevanja za fundamentalna pitanja koja su uticala na odnos između evropskog i aboridžinskog društva – značaj prava na zemlju, značaj izvinjenja, centralizacije autohtone australijske kulture, potreba aboridžinskog naroda za poštovanjem, a ne za snishodljivošću. Osećanja koja je izrazio Pol Kiting (Paul Keating) u svom čuvenom govoru iz Redferna u decembru 1992. godine, ili u dostojanstvenom i iskrenom izvinjenju koje je u ime Džona Hauarda napisao i saopštio premijerov imenjak Džon Klark (John Clarke) na otvaranju Olimpijskih igara 2000. godine, on sam izgleda nije delio. U svetlu očigledne simpatije australijske zajednice za ideju pomirenja, kako se i moglo videti iz velikog broja javnih demonstracija podrške pravima starosedelaca, može se zaključiti da pozicija bivšeg premijera u ovoj oblasti nije bila u skladu sa preovladavajućim narodnim osećanjem. Drugo, politika Koalicione vlade prema tretmanu zadržanih izbeglica je i dalje odslikavala kulturne stavove koji bi posmatraču sa strane bili u suprotnosti sa tradicionalnim australijskim vrednostima jednakih uslova za sve i poštovanja ljudskih prava. Pojedinci su govorili da su rezultati „Tampa“ izbora iz 2001. godine opravdali vladin stav prema izbeglicama; ako je tako, to bi ukazivalo na značajan uspeh vlade u promeni australijskih kulturnih društvenih stavova koji su se kretali u pravcu manje popustljivosti, nižem stepenu tolerancije i koje je još više orijentisano ka individualizmu. Međutim, imajući u vidu druge faktore koji su uticali na ishod tih izbora, opasno je izvoditi takve zaključke.

41


Treće, u periodu posle Drugog svetskog rata proces konačnog australijskog izrastanja iz kolonijalne senke je dostigao veoma visok stepen, a proces je ubrzala kandidatura Velike Britanije za pristupanje zajedničkom evropskom tržištu šezdesetih godina. Tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka raslo je samopouzdanje Australije kao nezavisne države u evro-pacifičkom regionu, jačajući osećaj za australijsku kulturu kao nečeg jedinstvenog i vrednog zaštite. Osobenost australijskog kulturnog identiteta se veličala i dalje kroz mnogobrojne festivale i događaje kao što je bilo otvaranje Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine i Igara Komonveltaa u Melburnu 2006. godine. Ipak, na širem nivou, naša svest o kulturnoj nezavisnosti i samoopredeljenje su dovedeni u pitanje kroz nekoliko pozicija politike Džona Hauarda. Na primer, on je visprenom političkom manipulacijom delotvorno uništio republikanske stavove na referendumu 1999. godine, čime je obezbedio da republikanci ostanu van planova do kraja njegovog mandata. Pored toga, on se više od svojih prethodnika približio usklađivanju australijskih interesa inostrane politike sa američkim, obavezavši na primer Australiju na učešće u ratu u Iraku, kada je većina stanovništva izrazila jasan stav protiv takve akcije. Želja da udovolji našem velikom i moćnom savezniku imala je značajnu kulturnu snishodljivost, koja se videla na primer u neuspehu primene „kulturnog izuzeća“ u Sporazumu o slobodnoj trgovini između Australije i SAD o kome se pregovaralo 2003–2004. godine, i u našoj uzdržanosti na glasanju za usvajanje Konvencije o kulturnoj raznolikosti Uneska u oktobru 2005. godine. Oba ova poteza se u kulturnom smislu mogu tumačiti kao pokorno mirenje sa pritiscima na Australiju da se povinuje američkom pravcu, i ona će imati uticaj na budući pravac našeg kulturnog razvoja.

Promene i izazovi posle 2007. godine Tokom izborne kampanje u novembru 2007. godine, Džon Hauard je prikazao izbor koji stoji pred australijskim narodom kao izbor između političke korektnosti i tradicionalnih vrednosti. Otišao je tako daleko i tvrdio da je njegov konzervativni stav o kulturnim pitanjima jedna od najizraženijih karakteristika njegovog mandata, i upozorio da bi izbor laburističke vlade imao katastrofalne posledice po australijski kulturni život. Predviđanje takve nesreće je ostavilo slab utisak na biračko telo; postoje dokazi da je kulturni pomak koji već bio u toku govorio protiv vrednosti koje su predstavljali Hauard i njegov kabinet. Premijer i njegova vlada su pretrpeli ubedljiv poraz na izborima, a na vlast je došla izabrana laburistička partija. Prerano je govoriti o tome da li će Radova vlada (Rudd Government) doneti novi preporod umetnosti i kulturi Australije – da li je ustvari nastupio novi momenat za kulturnu politiku. Do sredine 2008. godine, signali su bili pozitivni, mada ne u potpunosti. Sigurno je da je napredak postignut u oblasti dva od 3R – pomirenje i republika (reconciliation and republic). Uključivanje aboridžinskog rituala u otvaranje novog federalnog parlamenta u februaru 2008. godine, i izvinjenje izgubljenim generacijama iskazano tom prilikom, dirnuli su srca australijskog naroda na istinski i izvanredan način, i učinili dosta na popravljanju australijske kulturne reputacije u svetu uopšte. Slično tome, premijer je vratio na sto republikansko pitanje, uz zapažanje da pitanje nije više „da li će“ nego „kada će“ Australijanac doći na čelo

42


države, mada zasad nije utvrđen raspored da bi se to i realizovalo. Što se tiče izbeglica, ukinuti su pojedini nepovoljni aspekti politika prethodne vlade, ali i dalje ima dosta toga da se uradi. U širem domenu kulturne politike, najznačajniji događaj od izbora nove Federalne vlade bio je uključivanje Kreativne Australije kao jedne od deset oblasti javne politike u diskusiju na Samitu ideja 2020. održane u Kanberi u aprilu 2008. godine. Ovaj Samit je okupio na stotine umetnika, akademika, administratora, ljudi iz medija i drugih koji su dva dana govorili o dugoročnom razvoju naše kulture i iznosili ideje na koji način kreativnost može postati centralni element naše privrede i života. Preporuk koje su proizašle iz te diskusije dale su obrazac za delovanje u oblastima kao što su podrška umetnosti, održivost umetničke prakse, radiodifuzna i filmska kultura, razvoj umetnosti starosedelaca, umetničko obrazovanje, arhitektura i dizajn, kulturna diplomatija i mnoge druge. Opipljiv entuzijazam kojim je Kevin Rad (Kevin Rudd) primljen kod umetnika, učesnika na Samitu 2020, počeo je da poprima gorak ukus nešto kasnije kada je u kontroverzi oko cenzure umetničkih dela on usvojio nešto što bi moglo da se nazove ekstremnim populističkim stavom. Taman kad se rodila nada da je najgore doba za kulturu ostalo u prošlosti, vatre su se opet raspirile. Nejasno je da su intervencije premijera u ovoj debati ukazivale na fundamentalni konzervativizam u njegovom odnosu prema kulturi. Možda i jesu, mada su njegova pozitivna zapažanja o umetnosti u govoru prilikom zatvaranja Samita možda i mogle da sugerišu suprotno. Šta god da je istina u ovoj priči, postoje mnogi znakovi koji ulivaju nadu da će opšta kulturna politika nove vlade nastaviti da ide u progresivnom pravcu.

Naredni koraci U mom eseju Radovi za platformu zagovarao sam pristup odozdo nagore u javnoj politici, pri čemu izvorne diskusije o našoj umetnosti i kulturi mogle bi biti predmet i šire nacionalne debate. Samit ideja 2020. predstavljao je jasan početak i korak u tom pravcu, ali ostaje pitanje kako takva debata može da se sjedini sa opštom kulturnom politikom ili sa nizom specifičnih politika koje imaju kulturni sadržaj. U zaključku ovog rada istakao sam pet oblasti na koje bi se mogla usmeriti pažnja javnih politika. Nije namera da to postane iscrpna lista zahtevanih mera unutar javne politike, već je to jednostavno izbor nekih bitnih oblasti koje treba naročito razmatrati. Prvo, treba da izvršimo kritičku ocenu kako bismo zaključili gde naša sadašnja politika u oblasti umetnosti ide u dobrom, a gde u pogrešnom pravcu. Prvi korak je preduzimanje sveobuhvatnog istraživanja širih koristi od umetnosti. Ako dosadašnji empirijski nalazi mogu da se iskoriste, povećanje sadašnjeg nivoa podrške umetnosti od strane Federalne vlade ne bi treblo da bude izvan preferencija potrošača. Velikodušnija sredstva bi mogla da indukuju novi preporod u umetničkoj produkciji i celokupnom sektoru. Međutim, ne radi se samo o većim novčanim iznosima, postoji i veoma bitno pitanje kako se taj novac koristi. Ironično je to što dve bitne oblasti kojima je potrebno posvetiti pažnju u kreiranju javne politike su upravo one oblasti kojima se Umetnički savet Australije više ne bavi – novi mediji i razvoj kulture u zajednici. Mada je Savet

43


tvrdio da će i u novoj sektorskoj organizaciji nastaviti da se bavi ovim oblastima, implikacije promena imale su ipak nesrećne implikacije. Obe ove oblasti imaju značaj u sadašim kulturnim okolnostima: razvoj kulture u zajednici zbog svoje pozitivne uloge u generisanju socijalne kohezije i razumevanja u etnički različitim zajednicama, uključujući i starosedelačku zajednicu, a novi mediji zato što su od ključnog značaja za sagledavanje doprinosa koji umetnosti ima u informacionoj privredi To nas dovodi do druge oblasti javne politike, do agende za razvoj kreativne industrije. Mnogo publiciteta se pridaje tvrdnjama o ekonomskom doprinosu kulturnih industrija. U Australiji ipak postoji dosta dokaza o tome da ako se njima pravilno upravlja, ove industrije mogu da doprinesu održivom rastu, naročito u regionalnim područjima u kojima postoji koncentracija kreativnih industrija. Kulturna politika u ovoj oblasti treba da se usredsredi na kreativnost i na to kako umetnost, kao suštinski element kulturnih industrija, može da doprinese kreativnom dinamizmu, kako u kreativnim industrijama, tako i u drugim sektorima privrede. Korak ka ponovnom preuzimanju uloge Komonvelta u razvoju kreativnih industrija ogleda se u obezbeđivanju sredstava iz budžeta Federalne vlade u trogodišnjem periodu za Inovativni centar kreativnih industrija, mrežu za pružanje poslovnih usluga malim i srednjim preduzećima u kreativnom sektoru širom Australije. Treće, analiza javne politike treba uvek da posveti pažnju institucionalnim strukturama i administrativnom uređenju putem kojih se politika realizuje. U areni kulturne politike to znači širok spektar kulturnih institucija, od javnih muzeja i galerija do ABC i SBS. Ona takođe uključuje finansijske institucije i tela kao što su Umetnički savet Australije ili Screen Australia. Ekspanzivni pogled na kulturnu politiku u Australiji bi pomogao u popuštanju finansijskih ograničenja pod kojima posluju sve ove institucije, gotovo bez izuzetka. Međutim, opet se ne radi samo o novcu već i o reviziji organizacione i poslovne strukture, i ako je potrebno, i redefinisanju njihovih ciljeva i principa na kojima su zasnovane ove institucije. Četvrto, širenje obima kulturne politike kako bi se obuhvatili temelji politika u drugim oblastima, bilo bi nešto relativno novo u Australiji, a ipak dosledno idejama kulturne otvorenost i konzistentnosti u formiranju politika na nacionalnom ili nivou saveznih država. Možemo na primer postaviti pitanje: Kakve su kulturne implikacije ekonomskih i socijalnih politika u oblasti starosedelačkih pitanja? Kako će promene u pogledu vlasništva nad medijima uticati na australijski kulturni život? Kako možemo više značaja pridati nematerijalnoj vrednosti kulturnih dobara i usluga u predstojećim trgovinskim pregovorima? Ovo su pitanja koja bi trebalo da budu uobičajen deo procesa razvoja politike. Njima bi se mogli pozabaviti ukoliko se bude neophodno proceniti uticaj kulture na druge javne politike, na isti način na koji se za razvojne projekte zahteva procena uticaja na životnu sredinu. Ovo je ideja o kojoj se debatovalo ranih devedestih, ali bi ona mogla opet postati aktuelna i razmatrana u okviru javnog menadžmenta Na kraju, svi aspekti kulturnog života – stvaranje, učešće, uživanje, razumevanje – zavise od obrazovanog i dobro informisanog stanovništva. Obrazovanje, koje u ovom kontekstu predstavlja sve od predškolskog do doživotnog obrazovanja, jeste kamen temeljac na kojem se razvija procvat kulture. Nijedna kulturna politika ne sme da pogreši u prepoznavanju značaja obrazovanja u stvaranju civilizovanog društva,

44


posebno u domenu umetnosti, a uopšteno, i u drugim humanističkim naukama. Preporuke Samita 2020. o obrazovanju u domenu umetnosti daju osnovu za to i one zaslužuju da im se prida posebna pažnja.

Zaključak Da zaključim – ponovo se vraćam na esej Stjuarta Kaningema koji sam citirao na početku ovog rada. Kao odgovor na kritike koje su sugerisale da je trenutak za kulturnu politiku s početka devedesetih bio jednostavno odraz oholosti laburista koji su bili na vlasti, on je smelo izrazio mišljenje da „postoji malo razloga da se očekuje da će angažovanje oko kulturne politike postati neodbranjivo u vreme konzervativne vlade u Australiji“. (Kaningem, 1994: 5). Nema sumnje da je njegov optimizam imao temelj u istorijskim dokazima – prošle konzervativne vlade su se povoljno odnosile prema umetnosti i kulturi, a razvoj inicijativa i programskih politika u ovim oblastima ni u kom slučaju nije uživao prvenstvo kod laburista. Džon Hauard u pregledu svog mandata zaista i brani rezultate njegove vlade u umetnosti; u intervjuu za Bilten od 20. 2. 2006. godine, gospodin Hauard je rekao: „Trošili smo više novca na umetnost nego na sport, a to skoro da izostavlja ABC... Sada će ljudi odmah reći da je lakše naći sponzore za sport nego za umetnost. To je možda i tačno, ali to ne menja činjenicu da je naša finansijska podrška ustvari veća za umetnost nego za sport.“

Napomene: 1

Ovaj rad se u određenoj meri bazira na tom eseju (njegovoj vrlo ranoj veziji koja je predstavljena na forumu BajronBej) i na ranijim radovima pisanim za Akademiju socijalnih nauka u Australiji (Throsby 2003). 2

Za pregled razvoja politike u oblasti umetnosti u Australiji pogledati na primer Rowse (1985); Parsons (1987); Macdonnell (1992); Stevenson (2000); Throsby (2001); i Gibson (2001).

3

Ovi argumenti su oko mogućnih efekata tržišnih nedostataka na kulturnom i umetničkom tržištu, te je po tome nepohodno da država interveniše kako bi obezbedila usluge kulture od javnog interesa ili uvećala pozitivne eksternalije, videti radove u zborniku Towse (1997).

4 Videti na primer Horne (2001) i njegovu poruku Sidnejskoj umetničkoj upravno-savetodavnoj grupi, Australia Council, Sidnej, 24. mart 2003. 5

Videti: Commonwealth of Australia (1994).

6

Na primer, videti: Smith (1998); Selwood (2001); Florida (2002); Council of Europe and ERICarts (2002); i UNCTAD (2008).

7

Ovo su 2R koje je Frank Brennan u okviru svojih 5R predstavio u njegovom predavanju održanom 2006. godine Rasa, religija, prava i republika http://www.manningclark.org.au /papers/MCLecture-2006.html (21. mart 2006).

8

Preneto kao u aneksu u: Horne (2001) str. 285.

9

Videti Commonwealth of Australia (2008).

10

Za pregled uloge novih medija u okviru šire oblasti kulture i umetnosti videti: Flew (2002).

45


11 Ovde je mali primer. Kada se putevi u ruralnim oblastima proširuju ili novi planiraju, oni nekada ugrožavaju Doseljeničku zemlju ili utiču na sakralna mesta. Nekoliko vlada saveznih država usvojile su procedure kojima se zahtevaju konsultacije sa lokalnim doseljeničkim zajednicama o kulturnom efektu izgradnje puteva u oblasti saveznih država kako bi osigurale da starosedelačke kulturne vrednosti budu ispoštovane prilikom donošenja odluka o ovakvim projektima.

Literatura: Barber, Benjamin. 1996. Jihad vs. McWorld: how globalism and tribalism are shaping the world. New York: Ballantine Books. Battersby, Jean. 1980. Cultural policy in Australia. Paris: UNESCO. Commonwealth of Australia. 1994. Creative nation: Commonwealth cultural policy. Canberra: Department of Communications and the Arts. Commonwealth of Australia. 2008. Towards a creative Australia: the future of the arts, film and design. Australia 2020 Summit: final report. Canberra: Department of Prime Minister and Cabinet, pp. 253–301. http://www.australia2020.gov.au/final_report/index.cfm (accessed 21 July 2008). Council of Europe and ERICarts. 2002. Cultural policies in Europe: a compendium of basic facts and trends, Strasbourg: Council of Europe. Cunningham, Stuart. 1994. Willing workers at the policy factories. Media Information Australia 73: 4–7. Department of Communication and the Arts. 1994. Creating culture: the new growth industries. Canberra: Australian Government Publishing Service. Flew, Terry. 2002. New media: an introduction. Melbourne: Oxford University Press. Florida, Richard. 2002. The rise of the creative class: and how it’s transforming work, leisure, community and everyday life. New York: Basic Books. Gibson, Lisanne. 2001. The uses of art: constructing Australian identities. St. Lucia: University of Queensland Press. Horne, Donald. 2001. Looking for leadership: Australia in the Howard years. Ringwood: Viking. House of Representatives Standing Committee on Expenditure. 1986. Patronage, power and the muse: inquiry into Commonwealth assistance to the arts. Canberra: Parliament of the Commonwealth of Australia. Industries Assistance Commission. 1976. Assistance to the Performing Arts, Canberra: Australian Government Printing Service. Macdonnell, Justin. 1992. Arts, Minister? Government policy and the arts. Sydney: Currency Press. Parsons, Philip, ed. 1987. Shooting the pianist: the role of government in the arts. Sydney: Currency Press. Rowse, Tim. 1985. Arguing the arts: the funding of the arts in Australia. Ringwood: Penguin. Selwood, Sara, ed. 2001. The UK cultural sector: profile and policy issues. London: Policy Studies Institute.

46


Smith, Chris. 1998. Creative Britain. London: Faber and Faber. Stevenson, Deborah. 2000. Art and organisation: making Australian cultural policy. St Lucia: University of Queensland Press. Throsby, David. 2001. Public Funding of the Arts in Australia: 1900–2000. Year Book Australia 2001. Canberra: Australian Bureau of Statistics, 548–561. Throsby, David. 2003. Does the Australian Government Have a Cultural Policy? Dialogue 22 (2/2003) Academy of the Social Sciences in Australia, 54–60. Throsby, David. 2006. Does Australia Need a Cultural Policy? Platform Papers 7: 1–54. Towse, Ruth, ed. 1997. Cultural economics: the arts, the heritage and the media industries. Cheltenham: Edward Elgar, 501–719. United Nations Conference on Trade and Development (UNCTAD) 2008. Creative Economy Report 2008. Geneva: UNCTAD.

47


dr Mark Ryan*, prof. dr Michael Keane*, prof. dr Stuart Cunningham* *Fakultet za kreativne industrije, Tehnološki univerzitet u Queenslandu/ARC Centar izvrsnosti za kreativne industrije i inovacije

Autohtona australijska umetnost: lokalno sanjarenje, globalna potražnja Uvod ∗ Autohtona australijska vizuelna umetnost predstavlja izvanredan primer dinamike globalizacije i njenog preplitanja sa lokalnim izvorima kulturnih izraza, kao i prednosti i slabosti državne, filantropske i tržišne podrške kulturnoj produkciji i rasprostranjenosti. Ovo poglavlje prati razvoj međunarodnog profila autentične „tačkaste“ umetnosti – tradicionalne simbolične umetnosti iz zapadnog dela Velike peščane pustinje – kao krajnje prefinjene vizuelne umetnosti i njenog pozicioniranja na elitnim tržištima, koju finansijski podržavaju vodeći međunarodni brokeri, kolekcionari i filatropi. Autohtona australijska vizuelna umetnost se često nalazi na međunarodnim aukcijama. Imena umetnika kao što su Kliford Posum Tjapaltjari (Clifford Possum Tjapaltjarri) i Padi Bedford (Paddy Bedford) predstavljaju sinonime za autentičnu australijsku kulturu. Umetnost zapadnog dela Velike peščane pustinje kao brend privlači zaljubljenike u umetnost iz svih delova sveta. Ove slike, najčešće stvarane u uslovima zemalja trećeg sveta, završavaju na zidovima prvoklasnih svetskih životnih prostora i galerija (Altman et al. 2002; Myers, 2002). Mada je kritičari ocenjuju kao veoma vrednu, autohtona australijska „visoka“ umetnost najčešće nastaje na mestima sa oskudnom osnovnom infrastrukturom, visokim stopama nezaposlenosti i lošeg socijalnog stanja, siromaštva, bolesti, zloupotrebe supstanci i nasilja (Australia Council for the Arts, 2006; Kreativna ekonomija, 2006). Autohtona vizuelna umetnost je ipak postala najverovatnije najznačajniji australijski proizvod u oblasti izvoza kulture. Teri Smit (Terry Smith, 2007: 25) tumači pojmove ove izvanredne pojave: Do polovine devedesetih godina aboridžinska umetnost je po svim merilima postala najjača sila u australijskoj umetnosti: kvalitetom i izazovom radova, kao i ukupnim kvantitetom i privlačnom raznolikošću. Sama po sebi je postala savremena umetnost, i

∗ Rad predstavlja prevod teksta: Ryan, Mark David, Keane, Michael A., & Cunningham, Stuart D. (2008) Australian Indigenous Art: Local Dreamings, Global Consumption. In Anheier, Helmut & Raj Isar, Yudhishthir (Eds.) Cultures and Globalization: The Cultural Economy. Sage Publications, Los Angeles and London: 284-291. Zahvaljujemo se autorima na ustupljenim pravima za prevođenje. 48


aktivno je postavila uslove sopstvenog prihvatanja. Kulturni pokret, kada postigne određeni impuls, može da uslovi pomeranje u onome što dobija epitet „kvaliteta“, i to u velikoj meri sopstvenom snagom kao rastućom paradigmom. Međutim, kako Majers (Mayers, 2002) ilustrativno kaže u svom ranom radu Kultura slikanja, učešće javnosti i mehanizmi podrške – u održanju visokog nivoa produkcije iz sedamdesetih godina prošlog veka i u produbljivanju proizvodnog kapaciteta osamdesetih – u najvećoj meri su omogućili razvoj domaćeg tržišta. Međunarodni uspeh su pokrenuli pojedinačni činioci, privlačeći finansijska sredstva iz privatnih i filantropskih izvora. Ovo je u isto vreme prednost – strast koja dolazi iz privatnog sektora i preduzetništva postiže više od procesa iz javnog sektora, ali i slabost – tržište je podložno neetičkom, koruptivnom i eksploatatorskom ponašanju koje nanosi krajnju štetu autentičnoj umetnosti, odnosno koje može naneti štetu njenoj dobrobiti koju ona nosi u sebi i njenoj održivosti. U poslednje tri i po decenije, autohtona australijska vizuelna umetnost je postala industrija čiji se promet procenjuje na 500 miliona australijskih dolara godišnje (Umetnici iz Papunija Tule, 2006), uz izražen rast koji se kretao između 100 i 300 miliona australijskih dolara godišnje 2002. godine (Altman et al. 2002; Australia Council for the Arts, 2006). Veoma je teško doći do tačnih podataka u kretanjima u ovoj oblasti. Većina radova nastaje u veoma izolovanim zajednicama, evidencija je najčešće nepouzdana, a veliki broj podataka se nalazi u privatnim rukama i kao takvi ne podležu obavezi objavljivanja. U 2003. godini je procenjeno da više od pola ukupnog broja autentičnih vizuelnih umetnika živi u udaljenim područjima na severu (Altman, 2003). Potražnja za autentičnom vizuelnom umetnošću dramatično raste, a naročito na međunarodnom tržištu. Procene govore da se u ovoj industriji stvara između 5.000 i 6.000 umetnika i slikara (Altman et al. 2002; Mayers, 2002), što predstavlja između 25% i 50% svih aktivnih australijskih vizuelnih umetnika. Ovo je izvanredna brojka, imajući u vidu da starosedelačko stanovništvo čini 2% ukupnog broja stanovnika Australije. Ova studija slučaja se bavi proučavanjem međunarodnog profila autentične „tačkaste“ umetnosti – tradicionalne simbolične umetnosti iz zapadnog dela Velike peščane pustinje – kao krajnje prefinjene vizuelne umetnosti, i odnosa između njene pozicije na elitnim tržištima i njene ekonomske pozicije. U ovoj priči postoji nekoliko tačaka dihotomije, nosilaca i kategorija umetnosti. Dok s jedne strane autohtona vizuelna umetnost kroz vreme doživljava snažnu, pokatkad i nezasitu potražnju sa međunarodnog tržišta, umetnost nestarosedelačkih Australijanaca (kategorija kojom se opisuju svi stanovnici i doseljenici, uključujući i belce) bori se za svoje mesto na međunarodnom tržištu. Kako je uočeno u istraživanju Savremena vizuelna umetnost i zanati (Mayers, 2002: 259), izuzetno je teško prodati australijske postavke i umetnine galerijama izvan Australije – osim kada je reč o autentičnoj australijskoj umetnosti. Dela se kotiraju kao „misteriozno“ simbolična visoka umetnost, mada uglavnom predstavljaju duhovne kreativne izraze koji krajnje precizno dokumentuju geografski region i autohtone karakteristike stila, afiniteta i tradicionalnog znanja lokalnog stanovništva. Ona je za mnoge kupce i zaljubljenike u ovu vrstu umetnosti privlačna kao naivna umetnost, ali je u velikom broju slučajeva stvorena prefinjenim i refleksivnim

49


komodifikacionim procesima koji ipak nisu imuni na obimnu eksploataciju. Dok je autohtona australijska umetnost postala višemilionska izvozna industrija, ekonomska nadoknada izvornim umetnicima se kreće od razumne do skandalozne (procenjuje se da prosečan vizuelni umetnik zaradi svega 7.200 australijskih dolara godišnje prema podacima Australijskog saveta za umetnost iz 2006. godine). Bilo bi više nego lako ovo etiketirati kao eksploataciju, kulturno neznanje i krađu intelektualne svojine da ova prodaja često ne predstavlja jedinu nesocijalnu finansijsku podršku mnogim zajednicama. Bilo bi takođe lako osuditi komodifikaciju i reifikaciju autentične i krhke kulture da mnogi umetnici nisu vešto i uspešno razvili svoje karijere i ugled.

Lanac vrednosti autohtone australijske umetnosti Tobi Miler (Toby Miller, 1994; 1995) nudi izvanredan epigram za značaj starosedelačke Australije za mesto ove zemlje u svetu: „Kada je Australija postala moderna, prestala je da bude zanimljiva.“ Pre nego što je Australija postala suverena zemlja (dakle, moderna) 1901. godine, starosedeoci Australije su bili od ključnog značaja za osnovna intelektualna istraživanja koja su se bavila pitanjima porekla, autentičnih i „ljudskih istina“. Starosedeoci Australije su „Evropi dali fotografski negativ samih sebe“ (Miller, 1995: 7). Kada je Australija postala država, ona je ukinula „pravo na državljanstvo po rođenju za obojene ljude“. Australija je postala samo još jedna britanska kolonija puna „belaca“; postala je „bezizražajna, dosadna i očigledna“ za intelektualnu debatu (Miller, 1994: 207). Na međunarodnoj sceni, Australijanci su se pretvorili od „poletnih crnaca koji žive izvan vremena u bezizražajne anglo-kelte koji žive izvan mesta“ (Miller, 1995: 7). Autohtona australijska vizuelna umetnost se danas kotira u postmodernom Zeitgeistu, dok je njena uloga kulturnog ambasadora Australije opet bez premca.

Kultura i znanje: stvaranje vrednosti Pažljivim uporednim ispitivanjem lanca vrednosti u autohtonoj australijskoj umetnosti (Keane and Hartley, 2001) istaknuti su ključni kontinuiteti i razlike u odnosu na standardne kulturne lance vrednosti. Za starosedeoce Australije, kao i svugde drugde u svetu, sirovina stvaralačkog sadržaja je njihova kultura i tradicionalno znanje, odnosno njihov svakodnevni život, verovanje i običaji. U kombinaciji sa kreativnošću i talentom umetničkog stvaraoca, izvođača i zanatlije, ovo postaje jedinstvena i osobena intelektualna svojina koja pronalazi svoj put ka više tržišta (domaće – starosedelačka i nestarosedelačka – turističko i međunarodno), od kojih je najprofitabilnija elitna međunarodna umetnost, odnosno tržište „visoke umetnosti“. Autohtona vizuelna umetnost podseća na srž kreativnih industrija, utoliko, jer njih uopšteno karakteriše preplavljenost ponuđača raznih sadržaja, koncentrisanih oko najprofitabilnijih karika u lancu vrednosti, a naročito oko distribucije. Promet i dostava autentične umetnosti, imajući u vidu neretko velika rastojanja – u kuturnom i geografskom smislu – između ponude i potražnje, kulturne posrednike doživljava kao aktere sa ključnom ulogom, koji ponekad stiču neadekvatno velike profite od svojih

50


poslovnih aktivnosti. Autentični umetnici retko neposredno pregovaraju prodaju svojih dela sa prodajnim galerijama ili sa maloprodajnim objektima. Njihovim delima rukuju centri za autentičnu umetnost ili posrednici. Ovakvu organizaciju opslužuju koordinatori koji rade kao komercijalni i kulturni posrednici između proizvođača i uglavnom nestarosedelačkih dobavljača autentične umetnosti.

Potražnja na tržištu i pritisak na autentične umetnike Tržišta za autentičnu umetnost su složena i veoma raznolika. Tržište autentične umetnosti, očito najneposrednije u kuturnom smislu, po je definiciji i najmanje, najneunosnije i diskriminišuće. Postoji nešto što nazivamo domaćim potrošačkim tržištem, a naročito međunarodnim turističkim tržištem, tržištem javnog sektora ili „subvencija“ i prodornim tržištem, kao što su međunarodne umetničke galerije i muzeji, i vodeći investitori i kolekcionari. Potražnja na međunarodnom tržištu, koje i pokreće i održava produktivnost, u isto vreme stvara pritisak za autentične umetnike. Ono se procenjuje na 41% svetskog tržišta i 3 milijarde američkih dolara u globalnoj prodaji na godišnjem nivou (Australian Trade Commission, 2006). Ono predstavlja ključno izvozno tržište za autentičnu vizuelnu umetnost. Međutim, dok galerije i aukcijske kuće iz SAD intenzivno potražuju autentičnu australijsku „tačkastu umetnost“, postoji malo interesovanja za druge oblike autentične australijske umetnosti. Treba napomenuti da su tačkasti umetnički stil i motivi doživeli fenomenalnu pohvalu kritike osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, postavši gotovo sinonim za autentičnu australijsku vizuelnu umetnost. Ovakva segmentacija tržišta je protivrečna bogatoj raznolikosti tradicionalnih, savremenih i geografskih stilova koji su objedinjeni u autentičnoj vizuelnoj umetnosti Australije. Savremeni umetnici stvaraju različite stilove, od kojih većina ne doživi međunarodno priznanje usled „efekta istiskivanja“ koji je uslovljen dominacijom tačkastog slikarstva. Ipak, snaga tradicionalne autentične umetnosti potiče iz „priča predaka iz kojih starosedeoci izvlače fizičku i duhovnu snagu“. Prema Megou i Megou autohtona umetnost ima religioznu prirodu – „osvešćeni odnos sa sanjarenjem“ duhovima predaka i „neraskidivih veza“ između pojedinca, grupe i zemlje (Megaw and Megaw, 2001: 97). Uprkos vremenskim i geografskim razlikama, umetnost ima određeni osnovni rečnik simbola... koji se ogleda u geometrijskim obrascima, čije se značenje i tumačenje za starosedeoce, a u nekim slučajevima i zajednice, strogo kontroliše (2001: 97). Zbog svih ovih karakterističnih kulturnih elemenata, slikarstvo je korišćeno kao dokaz o vlasništvu prilikom utvrđivanja vlasništva nad zemljom. Umetnost takođe deluje kao most između generacija, i doprinosi održanju kuturnog i duhovnog znanja (Australia Council for the Arts, 2006). U centralnoj Australiji, tjukurrpa (sanjarenje priče) predstavlja ključne mape lokacija i putovanja pojedinačnih likova kroz nasleđeno sanjarenje. Umetnička dela stoga predstavljaju medijum za prenos znanja, koje se otkriva mladima korak po korak (Megaw and Megaw, 2001: 97–8). Pre kolonizacije postojalo je više od 700 izvornih australijskih jezika. Sada ih je oko 200, od tog broja,

51


1

samo 20 nije ugroženo. Lišavanje prenošenja znanja sa generacije na generaciju kroz oblike kulturnog izražavanja kao što je umetnost, uslovilo je da i mnogi drugi aspekti starosedelačkog načina života budu u opasnosti pred nestajanjem. Privlačnost unosnih prodaja može da ohrabri umetnički kompromis – napuštanje ličnih ili starateljskih stilova i okretanje popularnim ili „tradicionalnim“ stilovima koji su traženi na elitnim tržištima. To može izazvati ozbiljno razgranavanje. Umetnici koji stvaraju dela bez odnosa prema vlasništvu nad delom ili nasleđenim sanjarenjem, mogu prekinuti neraskidive veze između umetnika, klana/totema, sistema verovanja i njihovih veza sa zemljom.

Tržišna kretanja za autentičnu vizuelnu umetnost Kao što smo videli, tržišta za autentičnu australijsku vizuelnu umetnost su nedavno uspostavljena, promenljiva su i složena. Australijsko tržište umetnosti je na primer iskusilo dramatična kretanja u poslednje dve decenije, obeležena oštrim rastom udela autentične vizuelne umetnosti na tržištu i padom prodaje australijske umetnosti koju stvaraju nestarosedelački umetnici. Sledeća tipologija koju su prilagodili Kin i Hartli predstavlja prikaz ograničenja i potencijala tržišta za autentičnu australijsku vizuelnu umetnost: Međunarodno turističko tržište: Turisti žele da kupe autentične primerke australijske kulture i iskustava, i oni predstavljaju važno tržište za autentičnu umetnost. Kulturni tematski parkovi i turističke destinacije predstavljaju bitno tržište na kojem se trguje autentičnom vizuelnom umetnošću. Popularne turističke destinacije koje su u snažnoj vezi sa slikama/pojmovima Australije i starosedelačkog stanovništva/kulture, kao što je Uluru (Ajers Rok), stvaraju mogućnosti za umetnike, grupe i zajednice da prodaju vrše direktno turistima. Diferencijacija proizvoda je na turističkom tržištu bitna kako bi se privukli različiti segmenti potrošača, odnosno turisti iz inostranstva: oni zainteresovani da nauče nešto o australijskoj autentičnoj kulturi, mladi, avanturisti i oni koji žele da pronađu mir (Keane, Hartley, 2001: 31). Tamna strana ovakve prodaje je visok stepen oportunističke imitacije i kloniranja, usled čega sam autor ne dobije pravu vrednost za svoje delozvo. Domaće potrošačko tržište: Autohtona vizuelna umetnost, kao i mnogi drugi elitni oblici tradicionalne kulture, često nailazi na apatiju na domaćem tržištu. Poštovaoci tih oblika kulture problem nezainteresovanosti za nacionalno kulturno blago često obrazlažu nedostatkom finansijskih sredstava. Međutim, relativna dostupnost i prividna uobičajenost tih oblika može umanjiti njihovu vrednost kod kuće. Kako je otkriveno u jednom nedavnom istraživanju, 55% ispitanika iz Australije ne pokazuje interesovanje za autentične turističke atrakcije, proizvode i aktivnosti (Colmar Brunton Social Reserch, 2004: 114). Tržište javnog sektora: Vlada i agencije javnog sektora predstavljaju najveće tržište za autentičnu umetnost kroz politiku otkupa koji obezbeđuju da se umetnička dela nađu u holovima i predvorjima lokalnih, državnih i federalnih agencija, obrazovnih institucija i univerziteta. Tržište „subvencija“ je takođe veliko kada je reč o autentičnoj umetnosti.

52


Upravo na njemu umetnici, galerije, kolektivi i umetnička preduzeća konkurišu za ograničene porudžbine u okviru aktivnosti i projekata državnih institucija i fondova kojima se jača nacionalni ili regionalni identitet. U idealnim uslovima, preduzeća koja imaju pristup grantovima ili nabavkama koriste ove prilike da ojačaju svoje sposobnosti za izlaz na šire tržište. Papunya Tula Artists Pty Ltd predstavlja primer preduzeća koje se bavi autentičnom umetnošću, koje je mada u početku podržano državnim sredstvima, postalo sposobno i održivo privatno preduzeće i već deset godina ne prima podršku od države (Papunya Tula Artists, 2006). Nova tržišta: Elitna međunarodna tržišta, kao što su aukcije u Sotebiju, predstavljaju primer prodora na nova tržišta. Proizvodi iz sveta u razvoju ponekad dobiju taj slavni status jedinstvenosti i vrednosti. Tržište autentične australijske umetnosti prodire na usko ali profitabilno međunarodno tržište.

Prijem tačkastog slikarstva na međunarodnoj sceni Sve do pre četrdesetak godina, nekoliko starosedelačkih plemenskih grupa živelo je u zapadnom delu Velike peščane pustinje bez bilo kakvog učešća u ekonomskim tokovima. Kao i mnoge druge aboridžinske klanove u Australiji u to vreme vlada je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pripadnike plemena Aranda, Anmatjira Aranda, Warlpiri, Loritja i Pintupi iselila sa njihove zemlje i naselila ih u državni rezervat u Papuniji, severozapadno od Alis Springsa. Upravo je na tom mestu, kako je zapazio jedan komentator, „u tim surovim, izolovanim i siromašnim uslovima... sa jednom šestinom stanovništva koje je umrlo od izlečivih bolesti između 1961–1966. godine“ (Allan, 2001) nastao je sedamdesetih godina pokret Papunija Tula Art, koje je izrodilo savremeno akrilno tzv. tačkasto slikarstvo (Bardon, 1991). Bardon je na dirljiv način opisao nastanak ovog pokreta. Nastavnik Džefri Bardon (Geoffrey Bardon), koji je raspoređen da radi u školi u Papuniji, bio je važna figura u tim ranim danima. Pre njegovog dolaska, zapadni deo Velike peščane pustinje je u velikoj meri bio ograničen na aboridžinsku ceremonijalnu praksu i na malo turističke prodaje (Allan, 2001). Godine 1971. Bardon je doneo nekoliko akrilnih tačkastih slika na Caltex, takmičenje umetnika u Alis Springsu. Rezultat tog takmičenja bio je iznos od 1.300 australijskih dolara od prodaje, ali i uvođenje umetnika iz Papunije u ekonomske tokove i praksu komercijalne proizvodnje. Bardon je podstakao saradnika, jednog umetnika u Papuniji, i 1972. godine pomogao je osnivanje preduzeća Papunija Tula Art (Papunya Tula Art). Od ovog prvog uspeha, u narednih 18 meseci stvoreno je preko 600 slika i 300 manjih radova (Allan, 2001).

Razvoj politike i tržišta Od 1973 do 1975. godine, produkcija preduzeća Papunija Tula Art je porasla. Prodaja slika za gotovinu i maloprodajnim kupcima je, međutim, i dalje bivala uglavnom mala i nezvanična. Savetnici za umetnost su s vremena na vreme obilazili slikarske zajednice radi kupovine gotovih radova za dalju preprodaju, ali i naručivanja novih radova. U

53


istom periodu održavale su se i manje izložbe i skromne prodaje muzejima i umetničkim galerijama na severnoj teritoriji, ali opstanak umetnosti pokreta Papunija Tula Art je najviše uspeo zahvaljujući vladinim intervencijama. Prvi koji su podržali ovo preduzeće tokom sedamdesetih godina bila su dva državna organa: Umetnički odbor za aboridžinsku umetnost i Aboridžinska umetnost i zanati d. o. o. Prvi organ je odbor Australijskog saveta za umetnost – nacionalno telo za finansiranje umetnosti – dok je druga organizacija maloprodajna i veleprodajna kompanija koja se finansira pokroviteljstvom federalne vlade i koja igra važnu ulogu u marketingu i maloprodaji autentične australijske umetnosti (Altman, 2005). Ova dva tela su doživela uspeh na početku razvoja tržišta za aboridžinsku umetnost, ali prema Majersu (Mayers, 2002: 134) „postojao je ogroman problem uspostavljanja ravnoteže između želje umetnika da slikaju i oskudne potražnje za njihovim delima“. Kako je rasla proizvodnja, pojavljivao se veliki problem poslovne politike preduzeća koja se ogledala u neadekvatnoj proceduri kupovine koju je praktikovalo preduzeće Aboridžinska umetnost i zanati d. o. o. Kompanija je osnovana da bi se stabilizovao priliv dohotka, ojačala proizvodnja, povećala stopa zaposlenosti i ekonomski položaj umetnika. Kompanija je kupovala slike od umetnika i obavljala veleprodaju umetničkih dela maloprodajnim objektima u velikim gradovima. Kompanija je unapred plaćala umetnička dela, umetnik je uplatu primao odmah, a ne nakon prodaje, kakva je inače praksa u većini komercijalnih galerija. Kompanija, međutim, nije uspevala da realizuje prodaju, usled ograničene potražnje, što je dovelo do gomilanja zaliha i nedostatka likvidnih sredstava kompanije, koja su bila zarobljena u zalihe umetničkih dela koja se nisu prodavala. Posledica toga bila je nemogućnost da se dalje realizuju kupovine slika što je dovelo do odlaganja prodaje i nove kupovine, te samim tim i priliva gotovine u umetničkim zajednicama. Bez početnog kapitala, savetnici za umetnost – veoma važni posrednici između umetnika i tržišta – nisu bili u mogućnosti da otkupljuju kolekcije za potencijalne izložbe. Umetnici su zastoj shvatili kao znak nepoštovanja i propusta savetnika (Mayers, 2002: 138). Da bi nekako odgovorili na to, preduzeće Aboridžinska umetnost i zanati d. o. o. je razvilo šezdesetodnevni sistem u kojem su dela ostajala u kompaniji 60 dana, kako bi se na taj način obezbedilo vreme da se ona prodaju pre isplate umetnika. Međutim, i ovaj sistem nije imao dobre rezultate, jer su umetnici hteli da im odmah bude plaćeno za njihove radove. Ubrzo zatim su umetnici i savetnici počeli da prodaju umetnička dela izvorima izvan kompanije. Privatni kolekcionari su tek kasnije postali važni kupci. Grantovi Odbora za aboridžinsku umetnost su održavali saradnju pokreta Papunija Tula Art sedamdestih godina, na način da je Odbor državnim sredstvima otkupljivao zalihe slika za muzeje i međunarodne izložbe (Mayers, 2002: 143). Pored toga, politika Odbora za umetnost dovela je do uspostavljanja centara za umetnost i zanate širom severne teritorije tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, što je većina analitičara prepoznala kao „apsolutno vitalnu podršku vlade za infrastrukturu i industriju autentične australijske umetnosti i pozitivnu fokusnu tačku za zajednicu“ (Mayers, 2002: 198). Rane faze ovog tržišta se mogu kategorizovati kao tržišta grantova/subvencija usredsređena na domaću potražnju. Papunija Tula Art i drugi umetnički kolektivi su

54


konkurisali za ove grantove i oslanjali se na ograničena sredstva kompanije Aboridžinska umetnost i zanati d. o. o. i Odbora za aboridžinsku umetnost. Majers pomenutu javnu podršku razvoju tržišta u tom periodu opisuje kao socijalni pristup (Mayers, 2002: 135). Po rečima Altmana i saradnika (Alltman et al. 2002: 2), do promene je došlo usled toga što je prepoznavanje da politika autentične umetnosti i zanata „može da obezbedi sredstva za kombinovanje kulturne održivosti i ekonomske aktivnosti koja ide u korist autentične umetnosti. Povezivanje sa državom može dovesti do rasta produkcije autentične vizuelne umetnosti, dok se drugi deo ovog procesa može pripisati porastu domaćeg i unutrašnjeg turizma i potražnje za autentičnim proizvodom starosedelačke kulture“. Ranih osamdesetih godina, državna politika je prebacila težište sa očuvanja kulturnih izraza na isticanje razvoja industrije aboridžinske umetnosti i zanata – širok pojam koji obuhvata sve vizuelne umetnosti, suvenire, rukotvorine i izvođačku umetnost. Ovakvim pomakom u politici došlo je do pojave strukturiranja aboridžinskog umetničkog sveta, što je privuklo veću pažnju novinara, rast društvenog priznavanja i prihvatanja ove vrste umetnosti, a došlo je i do rasta maloprodajnih galerija, kolekcionarstva i razvoja nove kustoske prakse. Ovakvo redefinisanje politike čiji je fokus pomeren ka ekonomskoj održivosti značio je i udaljavanje od javnih subvencija. Devedesetih godina prošlog veka, bivša Komisija za Aboridžine i ostrvljane Toresovog moreuza donela je Nacionalnu strategiju podrške industriji umetnosti i zanata, kojom je postepeno i vrlo delotvorno smanjivan otkup dela aboridžinske umetnosti od strane države i omogućeno jačanje uloge umetničkih cenata u zajednici (Altman et al. 2002: 2). Sada ima preko 106 centara za umetnost i zanate koji funkcionišu širom Australije. U perodu kasnih osamdesetih, kada je politika redefinisana, a industrija se razvijala, došlo je do postepenog izlaska aboridžinske umetnosti na međunarodno tržište, a kasnije i do povećanja njene međunarodne atraktivnosti, kao i njene delotvorne samoodrživosti, koja uveliko bila izvan mehanizama javnog finansiranja.

Izložba Sanjarenje u Njujorku 1988. godine Izložba Azijskog društva, Sanjarenje: Umetnost australijskih Aboridžina, održana u Njujorku 1988, predstavljala je instrument za postizanje priznanja međunarodne kritike, ali i početak komercijalnog izvoza. Izložbu je posetilo 27.000 ljudi i postala je najuspešniji događaj koji je Azijsko društvo ikada organizovalo. Izložba je omogućila uzlet aboridžinske umetnosti iz kategorije etnografske na nivo međunarodno cenjene visoke umetnosti, koje su nakon ove izložbe, tražile elitne galerije i kolekcionari. Izložba je bila važna iz više razloga. Ona je pokazala kako se može dopreti do specifične ciljne publike. Organizatori ove izložbe pažljivo su odabrali mesto. U to vreme, galerije Azijskog društva su bile važne za difuziju kulture, ali i uspostavljanje trgovinskih odnosa između Sjedinjenih Država i Azije; dela su prikazivana na načine koji odgovaraju stilu visoke umetnosti, u renomiranim galerijama, a ne u muzejima, što je bilo karakteristično u prošlosti (Mayers, 2002). Finansiranje događaja bilo je znak kretanja prema novim privatnim partnerstvima i ilustrovalo je angažovanje neformalnih društvenih mreža i institucija. Organizatori su preko mnogobrojnih mreža i veza iz Azijskog društva pokušali da sakupe sredstva iz privatnog i poslovnog

55


sektora. Korišćenje društvenih odnosa i socijalnog kapitala Azijskog društva bilo je od ključnog značaja, jer je postojla široka mreža poslovnih partnera, uključujući i „unajmljene konsultantne koji su bili uspešni posrednici sa korporacijama“ (Mayers, 2002: 243). Takva organizaciona struktura je zaista i stvorila trougao između Sjedinjenih država, Azije i Australije, okupivši tri različite vrste interesovanja i potencijalne finansijske podrške. Strategija je bila usmerena na mobilizaciju neformalnih društvenih veza i elitnih mreža, kao i na angažovanje privatnih konsultanata iz Azijskog društva, koji bi mogli biti multiplikatori javnog mjenja i potražnje za aboridžinskom umetnošću. Finansijska sredstva su došla iz različitih, često neočekivanih izvora. Izložba je posvedočila o počecima ekonomskog interesovanja Sjedinjenih Država za aboridžinsku umetnost, došavši iz Nacionalne zadužbine za čovečanstvo, kao i neprofitnih organizacija iz Njujorka, Endru Melon i Star fondacije (Andrew Mellon and Starr Foundation). Drugi poslovni i privatni izvori podrške pristigli su iz bankarske korporacije Vestpark i udruženja iz mreže galerija Azisjskog društva.

Njujorško tržište, privatni kolekcionari i filantropi Mada je sada postojao veliki broj javnih izvora finansiranja i mehanizama za finansiranje koji su bili dostupni aboridžinskim umetnicima i umetničkim preduzećima, međunarodni entuzijazam, a ponajviše njujoško tržište, predstavljali su značajne snage koje su diktirale potražnju, proizvodnju i razvoj prefinjene autentične australijske vizuelne umetnosti. U julu 2003. godine, Sotebi u Njujorku je prodao 560 aboridžinskih umetničkih dela za ukupan iznos od 7,5 miliona australijskih dolara (Cho, 2004). Procenat prodaje autentičnih australijskih umetnina u Sotebiju je porastao sa 20% 1996. na 70% 2003. godine (Reid, 2003). Međunarodna tržišta za autentičnu australijsku umetnost već sada je karakterisao rastući broj veoma ozbiljnih kolekcionara i veliki broj povremenih kupaca (Reid, 2003). Umetničke galerije Njujorka su važni kupci autentične australijske umetnosti. Od izložbe Sanjarenje iz 1988. godine, broj komercijalnih galerija specijalizovanih za australijsku umetnost znatno je porastao. Osim toga, i druge galerije sada već imaju velika odeljenja posvećena autentičnoj australijskoj umetnosti. Sada već postoje direktne veze između prodajnih galerija i talentovanih umetnika i saradnika. Galerije jačaju i podstiču umetnike da stvaraju dela bilo konkretno za njih ili za prodaju na aukcijama u Sotebiju u Njujorku. Privatni kolekcionari i filantropi su postali značajni kupci, a u nekim slučajevima, i izvori finansiranja za stvaraoce autentične australijske umetnosti. Izuzetan primer je privatna kolekcija milijardera sa Floride, Džona V. Kladža (John W. Kluge). Kladž poseduje jednu od najobimnijih kolekcija autentične australijske umetnosti izvan Australije koja sadrži 1.600 dela koja potiču iz perioda između četrdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Kako je Kladž izjavio, on se „zaljubio u australijsku aboridžinsku umetnost“ kada je posetio izložbu Sanjarenje u Njujorku 1988. godine (Genocchio, 2004: 11). Prvu kolekciju autentične australijske umetnosti je nabavio 1988. godine – ukupno 130 slika za 500.000 američkih dolara. Novac od ove prodaje je otišao osiromašenoj zajednici od oko 700 stanovnika koji su živeli u rezervatu, od

56


čega je izgrađen umetnički centar kako bi se doprinelo razvoju umetničkih zajednica u regionu (Genocchio, 2004: 11). Takođe je otkupio i veliki broj dela od pojedinačnih umetnika i iz umetničkih kolekcija, čime im je obezbedio priliv sredstava. Na kraju, devedesetih godina su umetnički agenti koje je Kladž angažovao uložili u nekoliko aboridžinskih umetničkih zajednica u severnoj i zapadnoj Australiji.

Zaključak Ova studija slučaja ističe da rastući, izuzetno vredan i izvozno orijentisan sektor može da potekne iz ekonomski marginalizovanih zajednica. Ona ilustruje ključne aspekte tradicionalnih kulturnih obrazaca (bez žrtvovanja kulturne jedinstvenosti ili integriteta) i način na koji se može privući ukus specifične ciljne međunarodne publike i tržišta. Mobilizacija i korišćenje neformalnih društvenih mreža može da bude uspešan metod za uspostavljanje međunarodnih kontakata sa važnim finansijskim izvorima i centrima moći u oblasti elitne umetnosti. Uspostavljanje kontakata i saradnje sa formalnim ili neformalnim međunarodnim mrežama može predstavljati važno sredstvo u privlačenju međunarodnih finansijskih tokova ka vizuelnim umetnostima. Na kraju, filantropska, fondacijska i privatna ulaganja mogu biti važni finansijski izvori za proizvodnju i distribuciju umetnosti koja je bila poprilično marginalizovana. Ovim se naravno ne isključuje doprinos javnog sektora: njegova uloga je da neprestano ističe i pokazuje pojedine najcenjenije australijske autentične slikare u konvencionalnim prostorima, poput Musée du quai Branly u Parizu, koji je otvoren 2006. godine. Razvoj tržišta za australijsku autentičnu umetnost od davnih početaka u zabačenim sredinama je zaista izuzetno dostignuće imajući u vidu prepreke. Međutim, ovaj uspeh u isto vreme pokazuje krhku prirodu autentične australijske kulturne ekonomije, kao i izvornu vrednost vizuelne umetnosti za starosedeoce. On je pobudio starosedelačko stanovništvo i ukazao na ekonomsku vrednost njihove kulture, podstakavši ih na korišćenje kulture kao resursa za ekonomsko osnaživanje. Savremeni starosedelački kreativni poduhvati se sve više odlukuju preduzimljivošću, inovativnim poslovnim modelima i ulaganjima iz partnerstava sa privatnim sektorom, kao i saradnjom između različtitih kompanija. Ovo može učiniti Australiju zanimljivom – ponovo.

Napomene: 1

Internet stranica Australijskog muzeja (2004) „Šta je kulturno nasleđe?“ Australijski muzej: http://www.dreamtime. net.au/indigenous/culture.cfm [pristupljeno: 20. 3. 2007].

2

„Zadivljeni lepotom aboridžinske umetnosti“, Doncaster Templestowe News, 3. 12. 2003. godine.

57


Literatura: Allan, Susan. 2001. Papunya Tula: The birthplace of contemporary Australian Aboriginal Art. World Socialist Web Site, published by International Committee of the Fourth International. Altman, J.C. 2003. Developing an Indigenous Arts Strategy for the Northern Territory: Issues paper for consultations, Working Paper no. 22, Canberra: Centre for Aboriginal Economic Policy Research. Altman, J.C. 2005. Brokering Aboriginal art: A critical perspective on marketing, institutions, and the state, Kenneth Myer lecture in arts and entertainment management. Melbourne: Deakin University, Centre for Leisure Management Research, 7 April. Altman, J.C., Hunter, B.H., Ward, S. and Wright, F. 2002. Some competition and consumer issues in the indigenous visual arts industry, no. 235, Discussion Paper, Centre for Aboriginal Economic Policy Research. Australia Council for the Arts. 2006. Submission to the Senate Inquiry into the Indigenous Visual Arts and Craft Sector, November, Senate Environment, Communications, Information Technology and the Arts Committee Inquiry into Australia’s Indigenous visual arts and craft sector. Australian Trade Commission. 2006. Visual arts to the USA, February, Canberra: Australian Trade Commission Bardon, Geoffrey. 1991. Papunya Tula: Art of the Western Desert. Melbourne: McPhee Gribble. Cho, Ines. 2004. “Aboriginal Art: A Modern Primitivism”, Joins.com, Dow Jones & Reuters, 29th January. Colmar Brunton Social Research. 2004. Demand for nature-based and Indigenous tourism product. Canberra: Department of Industry, Tourism and Resources. Creative Economy. 2006. Submission for the inquiry into Australia’s indigenous visual art and craft sector, November, Senate Environment, Communications, Information Technology and the Arts Committee Inquiry into Australia’s Indigenous visual arts and craft sector. Genocchio, Benjamin. 2004. “An Artist’s Bounty from the Australian Wilderness”, The New York Times, 7 March, p. 11. Keane, Michael and Hartley, John. 2001. From Ceremony to CD Rom: Indigenous Creative Industries in Brisbane. Brisbane: CIRAC. Megaw, J.V.S. and Megaw, M. Ruth. 2001. “Visual arts”, in James Jupp (ed.) The Australian People: An Encyclopaedia of the Nation, Its People and Their Origins. Cambridge: Cambridge University Press. pp. 97–101 Miller, Toby. 1994. “When Australia became modern” Continuum: The Australian Journal of Media & Culture, 8(2): 206–14. Miller, Toby. 1995. “Exporting truth from Aboriginal Australia: portions of our past become present again, where only the melancholy light of origin shines”, Media Information Australia, 76: 7–17. Myers, Fred, R. 2002. Painting Culture: The Making of an Aboriginal High Art. Durham: Duke University Press. Myer, R. (chairman). 2002. Report of the Contemporary Visual Arts and Crafts Inquiry, Canberra: Department of Communications, Information Technology and the Arts.

58


Papunya Tula Artists. 2006. Inquiry into the Indigenous Visual Arts sector, Senate Environment, submission to the Communications, Information Technology and the Arts Committee Inquiry into Australia’s Indigenous visual arts and craft sector. Reid, Michael. 2003. “Aboriginal artworks set the standard”, The Australian, 13 August. Smith, Terry,2007. “Creating value between cultures: Contemporary Australian Aboriginal Art”, in Michael Hutter and David Throsby (eds.). 2007. Beyond Price: Value in Culture, Economics and the Arts, New York: Cambridge University Press

59


Maja Marsenić* *Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd

Kreativna Australija: novi strateški pravac razvoja kreativne ekonomije Uvod „Kreativna Australija – nacionalna kulturna politika“ 1 naslov je dokumenta koji je u martu 2013. godine objavila vlada Australije i u kome se jasno određuju ciljevi i načini postizanja tih ciljeva u razvoju kulture Australije do 2020. godine. Nakon samo letimičnog pregleda australijske nacionalne strategije (u daljem tekstu Strategija) za kulturu sasvim je jasno da iza 157 stranica zvaničnog dokumenta stoji višegodišnji ozbiljan rad, sveobuhvatno istraživanje, mnogo konsultacija, jasna vizija kulturnog razvoja države do 2020. godine i rešenost da vizija postane stvarnost. Ova Strategija svakako nije izolovana od drugih segmenata australijskog društva, pa Strategiju pre svega treba posmatrati kao jednako značajan, ako ne i pokretački deo sveukupne strategije razvoja Australije do 2020. godine. U skladu sa shvatanjem da se kultura može i mora posmatrati kao važna grana privrede tj. kao jedan od bitnih ekonomskih sektora, država Australija smatra da su upravo promišljeni razvoj nacionalne kulture i njeno priznanje i podsticanje putem direktnih materijalnih, jednako kao i nematerijalnih ulaganja, ti koji će u XXI veku dovesti Australiju u sam vrh razvijenih zemalja, omogućiti Australiji zavidnu tržišnu prednost u azijskom regionu, a njenim građanima omogućiti bolji kvalitet života bilo time što će biti zaposleni u sektoru kulture i kreativnih industrija ili što će biti aktivni korisnici proizvoda/usluga tog sektora. Zapravo, vlada Australije smatra da svi građani Australije, samim tim što su građani Australije, već jesu – više ili manje – veoma aktivno uključeni u sektor kulture i kreativne industrije. Treba samo učvrstiti brend Australija.

Nastanak strategije U proleće 2008. godine vlada Australije je organizovala debatu pod imenom Australija 2020. Cilj skupa je bio da se na jednom mestu okupe relevantni učesnici u društvenom, kulturnom, umetničkom, obrazovnom, industrijskom, uslužnom, ekonomskom i političkom sektoru i da svi oni (podeljeni u radne grupe) i zamislivši Australiju 2020. godine kao veoma uspešnu državu i skladno društvo, daju svoje viđenje i predloge kako bi se to postiglo. Na osnovu iznešenih stavova i donetih zaključaka pojedinačna ministarstva su dalje formulisala svoje zasebne strategije razvoja. Tako je Ministarstvo umetnosti (u čijoj su nadležnosti pitanja vezana za

60


kulturu i kulturnu politiku) 2010. godine započelo proces formulisanja Strategije, prve takve sveobuhvatne strategije nakon skoro 20 godina. Godinu dana kasnije, u avgustu 2011. godine, objavljen je predlog Strategije i bio je dat na uvid javnosti. Svi su bili pozvani da daju svoje komentare/predloge. Rezultat ove kampanje ministarstva je preko 2000 popunjenih onlajn upitnika i preko 450 predloga i komentara poslatih na adresu Ministarstva za umetnost. U svojim odgovorima i reagovanjima Australijanci su jasno izrazili svoje verovanje u važnost umetnosti, kulture i kreativnosti kao suštinskim elementima koji značajno doprinose blagostanju pojedinca i, samim time, zajednice. Prepoznata je i istaknuta jaka veza između kreativnih veština i ekonomskog rasta, i to posebno u oblasti kreativnih industrija. Tokom konsultacija, takođe se ukazala jaka potreba za revizijom strukture i načina rada glavne vladine institucije za finansiranje i podsticanje kulture i umetnosti Australije, Saveta Australije za umetnost, kao i za revizijom podsticajnih mera privatnom sektoru prilikom ulaganja u umetnost. S tim u vezi urađene su dve nezavisne studije, jedna za Savet Australije za umetnost i jedna za privatni sektor, i njihovi zaključci čine sastavni deo Strategije. Konačno, u proleće 2013. godine vlada Australije je objavila sveobuhvatnu nacionalnu strategiju za kulturu pod naslovom Kreativna Australija.

Kultura Australije u brojevima Na osnovu istraživanja Univerziteta za tehnologiju u Kvinslendu2, u periodu od 2007. do 2010. godine kreativne industrije Australije nisu podlegle pogubnim efektima ekonomske krize. Naprotiv! Potrošnja na tržištu zabave i medija je u 2009. godini iznosila 21,8 milijardi dolara, a predviđa se da će do 2014. godine iznositi 29,9 milijardi dolara. Pri tome, zbirna godišnja stopa rasta potrošnje u ovom sektoru iznosi 4,7% za period 2006–2009. god.; projekcija za period 2010–2014. god. je 5,1%. Takođe, sve je više Australijanaca zaposleno u kulturnom sektoru. U periodu od 2001. do 2006. godine kulturni sektor je obezbedio 21.299 radnih mesta, od 274.884 u 2001. god. do 296.183 u 2010. god. Isto tako, primetan je rast potrošnje domaćinstava na proizvode kulturnih industrija. U 2009. godini prosečan Australijanac je na kulturu trošio ukupno 969 dolara godišnje, dok je prosek za 12 vodećih država u svetu bio 822 dolara godišnje. Udeo Australije u svetskom tržištu kreativnih industrija u 2005. godini je 0,27% sa tendencijom daljeg rasta, što je u tom trenutku bila 38. pozicija u svetu. U istom izveštaju uočava se rast u svim pojedinačnim oblastima kreativnih industrija i sve veći udeo Australije kako u svetskom, tako i u regionalnom, azijskom tržištu kreativne privrede. Najveći rast beleži veleprodaja digitalnih uređaja – 5 miliona jedinica u 2005. godini naspram 270 miliona uređaja u 2009. godini. Istraživanja Centra izvrsnosti za kreativne industrije i inovacije (CCI)3 potvrđuju ovaj trend rasta u kreativnim industrijama Australije. Na osnovu njihovih podataka „kreativne industrije i kreativni rad u drugim industrijama su se u periodu od 2006. do 2011. godine nametnuli kao jedan od najjačih sektora Australije“.4 Po njihovom mišljenju, ovaj rast se u najvećoj meri pripisuje „digitalnoj revoluciji i sve većoj

61


potražnji digitalnih i dizajnerskih usluga u čitavoj ekonomiji“.5 Tako, po CCI, zaposlenost je u kreativnim industrijama porasla za 70.000 radnih mesta u pomenutom periodu; iznosila je u ukupno 531.000 ljudi u 2011. god. i predstavljala 5,3% ukupne radne snage. Od toga, 37.000 ljudi je zaposleno u glavnim kreativnim industrijama, dok je 161.000 imalo kreativne poslove u okviru neke od nekreativnih industrija (bankarstvo, proizvodnja, vlada); dve trećine svih zaposlenih u kreativnim industrijama pripada takozvanom uslužnom kreativnom sektoru, dok je 35% u proizvodnom kreativnom sektoru. U periodu 2006–2011. godine godišnja stopa rasta kreativnih poslova je bila 2,8%, što je 40% više nego opšti godišnji rast zaposlenosti od 2%. I analiza podataka dobijenih na popisu 2006. godine, koju je uradio D. Trozbi (D. Trosby)6, govori u prilog činjenici da su kreativne industrije Australije veoma značajan sektor u ukupnoj privrednoj strukturi Australije. Trozbi je posebno zainteresovan za socio-demografske karakteristike zaposlenih u kreativnim industrijama Australije. U zaključku svoje analize Trozbi ističe da je rast interesovanja za kreativne industrije u Australiji potpuno u skladu sa opštim trendom tog rasta širom sveta. Međutim, „ključne komponente kulturnog sektora (kreativni umetnici, izvođačke trupe, galerije, muzeji i biblioteke, mesta od nacionalnog kulturnog značaja, i javni radiodifuzni sistem) već su uveliko utemeljeni i, mada su finansirani od strane države, to finansiranje je u per capita izrazu manje nego u drugim zemljama sličnog bogatstva“.7 Po njegovom mišljenju, ključni aspekt i pokretač Kreativne Australije treba da je „uloga umetnosti u procesu kreiranja kulturnog identiteta“, odnosno jedinstvena prilika da se momentum kreativnih industrija iskoristi u kreiranju jednog drugačijeg, savremenijeg, sveobuhvatnijeg kulturnog identiteta. Jer, „u XXI veku ideje o australijskom identitetu će nastaviti da se razvijaju, a doprinos kreativnih umetnika u tom procesu će biti apsolutno kritičan“. 8 Uvažavajući neumoljivost ovih brojeva i shvatajući značaj trenutka u kome se dešavaju ključne tehnološke promene u svakom aspektu umetničkog i kreativnog rada, vlada Australije je vrlo ozbiljno pristupila projektu nacionalne kulturne strategije koja je istovremeno oslonjena na tradiciju i okrenuta budućnosti. Ona prepoznaje da je upravo kreativni sektor taj koji ima najbrži i najdinamičniji rast u okviru celokupne, a i sve više u oblasti digitalne ekonomije. Karijere umetnika više nisu samo u domenima strogih i uskih definicija umetnosti već se uspešno ostvaruju i u mnogo širim ekonomskim okvirima.

Australija danas: strategija kao odgovor na zahteve sadašnjosti Australija danas sebe vidi kao naciju čiju kulturu obeležavaju kulturno nasleđe Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza, zaostavština britanskih doseljenika, uzbuđenja i traume stvaranja nove nacije, kakofonija doseljeničkih zajednica, rešenost da se dostigne nezavisnost i sve više izražena sigurnost u svoje ravnopravno mesto u svetu. Australijska priča je čvrsto utemeljena u tradicijama i praksama njenih drevnih naroda čija istorija traje gotovo 60.000 godina, i nova, moderna Australija je čvrsto rešena da nasleđe 548.370 pripadnika tih dvaju kultura u XXI veku dobije puno priznanje i značaj. 10

62


Za razliku od nekih drugih multikulturalnih zajednica koje multikulturalnost vide kao osnovu za građenje monokulturalnosti, Australija je u svojoj novoj nacionalnoj strategiji kulturnog razvoja jasno okrenuta ka isticanju multikulturalnosti i njenom slavljenju. „Vlada ima veoma značajnu ulogu u omogućavanju stvaranja kulturnih proizvoda i vrednosti, ali kultura je kreacija zajednice.“11 U dokumentu se ističe da je „jedna četvrtina Australijanaca rođena negde drugde, i većinom u ne-evropskim zemljama; na osnovu popisa iz 2011. godine u Australiji postoji 300 genealoških linija, a u australijskim domaćinstvima se govori preko 300 različitih jezika“.12 Takođe, Australija je relativno „mlada“ država – prosečan Australijanac ima 37 godina; dobro je obrazovan – 85% stanovništva uzrasta 25–34 godine je završilo školovanje; fizički je sposoban – tek svaki peti Australijanac navodi neki oblik invaliditeta ili posebne potrebe. Sve ove karakteristike obavezuju vladu Australije da stvori uslove i omogući svojim građanima da izraze svoj kulturni identitet. Mogućnost izražavanja po definiciji mora u sebi sadržati različitost u najširem mogućem smislu – a to uključuje sve ljude bez obzira na to gde žive i kakve su okolnosti u kojima žive. Ova obaveza, stav je vlade Australije, prevazilazi težinu potpisa na povelji Ujedinjenih nacija za zaštitu i promociju različitosti kulturnog izražavanja. Vlada Australije je svesna jedinstvenosti trenutka i prilike koju sada ima. Tehnološki i digatalno (re)ontologovani pogled sveta na samog sebe, tj. sveukupnost uslova koji karakterišu sadašnji trenutak, a posebno svetsku ekonomiju, omogućavaju Australiji širok i sveobuhvatan pristup nacionalnoj strategiji razvoja kulture. Preciznije, Strategija obuhvata umetnost, jezik i kulturu Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza, kulturno nasleđe, dizajn, muziku, izvođačke umetnosti i festivale, kulturni razvoj lokalnih i regionalnih zajednica, ekranske umetnosti, radiodifuzne i interaktivne medije, vizuelne umetnosti i lepe zanate, spisateljstvo i izadavaštvo. Kultura Australije je 1994. godine prvi put zvanično prepoznata kao važan podstrek i deo društvenog i ekonomskog života Australijanaca. Međutim, uprkos tome što je uvrštena u spisak političkih prioriteta, tadašnja strategija je ostala uglavnom neostvareni spisak lepih želja. Zapravo, bilo je više kulture Australije van Australije nego u njoj. Do danas stvari su se malo promenile i Australija je rešena da putem ove najnovije Strategije ozbiljno poradi na učvršćivanju „australijskog identiteta i kreativnosti“, odnosno, kako sami pisci Strategije to jasnu kažu, da kreiraju i učvrste „brend Australija“. Strategija predviđa da u ovom zadatku učestvuju svi, od vlade i njenih instrumenata do privatnog sektora. Što se tiče privatnog sektora, vlada je rešena da se stepen njegove uključenosti značajno poveća i ohrabri. „Tokom sledeće decenije, partnerstvo između različitih nivoa vlasti, javnih i privatnih organizacija, i društvenog sektora će zasigurno postati bogatije i dublje, kao rezultat sve većeg prisustva kulturnog sektora u svim aspektima života i ekonomije.“13 Naravno, veće prisustvo privatnog sektora u kreativnim industrijama prvenstveno će biti podstaknuto poreskim olakšicama, podsticanjem filantropije i omogućavanjem novih poslovnih mogućnosti. Kultura ima svoju ekonomsku vrednost, odnosno, rečima Strategije, „ona ostvaruje ekonomske dividende“. Za razliku od drugih sektora ekonomije Australije, čiji je rast od 1993–1994. do 2005–2006. obeležen uvećanjem od 3,75% godišnje, ekonomija kreativnog sektora je u istom periodu imala rast od 6% godišnje. Ova razlika nije zanemarljiva. U skladu sa tim je i formulisano opredeljenje Australije da „ukoliko

63


Australija želi da pozicionira sebe za budućnost, postoji jaka potreba da se kroz kreativnost izvede vrednost iz kulturne ekonomije putem kreiranja novih radnih mesta i zanimanja. Time će se ukazati i novi i raznoliki oblici finansiranja i podsticanja kulturne ekonomije koji će i sami biti rezultat ovog raznolikog sektora“. 14 U Strategiji se ističe da niko ne može biti uspešan ako zanemaruje svoje neposredno okruženje, tim pre što se ozbiljno pretpostavlja da je XXI vek (bar do sada) vek Azije. Za Australiju to je prilika „ogromnog potencijala“, ali i rizik da se prilika lako ispusti ukoliko „kulturni angažman nije dubok, višeslojan i dvosmeran na svim nivoima“ 15. Jer, kako se ističe u samoj Strategiji, „naš globalni strateški i ekonomski uticaj će se menjati na način na koji gradimo trajne odnose sa zemljama i narodima u našem regionu“. 16 U tom smislu su umetnosti i kultura ključne u učvršćivanju australijskih formalnih i neformalnih odnosa sa zemljama i narodima Azije. Takođe, nije zanemarljivo da trendovi ekonomskog rasta u Aziji uvećavaju mogućnosti učestvovanja, priređivanja izložbi, transmisiju i širenje australijskih umetničkih i kreativnih proizvoda (to uključuje i proširenje tržišta usluga, veština i rada). Tako je jedan od zadataka Strategije da se i sama Australija više angažuje u „razumevanju i učenju od bogatih kultura svojih regionalnih suseda“. 17 Digitalni sadržaji i digitalne tehnologije predstavljaju još jedan važan izazov kulturnog razvoja Australije u pravnom, ekonomskom i strukturalnom smislu. Digitalno doba otvara nove mogućnosti i sasvim je izvesno da će imati sve veći uticaj i udeo u stvaranju proizvoda kulture, njihovoj distribuciji i njihovom korišćenju. Digitalna kreativna ekonomija će biti direktan izvor novih poslova i radnih mesta, takvih da zahtevaju kreativnost, maštu i određeni stepen tehničke veštine. I ne samo to, digitalno doba će, po mišljenju autora ove strategije, suštinski promeniti načine učenja, odnosa i komunikacije Australijanaca unutar i van granica same Australije. Suštinski, izazov digitalnog doba se prvenstveno ispoljava u tome što digitalizacija nudi bezbroj novih načina doživljaja i interakcije sa proizvodima kulture. Primera radi, čak jedna petina operske publike prati australijsku operu preko interneta (onlajn)! Stav je australijske vlade da je digitalno doba „potencijalno zlatni momenat za kulturnu ekonomiju, jer se ukidaju istorijske prepreke udaljenosti i veličine lokalnog tržišta“.18 Australija je danas šesta država u svetu po veličini digitalnog muzičkog tržišta. Shvatajući značaj digitalnog, Strategija ohrabruje postojeće i podržava svaku novu inicijativu koja građanima Australije omogućava da aktivno i kreativno učestvuju u stvaranju kulture. Jedna takva incijativa je Australian Broadcasting Corporation Open koja za cilj ima da ohrabri, motiviše i pomogne Australijancima da prave digitalne zapise svojih priča koje će putem raznih foruma biti podeljene sa Australijancima i sa ostatkom sveta. Isto tako, Nacionalna širokopojasna mreža je najveći infrastrukturni projekat u čitavoj istoriji Australije. Kada bude završen, to će biti nova platforma koja će Australijancima omogućiti da budu povezani i lokalno i globalno. Ne samo da će biti moguć prijem mnogobrojnih i različitih sadržaja već će, po mišljenju autora Strategije, biti omogućeno kreiranje i postavljanje sadržaja, a samim tim i saradnja u novom, virtuelnom svetu. Naravno, cela ova strategija nikako ne bi bila moguća bez njenog ključnog činioca, a to je sam umetnik, odnosno kreativni građanin. „Demokratsko društvo nastoji da podstakne kreativnost svih svojih građana i da slavi

64


dostignuća najtalentovanijih i najposvećenijih“, 19 kaže se u Strategiji. Australija je rešena da podstiče i jedne i druge. „Postoji potreba da gajimo i podstičemo one koji imaju strast i sposobnost da teže najvišim dostignućima, dok, istovremeno, omogućavamo najširoj publici da bude informisana, da se i sama poigrava ili prosto učestvuje u predstavi. […] U srcu naše kulture su ljudi koji čitaju, pišu, crtaju, slikaju, pevaju, glume, dizajniraju, aplouduju video, tvituju – izražavaju sebe kroz priče, muziku, slike i izvođenja.“20 Strategija je jedinstvena u stavu da su upravo „umetnici, kreativni stvaraoci i profesionalci u samom središtu kulturne ekonomije“. 21 Međutim, kreativni kapacitet nije dar sa neba. U cilju povećanja kulturnog kapaciteta nacije, Australija je svesna da umetnost i umetnički predmeti treba i moraju da budu sastavni deo formalnog obrazovanja. Tako će prvi put u istoriji obrazovanja u Australiji umetničko obrazovanje biti garantovano svakom đaku od trenutka započinjanja prvog obrazovnog ciklusa (predškolsko obrazovanje). U tom smislu, Australija je putem projekta Revolucija u izgradnji obrazovanja već uložila značajna novčana sredstva kojima je znatno poboljšana školska infrastruktura (nove biblioteke, novi izvedbeni prostori i umetničke radionice). Zahvaljujući ovoj investiciji gotovo svaka škola u Australiji je dobila nove resurse koji svakom detetu omogućavaju nesmetan pristup umetnostima i kreativnom izražavanju. Od ukupne investicije čak 14,1 milijardi dolara je uloženo u osnovne škole. Isto tako, jasno je izražena rešenost da se sadržaji zbirke nacionalne kolekcije, arhiva i galerija uposle u obogaćivanju i oživljavanju nastave humanističkih predmeta, te da svaki australijski đak/student kroz interakciju sa autentičnim materijalima (istorija, podaci) produbi i proširi svoje iskustvo, poimanje Australije i australijskog kulturnog identiteta. Australija je danas pravna država koju karakterišu ekonomska uspešnost, društvena i politička stabilnost, kao i jake nacionalne institucije. Prema podacima OECD, Australija je 13. država u svetu po visini per capita bruto domaćeg proizvoda. Što je važnije, tokom trajanja ekonomske krize širom sveta, australijska ekonomija je beležila stabilan rast. Sada 23 miliona građana Australije ima novi izazov – izgradnju brenda Australije, odnosno sprovođenje nacionalne strategije kulturnog razvoja Kreativna Australija 2020. Polazeći od napred navedenih zaključaka Kreativna Australija predlaže plan za sledeću deceniju u nameri da obezbedi „nesmetan i kvalitetan rad australijskih umetnika, održivost preduzeća i institucija, inovativne proizvode kulture, i da australijski identitet i priče ne budu progutane u svetu prepunom proizvoda kulture, da se omogući puna zastupljenost svih članova društva i da građani imaju mogućnosti da budi i kreatori i publika. To će učvrstiti naš brend kao kreativne nacije“. 22

Strateški pravci, ciljevi i aktivnosti Kreativne Australije Dokument Kreativna Australija „slavi australijsku jaku, kreativnu i inkluzivnu kulturu. (On) ističe ključnu ulogu umetnosti i kreativnosti u životu svakog Australijanca, i centralni značaj kreativnosti u australijskom ekonomskom i društvenom uspehu: kreativna nacija je produktivna nacija“. 23

65


Osnovna opredeljenja strategije se mogu jasno predstaviti i u vidu sledeće tabele: OPŠTI CILJEVI STRATEGIJE

STRATEŠKE AKCIJE

Uvažiti, poštovati i slaviti centralni značaj kultura Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza koji čine jedinstvenost australijskog identiteta. Osigurati da podrška vlade reflektuje raznolikost unutar Australije i da svi građani, bez obzira na to gde žive, bez obzira na njihovo poreklo ili okolnosti, imaju pravo da oblikuju kulturni identitet Australije i sve njegove izraze.

a)

Modernizacija podrške.

b)

Podržati izuzetnost i posebnu ulogu koju imaju umetnici i njihovi saradnici kao izvor originalnog rada i ideja, što podrazumeva i prenošenje australijskih priča.

Izražavanje kreativnosti i uloga umetnika.

c)

Prožimanje kroz tokove života nacije u cilju sticanja društvenih i ekonomskih dividendi.

finansiranja

i

Učvrstiti kapacitet kulturnog sektora da doprinosi životu nacije, dobrostanju zajednice i ekonomiji. Omogućiti nesmetano razvijanje australijske kreativnosti u digitalno obeleženom XXI veku putem podrške inovativnosti, razvijanju novih kreativnih sadržaja, znanja i kreativnih industrija.

Strategija ima pet sveobuhvatnih strateških ciljeva koji artikulišu budućnost koju ova strategija treba da omogući. U toj viziji budućnosti nekoliko je postulata na kojima se ona temelji: •

kulture Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza imaju centralno mesto;

omogućena je raznolikost (multikulturalnost), već prisutna u samoj Australiji;

građani imaju pravo da oblikuju kulturni identitet nacije;

uloga umetnosti i umetnika je ključna;

uvažava se doprinos kulture životu nacije i ekonomiji;

Kao prvu od strateških aktivnosti koje postavlja dokument Kreativna Australija je modernizacija finansiranja i podrške. U tom pravcu, fokus je stavljen na dve strateške aktivnosti: reformu Saveta Australije i jačanje kolaborativnih modela finansiranja i jačanje kapaciteta kulturnog sektora u pravcu samofinansiranja, odnosno finansiranja od strane privatnog sektora.

66


Planirana rekonstrukcija i strukturna reforma Saveta Australije sprovodi se u cilju modernizacije njegove upravljačke strukture, tako ona bude odraz njegove veličine i važnosti u australijskom umetničkom sektoru. Poznato je da je u prethodnim decenijama postojanja Saveta bilo dosta revizija njegovor rada i traženja mogućih kako organizacionih, tako i upravljačkih modela koji bi omogućili njegov efikasan rad. Iako razvijen po britanskom modelu paradržavnih agencija, od čisto medijatorske i savetodavne uloge, njegov razvoj obeležilo je i jačanje uloge finansijskog medijatora, ali i stručne službe Parlamentu, ministru i vladi u kreiranju javne politike u kulturi koja je zasnovana na činjenicama. Ipak, čini se da uspostavljanje relevantnog modela rada Saveta Australije zahteva još rada, naročito u pogledu jačanja njegove nezavisnosti u odlučivanju, neprikosnovenosti odlučivanja prilikom određivanja prioriteta finansiranja, i na kraju njegove informaciono-komunikacione uloge u pogledu sakupljanja i objavljivanja važnih podataka vezanih za umetnost, delotvornost rada samog Saveta, ali i dostignuća australijskih umetnika i umetničkih organizacija. Dalje, pitanje koje je takođe izazvalo dosta debata u prethodnim godinama jeste i pitanje usaglašavanja rada Saveta u odnosu na umetničku praksu i discipline koje se stalno razvijaju. Velike debate u javnosti izazvalo je proširivanje nadležnosti Saveta na multimedijalne i digitalne umetnosti, izazivajući bojazan kod predstavnika kulturnog sektora da će ovo usloviti marginalizaciju tradicionalnih umetničkih formi koje su prijemčivije prosečnom Australijancu nego što je to digitalna umetnost za koju još nije razvijen senzibilitet kod velikog broja stanovništva. Kultura davanja, partnerstva i investicija, mentorstva i preduzetništva, kao druga strateška aktivnost u okviru modernizacije modela finansiranja, ima za cilj da poveća učestvovanje publike, kako bi se poboljšala slika Australije kao umetničke nacije, a uporedo sa ovim radiće se na jačanju kulture davanja, partnerstva sa poslovnim sektorom, zatim na rastu investiranja u umetnosti u Australiji i stvaranju nove generacije donatora. Vlada ima obavezu da obezbedi okruženje i uslove koji će podsticati podršku privatnog sektora umetnostima i kulturi. Glavni cilj vlade je da se različitim merama i podsticajima poveća stepen partnerstva, filantropije i podrške umetnostima, kako kroz zajedničke akcije privatnog i javnog sektora, mešovite fondove, tako i kroz poboljšanje poreskog ambijenta za investiranje u neprofitne organizacije u oblasti kulture, ali i pojednostavljivanje administrativnih procedura za pristup javnim sredstvima namenjenim finansiranju projekata u oblasti kulture. Druga grupa strateških aktivnosti podrazumeva davanje centralnog mesta umetnostima i kreativnim delatnostima i to tako što će se u tom centru nalaziti sam umetnik. Takvo mesto Strategijom već dobijaju oni koji su sada umetnici tj. bave se nekom od kreativnih delatnosti, ali je cilj vlade da na svaki način omogući i ohrabri stvaranje budućih umetnika i kreativnih radnika. Tako se ciljevi strategije podjednako odnose na programe stručnog usavršavanja, na programe elitnog umetničkog obrazovanja, ali i na obavezu sprovođenja višegodišnjeg programa umetničkog obrazovanja u osnovnim i srednjim školama. Na taj način, Strategija uključuje sve grupe stanovništva, a umetničko/kreativno obrazovanje je u samom fokusu ovog segmenta strateških akcija. Osim što će mlade ljude podstaknuti da razmišljaju kreativno i kritički, ove strateške aktivnosti će im, takođe, omogućiti da razviju jako osećanje identiteta i samopouzdanja. Tako se stvara buduća publika, konzumenti i stvaraoci. Osim toga, umetničko obrazovanje pozitivno doprinosi uspehu đaka u

67


drugim oblastima nastavnog programa, i posebno je značajno za decu koja spadaju u rizične grupe. Strategija ističe da važnost obrazovanja u umetničkim oblastima daleko prevazilazi puko sticanje umetničkih veština i znanja. Upravo je obrazovanje, zasnovano na procesima koji zahtevaju kreativnost, osnov za razvoj i napredovanje kreativnih industrija. Takvo obrazovanje podstiče i razvija inovativnost i fleksibilnost, dakle one veštine i znanja koja će se u XXI veku pokazati (a u mnogo čemu već i jesu) kao ključne za uspeh kako pojedinca, tako i njegove neposredne zajednice, a samim tim i čitave države. Australijska vlada se obavezuje da će sarađivati i raditi sa državnim institucijama, teritorijalnim vladama i nevladinim obrazovnim institucijama kako bi se u celoj Australiji sproveo jedinstven program umetničkog obrazovanja. Umetnički kurikulum podrazumeva da će svako dete u Australiji od predškolskog uzrasta do kraja osnovnog školovanja pratiti strog i progresivan program umetničkog obrazovanja, a od srednje škole đaci će imati priliku da neke umetničke programe upoznaju detaljnije i da se u njima specijalizuju. Program umetničkog obrazovanja će se realizovati u pet predmeta: ples, drama, medijske umetnosti, muzika i vizuelne umetnosti i na istraživanje odnosa i interakcije između različitih umetničkih formi. Takođe, mladima (18–20 godina starosti) koji se odluče za karijere u umetnostima i kreativnim industrijama biće date poreske olakšice kao podsticaj za dalji razvoj karijere u izabranom sektoru. Shvatajući sve veći značaj i upliv digitalnog u svakodnevno, odnosno činjenicu da digitalne platforme svim korisnicima omogućavaju kreativno izražavanje, Strategija u ovom paketu strateških aktivnosti stavlja naglasak na stvaranje sadržaja na digitalnim i tek dolazećim platformama. Prvenstveno, cilj Startegije je da obezbedi bogat izvor materijala koji zadovoljava dva bitna uslova: australijski sadržaj i dostupnost. Projekti poput Usmene istorije – zvučni zapisi sećanja Australijanaca (od važnih do običnih ličnosti) o tome kako je nekada bilo živeti u Australiji – dobiće značajnu podršku vlade. Strategija ohrabruje Australijance da svoje lične priče ispričaju bilo u formi filma, zvučnog zapisa, knjige, memoara, predstave… Cilj Strategije je da svedočenja „biti Australijanac“ budu digitalizovana i da pristup tim materijalima bude svima omogućen putem novih platformi za dostavu i prenos sadržaja. Osim istorijskog i arhivskog značaja, Strategija ovaj materijal vidi kao važan izvor znanja i iskustva, i kao važan činilac kulturnog identiteta. Treću grupu strateških akcija čine aktivnosti čiji su direktni rezultati mnogobrojne društvene i ekonomske koristi od razvoja umetnosti i kreativnih industrija. U tom smislu Strategija na prvom mestu ističe održavanje jakog nacionalnog identiteta i prepoznavanje značaja jakih kulturnih veza moderne Australije sa kulturama Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza. Zatim, nastavak zaštite, razvoja, poštovanja i širenja tradicionalnih izraza kulture, uključujući jezike i umetnosti, a sa ciljem obezbeđivanja većeg nacionalnog i internacionalnog poštovanja i razumevanja naših [australijskih, prim. aut.] jedinstvenih kultura. Strategija prepoznaje i uvažava tradicionalne izraze kulture ovih naroda kao izvor inovacije i inspiracije. Savremeni umetnici Aboridžina i naroda ostrva Toresovog moreuza su u samom čelu onoga što danas predstavlja kreativnu praksu Australije i imaju veoma važan međunarodni značaj.

68


Takođe se ističe da tehnologije koje su tek u nastajanju, kao i one koje se spajaju, predstavljaju jedinstvenu priliku za kreativne industrije Australije i postaju centralne u procesu promena sveukupne ekonomije. Uspešna preduzeća kreativnog sektora nisu uspešna samo zahvaljujući tome što su kreativna. Deo njihovog uspeha je i u tome da koriste kreativnost u vođenju i održavanju konkurentnog posla. Osim što stimulišu rast ekonomije, ovakva preduzeća kreiraju i značajan broj novih radnih mesta. Uz pomoć ove Strategije, Australija je rešena da se ne oslanja samo na prirodnu potrebu ovih ljudi da kreiraju i stvaraju već da tu potrebu gaji i neguje, aktivno podržava i podstiče. Zato će Australija aktivno raditi na povećanju razvojnih potencijala kreativnih industrija i njihovo veće uključivanje u ekonomske tokove. U ovom paketu mera su i one koje treba da uvećaju prisustvo Australije na svetskoj sceni kreativnih industrija, a posebno u azijskom regionu. Ovim merama vlada Australije želi ne samo da poveća zaposlenost i da prioritet kreativnim industrijama već baš u njima vidi neophodni temelj za budućnost svog ekonomskog održanja u svetu. Gotovo da je opšte mesto da je nacionalno nasleđe od izuzetnog značaja za sve sfere društvenog postojanja, od obrazovanja do naučnog rada. Međutim, da bi ono zaista bilo korisno potrebno je čuvati ih, obogaćivati ih i, ne manje značajno, koristiti ih. Strategija se bavi nacionalnim kulturnim nasleđem na više planova. Kao što je već istaknuto, kolekcije imaju značajno mesto u projektu digitalizacije i umrežavanja Australije. I ovde, u ovom trećem paketu strateških akcija usmerenih na prožimanje kulturnih industrija kroz sve tokove života, ulaganje u kolekcije se ističe kao jedno od primarnih. Osnovni cilj Strategije po pitanju nacionalnih kolekcija je da se omogući njihova veća dostupnost širokoj populaciji bilo putem projekata digitalizacije ili putem programa izložbi i aktivnosti. Australija danas sebe vidi kao državu skup više zajednica. U Strategiji se to jasno ističe. Zajednice mogu biti bilo gde i bilo koje veličine, organizovane po osnovu lokacije, posla, ili nekog projekta ili nečega drugog. Bez obzira na svoju formu postojanja, kultura zajednice je važan vezivni element i podsticaj rasta. One postaju sidrišta multikulturalizma, te putem kulture spajaju i ujedinjuju ljude različitih istorija i okolnosti. Kultura zajednice je ključna u formiranju zajedničkog osećanja svrhe. Umetnost i kreativne industrije imaju ključne uloge u ovim procesima. Vlada Australije je svesna da je čitava Australija zapravo zbir velikog broja manjih zajednica. Usled toga negovanje i podsticanje kulture ovih zajednica je od ključnog značaja. Jer, mesta sa živom i živopisnom kulturom privlače poslovne ljude i organizacije, konkurentnija su, inkluzivnija i privlačnija kao dobra mesta za život. Uz ocenu da je do sada već dosta toga urađeno na planu razvoja kulture zajednica, Strategija ide dalje tako što negovanje i podsticanje kulture lokalnih zajednica postaje zadatak na nacionalnom nivou, a od Saveta Australije se zahteva da njegovi programi i obuhvate i omoguće pun pristup umetnostima lokalnih zajednica. Jedan od očekivanih rezultata Strategija po pitanju ulaganja u lokalne zajednice je ustanovljenje Australije kao jedne od vodećih destinacija kulturnog turizma. Važno mesto u Strategiji zauzimaju kulturna diplomatija i razmena. Vlada Australije prepoznaje pun značaj koji umetnosti i kultura imaju u izgradnji međunarodnih veza. Povećano međunarodno angažovanje u umetnostima i kulturi učvršćuje međuljudske, međudržavne, komercijalne i sve druge odnose koji se uspostavljaju globalno.

69


Umetnosti i kultura doprinose međusobnom poštovanju i prenosu znanja. Ovom Strategijom vlada Australije jasno pokazuje da je rešena u svojoj nameri da putem umetnosti i kulture još više učvrsti svoje mesto u svetu kao države koja želi da sarađuje sa drugima umesto da ima izolovane transakcije. Zbog toga razumljivo je što se podstiče kulturni turizam u svakom obliku, i što kulturna diplomatija ima važno mesto u vladinoj Strategiji. Plan delovanja na međunarodnom planu je u velikoj meri fokusiran na region Azije. Ciljevi Strategije se u tom smislu nadovezuju na preporuke dokumenta Australija u azijskom veku. Zato će se u potpunosti obnoviti i osvežiti Australijski međunarodni kulturni savet, u skladu sa preporukama u dokumentu Australija u azijskom veku, dok reforma treba da donese više strateški pristup kulturnoj diplomatiji, i da promoviše koordinaciju i kooperaciju između nadležnih agencija i organizacija sa ciljem da se što je moguće više uveća uticaj australijske kulturne diplomatije, a u skladu sa ciljevima australijskih strategija za trgovinu i spoljne poslove. Time će se omogućiti da umetnički i kulturni angažman dovede do jačeg, dubljeg i šireg međunarodnog angažovanja, a posebno sa zemljama azijskog regiona što je u skladu sa zaključcima u dokumentu Australija u azijskom veku. Još jedan bitan aspekt Strategije se odnosi na rezultate istraživanja Austrejda – australijske trgovinske komore (Austrade). Rezultati pokazuju da vlade i privatne organizacije u zemljama azijskog regiona sve više ulažu u obnovu i izgradnju novih zdanja kulture. U istom istraživanju se ističe da Australija ima zavidne izvozne kapacitete i znanje u širokom dijapazonu kreativnih industrija: arhitektura, upravljanje objektima, kuratorstvo, konzervacija i zaštita, tehničke službe, marketing, obrazovanje, izlaganje i upravljanje događajima (event management). Australija je veoma zainteresovana da se ovaj njen potencijal iskoristi. Tako, Strategija predviđa tešnju saradnju sa partnerima iz australijskih organizacija kulture i povezanih službi u cilju promocije australijskih sposobnosti – od dizajna mesta i objekta do brige o poseticima. Na kraju Strategija predlaže mere i načine praćenja rezultata i realizacije strateških aktivnosti. Tokom implementiranja Strategije, vlada Australije će redovno pratiti njeno ostvarivanje primenom različitih kvalitativnih i kvantitativnih metoda analize podataka koje prikuplja nekoliko agencija za prikupljanje statističkih podataka. Ovim metodama će se obezbediti da tokom vremena Strategija ostaje relevantna i fokusirana. Strategija predviđa praćenje parametara rasta u nekoliko oblasti: učestvovanje i angažman u kulturnom sektoru, ekonomski doprinos kulturnog sektora, vrednost kulturnog sektora, i brojnih drugih neekonomskih parametara koji govore o sveukupnoj vrednosti kulturnog sektora. Vlada je već preduzela korake i mere kako bi bolje razumele aktivnosti nacionalnih agencija i ustanova kulture, i kako se one uklapaju u ispunjenje ciljeva Strategije. Ovo se odvija putem reformi načina na koji agencije izveštavaju o svom radu i razvojem novih okvira za upravljanje i izveštavanje. Kada se jednom u potpunosti primene, novi načini rada će obezbediti ključne podatke kako bi mogao da se izmeri zbirni ekonomski, društveni i regionalni doprinos, učinak vladinih investicija u nacionalne agencije i institucije kulture, kao i pozitivni efekti za celu zajednicu Australije. U tom cilju nekoliko australijskih institucija i ustanova kulture već radi na iznalaženju efikasnijih i tačnijih metoda

70


kako bi se izmerio doprinos umetnosti i kulture pojedinačnim životima Australijanaca, zajednicama i ekonomiji. Ovom poslu su se pridružili i akademski istraživači Australije, prvenstveno Univerzitet za tehnologiju u Kvinslendu.

Zaključak Osim da kultura nije nešto što se događa i/ili će se dogoditi samo od sebe, šta još možemo da zaključimo posle pažljivog bavljenja ovom Strategijom? Pre svega, kultura se u ovom dokumentu određuje u svom najširem smislu, te ono što Strategija smatra kulturom24 obuhvata i prvobitno značenje reči – briga o zemlji i usevima – i današnje koje varira od elitnih oblika kulture poput lepih umetnosti do izraza običnog svakodnevnog života. Zapravo, Kreativna Australija pod kulturnim sektorom smatra „sve aspekte umetnosti, kulturno nasleđe i kreativne industrije“.25 Drugim rečima, Strategija objedinjuje i spaja sve „oblike kulturnih izraza kao specifične manifestacije kulture, pa kultura postaje to nešto što daje kontekst, vrednosti, lično shvatanje, stav i veštine na kojima se zasniva proces razvoja“. 26 Kultura za predmetnu Strategiju ne predstavlja skup statičnih vrednosti i izraza. Naprotiv, kultura se neprestano re-kreira u procesima preispitivanja, prilagođavanja i redefinisanja vrednosti i prakse kao reakcijama na konstantno menjanje uslova u kojima postoji. „Kulturna imovina i njena dobra nisu dobra kao bilo koja druga, već su nosioci identiteta, vrednosti i značenja“, ističe Maider27 što se u Strategiji prvenstveno vidi u njenoj nameri da se putem strateškog razvoja kulture i kreativnih industrija stvori brend Australije. Dakle, prepoznatljiv i jedinstven identitet. U toj svojoj nameri Strategija kulturu ne posmatra samo kroz njenu ekonomsku i političku dimenziju već prvenstveno kroz dimenzije identiteta i katalizatora društvenog jedinstva i generatora ideja i osećanja. To ne znači da je ekonomska dimenzija stavljena u drugi plan. Pre bi se moglo zaključiti da će željeni pozitivni ekonomski ishodi ove Strategije proisteći jedino ako se stvari poređaju pravilno i sa dužnim poštovanjem. Umesto da gotovo silom nameće ideje kulture proizašle iz elegantnih teorija kulture do danas, Strategija polazi od trenutne situacije na terenu. Naravno, sadašnji presek nije rezultat nasumičnog delovanja, ali sadašnji trenutak – prvenstveno označen značajnim promenama uslovljenim razvojem tehnologije, zahteva novi plan akcije. Takav da je usmeren na budućnost, da stremi jasnoj viziji onoga što bi trebalo da bude presek stanja 2020. godine. I reč vizija je ovde ključna reč. Australija i njenih 23 miliona stanovnika danas ne žele da budu viđeni kao narod tamo dole, koji većinu vremena provodi u sportu i lakoj zabavi. Isto tako, oni ne žele da njihovom svakodnevicom i slobodnim vremenom uskoro zagospodare globalne zvezde. Upravo suprotno. Strategija se čita kao ozbiljan plan rada na projektu kulturnog identiteta oko kojeg će se ujediniti čitava nacija, a prvenstveno sve institucije i organizacije kulture, predstavnici države u vidu vlade i sami kulturni radnici (pa bili oni umetnici u najelitnijem smislu ili prosto kreativni bankari, kreativne učiteljice, kreativni studenti...). Stjuart Hol (Stuart Hall) jednom prilikom je primetio da se naš današnji trenutak može okarakterisati i kao kulturni zaokret (the cultural turn). U svojim radovima on

71


pokazuje kako kultura konstituiše odnose i institucije svakodnevnog života, i u konačnom zbiru postaje novi totalitet. Odatle, „totalitet društva postaje totalitet kulture, dok politička ekonomija postaje kulturna ekonomija“.27 Time se linija razgraničenja kulture i politike potpuno urušava. Tako i treba čitati dokument Kreativna Australija, a zašto je to dobro za Australiju saznaćemo 2020. godine.

Napomene: 1

Australian Government (2013).

2

Creative Industries Faculty, Queensland University of Technology, A data picture of Australia’s Arts and Entertainment Sector 2010.

3

ARC Centre of Excellence for Creative Industries and Inovation (CCI), Australian Creative Economy Report Card 2013. 4

ibid.

5

ibid.

6

Throsby, D. (2008) Creative Australia: The Arts and Culture in Australian Work and Leisure | Australian Policy Online. 7

Throsby, str. 27

8

ibid.

9

ibid.

10

S tim u vezi, interesantno je primetiti do ovo veličanje „manjinske“ populacije od strane „većinske“ dolazi u trenutku kada artefakti ovih naroda dostižu procvat i astronomske aukcijske cene na svetskom tržištu artefakata moderne umetnosti, i kada je prisustvo jedinstvenih načina izražavanja ovih kultura sve više zastupljeno u svetskoj književnosti, vizuelnoj umetnosti, muzici, plesu, ekranskim umetnostima, modi i dizajnu. (Prim. aut.)

11

Australian Government (2013): 28.

12

ibid.

13

ibid: 33.

14

ibid: 36.

15

ibid: 37.

16

ibid.

17

ibid: 38.

18

ibid.

19

ibid: 40.

20

ibid: 41.

21

ibid.

22

ibid: 43.

23

ibid: 6.

72


24

A to se u izvesnoj meri ne podudara sa pojedinim teorijskim pristupima koji ističu razliku između kulturne i kreativne industrije, smatrajući prvu podskupom druge…npr. vidi Trozbi (2008) : 9. 25

Australian Government (2013) : 6.

26

Marana, Maider (2010) : 5.

27

Marana, Maider (2010) : 11.

28

Kraniauskas, J. (1998).

Literatura: ARC Centre of Excellence for Creative Industries and Inovation (CCI), Australian Creative Economy Report Card 2013. [Webpage]. Dostupno sa: http://www.cci.edu.au/Creative_Economy_ report_card.pdf [pristup 23. avgust 2013]. Australian Government (2013) Creative Australia National Cultural Policy. Dostupno sa: http://creativeaustralia.arts.gov.au/assets/Creative-Australia-PDF-20130417.pdf [pristup 23. avgust 2013]. Creative Industries Faculty, Queensland University of Technology, A data picture of Australia's Arts and Entertainment Sector 2010. Dostupno sa: http://eprints.qut.edu.au/40043/1/A_data_ picture_of_Australia%E2%80%99s_Arts_and_Entertainment_Sector_2010.pdf [pristup 23. avgust 2013]. Eagleton, Terry (2000)The Idea of Culture, Oxford: Blackwell. Hall, Stuart and du Gay, Paul, ed. (1996) Questions of cultural identity, London: Sage. Kraniauskas, John, (1998) Globalisation is Ordinary: The Transnationalisation of Cultural Studies. Radical Philosophy, 9 (19). Marana, Maider, (2010) Culture and Development http://www.unesco.or.kr/eng/front/ programmes/links/6_CultureandDevelopment.pdf [pristup 23. avgust 2013]. Throsby, David (2008) Creative Australia: the arts and culture in Australian work and leisure | Australian Policy Online. Occasional Paper 3/2008 Census Series 1, dostupno sa: http://apo.org.au/research/creative-australia-arts-and-culture-australian-work-and-leisure-0 [pristup 23. avgust 2013].

73


prof. dr Gojko Rikalović,∗ mr Hristina Mikić,∗∗ mr Dejan Molnar∗ ∗Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, ekonomiju/Visoka škola modernog biznisa, Beograd

∗∗Grupa

za

kreativnu

Razvoj kreativnih industrija u Srbiji i pouke australijskog iskustva Uvod ∗ Strukturne tranformacije dovode do preobražaja proizvodnje dobara i usluga (doskora tretirane kao neekonomskog i netržišnog sektora) u stvaranje ekonomskih vrednosti (komodifikacija iskustva)¹, koji vodi preispitivanju važećih teorijskih i praktičnih stanovišta. Tom preispitivanju svakako doprinose i opšte promene u širem ekonomskom okruženju i potrošnji, ubrzani rast kreativne ekonomije u pojedinim zemljama, stvaranje sektorskih neravnoteža i zaostajanje razvoja određenih privrednih delatnosti. U periodu 2002–2010. rast izvoza kreativnih dobara dostiže 23,6% prosečno godišnje, odnosno za kreativno-profesionalne usluge ovaj pokazatelj beleži vrednost od 29,2% u proseku godišnje. Pomenuti rast bio je viši u istom periodu za oko 11 procentnih poena u odnosu na prosečno godišnje uvećanje svetskog izvoza usluga i za oko 15,6 procentnih poena od prosečnog godišnjeg rasta svetskog izvoza dobara.² Uporedo sa ovim sve su prisutnija mišljenja da savremena privreda postaje dominantno kreativna ekonomija, u kojoj nematerijalni resursi poput talenta, kreativnosti, ideja, znanja i sl. primarno određuju dalje tokove njenog razvoja (UNDP, 2008; UNDP, 2010; Howkins, 2002; Ellmeier, 2003). Pomenute tendencije negde se označavaju terminom „kulturalizacija“ ekonomije (Ellmeier, 2003), ili „kreativizacija“ ekonomije (Rikalović, Mikić, 2011). Ojačavanju ovih viđenja doprinose i procesi sve snažnije kulturalizacije savremenog sveta kao procesa porasta interesovanja najširih slojeva društva za simboličke sadržaje, kao i aktivna promocija kulturne raznolikosti, što sve zajedno dovodi do povećane tražnje i upotrebe simboličkih sadržaja. Zbog rastuće razvojne uloge kreativnih industrija, početkom ovog veka usledio je veliki broj servisnih studija koje su svaka na svoj način pokušale da pokažu njihov razvojni doprinos (Mikić, 2012). Ova istraživanja podudaraju se sa periodom ekonomske recesije s početka 1990-ih godina, kada je vladao utisak da slabe ili se čak gube generičke snage regiona i lokalnih zajednica. U takvim uslovima su kreativne industrije tretirane kao značajan činilac razvoja društva, ali i ključna pretpostavka za utemeljenje održivosti kreativnog sektora u celini.

∗ Ovaj rad nastao je u okviru projekta „Kreativna Srbija“ koji sprovodi Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd. 74


Činjenica da je u poslednjih 10 godna u svetu realizovano više od 145 servisnih istraživanja na nacionalnom nivou (Mikić, 2012). Većina njih bila je osnov za definisanje strategija, programa i mera razvoja kreativnog sektora, što govori o diversifikaciji instrumenata podrške ovom sektoru. U pitanju je i težnja da se kreativni sektor utemelji na činjenicama procenama i jasnim uvidima u prepreke sa kojima se on suočava na svom razvojnom putu, kao i potencijalima koji se adekvatnim merama mogu deblokirati. Međutim, uz jačanje ekonomizacije kreativnosti i većom zainteresovanošću država za razvojne doprinose kreativnih industrija, jačala su i drugačija mišljenja u kojima se ukazivalo da je kreativna produkcija specifična sfera i da se njenom ekonomizacijom kao rezultat dobija instrumentalizacija kulture, obrazovanja i umetnosti, odnosno njena neoliberalizacija, gubi autonomija, kreativnost stvaranja i sl. (Bayliss, 2004; Belfiore, 2010; Radof, 2010; Parkison, Bianchini, 1993; Radcliffe, 2006). Ostavljajući po strani kao ekstremne stavove one koji razvoj kreativnih industrija vide isključivo u negativnom kontekstu, moramo biti svesni činjenice da su nove tehnologije unele korenite promene u produkciju i distribuciju kreativnih sadržaja. U tom kontekstu, kulturna sfera se ne može više svoditi na tretiranje klasičnih kulturnih formi kao „elitnih“ i „uzvišenih“, uz odbacivanje svih ostalih kao popularne kulture i drugorazrednog stvaralaštva. Primena novih tehnologija učinila je i iskorak u pristupu u kome se kreativno stvaralaštvo više ne može tretirati kao samostalna i izolovana oblast, već naprotiv, kao dinamična sfera u kojoj su izbrisane oštre granice između elitnog i masovnog, komercijalnog i nekomercijalnog, savremenog i tradicionalnog i čija se suština zasniva na međusektorskim vezama, umrežavanju, kolaboraciji i saradnji. Na taj način je kreativna produkcija, nekada posmatrana kao luksuz, postala ključni ekonomski resurs (O’Connor, 2010). To je proširilo granice javnog delovanja, ali i drugačije poimanje i interpretaciju javne politike, kao i njenu usredsređenost na deblokiranje ekonomskog potencijala u oblasti kreativnog sektora.3

U potrazi za novim paradigmama razvoja kreativne ekonomije Do početka osamdesetih godina prošlog veka afirmacija ekonomskog rasta na globalnom nivou uglavnom je označavala primarnu orijentisanost ka ekonomskom 4 rastu, konceptu osnovnih potreba. Ideja o zagovaranju nove razvojne paradigme koja će svoje utemeljenje naći u ekonomskom rastu orijentisanom ka ljudima i njihovom razvoju, započela je objavljivanjem izveštaja Naša zajednička budućnost koji je na poziv Ujedinjenih nacija sačinila Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntland komisija) 1987. kao i objavljivanjem prvog izveštaja o Humanom razvoju 5 1990. Naime, posle Drugog svetskog rata započelo je razdoblje globalne razvojne filozofije zaokupljene problemima ekonomskog rasta i industrijalizacije. Tokom sedamdesetih godina ovog veka, iako su razlike između razvijenih i nerazvijenih uglavnom ostale nepromenjene, razvojna percepcija se menjala proširivanjem interesovanja i na probleme korišćenja resursa, životnu sredinu, kulturu i sl., dok će devedesete godine označiti prelazak na koncept razvoja koji je antropocentristički i koji stavlja čoveka u centar pažnje.6 Isticanje ljudskog razvoja i koncepta održivog razvoja koji su paralelno izgrađivani, imalo je reperkusija i na tretman umetnosti i

75


stvaralaštva, naročito u diskursu javnih politika. Na novoj razvojnoj trajektoriji vidljivo je povezivanje ekonomske logike sa komponentama kvaliteta razvoja poput ličnih sloboda, ljudskih prava, socijalne inkluzije, očuvanja tradicionalnih vrednosti i sl. Ove globalne tendencije nisu ostale bez uticaja na razvoj paradigmi unutar socio-kulturnih politika. Naime, do šezdesetih godina politike razvoja kreativnog sektora imale su humanističko usmerenje i prosvetiteljski duh, a osnovni pravac delovanja ogledao se u olakšavanju pristupa kulturi za najšire slojeve građanstva (Bayliss, 2004; SkotHansen, 2005). Tokom osamdesetih antropološko shvatanje kulture počinje da dominira javnim politikama. Ovakav obrazac gledanja na kulturu praktično je predstavljao početak delovanja javnih vlasti u pravcu povećanja pristupa kulturnoj infrastrukturi, promociji načina za samoizražavanje svih društvenih grupa, a naročito žena, imigranata, dece i dr. Pojedini autori ovo nazivaju socijalnim periodom javnih politika u kreativnom sektoru (Skot-Hansen, 2005), dok drugi govore o njegovoj usmerenosti na izgradnju građanskog identiteta i povećanja socijalne adaptibilnosti stanovništva (Bianchini, 1993), ili pak osnaživanje kulture i vrednosti marginalizovanih grupa (Smith-Jensen, 2007). Krajem osamdesetih i početkom devedesetih brojni gradovi i regioni suočavaju se sa ekonomskom krizom, zaostajanjem razvoja ekonomije, problemima nezaposlenosti i sl., te rukovođeni nekim pozitivnim iskustvima razvijenih zemalja, koja su pokazala da kreativni sektor može potencijalno doprineti ekonomskoj regeneraciji gradova i regiona, pristupaju redefinisanju svojih razvojnih agendi, tražeći veće uporište u potencijalima kulture i kreativnosti svog stvanovništva.7 Time je započeo period intenzivnog tretiranja kulture kao integralnog dela politike i programiranja urbanog razvoja. Jačanju ovog procesa doprinela je i globalna saglasnost sadržana u prvom izveštaju Svetske komisije za kulturu i razvoj pod nazivom Naša kreativna raznolikost (1995) kojim je kulturi data esencijalna dimenzija u novoj razvojnoj paradigmi i predloženo njeno postavljanje na centralno mesto, sa dosadašnjih margina razvoja (Unesko, 1995). Kreativni sektor dobio je svoju značajnu ulogu u ostvarivanju punog ljudskog razvoja, čime je pokrenuto i pitanje odgovornosti javnih politika koje bi adekvatnim rešenjima mogle uticati na potpunije korišćenje potencijala kulture. Dalja konceptualizacija ovih stremljenja usledila je na Međunarodnoj konferenciji o kulturnim politikama za razvoj (Stokholm, 1998), kada je oko 150 predstavnika vlada postiglo saglasnost da se kultura uključi u razvojne politike i strategije (Unesko, 1998). To označava novu eru strateškog pristupa kreativnom sektoru, obeleženu raznolikošću strateških ciljeva unutar javnog diskursa, poput ekonomskog razvoja, rehabilitacije i oživljavanja prostora, jačanja vrednosti teritorijalnog marketinga, stvaranja uslova za privlačenje kreativne klase i investicija, povećanja socijalne inkluzije, brendiranja gradova i dr. Mnoge od tih strategija nastale su na eksplicitnom nivou kao preduslov za povlačenje finansijskih sredstava iz međunarodnih izvora (Foord, 2008), druge su težile da kroz kulturne projekte osnaže svoj status i gradski brend (Evans, 2003), ili pak da nadomeste pad privredne aktivnosti nastao usled preocesa deindustrijalizacije (Power, Scoot, 2011). Imajući ovo u vidu, ponekad se može učiniti da je sve ovo vodilo i određenoj instrumentalizaciji kreativnog sektora i udaljavanju od pravih ciljeva i strateških

76


pravaca njegovog razvoja (Bayliss, 2004; Belfiore, 2010; Radof, 2010; Parkinson, Bianchini, 1993; Skot-Hansen, 2005). Ovo stanovnište naročito će zastupati pripadnici kulturoloških škola mišljenja poznati kao „kulturni pokret u razvoju“ (cultural turn in development), mada se njihovi stavovi ne mogu u potpunosti prihvatiti kao ispravni, jer ukoliko se govori o ovoj temi, instrumentalizacija kulture za postizanje ciljeva koji nisu isključivo kulturne prirode se može uočiti već u socijalno orijentisanim kulturnim politikama s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina.8 Jačanje ekonomske perspektive u razvoju kreativnog sektora bilo je osnaženo i krizom države blagostanja i socijalne sigurnosti, koja je otvorila rasprave o poželjnom obimu državnih intervencija u svim društvenim strukturama, uključujući i kreativni sektor. Naime, tradicionalne predstave o netržišnom karakteru kreativnog sektora, dugo su se održavale u evropskoj praksi javnih politika, ponekad veličajući ulogu države u upravljanju kulturnim tokovima, do nivoa državnog paternalizma nad umetnošću i kulturom. Ovakvo stanovište će se izmeniti u devedesetim godinama prošlog veka, naročito prelaskom sa defanzivnih na proaktivne politike delovanja u kreativnom sektoru. Naime, od tada se podrška kreativnom sektoru sve više zasniva na ideji da njegov razvoj mora biti praćen i adekvatnim profesionalno-tržišnim uslovima koji mogu dugoročno obezbediti ekonomsku samoodrživost. To je označilo sve značajniji fokus javnih politika na negovanje i razvoj kreativnog stvaralaštva i unapređenje uslova za veću upotrebu i komercijalizaciju proizvoda kreativnog sektora. Poslednjih nekoliko godina, podrška razvoju kreativnog sektora u razvijenim zemljama prevazišla je granice sektorske politike, pa se sve više govori o kreativnoj privredi. Ovim terminom žele se opisati sve promene i kompleksnost odnosa na relaciji kuture, ekonomije, kreativnosti i tehnologije, a naročito podvući holistički koncept sagledavanja razvoja koji se bavi interakcijom kulture, ekonomije i tehnologije u okruženju u kome dominiraju simboli, tekstovi, zvuci i slike (UNDP, 2008). Sa širenjem polja upotrebe kreativnosti i stvaranja novih delatnosti koje se temelje na ovom resursu, javne politike sve više ulaze u fazu integrativnog delovanja na procese kreativizacije privrede odnosno strukturnih promena u privredi koje su uslovljene razvojem kreativnog sektora. Kreativizacija kao razvoj ukupne privrede, koji se odigrava pod uticajem kreativnosti i u kome se kreativni i tradicionalni sektori međusobno povezuju, dovodi do suštinskog preobražaja industrijskog poretka, ali i javnih politika. Recesija koja je zahvatila svetsku privredu, sve više ukazuje da je neophodna sinergija kreativnosti, socijalnih i ekonomskih promena i preoblikovanje tradicionalnih modela proizvodnje i distribucije, oslobađanje industrije od sirovinskih obeležja i preusmeravanje industrijske strukture u pravcu uspostavljanja razgranatih proizvodnih struktura za stvaranje dobara i usluga sa značajnim kreativnim sadržajem (Rikalović, Zakić, Stojanović, 2012). U uslovima recesije kreativnost se javlja kao odlučujući element njenog bržeg prevazilaženja, naročito u pogledu stvaranja novog znanja i promovisanja nastanka i razvoja novih privrednih sektora. Stoga se nova paradigma razvoja temelji na pretpostavkama bržeg integrisanja kreativnog sektora u privrednu strukturu, ali i širenja njegovog indirektnog dejstva preko transfera vrednosti, poruka, ideja, simboličkih značenja i znanja. Na taj način, kreativizacija ekonomije ne doprinosi samo rastu proizvodnih

77


potencijala već opredejuje i karakter društvenih institucija i odnose između društvenih klasa, afirmiše individualnu i društvenu kreativnost, utiče na ponašanje pojedinca, njegovo poimanje i razumevanje sveta, i generalno posmatrano, ubrzava i/ili usporava inovacije i ekonomski rast.

Stanje i problemi razvoja kreativnih industrija u Srbiji U našoj zemlji razvoj kreativnog sektora bio je skroman sve do kraja devedesetih godina prošlog veka. Uz to, opredeljenje za socijalizam i administrativno-centralistički način upravljanja delovao je da uloga kulturnog sektora bude viđena kao deo društvene infrastrukture. Zaokret u odnosu prema kreativnom sektoru izvršen je sredinom devedesetih godina XX veka, kada on, s obzirom na to da obuhvata delatnosti od opšteg interesa, biva ojačan privatnim inicijativama. Osnivaju se prve privatne izdavačke kuće, knjižare i filmske kompanije, a u istom periodu dolazi do pojave i prvih radio i televizijskih stanica u privatnom vlasništvu. Oslobađanje kulture administrativnih organičenja delom omogućava osamostaljivanje pojedinih segmenata kulturnih delatnosti i doprinosi njihovom poslovanju po ekonomskim principima. Proces tranzicije ka tržišnoj privredi trebalo bi da ojača razvoj privatnog sektora u ovoj oblasti i da označi novu fazu ekonomskog osnaživanja kulturnog sektora u celini. U ukupnom broju preduzeća kreativni sektor učestvuje sa oko 8,7%, a udeo „kreativnih“ preduzeća u kontingentu malih je 7,3%, srednjih oko 0,9%, i velikih ispod od 0,5%. Atomiziranost kreativnog sektora već duži vremenski period govori o strukturnoj nerazvijenosti ovog sektora, ali i njegovoj velikoj oslonjenosti na projektni model organizovanja, kao i druge fleksiblinije oblike organizovanja. Tabela 1: Struktura kreativnog sektora prema veličini preduzeća9

kreativni sektor

ukupno privreda

Godina

2008.

2012.

2008.

2012.

Udeo malih preduzeća (%) Udeo srednjih preduzeća (%)

97,6

97,9

94

95,8

1,9

1,7

8,9

3,8

Udeo velikih preduzeća (%) Samostalni preduzetnici

0,4

0,4

3,7

3,1

1.101

1.053

21.686

19.675

Kako je reč o sektoru koji većinom svoj rad bazira na projektnom ciklusu, mala je potreba za angažovanjem stalno zaposlenih, već je ovaj sektor većim delom usmeren na apsorbovanje kreativaca „freelancera“. O tome govori i udeo isplaćenih honorara po osnovu autorskih ugovora koji u kreativnom sektoru iznosi oko 17%, što je znatno više od proseka za celu privredu (4%). Iako se u okviru srpskog kreativnog sektora izdvaja više sredstava za inovacije (udeo troškova za istraživanje i razvoj u proseku iznosi oko 0,4% ukupnih poslovnih rashoda), nego u privredi kao celini (udeo ovih troškova je 0,07% u ukupnim poslovnim rashodima), ne može se tvrditi da je naš kreativni sektor inovativan u dovoljnoj meri. Svako preduzeće u kreativnom sektoru prosečno godišnje potroši oko

78


540 evra na istraživanje i razvoj, dok je ovaj prosek na nivou privrede oko 117 evra godišnje po preduzeću. Slično je i sa nematerijalnim ulaganjima gde su neto vrednosti ulaganja u nematerijalnu imovinu u kreativnom sektoru u proseku oko 8.500 evra godišnje, dok je vrednost ovog parametra na nivou cele privrede 4.800 evra godišnje. Ovi pokazatelji delimično govore o niskoj sposobnosti kreativnog sektora, ali i cele privrede, da efikasno stvara neopipljivu imovinu, kao i velikom riziku razvoja proizvoda (u koji se većina privrednika ne upušta) i njegove komercijalizacije. Neuređeno i niskoplatežno tržište za kreativne proizvode utiče na to da je ovaj sektor oslonjen na proizvodnju kreativnih proizvoda po narudžbini uz tuđe vlasništvo nad nematerijalnom imovinom, i slabo razvijanje autorskih proizvoda, procesa i postupaka. Samostalne preduzetničke inicijative u kreativnom sektoru u našoj zemlji su malog obima, a o unutarinstitucionalnom preduzetništvu se veoma malo zna. Prema podacima iz 2012. godine, preduzetnici u kreativnom sektoru činili su tek 4,8% od ukupnog broja preduzetnika, iako je poslednjih 6 godina broj novo osnovanih preduzetnika rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 14,5%. U kreativnom sektoru u 2012. godini bilo je 1.053 samostalna preduzetnika (ne uključujuči sferu socijalnog preduzetništva unutar civilnog sektora za koju se procenjuje da upošljava oko 2500 osoba, kao ni preduzetnike koji ostvaruju prihod manji od 2 mil. dinara). Prosečna godišnja stopa rasta zaposlenosti u periodu 2004–2012. iznosila oko 6,1% a generatori zapošljavanja bili su arhitektonske usluge sa prosečnim godišnjim stopama rasta zaposlenosti od 14,1% i izdavaštvo, štampa i reprodukcija sa 17,8%. Ipak, i dalje ostaje da preduzetništvo čini marginalni deo zaposlenosti u kreativnom sektoru, imajući u vidu da je oko 75.500 osoba zaposleno u korporativnoj i institucionalnoj sferi kreativnog sektora u užem smislu. S druge strane, prenaglašena socijalna dimenzija kulturne politike koja se vodi poslednjih godina, značajno ograničava i demotiviše preduzetničke inicijative, s obzirom na to da stavlja u nejednak položaj samostalne umetnike i samostalne preduzetnike u kreativnom sektoru. Dok prvoj grupi socijalnoekonomski status štiti država (troškovi socijalnog osiguranja, nacionalne penzije, politika stanovanja i unapređenja radnog prostora i ateljea), za drugu grupu ne postoje nikakvi stimulativni mehanizmi (ni finansijske ni nefinansijske prirode) koji bi preduzetnicima pomogli da u periodu otpočinjanja aktivnosti ojačaju materijalne, ljudske i finansijske kapacitete. Zbog ovakve situacije, većini stvaralaca nije u interesu da preduzmu poslovni rizik, niti da se upuste u poslovne poduhvate na neuređenom tržištu kakvo postoji u našoj zemlji. Glavne prepreke poslovanju u kreativnom sektoru su skoro identične, kao i za čitavu privredu: visoki troškovi pravne regulacije, nizak nivo kvaliteta institucija, slaba svojinska prava i neefikasna zaštita intelektualne svojine, značajna nestabilnost makroekonomskog okruženja itd. Preduzetnički profil kreativaca je da se oni najčešće odlučuju za mikropreduzetništvo (skoro 95% preduzeća zapošljava manje od 10 zaposlenih lica, a kod samostalnih preduzetnika ovaj prosek je oko 2 zaposlena), dok se prosečan broj zaposlenih od oko 20 po preduzeću može naći u sektoru arhitekture, novinskih agencija, trgovine knjigama i predmetima za kulturu, izdavanje novina. Tržište rada u kreativnim industrijama karakterišu značajne dualnosti: povremeno zapošljavanje čini oko 15% zapošljavanja u kreativnim industrijama, nasuprot proseku privrede gde ovaj oblik radnog angažovanja učestvuje sa 11%; reč je o sektoru koji zapošljava relativno mladu

79


radnu snagu (25–44 godina) i ona učestvuje u ukupnoj zaposlenosti sektora sa oko 67% u odnosu na prosek privrede u kome je učešće ovog kontingenta oko 48%; dominantno se u sektoru zapošljava visokoobrazovana radna snaga čije je učešće u intervalu 46–55%, u odnosu na prosek privrede koji beleži vrednost ovog pokazatelja na nivou 23%; 85% zaposlenih u kreativnim industrijama radi u privatnom, a 15% u državnom sektoru; neekvalifikovana i nisko kvalifikovana radna snaga u kreativnim industrijama učestvuje sa oko 0,01% u ukupnoj zaposlenosti ovog sektora, u odnosu na prosek privrede koja beleži vrednost ovog pokazatelja na nivou od 20,6%.10 Tabela 2: Distribucija zaposlenosti u kreativnim industrijama u Srbiji (2009–2012) Zaposleni Ukupno

Pravna lica

Preduzetnici∗

Udeo u ukupnom broju zaposlenih

2009. 2010.

76.387 74.389

75.548 73.492

1.185 1.100

3,82% 4,14%

2011. 2012.

74.883 74.789

73.671 73.379

1.212 1.050

4,29% 4,33%

Godina

Izvor: revidirani i prilagođeni podaci prema: Mikić, H. (2013), Republički zavod za statistiku, APR i Privredna komora Srbije. Napomena: kulturni domeni prema Unesko FCS 2009. ∗ samo preduzetnici koji su predali finansijke izveštaje

Većina preduzetnika i mikrobiznisa istupa na lokanom i regionalnom tržištu koje pokriva države bivše Jugoslavije. U regionalnom izvozu kreativnih dobara Hrvatska učestvuje sa 37%, Srbija sa 25%, Bosna i Hercegovina sa 18%, Albanija sa 11%, Makedonija sa 6,8% i Crna Gora sa 0,4%. U strukturi regionalnog uvoza kreativnih dobara na zapadnom Balkanu, Hrvatska učestvuje sa 39%, Srbija sa 20%, Bosna i Hercegovina sa 16%, Makedonija sa 8%, Crna Gora sa 6,6% i Albanija sa 9,1%. Prosečna stopa rasta uvoza kreativnih dobara na prostoru zapadnog Balkana u posmatranom periodu iznosila je 8,1%, dok je prosečna stopa njihovog izvoza u istom razdoblju bila oko 11,3%. Natprosečne godišnje stope rasta izvoza kreativnih dobara zabeležile su Srbija (16,9%), Albanija (17,5%), Bosna i Hercegovina (17,9%). Preduzetnici u kreativnim industrijama najčešće postaju oni koji imaju određena znanja i kontakte i koliko toliko uspostavljenu saradnju sa ostalim akterima u lancu vrednosti određene oblasti kreativnih industrija. Reč je o mladim preduzetnicima, kreativcima koji se bave biznisom. Najveći broj mladih preduzetnika je u sferi izvođačkih umetnosti, gde skoro 48% angažovanih lica čine mladi do 34 godine starosti. Kulturne industrije u užem smislu (kulturni domeni) učestvuju u stvaranju bruto dodate vrednosti nacionalne ekonomije Srbije sa oko 3,1% i imaju udeo u ukupnoj zaposlenosti u proseku 4,2%, dok u širem smislu (uključujući srodne i pomoćne delatnosti) udeo kreativnog sektora je 8,21% u ukupnoj zaposlenosti i oko 11 % u stvaranju bruto dodate vrednosti. Međutim, mnogo značajniji su njihovo muliplikatorsko dejstvo i efekat na osiguravanje razvoja srodnih i pomoćnih delatnosti – dobavljača kulturnih industrija. Kada se ekonomski doprinos kulturnih industrija sagledava iz ovog ugla, uočava se da svako treće radno mesto u kreativnim industrijama kreira jedno novo radno mesto u komplementarnim delatnostima.11

80


Ono što duži niz godina predstavlja opasnost i prepreke za razvoj kreativnog sektora jeste visoka stopa mortaliteta novih poduhvata, zatim nedostatak znanja i veština za razvoj biznisa (mnoga preduzeća koja su uspešna u početku, nemaju kapaciteta da dostignu narednu fazu životnog ciklusa), nedostatak međusektorske saradnje između kreativnih industrija i tradicionalnih sektora (što utiče na veoma nisku konkurentnost celokupne privrede, kao i sužavanje tržišta za plasman kreativnih sadržaja), zanemarivanje netehnoloških inovacija koje dolaze iz kreativnih industrija i njihovog korišćenja u tradicionalnim sektorima privrede, nezadovoljavajući nivo plasmana proizvoda kreativnih industrija i otežan pristup finansijama, kao i visoko poresko opterećenje rada (kreativci mahom teže da rade u neformalnoj zoni). Sve ovo ukazuje da se kreativni sektor u Srbiji i dalje nalazi u nižim razvojnim fazama. Elementi neophodnih reformi odnose se na nove procedure odlučivanja, delegiranje odgovornosti, institucionalni okvir, inovativni menadžment, podizanje kompetencija i veština zaposlenih i profesionalizaciju rada, investicione poduhvate, jačanje i osavremenjavanje infrastrukture u kreativnom sektoru i njeno prilagođavanje virtuelnoj eri... Uz savremene mere podrške države, institucionalne reforme druge generacije usmerene su na dinamiziranje razvoja kreativnog sektora utemeljenog na većoj zastupljenosti privatnih investicija, intenzivnom korišćenju visokih tehnologija u sistemu difuzije kulturnih dobara, fokusiranju na inovirane ekonomske politike (kreditnoj, poreskoj i politici javnog finansiranja), stvaranju konkurentnog tržišta kulturnih dobara i sl. Tabela 3: Dinamika regionalne trgovinske saradnje na zapadnom Balkanu u oblasti kreativnog sektora (2005–2011, u 000 evra) Godina

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

2011.

Izvoz∗

625.354

706.531

753.313

690.285

629.491

631.877

748.703

Hrvatska

350.393

362.947

353.353

313.023

255.813

277.049

279.867

Srbija

97.925

141.087

172.505

188.475

155.271

163.905

189.411

BiH

69.040

90.700

106.863

121.245

102.136

104.557

139.803

Albanija

58.158

63.030

68.446

64.505

66.587

82.944

85.072

Makedonija

49.838

44.882

48.745

Na.

45.963

Na.

51.529

Na.

3.885

3401

3.037

3.721

3.422

3.021

Uvoz∗

1.409.856

1.680.276

1.816.140

1.759.516

1.441.177

1.245.522

1.423.669

Hrvatska

743.648

860.124

825.533

777.861

620.914

548.495

561.220

Srbija

247.804

305.626

363.613

398.026

271.060

250.837

285.524

BiH

229.317

219.705

267.188

274001

215.575

222.459

235.176

Makedonija

78.943

81.720

90.581

Na.

104.739

Na.

117.179

Na.

91.274

122.698

147035

92.263

88.413

94.167

121.827

146.527

162.593

136.626

135.318

130.403

Crna Gora

Crna Gora Albanija

110.144

Izvor: Mikić, Rikalo (2013) ∗ samo kreativna dobra

81


Tabela 4: Zaposlenost i bruto dodata vrednost kreativnog sektora u Srbiji, 2011.∗ Kulturni domeni

Srodne oblasti

Oprema i materijal

Zaposlenost

74.883

21.584

48.115

BDV, stalne cene 2002. (000 000, €)

312,6

824,4

221,5

Izvor: prilagođeno i revidirano prema: Mikić (2013): 16; Republički zavod za statistiku, APR ∗ klasifikacija sektora izvršena prema Unesko Okviru za kulturnu statistiku (2009).

Osnova pravog puta: australijske pouke U zavisnosti od obima državnih funkcija, danas se u diskursu javnih politika uloga države sagledava u rasponu od onih u kojima se kreativni sektor u potpunosti prepušta tržišnom dejstvu, te njegova uloga vidi kao glavna u razrešavanju problema alokacije i distribucije resursa (koncept minimalne države), do onih javnih politika u kojima se umetnost štiti kao javno dobro, često dovodeći do birokratizacije kulturnog sistema i prekomernih intervencija koje svojom logikom inaugurišu subjektivizam i politički voluntarizam (koncept države blagostanja). Imajući u vidu specifičnosti kreativnog sektora, mogu se uočiti sledeće konkretne funkcije države: 1. regulatorna (pravila ponašanja, profesionalni standardi, zaštita kulturne baštine, zakonodavstvo, itd.), 2. redistributivna (pravičnija raspodela resursa i/ili rezultata, niže poresko opterećenje dohotka umetnika, socijalne dažbine, itd.), 3. alokativna (interventnim instrumentima – obavezna kupovina, umetnost u javnom prostoru, odnosno fiskalnim instrumentima – subvencije, dotacije, poreske olakšice) koriguje ili nadomešćuje funkcionisanje tržišta. Praksa pokazuje da se mogu prepoznati dva suštinska modela upravljanja razvojem kreativnog sektora: intervencionistički i deregulatorni. Prvi tip podrazumeva jaku ulogu države i njenu usmerenost na procese i načine postizanja rezultata u kreativnom sektoru, dok su sami rezultati od sekundarnog značaja. Država obezbeđuje uslove za kvalitativne inpute (zaposleni, materijalna sredstva, itd.), nosilac politike razvoja kreativnog sektora je Ministarstvo kulture, a način donošenja odluka i sprovođenja reformi je hijerarhijski. Drugi tip podrazumeva državnu fleksibilnost i deregulaciju, uz fokusiranje na rezultate razvoja kreativnog sektora, dok su procesi i načini postizanja rezultata prepušteni samim kreativnim akterima. Veoma često ovaj tip karakteriše i prepuštanje upravljanja razvojem kreativnog sektora posredničkim (agencije za kreativne industrije) ili savetodavnim (saveti za kulturu, radne grupe) telima, a država je zadužena za izgradnju i jačanje institucija. U osnovi može se uočiti da savremeni okvir javnih politika obeležava trend prelaska sa intervencionističkog na deregulatorni model, koji podrazumeva povećano prisustvo države, ali u oblasti izgradnje institucionalnih kapaciteta razvoja kreativnog sektora (o čemu svedoči australijsko iskustvo). Iskustvo Australije, međutim, pokazuje da se ove promene ne odvijaju linearno i u istoj meri u svim oblastima kreativnog sektora.

82


Na primeru Australije vidi se da se zbog kompleksne i heterogene strukture kreativnog sektora, javne politike i programi podrške moraju voditi u više različitih, ali međusobno povezanih pravaca delovanja: 1. Ekonomsko osnaživanje i strukturni razvoj sektora –podrazumeva osnaživanje kreativnog sektora i podsticanje njegovog razvoja kroz mere finansijske prirode, stimulisanje preduzetništva u kreativnom sektoru i jačanja mikrobiznisa u tom domenu; 2. Izgradnja ljudskih resursa – odnosi se na povećanje kvaliteta radne snage u kreativnom sektoru, obrazovanje, profesionalizaciju, prenošenje znanja i veština kroz mentorske programe i sl; 3. Povećanje konkurentnosti i internacionalizacija – podrazumeva tehnološko jačanje kreativnog sektora i unapređenje primene informaciono-komunikacionih tehnologija, stvaranje prepoznatljivog kreativnog sektora (globalnih brendova) i njegovo afirmisanje na međunarodnom nivou; 4. Istraživanje i razvoj – fokusira se na afirmisanje kreativnog napretka utemeljenog na inovacijama i njihovoj komercijalizaciji; 5. Umrežavanje i saradnja – usredsređuje se na stvaranje mreža i ojačavanje autentičnih lokalnih produkcija, uspostavljanje kvalitetnije međusektorske saradnje i dr. U Srbiji se javne politike u oblasti kreativnog sektora nalaze tek u povoju. Decenijski društveno-istorijski kontekst u kome su se ove delatnosti tretirale kao deo društvene infrastrukture izvan tržišta i ekonomije uticao je da javne politike karakteriše oslonjenost na tradicionalne, često prevaziđene mere podrške. Takva matrica promišljanja i delanja se održala do današnjih dana, odlažući neophodnu reformu sektora, ali i reorganizaciju državnih organa zaduženih za brigu o kreativnom sektoru. Kao posledica ovih nedostataka podrška ovom sektoru uspostavlja se sporadično i na nesistematskoj osnovi. Oblasti kroz koje se donekle prelama intersektorsko delovanje u ovoj oblasti su turizam i informaciono-komunikacione tehnologije, ali izostaje jasna konceptualizacija mera koje bi ove strategije trebale da prevedu u praksu. Uvid u pojedine strateške dokumente koji se odnose na ove oblasti, otkriva da su vrlo nejasni vidovi i dometi tržišne valorizacije kreativnih industrija, tako da se često čini da one, iako pomenute u nekim javnim politikama, nisu na adekvatan način integrisane u socio-ekonomske procese razvoja Srbije, niti je razjašnjena njihova uloga u ovim procesima. Ova mistifikovanost kreativnih industrija i nedovoljna jasnoća samog koncepta u javnim politikama, implicira da kreativni akteri „svoj“ sektor vide kao nešto što je haotično, negativno za razvoj kreativne produkcije, neprofilisano i uz subjektivno osećanje da mu ne pripadaju.12 O ovome govori i činjenica da se na reformu javne politike u kreativnom sektoru i na jačanje njene ekonomske dimenzije često gleda nedovoljno precizno i maglovito, uz njeno percipiranje kao „neoliberalnog pristupa kulturi“. U prilog tome ide i čitava serija javnih razgovora, saopštenja, inicijativa i otvorenih pisama poslednjih nekoliko godina koja su poslužila za iskazivanje neslaganja sa idejama „ekonomizacije“ kulture i drugačije politike razvoja ovog sektora, uz stavljanje zamerki i globalnim organizacijama (Unesco, Savet Evrope, UNDP i dr.) koje propagiraju koncept „kreativne industrije za razvoj“.13 Na osnovu primera dobre prakse razvoja kreativne ekonomije u Australiji, pravci razvoja javnih politika u ovoj oblasti, kao i pratećih mera trebalo bi da se odigravaju u više koraka. Najpre, treba da se obezbedi uvid u veličinu i osnovne karakteristike preduzetničkog potencijala u kreativnim industrijama, utvrde faktori koji podstiču

83


kreativno preduzetništvo i prepreke sa kojima se kreativni preduzetnici suočavaju u započinjanju, vođenju i razvoju svojim poslovnih ideja. Kao i u Australiji, neophodno je kroz sistem poslovnih udruženja omogućiti praćenje razvoja preduzetništva u kreativnim industrijama, a posledično i unapređenje poslovnog okruženja u kom se ono ostvaruje. Promenama australijskih javnih politika prethodila su opsežna naučna i akciona istraživanja, koja su omogućila da se programi podrške kreativnom sektoru definišu u što većoj meri u skladu sa stvarnim potrebama aktera koji deluju u njemu. Mere nisu predlagane stihijski, već na osnovu opsežnih analiza, a interesantne su i periodične revizije nadležnosti državnih institucija i tela koji se bave razvojem kreativnog sektora, odnosno programa i mera koje oni sprovode. Ove revizije nisu bile samo „kozmetičke“ prirode, kako to često biva kod nas (bez suštinskih promena u delovanju samih javnih tela), već strukturne i često suštinske. Cilj ovih mera bio je da se poveća uspešnost programa državne podrške, ali i da se procene postignuti rezultati, pa i sam uticaj programa na razvoj kreativnog sektora. Praćenje i kontinuirano izveštavanje o razvojnim dimenzijama sektora i prilagođavanje mera podrške njegovim potrebama (i uvođenje novih) čini se prvim korakom u procesu stvaranja savremenih politika razvoja kreativnog sektora.14 Ključno pitanje i izazov koji stoji pred javnim vlastima u Srbiji jeste kreiranje programe podrške koji bi bili zasnovani na potrebama preduzetnika i stvaralaca u kreativnim industrijama.15 Australijsko iskustvo može pomoći i u ovoj oblasti i to na sledećim područjima: •

Reforma i modernizacija sistema finansiranja kreativnog sektora uglavnom bi trebalo da se odvijaju u pravcu veće samoodrživosti kulturnih organizacija, ustanova, preduzetnika i kreativaca. S tim u vezi, iskustva programa Podrška umetnosti Australije, Kreativna partnerstva i način rada Australijske fondacije za umetnost i biznis kao medijatora između poslovnog i kulturnog sektora mogu biti model za uspostavljnje javno-privatnog partnerstva namenjenog razvoju filantropije u umetnosti, a naročito finansiranja netržišnih incijativa u kreativnom sektoru. Mere i programi koji bi bili od koristi u ovom domenu su mešoviti fondovi ili udruživanje namenskih sredstava iz privatnog i javnog sektora u finansiranju projekata (kao vid nagrade za uspešno privlačenje privatnih izvora), zatim razvoj specijalnih programa mentorstva za bolju saradnju sa poslovnim sektorom, pružanje pomoći u kreiranju programa donatorstva/sponzorstva za poslovni sektor i na kraju, savetodavna poreska podrška za privatno-javne projekte. Posebnu pažnju bi trebalo posvetiti i analizi postojećih poreskih mera koje treba da motivišu pojedince i poslovni sektor da se pojave kao finansijeri projekata kreativnog sektora, ali i u pravcu afirmisanja filantropije i nove generacije donatora. U ovom delu se mogu koristiti iskustva australijskog programa za podsticanje investicija u filmsku industriju putem poreskih olakšica za investitore i refundacija poreskih dažbina za koprodukcije, poreske olakšice za donacije pojedinaca i korporativnog sektora, kao i poboljšavanje mogućnosti dobijanja prvog posla u izabranoj oblasti za mlade umetnike (18–20 god.) kroz povećanje granice neoporezivog dohotka koji oni ostvare.

84


Redefinisanje sistema podrške MSP i preduzetnika i usmeravanje veće pažnje na mentorski rad sa preduzetnicima u kreativnom sektoru i samostalnim kreativcima, usluge poslovne inkubacije i savetodavstva (računovodstvo, porezi, bankarske usluge, i dr.). Pomenuti sistem podrške trebalo bi prilagoditi specifičnostima ovog sektora uz isticanje poslovne saradnje i povezivanja unutar lanca vrednosti različitih kreativnih delatnosti (uz aktivno učešće uspešnih mentora i konsultanata iz kreativnog sektora), jer se time postiže deljenje znanja i iskustva koje može unaprediti poslovanje kreativnih preduzetnika. Ilustrativan primer za razvoj programa ovog tipa mogu biti Program pustinjsko znanje Australije, Centar za povezivanje udaljenih preduzeća, Autohtona poslovna mreža, Australijska art print mreža, Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću, program National Visual Arts Showcase, Autohtona poslovna mreža... Nerazvijenost kreativnog preduzetništva u pojedinim delatnostima (kulturno nasleđe, vizuelne umetnosti, dizajn proizvoda, multimedija, umetničko stvaralaštvo, dizajnerska moda i sl.) može se amortizovati programima podrške za preduzetništvo, a u cilju podsticanja kreativaca za uključivanje u sektore u kojima su oni retko zastupljeni trebalo bi osmisliti i programe preduzetničkog mentorstva. U konfiguraciji kreativnog sektora, značajno mesto zauzimaju i mere podrške preduzetnicima i mikropreduzećima koji se suočavaju sa teškoćama u poslovanju. Ona se može obezbediti preko centara koji bi mogli da pružaju individualizovane oblike podrške u skladu sa konkretnim potrebama kreativnih preduzetnika, kao što je to slučaj sa radom Centra za inovacije u kreativnim industrijama (koji u Australiji radi na reviziji poslovanja, olakšava preduzetnicima suočavanje sa problemima i kroz ekspertske usluge nudi rešenja za krizne situacije). Virtuelni servis sa brzim reagovanjem na upite kreativnih preduzetnika, poput australijskog CIIC Bistroa, može pomoći preduzetnicima u pogledu praktičnih saveta u vezi sa propisima i administrativnim procedurama, rešavanjem problema pri uvozu/izvozu, pristupom finansijama, poreskim pitanjima itd.

Digitalizacija i jačanje virtuelne kreativne ekonomije još jedan je važan element kulturnog razvoja Australije koji puno govori o korišćenju novih mogućnosti za razvoj ovog sektora u digitalnoj eri. Naime, digitalni kreativni sadržaji i njihova razmena u virtuelnom prostoru imaće sve veći udeo u budućem razvoju kreativnog sektora. Oni će biti direktan izvor novih poslova i radnih mesta, koji zahtevaju kreativnost, maštu i određeni stepen tehničkih veština. Kako se digitalnom kreativnom ekonomijom suštinski menjaju odnosi i komunikacija među korisnicima, izazov digitalnog doba prvenstveno se ogleda u novom načinu doživljaja i interakciji sa proizvodima kulture, ali i njihovoj difuziji i korišćenju. Jačanje digitalizacije u kreativnog sektoru Srbije izazov je koji stoji na putu njegovog razvoja, a australijski primeri dobre prakse u ovoj oblasti poput Fonda za digitalnu umetnost, Fonda svih medija, Programa širokopojasnih mrežnih inicijativa ili Programa za rast mobilnih preduzeća mogu bili modeli za kreiranje podrške digitalizaciji i razvoju virtuelne kreativne ekonomije u Srbiji. Ovo bi po mnogo čemu moglo biti i strateško opredeljenje budućeg razvoja kreativnog sektora kod

85


nas, pošto se pokazalo da su pojedine kreativne industrije (digitalno orijentisane) otpornije na ekonomsku krizu, a ono što ih potencijalno čini interesantnim za javne politike jeste da one predstavljaju „brzo rastuće sektore“ sa visokim stopama rasta (oko 12% godišnje). U našem slučaju akcenat treba staviti na intermedijarne grane kreativnih industrija (dizajn, arhitekturu, naučno istraživanje, multimediju, advertajzing i IT sektor), jer tu leže najveći potencijali za razvoj virtuelne kreativne ekonomije.16 •

Internacionalizacija i rast konkurentnosti ne bi smeli da ignorišu potrebu za stvaranjem prepoznatljivog kreativnog sektora (autentičnih domaćih brendova) i njegovo afirmisanje na međunarodnom nivou. Glavna tržišta domaćih kreativnih industrija su regionalna i ona čine oko 30 % tržišta na koje se plasiraju kreativni proizvodi iz Srbije, ali ona ne mogu biti dovoljna za razvoj kreativnih industrija.17 Trend na globalnom tržištu je da se sve više prihvataju kreativni proizvodi koji imaju autorski pečat i autentičan stvaralački izraz, poput onih koji sadrže dozu „kreativne egzotike“ u sebi. S druge strane, IKT omogućavaju da se izvozi na udaljena tržišta, te obezbeđuju uslove za neograničen plasman. Domaće tržište je nerazvijeno i usko, tako da bi trebalo raditi na povećanju izvoznog potencijala koji treba da omogući, kroz agresivniju promociju kreativnih industrija na inostranim tržištima, kreiranje nacionalnog brenda. To znači dati podsticaj izgradnji autorskog proizvoda u ovoj oblasti radi lakše prepoznatljivosti na međunarodnoj sceni i kreiranja veće dodate vrednosti stvaralaštvu koje dolazi sa ovih prostora. U sklopu programa podrške internacionalizaciji kreativnog sektora, neophodno je omogućiti i institucionalno posredovanje i podršku u plasmanu na strana tržišta18 kako bi se sa koncepta izvoz „po narudžbini“ prešlo na „autorski koncept“; strateški raditi na povećanju mobilnosti domaćih kreativaca na ključnim sajmovima, art salonima, vodećim događajima i manifestacijama, za šta mogu poslužiti iskustva iz australijskih programa poput grantova Australijskog saveta za umetnost, razvoj tržišta i program strateških partnerstava, Art strart program za razvoj karijere i dr. Postoji još jedna dimenzija povećanja izvoza koja nudi velike mogućnosti – tzv. koncept „vezanog izvoza“, koji podrazumeva povećanje učešća kreativnih usluga (dizajn, pakovanje, marketing, novi koncepti korišćenja proizvoda, itd.) u proizvodnji tradicionalnih proizvoda i usluga koje se izvoze, što je glavni pristup razvoju kreativnih industrija Australije i drugih razvijenih zemalja. U tom smislu kao uzori nam mogu poslužiti australijski programi dobre prakse poput programa Odiseja: transformacija biznisa kroz dizajn, programa komercijalizacija Australije, programa grantova za razvoj izvoznog tržišta za kreativne industrije, grantova Australijskog saveta za umetnost za razvoj tržišta i strateška partnerstava, Austrejd...

Unapređenje kvaliteta ljudskih resursa kroz obrazovanje, profesionalnu edukaciju i prenošenje znanja i veština je takođe važna komponenta australijske politike razvoja kreativnog sektora. Dok se činilo da je razvoj kreativnog sektora u periodu implementacije Kreativne nacije više bio fokusiran na stvaranje institucionalnog ambijenta za razvoj kreativnog sektora i direktnih mera za njegovo osnaživanje, dotle nova strategija

86


Kreativna Australija fokus stavlja na obrazovanje i povećanje kvaliteta edukacije u ovom sektoru. Ipak, obezbeđivanje treninga i razvoja veština potrebnih za razvoj karijere u kreativnom sektoru prožima sve njegove razvojne programe poslednjih dvadeset godina u Australiji. Osnovno utemeljenje integrisanja umetničkog obrazovanja u obrazovne procese temelji se na principu da je kreativnost ključna životna veština u XXI veku. Takvo obrazovanje podstiče i razvija inovativnost i fleksibilnost, pruža veštine i znanja koja postaju ključna za uspeh u modernom vremenu. U Australiji većina mladih na svim nivoima obrazovanja ima pristup nekom obliku umetničkog obrazovanja, studija kulture ili kreativne nastave. Na taj način se omogućava mladima da razviju osećaj identiteta i samopouzdanja, stvara buduća publika i kreativni delatnici, a umetničko obrazovanje pozitivno doprinosi uspehu mladih u drugim oblastima. Savremeno obrazovanje za kreativni sektor ne odlikuje trenutnu situaciju u Srbiji, niti kreativno obrazovanje za neumetničke sektore. Imajući u vidu ovu okolnost, potrebno je raditi na unapređenju obrazovnih programa u umetničkim i neumetničkim oblastima, kako u pogledu raznovrsnije i adekvatnije ponude, tako i u pogledu pristupačnosti. To se može postići razvojem posebnih obrazovnih programa za preduzetnike u kreativnom sektoru, ali i uvođenjem „umetničkih korpi“ predmeta u neumetničke kurikulume. Polazeći od pouka australijskog iskustva i aktuelne situacije u kreativnim industrijama Srbije, mogli bi se definisati sledeće preporuke za definisanje strateških pravaca aktivnosti koji bi doprineli njihovom ekonomskom utemeljivanju i osnaživanju: •

modernizovati finansiranje i podršku;

jačati kolaborativne modele finansiranja i kapaciteta kulturnog sektora u pravcu samofinansiranja;

unapređivati participaciju korisnika kreativnih dobara i usluga;

definisati i realizovati strateške istraživačke projekte u oblasti kreativnog sektora;

jačati kulturu davanja, partnerstva i ulaganja u umetnosti u skladu sa tempom izlaska iz krize;

podsticati privatni sektor na podržavanje kulture i kreativnih industrija;

poboljšati uslove za ostvarivanje karijere i jačanje veština kulturnog vođstva i ekspertize;

podsticati kulturu profesionalnog razvoja;

poboljšati mogućnosti dobijanja prvog posla u izabranoj oblasti kreativnih industrija;

revidirati visokoškolske obrazovne programe iz oblasti kulture i kreativnih industrija;

87


razvijati univerzalno umetničko obrazovanje za doživotno učenje i podsticanje kreativnosti i inovativnosti;

tretirati kreativnost kao ključnu veštinu i spospbnost u razvoju inovativnosti i povećanja produktivnosti;

obezbediti dostupnost autentičnih nacionalnih kulturnih sadržaja širenjem digitalizacije;

stalno usklađivati odredbe Zakona o zaštiti autorskih prava sa evropskim standardima i zahtevima digitalnog doba;

sticati ekonomske i socijalne dividende sve većim prožimanjem društvenog života kreativnim elementima;

održavati jak nacionalni identitet i prepoznavati važnost čvršćih kulturnih veza;

zaštiti, razvijati, poštovati i širiti tradicionalne kulturne izraze, uključujući jezike, kulturu i umetnost, u cilju obezbeđivanja većeg nacionalnog i međunarodnog poštovanja i razumevanja naših kulturnih vrednosti;

poboljšati prilike za naše kreativne industrije da učestvuju i doprinose ekonomiji kao inovativni lideri, pokretači produktivnosti i konkurentnosti u svim sektorima industrije;

utemeljiti dizajn kao jedinstveni kvalitet inovativnosti;

podsticati upotrebu kreativnosti kao činioca jačanja konkurentnosti preduzeća i privrede u celini;

stimulisati sve aktere u pravcu jačanja pozicije Srbije na kreativnoj mapi globalnog, šireg i užeg regionalnog okruženja;

poboljšati pristup, inovacije i interpretacije u nacionalnim kolekcijama (nacionalni muzeji, galerije, biblioteke, kinoteke, audioteke itd.);

stvoriti, primenom modernih tehnologija, kolekcije koje su pristupačnije i interaktivnije;

osnaživati nacionalni, regionalni i lokalni razvoj putem kulturnih i kreativnih programa lokalnih zajednica;

više koristiti pristupe zasnovane na kreativnosti u bavljenju složenim društvenim pitanjima i ekonomskim izazovima na svim nivoima državnog upravljanja;

promovisati shvatanje da lokaliteti sa „živom“ i raznolikom kulturom privlače poslovne ljude i organizacije, da su konkurentniji, inkluzivniji i privlačniji kao dobra mesta za život;

razviti svest da je kultura zajednice važno vezivno tkivo i podsticaj rasta;

negovati i podsticati razvoj kulture manjih zajednica kao jedan od ključnih zadataka;

88


uspostavljati kulturnu infrastrukturu pojedinačnih regiona i njihovog umrežavanja na nivou države;

jačati razmenu kulturnih sadržaja, kulturnu diplomatiju i kulturni turizam u cilju učvršćivanja međuljudskih, međudržavnih i komercijalnih odnosa;

doneti strateške planove razvoja kulture i kreativnih industrija i obezbediti monitoring njihovog ostvarivanja;

utvrditi kvalitativne i kvantitativne indikatore za praćenje realizacije stategije i akcionih planova;

razviti odgovarajuću statističku bazu podataka kao oslonac donošenja strategije razvoja i vođenje budućih javnih politika zasnovanih na činjenicama;

povećati ekonomske efekte kreativnog sektora koji će se ogledati u porastu njegove kulturne vrednosti, inovacijama, izvozu kreativnih dobara i usluga;

omogućiti bolje razumevanje i vrednovanje ekonomskih i društvenih efekata umetnosti i kulture, kao i prelivanja njihovih učinaka u drugim sektorima.

Preduslov za uspešnu primenu navedenih preporuka jeste formiranje Agencije za kreativne industrije (AKI). Agencija bi trebalo da ima ne samo medijatorsku i savetodavnu ulogu već da obavlja i poslove u vezi sa finansijskim posredovanjem, kao i da pruža stručnu podršku Skupštini, vladi i posebno njenim relevantnim ministarstvima u kreiranju javne politike u kulturi koja je zasnovana na činjenicama. Ovo telo mora biti nezavisno u procesima odlučivanja i određivanja finansijskih prioriteta. Neizostavna je njegova informaciono-komunikaciona uloga u pogledu sakupljanja i objavljivanja važnih podataka vezanih za umetnost, ali i dostignuća domaćih umetnika i njihovih organizacija, kao i drugih kreativnih poslenika. Razvoj i osnaživanje Agencije za kreativne industrije bi moglo rezultirati njenim angažovanjem i u oblasti multimedijalne i digitalne umetnosti. Ovo telo ima obavezu da u saradnji sa vladom obezbedi stimulativan ambijent i uslove koji će podsticati podršku privatnog sektora umetnostima i kulturi, i da informiše o načinima na koje poslovni ljudi organizacije podržavaju umetnost i kreativni sektor u celini. Osnovni cilj Agencije za kreativne industrije je da doprinese usvajanju i ostvarivanju različitih mera za podsticanje i razvoj partnerstva, filantropije i podrške umetnostima, kako kroz zajedničke akcije privatnog i javnog sektora, mešovite fondove, tako i kroz poboljšanje poreskog ambijenta za investiranje u kreativni sektor, kao i pojednostavljivanju administrativnih procedura za pristup javnim sredstvima namenjenim finansiranju projekata u kulturi i kreativnim industrijama. Istovremeno, Agencija za kreativne industrije bi imala zadatak da radi na formiranju određenog broja centara unutar svoje strukture (Centar za inovacije u kreativnim industrijama, Centar za izuzetnost u dizajnu u javnom sektoru, Centar za međunarodnu saradnju, Centar za statistiku, Centar za obuku i unapređenje kreativnih sposobnosti, Centar za konsalting i preduzetničko savetodavstvo). Ovakvo ustrojstvo Agencije bi doprinelo efikasnijem i tačnijem merenju doprinosa umetnosti i

89


kulture razvoju pojedinaca, zajednica i nacionalne privrede. Povećavanje ovog doprinosa podrazumeva inovativnije forme finansiranja kreativnog sektora od strane privrede, kao i jačanje preduzetničke svesti i umrežavanja kreativnih delatnika međusobno, ali i sa tradicionalnim sektorima. Pored nesumnjivog ekonomskog dobitka, ovim će se postići napredak i na planu porasta kulturnog blagostanja, jačanja ponosa na svoju kulturu i samopoštovanja, kao i jačanja osećaja uključenosti i kulturnog identiteta. Ovim bi se sjedinile tradicionalne i moderne kulturne vrednosti kao dva neizostavna kamena temeljca kreativnog preduzetništva, kojim se najbolje može štititi naše kulturno nasleđe i druge autentične nacionalne tekovine. S obzirom na opseg, težinu i specifičnosti zadataka koje Agencija za kreativne industrije ima, neminovnost je da se ona osnuje i funkcioniše kao javno-privatno partnerstvo. Istovremeno, Agencija može biti od velikog značaja za proces evropskih integracija Srbije i neophodno uvažavanje direktiva EU u oblasti kreativnog sektora, kao i za značajnije prožimanje naših kreativnih aktera evro-australijskim standardima i stilom uspešnog poslovanja.

Napomene: ¹ Komodifikacija je pretvaranje dobara i usluga koje se obično ne smatraju robom ili uslugama u proizvod, odnosno do komodifikacije dolazi kada se ekonomska vrednost dodeljuje nečemu što prethodno nije razmatrano u ekonomskim okvirima (na primer, ideja, identitet, pol i sl.). Komodifikacija odnosi na širenje tržišne ekonomije na nemarketinška područja i na tretiranje stvari kao utrživih proizvoda. ² Videti više: Mikić, Rikalo (2013). ³ O ovome videti više: Throsby (2010); Flew (2012). 4

Videti više: Devetaković i dr. (2009).

5

Videti više: United Nations Development Programme (1990) Human Development Report 1990, United Nations Development Programme, New York: Oxfords University Press; United Nation – World Commission on Environment and Development (1987) Report on the World Commission on Environment and Development: Our Common Future, New York: United Nations – World Commission on Environment and Development, http://www.un-documents.net/our-commonfuture.pdf (pristup, oktobar 2013).

6

Više o tome u: Devetaković i dr. (2009): 12–23.

7

Više o tome: Molnar (2012).

8

Videti više: Smith-Jensen (2007); Pieterse (1996).

9

Obračuni autora na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, Privredne komore Srbije i APR. 10

Analiza tržišta rada izvršena na osnovu rezultata Ankete o radnoj snazi (ARS) 2012. i 2013. i redovne statistike zaposlenosti Republičkog zavoda za statistiku. 11

Videti više: Mikić (2012a).

12

Ovakvi stavovi su mapirani u okviru projekta „Ka umetničkom tržištu zapadnog Balkana“ koji je ralizovan u 2012. godini i obuhvatio je zemlje zapadnog Balkana. Više o rezultatima istraživanja u: Rikalović (2012). Blaže stanovište iskazali su predstavnici kreativnih industrija tokom

90


konsultacija sprovedenih 2011. godine u saradnji sa Privrednom komorom Srbije kao način participativnog postupka učešća u izradi strategije razvoja kulture. 13 Npr. Miletić, M. Knežević, V. (2011) Beograd 2020. – grad čuda (e-novine, 28. 1. 2011), „Od kreativnog rada do kreativnog grada“ (tribina, Studentski grad, 5–6. novembar 2011); „Od nabavke do prepravke“ (SECULT, 4. 4. 2013); „Nametnuta pozicija nemoći“ intervju sa D. Radosavljević (SEECULT, 12. 8. 2013); „NVO u krizi, kriza u NVO“ (Rex, juli 2013); Saopštenje koordinacionog odbora umetničkih udruženja (3. 7. 2013); „Stop uništavanju kulture“ (protest održan 22. juna 2013); Saopštenje PEN Centra (21. 6. 2013); Diskusija o konkursu za savremeno stvaralaštvo (KCB, jun 2013); Protest izdavača (UPIS, maj 2013); „Apel za spas kulture“ (Srpsko književno društvo, SEECULT 22. 4. 2013); „A kultura?“ (tribina, Kulturni centar Zrenjanin, 20. 4. 2012); „Kultura između potrošnje i proizvodnje“ (Lj. Bukvić, Danas, 24. 5. 2012). 14 Poređenja radi, u našoj zemlji od početka uvođenja konkursnog finansiranja projekata i programa u oblasti kulture do danas nije urađena nijedna evaluacija rezultata koji su postignuti ovih finansijskim instrumentom, niti je ikada predložena njegova revizija, iako za to ima dosta prostora – od kvalitetnijeg monitoringa finansijskih tokova unutar projekta do njegovog praktičnog uticaja na kulturni život. Slična situacija je i u oblasti mera poreske politike kojima se želi uticati na bolje finansiranje kreativnog sektora. Preliminarna istraživanja (Mikić, 2012a) pokazala su da postojeće poreske mere ne vrše relevantan i statistički značajan uticaj na ekonomsku održivost kreativnog, što ukazuje na neophodnost revizije poreske politike u oblasti kulture, kao što je to na primer urađeno u Australiji kroz rad Radne grupe za reviziju poreskih podsticaja u kulturi. 15 Značajan aspekt ovog pitanja jesu i podrška kreativcima na početku njihove karijere i rodni uticaj na državne programe, kako bi se omogućilo da žene (rastući kontingent preduzetnika u kreativnim industrijama naročito u oblasti starih zanata, mode, umetničkih rukotvorina, keramike, unikatnog nakita i dr), porodični biznisi i mladi kreativci postanu korisnici programa i omogući im se razvoj biznisa. 16

Produktivnost u ovim oblastima, već zadnjih pet godina je za oko 30% veća od proseka privrede, što znači da jedno radno mesto u proseku stvori između 13–15.000 evra dodate vrednosti.

17 To je najznačajnije tržište za izdavačku i novinsku industriju (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Crna Gora); za antikvitete i umetnička dela to su Makedonija, Švajcarska i Francuska; audio-vizuelne usluge (TV, video i reklama) najviše se obavljaju za Italiju, Francusku i Veliku Britaniju, arhitektura, inženjerske i tehničke usluge za Italiju, Rusiju, Francusku, Nemačku. 18 Važnu ulogu u internacionalizaciji kreativnih industrija bi mogla da odigra Agencija za promociju izvoza dugoročnijom podrškom ovom sektoru, nego što je pionirski poduhvat Creative Space Serbia. Više videti u: (Mikić, 2013). Takođe ova agencija trebalo bi da uvede afirmisanje dobrih praksi među kreativnim preduzećima izvoznicima u okviru svoje nagrade „Izvoznik godine“ kako bi se povećao broj kreativnih preduzeća koji u njemu učestvuju.

Literatura: Bayliss, D. (2004) Denmark’s creative potential. The role of culture within Danish urban development strategies, International Journal of Cultural Policy, vol. 10, no. 1 Belfiore, E. (2010) On bullshit in cultural policy and practicee, ICCPR 2008, International Conference in Cultural Policy Research 2008, Istanbul, 20–23rd August 2008. Retrieved June 17, 2012, from http://www2.warwick.ac.uk/fac/arts/theatre_s/cp/staff/belfiore/belfiore_on_bullshit _latest.pdf

91


Devetaković, S. (2010) Društvena infrastruktura i kreativni sektor u regionalnom razvoju Srbije. Kultura, 128: 30–49 Ellmeier A. (2003) Cultural Entrepreneurialism: On the Changing Relationship between the Arts, Culture and Employment, The International Journal of Cultural Policy, Vol. 9 (1) Evans, G. (2003) Hard branding the cultural city – from Prado to Prada, International Journal of Urban and Regional Research, vol. 27, no. 2, pp. 417–430 Flew, T. (2012) The creative industries: culture and policy, London: SAGE publication Foord, J. (2008) Strategies for creative industries: an international review, Creative Industries Journal Volume 1, No. 2: 92–113 Howkins, J. (2002) The Creative Economy: How People Make Money From Ideas, Allen Lane Mikić H. (2009) „Kreativni sektor i globalna ekonomska kriza“, naučni skup Poslovno okruženje u Srbiji i svetska ekonomska kriza, Novi Sad: Visoka poslovna škola strukovnih studija Mikić, H. (2012) Measuring economic contribution of cultural indsutries: review and assistement of current methodology, Montreal: UNESCO – Institute for statistics Mikic, H. (2012a) „Public policy and creative industries in Serbia“, paper presented on 7th International Conference on Cultural Policy Research, Barcelona, Spain, 9–12 July 2012 Mikić, H., Rikalo M. (2013) Towards regional market of creative industries and creativisation of Western Balkan economy, International Conference on Economic and Social Studies (ICESoS 13): Economic Crises and European Union, Sarajevo 10–13 Maj, 2013 Mikić, H. (2013) Kreativne industrije i raznolikost kulturnih izraza u Srbiji, Beograd: SFBC – Grupa za kreativnu ekonomiju Molnar, D. (2012) Kultura kao pokretač razvoja kreativnih gradova i regiona, Čitalište br. 21:23–31 O’Connor, J. (2010) The cultural and creative industries: a literature review, 2nd Edition, Newcastle upon Tyne: Creativity, Culture and Education Parkinson, M., Bianchini, F. (1993) Cultural Policy and Urban Regeneration: The West European Expirience, Manchester: Manchester University Press Pieterse, J. N. (1996) Cultural Turn in Development: Questions of Power, European Journal of Development Research, 8(2): 176–192. Power, D. and Scott, A. (2011) „Culture, creativity, and urban development“ in: Pike et all (eds) Handbook of Local and Regional Development, New York: Routledge Radcliffe, S. (2006) Culture in development thinking. In S. Radcliffe (Ed.), Culture and Development in a Globalizing World: Geographies, actors, and paradigms London: Routledge. Radoff, J. (2010) The Attack on Imagination http://radoff.com/blog/2010/05/27/attack-imagination/

Retrieved

June

17,

2011,

from

Rikalović, G., Mikić H. (2011) Razvojna uloga kreativnog sektora i njegova pozicija u politici zapošljavanja. Contemporary Trends in European Economy: Implication for Serbia. Novi Sad: High Business School Rikalović, G. (ed) (2012) Western Balkans: regional art market, not a fiction? Belgrade: Anonymous said Rikalović, G., Stojanović, Ž. & Zakić, Z. (2012) Novi obrazac privrednog razvoja i zapošljavanja: Model kreativne ruralne industrijalizacije, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 141 (4/2012), 565–582.

92


Skot-Hansen, D. (2005) Why Urban Cultural Policies? In Robinson, J. (ed) Eurocult21: Integrated report, Helsinki: Lasipalatsi Media Centre Smith-Jensen, S. (2007) The roles of culture and creativity within urban development strategies: outlining a theoretical frameework for analyising Scandinavian cites, CSB Working Paper no. 8, Denmark: Center for strategic Urban Research Throsby, D. (2010) The economics of cultural policy, London: Cmabridge Univerity Press UNDP – United Nations Development Programme (2008) Creative Economy Report 2008: The Challenge of Assessing the Creative Economy: Towards Informed Policy-making. New York, UNDP & UNCTAD UNESCO – World Comission on culture and development (1995) Our Creative Diversity, Paris: UNESCO, http://unesdoc.unesco.org/images/0010/001055/105586e.pdf (pristup, novembar 2011) UNESCO (1998) Intergovernmental Conferece on Cultural Polices for Development, final report, CLT-98/ Conf. 210/ CLD. 19, Paris: UNESCO http://unesdoc.unesco.org/images/0011 /001139/113935eo.pdf (pristup, novembar 2011) United Nation – World Commission on Environment and Development (1987) Report on the World Commission on Environment and Development: Our Common Future, New York: United Nations – World Commission on Environment and Development, http://www.undocuments.net/our-common-future.pdf (pristup, novembar 2012) United Nations Development Programme (1990) Human Development Report 1990, United Nations Development Programme, New York: Oxfords University Press

93


Kreativna Australija: dobre prakse institucionalne i programske podrške razvoju kreativne ekonomije

priredile Mirjana Rikalo, Bojana Petković∗ ∗Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd

94


Ministarstvo regionalne Australije, lokalne samouprave, umetnosti i sporta

Uključenost australijske vlade u kulturni život Australije datira još od 1908. godine kada je Komonveltov fond za književnost dodelio penzije siromašnim piscima ili njihovim porodicama. Od tog vremena pa do danas u kulturu se sve više ulagalo, a Australijanci su uvideli da je kultura u stvari srž njihovog nacionalnog identiteta. „Kultura nas kreira i definiše… Kulturu kreira zajednica“, kažu u nacionalnoj kulturnoj politici Kreativna Australija (2013). Svake godine vlada Australije pomaže umetnost i umetničke organizacije putem raznih programa finansiranja i podrške. Ona različitim instrumenatima nastoji da stimuliše zajednice i regione tako što poboljšava kulturni život. U tom smislu deluje putem raznih fondova, grantova, ali pre svega preko institucija vlasti. Nekoliko tela u državnoj administraciji ima ključnu ulogu u stvaranju održivog sistema javne uprave i efikasnog sistema podrške australijskom kreativnom sektoru. Ministarstvo regionalne Australije, lokalne samouprave, umetnosti i sporta ima široko polje delovanja, te pruža podršku vladi za poboljšanje socijalnih, ekonomskih i ekoloških rezultata u regionima Australije; ono se takođe bavi regionalnim razvojem, pitanjima koja se odnose na lokalnu upravu i dr. Pored ovih nadležnosti, u ingerenciji Ministarstva su oblast sporta i rekreacije, kao i pitanja kulture, uključujući i pokretno kulturno nasleđe i različite programe za podršku umetnosti. U okviru ovog Ministarstva nalaze se sledeće decentralizovane jedinice u čijoj nadležnosti su gore povereni poslovi: 1) Odeljenje za infrastrukturu i transport, 2) Odeljenje za regionalni razvoj i lokalnu vladu, 3) Odeljenje za regionalne usluge, lokalne zajednice i teritorije 4) Odeljenje za bezbednost na putevima, 5) Odeljenje za umetnost i 6) Odeljenje za sport. Svi pomenuti sektori funkcionišu u okviru ovog Ministarstva koje se na različite načine trudi da svim zainteresovanim stranama, državnim i lokalnim vlastima omogući da bolje razumeju potrebe i prioritete australijskih regiona. Stoga, ove ciljeve postižu kroz partnerstva i kreiranje politike koja omogućava regionima da učestvuju u prepoznavanju problema i implementaciji efikasnih programa za njihovo rešavanje. Ministarstvo razvija i sprovodi politiku i programe koji podržavaju umetnost i autohtonu kulturu, ali i pomaže regionima da diversifikuju svoju ekonomsku bazu i izgrade i poboljšaju partnerstva na različitim nivoima. Ministarstvo sprovodi svoje aktivnosti kroz nekoliko regionalnih programa, i oni čine okosnicu njegovog praktičnog rada. Programi, kao instrument mera javnih politika, predstavljaju fleksibilno sredstvo javnog menadžmenta, jer se njihovo dimenzioniranje oslanja na određen vremenski period jasno targetiranog rešavanja problema zbog kojih su uvedeni. Nekoliko programa čine okosnicu multisektorskog delovanja Ministarstva. Ovi programi su ključni u stvaranju osnove za integrativno uključivanje kulturne komponente u veći broj oblasti, naročito onih transferzalnih, koje se često zanemaruju u javnom menadžmentu, a to su: Fond za razvoj regionalne

95


Australije, Infrastrukturni program za regionalne i lokalne zajednice, Program za bolje regione, Fond poslovi, Program za regionalno i ruralno istraživanje i grantovi za razvoj, i dr. Fond za razvoj regionalne Australije (Regional Development Australia Fund – RDAF): Razvija i sprovodi programe koji promovišu umetnost u najširem smislu, počevši od umetnosti starosedelaca do umetnosti svih onih koji doprinose jačanju izvorne kulture Australije. To je jedna od vladinih mera podrške infrastrukturnim projektima od prioritetnog značaja za regionalne zajednice, a njegov iznos je gotovo milijardu dolara. Infrastrukturni program za regionalne i lokalne zajednice: Trogodišnji program koji je bio namenjen za rešavanje hitnih problema u regionima i lokalnim zajednicama. Dodeljivana je finansijska pomoć – grantovi, nacionalne nagrade za lokalnu samoupravu i objavljivane su publikacije sa ciljem unapređenja lokalne ekonomije, komunalne i kulturne infrastrukture. Od svog osnivanja, novembra 2008. godine, program je dodelio više od jedne milijarde dolara lokalnim organima vlasti, kako bi izgradili i modernizovali infrastrukturu zajednice. Fond poslovi: Finansira projekte infrastrukture i one koji kreiraju socijalni kapital u lokalnim zajednicama. Fond je deo programa za poslove i obuku vredan 650 miliona dolara, a njegova svrha je podržavanje i kreiranje poslova i unapređenje veština kod zaposlenih. Program za regionalno i ruralno istraživanje i grantovi za razvoj: Ovaj program je namenjen finansiranju istraživanja o regionima Australije, kao i pružanju pomoći pri donošenju odluka na nacionalnom i regionalnom nivou. U 2011–2012. godini, program , lokalne je funkcionisao kao prateći program Ministarstva regionalne Australije samouprave, umetnosti i sporta, a njegov fond je iznosio 228.000 dolara. Postoji čitav niz mera kojim vlada i Ministarstvo daju podršku regionalnoj Australiji počevši od privrede regiona Australije, životne sredine, do opšte dobrobiti i jačanja identiteta. To i ne čudi, s obzirom na činjenicu da oko dve trećine prihoda od izvoza Australije dolazi iz regionalnih delova, i potiče od poljoprivrede, turizma, trgovine, usluga i industrije. Promocija sporta na svim nivoima, od rekreativnog do profesionalnog bavljenja sportom, takođe je veoma važan deo politike Ministarstva, budući da sve ove aktivnosti skupa zapravo čine nastojanja australijske vlade da se posveti ljudima koji žive u regionima, jer oni promovišu jedinstveni australijski karakter na koga utiču sport, kultura, umetnost i geografska raznolikost.

96


Australijski savet za umetnost

U mnoštvu australijskih institucija koje podržavaju umetnost na razne načine, izdvaja se Australijski savet za umetnost, zadužen za finansiranje umetnosti u Australiji. Savet je federalno telo, osnovano 2007. godine, a jedan od njegovih osnovnih zadataka je formulisanje i implementacija kulturne politike Australije na nacionalnom i regionalnom nivou. Ima dve funkcije od kojih je prva savetodavna, a druga je iz oblasti finansijske politike u kulturi. Zahvaljujući geografskoj izolovanosti sa jedne strane i kompleksnom etnikumu sa druge strane, kultura Australije je u velikoj meri prepuštena svojim resursima. Otuda se javlja slučaj da kulturu često finansira privreda, ali i da su australijski umetnici u velikoj meri umreženi međusobno. Pa ipak, nije samo povezivanje ovih sektora osnovna uloga Saveta. Razvoj publike i proširenje umetničkog tržišta na australijskom kontinentu, a i šire, još jedan je od njegovih prioritetnih ciljeva. Iako se Australijski savet za umetnost nalazi u fazi strukturnih transformacija, on se trenutno sastoji od izvršnog direktora i pet odeljenja. Izvršni direktor je odgovoran Savetu i zajedno sa presedavajućim Saveta, sarađuje sa Kancelarijom za umetnost brinući o položaju umetnosti i politici koju vodi vlada. Odeljenje izvršne kancelarije sprovodi program Artsupport Australija, kao inicijativu Saveta Australije da razvija kulturnu filantropiju. Osim njega ovde se obavljaju poslovi sekretarijata, pravni i drugi javni poslovi. Odeljenje za umetnost starosedelaca podržava razvoj i promociju tradicionalnih umetničkih praksi starosedelaca naseljenih na svim područjima Australije. Dok australijske kulturne industrije napreduju i rastu, povratak starosedelačkih umetnika kreativnom radu je na niskom nivou i obično oni dobijaju mnogo manje materijalnih sredstava od prosečnog australijskog umetnika. Istovremeno, umetnost je značajna u kulturnom, društvenom i ekonomskom smislu kako pojedincima, tako i porodicama i zajednicama starosedelaca. Nedavna istraživanja Kraljevskog instituta za tehnologiju u Melburnu (RMIT) i Fondacije Telstra o ulozi festivala autohtonih naroda ukazuju na ne samo ekonomsku korist nego na povećanje blagostanja kod ljudi, jačanje ponosa na svoju kulturu i samopoštovanja, kao i veći osećaj uključenosti, dakle u svakom pogledu jačanje kulturnog identiteta. Odeljenje za razvoj umetnosti je nadležno za rad Australijskog saveta u oblasti razvoja publike i tržišta, marketinga u umetnosti, razvoja veština, međunarodnog marketinga i promocije, istraživanja i analize, i poslovnih usluga. Ovo odeljenje rukovodi istraživačkim i strateškim analizama kulturne politike koje sprovodi Savet Australije. U njegovom okviru deluju programi istraživanja, evaluacije, izgradnje poslovnih kapaciteta i istraživačkih centara. Odeljenje za razvoj umetnosti svoje glavne aktivnosti sprovodi kroz dva strateška programa: program za razvoj tržišta i program za strateška partnerstva.

97


Strateške programske linije u okviru programa RAZVOJ TRŽIŠTA Naziv programa

Ciljevi programa

Iznos granta

Umetnički sajam: podrška izvozu australijske umetnosti

Podrška australijskim savremenim vizuelnim umetnicima, javnim i privatnim galerijama i pojedincima da učestvuju na glavnim međunarodnim sajmovima. Pomoć je usmerena ka razvoju novih međunarodnih tržišta i razvoju publike za australijsku umetnost.

Od 4.000 do 20.000 dolara.

Rezervacija: Fond za putovanja izdavača i književnih agenata

Program obezbeđuje donacije za međunarodna putovanja i predstavljanje australijskih izdavača i književih agenata na najznačajnijim sajmovima knjiga. Njegov cilj je da pomogne nacionalnim predstavnicima izdavačke industrije u učešću na sajmovima knjiga i promociji australijskih književnih dela i autora i time utiče na povećanje međunarodne tražnje za književnim delima iz Australije.

10.000 dolara

Festivali Australije

Festivali Australije namenjeni su finansiranju inovativnih novih projekata koji doprinose kvalitetu i raznolikosti umetničkog programa australijskih regionalnih zajednica . Ciljevi Festivala Australije su : poboljšanje kvaliteta života u australijskim zajednicama , podizanje svesti i promovisanje učešća u umetničkim aktivnostima, jačanje identiteta zajednice, fokusiranje na potrebe regionalnih i udaljenih australijskih zajednica, podsticanje projekata koji su fokusirani na potrebe osoba sa invaliditetom i na osobe iz različitih sredina.

Ne postoji maksimum granta.

Idi vidi (Go-See)

Fond finansijski pomaže umetnike da posećuju nastupe svojih kolega širom zemlje i na taj način se međusobno upoznaju i/ili ostvare saradnju. Dakle, ovaj fond omogućava umetnicima da putuju, prate i budu u toku sa aktuelnim dešavanjima u umetnosti. Svi datumi održavanja umetničkih programa tokom cele godine pobrojani su u „Idi vidi kalendaru“.

Iznos je refundacija troškova putovanja i smeštaja na bazi jednog noćenja.

Idi globalno (Going Global)

Ovaj fond je zamišljen tako da umetnicima finansijski pomogne da odu na turneju van Australije. Korist od ovog oblika pomoći je višestruka. Naime, ovim putem Fond umetnicima omogućava da : povećaju i diversifikuju svoje prihode, produže život australijskim savremenim performansima i maksimalno povećaju vidljivost i uvažavanje australijskih savremenih izvođačkih umetnosti širom sveta. Ovaj fond takođe pomaže umetnicima da odu van zemlje i prate aktuelne umetničke događaje širom sveta, odnosno finansira putovanja australijskih umetnika na sličan način kao program „Idi vidi“, samo na globalnom nivou.

Grantovi se kreću od 20.000 dolara za jedan nastup do 50.000 dolara za turneju, ali do maksimalnih 40% ukupnih troškova.

98


Naziv programa

Ciljevi programa

Iznos granta

Školica (Hopscotch)

Školica je fond koji podržava nacionalne i internacionalne turneje nove vrste umetnosti, inovativne australijske umetnosti uživo. Ova umetnost obuhvata različite vidove performansa koji se bazira na novom teatru i interakciji sa lokalnom publikom (uključuje festivale, pozorišta, galerije ili umetničke zajednice). Program je osmišljen kao pomoć australijskim umetnicima u izgradnji imidža , umrežavanju i povećanju njihove vidljivosti i položaja na domaćem i inostranom tržištu . Osim ovoga, značajni ciljevi su i povećanje zainteresovanosti publike za australijsku savremenu umetnost, i naravno, ostvarivanje ekonomskog rasta od umetnosti.

Do 10.000 dolara.

Sam Program se relizuje tako što Savet Australije objavljuje poziv u kojem umetnici mogu da predlože nacionalne i međunarodne ture na kojima bi bila predstavljena njihova dela i na kojima žele da prisustvuju. Sredstava ovog programa mogu se koristiti za pokrivanje putnih troškova ili troškova učešća na događaju na kom umetnik predstavlja svoj rad. Za sredstva mogu aplicirati individualni umetnici ili grupe. Ovaj Fond podržava australijske nezavisne producente , menadžere, kompanije i umetnike , a program grantova je namenjen sufinansiranju njihovog učešća na ključnim međunarodnim izvođačkim događajima. Glavni cilj je izgradnja međunarodne publike za australijsku scensku umetnost. Događaji koji su u fokusu ovog programa su: Izvođačka umetnička tržišta (Performing Arts Market – PAMS) u Seulu, Koreji; Internacionalne izvođačke umetnosti za mlade – Izlog (International Performing Arts for Youth Showcase – IPAY) u SAD; i dva puta godišnje plenarne sednice Međunarodne mreže za izvođačke umetnosti (International Network for Performing Arts – IETM).

Do 4.000 dolara.

Uživo na sceni – međunarodni program Izlog

Program grantova koji se dodeljuju kao podrška u finansiranju putovanja australijskih muzičara i njihovih menadžera koji su pozvani na značajne muzičke sajmove ili događaje.

Do 10.000 dolara.

Uživo na sceni – muzički menadžeri

Program namenjen sufinansiranju putovanja australijskih muzičkih menadžera na ključne međunarodne sajmove i događaje, gde se predstavljaju australijski muzički stvaraoci.

Do 2.000 dolara.

Tržišta međunarodnih izvođačkih umetnosti (IPAMS) Fond za putovanja

99


Naziv programa

Ciljevi programa

Iznos granta

Nastupanje po Australiji Playing Australia

Program namenjen sufinansiranju turneja profesionalnih izvođačkih organizacija i ansambala širom Australije, uključujući regionalne i udaljene oblasti , gde ne postoji velika zainteresovanost publike za ovakve događaje i gde turneje nisu komercijalno isplative. Ovaj vid finansijske podrške ima za cilj da pomogne izvođačkim organizacijama i ansamblima da prošire svoje aktivnosti i tržište. Takođe, pomažu i lokalnim organizatorima da budu domaćini turneje, i na taj način uspostave partnerstva i dugoročniji vid saradnje. Time se podstiče produkcija programa, uvođenje inovacija i obezbeđuje da kvalitetni i profesionalni scenski programi budu prikazani širom Australije.

Ne postoji maksimalni iznos granta.

Vizije Australije i savremene turneje

Program Vizije Australije namenjen je razvoju vizuelnih programa i turnejama glavnih javnih izložbi širom Australije, posebno u regionalnim i udaljenim oblastima. U ovoj programskoj liniji naročito se insistira na partnerstvima između organizacija, međusektorskoj saradnji i formiranju kustoskih partnerstava. Pruža se podrška uključivanju zajednice u programe, zatim uključivanju obrazovanja u programe vizuelnih umetnosti kao i saradnji sa školama. Od velikog značaja za program su takođe, povećanje zaposlenosti u regionalnim zajednicama, razvoj mentorstva i mogućnost prenošenja veština i znanja . Programska linija za savremene turneje namenjena je razvoju i gostovanju izložbi savremenih kreativnih vizuelnih umetnosti i umetničkih zanata, razvoju publike . Ova linija nastoji da omogući pristup savremenoj australijskoj vizuelnoj umetnosti i umetničkim zanatima u udaljene regione Australije.

100

Ne postoji maksimalni iznos granta.


Program strateških partnerstva Australijsko tržište izvođačkih umetnosti (Australian Performing Arts Market –APAM) Australijsko tržište izvođačkih umetnosti (APAM) događaj je u oblasti savremenih izvođačkih umetnosti, ustanovljen 1994. godine od strane Australijskog saveta za umetnost. Ovde se razmenjuju ideje, iskustva, razvija kritički dijalog i izgrađuju veštine. Zatim, tu se nacionalni i međunarodni akteri tržišta umrežavaju i pronalaze se novi saradnici, investitori, kontakti i partnerstva. Australijski svetski muzički ekspo (Australian World Music Expo – AWME) AWME predstavlja muziku iz Australije i šireg regiona potencijalnim kupcima iz svih segmenata muzičkog tržišta. Ovo je muzička manifestacija čiji je glavni cilj da pruži platformu za jačanje veza unutar muzičke industrije u zemlji, ali i da privuče relevantne aktere muzičke industrije iz celog sveta koji su posebno zainteresovani za australijsku muzičku produkciju. Glavni događaj se odvija u večernjim satima kada lokalni , nacionalni i međunarodni predstavnici izdavačkih kuća , medija, festivala, agenti i voditelji zajedno sa publikom prate umetnička izvođenja na raznim mestima u Melburnu. U okviru ovog događaja, koji se održava svakog novembra i traje četiri dana, prikazuje se filmski program, održava muzička konferencija i mnoštvo radionica. Black Lines (Crne linije) Black Lines je nacionalni konzorcijum umetnika širom Australije (Nacionalni aboridžinski putujući konzorcijum). Naime, on predstavlja skup umetnika koji su se udružili kako bi prezentovali savremenu profesionalnu umetnost starosedelaca, pre svega putem plesa i teatra na turnejama širom Australije. Sva udruženja starosedelaca koja imaju spreman program i ispunjavaju određene uslove, mogu aplicirati za ovaj program. Get Reading! (Čitajmo!) Get Reading! najveća je godišnja manifestacija u oblasti knjige i čitanja u Australiji. To je jednomesečna nacionalna kampanja koja ima za cilj da kod građana razvije čitalačke navike i da im pomogne da otkriju zadovoljstvo čitanja. Kampanja se sastoji iz mnoštva aktivnosti, a najatraktivnije su turneje sa jednim ili dva autora koji putuju po Australiji, održavaju književne večeri i druže se sa čitalačkom publikom. Takođe, publici veoma draga aktivnost su specijalni čitalački vodiči koji se dele kako bi se publika upoznala sa najnovijom književnom produkcijom u zemlji, a u kojima je pobrojano 50 trenutno najpopularnijih naslova u Australiji. IETM – International Network for Contemporary Performing Arts (Internacionalna mreža savremenih izvođačkih umetnosti) U cilju razvijanja dugoročne saradnje i koprodukcije između australijskih i evropskih umetnika, 2009. godine je započeto partnerstvo sa Internacionalnom mrežom savremenih izvođačkih umetnosti (IETM), najznačajnijom mrežom izvođačkih umetnosti u EU. Ovo strateško partnerstvo omogućava australijskim umetničkim ansamblima i producentima da razviju koprodukcijske projekte u Evropi i da steknu umetničku praksu, znanje i sposobnost za rad na međunarodnoj sceni.

101


Major Festivals Initiative (MFI) (Inicijativa najvažnijih festivala) Inicijativa najvažnijih festivala pruža podršku produkciji velikih međunarodnih australijskih umetničkih festivala, kao i razvoju i promociji novih australijskih izvođača. Ovom inicijativom u ime australijske vlade upravlja Savet Australije, dok je Konfederacija australijskih međunarodnih umetničkih festivala direktno odgovorna za izbor projekata koji će biti podržani. Članovi konfederacije imaju pravo na sredstva (MFI), a to su festival Adelejd, festival Brizbejn, festival Darvin, festival Melburn, Međunarodni umetnički festival u Pertu, festival Sidnej i festival Deset dana na ostrvu. Pridruženi članovi nemaju prava na sredstva MFI, a to su: Novi Zeland sa Međunarodnim festivalom umetnosti i festivalom Okland. Ovi festivali prezentuju najbolja i najuzbudljivija dela savremene umetnosti iz celog sveta. Što je još važnije, oni predstavljaju platformu za negovanje australijske umetnosti i umetnika. Konzorcijum: Radovi na putu (Road Work: Touring Consortium) Radovi na putu je konzorcijum regionalnih lokalnih zajednica uspostavljen kako bi razvio regionalnu publiku i povećao njihovo interesovanje za originalno stvaralaštvo, i konačno ojačao dijalog i debatu o kulturi u regionima. Ovaj konzorcijum organizuje turneje i produkciju dve predstave godišnje, od kojih je jedna za plesni teatar, a druga za tradicionalni teatar. Izvođači nastupaju u raznim mestima širom Australije, a turneje traju u proseku 8–12 nedelja. Konfederacija pokriva troškove produkcije i troškove boravka na turnejama, dok se sredstva iz federalnih i državnih programa (npr. program za povećanje mobilnosti umetnika i umetničkih organizacija) koriste za pokrivanje troškova putovanja. Žanrovi obuhvaćeni ovim programom: cirkus, savremeni performans, međukulturalni događaji, ples, plesni teatar, film, hibridna umetnost, umetnost starosedelaca, muzika, pozorište, lutkarski teatar, video teatar, omladinski art projekti. Program: Gostujući međunarodni izdavači (Visiting International Publishers –VIPs) Gostujući međunarodni izdavači je program koji podržava promociju australijskih naslova i prodaju autorskih prava na inostranim tržištima. Cilj je da se ojačaju veze između Australije i stranih izdavača koji se povezuju na festivalima pisaca ili na sličnim događajima. Za australijske izdavače i agente su mnogi programi i učešća na ovakvim događajima besplatni . Od 1998. godine kada je prvi put održan , VIPs program je ugostio 188 gostujućih urednika , izdavača i književnih agenata i potpomogao prevođenje i prodaju autorskih prava australijskih dela širom sveta. Tekuće, 2013. godine, VIPs program je održan na Festivalu književnika u Sidneju od 20. do 25. maja. Odeljenje za finansiranje umetnosti obavlja poslove dodeljivanja bespovratnih grantova, finansijske poslove u okviru strateških programa i inicijativa i finansiranje multidisciplinarnih umetničkih projekata. Rad ovog sektora je podeljen u sedam umetničkih sekcija u okviru kojih viši menadžeri upravljaju programima sufinansiranja i razvojem projekata u oblasti plesa, književnosti, muzike, pozorišta i vizuelnih umetnosti, uspostavljanja partnerstava sa zajednicama i interdisciplinarnim umetničkim kancelarijama.

102


Odeljenje za korporativne resurse obezbeđuje Savetu Australije podršku u pogledu upravljanja ljudskim resursima, zatim u finansijama, informacionim tehnologijama i sl. U njihovoj nadležnosti je i pružanje pomoći umetničkim organizacijama u aktivnostima planiranja i budžetiranja. Tokom jula 2013. započet je proces strukturnih promena u organizaciji Saveta i njegovoj transformaciji ka novim, multidisciplinarnim umetničkim oblicima. Tako je uveden novi program Ozco V2, za interdisciplinarne umetnosti. Kreativci koji se bave tradicionalnim umetnostima mahom nisu iskazali pozitivne stavove prema novonastaloj situaciji, uglavnom plašeći se da će ovom reformom tradicionalne umetnosti biti potisnute na margine delovanja Umetničkog saveta. Takođe strahuju od mogućnosti da će novac biti preusmeren na neke kulturne sadržaje poput performansa i sličnih događaja koji nisu bliski prosečnom Australijancu. Na širenje delovanja Umetničkog saveta uticali su pojava novih medija, razvoj videoigrica, socijalnih virtuelnih prostora koji su uslovili spajanje, odnosno objedinjavanje različitih umetnosti i novih medijskih izraza. Uporedo sa Ozco V2, Australijski savet je osnovao Australijski centar virtuelnih umetnosti (Australian Centre of Virtual Art – ACVA) radi podsticanja umetničkog eksperimenta. U okviru njega je pokrenuta interdisciplinarna umetnička laboratorija ACVA Lab koja relizuje treninge i najraznovrsnije oblike usavršavanja za umetnike. Ovi treninzi umetnicima pomažu da istraže na koje načine se publika prilagođava novim virtuelnim iskustvima i kako je efikasno angažovati u tim novim sredinama. Budući da je sa rastom popularnosti umreženih onlajn igrica i društvenih prostora, nastao novi tip medijske umetničke prakse koje su se spojile bazirajući se na multikorisničkom virtuelnom okruženju, nove prakse često zahtevaju nove konceptualne okvire, nove komunikacijske strategije i načine prezentovanja. Posebno značajan ishod ACVA Laba je podrška projektima koji promovišu autohtone narode u Australiji u sasvim novom okruženju – virtuelnom svetu. Samo dva, od mnoštva projekata koji su se pojavili u ovom prostoru, podržao je Australijski savet za umetnost. Prvi je Babelswarm (2008) – 3D umetnički i audio projekat u virtuelnom svetu i realnom vremenu, a drugi je Connections2 (2010), sastavljen iz niza umreženih virtuelnih prostora koji prikazuju vezanost Aboridžina za zemlju i njihovu međusobnu povezanost. Virtuelni svetovi, proširena realnost i sl. izrazi su koji stariju populaciju u najvećoj meri podsećaju na naučnu fantastiku. Međutim, u Australiji to nije slučaj. Australijanci su navikli na digitalizovanu umetnost. I Fond za digitalnu kulturu (Digital Culture Fund – DCF), kojeg je osnovao Savet Australije, počeo je da finansira projekte koji su u svom središtu imali virtuelni svet, kao i projekte „virtuelizacije“ sveta. Jedan od takvih projekata je Transumer, medijski projekat koji traži od učesnika da lutaju gradom sa svojim ajfonom i virtuelno označavaju i rekonfigurišu njihovu životnu sredinu. Projekat virtuelizacije sveta Windy and Winding ima zadatak da upozori na vetar putem ajfon aplikacije koja koristi podatke u realnom vremenu – na ekranu je prikazan virtuelni balon koji na ajfonu pokazuje pravac vetra u datom trenutku u gradu u kome se nalazimo. (Ne)viđene skulpture ili (Un)seen Sculptures projekat je kojim je moguće putem mobilnog telefona pogledati umetničku izložbu u Melburnu i Sidneju na kojoj su uzeli učešće ne samo umetnici iz Australije već i iz SAD, Velike Britanije, Kine i Portugala.

103


Navedeni projekti su samo neki od primera umetničke prakse u virtuelnom svetu i uvećane realnosti (augmented reality) odnosno procesa direktnog ili indirektnog pogleda na fizičko, realno okruženje čiji se elementi dopunjuju računarski generisanim audio, video, grafičkim ili GPS podacima ili efektima. Sa projektima kao što su ovi otvara se veliki prostor za veoma kreativne, međukulturalne umetničke projekte i konačno najavljuje se kreativna era u Australiji.

104


Regionalne umetnosti Australije

Svest o ulaganju i razvoju, ali i svesrdna podrška umetnosti u ruralnim i udaljenim delovima u Australiji ima dugu tradiciju. Na temeljima Saveta za podršku muzike i umetnosti (Council for the Encouragement of Music and the Arts – CEMA) osnovanog 1943. godine u Novom Južnom Velsu izgrađeno je današnje telo za podršku umetnosti pod nazivom Regionalne umetnosti Australije (Regional Arts Australia – RAA) koje ovo ime nosi od 1998. godine. Regionalne umetnosti Australije su organizovane kao kolaborativna platforma, a predstavljaju ključnu nacionalnu mrežu koja zastupa interese svih onih koji rade za umetnost u regionalnim, ruralnim i udaljenim delovima zemlje. Promocija umetnosti i razvoj publike na regionalnom i lokalnom nivou su među prioritetima njihovog delovanja, a pored toga RAA ima ulogu regionalne mreže. Kao inicijator regionalnih projekata, ova mreža je važan partner i davalac pomoći regionalnim umetnicima i zajednicama sa posebnim potrebama. Veoma je bitna činjenica da je ova mreža finansijski nezavisna budući da ne dobija javna sredstva za svoju administraciju, već se finansira kroz prihod dobijen od članarine i davanja u zakup Doma umetnosti u Kanberi. Ta finansijska nezavisnost omogućava da RAA maksimalno efikasno raspolaže projektnim sredstvima. RAA nastoji da poboljša položaj umetnosti na lokalnom, državnom i federalnom nivou, kao i da umetnicima i umetničkim organizacijama obezbedi sve potrebne resurse. Članice mreže Regionalne umetnosti Australije su kulturne organizacije kojih ima 7 na nivou regiona i sa njima se aktivnosti sprovode kroz strateška partnerstva. To su Regionalna umetnost Novog Južnog Velsa, Regionalna umetnost Viktorije, Umetnička mreža (Umetnički savet Kvinslenda), Seoska umetnost ZA, Seoska umetnost JA, Tasmanijske regionalne umetnosti, Umetnost ST. Drugi vid ostvarivanja misije Regionalne umetnosti Australije sprovodi se kroz nekoliko programskih aktivnosti: nacionalne širokopojasne mreže i širokopojasne umetničke inicijative, animiranje prostora i kreativno socijalno preduzetništvo. Nacionalna širokopojasna mreža i širokopojasne umetničke inicijative (National Broadbord Network – NBN) programska je aktivnosti koja omogućava pristup digitalnim tehnologijama umetnicima, umetničkim radnicima i organizacijama i otvara mogućnost povezivanja sa drugim umetnicima u Australiji i celom svetu. Cilj ove aktivnosti je da umetnici i svi akteri na umetničkoj sceni budu bolje informisani o kulturnim tokovima, kao i o mogućnostima valorizacije svog rada. Animiranje prostora (Animating Spaces) je aktivnost koja pruža podršku zajednicama da ugoste i predstave umetničke događaje u neuobičajenim prostorima za ovakvu vrstu izraza (hale, različita mesta susreta i centri u lokalnim zajednicama). Ove kulturne aktivnosti usmerene su na razvoj partnerstva među umetnicima, na angažovanje šire zajednice, kao i na razvoj publike. U pravcu razvoja odnosa sa starosedeocima pokrenuta je inicijativa Angažovanje autohtonih naroda (Indigenous Engagement). Kako je RAA je utvrdila, potrebno je veće uključivanje i podrška domorodačkom stanovništvu u angažovanju na

105


kulturnoj sceni Australije čime bi im se omogućila ravnomernija zastupljenost i vidljivost. Sve ovo bi trebalo biti ispraćeno razvojem infrastrukture i konačno održivim razvojem kulture autohtonih naroda. Kreativno socijalno preduzetništvo (Creative Social Enterprise) aktivnost je koju afirmiše i za koju se zalaže RRA kroz rad sa lokalnim umetničkim grupama. RRA intenzivno radi na promovisanju neprofitabilnog menadžmenta usmerenog na postizanje strateških ciljeva organizacije, a ne primarno na profit. S obzirom na činjenicu da jedan od tri Australijanca živi u regionalnim, ruralnim i udaljenim delovima Australije, nema sumnje da podrška umetnosti na ovim teritorijama mora biti kontinuirana. Kako bi umetnicima bila omogućena veća finansijska sigurnost, osnovan je Fond za regionalne umetnosti (Regional Arts Fund). Fond za regionalne umetnosti je program grantova koji sprovode najviše regionalne kulturne institucije u svakoj državi, odnosno umetnička odeljenja u različitim područjima Australije. Fond podržava kulturu kroz održivi razvoj u regionalnim i udaljenim delovima u Australiji. Finansiranje je usmereno na aktivnosti koje će imati dugoročne kulturne, ekonomske i društvene benefite za pojedince i zajednice. To su pre svega: razvijanje partnerstava i kulturna umrežavanja, pružanje mogućnosti za profesionalni razvoj i zapošljavanje umetnika, podrška umetničkim projektima za razvoj lokalnih zajednica, omladinski art projekti i dr. Jedan od takvih projekata je National Visual Arts Showcase (Nacionalni izlog vizuelnih umetnosti) koji okuplja ugledne regionalne umetnike i umetnike iz udaljenih delova Australije koji će mentorisati rad lokalnih, manje afirmisanih umetnika i pomoći im da uzmu učešće u jednoj od najvećih regionalnih likovnih izložbi Australije. Fond za regionalne umetnosti podržava i razvoj inicijative za revitalizaciju i obnavljanje zapuštenih i ne nužno umetničkih prostora, kao što su napuštene fabrike, postrojenja i drugi javni prostori. Socijalno preduzetništvo u kreativnom sektoru je još jedan od ciljeva ovog Fonda. Tu se nalazi i mnoštvo novih izraza kao što su novi mediji i nove tehnologije, zatim digitalne umetnosti koje zahtevaju istraživanje novih IT metoda u umetnosti, uključujući i Nacionalnu širokopojasnu mrežu (NBN) koja će omogućiti svim australijskim kućama i poslovnim prostorima brži i pouzdaniji pristup komunikacionim sistemima.

106


Savet za veštine u kreativnim industrijama

Nova nacionalna kulturna politika Australije se zalaže za kreativnost koja podstiče inovacije, proizvodi nove sadržaje, znanje i nove tehnologije. Podrška kreativnim industrijama i strategija za ovu oblast zapravo treba da omogući njihov razvoj i konkurentnost na globalnom nivou. Uviđajući rastući značaj kreativnih industrija, australijska vlada je odlučila da ovom sektoru pristupi sa većom pažnjom i omogući mu nesmetan razvoj. Sa tim u vezi, osnovan je Savet za veštine u kreativnim industrijama (Creative Industries Skills Council – CISC), neprofitno telo u čijem se odboru nalaze poslovni ljudi iz oblasti kreativnih industrija, a koje ima za cilj da poboljša položaj kreativnih industrija u Australiji i da ojača kreativni sektor na globalnom nivou. Oblasti kreativnih industrija u kojima CISC deluje su: umetnosti, zabava, moda, dizajn nameštaja, grafički dizajn, štampa i dr. Ovakva posvećenost kreativnom sektoru ne iznenađuje budući da poslednjih godina kreativne industrije u Australiji daju veći doprinos rastu ekonomije nego čitav niz tradicionalnih grana privrede i poljoprivrede. Misija CISC-a je da bude vodeće nezavisno telo u obuci radne snage u kreativnom sektoru u cilju osnaživanja ljudskih kapaciteta za razvoj kreativnih industrija. U skladu sa misijom je i njihovo delovanje, te od svog osnivanja rade na obuci i razvoju veština kreativnih radnika, formiranju visokokvalifikovanog i stručnog kadra. Kako bi stvorili jako uporište, oni povezuju poslodavce i trenere za obuku sa relevantnim akterima iz kreativnog sektora. Ovo podrazumeva umrežavanje kompanija kreativnog sektora na svim nivoima počevši od povezivanja malih preduzeća i udruženja, do velikih kompanija sa državnim i privatnim organizacijama za kadrovsku obuku, ali i sa državnim, regionalnim i lokalnim organima vlasti. Otuda ne iznenađuje podatak da CISC ima vrlo široku i razvijenu mrežu raznovrsnih stejkholdera koji nude posao, koji traže kadrove za određena radna mesta i na kraju, bazu podataka o raspoloživoj radnoj snazi za kreativna zanimanja. Rezultat CISC-a jeste da su postali vodeće telo koje obezbeđuje strateško, stručno obrazovanje visokog nivoa i daje savete u cilju razvoja veština i unapređenja kapaciteta radne snage u kreativnim industrijama.

107


Centar izvrsnosti za kreativne industije i inovacije

Centar izvrsnosti za kreativne industije i inovacije (Centre of Excellence for Creative Industries and Innovation – CCI) australijski je centar koji se bavi istraživanjem kreativne ekonomije. Njegova misija je da unapredi istraživanja u Australiji i podstakne inovacije na globalnom nivou. CCI je zvanično osnovan 2005. godine i njegova prva finansiranja poticala su od Australijskog istraživačkog veća (Australian Research Council – ARC), glavne Vladine agencije za sufinansiranje naučne delatnosti i istraživanja. Budžet za istraživanje godišnje iznosi oko 4,2 miliona dolara, a sam Centar funkcioniše u okviru Tehnološkog univerziteta u Kvinslendu (QUT) i ima uspostavljene istraživačke veze sa Britanijom, Singapurom i Kinom. Kako je interdisciplinaran, usmeren ka drugim državama i ima široko, rastuće polje delovanja, Centar je na globalnom nivou prepoznat kao lider u istraživanjima kreativne ekonomije. Kroz saradnju sa fakultetima i preduzećima, Centar radi na novim metodologijama koje su usmerene na razvijanje alata za merenje doprinosa i učinaka kreativne ekonomije, sociološka i etnografska istraživanja i sl. Rad Centra se temelji na četiri ključne tematske celine koje se međusobno preklapaju i dopunjuju: Konceptualno modelovanje – Centar podstiče program fundamentalnog, interdisciplinarnog istraživanja koje se bavi odnosnom kulture i ekonomije. Politike i analiza makro trendova – Centar deluje u okviru nekoliko oblasti kreativne ekonomije na lokalnom i međunarodnom nivou. Bavi se praćenjem novih tehnologija, privrednih i socijalnih promena u okruženju i njihovom uticaju na razvoj Australije. Digitalne inovacije – Centar se fokusira na analiziranje, mapiranje i olakšavanje pristupa i savladavanja novih digitalnih dostignuća, s obzirom na to da su digitalne inovacije jedan od glavnih fenomena današnjice. Širok je spektar istraživanja ovog centra, pa se on bavi digitalnom klimom u društvu i javnom životu, zatim istraživanjem razlika u percepciji i informisanosti o digitalnoj tehnologiji u regionalnim delovima Australije. U sklopu ovih aktivnosti, takođe se kreiraju i primenjuju nove metodologije za analizu digitalne komunikacije. Centar učestvuje u internacionalnom mapiranju (ne)korišćenja interneta i, konačno, trudi se da istraži pomenute oblasti u Australiji i zemljama Azije (jug i jugoistok). Razvoj veština i kreativnog kapitala – u okviru ove teme Centar je fokusiran na razvoj ljudskih resursa u kreativnoj ekonomiji. Temi se pristupa iz više različitih perspektiva među kojima su edukativna psihologija, politike edukacije i sl.

108


Centar za inovacije u kreativnim industrijama

Centar za inovacije u kreativnim industrijama (Creative Industries Innovation Centre – CIIC) namenjen je unapređenju poslovanja u kreativnom sektoru. To je deo programa australijske vlade namenjen povezivanju preduzeća, pod nazivom Enterprise Connect program (Program povezivanja preduzeća). Tokom 2009. Federalna vlada je kao glavnog aktera za razvoj Centra, odredila Tehnološki univerzitet u Sidneju, a ključni faktor zašto je ovaj univerzitet dobio centar jeste njegov inkluzivni pristup i njegovi partneri među kojima su vodeći australijski univerziteti, nekoliko priznatih kulturnih institucija, kao i neke korporacije. Pod okriljem CIIC-a funkcionišu proizvodni i inovativni centri. U okviru proizvodnih centara pružaju se usluge unapređenja poslovanja za firme koje se bave proizvodnom delatnošću poput poljoprivrede, šumarstva, ribolova i rudarstva, proizvodnja softvera i slično, dok je polje delovanja inovativnih centara u oblasti kreativnih industrija, odbrambene industrije, rudarskih tehnologija i čistih izvora energije. Svake godine Centar sprovede 300 revizija poslovanja koje podrazumevaju analizu celokupnog poslovanja firme i davanje strateških saveta za dalji razvoj. Kako bi pomogli razvoj kreativnog sektora, CIIC ima tim poslovnih savetnika širom Australije koji besplatno pruža konsultantske usluge. Njihov rad obuhvata nezavisnu evaluaciju i reviziju poslovanja, a u svom izveštaju, oni daju preporuke koje pomažu preduzećima da poboljšaju svoje poslovanje, povećaju produktivnost i konkurentnost. Ovaj program nudi i 50 inkubatorskih usluga, odnosno usluge pružanja pomoći u razvoju preduzetničkih firmi, pružanje poslovne podrške i pomoći kompanijama sa visokim razvojnim potencijalom. Takođe, obezbeđuje mrežu kontakata i pristup jedinstvenoj bazi podataka o kreativnom sektoru u Australiji. Uspešan završetak programa poslovne inkubacije povećava verovatnoću da će kompanije ostati dugoročno u poslu. Dalje, CIIC pruža potrebnu savetodavnu pomoć svakom malom i srednjem preduzeću za razvoj biznisa, pomoć u implementaciji novih projekata i ideja, kao i pomoć u osnivanju preduzeća. Kao partneri CIIC-a, velike kompanije i organizacije često izlaze u susret malim i srednjim preduzećima razvijajući usluge koje su njima potrebne. Mikrobiznisi i preduzeća koja imaju samo jednog zaposlenog mogu pristupiti uslugama CIIC Bistroa, odnosno, besplatnim jednočasovnim poslovnim konsultacijama sa CIIC savetodavnim licem. Ova usluga je namenjena svima i održava se u većini velikih gradova kao i u nekim udaljenim područjima. Svim zainteresovanim kreativcima je dostupan pristup veb plaformi creativeinnovation.net.au, gde mogu pročitati inspirativne priče inovativnih, kreativnih lidera, pristupiti poslovnim izvorima i biti informisani o događajima i vestima vezanim za kreativne industrije. S obzirom na gustinu naseljenosti postoje dve vrste bistroa. Prvi je Bistro na nivou metropole koji je dostupan u Sidneju, Melburnu, Brizbejnu, Adelejdu i Pertu, dok je regionalni Bistro dostupan u raznim regionalnim područjima širom Australije. Da bi kreativni biznisi mogli da apliciraju za poslovnu reviziju, moraju biti solvetni i imati godišnji promet između 1 do 100 miliona australijskih dolara, zatim moraju posedovati specifičan broj kompanija sa kojima sarađuju iz Australije i moraju poslovati najmanje 3 godine, pre podnošenja zahteva za poslovnu reviziju.

109


Podrška umetnosti Australije

Od kada je 1999. godine u Australiji donet poreski zakon koji podstiče individualnu i korporativnu filantropiju, razvili su se mnogi programi za podršku i razvoj filantropije. Ovi programi nastali su usled razvoja privrede i uspona privatnog i korporativnog sektora tokom 90-ih godina. Jačanje privrede pratile su odgovarajuće reforme australijske vlade, kako bi se uspostavila bolja i kvalitetnija saradnja između sektora biznisa i umetnosti, i time povećala filantropija i angažovanost kompanija u sferi društvene odgovornosti. Jedan od takvih programa je Podrška umetnosti Australije (Artsupport Australia – ASA) osnovan 2003. godine. Ovaj program je započet kao trogodišnji pilot projekat dveju organizacija ACA – Australijskog saveta za umetnost (Australia Council for the Arts) i AbaF – Australijske fondacije za biznis i umetnost (Australia Business Arts Foundation) čiji su ciljevi očuvanje kulturne filantropije u Australiji. Tri godine kasnije, odnosno tokom 2006. godine, ASA je počela samostalno da radi, ali pod nadzorom gore pomenutih osnivača. Podrška umetnosti Australije predstavlja jedinstveno javno-privatno partnerstvo namenjeno pružanju besplatnih usluga u oblasti unapređenja filantropije u umetnosti. U uspostavljanju ASA težilo se decentralizovanom modelu, te u svakoj državi ili regionu postoji lokalna kancelarija ili predstavnik, koji rade uglavnom sa vodećim umetničkim organizacijama koje su primaoci finansijske pomoći Australijskog saveta za umetnost. Osim toga, ASA pruža savete i podršku i pojedincima i umetničkim organizacijama koji nisu korisnici finansijske pomoći Australijskog saveta za umetnost, ukoliko je zatraže. Gotovo u svakoj zemlji je teško izdvojiti novac za umetnost iz državnog budžeta u količini kojom bi umetnici bili zadovoljni. Kako bi povećali donatorstvo u umetnosti i kreativnim industrijama i diversifikovali izvore finansiranja ovih delatnosti osnovana je Podrška umetnosti Australije. Njen zadatak je da obuči umetnike i organizacije da sami obezbede sredstva, teže diversifikaciji svojih izvora prihoda, a samim tim i smanje poslovni rizik na umetničkom tržištu. Pomoć se pruža u obliku besplatnog mentorskog rada u nekoliko formi: direktnog mentorskog rada, obuke članova umetničkih organizacija da postanu aktivniji u prikupljanju sredstava, godišnjih predavanja i kurseva u cilju povećanja kapaciteta umetničkih organizacija za finansiranje putem alternativnih instrumenata finansiranja i sl. Osim mentorskog rada, ASA obavlja i pružanje saveta o porezima, bilo lično ili putem svog vodiča za filantropska davanja i poreze u umetnosti. Vodič predstavlja onlajn izdanje koje pomaže umetničkim organizacijama da razumeju poreze i sve pojedinosti zakona, kao i da samostalno preračunaju poreske olakšice kako bi bili upućeni u iznos beneficija koje stoje na raspolaganju darodavcu poklona ili donacije. U programima podrške filantropiji ASA ima ulogu posrednika između umetnika i donatora. Da bi maksimizirali filantropsku razmenu, ASA se fokusira na dve oblasti: pojedinačne umetnike i umetničke/kulturne organizacije sa jedne strane i na pojedinačne filantrope, privatne i korporacijske fondacije sa druge strane. Ona radi sa

110


malim i srednjim organizacijama (preduzećima, ustanovama, fondacijama, grupama u oblasti umetnosti i kreativnih industrija) čiji je godišnji obrt manji od 1.000.000 australijskih dolara i koji imaju ograničene resurse za razvoj finansijskog menadžmenta, a naročito politike prikupljanja sredstava iz privatnih fondova. U tom smislu, razvijeni su specijalni programi mentorstva kako bi se rešili slični problemi na koje nailaze umetničke organizacije pri prikupljanju novčanih sredstava. Prvi među njima je edukacija u oblasti filantropije za izvođačke umetnosti pod nazivom Program mentorstva za bord glavnih izvođačkih umetnosti (Major Performing Arts Board Philanthropy Mentoring Program) namenjen za 28 glavnih organizacija, ustanova i kompanija u koje spadaju nacionalna i državna pozorišta, orkestri, baletska udruženja itd. Za svaku od ustanova obuhvaćenih programom angažovani su konsultanti kako bi im pomogli u razvoju filantropskog finansiranja, posebno putem poklona i donatorskih programa. Program je bio toliko uspešan da je filantropska podrška izvođačkim umetnostima uvećana za čak 157% u periodu 2001–2009. godine. Drugi je Program mentorstva za starosedeoce (Indigenous Philanthropy Mentoring Program) koji je takođe podrazumevao boravak konsultanta u organizacijama kako bi pomogli zaposlenima da kreiraju programe za razvoj donatorstva. Program je završen sajmom održanim u Melburnu na kome su se okupili donatori i organizacije autohtonih umetnika koje su učestvovale u programu, sa ciljem da ostvare bolje povezivanje i uspostave kvalitetnije odnose poslovne i donatorske saradnje. Treći program je Program mentorstva organizacija od strateškog značaja (Key Organizations Philanthropy Mentoring Program). U pitanju je program sa ključnim organizacijama koji je nastao pre i tokom 2010. godine. Program finansira 50% plate menadžera i timova koji se obučavaju tokom njegovog trajanja. Veći deo osoblja koji radi u ovom programu su umetnici ili imaju veze sa umetnošću. Sam broj zaposlenih u ASA je rastao od dva zaposlena u sidnejskom odeljenju, pa do potrebe da se uključe menadžeri iz državnih i teritorijalnih ministarstava u Darvinu, Brizbejnu, Pertu, Adelejdu, Melburnu i zapadnom Sidneju. Od svog postojanja do danas, od programa filantropije obezbeđeno je više od 77 miliona dolara dodatnih prihoda za 200 australijskih umetnika i 600 umetničkih organizacija.

111


Artbanka

Kako bi pružila pomoć i podršku umetnosti i učinila dostupnim dela savremene vizuelne umetnosti, australijska vlada je 1980. godine osnovala Artbank. Artbank je program zamišljen kao mehanizam podrške savremenoj australijskoj umetnosti koji predstavlja kolekciju umetničkih dela. U kreiranju ove kolekcije učestvovala je vlada Australije tako što je sufinansirala otkup dela savremenih umetnika i Nacionalne galerije Australije koja je donirala 600 radova iz svoje kolekcije. Artbank ima dva glavna cilja. Prvi je podrška i razvoj savremene australijske umetnosti putem otkupa dela živih umetnika. Drugi cilj je promovisanje vrednosti savremene australijske umetnosti široj javnosti i nastojanje da više ljudi počne da ceni australijsku umetnost, a on se ostvaruje postavljanjem dela na javnim mestima, a naročito u poslovnim prostorima u Australiji i australijskim predstavništvima van zemlje. Formalno, program Artbanka funkcioniše kao deo Ministarstva regionalne Australije, lokalne samouprave, umetnosti i sporta. Program se realizuje tako što komisija, kao savetodavno telo ovog programa, preporučuje umetnike sa kojima bi trebalo ostvariti saradnju i čija dela bi trebalo da se nađu u kolekcijama. Kroz Artbank program obavlja se kupovina umetničkih dela, a zatim se vrši njihovo rentiranje klijentima iz javnog i privatnog sektora. Ovaj program je napravljen po uzoru na kanadski Artbank, sa osnovnom idejom da se stvori ciklus reinvestiranja sredstava od rentiranja dela u novu kupovinu, naročito umetničkih dela umetnika koji se nalaze na početku karijere. Tako se na neki način stvara fond u koji se udružuju sredstva iz javnih izvora i sredstva ostvarena na tržištu (od rentiranja), a radi baštinjenja savremene umetnosti. Kroz Artbank program otkupljuju se dela na primarnom umetničkom tržištu, a kolekcija danas sadrži dela od preko 3.000 australijskih umetnika različitih stilova, kao i umetnička dela starosedelaca i doseljenika. Ovaj program je fleksibilan, jer ljubitelji umetnosti mogu veoma povoljno iznajmiti dela australijskih umetnika. Istovremeno programom se omogućava pojedincima i organizacijama da oplemene svoj posao i dom po pristupačnoj ceni, a da pritom aktivno podržavaju savremene australijske umetnike. Artbank ima galerije i skladišni prostor u Sidneju, Melburnu i Pertu. Kolekcija koju poseduju je veoma raznovrsna i ima potencijala da zadovolji različite ukuse, od slika i fotografija preko skulptura i umetničkih dela starosedelaca, pa sve do ručnog rada. Osim toga, Artbank ima iskusne umetničke konsultante koji pomažu klijentima da definišu svoje potrebe uzimajući u obzir njihov prostor, enterijer, brend koncept (ukoliko je reč o kompaniji) i lični ukus. Po potrebi, ovi konsultanti dolaze u prostore kako bi bolje procenili mogućnosti za izlaganje nekog dela, a dela se mogu iznajmiti na 3, 6, 12 i više meseci. Iznajmljivanje umetničkih dela je mnogo jeftinije nego njihova kupovina, a naročito je primamljiva mogućnost da nakon izvesnog vremena možete promeniti stambeni i poslovni ambijent promenom slika na zidovima. Danas je Artbank najveći kupac savremene australijske umetnosti. Od svog osnivanja kroz program Artbank aktivno su sakupljani radovi živih australijskih umetnika, a zbirka je od početnih 600 radova dostigla obim od današnjih skoro 10.000 radova. Nedavno je vrednost kolekcije procenjena na 35 miliona dolara, a ovaj program je poslužio kao dobar primer za kreiranje sličnih programa u Južnoj Africi.

112


Australijska podrška izvozu u sektoru kreativnih industrija: od Austrejda do Australijske nagrade za izvoz

Australijskim izvoznim preduzećima u oblasti kreativne industrije i šire pruža se pomoć kroz različite oblike delovanja: specijalizovanih državnih agencija Austrejd, programa finansiranja izvoza, finansijske pomoći za razvoj izvoznih tržišta, pozitivnim vrednovanjem uspeha izvoznih preduzeća itd. Austrejd (Austrade) agencija je Ministarstva spoljnih poslova i trgovine širokog spektra aktivnosti počevši od trgovine, preko obrazovanja do promocije investiranja na međunarodnom nivou. Ona pomaže australijskom poslovnom svetu u razvoju trgovinskih odnosa i privlačenju direktnih stranih ulaganja u Australiju i promoviše australijski obrazovni sektor u inostranstvu. Austrejd nekada funkcioniše i kao savetodavno telo, jer pruža niz saveta i informacija stranim investitorima i blisko sarađuje sa vladom u cilju boljeg usmeravanja tih investicija. Vlada daje podršku mreži Austrejdovih kancelarija u preko 50 država. Ova mreža je jedinstvena po tome što povezuje obrazovni sektor, međunarodno tržište i istovremeno ima status vladine organizacije. Australija neguje veoma jak kreativni sektor, cenjen u svetu, a Austrejd ga podržava. Fokus izvozne promocije kreativnih industrija jesu one tehnološki intenzivne grane poput filma, multimedija, elektronskog izdavaštva, softvera itd. I ne samo to, australijske kompanije imaju kapacitete da projektuju, dizajniraju i grade kulturna mesta, ali i da upravljaju njima i da razvijaju publiku. Dakle, imaju mogućnost da pruže infrastrukturnu podršku na svim nivoima. Rad kreativnog sektora Austrejd prikazuje često u namenskim publikacijama, a jedan od takvih primera je Izjava o industrijskoj sposobnosti kulturnih okruga (Cultural Precincts Industry Capability Statement). Ova publikacija je zamišljena kao promotivni alat koji daje sveobuhvatni presek rada australijskih stručnjaka i primera uspešno realizovanih projekata australijskih kompanija širom sveta. Publikacije koje podržavaju ovu inicijativu su svakako i Nacionalna kulturna politika – Kreativna Australija (National Cultural Policy – Creative Australia), ali i zvanični dokument vlade Australije u kome je Australija predstavljena kao jedan od važnih činilaca za razvoj Azije u 21. veku (Australia in the Asian Century White Paper). Ovaj dokument naglašava značaj Azije kao tržišta za kreativne industrije i najavljuje prisustvo Australije na azijskom tržištu. S obzirom na to da je u Aziji evidentan trend rasta srednje klase, Australija ima jedinstvenu priliku da proširi svoje kreatvino tržište na ovu teritoriju i ostvari ekonomsku korist na ime ovog rasta. Australijska vlada finansijski pomaže izvoznike putem Grantova za razvoj izvoznog tržišta (Export Market Development Grants – EMDG). Dodela ovih grantova se sprovodi pod upravom Austrejda. Oni se dodeljuju industrijskom i kreativnom sektoru, određenim proizvodima ili brendu koji je stvoren ili prvi put upotrebljen u Australiji. Zatim, dodeljuju se i različitim oblicima intelektualnih usluga i autorskih prava, pri čemu se posebna pažnja poklanja pravima zaštite intelektualne svojine koji proističu iz rada australijskih stručnjaka. Na taj način, insistira se na stvaranju izvozno konkurentnih proizvoda koji su bazirani na visokoj dodatoj vrednosti koja potiče od australijskog kreativnog sektora.

113


Grantovi se dodeljuju kao: 1. finansijska podrška malim i srednjim preduzećima da razviju izvozni potencijal 2. sufinansiranje do 50% troškova promocije izvoza koji su iznad 10.000 dolara (ukoliko su ukupni troškovi makar 20.000 dolara) 3. subvencije za izvozne poslove Preduzeća mogu konkurisati za sredstva ovog programa, ukoliko su u prethodne 2 godine potrošila 20.000 dolara na promotivne aktivnosti kojima se afirmiše izvoz robe i usluga, turizam ili drugi događaji od značaja za promociju Australije na globalnom tržištu. Grant šema je namenjena za preduzeća čiji je prihod 50 miliona dolara u godini dobijanja granta. Navigator za finansiranje izvoza (Export Finance Navigator – EFN) je program australijske vlade za podršku izvozu, olakšavanje plasmana proizvoda i usluga na strana tržišta i obezbeđivanje kontakata sa drugim državama. To je u stvari onlajn vodič koji pomaže preduzećima da bolje sagledaju sve aspekte i mogućnosti u pogledu finansiranja izvoza bilo da to preduzeće želi da postane izvoznik ili da investira u inostranstvu. Vodič se sastoji detaljno objašnjenih procedura izvoza: 1) priprema za izvoz, 2) pronalaženje tržišta, 3) dobijanje ugovora, 4) finansiranje proizvodnje, 5) dobijanje novčane nadoknade i 6) procesa ekspanzija u inostranstvo. Na svakom stupnju izvoznog procesa objašnjavaju se finansijski izazovi na koje preduzeće može naići, zatim data su finansijska rešenja za te izazove i predlozi organizacija koje obezbeđuju ta rešenja. Navigatorova onlajn platforma pruža informacije o velikom broju programa i načina za dobijanje finansijske podrške, mogućnosti oslobađanja od poreza i drugih procedura bitnih za realizaciju izvoznog posla. Nacionalni program nagrada Australijske nagrade za izvoz (Australian Export Awards) promoviše i novčano nagrađuje australijske kompanije koje su postigle značajne rezultate u internacionalizaciji polovanja. Nagrade dodeljuju Austrejd i Privredna komora Australije, koja beleži najdužu tradiciju u Australiji (postoji od 1963. godine). Iskustva sa ovom nagradom su veoma pozitivna, jer govore o tome da je njenim dobitnicima povećan kredibilitet na inostranim tržištima i obezbeđena značajna medijska pažnja. Nagrada se dodeljuje tako što izvoznici prvo konkurišu na lokalnom nivou i kad dobiju priznanje stiču pravo da učestvuju u konkursu na nacionalnom nivou, kao nacionalni finalisti. Najbolji nacionalni australijski izvoznik se bira između 12 dobitnika Australijskih nagrada za izvoz i naziva se Premijer australijski izvoznik godine, što je priznanje najvišeg ranga za neku australijsku kompaniju sa međunarodnim poslovanjem.

114


Australijska fondacija za umetnost i biznis

Australijska fondacija za umetnost i biznis (Australia Business Art Foundation – AbaF) postoji od 2000. godine kada ju je osnovao Komonvelt, a uz podršku australijske vlade. Organizaciona struktura Fondacije je takva da se na čelu nalazi odbor koji imenuje ministar za kulturu, a pored odbora Fondacijom upravlja i Nacionalno veće sačinjeno od lidera aktivnih u oblasti poslovne podrške umetnosti. Najvažniji zadatak Fondacije je da obezbedi finansijsku podršku umetnicima i umetničkim udruženjima širom Australije, a svoje usluge pruža putem Australijskog fonda za kulturu (Australia Cultural Fund – ACF) koji upravlja donatorskim programima. Tako na primer, umetnici i neprofitne organizacije koje nisu registrovane kao poreski beneficirani subjekti mogu registrovati svoje programe za koje je neophodno obezbediti donatorska sredstva i putem Fonda i uz pomoć njegovog stručnog osoblja razviti najbolji pristup za obezbeđivanje donatora za svoj projekat. Da bi projekat bio registrovan u Fondu, neophodno je da, osim formalnih elemenata poput neprofitnog statusa organizacije, dokaza o aktivnosti u oblasti kulture u poslednje 3 godine i dr., ima i uravnotežen budžet i dokaz da je za realizaciju projekta obezbeđeno minimum 50% sredstava. S druge strane, donatori mogu dati donacije preko ovog Fonda čime stiču pravo na poreske benificije pošto Fondacija ima poseban poreski status, a u isto vreme mogu izabrati projekat, umetnika ili umetničku organizaciju koju žele finansirati. Osnovna misija Fondacije je unapređenje saradnje poslovnog i privatnog sektora i kulture, odnosno povezivanje umetnosti, poslovnog sveta i pojedinačnih donatora. Prema poslednjim podacima (2011) privatna podrška umetnosti u Australiji iznosila je 221 milion dolara, i beležila je prosečan godišnji rast od 4% u poslednjih 10 godina. Filantropske aktivnosti pojedinaca i organizacija činile su 60% ovih davanja, dok su ostatak dopunjavala sponzorstva i drugi oblici poslovne saradnje sa kompanijama. Pa ipak, ovakav oblik finansiranja čini tek 10,5% ukupnih godišnjih sredstava kojima kulturni programi i organizacije raspolažu. U okviru delokruga rada Fondacije, primarno je razvijanje veština menadžera u umetnosti, pomaganje delovanja umetničkih organizacija i samih umetnika kroz individualna savetovanja, programe i radionice. Zatim, tu spadaju još pružanje saveta za profesionani razvoj umetnika i obezbeđivanje pro bono pomoći stručnjaka. Sa druge strane, oni pomažu privrednim subjektima da što efikasnije valorizuju svoj angažman kroz projekte u kulturi, pružaju savete kompanijama iz oblasti kreiranja strateških projekata u kulturi, i pomažu umrežavanje i uspostavljanje kontakata sa poslovnim sektorom. Kroz nagrađivanje najbolje prakse, odnosno saradnje između poslovnog i umetničkog sektora, AbaF afirmiše odnos poslovnog sektora i kulture. Ljudi iz različitih sfera pomažu rad Fondacije, a ta pomoć se kreće od finansijske podrške, donacija za kulturu, preko sponzorstva i volonterskih usluga (savetovanja) koje umetnicima i umetničkim udruženjima pružaju stručnjaci. Mnogi pojedinci žele da budu mecene, te doniraju dela zato što vole određenu umetničku formu, žele da doprinesu poboljšanju društvenog i kulturnog života Australije ili im pak prija javno

115


priznanje. Za neke je doniranje u umetnosti način potvrde njihovog društvenog položaja – statusni simbol. S druge strane, kompanije uviđaju vrednost povezivanja svog brenda sa određenom umetničkom organizacijom, ili nastoje da razviju partnerstvo sa umetnošću kako bi motivisali i inspirisali svoje osoblje, učinili kompaniju poželjnim poslodavcem ili poželjnim poslovnim partnerom. ACF se trudi da kroz svoje programe promoviše vrednosti poslovnog angažmana u kulturi i koristi ovakvih programa, kako na planu individualne filantropije, tako i u oblasti korporativne filantropije. Promocija ovih kompanija najvidljivija je kroz publikaciju AbaF Zlatna knjiga (AbaF Gold Book) u kojoj se nalaze dobitnici godišnjih nagrada, odnosno primeri dobre prakse prikazani kroz studije slučaja sa osvrtom na uspešan rad i saradnju poslovnog i umetničkog sveta. Ovo takođe predstavlja šansu za promociju kompanija kao društveno odgovornih i aktivnih u oblasti podrške umetnosti. Uloga Fondacije je da utiče na bolje razumevanje koristi koje kompanija može ostvariti kroz partnerstvo sa umetnošću, s obzirom na to da je koristi od podrške umetnosti ponekad teško predočiti i objasniti kroz puku materijalnu dobit. Stoga se Fondacija trudi da sa stručnjacima iz korporacijskog sektora razvije senziblitet za socijalni rezultat ovakvog poslovnog ulaganja. Često se kao problem javlja i nerazumevanje na relaciji umetnik–kompanija koje dovodi do problema u međusobnoj komunikaciji i percepciji saradnje. Problem najčešće nas jer umetnici uglavnom ne razumeju kompanije, kako na najbolji način da im pristupe i da im prezentuju svoj rad. Sa druge strane, kompanije ne razumeju svoju dobit od pomoći umetnicima, tako da Fondacija kroz svoje edukativne programe radi na razvijanju veština i sposobnosti i jedne i druge strane u cilju uspostavljanja saradnje na obostranu korist. Za 12 godina Fondacija je unapredila podršku umetnosti iz privatnog sektora u Australiji i izgradila trajnije veze na relaciji umetnost– biznis–donatori. Ona danas broji oko 500 registrovanih poslovnih savetnika, a zahvaljujući istrajnom radu, uspostavljena je kontinuirana saradnja sa oko 50 australijskih kompanija koje su redovni donatori programa kulturnih organizacija i same Fondacije. Usluge AbaF-a do sada je koristilo oko 3.000 umetnika i 2.500 umetničkih organizacija, a preko 15.000 menadžera u umetnosti pohađalo je AbaF programe edukacije.

116


Podrška autohtonoj umetnosti Australije: Australijska art print mreža i Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću

Umetnost je gotovo oduvek bila bitan deo života svih kultura na zemlji od iskona do danas, povezujući prošlost i sadašnjost, ljude i zemlju, natprirodno i stvarnost. Činjenica da je australijska autohtona umetnost najstarija živa umetnička tradicija na svetu već uliva respekt. Najstarije umetničke forme na prostorima Australije bili su urezi u kamenu, zatim oslikavanje tela i crteži na tlu, a vode poreklo od pre 30.000 godina. Pod autohtonom umetnošću podrazumevaju se umetnička dela koja su napravili starosedelački narodi iz Toresovog moreuza, Australije i Tasmanije. Termin „Aboridžin“, striktno uzevši, označava starosedeoca Australije i Tasmanije, mada se često koristi i da označi starosedeoce Toresovog moreuza. Prema tome, kada se govori o aboridžinskoj umetnosti, čest je slučaj da se pod time podrazumeva umetnost svih starosedelaca Australije i okolnih ostrva. Iako je danas starosedelačka umetnost u potpunosti prihvaćena i Australija se ponosi njome kao svojom originalnom i globalno prepoznatljivom, situacija je donedavno bila sasvim drugačija – u Australiji ovakvi kreativni izrazi nisu bili priznati kao vid umetnosti. Naprotiv, bila je smatrana kao umetnost nižeg reda, ako se o njoj i govorilo. Kao i obično, neke od najvrednijih stvari, u ovom slučaju aboridžinsko stvaralaštvo, uzimano je kao obično žvrljanje domorodaca. Moramo se malo podsetiti Australije i njene kolonizatorske prošlosti. Kao i u svim kolonijama, starosedelačko stanovništvo je bilo potisnuto, a njihova umetnost skrajnuta i zanemarena. Sve do proslave dvestagodišnjice kolonizacije Australije 1988. godine i Velike australijske izložbe umetnosti 1788–1988. (The Great Australian Art Exhibition 1788–1988) aboridžinska umetnost nije bila zvanično priznata i uključena u umetničke tokove. Čak je i tokom planiranja ove izložbe bilo neizvesno da li će se dela aboridžinskih stvaralaca naći tamo, kao deo postavke. Naravno da dve stotine godina presije i nipodaštavanja nije moglo biti izbrisano jednom izložbom. Starosedeoci su izbegavali da se priključe, a njihovo mišljenje o tome se možda najbolje može videti kroz deo postavke na Australijskom bijenalu 1988. godine. Delo se zove Spomen Aboridžinima (Aboriginal Memorial) i sastoji se od 200 praznih plemenskih kovčega, tj. oslikanih, izdubljenih balvana koji su se koristili kao mrtvački kovčezi. Njihov broj simbolično predstavlja 200 godina kolonizacije Australije. Pre ove izložbe, australijski umetnici su uglavnom pokušavali da imitiraju evropske pokrete, pogotovu francuske impresioniste. Međutim, danas je situacija potpuno drugačija, a Australija se ponosi svojom autentičnom aboridžinskom umetnošću. Ova umetnost je postala čuvena zahvaljujući motivaciji i naporu autohtonih umetnika, pogotovu slikara, koji su svojim delima predstavili svetu australijske starosedelačke kulture. Na primer, Zapadnopustinjski pokret se izdvojio kao jedan od najznačajnijih umetničkih pokreta dvadesetog veka. Za taj pokret vezuje se slikanje tačkicama i obično je to prva asocijacija kada se pomene aboridžinska umetnost. Što se tiče

117


samog tržišta za ovu umetnost, ono je postojalo od trenutka kada su se prvi put sreli došljaci i starosedeoci (iako je vrednost tih dela verovatno bila potcenjena). Čini se da koren kreativne ekonomije, bar u ovom današnjem smislu, u Australiji možemo naći još od trenutka tog susreta. Danas njihova umetnička dela uživaju sva priznanja koja zaslužuju, i toliko su tražena i cenjena da se javlja problem sa falsifikatorima. Aboridžinska umetnost je imala svoju najveću tržišnu vrednost 2007. godine kada je ostvaren promet od prodaje oko 26 miliona dolara. Danas je godišnji promet od prodaje authothone umetnosti oko 8 miliona dolara godišnje. Postoji više razloga za ove tendencije, a neki od njih su zasićenje tržišta i čekanje da prođe određeno vreme da bi se kupljeno delo opet preprodalo. U svakom slučaju, starosedelačka umetnost se danas vrednuje kao bilo koje australijsko umetničko delo, ako ne i više, baš zbog toga što su njeni stvaraoci starosedeoci. Danas postoje brojne galerije (uključujući i one onlajn) u kojima se izlažu dela starosedelaca, a 2004. godine je bilo oko 96 umetničkih i zanatskih centara širom Australije. Takođe, mnogo se radi na zaštiti umetnosti i umetnika. Bilo je slučajeva da se uopšte nije cenilo delo autohtonih umetnika kao umetnički proizvod, već su se slike koristile kao opšte dobro i bez naknade za različite svrhe (npr. oslikavanje proizvoda u masovnoj proizvodnji). Međutim, danas je autohtona umetnost zaštićena zakonom i onog trenutka kada umetnik završi neko delo, ono je zaštićeno australijskim Aktom o autorskim pravima. Preduzete su mnoge mere kako bi se zaštitila i označila originalna dela starosedelaca. Iz tog razloga, 2008. godine je uveden tzv. hemijski otisak, tj. postupak kojim svaki umetnik ostavlja otisak prsta na svoj rad, a otisak se pravi tako što se pomešaju boje kojima je naslikano delo. Na taj način, s obzirom na to da je kombinacija boja jedinstvena i neponovljiva, delo je trajno zaštićeno, a falsifikati se lakše otkrivaju. Hemijski otisak se ne može u potpunosti ukloniti, niti videti golim okom, te je to originalan i odličan način zaštite autorskih prava, pre svega zbog jednostavnosti svoje primene. Danas postoje mnoge državne organizacije i udruženja koja štite i pomažu autohtonu umetnost, umetnike i umetničke organizacije, kao što su Australijska art print mreža (Australian Art Print Network) i Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću (Australian Indigenous Art Trade Association). Australijska art print mreža osnovana je 1996. godine kako bi pomogla umetnicima koji su Aboridžini ili starosedeoci Toresovog moreuza. Cilj je bio da se tim umetnicima omogući izražavajnje putem finog umetničkog stvaranja i razvijanje lokalnog i međunarodnog tržišta za svoje radove. U tom smislu su i zadaci Australijske art print mreže bili da im obezbedi podršku, zatim da doprinese maksimizaciji njihovih prihoda, kao i da im omogući izvrsnost u produkciji i prodaji radova. Danas, ova mreža nastoji da bude ugovorna strana i radi na promovisanju fer trgovine delima autohtonih umetnika. Naime, fer trgovina je propisana Pravilnikom o komercijalnom poslovanju sa australijskom starosedelačkom umetnošću (The Indigenous Australian Art Commercial Code of Conduct – the Code). On treba da obezbedi fer poslovanje starosedelačkim umetnicima i umetničkim organizacijama. Zahvaljujući njemu, utvrđeni su standardi poslovanja sa starosedelačkim vizuelnim umetnicima, a kupcu dela se garantuje da umetnička dela koja se prodaju zadovoljavaju etička načela trgovine. Sve ovo je vrlo bitno naglasiti jer Pravilnik ima za cilj da spreči iskorišćavanje umetnika, a samim tim i

118


njihovih porodica i cele industrije. Uz to, Pravilnik nije samo slovo na papiru, već se o njegovim dopunama i primenama brine posebna agencija. Poslednjih godina Australijska art print mreža blisko sarađuje sa umetnicima sa dalekog severa u Kvinslendu, kao i onima iz Toresovog moreuza. Dokaz ove posvećenosti regionu može se videti u nedavnom otvaranju umetničkog prostora od 1.000 metara kvadratnih u Kernsu (Kvinslend) u okviru koga su izložbene galerije, atelje za izradu štampanih otisaka i umetnički ateljei. Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću je nacionalna organizacija za pojedince i organizacije koji imaju iskustva u izradi i prometu australijske aboridžinske umetnosti. Ova asocijacija radi u cilju promovisanja moralne i etičke trgovine aboridžinskom umetnošću, kao i na moderiranju foruma gde članovi udruženja mogu da diskutuju o temama relevantnim za aboridžinsku umetničku industriju. Inicijativa za osnivanje udruženja vuče korene iz jedne diskusije održane u Alis Springsu 1998. godine gde su se sastali predstavnici različitih industrijskih grupa autohtone umetnosti iz cele Australije. Tu su bili i predstavnici umetničkih centara iz različitih zajednica, umetnici starosedeoci, trgovci aboridžinskom umetnošću, galerije aboridžinske umetnosti, zastupničke grupe i akademci. Mnogi od njih su bili mišljenja da su regulativa koja se odnosi na privredne odnose, kao i tela koja štite njihove interese odavno zastareli (posebno imajući u vidu sve veći nacionalni i internacionalni rast interesovanja za starosedelačke umetnosti). Nakon nekoliko dana diskusije, novembra 1998. izrađen je Etički pravilnik i osnovano Udruženje za trgovinu umetničkim delima (Art Trade Association). Ovo udruženje zastupa stanovište da produkcija počiva na kreativnom geniju starosedelačkih umetnika koji proizvode kulturni materijal i da njen opstanak na duge staze zavisi upravo od toga koliko je jaka ta kultura. Podrška autohtonoj umetnosti pre svega je značajna za identitet Australije, ali imajući u vidu ekonomsku dobit, mora se priznati da je istovremeno autohtona umetnost i jedan od stubova kreativnog sektora Australije. Stoga se ona ne sme ni u kom slučaju zanemariti, već naprotiv, treba biti podržana na sve moguće načine što vlada Australije dosledno i čini.

119


Autohtona poslovna Australija

Briga o starosedeocima Australije je važan zadatak vlade. Prvi Australijanci su dugo bili zapostavljani i potiskivani. Pre dolaska britanskih kolonista, postojalo je preko 500 različitih klanova, ili „nacija“ širom kontinenta. Danas starosedeoci čine 2,4% (460.000) od ukupne populacije ove zemlje (22 miliona). Jedna od organizacija koja nastoji da ukloni jaz između dva standarda življenja: standarda starosedelaca i standarda ostalih Australijanaca i da stvori naciju u kojoj su tzv. prvi Australijanci ekonomski nezavisni i integralni deo privrede, svakako je Autohtona poslovna Australija (Indigenous Business Australia – IBA). To je komercijalna organizacija koja promoviše i ohrabruje samoupravljanje, održivost i ekonomsku nezavisnost starosedeoca Australije tj. Aboridžine i starosedeoce Toresovog moreuza. I ne samo to, IBA je jedna od najstarijih i definitivno jedna od najuspešnijih komercijalnih organizacija specijalizovanih za ekonomsko jačanje starosedelaca. IBA je osnovana 1990. godine kao Korporacija za komercijalni razvoj Aboridžina i starosedelaca Toresovog moreuza (Commercial Development Aboriginal and Torres Strait Islander Commercial – CDC), nakon objave Aktа komisije autohtonih naroda (Aboriginal and Torres Strait Islander Commission Act) 1989. godine. Povod za kreiranje korporacije bila je želja da se stvori poslovno telo koje bi bilo pod kontrolom starosedelaca i imalo privilegije u komercijalnim i finansijskim aktivnostima. Njen fokus je prevashodno bio na komercijalnim aktivnostima i osiguravanju ekonomske nezavisnosti starosedelaca. Osnovni budžet je iznosio oko 10 miliona dolara, a za većinu korisnika programa važilo je pravilo da moraju imati više od 18 godina i starosedelačko poreklo. Nakon izvesnog broja revizija i istraživanja u vezi sa programom ekonomskog razvoja starosedelaca kojim su se definisali i usaglašavali strateški pravci ekonomskog razvoja starosedelaca, CDC je pretrpeo niz promena, kao što je i promena naziva organizacije u Autohtonu poslovnu Australiju (IBA). Sredstva ove organizacije se uglavnom sastoje od pozajmica za stambene i poslovne prostore i druge nekretnine, zatim industrijske, ugostiteljske i turističke delatnosti i projekte. S obzirom na to da je ovo ujedno i organizacija koja se bavi davanjem pozajmica i investiranjem u preduzetničke poduhvate starosedelaca, na nju jak uticaj ima kretanje kamatnih stopa tokom godine. Budžet IBA iznosi oko 170 miliona dolara godišnje, sa tim da je delimično finansira vlada, a delom se finansira kroz sopstvene prihode koji uglavnom potiču od kamata na pozajmice, naknada za iznajmljivanje prostora, prodaje roba i usluga i sl. IBA obezbeđuje sredstva koja se koriste za IBA domove, IBA preduzeća i IBA investicije. Kada pominjemo IBA domove, pre svega, treba naglasiti da generalno svaki Australijanac gleda na mogućnost posedovanja svog sopstvenog doma, tj. kuće, kao na jedan od osnovnih životnih ciljeva. Stoga IBA teži da poveća stopu starosedelaca koji poseduju kuće, i smanji jaz između njih i ostalih Australijanaca, bar u toj oblasti. IBA obezbeđuje pozajmice starosedeocima da kupe kuću na tržištu nekretnina, kao i na zemlji zajednice u kojoj žive. Osim kupovine stambenog objekta,

120


IBA program im takođe omogućava i da kupe zemlju i na njoj izgrade objekat ili da renoviraju postojeći. Većina zajmova se odobrava onima koji prvi put kupuju kuću i sposobni su da izvršavaju kreditne obaveze u dugom roku. Ova mogućnost se nudi porodicama, ali i pojedincima u cilju stambenog osamostaljivanja. Pomoć je i te kako dobrodošla s obzirom na to da većina starosedelaca živi u zabačenim delovima Australije i generalno imaju niže prihode i životni standard. IBA domovi obezbeđuju starosedeocima osnovno pravo i želju svakog Australijanca – da poseduje sopstveni dom. Zahvaljujući ovom programu, procenat starosedelaca koji imaju svoj dom u 2011. godini iznosio je 37,4%. To je i dalje značajno ispod nacionalnog proseka – 69,6%, ali u svakom slučaju označava napredak u kvalitetu života domicijalnog stanovništva. IBA Program za preduzeća ohrabruje male privrednike među starosedeocima olakšavajući im pristup finansijama (poslovnim pozajmicama) u slučajevima kada finansijeri iz privatnog sektora ne mogu ili ne žele da im izađu u susret. IBA im pruža priliku da sarađuju sa profesionalcima, odnosno mentorima koji im pomažu da na duže staze poprave bonitet preduzeća. Program takođe finansira istraživanja regionalnog stanja u privredi koja bi mogla uticati na opstanak malih biznisa. Tokom 2012. godine, u okviru ovog programa odobreno je 85 novih pozajmica u iznosu od 17,3 miliona dolara, među kojima su se našle i finansijske subvencije za pokretanje ili razvoj biznisa u sferi kreativne ekonomije. Time je postignuto jubilarno 500. odobrenje finansijskih sredstava u okviru IBA programa. Većina poslova koji dobiju novac jeste za započinjanje sopstvenog biznisa, kao i za razvoj u ranoj fazi (3 godine od osnivanja). IBA Program za investicije omogućava starosedeocima investiranje u komercijalne poduhvate. Ovi poduhvati mogu biti finanansirani mešovitim sredstvima, kako od strane IBA-e, tako i privatnog sektora. Do sredine 2012.godine, ukupna sredstva uložena kroz program investicija iznosila su skoro 2 miliona dolara, od čega je 56% bilo uloženo u područja van metropola.

121


Podrška australijskoj filmskoj industriji

Filmska industrija, kao jedan od značajnih segmenata kreativnih industrija u Australiji u najvećoj meri je finansirala vlada, odnosno vladine politike su značajno uticale na razvoj ove oblasti. Podrška televiziji i filmu se tokom poslednjih 30 godina, sastojala od državnih subvencija, prihoda od distributera i emitera, kao i privatnih investicija. U poređenju sa ostalim industrijama, dobit koju ostvaruju film i televizija je veća od nekih drugih grana privrede, kao npr. rudarstva. Tako je u 2010. godini, ukupna bruto dodata vrednost filmsko-televizijske industrije procenjena na oko 6,1 milijardu dolara, sa prosečnim godišnjim rastom od 5%. Danas, filmska industrija zapošljava oko 48.667 radnika. Međutim, iako se australijski filmovi snimaju na engleskom jeziku, pa se očekuje da budu privlačniji publici, jer asociraju na komercijalnu holivudsku produkciju, oni i dalje ne postižu globalan uspeh u dovoljnoj meri, iako za to imaju potencijala. Nekoliko programa podrške filmskoj industriji zaslužuju posebnu pažnju poput programa Skrin Australija, Australijski program za internacionalnu koprodukciju, Fond svih medija itd. Skrin Australija (Screen Australia) jeste vladin program za finansiranje australijske filmske industrije osnovan 2008. godine. Njegove funkcije su da podrži i promoviše razvoj visoko kreativne, inovativne i komercijalno održive australijske filmske i televizijske industrije. Praktično, ovaj program treba da omogući da se razvije potražnja za australijskim filmskim sadržajima i stvori osnova za održivost filmske industrije. Skrin Australija ostvaruje navedene ciljeve kroz sufinansiranje dugometražnih, dokumentarnih, televizijskih i dečjih programa. Oblici podrške su izrada scenarija, produkcija, postprodukcija filmova, distribucija, marketing i razvoj publike. Osim ovoga Skrin Australija zadužen je i za istraživanje razvojnih perspektiva filmske industrije i predlaganje mera za njen razvoj. Programom za internacionalnu koprodukciju (Government’s Producer Offset and International Co-production Program) takođe upravlja Skrin Australija, a njegov cilj je rast koprodukcijskih projekata, kako na domaćem tako i inostranom tržištu. Filmska koprodukcija je važna za razvoj australijske filmske industrije, jer doprinosi otvaranju novih tržišta za australijske filmove, omogućava kreativnu razmenu, ojačava postojeće diplomatske veze među državama i povećava broj visokokvalitetnih produkcija. Koprodukcije takođe olakšavaju finansiranje, sa čim većina australijskih filmova ima probleme. Javna podrška je često neophodna australijskoj filmskoj industriji jer privatni izvori finansiranja produkcije retko pokrivaju njene troškove, tako da oko 85% filmskih producenata godišnje koristi državnu pomoć namenjenu razvoju filma. Interesantno je da se koprodukcijskim sporazumima pristupa na nivou države, što omogućava da se pregovara o uslovima sporazuma, a u ovom procesu učestvuju i predstavnici filmske industrije. Do sada Australija ima potpisane bilaterarne sporazume o filmskim koprodukcijama sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Severnom Irskom, Kanadom, Italijom, Irskom, Izraelom, Nemačkom, Singapurom, Kinom i Južnom Afrikom, kao i Francuskom i Novim Zelandom. Trenutno pregovara sa Indijom, Danskom, Malezijom i Republikom Korejom.

122


Fond svih medija (All Media Fund) namenjen je finansiranju različitih vrsta medija u cilju prezentovanja interaktivnog ili višeplatformskog inovativnog pripovedanja ili naracije. Osnovni cilj je da se prezentuju australijske priče na TV-u ili filmu, bez obzira na to kako se pristupa ili preuzima taj sadržaj. Fond deluje kroz dva stateška programa. Prvi od njih je Digitalni start (Digital Ignition) odnosno pružanje razvojne podrške inovativnim interaktivnim projektima (uključujući i video-igre) sa jakom pripovedačkom komponentom – za TV, onlajn ili hend held uređaje. Drugi strateški program je produkcijske orijentacije, te nosi naziv Produkcija svih medija (All Media Production) i njegov zadatak je da omogući producijsku podršku linearnim i nelinearnim (interaktivnim) projektima koji idu van kreativnih granica, a pogotovu pomažu interaktivnim projektima (video-igre, sajtovi, aplikacije, alternativna stvarnost, virtuelni svetovi, MMORPG (masivna višekorisnička mrežna igra igranja uloga) i interaktivna drama sa jakom naracijom.

123


Udruženje za rast mobilnih preduzeća

Udruženje za rast mobilnih preduzeća (Mobile Enterprise Growth Alliance – MEGA) vrsta je programa namenjena preduzetnicima u industrijama digitalnog sadržaja i aplikacija u Južnoj Australiji koji postoji od 2006. godine. Program se finansira kao javno-privatno partnerstvo (država, javne vlasti, privatni sponzori, donatori, itd) i predstavlja program početnog nivoa za osnaživanje digitalne industrije, a uz pomoć njega može se pristupiti i naprednijim programima kao što su programi za razvoj industrije, npr. ANZATECH (Australia and New Zealand Technology), izvozni programi, VET program (Vocational and Educational Training – Stručna i obrazovna obuka) i dr. MEGA pomaže pojedincima i preduzećima koji bi želeli da stvore novi proizvod ili uslugu za globalno tržište, a deluju u oblasti digitalnih tehnologija, softvera, interneta ili mobilnih telefona. Program se realizuje na više različitih polja, pri čemu je najvažnije polje delovanja sticanje praktičnih veština za razvoj invoativnih proizvoda i njihovu komercijalizaciju. Zatim, MEGA pruža širok dijapazon nefinansijskih usluga digitalnoj industriji (vođstvo, prezentacije i mentorstvo), pomaže kompanijama u privlačenju strateških partnera i investitiora i daje podršku u uspostavljanju međusektorske saradnje. Bitno je napomenuti i značajnu ulogu Programa u razvoju ljudskih resursa i obezbeđivanju multidisciplinarne metodologije za timski razvoj, koja je od presudne važnosti za razvoj digitalne ekonomije. Da bi neko konkurisao za usluge ovog programa, dovoljno je da popuni onlajn upitnik na osnovu koga se ocenjuju njegove kvalifikacije za korišćenje programa. Kriterijumi za ulazak su posedovanje veština, iskustvo i motivacija. Program traje 20 nedelja, a učesnici programa formiraju projektne timove i vođeni industrijskim stručnjacima, razvijaju nove proizvode i usluge. Svakom timu se dodeljuju mentori, koji im pomažu kroz stručne savete da procene tržište, poslovne ideje, testiraju tehničku i poslovnu izvodljivost tih ideja, kreiraju poslovni plan ili poslovnu ponudu i konačno, predstave svoju ideju. Svi projekti nastali tokom 20 nedelja učešća u programu predstavljaju se potencijalnim investitorima na medijski propraćenom Danu prezentacija (Pitch Day). Inače, za ulazak u program MEGA nije striktno neophodno da postoji ideja koji proizvod ili uslugu bi polaznici kreirali, jer, na kraju krajeva, može se desiti i da pristupe programu sa jednom idejom, a nastave rad na nekoj drugoj. Program je odlična prilika za ljude koji imaju potencijal, ali nisu sigurni u kom pravcu bi trebalo da razviju svoje poslovanje, ili trenutno nemaju konkretnu ideju. Važno je napomenuti i to da MEGA nije besplatan program – potrebno je platiti određenu članarinu (440–550 dolara). Međutim, ta članarina nije velika u poređenju sa iznosima koje bi plaćali za konsultacije i mentorstva van ove organizacije. Takođe, ukoliko neko iz opravdanih razloga ne može obezbediti članarinu, postoji mogućnost da mu se pruži finansijska pomoć. Na primer, studenti mogu pohađati program besplatno ukoliko je to prethodno dogovoreno sa njihovom obrazovnom institucijom. Najuspešniji polaznici programa dobijaju MEGA nagrade koje se kreću od 1.000 do 5.000 dolara. Ipak, ono što je od suštinske važnosti za učesnike programa nisu

124


nagrade, već sticanje iskustva i znanja, kao i kontakata sa potencijalnim klijentima ili poslodavcima. Dakle, osnovni rezultati ovog programa su stvaranje održivih partnerstava između kreativaca i poslovnog sektora, pristup kvalitetnijim izvorima finansiranja, stvaranje novih poslova i izgradnja mreža za podršku. Pored toga, nakon završetka programa učesnici se i dalje smatraju delom MEGA zajednice koja nastavlja da ih informiše o aktuelnim poslovnim dešavanjima i potencijalnim mogućnostima za poslovnu saradnju. Na taj način svaka kompanija ili pojedinac koji postanu član ove organizacije dobijaju višestruku korist, jer dobijaju podršku i nakon završetka programa.

125


Art start program

Nakon završenog fakulteta, svi diplomci imaju znanje, koje žele da upotrebe i dokažu se u „stvarnom svetu“. U Australiji većina njih relativno lako nalazi poslove koji su isplativi ili one koji se bar redovno isplaćuju, jednom ili dva puta mesečno. Ipak, čini se da je sticanje iskustva i započinjanje karijere posebno teško umetnicima. Na primer, ukoliko se neko odluči da bude pisac ili slikar, ma koliko naporno radio, trebaće mu mnogo više vremena od jednog meseca da bi naplatio uloženi trud i novac i da bi mogao da živi od svoje profesije. Vlada je prepoznala taj problem i osnovala Art start program (ArtStart programme), jednogodišnji program koji obezbeđuje grantove za razvoj karijere i umetničkog preduzetništva. Osnivač i finansijer ovog programa je Australijski savet za umetnost. Program finansijski pomaže nedavno diplomiranim umetnicima koji žele da započnu karijeru kao kreativni ili kulturni stručnjaci, administratori, animatori ili istraživači u oblasti kreativnog sektora. Umetnici koji mogu aplicirati za ovaj grant trebali bi biti iz oblasti: plesa, dramskih umetnosti, vizuelnih umetnosti, multidisciplinarnih i umetnosti u medijima. Dijapazon disciplina koje mogu konkurisati za grant je zaista širok, pa umetnik koji konkuriše za grant može biti pisac, juvelir, režiser u pozorištu, dizajner, lutkar, cirkuski izvođač, koreograf, kompozitor, muzičar i sl. Ne postoji starosno ograničenje, ali je neophodno da su kandidati prethodne tri godine proveli studirajući, ili da će završiti studije u narednoj godini. Grantovi obezbeđuju sredstva za finansiranje usluga, razvoj veština i opreme koja bi pomogla diplomcima da izgrade isplativu karijeru u umetničkoj oblasti koju su studirali. Na primer, Art start grant se može iskoristiti za pravljenje portfolija, za samopromociju, osnivanje ateljea, plaćanje poslovnih saveta, nabavku opreme, izradu sajta itd. Stoga, Art start ne finansira direktno stvaranje novih kreativnih dela, niti podržava razvoj jednokratnih performansa ili izložbi, ne služi za plaćanje troškova života ili za umetničke plate. Sve u svemu, umetnik može dobiti samo jedan Art start grant tokom svoje karijere, a za prijavu je potrebno definisati kratkoročne i dugoročne ciljeve njenog razvoja. Predlog plana razvoja karijere koji se podnosi za dobijanje granta mora biti održiv, zatim moraju se pokazati umetnički potencijali i izraziti jaka posvećenost odabranom polju. Mnogi uspešni umetnici su počeli svoj rad upravo sa dobijanjem ovog granta. U Australiji postoji dosta programa koji su usmereni na razvoj karijere mladih umetnika, poput Pozible Crowd Funding, The Awesome Foundaton, SOYA 365, Creative Partnerships Australia ili Ian Potter Cultural Trust. Art start se izdvaja po tome što nudi podršku najrazličitijem spektru umetnika i prema veličini svoje podrške mladim umetnicima. U 2013. godini za ovaj program je konkurisalo oko 346 umetnika, a odobreno je oko 111 finansiranja u iznosu od 1 milion dolara.

126


Komercijalizacija Australije

Australijski institut za komercijalizaciju (Australian Institute for Commercialisation – AIC) program je koji je 2009. Godine osnovala vlada Australije a koji je pre nekoliko godina transformisan u program Komercijalizacija Australije (Australia Commercialisation – AC). On raspolaže sa godišnjim budžetom od 60 do 80 miliona dolara i obezbeđuje integrisan, praktičan pristup koji omogućava da se proizvodi, tehnologije i usluge iznesu na tržište, a osnovna njegova svrha je da pomogne preduzećima da premoste jaz između inovativnih ideja i komercijalnog uspeha. Program se temelji na konceptu komercijalizacije stvorenih usluga i proizvoda, a AC ovaj koncept definiše „kao pretvaranje ideje ili know-how-a u proizvod ili uslugu koja izbacuje vrednost na tržište“. Program nudi niz specijalno prilagođenih mera podrške u vidu konsultantskih saveta i usluga, zatim studija izvodljivosti i razvoja proizvoda ili usluga. On se sastoji od specifičnih komponenti kao što su podrška veštinama i znanju, dovođenje iskusnih direktora, izrada studija izvodljivosti i odobravanje finanijskih subvencija za razvoj poslovanja. Sufinansiranje preduzeća u vidu podrške veštinama i znanju se odobrava u maksimalnom iznosu od 50.000 dolara i namenjeno je plaćanju naknade konsultantima ili konsultantskim agencijama koje će biti angažovane na razvoju poslovanja preduzeća, uz uslov da sredstva programa čine 80%, dok preduzeća moraju da obezbede sopstveno učešće od 20% ukupnih sredstava. Programska linija koja je namenjena dovođenju iskusnih direktora raspolaže fondom od 350.000 dolara i bavi se regrutovanjem generalnog ili izvršnog ili sektorskog direktora u određeno preduzeće, pri čemu preduzeća moraju učestvovati u sufinansiranju ovog programa sa 50% ukupnih troškova. Asistencija iskusnih direktora daje šansu malim inovativnim kompanijama i preduzetnicima da zaposle glavnog izvršnog direktora i/ili neke druge talentovane direktore koji poseduju prave veštine da uspešno razviju ili plasiraju novi proizvod, tehnologiju ili uslugu na tržište. U okviru programske linije namenjene studijama izvodljivosti dodeljuju se grantovi u iznosu od 50.000 do 250.000 dolara za procenu komercijalne održivosti novog proizvoda, tehnologije ili usluge, uz učešće preduzeća u finansiranju ove aktivnoti u iznosu od 50% ukupnih troškova. Na kraju, u okviru programske linije koja podržava razvoj preduzeća odobravaju se iznosi od 50.000 do 2 miliona dolara i koriste se u cilju razvitka novog proizvoda, tehnologije ili usluge do stepena kada se mogu plasirati na tržište, takođe uz učešće preduzeća u sufinansiranju u iznosu od 50% ukupnih troškova. Bitno je naglasiti da se svakom preduzeću koje učestvuje u programu dodeljuje menadžer tokom trajanja saradnje ili projektne aktivnosti. Menadžer vodi učesnike kroz proces komercijalizacije i olakšava im pristup ekspertskoj bazi koja deluje u okviru programa komercijalizacije. Učesnici mogu pristupiti Komercijalizaciji kroz bilo koju od komponenti, i izaći iz programa kad god to požele. Višestruke vrste pomoći mogu se koristiti istovremeno ili naknadno, zavisno od potrebe kandidata. Jednom kada kompanije uđu u proces komercijalizacije, osnovni cilj je da po završetku programa budu sposobne da nezavisno učestvuju na tržištu, obezbeđuju novac iz privatnih izvora, licenciraju svoju tehnologiju, ulaze u partnerstva ili povećavaju svoju prodaju.

127


Podrška razvoju preduzetništva, znanja i kreativnih industrija u pustinjskim predelima Australije

Trećinu celokupnog kopna na Zemlji čini pustinja, a naseljava je šestina svetske populacije. U Australiji pustinja zauzima čak oko 70% teritorije. I ne samo to, u ovoj zemlji neravnomeran raspored stanovništva je do te mere naglašen da na oko 85% australijske teritorije živi manje od 5% populacije. Stoga, vlada Australije razvija programe i mreže poslovanja kako bi stimulisala stanovništvo iz unutrašnjosti, a posebno iz pustinjskih oblasti da razvijaju preduzetništvo i da stvaraju održive poslovne modele na ovim prostorima. Naime, postoje makar tri zajednjička problema za pustinjske zajednice i eko-sisteme na globalnom nivou, a to su: upotreba vode i drugih resursa, održavanje bioraznovrsnosti i recikliranje otpada sa minimalnim narušavanjem ekološke sredine. Ti problemi su izazvali internacionalnu potrebu za razvojem privrede i održivih zajednica u pustinjskim regijama. Pustinjsko znanje Australije (Desert Knowledge Australia – DKA) korporacija je koja identifikuje i razvija ključne nacionalne i lokalne programe, mreže i partnerstva, nastojeći da doprinese boljoj budućnosti pustinjske Australije. To je javna korporacija vlade Severne teritorije, sa vizijom da osigura harmoničnu, održivu i prosperitetnu budućnost za sve stanovnike australijskog pustinjskog predela. DKA pomaže razvoj i upravljanje biznisom u Alis Springsu, u okrugu od 73 hektara na čijoj teritoriji postoji oko 41.000 malih i srednjih preduzeća u vlasništvu autohtonog stanovništva i doseljenika. Ovaj okrug još nazivaju Okrugom pustinjskog znanja (Desert Knowledge Precinct). Mnoge međunarodne organizacije (npr. Ujedinjene nacije) razvijaju programe poput australijskog programa pustinjskog znanja, stoga je DKA korporacija od državnog, ali i globalnog značaja. DKA realizuje nekoliko ključnih projekata: • • • • • • •

Alis Springs program pustinjskog vođstva (namenjen je poslovnim liderima na pustinjskim teritorijama) DKA Solarni centar (sprovodi istraživanja i testira sredstva solarnih tehnologija) DK teren (obezbeđuje mesto za deljenje i razvoj pustinjskog znanja) DK simpozijum i poslovna izložba (poslovno-sajamska manifestacija namenjena umrežavanju poslovnih lidera i predstavnika biznisa) Zapošljavanje starosedelaca i podizanje njihovog nivoa obrazovanja Ostvarivanje partnerstva u turizmu sa zabačenim predelima Udaljeni FOKUS (inicijativa za razvijanje novih načina povezivanja vlade sa pustinjskim i zabačenim delovima Australije, u cilju kvalitetnijeg upravljanja)

Poslovna mreža u zabačenim predelima (Outback Business Network – OBN) jedan je od najbitnijih programa DKA, a njenim delovanjem obuhvaćeno je 10 regiona u zabačenim delovima Australije. Mreža broji više od 1.500 članova aktivnih u pet oblasti: rudarstvo, održiva gradnja, turizam, lokalna proizvodnja i kreativne industrije. Važno je napomenuti da je članstvo u mreži besplatno i da je njeno sedište u Alis Springsu.

128


OBN mreža povezuje poslovne ljude i organizacije sličnih stavova širom Australije. Bavi se organizacijom sastanaka i drugih poslovnih događaja, čime pruža priliku članovima da pronađu potencijalne saradnike i ostvare nove poslovne poduhvate. Ovakvom delatnošću OBN pruža priliku malim i srednjim preduzećima da uštede na vremenu prilikom skupljanja informacija i kontakta, tj. da se povežu sa ljudima iz industrijskog sektora duž regiona Australije. Takođe im pruža priliku da se uključe u nacionalne i globalne lance nabavke, te pustinjske firme na ovaj način dobijaju šansu da unaprede svoje poslovanje i da ga podignu na jedan viši nivo. DKA OBN ulaže u poslove koji mogu da obezbede održive radne karijere za ljude iz unutrašnjosti zemlje. Ova mreža omogućava biznisima iz pustinje da budu konkurentni i da sarađuju kako sa gradskim i međunarodnim firmama, tako i jedni sa drugima. Zatim im omogućava da smanje troškove pomoću kvalitetnog marketinga i obuke i da rade na razvoju svog poslovanja. DKA OBN takođe sarađuje sa centrima za povezivanje preduzeća. U Alis Springsu postoji Centar za povezivanje udaljenih preduzeća (Enterprise Connect Remote Enterprise Centre) koji povezuje manje firme pustinjske Australije sa novim idejama, tehnologijama i tržištima. Širom Australije, a i na globalnom nivou, došlo je do značajnog povezivanja preduzeća putem klastera. Kada govorimo o OBN-u, neophodno je pomenuti i njihov doprinos ovakvom vidu povezivanja preduzeća. Naime, OBN vodi koncept klastera kroz međuregionalnu industrijsku mrežu koja povezuje preduzeća i preduzetnike u 9 regiona. Na taj način, pustinjske firme više nisu ograničene samo na svoju regiju, niti na državu, već mogu da ostvare kontakte i sarađuju sa velikim brojem firmi. Iako su geografski i socijalno gledano udaljene od metropola na obali, pruža im se šansa da ravnopravno učestvuju u razmeni informacija i iskustava, te ostvaruju poslovne saradnje kao ravnopravna, nezavisna i konkurentna preduzeća. Nisu više lokalno ograničene, već im se pruža šansa da sarađuju sa domaćim i stranim kompanijama, a što je veći izbor, time je i veća mogućnost da se proširi tržište i intenzivira njihovo ekonomsko osnaživanje.

129


Odiseja: Transformacija biznisa kroz dizajn

Vlasti u Kvinslendu sve veću pažnju posvećuju dizajnu verujući da je to ključ komercijalizacije inovacija i uspešne transformacije odlične ideje u komercijalno uspešan i privlačan, proizvod ili uslugu na globalnom tržištu. Odiseja: transformacija biznisa kroz dizajn, pojekat je vlade Kvinslenda sa ciljem da lokalna privreda postane konkurentnija na međunarodnom planu. Ovaj projekat je pokrenulo Ministarstvo za zapošljavanje, ekonomski razvoj i inovaciju (Department of Employment, Economic Development and Innovation – DEEDI). Projekat Odiseja je specijalno razvijen za kvinslendske kompanije, a fokusiran je na dizajn kao na način stvaranja bogatstva i povećanja međunarodne konkurentnosti. U program su uključene kompanije koje žele da postanu lideri na tržištu i da zadovolje potrebe svojih mušterija sa visokofunkcionalnim, praktičnim i pristupačnim proizvodom i uslugama. Osnovni koncept projekta Odiseja je da integriše dizajn u sve aspekte posla – od opremanja poslovnog prostora do kreiranja proizvoda. Kao takav, on promoviše dizajn kao integrativni pristup korporativnoj kulturi preduzeća. Smatra se da je kompanija koja se rukovodi dizajnom vizionarska, maštovita, prevazilazi očekivanja mušterija svojom kreativnošću i stilom, ceni i razvija intelektualnu svojinu, teži da bude vodeća na tržištu i međunarodno konkurentna. Cilj programa Odiseja je da što više kvinslendskih kompanija dostigne ovaj stepen poslovne kulture i razvoja baziranog na rastućim ulaganjima u dizajn. Program pruža kompanijama usluge razvoja dizajna u vrednosti od 50.000 dolara, uz obavezno učešće kompanije od 5.000 dolara. Po ulasku kompanije u program vrši se revizija i procena postojećeg stanja intelektualne svojine i dizajna koja traje 4–6 nedelja, a potom započinje mentorstvo u trajanju od 6 meseci i u tom periodu se radi na poboljšanju celokupnog dizajna kompanije. Da bi neka kompanija učestvovala u ovom programu neophodno je da ima prihod u intervalu od 3 do 100 miliona dolara godišnje, da su joj stope rasta prodaje više od 20% godišnje, da je izvorno orijentisana, posluje duže od 5 godina, kao i da je dobila pozitivnu ocenu komisije projekta Odiseja u pogledu potencijala za tržišnu valorizaciju i dalji razvoj kompanije rukovođen dizajnom. Program implementira preduzeće QMI Solutions (QMI rešenja), pružajući usluge evaluacije i procene kapaciteta firme za razvoj baziran na dizajnu, zatim pruža savetodavne usluge specijalista za dizajn i usmerava preduzeća koja su u procesu trasformacije svog poslovanja. U isto vreme program Odiseja pruža nove poslove za kvinslendske grafičke, industrijske i dizajnere usluga i mreža, i na taj način projekat predstavlja medijatora između tradicionalnih sektora privrede i kreativnih industrija.

130


Literatura: AGDA. Creative Industries Innovation Centre’s Biztro Consultation. Melbourne. (30. 11. 2012) http://events.agda.com.au/calendar/795/creative-industries-innovation-centre's-biztroconsultation---november (pristup 16. 7. 2013) ARC Centre of Excellence for Creative Industries and Innovation (CCI), http://cci.edu.au/ (pristup 13. 7. 2013) Artfiles. Artsupport Australia. 2011. http://www.artfiles.com.au/artsupportaustralia (pristup 20. 7. 2013) ArtStart grants. Creative Partnerships Australia http://www.artstartgrant.com.au/WhatsNext /Details/55 (pristup 20. 7. 2013) Australia Council for the arts. Australian art and virtual worlds. (3. 6. 2013) http://www.australiacouncil.gov.au/artforms/experimental-arts/news_items/virtual_worlds (pristup 18. 7. 2013) Australia Council for the arts. Arts funding guide 2013. Australian Government: NSW. 2013. Australian Government. About the department. Department of Regional Australia, Local Government, Arts and Sport. (24. 7. 2013) http://www.regional.gov.au/department/about/ index.aspx (pristup 11. 8. 2013) Australian Government. Creative Australia 2013. Australian Government Australian Government. The new Creative Industries Innovation Centre. Sydney: 2009. http://arts.gov.au/resources/newsletters/arts-and-culture-magazine/2009/07/new-creativeindustries-innovation-centre (pristup 16. 7. 2013) Australian Government. Regional Development Australia Fund (RDAF). Department of Regional Australia, Local Government, Arts and Sport. (2. 8. 2013) http://www.regional.gov.au/regional/ programs/rdaf.aspx (pristup 11. 8. 2013) Babelswarm. About Babelswarm. http://www.babelswarm.com/about.html (pristup 18. 7. 2013) Blake, Adam. Creative Industries Innovation Centre. 2009. http://www.innovationcentre.com.au/ company-profiles/creative-industries-innovation-centre (pristup 16. 7. 2013) Creative Industries Skills Council. About CISC. 2012. http://www.cisc.com.au/about-cisc (pristup 5. 7. 2013) Creative Industries, a Strategy for 21st Century Australia http://arts.gov.au/sites/default/files/ creative-industries/sdip/strategic-digital-industry-plan.pdf (pristup 5. 7. 2013) Creative innovation. About Creative Innovation. http://www.creativeinnovation.net.au/aboutus/about-us.html (pristup 16. 7. 2013) Creative Partnerships Australia. Creative Partnerships Australia CEO appointed. 2013. http://www.australiacouncil.gov.au/news/items/news-features/creative-partnerships-australiaceo-appointed (pristup 20. 7. 2013) Culture360. Regional Arts Australia. http://culture360.org/organisation/regional-arts-australia/ (pristup 15. 7. 2013) Elaine, Jacqueline. Pain in the arts: only a transparent Australia Council will do. Crikey. (8. 3. 2012) http://www.crikey.com.au/2012/03/08/pain-in-the-arts-only-a-transparent-australia-council-willdo/ (pristup 18. 7. 2013)

131


Eltham, Ben. The plan to provoke a profound shake – up to the arts. Crikey. (4. 2. 2011) http://www.crikey.com.au/2011/02/04/the-arts-report-that-will-provoke-a-profound-shake-up-inthe-status-quo/ (pristup 18. 7. 2013) Enterprise connect. Creative Industries http://www.enterpriseconnect.gov.au/industrysupport /creativeindustries/Pages/default.aspx (pristup 16. 7. 2013) Innovation Centre, Creative Industries Innovation Centre, http://www.innovationcentre.com.au/ company-profiles/creative-industries-innovation-centre (pristup 18. 8. 2013) InsideView. Regional Australia, Local Government, Arts and Sport. Canberra. (30. 6. 2013) http://www.insideview.com/directory/department-of-regional-australia-local-government-artsand-sport (pristup 11. 8. 2013) Jirasek, Ivana. Growing cultural philanthropy: the Artsupport Australia model. Artsupport Australia: 2011. http://www.australiacouncil.gov.au/__data/assets/pdf_file/0018/100665/ Artsupport _Australia_-_April_2011.pdf (pristup 20. 7. 2013) Manufacturing and Innovation Centres – Definitions & Eligibility Criteria form 15. 9. 2009. www.inventure.com.au (pristup, 20. 7. 2013) Ministers' Website for Industry, Innovation, Science and Research. Launch of Creative Industries Innovation Centre. (17. 2. 2009) http://archive.innovation.gov.au/ministersarchive2011 /Carr/Speeches/Pages/LAUNCHOFCREATIVEINDUSTRIESINNOVATIONCENTRE.html (pristup 16. 7. 2013) Myer, Rupert. New investment in Australian creativity. Australia Council for the arts: Canberra. (13. 3. 2013) http://www.australiacouncil.gov.au/ncp (pristup 18. 7. 2013) Ozphilanthropy. Artsupport Australia. 2011. http://ozphilanthropy.com/2011/02/06/artsupportaustralia-what-is-it-and-can-they-help/ (pristup 20. 7. 2013) PhilanthropyWiki. Promotion and growth of cultural philanthropy: Sydney: Artsupport Australia, 2012. http://philanthropywiki.org.au/index.php/Artsupport_Australia (pristup 20. 7. 2013) Ragsdale, Diane; Walsh Louise. Artsupport Australia: an innovative model for encouraging private philanthropy in the arts. 2009. http://www.giarts.org/sites/default/files/conference_websites/2009/sessions/tue07.html (pristup 20. 7. 2013) Regional Arts Australia. RAA projects. 2013. http://www.regionalarts.com.au/raa1/raa-projects.asp (pristup 15. 7. 2013) Regional Arts NSW. About Regional Arts NSW. http://regionalartsnsw.com.au/about/ (pristup 15. 7. 2013) Regional Arts Victoria. National Strategic Projects 2013–2016. Regional Arts Australia: 2013. http://www.rav.net.au/about-us/news-media/story/972/ (pristup 15. 7. 2013) Screen Queensland. Creative Industries Skills Council. http://www.screenqueensland.com.au /shoot/cast-and-crew/talent-bank/association/creative-industries-skills-council.html (pristup 5. 7. 2013) State Government press. Artsupport Australia post for Perth. 2007. http://www.news.com.au /news/wa-artsupport-australia-post/story-fna7dq6e-1111114880449 (pristup 20. 7. 2013) The Australian, Arts. Shock of the new dynamic shift. (2. 7. 2013) http://www.theaustralian.com.au /arts/shock-of-the-new-dynamic-shift/story-e6frg8n6-1226672774178 (pristup 18. 7. 2013)

132


UTS: Newsroom. A briefing on the Creative Industries Innovation Centre at UTS, University of Technology. Sydney: (17. 2. 2009) http://newsroom.uts.edu.au/news/2009/02/a-briefing-on-thecreative-industries-innovation-centre-at-uts (pristup 16. 7. 2013)

Web izvori: Regional Arts NSW www.regionalartsnsw.com.au Regional Arts Victoria www.rav.net.au Artslink (Queensland Arts Council) www.artslinkqld.com.au Country Arts WA www.countryartswa.asn.au Country Arts SA www.countryarts.org.au Tasmanian Regional Arts www.tasregionalarts.org.au Arts NT www.arts.nt.gov.au

133


Lista engleskih izraza i termina: AbaF Zlatna knjiga – AbaF Gold Book Akt komisije autohtonih naroda – Aboriginal and Torres Strait Islander Commission Act Animiranje prostora – Animating Spaces Artbanka – Artbank Art start program – ArtStart programme Australijska art print mreža – Australian Art Print Network Australijska fondacija za biznis i umetnost – Australia Business Arts Foundation (AbaF) Australijske nagrade za izvoz – Australian Export Awards Australijski centar virtuelnih umetnosti – Australian Centre of Virtual Art (ACVA) Australijski fond za kulturu – Australia Cultural Fund (ACF) Australijski institut za komercijalizaciju – Australian Institute for Commercialisation (AIC) Australijski savet za umetnost – Australia Council for the Arts (ACA) Australijski svetski muzički ekspo – Australian World Music Expo (AWME) Australijsko istraživačko veće – Australian Research Council (ARC) Australijsko tržište izvođačkih umetnosti – Australian Performing Arts Market (APAM) Austrejd – Austrade Autohtona poslovna Australija – Indigenous Business Australia (IBA) Centar izvrsnosti za kreativne industije i inovacije – Centre of Excellence for Creative Industries and Innovation (CCI) Centar za inovacije u kreativnim industrijama – Creative Industries Innovation Centre (CIIC) Centar za povezivanje udaljenih preduzeća – Enterprise Connect Remote Enterprise Centre Crne linije – Black Lines Digitalni start – Digital Ignition Festivali Australije – Festivals Australia Fond svih medija – All Media Fund Fond za digitalnu kulturu – Digital Culture Fund (DCF) Fond za razvoj regionalne Australije – Regional Development Australia Fund (RDAF) Fond za regionalne umetnosti – Regional Arts Fund Grantovi za razvoj izvoznog tržišta – Export Market Development Grants (EMDG) Infrastrukturni program za regionalne i lokalne zajednice – Regional and Local Community Infrastructure Program Inicijativa najvažnijih festivala – Major Festivals Initiative (MFI) Komercijalizacija Australije – Australia Commercialisation (AC) Korporacija za komercijalni razvoj Aboridžina i starosedelaca Toresovog moreuza – Aboriginal and Torres Strait Islander Commercial Development Corporation (CDC) Odeljenje za regionalnu Australiju, lokalne samouprave, umetnosti i sporta – Department of Regional Australia, Local Government, Arts and Sport Odeljenje regionalnih usluga, lokalnih zajednica i teritorija – Department of Regional Services, Local Communities and Territories Odeljenje za sport – Department of Sport Odeljenje za umetnosti – Department of the Arts Odeljenje za bezbednost na putevima – Department of Road Safety Odeljenje za infrastrukturu i transport – Department of Infrastructure and Transport Odeljenje za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu – Department of Regional Development and Local Government

134


Odeljenje za zapošljavanje, ekonomski razvoj i inovaciju – Department of Employment, Economic Development and Innovation (DEEDI) Nacionalna širokopojasna mreža – National Broadbord Netvork (NBN) Nacionalni izlog vizuelnih umetnosti – National Visual Arts Showcase Nastupanje po Australiji – Playing Australia Navigator za finansiranje izvoza – Export Finance Navigator (EFN) Odiseja: Transformacija biznisa kroz dizajn – Ulysses: Transforming Business through Design Okrug pustinjskog znanja– Desert Knowledge Precinct Podrška umetnosti Australije – Artsupport Australia (ASA) Poslovna mreža u zabačenim predelima – Outback Business Network (OBN) Pravilnik o komercijalnom poslovanju sa australijskom starosedelačkom umetnošću – The Indigenous Australian Art Commercial Code of Conduct (the Code) Produkcija svih medija – All Media Production Program: Gostujući međunarodni izdavači – Visiting International Publishers (VIPs) Program mentorstva organizacija od strateškog značaja – Key Organizations Philanthropy Mentoring Program Program mentorstva za starosedeoce – Indigenous Philanthropy Mentoring Program Program povezivanja preduzeća – Enterprise Connect program Program za bolje regione – Better Regions Program Program za međunarodnu koprodukciju – Government’s Producer Offset and International Co-production Program Program za regionalno i ruralno istraživanje i grantovi za razvoj – Regional and Rural Research and Development Grants Program Pustinjsko znanje Australije – Desert Knowledge Australia (DKA) Regionalne umetnosti Australije – Regional Arts Australia (RAA) Rezervacija: Fond za putovanja izdavača i književnih agenata – Booked: Travel Fund for Publishers and Literary Agents Savet za podršku muzike i umetnosti – Council for the Encouragement of Music and the Arts (CEMA) Savet za veštine u kreativnim industrijama – Creative Industries Skills Council (CISC) Skrin Australija – Screen Australia Školica – Hopscotch Tržišta međunarodnih izvođačkih umetnosti, fond za putovanja – International Performing Arts Markets (IPAMS) Travel Fund Udruženje za rast mobilnih preduzeća – Mobile Enterprise Growth Alliance – MEGA Udruženje za trgovinu australijskom autohtonom umetnošću – Australian Indigenous Art Trade Association Umetnički sajam: podrška izvozu australijske umetnosti – Art Fare: Australian Art Export Univerzitet za tehnologiju u Kvinslendu – Queensland University of Technology (QUT) Uživo na sceni – međunarodni program Izlog – International Showcase – Music makers Uživo na sceni – muzički menadžeri – International Markets – Music managers Vizije Australije i savremene turneje – Visions of Australia and Contemporary Touring Initiative

135


Izdavač: SFBC–Grupa za kreativnu ekonomiju, Beograd Strahinjića Bana 73, Beograd www.kreativnaekonomija.net Prelom Mirjana Rikalo Dizajn korica Marica Bucek Lektura Maja Milenković Pejović Korektura i redakcija teksta Grupa za kreativnu ekonomiju Prevod NB School: Ana Sivački, Nada Tarabić

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 338.46(94)(082) 304.4(94)(082) KREATIVNA Australija : dobar put u kreativno društvo i ekonomiju / urednici Gojko Rikalović, Hristina Mikić. - Beograd : #SFBC - #Grupa za kreativnu ekonomiju, 2013 (Užice : Grafičar). - 136 str. ; 25 cm Tiraž 300. - Bibliografija uz većinu radova. ISBN 978-86-88981-02-6 1. Рикаловић, Гојко [уредник] a) Културне индустрије - Аустралија Зборници b) Аустралија - Културна политика - Зборници COBISS.SR-ID 201579532

136

Profile for Grupa za kreativnu ekonomiju

Kreativna Australija 2013  

ur Rikalović, G. Mikić H.

Kreativna Australija 2013  

ur Rikalović, G. Mikić H.

Advertisement