Буктиња бр. 63 by Krajinski književni klub Negotin

Неготин, 2019.

63 БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу Број 63/2019

Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин Телефон: +381(63) 8054-054 Електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com

Уредник Саша Скалушевић

Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Милоје Димиресковић

Ликовни и технички уредник Предраг Милојевић

Штампа Издавачко-штампарски студио Пресинг издаваштво, Младеновац, Дрварска 7 11400 Младеновац 064/637-90-78 kr.presing@gmail.com

Тираж 500 примерака

Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2

РАСКОВНИК Силвана Маријановић ............................................................. 7 Борис Лазић ............................................................................ 12 Биљана Миловановић Живак ............................................... 16 Огњен Петровић .................................................................... 18 Ранко Рисојевић...................................................................... 24 Александар Б. Лаковић.......................................................... 27 Зоран Антонијевић................................................................ 31 Мирослав Кирин..................................................................... 35 Ивица Трајковић..................................................................... 37 Срђан Опачић......................................................................... 39

ИЗ РУКОПИСА Власта Младеновић: БУКА СА ФЕЈСБУКА И ГЛАС УСАМЉЕНОСТИ .................................................. 43

ЗУБЉА Стево Грабовац: МУЛАТ АЛБИНО КОМАРАЦ (одломак) ................................................................................. 49 Зоран Илић: СВЕ ШТО (НЕ) ЗНАМ... (одломак) ................................................................................. 59 Борис Над: ГОЗБА (одломак) ................................................................................. 67 Милош Златковић: ОСТРВО............................................... 76 Дарко Мицић: CINEMA FEST 2019. ................................... 90

КОНВЕКЦИЈА Биљана Миловановић Живак и Владимир Б. Перић: ОДРАЗИ ................................................................................... 99

63 РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ Зоран Крстић: GODIŠNJICA MATURE ........................... 109

СВЕТИ ДИМ Олга Токарчук: КЊИГЕ ЈАКОВЉЕВЕ (одломак) .......... 131

СУБЛИМАЦИЈА Миливоје Пејчић: ДИМНИНА........................................... 141 Александар Б. Лаковић: УЗАЈАМНА ОМЕЂЕНОСТ ЧОВЕКА И ДРУШТВА КРОЗ МЕТАБОЛУ (Доживљај прозе Бранимира Шћепановића).................. 146 Милица Милошевић: ЕП БОЈ ЗМАЈА СА ОРЛОВИ ЈОВАНА РАЈИЋА У СВЕТЛУ СПЕВА ОСМАН ЏИВА ГУНДУЛИЋА И КОМИЧНЕ ПОЕМЕ ДЕРВИШ СТИЈЕПА ЂУРЂЕВИЋА................................................... 158 Ведран Младеновић: ТРАГОМ СТВАРАЛAЧКИХ ДАНА У ШАРКАМЕНУ ... 171

БУКТАЛИ СУ............................................................... 179

РАСКОВНИК

Антонен Арто (1896–1948)

РАСКОВНИК Силвана Маријановић РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ НИРНБЕРГА Под прозором нашег хотела сву ноћ пијани повици и крици, одмах иза угла и жене на продају чекале су зору. Заспао си док сам ти читала: СС официр је упуцао Бруна Шулца, векну хљеба нашли су му поред тијела, књига ме држала будном све до јутра, Дирер, Каспар Хаузер, закони о раси, опљачкано племство, толико патине на једном мјесту. Кажем ти, човјек се мора заљубити у овај град, потпуно је сив, изборан, стар, мада, у њему је у екстази вриштао гад, наредивши убиство Бруна Шулца. *** Јутрос је госпођа Габлер у бијесу треснула будилник о под, поклопац, батерија, казаљке, сав тај механизам распао се и расуо по соби, као уплашени јагањци. Госпођа Габлер и не примјећује како су ледене плочице у кухињи по којима кружи, кружи, безвољно, испред огледала зачешљава косу, навлачи капут, 7

63 граби ташну. Госпођа Габлер виђа још само продавачице, које нијемо пропуштају кроз руке њено млијеко, месо, сол, све што имају да јој кажу, увијек је неки други број, она послушно вади новчаник из торбе, плаћа дуг. У Kastaniengasse 75 госпођа Габлер вади кључ, мирно откључава врата, празни торбу, отвара фрижидер, одлаже флашу млијека док јој се из уторбе оте нешто вучије, као јаук, као јалова пријетња. *** Мој пријатељ, власник књижаре у Хајделбергу, прича ми о Хелдерлину. Каже, забринути пријатељи су пјесника смјестили у торањ код блаженог господина Цимера. Износила је праља из те собе корпе пуне поезије, толико папира, жалила се док га је с рубљем скупљала по соби јуродивога. Неко је ушао у књижару, па смо прекинули разговор. Шта сам друго могла, него међу књигама да потражим неку од Хелдерлина. 8

РАСКОВНИК Прочитавши пар стихова, помислих, да, то су пјесме остале за нас људе, а оне што их праља баци, оне су можда биле за богове. *** Данас су испред улаза, и у двориштима освануле незапослене забављачице, преко ноћи увенуле љепотице, а како су само блистале, дивне, испод јефтиног накита и шљокица, у славу сина нетакнуте мајке, у славу љубавника једне проститутке, јеле, јелице, данас вас уклањају са улице, као шинтери крепане псе луталице, дрвца без коријена, ваши кратки животи су поезија. *** Кад дођем кући, мислим, оној из пријашњег живота, радујем се између осталог и обичним стварима, као што су мирис пите у рерни и лифту у којем свира музика с радија. Наравно, игноришем кукасте крстове нацртане на огледалу, али дјеца их примјете, па почну да ме запиткују, они су мали полуњемци и, искрено, 9

63 та питања ме доведу у неприлику, а помало ме хвата и стари страх да би се лифт могао заглавити између спратова. Као наручен, комшија којег не познајем, уђе на четвртом и каже: „Бог”. Дјеца отпоздрављају, и још им је смијешно, јер комшија, он каже и gutentag, откотрљавши глас низ грло, као низ тобоган, а онда нам се погледи сретну у огледалу, између кукастих крстова који у том тренутку постану застрашујуће безначајни.

ГРАД На крову робне куће вијори се застава јутра, продавачица из трафике слаже новине, распростире их као клавирску тастатуру. Дан може започети, увијек иста увертура у а-молу, галаксије, читави универзуми слова, почињу страшно да зује, људи навикли да доручкују лажи док убацују новчиће у испружену шаку богиње Кали, и не питају: а гдје да купимо Нашу Истину?

РАСКОВНИК *** Кад сам изашла из градског базена, поред мог бицикла затекла сам човјека. Док сам откључавала катанац започели смо разговор. – Вода је дивна. – Да – каже – као у рају. Имала сам јабуку у торби па сам му је понудила, а он ју је примио као Адамов унук. Ја сам одјездила на бициклу прегазивши змију. *** Kажу да је Клеопатра из чисте обијести Забадала својим слушкињама златне чиоде у груди. Мислим да је писање поезије слична подлост.

(Из збирке Хајделберг, Мали врт, 2019, Београд)

63 Борис Лазић ДЕЦА ПРОПОВЕДНИЧКА This World Is Not My Home (На земљи странац...) Певали су очеви и мајке данашњих активиста (Док у Старом крају збрајали су дане Што их од вечности одвојише Ипак спремајућ папире за исељење у Нови свет) Мајке и очеви њујоршких активиста Искључиво и страсно заокупљених само овим овде и сада Добар мотив Нутарњи глас устрајно шапти: Средњом мером Тај се свет никад није одликовао SHELL ISLAND, 1993 Неком је стало до песме Неко од себе ствара поему А да тога није у потпуности свестан Стив Ланам је чешљао косу на раздељак као Курт Кобејн Одваљивао је Нирвану Кад год би стигао Сетих га се гледајући Са колико радости је Дејвид Грол 2013. скупио екипу Свирао с Мекартнијем Разумем га Разумем И сам проводим лета са књижевним боговима Посматрао сам вас рече теби могу да се поверим Гледам вас Теби то могу рећи Пушим И док изговара ту реч Примећујем грч на врху усне Рад за верску установу 12

РАСКОВНИК Подразумева разна одрицања А ко ће ваздан да клања На тропима смо из сасвим других разлога Нити ми се чуди што му рецитујем Шекспира Нити ја њему што за њега не зна Иако је родом из Статфорда на Ејвону Свако зна да школа убија вољу за поезијом Свако зна да нема горе него кад завршиш у читанци/читуљи Три недеље по слетању на Ибај Прилази ми поверљиво и каже Да месец дана није отворио паклу цигарете Да месец дана није пушио Ок Полазимо до суседног спруда Где сеоско је гробље Седамо на жал леђима ослоњени на Надгробну плочу Која блешти на сунцу и све тад у том је трену блесак Стивен пали цигарету Повлачи први дим други дим трећи Стивен је полако сагорева Полако густира То ми је ваљда најбоља цигарета у животу А нисам ни пушач PROMISED LAND Пут 66 води право из апокалиптизма Старих колонија (Из лудила и бунила ривајвалиста Портленда и Мејна Згромљених визијама скорог смака света) У рај Ако ми не верујеш Одслушај Елвиса НОВИ САД Поглед са Тителске висоравни погодан је Рам за песму о Граду 13

63 Ђерам у Локу обронке Фрушке сече надвоје Ђерам у Локу се не помера Не помера се ни пашњак Краве на њему Теку реке Има их две Мало ли је Све стаје у један поглед Од Сајлова до Карловаца Од Сланкамена до Гибралтара на Дунаву Све обујми један покрет руком и један разговор о томе Уколико се одлучиш то да препешачиш Можеш за дан (Преко Ковиља, њива) Но сети се да се некад и умирало На мећави на путу до лекара од села до села На то нека те подсете дечија лица Са надгробних споменика Висоравни Има их разних Теткин је, истина, преоран Град и Шајкашка творе спојене судове И овамо и онамо прашина испод стопала лети је врела И овамо и онамо по чардацима Док се круни кукуруз Деца наилазе на прозрачне мале мртве мишеве Чија тела дуго посматрају Док се одрасли предају послу Довикују се и надвикују ко Да лају наређења И све буја од живота Смрт је у свему Рецимо На Клиси је шупа и у њој џак Пун је најневероватнијих пустоловина Џак с три прста прашине То опет је с пролећа мати чистила кућу Бацала стрипове Та прашина даје печат свему Чак и тамо где Дунавски парк бујан од зеленила Да те на трен завара: 14

РАСКОВНИК Тамо је довољан тај осећај, у летњи дан, Док ходаш у сандалама, кад Меко те, ко свила, тај прах обавија Обавија ЛИМАН Р. Ж. се распадао две недеље дана На каучу дневне собе Испред прегорелог тв екрана И нетакнутих Сабраних дела Перл Бак пре него што је смрад цркотине Постао тако неподношљив Да се комшилук наканио да позове Кога већ треба Напукла кожа трбуха Није издржала пренос са кауча на носила Један погрешан покрет Довољан да Сав се распе по шавовивима Разлије начету изнутрицу. Ни мати ни сестра Нису дошле на сахрану. Истина, далеко је Крајстчерч. Интерфлора се побринула За венац. Био је, кажу, ретард Или је то, такав, постао Силом прилика Живећи сам. Кад год бих седео За терасом неке од кафана У Змајовиној Истовремено сам стрепео И надао се Усрдно се надао Нашим сусретима.

63 Биљана Миловановић Живак ДОК КАПЉЕ ЛЕПЉИВА СМОЛА, НАЛИК НА ЋИЛИБАР (Чеслав Милош, „Снови“) Борови су били рањени, али незадрживо су расли Као љубавници, који се већ у првом сусрету предају Једно другом, заклињу се на вечну верност, увиру Вијугаво, младом кором, као руком око руке Као струком око струка, као вратом око врата – Стаблима једно у друго, преплићу се линијама Које воде у вис, према сунцу, према небу, према Бесконачном, према искричавој светлости која у мом сну има облик малих спиралних светова, довољних да у сваки стане по пар заувек сраслих, нараздвојивих, секиром начетих, раскрвављених љубавника, који и у смрт одлазе заједно, сушећи се једно уз друго, трулећи, као што људи преносе једни другима заразну болест, тела ће им, буду ли сасечена на време, послужити за мртвачке сандуке оних који их сасекоше и чије ће сасушене мишице обливати зној страха од смрти којој одлазе, док капље лепљива смола налик на ћилибар...

СРАСТАЊЕ Не знам зашто размишљам о дрвећу Засеченом секиром, и рану замишљам Баш као место где секира раздваја кору Моје су песме сада расечене, а трагови Истргнуте секире и даље зјапе, отвори Зевају и крваре смолом. Отворена рана Попуњава се лековима из природе,

РАСКОВНИК цветним прахом, поленом, пчелињим воском, а некада дрво почне да трули на том месту Док се не појави лековита реч, права реч, Реч која ће променити све, и док не попуни Раздвојене стране коре, песма зјапи, и чека.

ЗАРАСТАЊЕ Зарастање је процес после кога се ћути Не описује се никоме како је рана најпре Кварила, смрдела, гнојила, потом се Инфицирала и почела да плави... Непристојно је говорити о томе колико су пута раздвојене стране коре дрвета морале да врисну јер помоћи није било, а секира је претила да пресече цело стабло, јер је почело да трули Не може се некада одвојити ткиво песме Од ткива нашег тела, раздвојених руку, усана, ногу, Не може се говорити о разликама, када знамо Да зарастање увек значи прекид прошлог живота Онаквог каквог смо га до тада познавали Јер ожиљак постаје наш нови део тела, Макар се и не видео, макар га сунце избледело И пластични хирурзи вештим скалпелом уклонили Јер сваки наредни траг оставља свој траг Ожиљак ожиљка ствара нови ожиљак Ново тело са новим изгледом, и сећањем На стари живот, као да више није наш.

63 Огњен Петровић МОГАО САМ ОБУЋИ ЕУKЛИДОВУ ТОГУ Нисам заслужио милост, био сам жив, тих & фокусиран, занет скицама које умножавам без неминовне потребе, нимало ближи себи, нимало ближи дому. Шлагере из прошлог века слушам, одсвиране на давитељској жици, уз ликер од рабарбаре, у кишном граду који је гушила тромесечна жега, ништа о томе није писало у енциклопедији, била је стара, слова су отпадала и мирисала на разређивач, на лак за нокте, могао сам обући Еуклидову тогу, бити тумач рунских знакова, пуковник СС-а: милости није било.

НИШТА СЕ ТУ НИЈЕ МОГЛО УРАДИТИ Рецимо да је свега више без чега се може наставити: твоја најлонска чарапа пуцкета и распростире електрицитет као стари филозофи своје мисли. Kада је одложиш она не припада више теби, већ простору, соби, као и ми сами. Звоно три пута удари жестоко, полицијска сирена завија тако гласно, ускоро ће сумрак и ваља бити посебно опрезан да се не затекнеш 18

РАСКОВНИК на уличном полигону, у покретном позоришту сенки где завеса сваки час пада, а глумци измождено стоје а да нису изговорили ни једну реч. Све се мање има шта жртвовати: под олтаром мирно спава змија, ту се ништа не може учинити, баш као са овом песмом – рецимо да сам хтео да буде о теби, како се увлачиш под покривач изнад којег штрче само праменови и очи, нешто што те одаје, али сирена завија исувише гласно, можеш да завидиш онима којима је одузет и слух и вид, којима је одавно јасно да се у мраку контуре јасније назиру, а речи стичу тврдоћу, кондезују се у нешто чврсто, опипљиво, постају предмет, ствар, артефакт, тек када се изговоре у тишини потопљеног брода, у тишини катедрале.

УСПОРИ МЕ Успори ме, Господе, пусти да раскину се конци моје судбине без твојих хируршких интервенција – и тако ћу сам пронаћи пут до куће, уз top of the pop› s на 92, 8 MHz који прекидају најновије breaking news и плимски талас који ће збрисати читав приобални део, нема прецизнијих информација, семо оних о ветру који достиже брзину од 195 km/h, успори ме, Господе, следи извештај окружног патолога 19

63 о томе је ли смрт била исувише запослена данас, гласање је у току на познатом веб-сајту, тачан број лешева гарантује музичку нумеру само по мојој жељи, успори ме, Господе, то место на којем ћу рећи: Вратио сам се – свеједно не постоји, успори ме, заједно сачекајмо да последња ноћ на Земљи падне испуњена тугом.

KУЋНИ ДУХОВИ НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА СЕ СМИРЕ Било је дана када сам о губитку мислио искључиво у бројкама: један тањир грешком изнет на сто, непарност кошуља у ормарима. Један пар ципела, у ходнику, крај врата. Још увек оне леже тамо. Пошта се гомилала упорно, дуго: рачуни, позивнице за венчања исписане лепим и нервозним рукописом, Службени гласник који нисам стигао да ођавим. Шуштала је статика из половног транзистора, паркет је пуцкетао, кућни духови нису желели да се смире, загледан у крпе неба – гроф Болконски умирао је дуго, каква лепа смрт, понављао сам, осећајући како нас је ођедном двоје мање. 20

РАСКОВНИК У паузама, слово је падало на слово, лист на лист. Ни трага предвидивом исходу у албумима, лица по правилу широка, неповратно заражена срећом, никакве сенке да покрије закрвављено око пунине. Пре зиме, требало је поспремити неред, обрачунати исувише наметљив остатак. У соби у којој је баш све било како памтим: прашњаво, хладно, посно. Читав дан уклањао сам најлон са намештаја, други потрошио празнећи полице са књигама, плочама, не тако ретким. Одећу сам паковао дуго, побожно пазећи на сваки превој, сваки непослушни шав. Пре зиме, дуго сам возио ван града, (битка се између склопљених корица водила још увек истим темпом), мислећи како је заиста превише световног у нама: и тамо, на депонији, оставио сам све, товар, терет, лишен прекорног погледа, твог, ма чијег, сам. Ни на шта велико спреман. Понајмање на узалудност несводивог рачуна, подвучену црту, нулу, тај чаробан број.

KАKО ЈА ЗАМИШЉАМ БУДУЋЕГ СЕБЕ Није више било крстарица на путевима, ни путева више није било, израсло шибље сплиће се око испражњених танкова пумпе на прилазном Е-75, унутра мирише на старачки зној и петролеј, једна лампа гори у помоћној соби, испод паукове мреже 21

63 безуби старац претура по ладицама, стврднуте мрве хлеба налази на умашћеном поду, металној кутији за ситниш, кроз разбијено окно старац види делић познате пустиње, делић неба и сећа се када је бројао колико млазњака прелети североисточно и југозападно, али више није сигуран је ли заиста било тако или је у питању само страшан сан, који га, ево, држи, чак и сада, када је, чини му се, у потпуности будан.

О ДОМИШЉАЊУ ПЕСМЕ Oни се нагурају тако да ваздух не бризга у алвеоле, на концу – то почне да се котрља, али већ код првог скретања сетим се израза лица Ричарда Гира док одручених руку стоји на крану а изнад бучно пролеће боинг: питам се да ли је закон пада заказао дејством више силе, јер Ричард је, ипак, одржао равнотежу што ми све теже успева стојећи као балерина на једној нози, гуран спреда и отпозади, упркос свему мислећи на људе 22

РАСКОВНИК у првој класи – што су одлетели у неки други сунцем обасјани живот све док ме не изгурају напоље, остављајући ме као после силовања самог, са мислима о два или три ретка која можда и могу употребити док се спуштам ниже, улицом налик на авионску несрећу, завидећи на крају крајева и Чехову – јер он би од свега овога сигурно направио причу не питајући се коме и чему.

ГРЕШКА Ујутро линцура, у подне чај, увече опет линцура, опште узевши: добро ми је. Када отрчим у сан – анђели & демони кажипрстом отварају моју лобању као конзерву сардина, па псују небо и земљу и све свете, узалудно тражећи грешку.

63 Ранко Рисојевић БОГ И ТИ Пусти Бога у себе, Да сам не зебе. Ко бескућник лута, Покрај твога пута. Видиш ли га сада, Самотан гдје страда С тобом баш у свему А ти далек њему.

ИЗВАН МЕНЕ ЈЕ Прерано сам то схватио, Вјероватно с рођењем, Било је ту, као празнина. Треба ту нешто да буде Као што је рука, нога, Длаке што се шире, Али се није појављивало. Полако сам сагледавао себе, Самотног у том свијету Што није долазио у мене, Није хтио да буде мој. Одакле му та природа? Није то могла бити одлука, Ништа смислено и мудро, Да се савлада једном, Макар у позним годинама, Када се више не осваја, Не развија и не посматра. Видио сам све и ништа. Сазнао сам то, да га нема, Ту гдје сам му спремао дочек. 24

РАСКОВНИК Сада га не видим нигдје, Бар не да бих очекивао Све обећано, славно, Као долина у дјетињству, Једнако сама и празна, И дјечак што трчи сам, Тражећи обећани свијет.

БОЛЕСТ У неко доба, из ког ли амбиса, јави се болест, дрско и опако. У ноћи, док си сам, у тами, слушаш, не више звуке с улице, дозивање и одзивање с краја на крај сна – преко блата, сусњежице и воде, она, која је све и ништа, скући се у теби уздрхталом и плашљивом. Одакле дође, незвана у тијело да га спута, мимо свега што смишља? Одлази од мене, викао си, молио. Нијема и чврста, одољевала је молбама. Само те је гурнула, са стазе на стазу, којом си некад ишао, предан ријечима. Овуда можеш, сасвим слободно, заборави путељак што води до мене – је ли то рекла она, Госпа од здравља? Не видим докле, гдје и како, реци ми? Само тишина ноћи, глас из нутрине, на који се навикаваш, као казну која је помиловање када ти се открије. Нисам ту да те убијем, послушај ме. Зар је то наш уговор, окрутнице? Ако ти се тако допада, сасвим књишки. Тишина ноћи, гласови из тебе. С ким то разговараш, сада непрекидно?

63 ВАСКРСЕЊЕ Блаженопочившем патријарху српском Павлу Говори Христос: Све је готово, а ја не могу да се смирим док не васкрснеш у себи, човјече! Дуго већ чекам, никако да се покренеш, толико лијености нисам очекивао. Вријеме је дошло, можда јутрос, човјече, док једеш рибу, поврће и хљеб, док пијеш вино, двориш дјецу, погледаваш на жену и свијет с оне стране прозора. Можда мислиш да ћеш мог оца тим купити, баш јутрос, човјече, сав изван себе, сав у прашини ничега, које ти је све. Погледај мало, разгрни своју помрчину, има ли свијетло мјесто, као врх игле, гдје би могао да се смјестиш сав, не мислећи о посту, о дјеци, о жени, остављајући јутро изван прозора, свијет изван себе, себе напокон у себи?

Роберт Деснос (1900–1945) 26

РАСКОВНИК Александар Б. Лаковић СВЕДОЧЕЊА* Николи Вујчићу 1. (сведок) Потиче од старословенског глагола вети, што значи знати. Сведок је онај који зна. И жртва коју знање треба. Само да не помешамо речи и њихов смисао видљив кроз имена. Јер, мењајући себе – мењамо речи. И оно што оне јесу. И оно што тек слуте.

2. (ако сам разумео) Песма је и аутоидентитет: шапну ми једном пригодом песник Никола Вујчић. Ако сам га добро разумео: тек пишући песму, упознаје и сведочи себе. (И све оно што мислимо 27

63 да је заборавио). Чак и привиђења са којима нико није сагласан.

3. (расковник) Нема закључаних речи. Само нам се тако чини. И тада реч чува себе у себи. Док читаоци не пронађу расковник за њена и песникова тајанства.

4. (пепео није крај) Можда је изнуђено ћутање – поверење у речи. У сваком од нас ћутање тиња и чека своју варницу. Зна да пепео није крај. Никад и није био.

РАСКОВНИК 5. (једна једина) Песма може да настане из само једне речи И да остане у њој. Једној јединој. У њеним слојевима утиснуто је наше памћење. И оно чека своју интонацију. Да пропева нашим привидно изгубљеним животима.

6. (нестанак) Речи умиру ако их лишимо њихове дубине. Што данас и овде немилице чинимо.

7. (и да и не) У речима је све. И живот и смрт. И дан и ноћ. И сан и јава. 29

63 И привид и невид. И пут и залут. Само им треба веровати.

8. (измене) Речи мењају све. И себе. Могу се преметнути у све. И све могу претворити у себе. Тако се реч мења ако не залута у једној од његових представа.

*Стихови у поеми „Слово о сведочењу“ настали су од приказа који сам писао поводом Вујчићеве песничке књиге „Сведочење“ (2014). Зато је доживљавам као заједничку, и Николину и моју.

РАСКОВНИК Зоран Антонијевић ЗАВИЧАЈ УСУДА У врзини кућа стара из ње само хук проговара, ветар тутњи кроз празне собе, шкрипа тешких врата гласно одјекује језу настањује у кости онога ко је чује. Са крова, из гнезда пред праг змијарник алосни ветар нејаке птиће баца па се у црни облак враћа да га надвије изнад неке друге пустахије где усуду у посету свраћа.

ИСПОВЕСТ Сенке грана гмижу по напрслим фасадама. Одблесци Сунца блицају у каљугама Еденског врта. Црни дим вијори се из контејнера, сабира вернике, и данас ће од Оца добити хлеб наш скамењени. Црквењак чисти порту од остатака мртвих птица. Скривена у уху ситог мачка лептирица ‒ залутали комад ноћи исповеда се зори. 31

63 ЉУДИ КОЈИ НЕМАЈУ НИКОГА Људи који немају никога продају половне играчке на бетонским острвцима међу барама илегалних бувљака. Људи који немају никога врте празне кесе у џеповима укисељених капута. Људи који немају никога спавају у лифтовима. Људи који немају никога родили су се на степеницама самачког хотела, повијени крилима мртвих голубова. Људи који немају никога хладни су одрази мрцина распетих у ружичњацима. Људи који немају никога трепере на улицама као екрани телевизора без програма. Људи који немају никога пљују када пролазе поред цркве. Људи који немају никога славе Задушнице, испијају жестину и кафу остављену на гробовима. Људи који немају никога нису заплакали никада. 32

РАСКОВНИК СВЕТА НЕДЕЉА Излази трећа смена. Приправници стечаја одлазе из зарђалих коначишта препорода. Целе ноћи испијали су кафе и ракије уз кркљање транзистора зарђалим ножем делили парчиће сапуњаре хладни оброк за раскућене. Покрај срушеног пружног прелаза брзи возови пролазе, нове самоубице долазе, појачан је ред вожње. Белом реком плутају поруке из боце обамрли пијанци. Изубијан, гладан и жедан питбул теријер пије крв из шапе, није бесан већ је налик Христу. Молим се под старом канџом дрветом из неолита гробом нефилима док наркомани бронзом боје степенике ка небу. У кафани друштво ми праве покојни пријатељи, демони и шејтани. Призивамо дан који ће пролазнике претворити у причесне локве крви. 33

63 ПРОЛЕЋНИ ДАН 1999. Био је то уобичајен пролећни дан у години када је над нама облетао милосрдни анђео несебични сејач смрти Силазили смо низ булевар. Птице су цвркутале реквијем за слободу. Обучени у најлепшу одећу хрлили смо у кафане где смо играли до зоре срећни што смо јутро дочекали за шанком, а не у сандуку мртвачком, срећни што су нас уместо бомби погодиле песме.

КЛОПКА Звоњава сабира душе у храм предатора. Из канџи квргавог мачка Бог никада није спасио црквеног миша.

РАСКОВНИК Мирослав Кирин МИНУТЕ ПРИЈЕ ОДЛАСКА НА ПОСАО Минуте прије одласка на посао проводим испред Спара. Ево како то чиним. Дођем испред Спара, приближим се вратима и она се аутоматски почну отварати. Но ја не улазим, већ закорачим унатраг, и врата се стану затварати. Ту радњу примицања и одмицања поновим неколико пута. Гдјекад нетко други уђе, као да ме претекне, једва се суздржава да се окрене, да ми то даде на знање. Гдјекад врата само празно ламатају, као дрвена врата на нужнику на опустјелој плажи кон-цем љета. Гдјекад ја уђем па брзо изиђем. Па се слатко смијем – та ми је малена пријевара најдража. За промјену, гдјекад донесем штап или велики кишобран па га гурнем у правцу врата, а она се отворе, па гурам и повлачим штап-кишобран, као да у руци држим велику пилу и њоме пилим стабло свог разума. Када се то напосљетку догоди, тај пад стабла, који нитко не чује, јер сâм сам у шуми, одлазим на посао.

ЦЕКЕР С ПОВРЋЕМ А-јоој, он је Жидов, он би могао радити проблеме, ха ха, чаврљала је жена на мобителу. И доиста, крај ње је ходао Вјечни Жид, но како да га види, слијепа од весела говора, његова сјена је стално била уз њу, чак јој је и у цекер с поврћем завиривао!

ГДЈЕ ЈЕ БОГ СМЈЕШТЕН Када пишеш великим словима сматра се да вичеш/ Пут до Бога сигурно не почиње викањем/ Или можда почиње?/ Дакле, Бога има, али није на миси/ Бави се неким другим стварима/ Можда би га могао потражити на ливади или у планини/ Можда у Индији или у Америци/ Ма знаш кај, ако погледаш у себе видјет 35

63 ћеш точно гдје је Бог смјештен/ И видјет ћеш да живот у себи крије све смислове, а на теби је да изабереш онај који теби одговара/ Није важно колико пута паднеш, важно је колико пута се дигнеш

ДАНАС Данас су убили Бога у мени/ Дословно/ А јучер ли ла.

ПОУЧАК О КОМАРЦИМА Мислиш ли да је другачије у Копривници/ Него што је код нас?/ Јеси ли био у Копривници?/ Тамо су они азијати, велики, тиграсти /Код нас су некакви ситни/ Иду за топлином/ Упорни су/ На петнаест метара осјети топлину/ Они имају тај инстинкт/ Знају камо требају ићи/ Нису ко ми/ Али кад га ја убијем/ Тај више не боде/ Не иде тај више никамо

Роберт Деснос (1900–1945) 36

РАСКОВНИК Ивица Трајковић ДДДЕЧКО ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ Провинција у нама Провинција око нас Сами око себе гледамо у празно Ја сам рек›о Ти си рек›о Онај ме гледа попреко Дунав одавно истек›о Где си пош›о Куд си дош›о Шта си помислио Шта си ново смислио Све си обесмислио *** Добро јутро Звучи добро Са терасе гледам доле Она хода Дете трчи Нови дан је биће добро Добар дан је добро вече Довиђења Биће добро Она хоће Дете каже Биће добро Биће среће Добар вид је најважнији Ја те гледам Ти си лепа Ти ме гледаш Ја сам срећан Добар дан је биће добро 37

63 МУКА Сувише си искрен Да би био неискрен Сувише си паметан Да би био глуп Мука тебра мука Не знаш шта ти мислим Мада мислим да знаш Сувише смо мали За велике теме Сувише лењи За велике идеје Мука брате мука Не решавамо своје А знамо за друге ШТО РЕЧЕ ЈОСИПА Спустила се магла На наш мали град Спустила се магла Тако је данима Од магле се не виде Наше глупости Када се магла подигне Хоће ли се видети наша памет Правило је да нема правила Да ништа није црно бело Ја ту лекцију Никада нећу научити Када већ треба да остане траг Нека буде наиван и леп Ионако све пролази И све се заборавља 38

РАСКОВНИК Срђан Опачић НА ВЕСТИ О СМРТИ (Милеви Милошевић и жртвама цунамија) На дан када је свет обишла вест о смрти десетине хиљада људи на југу Азије док су још пребројавали мртве разних вера и нација Стигла је вест о смрти мајке мога кума Хиљаде смрти претворило се у једну а једна у хиљаде Апокалипса је почела Седели смо на скверу Мире траиловић и чекали свој ред Београд, 27.12.2014.

КАО НА ФИЛМУ У предграђу метропле у трави поред пруге мртав човек лежи У згрченој руци држи поводац На његовом другом крају немачки овчар седи и завија Обавештава Дозива Тугује Форензичари врше увиђај Кроз воз из кога све посматрамо као представу 39

63 преноси се вест да је реч о познатом глумцу Пала је позната клапа Он устаје Мази пса Ми аплаудирамо Воз креће Кад гле шока Редитељ се хвата за главу Сценарио лети у ваздух Нисам рекао стоп Вратите воз Радићемо дубл Клапа иде Глумац пада мртав Пас завија Историја се понавља.

БЛАГОДАРНА ПЕСМА Будим се на бојном пољу Прободен копљем Обливен крвљу Косовка девојка вида ране Орловићу Павлу али то нисам ја Свуда измрцварена тела Оклопника и коња Шири се неописиви смрад Лешинари започињу гозбу Не могу да се одупрем Буди се на кревету поред радијатора Обливен знојем Благодаран Господу на свему што имам и што немам. 40

ЉУБАВ ОСТАЈЕ Не могу да верујем да ћу престати да верујем мада све указује на то. Љубав ће ставити тачку на историју, на време, на надање.

ИЗ РУКОПИСА

Курт Швитерс (1887–1948)

ИЗ РУКОПИСА Власта Младеновић БУКА СА ФЕЈСБУКА И ГЛАС УСАМЉЕНОСТИ (из рукописа) ПЕСМА И НИШТА ВИШЕ Стојим сам. И срце зна – Бога. Јеромонах Роман О, песмо моја, није на мени Да о теби говорим, Свака је моја реч сувишна, Док певам ја горим. Ватра сам и ништа, Све друго је лажно, Показаће време, заиста, Оно је једино важно. Будим се из дубоког сна, Зашто певам – Бог зна.

ВАРВАРИ ЋЕ СИГУРНО ДОЋИ Варвари ће сигурно доћи, Кажем Кавафису, Али нису најгори, Гори су они, Атињани докони, Што на Агори Философирају, млате Празну сламу Док ватра гори, Просипају речи Из шупљег у празно. О, све је поразно. 43

63 ГЛАВНА ВЕСТ: ПОЕЗИЈА (м.г. Канију) Чим устанем, хватам се за интернет. Читам јутрос, главна вест: Поезија. И то моја. Уплаших се, тренутак застоја, Откуд поезија може бити важна, Мора да је вест лажна. Јест, то су моје речи – Признајем. У боји. Дречи Светлост, титрају слова, А ја буљим као сова. Али, коме је поезија битна, Сем ноћи, чињеница је непобитна. ПЕСНИЦИ У СЕНЦИ ИЛИ ПРЕЋУТАНА ГЕНЕРАЦИЈА (Александру Б. Лаковићу) Не један, читава генерација Српских песника је у сенци, Затомљена у Томима, На маргини охолог света. Мада су нада, искра У балканској помрчини, Над њима се превид чини. Нема их, јасна је освета. Сва срећа сујета Саму себе демантује, Дементна је тишина, Сјај речи нико да спречи.

ИШАО САМ У ПЛАТОНОВУ ДРЖАВУ 44

ИЗ РУКОПИСА Ишао сам у Платонову државу, Видео сам пределе и људе, Упознао сам њихове законе, Систем како функционише, Али то је само криминална трговина И ништа више. На челу државе су најмудрији, Философи и писци, Али то су само елоквентни примитивци, Елита која се ни за шта не пита. Опасно је и срамно За сваког који нешто пише, Једва сачувах главу, Ишао сам тамо, У ту државу, Али никад више. ВЕСТИ ДАНА У исто време Говоре: да и не; Верници заљубљено буље У светлеће екране, Непрестано блеје, Стрпљиво, трпељиво, Зуре у дисплеје, Чекајући боље дане. У исто време Са медија пастири-хуље Демонски се смејуље, Једино они знају За будућност бољу, Вешто скривајући потају, Сачекују празнике Кад се овце кољу. КРАЉИЦА ПОЕЗИЈА (Аристотелу) 45

63 Теби, краљу емпирије Скоро да нико не пева, Али, ево ја ти шаљем писмо, А која је песма, Шаљем ти у Стригиру, на Халкидики, Где туристи на одмору Не читају само лаку литературу. Враћа се краљица књижевности, На песку сија поезија, А ја негде на брдовитом Балкану Трагом твојих речи идем И не осврћем се на сенке које лају, Не марим виђе за епикурејске клевете, Ја срцем исписујем посвете.

ЗУБЉА

Роберт Деснос (1900–1945)

ЗУБЉА СТЕВО ГРАБОВАЦ МУЛАТ АЛБИНО КОМАРАЦ (Одломак)

Пијемо пиве. Пушимо цигарете. Нека клинка ми се осмијехну. Или ми се само тако чини. Шта ја овдје уопште радим? Престар сам за ово све. Музика од лоше постаје још гора. ДЈ користи неке дроге које ја још нисам открио. Апсолутно му не смета да уз турбо-фолк мијеша Продигy па послије тога лупи неку поп мелодију. Клинац опет запне за Салета. Сале га одгурну. Клинца неко гурну из масе, он опет удари у Салета, Сале просу пиво по себи. Е јебем ти матер, да ти јебем матер!!! Салетово дерање надјачава музику. Опали клинца у фацу. Овај се забауља кроз масу, запе за један сто, преврну га и паде на земљу, међу неке клинке. Оне завришташе. Е јебига. Кажем Чупи. Лаки слегне раменима. Двојица избацивача иду према нама. Добро је, у реду је. Стајем између једног и Салета. Онај други нешто говори. Шта се ти мијешаш? Неко ме вуче за руку, отмем се. Покушавам нешто да кажем. А онда ударим оног избацивача што и даље нешто прича. Он се заљуља од ударца. Неко ме потом завали посред чела. Само видим песницу која је сијевнула. Паднем у мрак. * Пењем се уским степеништем. Пролазим поред одваљених пролаза за лифт. Прескачем преко цигли, одломљених комада зида. Осјећа се мирис мокраће, мирис гована. Кроз ходнике дува вјетар. Што се више пењем, вјетар је јачи. На појединим мјестима зидови су нагорјели, тамни су и испуцали. Негдје се још виде исписани графити. Неки су стари вјероватно неколико десетина година. Пењем се полако. Не журим никуд. Неке степенице морам прескочити јер су закрчене одломљеним остацима зидова. Ово представља напор. Цијела једна страна ове велике зграде је 49

63 спаљена. Неколико доњих спратова сасвим је уништено, обрушили су се у огромну гомилу бетона која стоји тако од рата. Велике плоче одваљене од своје конструкције. Срећом, степениште је остало нетакнуто. Тако да је успон до врха проходан. Барем онолико колико се може прескочити и заобићи. Нигдје нема врата. Некадашњи станови сада су само пусте хале, без прозора, без ичега, унутра је само смеће, понеки остатак спаљеног намјештаја, гомиле цигле и шута. Бескућници унутра серу и пишају. У згради нема заклона у коме не дува промаја, тако да је унутра немогуће наћи склониште. Зато нема ниједног живог створа никад. Зграда је сабласно пуста. Врата која воде на кров су изваљена. Овдје, на крову, небо изгледа блиско, танки прозирни облаци у свом спором кретању као да су надохват руке. Задихан сам па застајем када сам најзад напољу. И вјетар овдје не завија тако страшно као уским степеништем. Осврнем се око себе. Са овог мјеста види се цијели град. Панорама равничарског мјеста. Поглед је широк, простран. Све до рафинеријских димњака на једној страни и широких пољана на другој. И мост. И град са друге обале. И ријека Сава која завија. Сједнем на зидић и припалим цигарету. Одавде, свијет изгледа сасвим безопасно. Малено. Прије рата, само једном сам ушао у ову зграду. Не знам више којим поводом. Била је то моја прва вожња лифтом. Дјечаци из мог насеља и дјечаци из небодера били су у сталном сукобу. Нисам се пуно мотао овуда. Нисам имао ниједног пријатеља који је живио у небодеру. Увијек смо га звали просто тако – Небодер. Једини је у граду и зна се на шта мислиш. Свако насеље је имало своје име. Небодер је био само једна зграда. А важио је за цијело насеље. У рату и послије рата често сам се пењао горе. Не знам зашто. Ваљда да видим свијет са ове висине. Да савладам страх. Да се склоним од погледа. Без неког правог разлога. Доље, у разваљеним становима, Лаки је некада имао штек за спид. Мијењао га је, с времена на вријеме, али ми који смо жељели да се послужимо, без неких већих проблема бисмо сазнали гдје се налази. Спрат тај и тај, цигла та и та, под тим и тим каменом. Као да сваки камен има свој специфичан облик, као да је сваки комад рушевине по нечему посебан. 50

ЗУБЉА Свијет је овдје тих. И град изгледа као сплет кућа и дрвећа. Уске вијугаве улице које се вуку попут змија. Чак и дотрајале фасаде одавде не изгледају тако јадно. У том шаренилу крошњи и бетона, све изгледа баш као што треба да буде. Као што је одувијек било. Рафинеријски димњаци парају небо. Сједим. Пушим. * Имам тринаест година, стојим у својој соби и кроз прозор гледам напоље. Одавде, с овог мјеста, види се уска асфалтирана стаза која наше насеље дијели на два дијела. С обје њене стране су једноличне, сиве или бијеле петоспратнице. У самом средишту насеља налази се ливада са усамљеним старим храстом. Ту, на ливади, двије групе дјечака играју фудбал. И тада, попут муње, ошину ме чудан предосјећај. Нешто се дешава. Не знам шта. И немам појма откуд то долази. Појави се прво као ружан осјећај у стомаку, као дрхтање тијела. Нешто као напад грознице. Нејасно и неразумљиво. Прољеће је тек почело да се буди и све дјелује као што треба да буде. Дјечаци играју фудбал. Овај призор може се на овом истом мјесту видјети од првих топлих дана до првог снијега. Нема ничег посебног у њему. Прошлу седмицу провео сам у овој соби, углавном сам лежао, пио чајеве и бљутаве сирупе. Навукао сам некакав вирус па ми је љекар прописао мировање. Нисам ишао у школу. Знао сам сатима овако буљити кроз прозор. Посматрати људе како одлазе на посао. Како се враћају. Не радити ништа. Или само лежати удобно умотан топлим ћебадима. И маштати. Требало је да учим заостало градиво. Ових дана је требало да поново кренем у школу. Није ми се дало. А сада, тај ружан осјећај. Покушавам да га схватим. Да разумијем. Ипак, са мојим тринаест година старим умом схватам да неке ствари не могу објаснити. 51

63 Онда ми сину. Ти дјечаци. Ту су, из комшилука. И сваком од њих управо је мјесто у школи, а не на ливади. Радни је дан и управо је требало да траје настава. Одлазим до дневне собе. Отац чита новине. Мајка, удобно заваљена у кауч са заборављеним плетивом у рукама, гледа неку серију на телевизији. Кажем оцу да се нешто дешава. Он подигне поглед. Не знам шта заправо кажем. Нешто се дешава и/или – нешто ће се десити. Или нешто томе слично. Отац ме гледа неколико секунди без ријечи. Поглед му је продоран, озбиљан, дубок. Не причај глупости, боље иди у своју собу и учи. Каже најзад. Слегнем раменима. Вратим се у собу. Ипак, сад више не могу да се смирим. Ходам нервозно. Од прозора до врата, између зидова облијепљених постерима. Осјећам, знам то сасвим сигурно, а не могу објаснити како. Осјећам. Нешто ће се десити. * Стојимо у уском ходнику збијени једно уз друго. Отац каже да је ту најсигурније. Зидови су овдје најдебљи. Ролетне на прозорима су спуштене. Свјетла су погашена. Једина свјетлост у ходник долази кроз благо одшкринута врата купатила, а и она само издужује наше сјенке. Ћутимо. Отац укључује малени радио-транзистор, смањује га на једва чујно, приноси га уху и полако бира станице. How ever far away I will always love you … кршшшшкркшшш… посматрано у свјетлу учења Господина нашега Исуса Криста… шшшркшшкркршшш…. у садашњој ситуацији у односу на раст инфлације и према спољном дугу…. кршшшкркршшш… нееее, ти ниси хтеела анђела…. Отац нервозно искључује радио. Ако се пажљиво ослухне, може се чути како се стакла на прозорима тресу од експлозија. Ако се наслоним на зид, могу да осјетим подрхтавање. Као да је земљотрес. 52

ЗУБЉА Повремено се чује жамор из стубишта. То су вјероватно комшије са виших спратова. Отац у једном тренутку излази. Мајка га зауставља. Брзо ћу ја. Каже. Свјетлост закратко испуни ходник. Опет нестане. Неколико дугих минута. Потом опет свјетлост. Па очева издужена сјенка. Па он. Шта се дешава? Нико ништа не зна. Каже отац озбиљно. Потом опет мрак. И експлозије. Ноћ одмиче. Прољеће је хиљаду деветсто деведесет друге. Имам тринаест година и немам никакву будућност пред собом. * Данима већ једемо само уштипке. Мајка их спрема кад пуцњава мало утихне. То је обична мјешавина брашна и воде која се пропржи на уљу. Уколико се не поједу док су још топли, поприме бљутав укус и развлаче се по устима попут гуме. Залихе уља и брашна су при крају. Чуо сам мајку како шапатом то говори оцу. Не чујем шта он каже. Можда само заколута очима. У једном тренутку питам оца како изгледа смрт од гладовања. Он ме погледа чудно као да уопште није разумио шта га питам. Мислим, да ли човјек умре одједном кад тијело више не може да подноси глад или се дуго мучи у тешкој агонији? Кажем. Отац и даље чудно гледа. А онда каже: Откуд ти знаш ту ријеч – агонија? Имаш ли уопште појма шта она значи? Читам ствари. Кажем. Заправо, ту ријеч сам први пут пронашао у стрипу о Дилану Догу. Била је то епизода о зомбијима – живим мртвацима. Увијек сам мислио да је агонија неко стање у коме се налазе таква бића, ни тамо ни овамо, распаднута тијела која ходају свијетом без воље и свијести. 53

63 Отац се накратко замисли. Као ученик изведен пред таблу, врти очима покушавајући да се сјети правог одговора. А онда у једном тренутку каже: Доста! Какве то глупости причаш. Нико овдје неће умријети од глади. А потом љутит оде у дневну собу. * Начин на који отац припаљује цигарету. Како повлачи први дим. Његови жути прсти. Начин на који је одлаже у пепељару. Његова уста скоро без зуба. Његово мршаво испијено лице. Увијек уредно почешљана ријетка коса. Покушавам да се сјетим тога. Сваке те ситнице. Глупе ситнице. Мириса његове кошуље. Начина на који бих осјетио додир његове руке. Боје његовог гласа. Да не заборавим. Како је изговарао ријечи. Сједим на каучу и гледам у зид испред себе. Покушавам да се сјетим. Припаљујем нову цигарету. Устанем, обучем дукс. Излазим. У стубишту се и даље осјећа мирис влаге и устајалог киселог купуса. Напољу, вече је свјеже. Небо се фарба у боје сутона. Танки облаци лагано клизе. * Све више је лудака у овом граду. Дођу однекуд с прољећем, стигну до границе и ту их зауставе у њиховим бесциљним лутањима и, немајући гдје, остану овдје. Ено их, крстаре улицама у дугим непрекидним дијалозима са самим собом. Кад су ведре вечери и кад је топло спавају по запуштеним парковима, око рушевина или у некој од њих, у старој жељезничкој станици, на обали ријеке. Понеки од њих у рушевинама себи направе склоништа, навуку тамо свега и свачега, разне ћебади, пластичних 54

ЗУБЉА флаша, старе одјеће. Не знам откуд им та потреба да само навлаче ствари, да праве брдо отпада око себе. Нико их не дира. Никог није брига за њих. Некад се деси, међутим, да неко од њих случајно запали нешто, изазове мањи пожар или неку сличну глупост. Тада обично дође полиција, која нема појма шта ће са њима, ако су неке дрчне исфрустриране будале у патроли можда падне и које батинање, ако су неке добрице, прво пробају заташкати ствари, ако не могу, онда креће дуго нагуравање са љекарима, са центром за социјални рад, са општинским службеницима. И можда неког од њих, тих лудака, бар накратко смјесте у неку установу, километрима далеко одавде, тамо барем имају кревет и редовне оброке, али вјероватно неће остати дуго и опет ће бити препуштени својим скитњама и можда ће опет стићи довде. Посматрам их и све чешће размишљам како ћу завршити као они. Немам новца да плаћам стан. Прије или касније одузеће ми га. Могу се неко вријеме натезати са системом, али ту је држава побједник. Смислили су законе да буду на њиховој страни. А закон је новац. У мом случају тај новац је дуг који ће ускоро да достигне вриједност стана. А онда ће кренути дуготрајни спорови. Могу се борити неко вријеме, али остављен сам сасвим сам да се борим. И немам воље да се борим, јер систем је звијер која једе. А чему се борити у унапријед изгубљеној бици? Ради ината? Да будем жртва? Да докажем нешто? Ја нисам борац. Не више. Ако сам некад уопште и био. Ускоро нећу имати шта да једем. Мораћу да пронађем алтернативне изворе преживљавања. Искључиће ми струју. Можда и воду. Добро, воду ваљда по закону не смију да искључе. Као, јер су хумани. Вода је основно право. Ваљда је живот основно право. Можда ћу и ја овако да довлачим најлонске кесе и пластичне флаше у своје скровиште. Израшће ми брада и коса, нећу се купати данима, носићу одрпану одјећу. Кад су ведре вечери и кад је топло спаваћу по парковима. Ваљда у неком тренутку и почнеш да причаш са самим собом. Да те сви други оставе на миру. А можда се то једноставно деси. И не примијетиш кад се десило. Обузме те једноставно. 55

63 А ти немаш воље да се бориш. Предаш се. То су само људи који су се предали. Зато не волим да сретнем лудака. Као да сретнем свој властити страх како хода улицом обучен у стари изношени капут, страх који храпавим гласом пита: Јел’ имаш марку да купим хљеб, добри човјече? * Имам тринаест година, посматрам кроз рупице на спуштеним ролетнама. Испред зграде се зауставља црвени комби. Онда се појављују људи из наше и околних зграда. Направи се ред. Отварају се задња врата. Неко изнутра даје оном првом што стоји у реду двије векне хљеба. Хљеб је свјеж, чак и одавде видим његову златкасту боју. Онај што је узео хљеб журно се удаљава од комбија. Тако и сљедећи. И онај послије њега. Зовнем оца. Види, дијеле хљеб. Кажем. Отац вири кроз спуштене ролетне. Ћути неко вријеме. Како знаш да га дијеле, можда га продају!? Каже. Не изгледа ми као да га продају. Ти си баш пуно паметан. Знаш да немамо пара. Слушај, да га продају, неко би држао спремљен новчаник, бројао би кусур и томе слично. А сви само дођу и узму хљеб. Могуће. Каже отац. Чини ми се да је било на радију нешто о томе. Онда ћутимо. Гледамо кроз прозор. Не мичемо се. Ни он ни ја. Не знам колико је времена прошло откако нисмо изашли из стана. Мислим да нико не зна да смо овдје. Отац не жели да излази. Има своје разлоге. Има много својих разлога. Ја само слутим какви су то разлози, али опет их не разумијем. Чекамо да се деси 56

ЗУБЉА неко чудо, па да се све ово напољу, ти пуцњеви и експлозије, да све то само од себе престане и да се живот опет врати у нормалу. Идем ја. Кажем одједном. Отац не стигне да било шта изговори. Ја се сјурим у ходник и већ навлачим патике. Мајка се појављује из кухиње. Куд си ти пошао? Каже мени. Кад ништа не одговорим, оспе паљбу на оца. Не слушам шта говори, јер откључавам врата и већ сам на стубишту. Могу само разумјети како му говори да је луд „што пушта дијете само напоље“. Не слушам их више. Већ сам на стубишту. Стрчавам степеницама и изјурим напоље. Свјеж прољетни зрак ошине ме посред лица. Застанем. Замагли ми се пред очима. Удахнем. Издахнем. Читаво море нових мириса сјури се на мене, преплави ме дивљи талас прољетног јутра. Мирис траве, роса, измаглица око зграда, благи мирис бехара. Све те већ заборављене ствари. Удахнем. Издахнем. Још једном. Не чује се ништа. Дјелује као сасвим обично јутро у неком обичном граду. Ред око комбија се разишао. Ускоро ће затворити врата. И отићи ће. Прескочим оних неколико степеница што ме дијели од тротоара. Потрчим. Никад брже нисам трчао у животу. Чини ми се да је комби километрима удаљен. Јурим. И скоро се закуцам у задња врата, још мало одшкринута. Сретнем се са мирним погледом дебељка густе црне косе који на себи има прслук направљен од маскирне униформе и исте такве хлаче. Повратим дах. Доброитро. Кажем. Промрсим. Нешто томе слично. Дебељко одговори сличним мрмљањем. И онда се посматрамо неколико дугих секунди. Уски простор у комбију око дебељка пун је пластичних гајби. Неке су празне, а у некима је још сложен хљеб. Колико? Каже он. Молим? 57

63 Не разумијем шта ме пита. Као да одједном немам појма шта радим овдје. Колико комада? Понавља дебељко. Онда се сјетим. Три, троје нас је. Кажем. Он се окреће, вади из једне гајбе три векне хљеба и пружа ми их. Узимам их у наручје. Могу да осјетим топлоту свјежег хљеба, његов предивни мирис већ ми се залијепио за ноздрве. Опет се гледамо без ријечи дебељко и ја. Неколико секунди. Онда кажем: Хвала. И вратим се у стан. Мајка хистерише, отац нервозно одмахује главом. Пружим мајци оне три векне хљеба. Осјећам се као побједник. Који ти је курац, не можеш тако да излијећеш напоље? Каже отац. А зашто? Па рат је, јебему све. Ето зашто. Мајка раздијели једну векну на три комада. Остале двије остави у плакар. Хљеб је мекан, топао, мирисан. Разлијева се по устима, као највећа посластица коју сам икада пробао. Лијепи се за непце. Гласно мљацкам. Отац неће свој комад. Раздијели га мајци и мени. Каже, не смије он врућ хљеб. Због желуца. Мајка такође оставља онај трећи комад мени. Ја кажем: нећу ни ја, на три једнака дијела. Ај не сери него једи то. Каже отац. Сад се већ озбиљно побуним. Немој да се курчиш без потребе. Биће времена за то. Каже отац. (Стево Грабовац, Мулат албино комарац, Имприматур, 2019) 58

ЗУБЉА Зоран Илић СВЕ ШТО (НЕ) ЗНАМ О… (Одломак)

1. О чему је овде реч? О случајном сусрету Неког са другом из школских дана који је једно време живео у Италији, па сходно томе, у родном граду има надимак Талијан. Сусрет који га је натерао да се упита шта он зна о Италији и Италијанима. Док је седео у аутобусу којим се враћао у град у ком живи готово пет деценија, поставио је себи питање: - Шта ја знам о Италији и Италијанима? Толико сам времена потрошио одлазећи у биоскопе и гледајући италијанске филмове, слушајући италијанску музику на радију или ТВ-у... Читајући италијанске писце... Путујући у Трст, Венецију... Међутим када се испод тога подвуче црта, закључак је да то није превише, да је скоро ништа. -Можда је то довољно? За шта? На пример, када следећи пут сретне школског друга, ако се икада више њих двојица буду срели, што је вероватније, да буде у стању да са њим разговара о Италији, италијанским филмовима, музици... Можда о храни, пићу... - Потпуно су безвезна моја размишљања. Баш ће Талијан са мном да разговара о Италији, као да не може да нађе компетентнијег саговорника?! Ипак, Неко је већ упловио у ту тему, позиционирао је себи насупрот. На крају крајева, и ако више никада не буде стварних сусрета са Талијаном, они могу да буду имагинарни. А њему се некако дражи такви сусрети, такви разговори јер саговорник не може да га разочара, да га изневери... Да буде груб или само незаинтересован за оно о чему Неко прича, о чему размишља...

63 2. Шта Неко зна о Талијану? Да је цео радни век провео у фабрици која је тесно сарађивала са фабриком из Торина. И једна и друга су производили путничке аутомобиле. Талијан је тамо радио као преводилац. Када су се он и Неко поново срели у лето 2019. године (па, и не баш тако случајно, као што је Неко на почетку напоменуо. Пре тога, месецима су размењивали поруке на Фејсбуку. Чак и обавили неколико телефонских разговора!) он је већ неколико година био у пензији, и живео у живописном сеоцету недалеко од родног града. Будући да му је прва жена преминула, Талијан је био у другом браку. - Зашто је то важно: први, други или трећи брак?! Наравно да није! Али, ето, морам нешто рећи о њему, ма колико то било безначајно. А тај податак, знам! Чак и упознао његову другу жену. Заједно смо били у аутомобилу којим нас је Талијан возио до сеоцета у ком су живели. Ја сам седео напред, а она позади. Наравно, Талијан је био за воланом. Километри су остајали иза нас... Са радија је ишла музика. Наш разговор већ не памтим. И није то за памћење. Дакле, разговор је био неутралан. Причати, а не рећи ништа. Прећутати све што знаш, све што јеси... Ипак, и такав разговор поседује своју величаственост. Тај жубор речи који тече... Када су стигли у њихову сеоску кућу, Талијанова супруга је припремила обед за њих троје. Пре тога је Неком и мужу скувала кафу, донела по чашу вина. Шта следеће Неко памти? Како стоји на аутопуту и чека аутобус који ће га одвести сточетрдесет километара северније. Аутобус у ком ће себи поставити питање: „Шта ја уопште знам...“ 3. За разлику од Талијана шта Неко није био? Он за разлику од свог бившег школског друга још није био пензионер. Још није стигао до магичног броја година када се стиче право за одлазак у пензију. 60

ЗУБЉА Који је то број, бар у Србији? Шездесет и пет. До тог броја Неком је требало још непуних годину дана. Ипак, Неко није био ни запослен. Нигде није радио већ је био на Бироу и примао скромну новчану надокнаду. Једина му је обавеза била да се једном месечно јави на шалтер Бироа. Службеница би у у његов картон уписала термин следећег јављања... И тако из месеца у месец. 4. Седећи у топло августовско предвечерје за рачунаром Неко је у Гугл укуцао прво име, први појам који је намеравао да претражи: Адријано Ћелентано. И одмах се запитао: - Када сам последњи пут за њега чуо? Уз помоћ Интернета подсећа се да је то била 1975. година и песма из филма Yuppi Du. Често су је пуштали на београдским радио станицама. Неко је у то време био студент, и доста је времена проводио поред радија. Био је то, у ствари, обичан транзистор. Гломазни радио апарати су већ ишчезли из свакодневног живота. Они су припадали претходним декадама. Као што ће наредну декаду обележити радио касетофони, било моно, било стерео. Ћелентано је песму отпевао са својом женом Клаудијом Мори. Мада се у споту на Јутјубу појављује само Ћелентано. Спот је из неког разлога црно-бели. Адриано плеше, пуцкета прстима, мангупски намигује... На глави има шешир... У том тренутку, он још нема ни четрдесет година мада је иза њега већ дводеценијска каријера. Песма коју изводи је успорена, развучена. Није то више оно лудило и енергија коју је показивао у шездесетим. Ћелентано рефрен понавља безброј пута, то безвезно jupi du . -Са том песмом је заувек ишчезао из мог видокруга. Време које је долазило није му било баш наклоњено. Уосталом, италијански певачи и музика све су мање значили у светским оквирима. 61

63 Оно што Неко сигурно није знао или му није било важно у том давном времену јесте да је песма отпевана на енглеском. Од Ћелентана се очекивало да своје песме изводи на италијанском. На Википедији је могуће наћи податак да је на почетку каријере Ћелентано био опчињен Елвисом Преслијем, и да су га звали италијански Елвис. - Толико Евиса по читавом свету... У Енглеској, Француској, па зашто не и у Италији?! На Јутјубу Неко налази његову песму из 2007. године Ситуација није добра. Ћелентанов забринут глас уводи нас у све проблеме овога света: политичке, економске... еколошке... - Адриано, ниси се обрукао. Достојанствено си остарио. И још: слично Неком и Ћелентано је вегетаријанац. Не тако дуго као Неко већ, отприлике, десет година. Шта је Талијан у то време радио, те давне 1975. године? За разлику од Неког, он није студирао већ је био запослен. Можда и ожењен? Можда је већ био и отац? 5. Ко је следећи? Или тачније: ко је следећа? - Нека то буде Рита Павоне! Сасвим је сигуран да га Талијан не би упитао „Ко је она“ јер ко памти шездесете тај памти и пегаву Риту Павоне. Поред Неког и Талијана њу памти и Београд: 1967. године она је гостовала у главном граду Југославије, и наступила на Ташмајдану. Дошла је са мајком и вереником. Мада је њен вереник у то време био ожењен човек. Код куће, у Италији, супруга и деца, а у Београду, на турнеји, двадесет и двогодишња вереница и будућа ташта. - То могу само Италијани... Шта још Интернет и Википедија кажу о њој? Следеће: „Италијанска певачица рок музике и балада која свој највећи успех доживљава током шездесетих.“ Хит сингл La partita di pallone из 1963. године од ње прави националну звијезду, а седамнаестогодишња Рита убрзо добија и међународну пажњу. 62

ЗУБЉА - Ускоро је пропевала и на енглеском, па и на шпанском. Једино, колико знам, није запевала на српскохрватском. 6. Да ли је могућ сусрет Неког и Рите Павоне у 2019. години? Не само да је могућ него се и догодио. Како, на који начин? И где? На Ташмајдану? Не, већ на Каленић пијаци. Био је кишни, септембарски дан. - Исто тако, и прохладан. Нагло је захладнило. На тезгама Каленић пијаце су се продавале половне ствари. Мање вредни антиквитети, књиге, разгледнице, па и грамофонске плоче. И ту, међу њима, Неко је угледао сингл Рите Pavone Cuore . Упитао је продавачицу да ли може да га фотографише мобилним. – Да, можете – одговорила је продавачица. На крају, пријатељ са којим је био наговорио га је да купи плочу. Ако ништа друго, продаће је путем Интернета, а између тога поседоваће је једно време. – Свашта може да се поседује, па тако и грамофонска плоча. Мада је то пре поседовање прошлости, него комада пластике. Винила. Куповином сингла чије прошлости је Неко дошао у посед? Ко је давне 1963. године ту плочу донео у Београд? Тим гестом је та Неком непозната особа донела нешто што ће једнога дана неминовно постати прошлост. Што ће кружити градом, мењати адресе… Често бити на самој ивици да заврши у контејнеру, као безвредна ствар. - То бих и преболео. Међутим онога трена када нестане материјални, физички део, у овом случају грамофонска плоча, нестаће и оно невидљиво, нематеријално: а то је прошлост. То већ не бих преболео… И зато морам да сачувам тај сингл што је дуже могуће. Можда га ипак неко, као штафету, једнога дана преузме и однесе у будућност? Неко замишља градску депонију у Винчи и дебеле слојеве ђубрета који прекривају шарени омот плоче. Тоне ђубрета које 63

63 почињу да варе синглицу Рите Павоне. Да је претварају у безличну лепљиву масу… – Ко зна, можда у једном тренутку плоча и јесте завршила у контејнеру или поред њега?! Можда се тај драматични тренутак већ догодио, и можда је било кишно јутро као што је то данас? И онда је неко у последњем тренутку пре него што је дошао камион Градске чистоће завукао руку у контејнер, из њега извадио гомилу одбачених синглица, и већ их следећег дана донео на Каленић пијацу! Можда управо муж оне средовечне жене од које је Неко купио плочу. Тај комад пластике је Неко купио за педесет динара. Толико коштају и дневне новине које на крају дана заврше у корпи за отпатке. Али бацити једну насмејану Риту Павоне у ђубре, за Неког је било незамисливо. Без обзира што он ту плочу неће никада преслушати, неће је поставити на диск свог грамофона, и сачекати да звук доспе до звучника, и да се потом разлије по његовој соби, да допре до његових ушију, мозга, срца…. Да се упије у његову кожу… Не, није имао снаге да изведе тај давни ритуал јер је много лакше, једноставније, песму преслушати на Јутјубу. - Грамофон и плоче су ионако реликти прошлости коју ја никако не потцењујем већ је респектујем, глорификујем. Ништа Неко не потцењује, па тако ни оно што је давно прошло. Чак би себе могао да назове фаном свега онога што је прошло, што је минуло. Замишља: плочу је у Београд ‘63 донела нека тинејџерка, вршњакиња Рите Павоне. Јатов авион којим је дошла из Рима, Париза или Лондона спустио се на сурчински аеродром. У девојчином пртљагу био је и сингл Рите Павоне, измешан са гардероробом, тинејџ часописима, слаткишима… Чоколадама, бомбонама, жвакаћим гумама… Где је девојка становала? - На пример, на Неимару, у срцу града. Њени родитељи су били део комунистичке номенклатуре, и она је имала привилегован положај. То је између осталог укључивало да може да путује у иностранство, и да тамо похађа курсеве страног језика, 64

ЗУБЉА обилази музеје у граду у који је доспела, културно историјске знаменитости… Одлази на концерте, у биоскопе… Још је била гимназијалка. У коју су гимназију ишли тинејџери са Неимара? Највероватније у ону у Ресавској улици прекопута Енглеске амбасаде. Можда је то довољно о тинејџерки са Неимара? Да, јесте. Сасвим је довољно. Међутим да ли је довољно о Рити Павоне? - Не знам?! Мислим да није. Тачније, волео бих да се још на њој задржим. Да на Јутјубу преслушам још неке њене песме… Да ли је тинејџерка са Неимара присуствовала њеном концерту на Ташмајдану? Вероватно. На Интернету скоро да нема података о том концерту. Нема ни фотографија. Скоро ничега осим оног податка о њеном веренику и менаџеру. Неко претпоставља да се са тим концертом на Ташу окончала веза између италијанске певачице и њене београдске вршњакиње. И за једну и за другу живот је кренуо другим током. Обе су полако али сигурно напуштале своју младост, своје тинејџерске године. 7. У коју годину ће Неко отићи? У 1966. И у који град? У Сан Ремо. Зашто баш у наведену годину и у наведени град? Зато што те године на музичком фестивалу у Сан Рему наступа вршњакиња Рите Павоне Катерина Казели са песмом коју је пре тога одбио Адриано Ћелентано. Песма која је постигла огроман успех. - Нико ми не може судити... Када се преведе у Гугл преводиоцу, текст је стандардан. Ништа више. Али када бих се вратио, када бих само могао да се вратим у шездесет и шесту годину прошлога века, ја бих радије био фан Катерине Казели него Рите Павоне. Јутјуб претрага Некога одводи у 1990. годину. Има нешто у Катеринином гласу што му улива поверење, што га тера да сваку њену песму преслуша више пута. 65

63 Као, на пример, песму Il volto della vita: Овде сам са својим телом док је мој ум негде другде... – Ах, ум? Где је он?! Где? Зар није био Катеринин одговор: „негде другде“. - Катерина, твоје мисли лутају, као што и моје мисли лутају... Али када госпођа Казели изговори molto bene , Неко осећа да то избија из екрана, да се из виртуелне прелива у физичку стварност. – Катерина, милујеш ме својим гласом, и хвала ти на томе. Ништа више од тебе ни не тражим. Твој савршени глас сасвим ми је довољан... Следећа песма у којој је баш моћна јесте - Re di cuori. Краљ срца. – Требало би о њој нешто више знати. Да ли су јој мушкарци и љубав према њима тако пуно значили или су то само празне речи... Туђе, а не њене речи...

(Одломак из истоименог романа)

ЗУБЉА Борис Над ГОЗБА (Одломак)

1. Када се једном осетимо изгнаним из стварности, која нам се учини неподношљивом, а бол који она изазива прекомеран, ми често тражимо уточиште у имагинарном, у пределима који припадају световима маште. Имагинацији је, несумњиво, дата огромна моћ, јер је и делима маште суђено да се остварују. Остварују се, међутим, не само наши заводљиви снови – човек је прво у сну научио да лети – и узвишене замисли, већ и наше ноћне море. Јер, добро дело не захтева тек добру намеру него и савршеног човека. Ни историју, исто тако, не чине једино дела великих људи, сунчаних победника, попут Цезара или Александра. Историја има и своје тајновите, оку скривене токове, а тренуцима у којима се оснивају градови и царства услеђују дани пропасти, разарања и несрећа. Оно што је покреће, ипак, налази се изван историје, па и изван самог времена: смисао пристиже из безвременог, из невидљивог. Сви велики догађаји прво се зачињу у осами, у тишини. Јер, чак уколико у животу нисмо отворили ни једну једину књигу, ми ипак живимо идеје које су у њима записане, идеје давно мртвих предака. Тако су, уосталом, и сви они који су икад кројили историју – па чак и људи као што су Хитлер или Тамерлан – имали своје учитеље, чију успомену данас прекрива сенка. Тако су, током наше повести, у ћелијама и скитовима Зеленог Брега, многи осамљеници проводили живот у смишљању фантастичних замисли, које су обећавале да ће заувек искоренити људску несрећу. Та су дела често стварана у грчу, у болу, а њихови аутори су сањари, далеки од стварног живота. Како иначе објаснити то што су историји, наместо оног смисла кога 67

63 јој сам човек даје сопственим делима, приписивали неку другу, рационалну сврху, која се спознаје пуким домишљањем? Разуме се, било је међу њима и обичних варалица и злонамерних лекара. Али, постоји нешто што још дубље узнемирава у тим визијама блажених, срећних острва. И када је тон којим се описују лирски, њему ипак недостаје мелодија, милозвучност: она почивају унутар пустог и хладног свемира, који није дело радосног Творца, него дело ћудљивог демијурга, џиновски механизам који се може по вољи растављати и поново склапати. И најбољи међу њима, укратко, могли су да понуде једино дела јалове, опустошене маште. Пролистамо ли странице таквих књига – оних које су избегле ломачама – осећамо како из њих провејава гнев, жеља писца да се освети људима, читавом свету и њиховом Створитељу. Али, пре или касније, свако такво учење налазило је своје следбенике. Човек је тако заиста саградио нове светове; на тај начин су се, једна за другом, стварале и пропадале утопије. Свака, па и најлуђа замисао, могла је да рачуна на своје остварење. Размак између замисли и остварења се скраћивао, али све су оне живеле само кратко време, као они дворци које дете зида у песку, а затим у бесу руши. Убрзо се јасно видело да бол ни патња нису могли да се искорене, а човек је, увек изнова, окиван у још теже ланце. Свет се мењао, али не и усуд. Коначно, почетно одушевљење уступало је место разочарењу и рушилачком бесу. Масе би затим потражиле нове пророке. То је, укратко, повест Вавилонске куле. Та је повест, са својим безбројним и узалудним понављањима, исписана крвљу. Сукоби међу партијама и различитим утопијским школама ускоро су попримили једну стравичну црту: водили су се до истребљења. Током два века бесмислених подела, становници Зеленог Брега искрварили су у узалудним борбама, које је окончао тек Намесник, ловором овенчани победник грађанских ратова. Та нова фигура најзад је дочекана као спаситељ, и на томе је почивала његова харизматична моћ. На рушевинама утопије потом се издигао нови поредак. У њему је наставио да живи исти дух утопије, јер је Намесник само далеки потомак старих утописта. 68

ЗУБЉА Али, недуго пошто је оружје утихнуло, показало се да је тај мир био само последица замора, истрошености. Потом, владајући из своје палате Зеленим Брегом, он је постепено усавршио систем који је истовремено циничнији и у већој мери утопијски од оних који су грађени по замислима старих филозофа. Тако је утопија била коначно остварена. Ипак, та држава блажених била је мртворођенче, леш који је вештачки оживљен и одржаван у животу. Били смо осуђени да у њој живимо по пукој инерцији, будући да је већ претходно исцрпла најбоље људске снаге. Отуда је управо под Намесником пропадање најпре постало видљиво, а затим је наставило да се шири, замахом и брзином који су паралисали сваки противпокрет. Наравно, и Намесникова доктрина човеку је обећавала срећу и спокој – његова је политика, међутим, била испуњавање сваког хира светине, јер су тиранија и анархија само лице и наличје једне те исте ствари. Намесник је био тиранин, који је себи потчинио науку и универзитете; у исти мах, службеници и великодостојници из палате са зебњом су ослушкивали стална комешања и покрете гомиле. Зато се, у својој тиранији, Намесник није ослањао само на полицију, већ и на култове, науку и технику. Док су мислиоци са универзитета настојали да тиранију логички и етички оправдају – научници у својим лабораторијама, као и шарлатани под својим шатрама, непрекидно су изналазили нове и узбудљиве опсене, које су накратко утољавале глад светине. Сви ти трикови, разуме се, увек су циљали на најниже инстинкте који живе у човеку. Па ипак је, у време кад почињем своју повест, град чувао нешто од своје старе патине. Зелени Брег је тада, као мало острво, још почивао усред исконске дивљине; ми смо је називали Црном шумом. Она живи изван историје – и тек с времена на време њен сеновити хлад напушта понеко од дивљих племена која је настањују, дајући нови замајац историји. То је варварски свет, који се равна по својим сопственим и нама неразумљивим законима. Понекад смо, посматрајући Црну шуму с бедема и кула, наслућивали неке од њених тајни. Тако су се, на пример, када би сунце на тренутак распршило измаглицу у коју је уто69

63 нула шума, на узвисинама откривали стари замкови и тврђаве. То су древне утврде које су у давна времена саградили Франци и Келти, као и многи други, данас готово заборављени народи, а сада нам се показују само на трен, попут утвара и блиставих привиђења. На северу се простирао тајновит предео, с мочварама обраслим шеваром и џиновским врбама, с безбројним рукавцима и речним острвима од песка, по којима вршља чапља. У освит и у сумрак рибаре који лове на том месту заглушило би крештање и лепет крила барских птица. Тада би све оне узлетале из својих гнезда и густо наткриљавале небо, бацајући сенку на град. А високо изнад, за ведрих дана, оштро као ножем усечени, оцртавали се плаветни висови Вучјег брда. С ове стране границе пружали се питоми брегови засађени виновом лозом и белеле се мале варошице и села са сламнатим крововима. Њихов се изглед није мењао вековима: на улице су гледали мали прозори ниских кућа, а по трговима је пијукала живина. Између њих вијугала је река, дотичући се и моћних градских зидина, које су одолевале Татарима и опсадама Турака. Надвисивали су их шарени торњеви и црквени звоници, богомоље с куполама у византијском стилу и оним извијеним у облику модрих луковица. Путник који би се приближио граду старом прашњавом цестом морао је застати пред градском капијом; чували су је плаћеници у шареним униформама, наоружани копљима и тешким хелебардама. Са тог места путнику није могло а да за око не западне једно скромно утврђење од црвене опеке, с високим кулама и дубоким шанчевима. У Замак се улазило кроз Лављу капију, која гледа на главну улицу и њен весели метеж. Храстове крошње готово да су сасвим заклањале куле и подизале се скоро до његовог круништа. Тек када би, ујесен, лишће са њих опало, Замак би се указао у својој сликовитој и помало незграпној лепоти. Ноћу се он назирао као црна сенка, која би надвисивала звонике и градске зидине, па и саму Намесникову палату. То необично место, усамљено попут орловског гнезда на врху неке камене литице, привлачило је погледе странаца и голицало њихову радозналост. Мени је, током дугих година, оно 70

ЗУБЉА било једини дом. Дугујем му, међутим, не само многе године, него и неке од својих најлепших, најсрећнијих часова. 2. Живео сам тада у Замку и често ме је, с упаљеном свећом, зора затицала будног у ћелији. Обично сам прекидао свој ноћни рад чим би праскозорје заиграло изнад сеновитих крошњи. Устајао сам од стола и широм отварао дрвене капке на прозору – пуштао сам да ме расани ноћна свежина. Око бедема и кула још би кружили слепи мишеви, у свом несигурном, испрекиданом лету; тада би, праћена оштрим криком ноћних птица, последњи пут узлетела сова, нестајући у честарима Црне шуме. Погледом бих испратио њен кружни лет. У том часу, пре него што закукуричу први петлови, град је још почивао у мртвој тишини; прекидали би је тек гласни повици и дозивање стражара са градских капија, са старе тврђаве и са стражарских места око Намесникове палате. Кроз јутарњу измаглицу треперила би разнобојна светла. Седам брежуљака повезивале су шарене пруге светлости, а понека ваздушна кола тромо би клизила изнад шумарака, и црних звоника. А онда би ме, цепајући помрчину, први зраци јутарњег сунца дотакли као помиловање; у том часу осетио бих како и мене додирује нека надземаљска радост. Кроз облаке изнад Црне шуме сунце би најпре дотакло кровове Замка. Златни пожар захватио би његове гримизне торњеве и куле; накратко, илузија се огледала и у води која испуњава шанчеве и на чијој би површини сместа заиграли огњени језици. Иначе, у својој дубини – чак и за време најјачег, подневног сунца – та вода је увек задржавала тамну, скоро црну боју. Дању је зато ваздух око ровова био тежак од испарења, а ноћу се око бедема примећивало светлуцање, и чуо се гласан крекет жаба. Варка би потрајала кратко, и Замак би затреперио на јутарњој светлости. По први пут показао би се видљив у свакој појединости, и још би имао изглед бајковитих, зачараних места. На тамном небу оцртавало би се његово зупчасто круниште и 71

63 стрми кровови, а између црвених кула, ношени ветром, великом брзином промицали би мали, бели облаци. Ипак се његови темељи налазе дубоко у нашој прошлости: премда је аристократија одавно ишчезла са Зеленог Брега, он се наставља на њено изгубљено наслеђе. Тако елита Замка још чува једну древну науку, која је старија од свих цркава и институција на Зеленом Брегу, па и од самих кнежевских палата. Та наука је одолела свим променама: она захтева савршенство човека. Зато је, попут Заратустриног, тај позив упућен само ретким, и на њега се може одазвати само мали број, јер се добро зна да је тај пут тежак и трновит. Отуда су се око Замка окупљали противници Намесникове палате. Али, док се Намесник у својој владавини ослањао на штампу и пропаганду, утицај Замка био је невидљив: он је деловао већ чињеницом сопственог постојања. Парадоксално, за учитеље Замка у питању је предност а не недостатак. Стратегија којом су се руководили наши капетани била је магија малих бројева. Зато је Замак привлачио превратнике и незадовољнике свих врста, а најбољи међу њима били су они који су подједнако презирали све партије и нису припадали ниједној политичкој боји. Понекад, у глуво доба ноћи, неко од њих залупао би на врата Замка, тражећи помоћ у невољи. Врата су се отварала на унапред договорени знак; прамен светлости дотакао би тамну сенку у којој се назирало комешање. Кроз отворе пушкарница посматрали смо црне, погнуте сенке: Намесникове уходе препознавали смо по капуљачама које су им сасвим заклањале лице, и по дугачким огртачима, испод којих су скривали оштра сечива. Међутим, за мислиоце с Намесникових школа и универзитета, Замак је био само нека врста анахронизма. И заиста је тај стари, елитистички корпус у коме се, у доба премоћи машина, прво учило јахање и руковање хладним оружјем, био својеврсни реликт историје. Његово оснивање претходи раздобљу подела. Нејасно је ко је и под каквим околностима основао Замак, јер о томе не постоје никакви писани трагови, чак ни у најстаријим хроникама Замка. Ни званична историја – иначе произвољна и непоуздана, јер се преиначавала по потребама палате – ништа не саопштава о том догађају. Извесно је тек да његово оснивање 72

ЗУБЉА спада у једну давну и напола легендарну епоху. Ми смо је називали Временом замкова. Писане хронике Замка, баш као и званична историја, јасно указују на једну закономерност: Замак просперира само у временима опасности, док му се у време благостања, једна за другом, одузимају све крвљу стечене привилегије. Ипак је с временом делокруг његове малобројне елите обухватао све већи и већи број људских вештина, ка укупности људских могућности. Зато је, у временима благостања, он почињао да живи самодовољним, готово независним животом. Ако се, најзад, историја Зеленог Брега, како то уче мудраци Замка, заиста може описати као постепена али неумољива нивелација, Замак у њој представља изнимку, јединствени покрет у супротном правцу. Он почива на чврстој хијерархији. Више од упоришта ратничке касте, Замак је зато поседовао и сопствене уметничке радионице и школе, као што је, током година, развијао сопствене науке и доктрине, различите од оних које су гајене на универзитетима. У почетку, нисмо примећивали ништа што би могло да поквари тај, већ једном утврђени поредак – стога смо живели безбрижно, чак лакомислено. С времена на време, мале чете које пристижу издалека освануле би на његовим капијама. Тим веселим и бучним поврацима из далеких капетанија за нас су почињали дани одмора, које смо проводили у високим кулама. За таквих предаха, живот у Замку одвијао се између вежбалишта и једноставних ћелија у којима смо се посвећивали духовном раду. У тим ћелијама смо тада живели скромно, попут монаха – сав намештај у њима састојао се од једног грубо тесаног стола, најобичнијег дрвеног сандука за ствари и просте, тврде постеље. 3. Ми смо, према томе, живели у једној касној епохи, која се може описати и као доба декаденције, опадања. Осим тога, живећи тако у Замку, и ми смо се, наравно, потчињавали Намеснику. Али, у исти мах, заштићени његовим чврстим зидинама, 73

63 такође смо живели издвојено, као да живимо у тешком и сјајном оклопу који нас је чинио нерањивим, равнодушни према свему што је долазило из Намесникове палате. Презирали смо зато и ону славу која се стицала путем штампе и на Намесниковим универзитетима. Штавише, ми смо веровали да смо се на тај начин већ уздигли изнад обичног живота и да смо ступили на једну вишу животну раван. Живели смо поносни на то што смо се уздигли изнад обичности – у нехајној и веселој лакоћи изван зидина, док смо се у црвеним кулама посвећивали нарочитом раду. Нису нас се зато дотицали ни покрети гомиле, ни сва она комешања која иначе чине историју, а веровали смо да ћемо тако увек моћи да живимо у веселости, чак и усред катастрофа. Могао бих да кажем и да смо на тај начин живели срећно. Понекад, међутим, прекидао сам рад којем сам се посвећивао у ћелији или скрипторијуму: будио сам се из дубоког сна, видео сам, макар и на тренутак, нешто више од обичне површине ствари. Постепено, почињао сам да увиђам какве последице може да има само једна мисао, или било који, па и најмањи наш чин – један гест или изговорена реч, на пример. Тако сам постајао свестан одговорности која нам је већ тиме пала у део. Заиста, човек је тај на коме почива невидљиви поредак света. Истовремено, није ме напуштало ни осећање опасности, јер смо тиме закорачили у стварност у којој владају закони другачији од оних по којима се равнају обичне игре духа. Али, баш као што путања стреле, једном избачене из лука, не зна за кривудања, тако ни ја, начинивши те прве кораке, више нисам осећао ни бригу ни страх. Живео сам, дакле, с двоструким осећањем, у коме је било и радости колико и језе. А с времена на време потресала ме је једна још силовитија, још узвишенија слутња: предосећао сам апсолутно плаветнило хладне небеске сфере, и слутио сам лакоћу с којом се живи на висинама, у стратосфери. Ни тада ми, наравно, нису могли промаћи неки забрињавајући знаци. С времена на време, и преко наших лица прелетела би мрачна сенка. Најпре, били су то мали ексцеси, када би, обично без било каквог повода, неколико лакрдијаша заподенуло кавгу са стражарима на капијама. Њима би се обично при74

ЗУБЉА дружила и докона светина с улице. Ред су у таквим приликама заводили Намесникови плаћеници, који су ударцима и не силазећи с коња растеривали гомилу. Било је ту и много других, сличних ствари. Сећам се и оне тишине која би изненада наступила, пресецајући смех и сваки разговор, чим би се, уз шкрипу, отворила стара капија Замка. Ми смо, наиме, у то доба имали обичај да на коњима, у лаганом касу, излазимо на градске улице. И у том муку, када би се чуо једино удар потковица и коњских копита о калдрму, све јасније смо осећали притајену мржњу којом нас је дочекивао и испраћао градски олош. А једног дана смо приметили да су се на улици, и то најпре међу филозофима и уметницима у моди, појавили црвени капути, слични онима у које су се одевали следбеници Великог Дрводеље. Нису нам тада ти знаци задавали много бриге, не само зато што смо презирали страх а за нашу дужност сматрали да срљамо у опасност. Наиме, анархија никад не постоји у свом чистом стању; постоје само различити степени у којима је предак помрачен. Када смо њоме једном заражени, потребан је велики напор да њено корење ишчупамо из срца, јер се она храни сваком нашом слабошћу. Тако сам и ја, тек кад сам се после дугог избивања вратио на Зелени Брег, био затечен променама које сам овде затекао.

(Одломак из романа Гозба победника, Београд, Метапхyсица, 2018.)

63 Милош Златковић ОСТРВО

На пар сати вожње од Солуна, лежи безимена варош, неуцртана на бројним картама Грчке, и Континента уопште. Затон и прашума до Неа Флогите, али непредвидива морска струја и надасве чудан ветар, чине ово место изузетним. Ујутру разноси заслађивач озонских зачина, док прeдвече отужно воња изнутрица рибе. Крајпуташица са нешто више од пар стотина становника (у сезони), дели се класично медитерански - асфалтом оивичени апартмани, са јужне стране плажа, са источне црква, а између: пекара, маркет, месара и апотека. Мештани прилично неутрални, ни претерано пријатељски настројени, ни превише хладни, пре свега малобројни. Сунце је зрачило, пратио сам дугодлаког пса, кога сам назвао Црни. Одвео ме је до таверне на плажи, тада већ увелико жедног. Прија ми својеврстан ритам оваквих приобалних биртија. Власнику је управо педесет и пети рођендан. Поделио је сладоледе и колаче, ја њему флашицу дуње, која се нашла код мене. Слабо говоре енглески, а не чујем да причају много ни на матерњем. Ипак беше јаче од мене, морао сам и овде да пробам: “ Острво недалеко одавде? Знате ли како се може доћи до тамо? “ Власник неспретно намонтира израз лица као да ме није разумео, непрестано се захваљујући на поклону који ће, како каже, пробати још вечерас. Погледао сам преко порције каламара, дрвени бистро и лежаљке са сламнатим сунцобранима и балдахинама опслужују сестре, несумљиво тројке. Нижег су раста и благо погрбљене, вероватно због неке наследне болести или генетске мутације. Од маја месеца до новембра, напоран радни темпо за малобројне госте, поготову јер се од плодова сезоне презими. А у насеобини овакве величине и динамике, лескање мора уме бити прилично депресивно. Изјутра, пробудила ме је литургија. Апартман на горњем спрату виле «Гиованни», од камене цркве Светог Јована Крститеља, дели само магистрала. Отишао сам до таверне, затекао свеприсутног власника у мајици «Србија», и наручио пиво. « Добра 76

ЗУБЉА мајица. Србија! «, рекох изненађено, на шта сам добио необично ситне зубе и тенк ју брадр. Услужила ме је једна од сестара која данима носи исту одећу, и ако дозволите - исти веш. “Извини, знаш ли како могу доћи до острва? “, показао сам главом ка пучини. “До тамо се не иде, острво је напуштено. Не одузимајте себи време од одмора.”, причала је и издуженим рукама отирала непостојеће мрве са стола. Стално је гледала у сестру, копију која се хипнотишуће њихала уз етно музику са радија. “ Ја бих заиста волео да посетим то острво. “, извукао сам новчанице, “ Још од како сам стигао, као да ме привлачи нека струја знатижеље. Знам да ово можда нисте ни упола разумели, али молим вас, ако постоји начин да стигнем до тамо, реците или помозите. “ Узалуд сам покушавао да добијем било шта сем изговора на лошем енглеском. Шетајући плажом, приметио сам наизглед рибарски чамац, недалеко од обале. Лелујао је без икога. Ови су дани протекли без олује, није се зато откачио, можда га је нечија немарност наградила слободом. Сам свој капетан. Дочекали смо утапање сунца, а Црни ме је испратио назад до виле. Ваздух је и те ноћи смрдео на рибу и влагу, скоро пун месец и једина звезда су обасјавали узбуркано море, острво је беласало у обрисима. Чамца није било. Барем на трен, тргао се конопа који га држи за обалу. Неки чамци никада не мрдну даље од сигурне луке и познатих вода. Други се дрзну да заплове једино у присуству свог капетана. Плове где и када се одреди, онолико брзо колико је веслач способан и расположен. А овај је сам кренуо у пловидбу. Обратио сам пажњу и погледао поново малобројне чамце уз обалу. Нема оног чамца. Како да одем до острва... Као да ме дозива све јаче. Интимно, скоро по имену. Скоро да ме познаје. Месец је процурео и зрацима капље ка брдовитом средишту. Облаци (или магла), у спиралном суноврату вортекса, надкривају врх. Са терасе виле у којој сам смештен, омогућен је поглед на море и на један део острва. Вероватно је војно или геостратешко место, па је мештанима забрањено да причају о томе. Али не постоје знаци било каквих активности на острву или око њега, а 77

63 униформу сам последњи пут видео на граници. Чак и да је база, сигурно је бивша, напуштена пре ко зна колико година. Сваки дан је овде пијачан дан, али пијаца оживи тек после девет увече. Тако да је сваки дан пијачна ноћ. Сакупе се тезге поврћа и приколице лубеница око кипа Диониса, у центру, код фонтане. То траје кратко јер чим ноћ мало одмакне, нема никога. Као да се цело место испразни и народ испари без трага. Јео сам маслине, шетајући плажом, једва разазнајући контуре острва. Неосветљено, лако се уклапа у модру боју сланог вина. У ноћи без месеца, острво као да не постоји. Људи су и преко дана ретка појава, сем оних који живе у и око Солуна, те овде пуне батерије за предстојећу радну недељу, у вишеспратним викендицама. Све личи на још један комад песка који се тек комерцијализује. Туристи и даље нису открили ово место. За сада оно представља локалну дестинацију Грка из оближњих градова, или оних који нису тик уз море. Сутра после подне је исти дрвени чамац, сљуштене плаве фарбе, пловио без скипера. Нисам довршио пиво, одмах сам ускочио и почео да пливам ка самопловећем чамцу - до бове и даље, ка острву. Сунце ускоро залази. Кружио сам и упорно гледао около, али никога није било на видику. Имао је виљушку за весло и гвоздену алку за прихватно уже. Очекивао сам мреже боје шафрана, или мередов и штапове, било какав пецарошки прибор - није било ничега. Као да никоме није припадао. Тако се и понашао. Море мирује на безветрици. Струја га је усмерила тачно према острву. Налазили смо се на трећини пута, грубо речено. Чамац и ја. Можда бих могао да га позајмим од власника, али где је власник? Унајмио бих некога као веслача, али кога, када и ово мало људи избегава да комуницира... Само десетак минута и стижем на острво. Имам осећај да више нећу виђати чамац, а вратио бих га у најкраћем року. Погледао сам ка обали. Телеса се прже, сестре погрбљено трче међу сунцобранима и продавац крофни, лутајући шанер који продаје све од игле до локомотиве, обилази плажу. Ајде, па помози Боже! Колико страшно може бити, уосталом, само ћу га позајмити да обиђем острво. Платићу колико треба за ову невелику услугу, власник 78

ЗУБЉА сигурно неће бити љут. Уз омање потешкоће, најзад сам се попео. Ипак није сасвим празан, унутра је весло. Спустио сам се у рамена, и таман да кренем са веслањем - струја је почела да води. Све време сам гледао у плажу док сам се удаљавао. Сада се људи једва виде, сунцобрани су тачкице. Струја ме носи ка највећој жељи. Острво је никада ближе, али даље од моје првобитне процене - можда је осећај дистанце ометен морем као фактором, или је жеља приближила његов реалан положај. Овако изблиза, изгледа као местимично шумовита, тамносмеђа брдовита стена, која падином урања у море готово под правим углом. Острво је невидљивим конопцем струје привлачило чамац крмом ка себи. Приспевши брже од реалности, благим усеком кроз прамен морске траве, дошао сам до обале. Био сам у праву, заиста нетакнута природа. Симфонија мора и залазак сунца, у јарко наранџасто-пурпурној најави. Имао сам изузетан пејзаж пред очима и ужитак у јединственом осећању кога немају ни туристи са најлуксузнијим аранжманом. Човека често само мало упорности и стрпљења дели од незамисливих наслада. Пречисто море и претежно ситнопесковита плажа, четинари, палме и мирисно цвеће, сазвучје птица и инсеката, за љубитеља природе ово представља безмало религијско искуство. Газећи бос по шљунку, док је море запљускивало и хладило чланке, убацио сам повећи камен у пркосни чамац. Сада се неће усудити да поново оде у слободну пловидбу. Обишао сам острво обалом, релативно штуро, јер је сунце на догору. Приметио сам готово савршено пирамидално испупчење у центру острва, јасно уочљивих бридова, до врха обрасло жбуњем и цветним растињем. Не бих веслао назад, поготову не против струје која ме је довукла до овде. Ноћу је плимни интензитет око острва сигурно јачи, а ја немам искуства у навигацији. Боље је да се улогорим и преспавам на овом плутајућем парчету копна, који једном довољно откривен, више и није био тако занимљив. Не знам зашто су мештани толико затворени за разговор. Чак и да је острво приватно, што је мало вероватно, нема никакве грађевине, ничега што би указивало на боравак било кога. Заправо је мирно, и немате осећај да сте на Егеју. Изолован комад рајске баште, одвојен морем од света. Самим тим, ни бриге 79

63 немају домет. Сутра ћу вратити чамац. Чим сване, одмах крећем назад. Извукао сам га на обалу и пошао до пукотине у стени. Уочио сам је даље од плаже, преко хумке обрасле маслињаком, у самом подножју брда са пирамидалним врхом. Чамац сам ставио изнад улаза у моје преноћиште, у случају кише. Време се брзо мења, олује долазе и пролазе, а ноћи поред мора умеју бити прилично хладне. Ваљда јодоносни ветар неће баш вечерас докотрљати буру. Сакупио сам прегршт сувих грана у шуми која је прилично здрава, а сунце је у повечерју крварило на хоризонту. Побринуо сам се за ватру, додуше, имао сам проблема да је упалим. Техника каменом о камен, увек лакше изгледа на телевизији. После неког времена (и зноја) имао сам солидну ватру, поред које није било хладно у шортсу за купање. Наместио сам се постранце у камени процеп. Осећало се струјање ваздуха, иако шупљина није велика - згрчио сам се унутра, лицем ка ватри која је топло пуцкетала. Чамац изнад је стварао делимичну заветрину, пламен није вијугао. Узео сам жеравицу и осветлио ниже, размишљајући да пренесем део ватре, па да створим зид топлоте. Али жар је одмах почео да трепери, промаја је засигурно долазила одатле. Колико се види при слабој светлости, то је узана вртача, која се наставља дубље. Свакако пружа бољу заштиту него брисани простор на плажи. Улаз сам прекрио чамцем и прибио се уз ватру. Више се не чује ништа споља. Имам осећај да ћу лепо спавати, даље од цивилизације која светлуца у даљини. Успавао сам се замишљајући изразе лица поражених, када будем рекао да сам заноћио на острву. Сањао сам чудесно интензивно и луцидно. Нисам могао да се пробудим, у тренутку је све бљеснуло и разданило и најмањи трачак таме. Затим, пријатна топлина око главе и рамена. Нисам могао да се померим, али тада нисам ни покушавао. Разне боје су се извијале у пируетним тракама испред у црнилу, као на позорници. Онда ме је нешто додиривало по рукама и ногама, затим по трбуху. Испрва бојажљиво а понекад и агресивно, са жудњом. Чуло се некакво кликтање и гргољење из свих праваца. Убрзо, исти осећај - вишетруки број мајушних руку, рој голицавих мрава, свуда по телу. Покушао сам да вичем, донекле свестан, али једноставно ништа нисам могао да изус80

ЗУБЉА тим, нити да направим какав покрет. Шаке као да су прозреле моје неуспеле покушаје да их отресем, и радозналост додира стаде на тренутак. Ево поново, нешто ми је на лицу! Нешто ме додирује! Не могу да се померим! Све се изобличило, испитује ме мноштво прстију. Носе ме као жива река, непрекинутим током, из руке у руку. Осећам мучнину вртоглавице и безнадежност бола. Не могу да издржим, светлост се појачавала, док је паралалено севало све око мене. Чим сам осетио да лежим на чврстој подлози, отворио сам очи. Ништа, само мрак. Устао сам (исувише) нагло, завртело ми се и тло је смекшало под ногама. Притом сам ударио у плафон и то ме умало онесвестило. Резак и оштар бол у глави. Тутњава громова у дубини лобање и блицање пред очима. Напипао сам нешто лепљиво на лицу, бол је потврдио - из ране лењо цури сирупаста, топла течност. Пробао сам да не паничим, упркос лавини мисли коју је овај усуд покренуо. У полу чучећем положају, размахао сам се у покушају да опипам било шта у непосредној близини. Дошао сам до глатке површине, а на пар отежаних корака даље, пратећи зид цупкајући, до ћошка. Мислио сам да сам се у сну суновратио низ стену, на чијем улазу сам заспао и притом повредио главу, изгубивши свест услед пада. Али ћошак је под правим углом и зид ове невероватно ниске просторије је глатко обрађен, нема сумње да је изграђен људском руком. Дубљим, равномерним дисањем покушавао сам да умирим срце које је искакало из груди. Наставио сам на иглама, напипавајући и други угао. Ово је дефинитивно соба. Ваздух је клаустрофобично тежак. Није ни хладно ни топло. Подигао сам руку да напипам плафон, усправивши се колико год је могуће. Све је глатке текстуре, кутија утабане земље. У потрази за ослонцем на супротној страни, додирнуо сам нешто... Живо. Задрхтало је под прстима. Вриснуо сам и рефлексно поскочио назад. Чуо се хор кликтања, јаче и слабије истовремено, сасвим близу - прегласно, и далеко - једва чујно. Хладно на додир, бескрвно укрућено, слузаво, али живо. После пар тренутака, поново се ништа није чуло. Свуда се осећао смрад кога увече носи ветар чак до обале. Само наликује 81

63 задаху изнутрица рибе, сада, тако близу његовом извору, уверио сам се да је приближнији одору буђаве земље и трулежи зуба. Мучнина стеже грло, упркос томе, коракнуо сам у тмину, тамо где сам напипао оно. Ничега није било, дошао сам до полукружног оквира налик на лук који представља врата, вероватно излаз. Плафон са друге стране је исте висине. Онда сам осетио додиривање и пипкање. Ништа нисам видео, као да је мрак добио прсте и почео да се поиграва са мном. Ту и тамо, чује се кликтање и цоктање, које је све више саливало страву у кости. То су они! Свуда су! Напипавам их свуда! Где год да замахнем, покупим неколико њих, чујем како цвиле под песницама. Кликтајући створови! Дрекавци! Ударао сам из све снаге и у свим правцима, још неко време. Опирао сам се колико сам могао. Више десетина руку ме је спутавало, наводећи тело да клизи у теснац, против моје воље. Прилично су јаки у односу на величину, и невероватно гипки. Кликтање је све јаче и готово да ћу изгубити разум. Зујање у глави од бројних насртаја тих створова ослабили су ме потпуно, те су ме унели без свести. Не знам колико сам дуго био ван себе, али овога пута ништа нисам сањао. Само црнило, исто као када отворим очи. Пробудио ме је бол и поново крварим из ране на глави, бесомучно премлаћен. Не знам колико је времена прошло. Лагано сам померао руке око себе и напипао нешто. Мекано је, помирисао сам - комад меса. Иако сам био гладан (и жедан) нисам имао намеру да узмем ништа од тих створења. Полако сам се усправио и кренуо да се примичем излазу, када је нагло почело кликтање. Укопан у месту, знао сам шта то значи. Они ме посматрају! Бацио сам месо што сам даље могао. Одјекнуо је туп ударац и кликтање се појачало из тог правца. Пар секунди мљацкања и поново тишина. Свуда се осећа устајали воњ распадања, на кога је немогуће навикнути се. Нагон за повраћањем је испунио синусе газираном киселином. «Убијте ме! « Промукло сам вриштао из преораног грла, а десетине, можда и стотине, одговарало је истовременим кликтањем. Понављао сам те речи преосталом снагом, у делиријуму надпевавања, и онесвестио се од изнемоглости. 82

ЗУБЉА Будио сам се више пута, али нисам се одавао. Само бих брзо отварао очи, да ме црнило још једном увери да живим неслућени кошмар. Кликтање се у одређеном добу појачавало. Приметио сам тада, као да цела ова рупа почиње да подрхтава, док цика постаје готово неиздржива. Након следећег таквог интервала, у тишини гроба, пробао сам опет да доцупкам до излаза. Није било никога, а све време сам се прибојавао да поново не додирнем она створења. Пратио сам зид са десне стране од собе у којој сам, да бих могао да се вратим. Вани је за нијансу светлије, али се свакако ништа не види, и имао сам потешкоћа да леђима слепљен уз зид лагано напредујем даље. Након привикавања на низак интензитет светлости, могао сам да разазнам само окна и лукове. Бројао сам до тридесет и нешто, онда сам схватио да нема смисла. Или сам се забројао... Изузетно ми је тешко пало да ходам тако савијен, јер је тунел вијугао узбрдо и низбрдо. Вртоглавица је владала смућеним видним пољем. Рана је престала да крвари, али сам изгубио ко зна колико крви. Сигурно су ме нашли на улазу у овај подземни лавиринт док сам спавао, и нечим ме ударили у главу, те су ме довукли овамо. Не знам када је то било, немам никакав оријентир. На углачаном зиду, оштрим покретима, нешто је урезано, напипавао сам неке знакове или слова. Нисам никако могао да разазнам шта је то. Дисао сам лакше јер је ваздух бивао свежији. Пар корака даље од зида са симболима, успео сам да видим више, јер су зраци пробили пукотину. То је омањи процеп у стени, одакле се стуб светлости спушта до централног дела пећине. На базалтном камену, међу раштрканим сталагмитима, лежао је један од њих. Мањи од просечног човека, диспропорцијално дугих руку и ногу, бледосивог пигмента пегаве коже која се благо пресијава на месечини. Није се померао. Свуда је упрљан неком мешавином блата, песка и ко зна чега. Дуги и заобљени нокти. Ретке лијане седе косе проклијале су шпицасту главу, без других длака на телу. Могу да видим све јасније, ускоро ће сванути - сребрне нити паучине смењују топли зраци просуте крви. Бледе, ис83

63 пуцале усне са скорелом пеном у угловима. Сет ситних жилет зуба штрчи из издужене доње вилице. Нема формиран нос, већ на том месту само носнице. Очи му нисам видео јасно, као да су срасле са избраздалом кожом лица. Тако је изгледало услед специфичне светлости фосфоросцентног камења, и моје удаљености. Остале ћелије (боље рећи кутије) биле су ниске, нисам могао да се потпуно усправим, насупрот ове природне шпиље повећих димензија. Повезана је бројним прокопима који воде ка средини камене дворане. Према мојој процени, тек што је свануло - кликтање се приближавало невероватном брзином. Тунели мравињака су се будили, док су грудве земље падале по мени. Што сам брже могао, јурнуо сам кроз пролаз. Знао сам да долазе и пре него што сам угледао обрисе и покретне сенке. Већина се кретала четвороношке, а они који су ходали на две ноге, били су погрбљени до пода. Могао сам да видим све то кроз онакав земљани лук. Мислим да и даље не знају да ме нема, сјатили су се око осветљеног камена, који је као олтар у центру пећинског храма. Ово је сигурно шупљина оног пирамидалног испупчења. Налазим се у средишту острва. Одатле није далеко усек на обали, можда бих могао да допливам... Не, не бих могао ни у пуној снази. Острво није толико близу. А сада је обала даља него икад. Из ране на глави сам искрварио толико да осећам малаксалост. Не могу да се изборим са овим троглодитима, превише их је. Врију из свих бушотина, рој кржљиваца преплавио је пећину. Богохулне сабласти личе на човеколику мешавину паука и мајмуна. Онда су халапљиво насрнули на леш који је лежао на камену од како сам ушао овде. Кликтање је поново постајало неиздрживо... Хитао сам каналима на супротној страни. Надао сам се да воде до излаза, али сам узастопно улазио у собе са ниским плафоном, спотицајући се у наизглед бесконачном ходнику конфузије. Потпуно је мрачно и грабим рукама испред себе. Тапкање је брзо мењало места. Траже ме! Убрзо ми је понестало даха, кретао сам се отежано, махом пузећи или наслоњен уз зид који је једина сигурност. 84

ЗУБЉА Тресла ме је грозница и ноге су биле никада теже. Сакупивши преосталу снагу, што сам могао брже, наставио сам кроз ниску. Нисам могао да одредим удаљеност проклетих створења. Деси се и да ми се учини, вероватно због умора и стања у коме се налазим, да ме нешто додирне или заголица. Чим кренем руком, уплашен да ћу поново дотакнути оне гнусобе, не напипавам ништа сем мрака. Имао сам осећај да тачно знају где се налазим. Пратио сам логику и ишао узбрдо, али некада сам бивао принуђен да се спуштам дубље у земљу. Не постоји оријентир у овим катакомбама. Страховао сам да се вртим у круг и да, узалудно тумарајући кроз змијолике пролазе, не набасам поново на моје гонитеље. Још на неким местима дуж зида, под прстима сам осетио геоглифе, слутећи да сам поново близу монолитног олтара на коме су појели леш своје врсте. Кад год би се зачуо одјек топота, задржао бих плесњиви ваздух и срастајући са околином, постајао живи сталактит. Не чује се апсолутно ништа, сем помисли које гласно одзвањају. Под босим и укоченим ногама је нешто наизглед тврдо, крцкало од тежине где год бих закорачио. Вуцарајући дрхтаво тело, чула напрегнутих до пуцања, осетио сам струјање свежине и стишавање пожара у грудима. Дубоко, али опрезно, удахнуо сам море! Панично грабећи ка светлости, дошао сам до краја прокопаног тунела, стигавши до каменог окна. Уска косина води до површине! Кликтање се појачавало, па сам убрзао успон по оштром камену. Покушавао сам да се ухватим за избочине или процепе, као ослонац и потпору. Нисам губио много времена на предах, нити сам испуштао комад облачног неба из смућеног видног поља. Свуда око мене, лебдео је смрад цркотине. Имао сам осећај да плачем крваву лаву, светлост је била жарач душмана који ми копа очи. Кликтање сам оставио испод, сада једва чујно из утробе земље. И даље жмурећи, плачући и смејући се, испузао сам из стене. Натеклим очима, назирао сам шуму и море. Срушио сам се на влажан песак и захвално удахнуо живот. У налету психичке пренадражености, панично сам спирао земљу, која је до тада пронашла пут у све рупе мог тела. Сунце милује, па се стидљиво сакрије у облацима. Зажмурио сам, а у свест провалише бескрвна лица прошарана капиларима боје 85

63 жабокречине, са скрамом преко очију. Повратио сам жуч, јер је желудац био празан. Убрзо сам помодрео и на клецавим ногама стигао до обале. Пеку ме посекотине на смежураној кожи, али најбитније је да не крварим из ране на глави. Знао сам да моје време истиче и да морам што пре да побегнем са острва. Ходао сам дуж обале покушавајући да нађем место где сам заспао прве ноћи. Приликом лутања кроз делимично познат пејзаж, приметио сам више онаквих процепа у стени, и на различитим висинама, налик на степенасте терасе. Одолевао сам искушењу да попијем мало морске воде, иако сам осећао да сув језик отиче иза испуцалих усана. Свеопшта тишина утиче погубно на ово мало разума које је још увек у мом поседу. Осим шума нехајног мора, некада ме тргну из мемле изненадни крици галебова, и зујање инсеката у задаху трулежи. Изашао сам на страни где нема копна на видику. Прошло је подне, види се по положају сунца које пржи иза облака. Све теже, газећи по ужареном песку, изморен од сунца, крварења, глади и жеђи, у мислима сам се стално враћао међу глистолике. Уверен да и мене чека судбина черечења и прождирања на флекавом камену, сирови ужас је бичевао тело да снагом воље настави потрагу за спасењем. Услед свеопште напетости нерава, причињавало ми се да чујем кликтање из шупљина у стени свуда около. Зашао сам за окуку, стално гледајући иза себе, а међу палмама, назирало се копно у даљини. Не прође много, набасао сам на чамац, траг вуче по песку довео ме је до улаза у стену, где сам затекао угажено згариште и весло. Довукао сам чамац на мање од пола пута до плаже, када ми је потпуно понестало снаге. Иако поштапљен, срушио сам се у хлад маслињака. Сама помисао на то да ћу умрети сада, толико близу цивилизације, сејала је очајање. Не могу веслати у оваквом стању, али сам спреман да умрем покушавајући. Знао сам да кликтавци не излазе дању. Ипак нисам могао да стално не ослушкујем и гледам око себе. Када смогнем снаге да устанем и довучем чамац, отиснућу се одавде. Надам се да ће ме струја (и пар завеслаја) вратити до обале код таверне, која се оцртава у даљини. 86

ЗУБЉА Зачуо се неки звук налик на одрон камена, из избушених стена у подножју пирамиде. Или ми је севало пред очима или сам уобразио једно од оних створења у помрачини пећине. Изобличена перцепција, праћена сужавањем видика, убрзано је брисала линију између свесног и оностраног. Последње што сам видео су пар разиграних крвавих мрља у песку... Дух је, пратећи мрвице у космичком левку, једва пронашао пут назад до тела. Пробудио ме је мрмор таласа испресецан хладноћом у костима, укључујући и оне за које нисам знао да имам. Прошло је неко време док се нисам освестио довољно да повратим делимичну контролу тока мисли. Савршено пун месец никада није више личио на вештачко светло него сад, овако невероватно близу - имао сам утисак да је на дохват руке. Дрхтао сам на ветру који је острво обавио маглином. Нисам могао видети плажу, ни врх острва, нисам знао где је насеље. Када год се таласи хучно преломе о стеновиту обалу, одговара им уједначени усклик - киклопско срце које ритмичним добовањем одјекује као наказни ехо мора са којим је у дијалогу. Знао сам да су у близини. Стиснуо сам зубе и наставио ка врху жбунасте хумке. Море је, судећи по звуку, одмах иза. Када сам напокон довукао чамац, прегледнији поглед ударио је као маљем. Од тог тренутка па до краја времена, ту на коленима пред гомилом створења која се њишу као једно, напустила ме је нада. Са њом је одлепршао разум, право према зраку који је спајао месец и врх пирамиде. У подножју хумке, равно испод мене, међу непрегледним издуженим рукама које вијугају, уздиже се статуа Диониса, иста као на обали прекопута острва! Ту је и базалтни камен, тај олтар на коме се болно превија један од њих. Изгледа као да умире, стомак му је бар дупло већи од осталих. Где год да погледам, видим гомиле бледих авети које се клате у месту, испод стуба месечине, око статуе. Сви хорски кличу док добују таласи, онда се поново не чује ништа, сем сабласног јаукања презрелог на камену. Натприродно осветљење је зрачило са врха пирамиде у средишту, али није пролазило споља кроз мембрану мијазме, која је острво заробила у мехур. Страх ме је потпуно скаменио и хипнотисао монотоним шумом таласа и пратећим групним ускликом. Усуђујем се да кажем, мада нисам више сигуран у разум, можда сам и ја кликтао са њима. Освестио сам се када су запекле исушене очи јер нисам трептао. 87

63 Као да сам заспао на ногама, отворених очију. Онда је врисак надјачао море, цепајући тишину и набрекли абдомен, на камену се просуо дроб, а Диониса испрска сукрвица. Копрцање престаде, а из располућене утробе, нешто се помицало. Био сам сигуран да уображавам, из гомиле црева и загасите крви чуо се испрекидани плач! Гурнуо сам чамац који је склизнуо низ хумку, чим су ускликнули. Чекао сам хучање таласа, па сам га довукао до плаже и спустио у плићак. Нико ме није приметио, нити је обраћао пажњу. Били су окренути ка стубу светлости, у коме је пискаво вриштало новорођенче. Наставио сам опрезно кроз зеленкасту маглу изнад мора и рефлексију усмереног зрака. Пар корака од мене, на обали, стално сам назирао руке налик на пипке, или јајасте главе са шиљатим ушима, како штрче из измаглице. Држао сам весло изнад главе, спреман за напад. Ишао сам, у мору до колена, полукружно до олтара коме је могло да се приђе кроз групу слепих грбаваца. Већина се њихала на обали, тик уз море и у подножју пирамиде, а ја сам пришао иза мермерне статуе Диониса, заслепљен зраком. У паузи уједначеног кликтања, како сам се приближавао камену, све јасније се издвајао некакав гњецави звук. Маглина се полако подиже и видљивост је све већа. Ипак и даље не видим обалу, ни чамац, иако знам да је недалеко одавде. Само што не заруди зора, зрак тањи како слаби исијавање месеца. Закорачио сам у осветљени део, одмах поред олтара и угледао то. Ситни комад живог меса, који ручицама развлачи црева и гризе их. Храни се сопственим творцем, Господе! Смрад кланице и оцатне крви која се слива низ камен, зујање зунзара и обада из отвореног трбуха, ништа од тога није успело да ме помери, ни мљацкање овог ђавољег накота, са слепљеним очима. Тада одједном хорско кликтање престаде да прати таласе. Подигао сам поглед и видео да се готово разданило, а све главе су биле окренуте према мени, у потпуној тишини. Први редови кликтаваца су нагрнули четвороношке ка олтару, као на команду. Зграбио сам новорођенче и ишчупао га из стомака, заједно са врпцом којом је било везано за мајку, која се, још жива, праћакала на камену. Кликтали су бесно, јаче него икад, 88

ЗУБЉА стотине грбаваца навалило је у правцу плача. Потрчао сам иза статуе, према мору, истим путем којим сам и дошао. Пратили су ме, јер су могли да чују вриску, која као да дозива своју врсту и запомаже. Неки су пришли сувише близу, пресецајући пут на пар корака до мора. Гурнуо сам прсте у уста малом вриштавцу, који је инстинктивно почео да гризе, схвативши то као храну, и утишао се. Искористио сам пар тренутака њихове дезоријентације. Бацакали су се лево па десно, махали рукама око себе, свуда по измаглици. Треснуо сам једног веслом из полу окрета, просувши га по песку. Потрчао сам у море, а сви који су ме пратили, привучени звуцима тупог ударца и мириса костију, насрнули су да га растргну. Кидали су месо издуженим рукама и убрзо се ништа није видело од гомиле крвожедних утвара. Што сам брже могао, пробијао сам се до чамца, у мору до колена. Беба је и даље гризла моје крваве прсте, док сам јој водом скидао скраму са очију. Поново је почела да плаче и погледала ме је крупним, зеленим очима. Кликтање се појачавало. Наказе су оглодале леш и кренуле обалом паралелно за нама, уз ивицу мора. Чамац је већ био у плићаку, где сам га и оставио. Трчао сам тетураво и нисам се окретао, праћен очајним цијукањем, које као да сажаљењем махнито жели да испроси дете назад. Загазио сам до појаса и слободном руком одгурнуо чамац који је прамцем крчио густу морску траву. Посматрао сам неко време док је плач плутајуће колевке засецао опну измаглице. Струја је знала где да га води. Вратио сам се на обалу стежући весло обема рукама. Нисам више осећао малаксалост, ни глад, ни жеђ, нисам осећао страх... Повикао сам из душе, а стотине главица је кликтајући похрлило ка мени. У даљини, грбаве сестре су радосно поздрављале чамац машући издуженим рукама, док је острво још једном изродило сунце које је распршило лагану летњу запару.

63 Дарко Мицић CINEMA FEST 2019. (Journey through the circles of nostalgia)

Ето где сам био и шта сам радио у суботу увече! Дестинација Неготин. Чим сам видео најаву на фејсу заинтересовао сам се. Али знате како је, улењи се човек у мојим годинама. Should I stay or should I go ? Да ли пуком случајношћу или чудесним сплетом непредвидих околности одосмо Сава а.к.а. књажевачки Реј Манзарек анд Ikshi-e и ја на кафу. Чаврљасмо о свему и свачему, дакако и о музици, и ту се дотакосмо Cinema феста. -Ikshi-e свирате у Неготину,- приупита Рej? -Да свирамо, само кад би још неко пошао да нас вози, да можемо да се опустимо и да попијемо по коју. Хохохо, јавља се Деда Мраз у мени, па ова деца су била добра целе године, прала зубиће, радила домаће, свирала добар РнР. Могао бих ја да их возим, тако се видим са друштвом а и чујем Фубар. -Ја ћу да вас возим, а ви шљокајте до миле воље. -Ок, ајде да кажем Пиркету и Славету па се договарамо,рече Ikshi-e. Ето када се коцкице сложе, догађаји се ређају један за другим сами од себе. Једноставно се у Неготин морало отићи. У међувремену ме стигао и неки стомачни вирус са температуром, де, не плашите се, није салмонела, иако је епидемија у Књажевцу! Нисте знали то, а? Али до поласка све је дошло на своје место у свемиру. После гомиле уобичајених смс порука, већине бесмислених, преписки по друштвеним мрежама, напокон се некако договорисмо којим колима идемо и у колико х је полазак. Увек то иде 90

ЗУБЉА тако компликовано, али и забавно. Те преписке су занимљиво штиво, колико год да знају да буду бесмислене. Дуго се нисмо видели, па смо више разговарали нормално, него што смо се свађали и подјебавали. Расправа на тему музике и овог пута није изостала. Ја сам био некако растерећен, јер не наступам те није било те врсте одговорности. Driver! У просторији која се зове Музичка омладина (или се можда цела зграда зове тако?) дочекао нас је Луча. Ја сам већ био једном ту, тако да се нисам много изненадио? Хахаха. Од самих врата па надаље клуб одише оронулошћу, старошћу, и још много шћу. Али да вам кажем - права рок јазбина. Ја се, да будем искрен, вратих у младост и моје почетке бављења музиком. Тад су овакви простори били нешто што се прижељкује. Па кад ископамо овако неки простор, одмах га населимо и ту направимо rock sanctuary. Улаз је био дозвољен само посвећенима и просвећенима. Ето, толико година касније, закорачих у своју младост, кад прођох кроз та оронула, дрвена, расклиматана врата. Ух, шта те све чека вечерас Black Дарко! Уђох у први круг носталгије, а биће их још у току вечери! Данте је имао девет кругова пакла, а ја свега неколико кругова носталгије? Поред носталгије, јави се ту и разочарање, да толико година касније, ствари нису напредовале, кад говоримо о условима за вежбање и свирање, већ су још горе него кад смо ми били клинци. Не заборавите да смо ми тада живели за рокенрол и да нам ништа није сметало. Та љубав и енергија била је незаустављива. Нема простора, нема технике... Па шта! Има воље, енергије, креативности, љубави, порока, блуда, разврата, секса...увек овако одем у крајност! Опростите? Какви штимери и чуда. Штимовале се дисторзиране гитаре на одврнутим појачалима до даске, па сви вичу у глас: „ Затежи, затежи још, отпуштај идиоте, не ту, ге, ге, ти си глув јеботе!“ Тако је то било. Бас гитара се штимала у флажолетима ко је умео да их одсвира? Али кад прођу године, очекивано је ваљда да ствари крену у позитивном правцу макар по питању комфора. Па и године чине своје. Не прија вам хладан простор, леден под, смрзавају вам се ноге, боле вас леђа... хаха91

63 ха оматорили сте, или сам, или смо. Ко год се овде препозна. И касно су свирке, још хахаха или боље хохохо због Деда Мраза! Ах, група „Мрље” и Мимијева гаража! Стара Шкода, оне прве првцате Шкоде. Кад изгурамо Шкоду креће рокање до бесвести. Свирање по цео дан, а онда одлазак у град и шљокање по целу ноћ и јурцање за девојкама. Били смо препуни енергије и за под један, под два, а посебно за под три. Некако оно под један је олакшавало ово под три. Тада су музичари били на цени. Звезде микро космоса. „Мрље” и прва гаража, а сада много година касније… али доста о првом кругу. Па није ово пакао, напротив, додуше муње севају, енергија може да вас спржи, атмосфера се загрева до неслућених граница! Let there be light! Све је то рокенрол децо од кога вам се све длаке на телу костреше… Прво је свирао најмлађи бенд. SickTer. Ја сам их први пут чуо те вечери. Млади су а то је привилегија. Свирају рокенрол, то је привилегија на квадрат. Имају енергије, бесни су и свирају своју музику. То је то. Прочитах да су већ освајали неке награде на фестивалима, што је за похвалу. Ух, колико је важно да има младих бендова. Они су пребацили двадесете, али за нас спадају у категорију јако младих. У наша времена, ах та наша времена, бендове смо правили још у основној школи. То је тад било много важно. Али не кењај Дарко са тим нашим временима више! Кад свирају млади људи, то значи да ће њихови вршњаци доћи да их слушају, што је био случај. Знате колико је лепо кад у публици има пуно младог света на свиркама овог типа. Наравно присутне су и остале генерације, али млади људи су важни. Ту поуздано можете закључити да има ко да носи пламен и да колико се из петних жила душмани трудили да га угасе, неће моћи. Како год, точак ће се вртети, па га можда, временом, инерција одведе у нека боља времена и светове? Ја сам спреман да одам признање овој младој екипи. Било ми је драго да сам имао прилику да их чујем. Умало заборавих да је вече отворио DJ Mölosh. Јел’ то Миша? Миша је био посвећен тим детаљима, али је помагао 92

ЗУБЉА Лучи око других организационих обавеза. Зека је радио на бини око бубња и са друга два бубњара решавао техничке проблеме. А Луча је био окупиран комплетном организацијом. Да напоменем да смо на почетку вечери остали без струје, избацио осигурач, па је и то морао да решава. Док је DJ Mölosh, јел’ то Миша? пуштао музику ми скочисмо до Лучине кафане (тако јој он тепа) на чај и кафу. То је иначе клуб Cinema. Ух, што има добар чај, препоручујем. Ту смо чаврљали и опуштали се пред свирку. Луча је развеселио друштво причом о томе како је као клинац играо фудбал. У Неготин су доведени играчи са стране и њима је посвећена сва пажња и новац. За децу из Неготина није било лове. Локални месар, који је волео фудбал, али фудбал чији су идентитет чинила баш неготинска деца, решио је да деци купи копачке. Тако је бринући он о дечици и помажући их финансијски, наручио копачке из Бугарске. Када су копачке стигле радост је кратко трајала. Биле су јако лошег квалитета. Луча и екипа су се снебивали да му кажу да су копачке лоше и да је у њима немогуће играти. Али човек је то сам увидео када је савио копачку и успео да споји пету и прсте, констатујући да копачке ништа не ваљају и да се деца не секирају… Причајући нам ову причу у свом стилу, гестикулирајући, стављајући значај на правим местима, често се смејући, Луча ме овом причицом уведе у други круг носталгије. Како су некада неке ствари биле важне. Како су данас суштинске ствари изгубиле на значају и како је то тужно. Не можете а да се не запитате куда иде овај свет? Наставили смо разговор о млађима који данас свирају и њиховим прохтевима, и о томе шта је некада нама било важно а и данас је! Ето једрио сам ја на том таласу носталгије и могу вам рећи да је вожња пријала. И тако у круг у круг улетесмо правац на свирку. Дакле, Зека правац с посла на свирку, па намештање бубња целе вечери, Луча измрцварен око организације, Миша (немам податак шта је радио пре свирке али био је свеж и насмејан, прим. аут. Смаљић) у улози DJ-а, и некако сва тројица мирни, тихи малтене. И онда прас! Фубар. Зека је већ на првој песми полудео. Каква енергија. Какав је то бубњар људи моји. Са как93

63 вом лакоћом он то ради, а какав ефекат постиже. Чувајте се песама које нису у ритму срца убациће вас бас бубњем у тахикардију. А да не говорим кад је тутњало у клубу од double bas pedal drumming, бууаааа ето пакленог огња грмљавине и севања. На првој линији фронта Луча и Миша су се борили ко ће жешће и тврђе да свира и изгледа. Али не у конфликту, не! Овај бенд одликује синергија. То је мој утисак. Међу њима просто, у свирци, влада такво садејство да је резултат збир свих појединачних сила. Када на тело делује више сила, тада се силе слажу. Резултанта је дејство бенда Фубар на мене те вечери. И на друге рекао бих по реакцији публике, а и млађег дела, посебно у песмама у којима је много мирисало на панкерски бес и бунт. Није важно са колико година то радите, него да ли и даље има те жичке, не жишке, у вама. Добро и жишке нека буде! Ух они то имају, појединачно, али и као бенд! Стим што бенд даје збир три индивидуалне енергије у једну резултанту огромне снаге. Шта ми је са овом физиком, не знам? Рекло би се да после овакве свирке нема простора за носталгију. Фубар ме је просто одувао са тог носталгичног таласа и завртео као да сам губио тло под ногама. Али авај, онда су, ја бих рекао без претходног плана и договора, а можда и грешим, почели да импровизују на тему “Југословени”. Нисам баш успео да разумем све шта је Луча певао, али рефрен је био Југословени. Иначе Луча стално провоцира публику и има ту потребну дистанцу са њима, тј. нама. Само нису то провокације провоцирања ради. У таквој врсти комуникације са публиком он стално има скривене поруке, које просто ухватиш или не. Ја дајем себи за право, да мислим, да чујем те скривене поруке, онда за мене нису скривене. Смајлић. Али то је тако усмерена порука да гађа тамо где треба. Те вечери неколико провокација сам повезао са нашим претходним разговорима и ето трећег круга носталгије. Мада је овај био онако, емотиван. Стара Југа, и све добро и лоше у њој! Све до фазе кад је медли ушао у песму “другарице посадимо цвеће”! То је мени био highlight. Луча је свесно цепао грло и газио га до даске. Певао је високо и деловало је као да ће глас да му пукне. Али не! Он увек гази преко “даске”. Тако да његовом гласу није лако. Он увек мора да одради оно што Луча “потера” из дубине своје душе! То је мнооого добро! То је оно кад није важно где и пред колико људи 94

ЗУБЉА свираш, ти једноставно мораш да гураш преко границе! И завршетак са две песме са јако моћним рефренима где су и Миша и Луча грували из све снаге. Ok guys разбили сте нас, то је то. Важан детаљ вечери је то да је баш 28.12. рођен Бобан Миличић, коме је Фубар посветио једну песму. Ето имадох част да га упознам кад сам са Футерсима свирао у старој Cinemi. То је лепо. Није заборављен нити ће бити! На крају загрмеше Бастарди. Код њих стално варничи у међусобној комуникацији. Али ваљда то стално чачкање даје тај креативни импулс. То „напињање” међусобно их тера да грме свом снагом. Била је то провала рифовске снаге, Славетовог бубњања и Икшијевог баса и вокала. Нажалост доста младих људи је отишло, али они који су остали били су одувани моћним рифовима. На крају је Пирке толико „нагазио” гитару да је просто вриштала. Звучници су били пред пуцањем. Почео је гитару да трља о појачало, да производи моћне тонове, да гура појачало да својим покретима дочарава звукове које производи и за мене је то био одличан врхунац и завршетак вечери. Пуф, крај. Бастарди су моји, и нећу много о њима да пишем. О њима сам већ много писао и ту је све јасно. Важно је само да их ја живе и здраве вратим кући, јер ваља још доста оваквих представа одрадити у животу! Угушен димом цигарета, разваљен свирком, помагао сам екипи у паковању и некако поново преживљавао све кругове носталгије. То је као када вам пред смрт цео живот прође пред очима! Да ли је тако? Who the fuck knows! Ја још једном преживех цело вечe in the blink of an eye! Па ме ухватише емоције, па се ужелех жене и деце. У бре Дарко, Black Дарко прави си пекмез постао… Али ето мени Новогодишњег концерта и провода. Сад сам миран. Морао сам, просто такав сам, да погледам да ли је са Пиркетовом гитаром све ок. Ух, издржала је! Славе је у свом стилу, просторију напустио кроз прозор. Пре тога загрљаји са драгим људима и растанак.

63 Ваљало је уморне, мамурне рокере, у раним јутарњим сатима нахранити. Бринем ја о својој дечици, па тако правац у Зајечар у пекару. Рокерски бурек у три ујутру, слаткиш и правац Књажевац. Још од Неготина ка Зајечару Славе и Икши су коњосали на задњем седишту, а Пирке и ја смо чаврљали. Коментарисали свирку, размењивали утиске. Ја сам се жалио да ми је сметао дим, што је тачно. Нема друге, пошто сам прихватио Лучин позив да на пролеће дођем на Дунав, ето мене опет у Неготину. Овог пута на свежем ваздуху, крај Дунава. Мој син риболови, па ето дивне прилике. Да ли ће упецати нешто, да ли ћемо пећи рибу на роштиљу? Не знам, то заиста не знам, то није важно! Нека тече Дунав, нека вода носи… Ух колико ја волим воду, природу, свеж ваздух, лежаљку, хладовину, а поред вас… а река тече ли тече… Велика је то вода! Много ће још воде протећи док…

КОНВЕКЦИЈА

Роберт Деснос (1900–1945)

КОНВЕКЦИЈА Биљана Милoвановић Живак и Владимир Б. Перић ОДРАЗИ (Параџанову, Бергману) ОТКРОВЕЊЕ ИНТИМЕ Мимоилазним је равнима времена душа испресецана. У ходницима интимне давнине нарови крваре. Мљацкаве уснице Слова прождиру. Расклопљених светова корице у немогуће просторе зову. А тамо... Палимпсест могућих светова разлистава душу тек крочившег. Пали му свест, машту, Суши га, крути, јежи, док на меком седефу милује вршак нечега што ће тек бити му блиско.

СТАЗЕ Понекад се не може спрати Прљавштина, Црна су нам тела и црни удисаји Узалуд млазеви воде, млазеви млека, Што обликују путање до беле пути 99

63 Варка је седеф на вршку нечега Што тек ће бити нам блиско Ах! мушка маштања Увек до неба досежу, без Препрека крвавих зидова Белина огољеног не обећава истину Више је Покушај очајника што умире од жеље Да се са другим телом сједини Да у црном издисају после врхунца Процвета на уста Белом ружом из младости То су само су стазе уцртане дечијом руком Као на цртежу за оцену Стазе одласка са страхом да се нећемо вратити Стазе на којима остављамо смешне мрвице Које ће покљуцати птице, Стазе Ивице и Марице које воде кроз шуму А у шуми кућа, а у кући пећ... Интима се не никада Заиста не открива Увек сакријемо барем део Узалуд маштом отвараш нове светове Узалуд призиваш мекоту чистог тела Постоје само Једна сигурна врата Која показују излаз

СКИЦА VCR (push-play): Иза стакла младост посматраш на сунцу Град у реконструкцији и хипокампус пулсира. 100

КОНВЕКЦИЈА Стихови, кадрови, лутали су улицама, просторима. Плетиља је ту, далеко... седим - Стојиш Нити се протежу, висе, нестају. Свет зове и живот зове а не видим(о) Хирови пале реченице, оне сагоревају а неке смо косе морали сплести. Авангарда је боје нара. Нови Сад, Sayat Nova Синеаст широм отвара врата.

НА ПЛАТНУ Белу сам чипку, танану провидну, протезала, Нити дуго прела; беле ми рукавице, капа бела... Ти голобрад, и бели цвет, књига за тобом; Ветар нам окреће странице; куда ме водиш? Узалуд свечана хаљина, крпе сакривалице, Нага сам. Милујеш набубрели инструмент , Кругови црни и бели уздишу. Звуци се не чују. Проливам се, по твом крилу, нетакнута. Клонула. Два бела цвета сада, уместо једног. Волиш ме. Скидам сафир са домалог прста; куда ме водиш? Ја, Трнова Ружица, предем полако; Ти, Господар, Исписујеш ми пут гушчијим пером, испред и иза Платна. Скидаш сафир са домалог прста, волим те. Мешаш садржаје две посуде, претвараш у пепео.

101

63 Лобања се осмехује, не можемо заједно У исту Твар. Не можемо у исти кадар. Ти седиш, ја стојим. Излазимо из биоскопа. Над нама звезде. Под нама земља. Песма.

ПОВРАТАК У СМРТ СМРТ ПЕСНИКА Вребала те је још у детињству Док си на рамена качио танке погаче Умешене кукурузним брашном Лепршајући као крилима анђела Окусила сам ја те погаче Путовала сам ја кроз те пределе За тебе бринем... Морбидну слику не може Заташкати лепота Младог Лица, које већ тада Трагове Смрти Носи, Растезале су мале руке плетиво Црвено и црно, Црвено у Црно, Угљенисано срце младо Вребала те је подмукло Непобедива Одбројавајући већ тада Инфериорне тренутке Које животом зовемо Ко плетиља она стара

102

КОНВЕКЦИЈА ВРАТА А врата Другог света украшена су Најскупоценијим камењем Којем ни име не знамо Бљешти толико да се не усуђујемо Да га загледамо Да бар у том кораку Између светова Будемо налик царевима Налик смо осуђеницима Који под присилом искорачују из света Живих Та врата Међу отвореним гробницама Придржавају нам они што нас испраћају Свечана одела и раскошни оквир Који означава невидљиву границу (За који нам постаје јасно да је копија) Понижавају нас у тренутку Одласка Та врата Слична Алисином огледалу Ипак се проветравају, сасвим малим, Скоро неприметним правоугаоницима – Новим вратима младунцима Као шпијункама Кроз које кружи дисање живих, Сведочећи о могућности повратка.

ПОСЛЕДЊА КАФА „Овде нико други није могао добити приступ, јер је улаз био одређен само за тебе“ – рекла си затварајући врата. Тако сам знао да никада нисмо ни могли за живота истински да се срет103

63 немо. Смрт ме је јела полако, свакога дана од зенита, у мисли ми замачући кашику. Опседало ме је успињање: кров, по кров – покров. Могли смо се ишчитавати само у сновима – узајамним, у којима су прсти плесали по разбоју. И знао сам да ће ми твоје присуство, у вртлогу од кокошака, крви, барокне вегетације, рањених нарова, паунова и опседајућих анђела, само одлагати неодложну смрт. Но, уписујући се, трајно утискујући, био сам спокојан јер сам знао да „песник умире, а да је муза бесмртна“............ (Из тишине, кроз мрачно стакло, допирало је зимско светло..............) КАО ДА ЋЕШ УВЕК БИТИ ТУ (ПОВРАТАК НЕ ПОСТОЈИ) Претрчао си не осврнувши се. Без упозорења, тек тако! Оставио си ме у поезији, а знаш да су моји шумски путеви непроходни, без мрвица. У ходнику сам, Кафка ме мотри кроз шпијунку. Улаз јесте био само за тебе. Још Трећи човек је видео да ходници канализације кроз које бежи не могу донети спас. Улаз је за тебе, окачила сам табле са путоказима још док смо играли танго и шах. Буве из Процеса гризу ми оковратник, а стопала ми се грче од хладноће. Не могу да устанем да се обујем, јер ћу се пробудити. Зато остајем у столици. Да ли ипак желиш да наставим кроз песму? Ниси ми оставио поруку. Ниси поставио Знакове поред пута. Како се сада зовеш? Да ли је твоје претрчавање кукавичлик или си желео да ме обрадујеш? Бетовен из моје младалачке приче подсмева ми се јер нисам оглувела (мисли да је непримерено сачувати слух). Не враћај ме на старо, нема повратка. Повратак не постоји, то је увек изнова нови пут. Заправо, ово сам чекала! Не знам зашто се нисам дрзнула да прва претрчим! Због васпитања, јамачно. Не нуди ме хладном кафом. Ако се охлади, просућу је. Или ћеш скувати другу? Можемо изделити реченицу на стихове. Манолино је принео уморном Сантијагу врућу и слатку кафу са пуно млека, али старац је већ спавао. Смрт у том трену није била далеко од сна. Била је, заправо, исто што и живот. Старац је спавао, сањајући лавове. Моја кафа је црна и горка, без имало шећера, али кад пожелим врућу и слатку, са млеком, ја гледам у небо (јер море немам), облаци сужавају светле плавичасте улазе 104

КОНВЕКЦИЈА кроз које се пролази до другог света, а антене суседне вишеспратнице стоје на равним крововима попут крстова на гробљу. Не волим кад неко срче кафу, ни супу, ни све остало што се сркати може. Грофовске манире понекад разбијем жестоком псовком (у себи). А ти, за кога верујем да никада нећеш сркати, са мном си у истој соби, у трошној колиби на обали, и костуром рибе који напољу загледају туристи. Са лицем старца који сања лавове, спаваш крај мог узглавља, са друге стране, провучен кроз плавичасти отвор. Кад ја дунем и ватру сунем, размичем снагом торнада облаке, да теби оставим пут за собом. Не видим те за столом са последњом кафом, па отворила сам ти врата неба, врата земље, врата смрти и врата живота, врата гробља и врата кухиње, врата сна и врата јаве; крај не постоји. Иза мојих капака, Кроз мрачно стакло допире Зимско светло. Март је и мој је рођендан, Бергман ми га је већ честитао, пре тебе, а крај зиме је наш нови почетак. Ја после кафе пијем воду. Пиј воду и ти, пиј воду и ћути, осмехуј се у сну док сањаш лавове. Ја ћу чекати да се пробудиш, читајући старе новине. Мислићу о томе како Кафка и Хемингвеј немају ничег заједничког, иако су ме обојица опседала у песмама површним флертом; како су се и сада појавили на рубовима твојих порцеланских шољица из којих пијемо последњу (?) кафу; како је добро што нисмо заједно гледали Слике из брачног живота јер свако је имао своје; како унутрашња страна наших додира, који се у реалности никада неће срести, остаје заувек отворена, као кад свучемо одећу и оставимо је наопако окренуту. Мислићу о томе како смрт увек значи почетак новог. (Да знаш само како ће ово болети једног мушкарца са којим никада нисам писала. Он чека, завирујући преко границе. Не сме да седне у аутомобил и дође. Не сме да започне. Црне му коврџе и црне крупне очи, сјактају као маслинке. Прошло је лето, пролази и зима, а пролеће ће донети одговоре.) Не журим да завршим. Као да ћеш увек бити ту. (Циклус из збирке у рукопису: „Експозиције“, посвећеној ф илмским режисерима, писаној у четири руке)

105

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ

Курт Швитерс (1887–1948)

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ Зоран Крстић GODIŠNJICA MATURE Na proslavu petogodišnjice mature došao sam spektakularno. Bio sam ružno žigosan. S još nezaraslom ranom, naslikao sam se u otmjenom restoranu koji je bio odabran za svečanost. Tadsam se još družio s prijateljem iz klupe: pijani smo se potukli jedan s drugim, tri dana prije susreta s našim konškolarcima. Tijekom žestoke borbe u parku, široko zamahnuvši, pao sam preko vrtuljka i oderao obraz na šljunku. - Jebote, kak’ da se tam’ pojavim ovakav?! - jadao sam se bratu dan prije fešte. - Ma boli te kurac! - ta me propalica tješila i savjetovala. Reci im da si u grabi skidal getribu1 s auta. Bila je teška, a nisi je smel ispustit’, da ti ne potrga noge, pa si se zanesel i zderal lice o zid. Slijedeće sam večeri tu neuvjerljivu, prozirnu lažponovio barem dvadeset puta, svakoj osobi koja se došla pozdraviti i popričati sa mnom. - Je, je, ja sam bil s njim - podržavao me Bizo, mučen grizodušjem. - Na mom smo autu delali. Prethodnog dana nisam pio i oprao sam kosu. Prije polaska, naparﬁmirao sam se pretjerano kao kurva, a moj suosjećajni brat posudio mi je svoj elegantni baloner. Ipak, činilo mi se da ništa ne može ublažiti strašan dojam koji ostavljam. - Trebal si ﬁno zaljepiti čistu gazu i zlagati se da si operiral nekakavčir - rekao mi je moj rival kadsmo, poslije cjelonoćne pijanke s kolegama, nasamo pošli ‘’negdje na još jedno piće’’. Ovaj drugi poziv, za obilježavanje dvadeset pet godina odpoložene mature, primio sam u još nezgodnijem trenutku. Upravo sam bio koristio slobodni vikend, prvi nakon tri tjedna boravka u zatvorenom odjelu Centra za liječenje ovisnosti. Vlastita mi je kuća izgledala strano. Žena je samo bježala k susjedama na kavu, a kćeri su me salijetale zahtjevima za novcem. Trebale su podmiriti nekakve školske obveze, uplatiti rate za završne izlete, htjele su i nekamo 1 getriba (njem. Getrieb) =mjenjač, mjenjačka kutija na motoru 109

63 izaći. Telefon mi je prekinuo uobičajeni popodnevni san. Na putu prema aparatu, koljenom sam zapeo, udario u nogu masivnog stola odhrastovine. Zastenjao sam odboli. Kroz širom otvorena vrata, vidio sam da moja dječica, mrtva – hladna, puše na verandi. Zaneseno pričaju, smijuckaju se, ne mare za zvonjavu koja se uporno ponavlja iz naprave u hodniku. Ošamućen i ljut, podigao sam slušalicu. - Pa dobro, čovječe, di si ti?! Jedva sam te našel! Odselil si se iz Zagreba, jedva sam saznal kam’, a ni telefon ti ne glasi na tebe nego na starog... Glas mi je bio poznat, ali nisam ga uspio svrstati ni u jedno razdoblje svog života. - Ne znaš ‘ko te zove, ha? - i onda se napokon predstavio. Još nisam bio popio dnevnu dozu sedativa iz svoje terapije. Uhvatila me panika. - ‘ko zna kaj sadhoće taj bezveznjak?! - zajaukao sam u sebi. Stjepan mi je objasnio da me zove jer su, on i muškobanjasta karijeristica iz našeg razreda, došli na zamisao da bismo se mogli naći i proslaviti dvadeset pet godina mature. Laknulo mi je, odmah sam pristao. Rekao mi je kadi gdje trebam doći, razmijenili smo brojeve mobitela i nekoliko konvencionalnih pitanja. Kad sam spustio slušalicu, zapitao sam se nisam li ishitreno postupio. Na tu ću proslavu zasigurno moći ići, jer to je tek za dva tjedna. Program liječenja na zatvorenom odjelu je završio. Dalje nastavljam na otvorenom: svakodnevno ću dolaziti na grupnu terapiju u Dnevnu ambulantu, od osam ujutro do dva sata poslijepodne. Vikendima ću biti slobodan i dobivati lijekove koje ću, prema uputama, piti kod kuće. Međutim, znao sam da će na proslavi alkohol teći potocima. Nisam bio siguran hoću li se uspjeti othrvati iskušenju da popijem. - Pizda im materina! Na organizaciju tih usranih susreta goni ih gola znatiželja! - žestio sam se mislima, logično zaključujući. - Nakon onih prvih pet godina zanimalo ih je ‘ko je dokle dogural s faksom i kaj misli delat’ u životu. Sad hoće vid’et’ ‘ko je kaj postigel, kakvu je karijeru napravil, kol’ko love ima... Naglas sam se tek razgalamio na djecu, napsovao ih, izvrijeđao, ojađen i tom njihovom blaziranošću, pomanjkanjem socijalne inteligencije. Skoro da sam jedva čekao opet se vratiti u kliniku, među one jadnike koje su izjedali problemi slični mojima. Ni oni ni ja nismo se (s)našli u svijetu, za nas je bio pretežak, neshvatljiv i grub. 110

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ Potražili smo neki svoj put i sredstvo koje bi nam olakšalo tegobe i patnju. Naravno, pojavio sam se u bolnici u ponedjeljak: mogao sam birati hoću li se (iz)liječiti ili ću dobiti otkaz na poslu. Dva tjedna do velike proslave proletjela su mi u svakodnevnim putovanjima u metropolu i natrag. Slušao sam potresne ispovijesti svojih supatnika i dosadna predavanja liječnika. Vikendom sam se svadio s kćerima, nastojao ih natjerati, nagovoriti da uče, jer stiže kraj školske godine. Potom sam se omamljivao sredstvima za smirenje i spavao, spavao, spavao. Kadje došao sudbonosni dan, taj veliki petak, došao sam, kao i svakog jutra, u svoju terapijsku grupu. Obavili smo jutarnju kontrolu trezvenosti, očistili prostorije, pojeli doručak u zajedničkoj blagovaonici. Poslije smo zauzeli svoja mjesta. Voditelj skupine iznio je dnevni plan i upitao ima li netko odnas kakavproblem. Podigao sam ruku i dobio riječ. - Ja sam, za večeras, je li, - nevoljko sam progovorio - dobio poziv za proslavu godišnjice mature. Kad me kolega nazvao, brzopleto sam pristao, a sad baš nisam siguran da bih trebao ići. Zna se da će tamo biti alkohola.... - Ne, ne, nikako ne bi smio ići! - familijarno, pokroviteljski, usplahirio se predstavnik grupe. - Zbilja ti je još prerano - još netko se složio s njim. - Aja baš mislim da biste morali ići - usprotivio se dežurni liječnik. - To će vam biti izvrsna prilika da se testirate! Vidjet ćemo koliko je snažna vaša volja za izliječenjem. Stari je majstor izveo svoju predstavu pred pacijentima, a kad smo krenuli kući, glavna sestra zamolila me da još malo dođem k njoj, u ordinaciju. Pružila mi je plastičnu čašu s vodom plus tanjurić: na njem je bila neka meni nepoznata pilula. Medicinarka mi je naložila da to odmah, prednjom popijem. - Kaj ‘e to? - upitao sam je. - Esperal. Antabus. Sredstvo koje će vam izazvati neugodnu, snažnu reakciju ukoliko popijete alkohol. - Zašto to?! - zaprepastio sam se. - Pa primarijus je rekao... - Ovo je njegov nalog - značajno me pogledala. - Hoćete li popiti tabletu ili da zapišem da ste odbili?! 111

63 - O, jebo ti ... - jetko sam se nasmijao, kroz uzdah, pa ipak progutao pilulu. Otvorio sam usta, isplazio i zavrtio svoj predugi jezik, pa njime dotaknuo i korijen nosa. Moja ekshibicija sestri nije bila dovoljna. Navukla je najlonsku rukavicu, prstima mi podigla usne, a ja sam opet zinuo i dopustio joj da detaljno provjeri nisam li tabletu sakrio, stavio je podjezik ili između desni i obraza. Uvrijeđen, ljut, napokon sam izašao iz zgrade. Na terasi me, prema dogovoru, čekao Duje, pacijent s Odjela za liječenje ovisnosti o narkoticima. - Super sam se skinija - pohvalio mi se umjesto pozdrava. Još do prije misec dana pija san dvadeset heptanona dnevno, a evo, sadsamo deset. - Bravo, majstore! - sarkastično sam mu ‘’čestitao’’. Iz unutarnjeg džepa jakne izvadio sam kartonsku kutijicu i pružio mu je. Bila je puna pilulica svih boja, oblika i veličina. Za tjedan dana stvorio sam lijepu zalihu. Kolege pacijenti iz dnevne bolnice rado su mi davali svoje medikamente. Imali su ih na bacanje: većina njih, kadbi došla kući, uopće nije trošila sredstva za smirenje, koja su im liječnici propisali kao terapiju. Krezubi se narkoman silno obradovao. Uzeo je paketić, pogledao prema prozoru na katu i veselo mahnuo rukom u kojoj je držao robu. - Dalmacijo, sve ti cvalo! - oduševio se prijatelj s ponistre. - Ti si većdavno procval! - dobacio sam mu odozdo. - Nemoj, ta-a-ko, svi smo mi braća u nevolji - prigovorio mi je Duje, pružajući mi vrećicu s travom. Zamjensku sam tvar hitro pospremio, pa se udaljio bez pozdrava. - Ovi se luđaci ponašaju preležerno i preslobodno - pomislio sam. - K’o da smo u Amsterdamu. Nisam stigao ni do porte, nisam dospio napustiti ni krug bolnice, a većsu počele tegobe. Sluznica nosa počela me nepodnošljivo peći, oštra bol prodirala mi je do mozga, činilo mi se oči će mi ispasti. Svrbjelo me cijelo tjeme, pa i ramena, leđa i trbuh. Češao sam se kao ušljivi majmun. Dosjetio sam se da su to nuspojave onog ‘’lijeka’’ koji sam bio prisiljen popiti. Znanci su mi pričali o tome, ali nisam 112

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ vjerovao da je ovoliko neugodno. Što li će mi se tek dogoditi ako na nj popijem alkohol?! Srećom, za nekih pola sata, kadsam se već popeo na autobus za doma, nedaće su polako jenjavale, prestajale. Kući sam stigao u kasno poslijepodne. Kćeri su se sunčale pred garažom i pile pivicu. Dok sam se vanjskim stubištem penjao do ulaza, nisu me ni primijetile. - Je l’ vam paše? - zajedljivo sam ih priupitao. - Aje, dobro je - trgnula se starija. - Malo čilamo.2 - Adi vam je mater, jebem je u dupe debelo?! - još sam na tren zastao predširom otvorenim vratima. - Tu sam, pakiram se - stigao je odgovor iznutra. - Akam’ ideš?! - Na more, za vikend - supruga se pojavila u predsoblju. Uguzila sam se penzionerima, onoj njihovoj udruzi. Još su imali tri mjesta. Acijena - bagatela! - Fantastično! - ‘’oduševio’’ sam se. - Želim ti dobar provod. - Fala! - ona je prepoznala moj cinizam. - I ja tebi na godišnjici. Izuo sam cipele, ušao u sobu. Bacio sam njenu putnu torbu s kreveta na pod, namjestio mobitel da me probudi za sat vremena pa prilegao da odmorim. Signal je zacilinkao, činilo mi se, tek što sam usnuo. Kroz otvoren prozor ulazio je snažan vonj gustog dima. Skočio sam i posegnuo rukom u džep svoje jakne, prebačene preko naslona najbliže fotelje. Trava je bila na mjestu, paketić netaknut. Neobuven, u čarapama, istrčao sam iz kuće. Moje kćeri pušile su svoj aromatični joint baš ispodbalkona. - Gasi to, brzo! - proderao sam se. - Pizda vam materina, rano ste počele! Samo mi još treba da mi te glupe seljačine od susjeda natovare muriju na vrat. Ionako već seru svašta. - Ti i taj tvoj nos! - starija kćer, predvodnica u svim poduhvatima, bila je ogorčena. Smotku je ipak bacila, dapače, zgazila ju je nogom. Vjerojatno su već ionako bile pri kraju seanse. 2 *čilati (žarg.) =odmarati se, opuštati. 113

63 - Da, problem je moj osjetljivi nos - bjesnio sam - a ne pizdarije koje vi delate! Jošste prebalave za to! Neiskusne ste, povodljive, ne znate kam’ vas to može odvest’. - Udobar stend!3 - dijete me provociralo, kikotalo se. - Đubre drsko i pokvareno! Nikadviše da to niste radile u ovoj kući! - nisam se mogao smiriti. - I di je opet ona vaša ‘’nazovi – mater’’?! - Kod susjeda, dogovara se za sutra, za polazak - napokon se oglasila i mlađa delikventica. - Jebem je u dupe debelo! - vraćao sam se u kuću. Obrijao sam se, otuširao i uredio. Obukao sam se kao pionir: plave hlače, bijela košulja, sandalice. Ipak, do kože ošišana glava, puna brazgotina i ožiljaka, davala mi je izgled nasilnog kriminalca. Sjeo sam u svoj vremešni automobil, istjerao ga iz garaže i, na odlasku, priprijetio kažiprstom uvrijeđenim tinejdžerkama. Pola sata kasnije, na osamljenom, pustom parkiralištu pokraj magistrale, miješao sam marihuanu s duhanom, pa i sam pripremao svoju smotku. I ne samo jednu. Dvije, veće i deblje, spremio sam u kutiju, među obične cigarete, za kasnije, za uživanje u društvu. Kroz izmijenjeni opažaj i kroz tamne sunčane naočale, okolni pejsaž djelovao je nadrealistički, smirujuće. Rijeka se mreškala i pjenila, zapinjala o granje žbunja, nagnutog nadnjenom površinom. Tekla je usporedno s cestom, otprilike istom brzinom kojom se kretao i moj ford. Svi su me preticali, a ja sam samo izbacio lijevi lakat kroz spušteni prozor, pa gutao plave, raskošne planine. Mirno sam plovio, nošen ugođajem country glazbe iz zvučnika. Kadsam prešao most, malo sam ubrzao i promijenio stil vožnje, jer ušao sam u velegrad. Visoki neboderi zaklonili su vidik i suzili horizont. Gurao sam se, mijenjao prometne trake, prestrojavao se, hvatao zeleno svjetlo na semaforima. Parkirao sam u blizini poznatog trga pa pješice pošao do odabranog restorana. Proljetna večer mirisala je na vrući pepeo, gradski zrak imao mi je okus užeglog rahatlokuma. Organizatori susreta stajali su ispred ulaza u ljetnu bašču i dočekivali uzvanike. Stjepan se nije udebljao, nije izgubio kosu, ostao je mladolik. Havajsku je košulju zakopčao do grla. Ljiljana je još 3 stend(žarg., prema engl. Stand=stajati) =stanje omamljenosti drogom 114

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ uvijek izgledala kao pogrbljeni, koščati muškarac. Kadsam naišao, upravo je bacala i gazila popušenu cigaretu. Namjestili smo osmijehe, sa Štefom sam se rukovao, a Lili sam čak i poljubio u puderom uništene obraze. - Pa, ‘zgleda da i nije prošlo tak’ puno vremena - napadno sam ih odmjeravao i komplimentirao im. - Naša generacija je neuništiva! - zagrmjela je žena, pravim muškim basom. Uvrtu, za stolovima spojenim u slovo L, već je sjedilo nekoliko šulkolega. Nitko od onih koje sam (prve) želio vidjeti. Pronio sam osmijeh, rukovao se baš sa svima i sjeo negdje pri kraju, pokraj Elvire. Tijekom višegodišnjeg zajedničkog školovanja, nismo bili razmijenili ni tri rečenice. Sada je imala frizuru i izgled Edith Piaf, našminkana tako kao da je namjerno htjela istaknuti podočnjake. Eksala je neko smeđkasto žestoko piće i vrhom jezika pokupila kapi s usana. Činilo mi se da i sam osjećam njihov okus. Ustao sam, potražio W C i tamo, s ruke, nagnuvši se nad umivaonik, popio trostruku dozu svojih sedativa. Kadsam se vratio, vidio sam da je pristiglo još ljudi i žena. Učinilo mi se da su mi se neki iskreno obradovali. - Di si rockeru?! - zapjevušio je Moc. - Kaj ‘e to?! - raširio sam ruke i upitno zakimao glavom. Gdje je kosa?! Agitara? - Adi je tvoja? - odgovorio mi je protupitanjem. - Jebi ga, prisilna prilagodba, borba za goli opstanak... Vratio sam se na svoje mjesto. Elvira kao da je još malo proširila dekolte svoje jeftine tirkizne haljine. Zgrabila je još jednu čašicu s aperitivom. - Kaj ti nećeš? - malo se začudila. - Ma bi’, al’ jebi ga, ne bum se znal iskontrolirat’. Amoram vozit’ natrag u Podgorje, pedeset kilometara. Petak je, ‘’Akcija vikend’’, sve je puno murije. - Aniš’, bum ja onda i tvojega - vragolasto me pogledala, pa uzela i čašicu postavljenu ispredmog tanjura. - Šteta kaj ne buš - javila se Ines, moja susjeda s desne strane. - Sjećam se kak’ si bil fora kadsi bil cugoš. Sve si nas zabavljal. - Mene je fasciniralo kol’ko si ti mogla popit’ - i ja sam se ponečeg prisjećao. - Takva mala, sitna, a mogla si potegnut’ više 115

63 od svih muških u razredu. Neki su se već valjali, a ti ‘opće nisi bila pijana! - Mogu ja još i sad! - pohvalila se i nasmijala, a oko očiju su joj se nacrtale sitne bore. - Ide nam, ide - zakriještala je Elvira, dovršavajući treću rundu otkadsam im se ja pridružio. - Daj ju pogle’ - šapnula mi je Ines na uho. - ‘zgleda k’o nekakva stara rašaraﬂjena drolja. Uvijek mi je išla na živce, nikad nije imala stila. - E, Elvira - odlučio sam još malo potpaliti vatru - ‘zgleda da si ti jedina prava ženska ovdje. Jedina si opuštena, spontana i raspoložena. I ne samo to! Najbolje si se obukla. Hrabro, mladalački, a ipak s mjerom i ukusom. Tebi taj kroj i te vedre boje zbilja i stoje. Kaj je, je! Svoje sam “komplimente’’ izrekao tako glasno da ih je čulo cijelo naše društvo. Osjetio sam da je sve oraspoložilo moje ruganje, pobojao sam se samo da se netko glasno ne nasmije. - Fala ti, Zambo! - rascvala se moja jadna susjeda. - Uvijek si bil gentleman. Aimal si i dobro oko! - I uvijek si znal kaj treba reć’ i kak’! - Ines mi je opet šaptala u uho, s odobravanjem. Počeo sam se ogledati da vidim tko je još stigao. Shvatio sam da se moram premjestiti ukoliko ne želim da me ove dvije kokoši gnjave cijelu noć. Ustao sam i krenuo van, izgovorio se da idem popušiti cigaretu. Urestoranu to nije bilo dopušteno, premda smo sjedili na otvorenom prostoru. Već sam imao poznati metalni okus u ustima, a kao da sam osjećao i trnce duž kralježnice. Bila je to uvertira u euforiju koja će nastupiti uslijed djelovanja pilula što sam ih progutao. Na samom izlazu – ulazu, naletio sam na Bizu, on se baš vraćao s čik pauze. Naoštrio sam pogled i ustremio se na njegove; pamtio sam; uvijek divlje oči. Nismo se bili vidjeli ni čuli petnaestak godina. Između nas se ispriječila njegova naglo probuđena ambicija, jedan žestoki karijerizam u kome nije bilo mjesta za stare prijatelje distorzična ponašanja. Našem otuđenju zasigurno je pridonio i moj odlazak iz rodnog grada. Ali prije svega toga, već nas je bila razdvojila ljubav prema istoj ženi. 116

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ - Adošel si i ti - pozdravio me svojim poznatim, čudnim, uvijek neodređenim tonom i riječima za koje ne znaš što bi trebale značiti, koji bi osjećaj trebale izraziti. - Došel sam, da... Neke ljude sam želio vidjeti, bili su mi dragi - i ja sam bio nejasan. Ovo se moglo odnositi i na nj, mogao je i on biti u toj povlaštenoj skupini, ali jednako tako i ne. Usvakom slučaju, nismo si pružili ruke. - ‘odi sa mnom malo van, ‘spuši još jednu - pozvao sam ga. Prihvatio je, a ja sam se, čim smo se našli na pločniku ispred lokala, ogledao lijevo i desno, pa izvukao joint i zapalio ga. Povukao sam dva kratka dima i pružio ga bivšem prijatelju. Bio je zatečen, krajevima usana zbunjeno se smiješio, ali ipak je preuzeo smotku. - Ati voziš, vrtiš volan - zasmijao se već pri prvom ispuštanju dima, pokazao mi da se informirao o tom što trenutno radim. Zasigurno je bio zadovoljan što ga nisam pretekao, što nisam postigao neki veliki životni uspjeh i na društvenoj se ljestvici uzdigao iznad njega. On je i naše negdašnje prijateljstvo uvijek doživljavao kao natjecanje. Neprestano je pokušavao nadmašiti moje ekscentrične eskapade. Ipak, teško me pratio, rijetko uspijevao. Ja sam bio spontan, nisam imao motive poput njegovih. Djelovao sam trenutno i nije mi trebalo pripreme ni prizivanja nadahnuća. - Vozim, da, vrtim, dižem i spuštam - nasmiješio sam se, prozrevši ga, prepoznavši opet u njem sitnu dušu. - I ne boj se, nisam daleko dovezao ni dovrtio. Njegovme podsmijeh nije povrijedio, samo mi je pokazao koliko smo daleki. Trebao me toliko poznavati da zna da se nisam promijenio. Zadovoljstvo, uspjeh i aﬁrmaciju nikad nisam vezivao uz izbor zanimanja ni posla. Duhovni i emocionalni život oduvijek mi je bio važniji od materijalnog. Nisam bio sretan, ali tome nije bio uzrok glup posao ni mala plaća već moja disfunkcionalna obitelj. Naravno, nije mi palo na pamet da mu se povjeravam. Otresao sam žar naše dogorjele partizanke i zgazio ﬁlter. Pustio sam Bizu da prvi krene natrag. Odmjerio sam ga i s leđa. Nije se mnogo udebljao. Bio je viši i krupniji od mene, možda sam mu nekoć jedino na tom zavidjeo. Često sam se pitao kako se dogodilo da se odtolikih drugih, slobodnih žena, zaljubim baš u njegovu, ali nisam pronašao pravi odgovor. Sada, na liječenju, bio sam sklon za117

63 ključiti da sam već tada postao zlim, pakosnim pijancem. No možda je u pozadini bilo i nečeg drugog. Nisu li mi bili dodijali ti njegovi kompleksi, ta stalna želja da me nadmaši i pokaže se boljim, nadmoćnijim, sretnijim? Nisam li mu možda, podsvjesno, htio dati dobru lekciju? Ne znam, ali to nije moglo izaći na dobro. - Jebeš ti sve naše ljudske odnose! Važna je samo hrana, voda i svjetlost - rekao sam mu, na putu do stolova. Svjetlo s ulice sudaralo se s osvjetljenjem restorana. Plavičasto je iskrilo, punilo me miljem. Načas sam se osjetio kao anđeo, sudionik u vječnosti. Bizo je mogao biti onaj koji sa mnom lebdi u paru. I naši konškolarci, dotjerani četrdesetogodišnjaci koji tako dobro prkose vremenu, učinili su mi se dionicima tog blaženstva. Prije no smo dospjeli sjesti k njima, manekenskim se hodom teatralno približio i prikrpao nam se Reno. Nikad mi se nije sviđao. Smatrao sam ga razmaženim feudalcem, koji pojma nema o životu što se odvija van zidina dvorca. Lokne iznadčela, polo odjeća, miris skupocjenog parfema, zlatni sat i preplanulo, brižno iskvarcano lice, govorili su nam da je mudro slijedio trasirani put i zauzeo svoje mjesto u društvenoj eliti. - Pa di ste, banditi?! - osmijehom nam je pokazao svoje ispolirane zube. - Plot si, vidim, vrhunski uredil - tobože se divim - a kaj si još drugo obavil? Botoks, liposukciju, podizanje muda? Sve skup’? - Jebeš me, a? Nemam potrebe za takvim zahvatima. Genetika je dobra, a i redovito se bavim sportom. Igram squash, zimi skijam i tak’... - Moral bi navratit’ do tebe u ured. Kupil sam nekakvo zemljište, gore pod Sljemenom. Trebalo bi ga nekak’ legalizirat’, složit’ nekakav nacrt za kuću - i Bizo se gura u viši stalež. - Samo dođi, nema problema. Znaš gdje sam. Nego, di vam je treći član bande? - Amon? Ak’ nije na nekakvom prosvjedu, onda zbrinjava mačke lutalice. - Aznate vi da on nema ni dana radnog staža?! - provjerava nas Reno, koji ne može sakriti koliko je šokiran tom činjenicom. Izraz na njegovu licu mješavina je nevjerice i straha zbog postojanja tako čudnih, krajnje neodgovornih ljudi. Po njemu, takvi 118

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ dovode u pitanje funkcioniranje države, pa i opstanak cjelokupnog ljudskog društva i civilizacije. - Nas trojica smo... bili - naglašavam tu zadnju riječ i pri tom značajno pogledavam Bizu - anarhisti. Amon je to još i dan – danas. Ostao je dosljedan. Tu mu ja skidam kapu. Obojica me preneraženo gledaju, a Bizi kao da je i malo neugodno. - Eda - Reno se dosjetio još nečeg. - Gledam ja na televiziji nekakvu reportažu iz Podgorja, prikazuju nekakav selski sajam, kad vidim, hoda tam’ nekakavvel’ki čovek u kožnoj jakni. Jebote, velim ja ženi, pa ovo je bil Zambo, moj šulkolega! Kaj si delal tam’? - Ne znam, nisam znal da su snimali. Ne znam ni kad si to videl... Jesam bil pijan? Bizo se smije, odsrca i odpopušene trave, a Reno je opet u šoku. - Kak’ to misliš?! Kaj cugaš? - Trenutno ne, al’ zadnji put kad sam se napil, zmerili su mi prek’ tri promila. Mislim, murija. Krenul sam autom do ljubavnice, na more, al’ zaspal sam za volanom i spičkal se u nekakvom tunelu. - O, jebote! - Reno je zgranut. - Takav sjesti u auto! Pa to je totalno neodgovorno! - M ožeš biti građanin, am ožeši svirati - odgovaram mu stihovima jedne stare pjesme, ‘’hita’’ koji sam svirao s Amonom i Bizom, u našem rock bandu, još tamo negdje tisuću devetsto osamdeset i neke. - Vi slijedite zakone i boga, a m ene vodi slučaj - čujem Bizu kako mrmlja, završava refren. Prisjetio se i on, pa se posve snuždio, zamislio. Ne znam što je promijenilo njegovo raspoloženje: to što smo progovorili Amonovom poetikom ili drugi val djelovanja droge. Zagrlio sam ga, ovako tužan opet mi je drag kao nekoć. Na putu do stolica, zastajemo i kraj Štefa. On je baš konobaru davao upute ili novu narudžbu. Bizo mu otkapča ono zadnje dugme podvratom pa, opet se smijući, nastavlja do svog mjesta. Ja sam (o) stao da malo popričam s čovjekom koji nas je aktivirao, potaknuo da se nađemo nakon tolikih godina. Opet sam euforičan, trava i tablete me ‘’dižu’’. 119

63 - Štef, zbilja si genijalac! - hvalim ga. - Trebalo je ovo organizirati. - Lili mi je puno pomogla. Ona radi u policiji, iskopala mi je sve adrese i podatke o svima. - Svi u razredu su te držali za bedaka i seljaka - trkeljam kao da sam pio - ali ja sam oduvijek znao tvoju pravu vrijednost. Vidio sam te ono još na prvoj godini faksa. Bil si dost’ aktivan, polemiziral sa svima, a onda si samo otperjal. S društvenih na primijenjene znanosti. - Ma videl sam ja odma’ da od te sociologije nema kruha. Na vrijeme sam odustal i upisal medicinu. Završil sam u roku, odstažiral godinu dana u Slavoniji i zaposlil se u svojoj općini, u Domu zdravlja. Pa znaš to sve, pričal sam ti kadsmo se zadnji put vid’li. - Da, sjećam se, ti si sve shvatio na vrijeme. Ja sam se jebal šest godina i na kraju nisam ni diplomiral. Ali faks mi je ionako bio samo alibi za nerad: njime sam kupovao slobodu, muzao starce za lovu. Sadradim u skladištu, vozim viličar. - I dobro - kaže Stjepan kao da me tješi, kao da me uvjerava da je sve moglo završiti i puno gore po mene. - Amon nije došel, nisam ni mislil da bude, al’ di su ona dva šminkera? - mijenjam temu, raspitujem se za preostala dva odsvega nas osam momaka iz razreda. - Znam da su preživjeli rat. Emral je, dapače, “narodni heroj’’, visoki časnik. Zajedljiv sam i podrugljiv. Štef zna što mislim o sudjelovanju u ratu, pa bio on i obrambeni. Pričali smo o mogućnosti da do toga dođe, još onda kad smo se zadnji put vidjeli, u prijeratno vrijeme. Poznanik iz škole tad me bijaše zadivio zrelim, oštroumnim promišljanjima. - Đelo je otišel živet’ na Novi Zeland, a Emka je u posjetu hrvatskoj vojnoj misiji u Afganistanu. - Slava mu! - salutiram i odlazim za stol. Mijenjam mjesto, sjedam kraj Sonje, ona je odmah do Bize. Sličan je rasporedbio i u našoj učionici: Sonja i Milka u predzadnjoj, a nas dva lumpa u zadnjoj klupi. - “Suvozačica’’ ti ne bu došla? - pitam. - Ne. Živi i radi u Puli, daleko joj je. Aja sam mogla doputovati iz Dugopolja! - odgovara mi, vidno razočarana. 120

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ Gledam je s razumijevanjem, čak joj blago stisnem nadlakticu, sa željom da je utješim. Milka je bila najljepša cura u razredu, oboje smo je željeli ponovno vidjeti. I Sonja i ja potajno smo bili zaljubljeni u tu krasotu, povjerili smo se jedno drugome. - Sigurno još uvijek ne koristi ni trunku šminke. - Ne, ne treba joj - potvrđuje mi zavjerenica. - Kadsi je zadnji put vid’la, kaj ‘e s njom? - Ja sam je videl, prošlo ljeto! - Bizo nas je prisluškivao i uključuje se u razgovor. - Udala se za nekog Srbina povratnika! K’o da nema dost’ naših kuraca... Steral sam je u pizdu materinu četničku! Zaslužni branitelj, veteran s ratnim stažem oddva mjeseca u debeloj pozadini, doista je ogorčen. - Opa! - šapće mi Sonja. - Nisam znala da je Bizo takav šovinist. - Nije bio. Ali vidim, razvio je još jednu ‘’lijepu’’ osobinu. Svima oko nas je neugodno, nitko nije očekivao takve psovke na proslavi. Bizo eksa čašu crnog vina, ratoborno se ogleda po cijelom lokalu. Utaj čas ulazi i naša razrednica, kasni samo sat vremena. Vidno je ostarjela, ali i dalje su prisutni tragovi nekadašnje ljepote. I dalje se oblači mladalački, poput djevojčice. - Evo ti bar nje! - potiho peckam Sonju, jer moja je kolegica jedno vrijeme patila i za našom ‘’šeﬁcom’’. Umirovljena prosvjetna radnica; Stjepan nas je već sve na dolasku izvijestio; nikad se nije udavala ni rađala. Nenametljivo nas je pozdravila, nikoga ponaosob, pa sjela u sredinu, tamo gdje je svi možemo vidjeti. Gleda u stol, izložena našim ispitivačkim pogledima. Djeluje mi neraspoloženo, mrzovoljno, kao da joj ovaj dolazak predstavlja golem napor. Štef joj prilazi, nešto joj govori, stavlja prednju nekakav papir A4 formata. - Evo, Stjepan mi kaže da bih trebala izvršiti prozivku, da vidimo tko se odazvao, što je s kim, gdje je danas - glas joj je ostao zvonak i mlad, dikcija besprijekorna. Ide abecednim redom, onako kako smo bili upisani i u školski dnevnik. Kako koga prozove, taj ili ta se javi, a raska ga ovlaš pogleda. Ispričava odsutne, objašnjava zašto nisu mogli doći. Kad je došao moj red, izgovorio sam svoje ‘’ovdje’’. Pogled koji mi je bio upućen, emitirao je razočaranje lijepih, plavetnih očiju. Izgleda da 121

63 nisam ispunio očekivanja, nisam potvrdio, kapitalizirao svoje talente. - Si vid’la kak’ me pogledala?! - opet sam se obratio prijateljici poredsebe. - K’o zadnje govno. - Ma daj, kaj ti je?! - smirivala me Sonja. - Nema razloga da te peru kompleksi. Meni si i dalje vredniji odbilo koga ovdje. Zar je važno što radiš i čim se baviš?! Pokazalo se da nas je došlo dvadeset i dvoje odtrideset i pet. To možda i nije bio tako slab odaziv. Profesorica nas je obavijestila da je jedna odučenica u međuvremenu preminula, nakon kratke i teške bolesti. Ime i prezime ništa mi nije reklo, nisam ga uspio povezati s likom. Kad je obavila protokolarnu, nametnutu joj obvezu, razrednica je odahnula. Popila je gutljaj vina, a tijelo joj se malo ležernije naslonilo na naslon stolice. S jedne strane sjeo joj je Štef, a s druge Reno. - Da ste se morali nekoga riješiti, da ste morali nekog poslati u neki drugi razred, koga biste odabrali? - pitao ju je kovrčavi, glupo i neumjesno, po mom mišljenju. - Emrala, bez razmišljanja. - Avidite, on je najdalje dogurao odsvih nas. General hrvatske vojske! - Reno nije skrivao ushićenje čovjekom po njegovu ukusu. - I to je postao gotovo slučajno! Reagirao je impulzivno, instinktivno. Imal je već neki čin i, kao zapovjednik, promatrao je juriš naših snaga s nekakvog brda. Kadje mitraljezac poginuo, Emka se zaletio, zgrabio tešku strojnicu i poveo dečke dalje, prije nego su se uspjeli pokolebati i povući. Poslije su ga odlikovali i unaprijedili. - Ništa nije bilo slučajno! - Sonja govori preglasno. - Meni je taj idiot uvijek bio tako glup i djetinjast, njemu je sve bilo igra i zajebancija. Vjerojatno je i rat tako doživio. Reno se namrštio, nije mu drago da netko omalovažava ratno junaštvo. Ni naša razrednica ne gleda Sonju baš blagonaklono. Koliko se sjećam, nikadjoj nije ni bila osobito simpatična. - Čujem, ima vas dosta koji ste preselili, živite daleko, u provinciji - starica govori zraku, tobože nikom određeno. Ja sam uvjeren da se obraća mojoj prijateljici, kao da je želi navesti da preispita vlastita životna postignuća. 122

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ - Sada, u vrijeme ove kompjuterske tehnologije i otvaranja tih velikih trgovinskih centara, skoro da nema razlike između života u velikim gradovima i života u unutrašnjosti. Svugdje se isto živi uključujem se. - Akazalište, kino, koncerti?! - Reno me pokušava sjebati. Toga u tim malim sredinama baš i nema. - Reci mi pošteno, - borim se prljavo - kadsi zadnji put koristio te blagodeti? Protivnikova šutnja je znakovita, zatečen je. Zatim mrmlja nešto o tome kako ne stigne od silnog posla, ali njegova supruga redovito izlazi. Zlobno se, pokvareno cerekam. I raska je potonula. Očito joj je mirovina mala i jedva pokriva osnovne potrebe. Kultura je luksuz. - Reno, ti si završio arhitekturu, kako si i želio - govori momku do sebe, a pogledava mene. - Jesam. Kadsi nešto zacrtam, ja to i napravim. Jesu li me to pokušali ubosti, pokazati mi koliko sam promašen i bezvrijedan? Nikad nisam znao što želim, nikad si nisam postavljao ciljeve. Zbunio sam se, umalo popio vino umjesto svog soka od jabuke. - Život u malim mjestima ima svojih prednosti - jedan topli, sonorni glas stao je na stranu nas provincijalaca. - Tempo života je puno sporiji, mirnije se živi, ljudi su opušteniji. Vidim ja to kad dođem na more, na otok, pa trebam nešto u pošti, banci ili nekakvom uredu. Nikamo se njima ne žuri, ništa nije hitno, neki rade i dvokratno. Pogledao sam prema mjestu otkudje stigao ‘’žubor’’: Dva zelena, mačja oka probola su mi prsa, skratila mi dah. - Jebote, kak’ se ova Žunićka proljepšala! - i Bizo je bio pogođen. - Život u Zagrebu postao je čisti užas - nastavio sam, ohrabren neočekivanom podrškom. - Zagađenje, buka, prometni čepovi, neukusna arhitektonska rješenja i loše prostorno uređenje grada... Primitivizam kao dominantno i prihvatljivo ponašanje! Uz ljepotu kolegice i droga je poticajno djelovala, dala mi žar i elokvenciju. - Ma nije baš tako! - usprotivio se Stjepan. - Stvari se mijenjaju, sve ide na bolje. 123

63 - Je, u počecima demokracije bilo je pomalo kaotično - Reno je pokušavao biti objektivan - ali sad smo jedna od najpoželjnijih turističkih destinacija u Europi. - Strancima da, njima je to egzotika, - ne popuštam - ali društveno - političke prilike i dalje su mračne. Koja jebena demokracija?! Nema toga ovdje! Naša socijalna situacija više je no stresna. Silna migracija stanovništva, golem priljev ljudi u metropolu, nije donio ništa dobrog. Urodnom sam gradu postao stranac! Zato sam i otišao. Pred suškolcima glumim romantičnog junaka, a prava je istina da sam si u rodnoj četvrti stvorio groznu reputaciju. Pobjegao sam jer nisam htio da mi djeca odrastaju u sredini gdje im oca smatraju ekscesnim idiotom. - Grad jegad: sam oća, sm radi jad! - pjevuši Bizo nakon što je eksao još jednu čašu. - To je neka vaša pjesma? - ozarila se prelijepa Serena . - Pa je, da, sadse sjećam! - Idemo ti mi kombijem na koncert u Sisak, ja vozim - mog je gorostasnog basista pritisnula nostalgija i vino. - Zambo i Amon loču otraga, među instrumentima. I odjednom, veli mi Zambo da stanem negd’e, da mu je sila na W C. Daj ‘zdrži, velim mu ja, već ionak’ kasnimo. Ma ne m’rem, veli on, daj stani. Anemam gd’e, velim mu, jer žurim se, daj zbavi to kroz prozor. I niš’, jedno vr’eme tišina, neko domunđavanje među njima dvojicom, a onda čujem kak’ se otvaraju zadnja vrata odkombija, pogledam u retrovizor i vidim: Amon se sel na pojačalo, desnom nogom pridržava vrata da se ne zatvore, a Zambo ga je primil za ruke, spustil gaće, čuči i sere! Izbacuje padobrance! Auti iza nas trube, ja umirem od sm’eha... Jebote, mislil sam sila mu pišat’, kadono... - Totalno ste ludi! - Serena Žunić raspametila se od smijeha. - Zakaj ste se raspali?! Pa trebali bi opet zasvirat’! Zgrožena lica onih konzervativnijih ljudi, okupljenih na dijelu stola oko razrednice, govore mi da to možda i nije dobar prijedlog. Ne obazirući se na njih, bez ustručavanja vadim zadnji joint koji imam, palim ga i predajem Sonji. Ona potegne dim, dva – tri, pa ga prosljeđuje Bizi. Policajka Ljiljana razrogačila je oči poput krave koja se teli. Prilazi nam glavni konobar. - Gospodo, molim vas, u restoranu nije dozvoljeno pušenje! 124

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ - ‘odi u kurac, kaj si tak’usukan?! Pusti nas da slavimo, vidišda više u lokalu nema drugih gostiju osim nas - grlim ga, zbunjujem i tjeram na povlačenje. - Neki odvas ostali su potpuno isti kakvi su bili u dobi od sedamnaest - naša razrednica govori tanjuru ispred sebe i prijekorno vrti glavom. - Sjećam se, tada, u trećem razredu, govorili ste nam da upravo stavljamo fasadu na kuću svog karaktera, da je formiranje naše ličnosti pri kraju. - Da, ali očekivala sam da ćete vremenom ipak sazrijevati i ponašati se na društveno prihvatljiv način - ovaj put gleda ravno u mene. - Ono što je jednima prihvatljivo, drugima nije. Ne razmišljamo svi isto, u tome i jest čar! Svijet je velik, doživljajne mogućnosti nedohvatljive, bezgranične! Ima mjesta za sve, ne moramo se sukobljavati ni tući... Živjela ljubav i sloboda! Opet sam se raznježio. I te radoznale, čarobne Serenine oči sasvim su me opčinile: utapam se u njima. - ‘ko voli, nek’ izvoli! - Bizo se razmahao smotkom, nudeći je svim kolegama, nikom određenom. - Atko neće, ne zna što gubi! Gledam hoće li ljepotica uzeti joint, ali ona ne puši ni duhan. Atmosfera u restoranu sasvim se izmijenila, raspoloženje nekih uzvanika vidno je palo. Mnogi se dižu, na brzinu se opraštaju i odlaze. - Neki su ostarjeli, a neki nikad i nisu bili mladi - konstatira Sonja. Našoj se grupici pridružio i Moc, baš na vrijeme da stigne potegnuti nekoliko zadnjih dimova, prije no što žar stigne do improviziranog ﬁltera. Kao da mu je samo to trebalo, sjeda kraj Bize i počinje mu se ispovijedati. Uvjeren je da je tih, povjerljiv, ali zapravo, svi ga čujemo. - Posa’ mi ide, to je sigurna stvar, nema neizvjesnosti, s tim niman brige. Ali, nekako, težak san samome sebi. Obuzelo me ka’... neko nezadovoljstvo. Prije neku večer vodila me poslovna partnerica na večeru. Lipo je bilo, dobro vino, sve baš ono... kako triba. Krenemo ća, ona vozi, vidin ne iđe nazadu hotel. Odvezla me gori, na vidikovac, šetala bi, pričala, a meni nekako sve usrano. Bija san 125

63 obuka baš neke stare postole šta ih mrzin, ne znan ni zašto san ih kupija. Nisan bija kući, nisan opra kurac... Asigurno bi mi pušila... Znaš šta, rečen ja njoj, vozi me doma, umoran san. Aona sva mirisna, šesna, mislila je valjda, bidna, ovi je lud... - Meni je najgore - Bizo se nadovezuje svojom pričom - kad slušam noćni program na radiju, ‘opće ne m’rem spavat’, a onda dođe ono vrijeme, pred jutro, kad se ‘’Fernando’’ odAbbe pretopi u ‘’El lute’’ od Boney M. Ili obratno... Pogledam Đinu, ona spava, puše, hrče i tadshvatim da sam zapravo ostao sam... Ni djece nemamo. - Ajooj, koja patetika! Baš ga je lupila ova moja trava - mislim ja, sažalno ga gledam, pa ga pokušavam malo utješiti. - I bolje da nemate djece. Ona su samo velika, vječna briga. - Ni mene žena više ne voli - kaže Moc. - Samo sere. Opet si pija, zapustija si se, smrdu ti noge, prije nisu... Ma kurac nisu, šta sereš, smrdile su i prije, oduvik, ali ništa ti nije smetalo! I palce si mi sisala...! - Degutantno! - Sonja je sada potpuno sigurna u ispravnost i opravdanost svoje seksualne orijentacije. - Muškarci su stvarno odvratni! I samo kukaju! Sadsamo fali da jošpočnu pričati o bolestima i o vojsci. - Nisam više za niš’! - Bizo kao da ju je čuo i odmah prihvatio teme koje je nagovijestila pa ih čak i spojio, iskombinirao. - Operiral sam preponski bruh! Dupli, s obje strane. Mislim da sam ga dobil dok sam izvlačil ranjenog prijatelja. Koliko ja znam, mogao ga je izvlačiti jedino iz pokupske birtije koju su opsjedali, u pauzama između devastiranja vikendica. Stjepan sređuje račun s konobarom, novac smo mu svi većdali prije. Razrednica utučeno pije kavu. Pažljivo promotrivši njene ruke, primjećujem brojne staračke pjege. - Ovak’ ili onak’, zdravi ili bolesni, svi bumo na kraju krepali - hvata me beznađe. - Možeš li me odbaciti doma, dok si još živ? - kroz osmijeh me pita Serena. - To ti je usput, tak’ moraškroz moje naselje kadse vraćaš u Podgorje. - Kak’ ne bi mogel?! Za tebe bi i ... - Sigurnije ti je uzet’ taksi - iz Bize progovara zavist i malicija. 126

РУБОВИ/ПАРАЛЕЛЕ - Imam ja povjerenja u Zamba - Žunićka je nepokolebljiva. - Jebi ga, Bizo, znam da ti i pijan bolje voziš nego ja trijezan - zločest sam i pomalo se naslađujem. - Ali kaj se može kadidešna sasvim drugu stranu?! Dok idemo prema mjestu na kom sam ostavio auto, kolegica i ja hodamo ajngehenkt.4 Gledam ravno pred sebe, šutim, bojim se da bih se najednom mogao probuditi iz predivnog sna. Drhtim od silne nježnosti, od divote ženskog prisustva, od blagog mirisa toaletne vode. Serena je previše proﬁnjena da bi se polijevala nekim jakim parfemima. Nevoljko se razdvajam od njenog dodira, otključavam auto i otvaram joj, pridržavam vrata. Vozim što sporije mogu, ne rastaje mi se od ljepote. - Znaš, drago mi je da ste ostali divlji kakvi ste bili. Ti, Bizo, a sigurno i Amon. I baš mi je bilo super kad ste šokirali rasku s tom vašom travom. Imala sam i ja kolegice na faksu koje su pušile, ali kadje to bilo... Avi, još i dan – danas. - Kad govore što su radile neke njihove kolegice, - koristim jedan ravan dio prazne noćne ceste, okrećem se prema ljepotici da bih opet malo zaplivao njenim očima - žene zapravo govore o tome što su one same izvodile. To je moje iskustvo. - Epa dobro onda. Jedna je moja kolegica, u srednjoj školi, baš ozbiljno bila zaljubljena u tebe. Ali ti si toliko bio obuzet sobom i svojim problemima da to nisi ni primijetio. Prikočio sam i stao: zbog ove Sereninine izjave i zbog tog što smo stigli u njen kvart. Gledam je u nevjerici. Silna žal, zbog propuštene prilike za ljubavlju, zbog svog tog uludo izgubljenog vremena, sjeda mi na dušu. Naginjem se prema ženi, ludod čežnje za njenim poljupcem. Ali Serena se odmiče i žuri da pobjegne iz kola. Izlazeći, sva smušena, još nešto, čujem, govori. - Sadje prekasno... Imamo svoje živote, ti imaš ženu i djecu. - Da - govorim sam sebi, ostavljen u tijesnoj kabini. - Imam život koji sam sjebao, ženu koja me prezire i djecu koja me ne poštuju. 4 ajngehenkt (njem.) =ruku podruku. 127

63 Kroz vjetrobransko staklo, umrljano pobijenim insektima, suznim se pogledom opraštam odvisoke, vitke prilike koja trči u noć. Okrećem ključ, pokrećem motor i krećem uz škripu guma. Stajem na prvoj benzinskoj crpki, kupujem paket od šest piva. Pomičem auto na parkiralište i sjedam na vrući poklopac motora. Uzimam jednu limenku, otvaram je i pijem, dugim, žednim gutljajima. Ovu ću proslavu pamtiti do kraja života.

(Текст је штампан у оргиналу са објашњ ењ има жаргона, на хрватском језику)

128

СВЕТИ ДИМ

Антонен Арто (1896–1948)

СВЕТИ ДИМ Олга Токарчук КЊИГЕ ЈАКОВЉЕВЕ (Одломак) „Није ли свет рођен из магле, почиње да се пита. Јеврејски историчар Јосип Флавије сматра да је свет створен ујесен, за време јесењег еквиноција. Може се и тако замислити, јер у рају су били плодови; пошто је јабука висила на дрвету, то мора да је била јесен... Има нечега у томе. Али учас му на мисао долази нешто друго: Какав је то аргумент? Зар свемогући Бог такве безвезне воћке није могао створити и кад им време није, у било које доба године?“ * „Примиче књигу Шору, као да му представља своју жену. Сада нежно лупка по дрвеним корицама. -Имам их још. Али Кирхер је најбољи. – Отвара на насумично одабраној страници и гледају цртеж Земље представљене као кугла, с дугуљастом, витком купом Вавилонске куле на њој. -Кирхер доказује да Вавилонска кула, чији опис имамо у Библији, не би могла бити тако висока као што је то представљено. Кула која допире до Месеца реметила би читав космички поредак. Њен темељ, који се ослања на земаљску куглу морао би бити огроман. Заклањао би Сунце, што би имало катастрофалне последице. Људи би морали да потроше све залихе дрвета и глине на Земљи... Свештеник осећа као да проповеда јерес, и заправо, не зна зашто то говори ћутљивом Јеврејину. Хтео би да овај види у њему пријатеља, не непријатеља. Али да ли ће то бити могућно? Можда ће моћи да се споразумеју, упркос томе што један не зна језик и обичаје другог, и не познају се, један не препознаје ствари, предмете, ни осмехе тог другог, покрете руку које праве знаке, ништа; могу ли се, дакле, разумети уз помоћ књига?Није ли управо то једини могући пут? Кад би људи читали исте књиге, живели би у истом свету, живе, међутим, у другачијим све131

63 товима, као ти Кинези о којима је писао Кирхер. А има и таквих који уопште не читају, и много их је, таквих чији је ум успаван, чије су мисли просте, животињске, као ти сељаци празних погледа. Кад би он, свештеник, био краљ, наредио би да један дан у кметској обавези буде одређен за читање, читав сељачки сталеж потерао би да чита књиге и Жечпосполита би одмах изгледала другачије. Можда је то чак питање алфабета – да не постоји само један, него их има много, а сваки другачије гради мисли. Алфабети су као цигле – од једног који има печене, глатке цигле граде се катедрале, а од других, глинених и храпавих настају обичне куће. И мада је латински несумњиво без премца, изгледа да Шор не зна латински. Због тога му показује прстом на гравиру, а затим на још једну, па на још једну, и види да се овај надноси над њих са све већом радозналошћу, све док на крају не извуче однекуд стакла вешто урамљена у металну жицу – свештених Хмјеловски би сам желео да има таква, мора да га пита где да их наручи. Преводилац показује једнаку знатижељу, па се сва тројица надносе над гравиру.“ * „На дворовима је направљена читава наука о одстрањивању флека од крви. Вековима се томе уче будуће супруге и мајке. На универзитету за жене, ако би се такав установио, то би била најважнија ствар. Порођај, менструација, рат, двобој, насртај, напад, погром – на све то подсећа крв, тик под кожом, увек на готовс. Шта учинити с оним одоздо што се усудило да пробије споља, каквом лужином да га раствараш, каквим сирћетом испираш? Натопи крпицу у малу количину суза и нежно трљај. Или добро натопи пљувачком. Чаршаве, постељину, веш, подсукње, спаваћице, кецеље, чепце и мараме, чипкасте манжетне и жабое, капуте и корсете. Тепихе, подне даске, завоје, чаршаве, униформе.“ * Све то што сада запажа: мрак продевен оштрим тачкама звезда над Рогатином, обрисе кућа, малих, накривљених, масив 132

СВЕТИ ДИМ замка и шиљати оближњи црквени торањ, светлашца мутна попут утвара, дијагонална, као бунарски ђерам који у знак протеста нишани у небо; можда и све то што чује: шум воде однекуд одоздо и шкрипуцкање листова које сече мраз – чим помисли да то све потиче из његове главе – узбуђено задрхти. А шта ако све то само замишљамо? А шта ако свако види другачије? Да ли зелену боју у суштини сви опажамо исто? А можда је то само назив „зелени“, којом попут фарбе покривамо потпуно различита искуства и тако комуницирамо, иако у стварности, заправо, свако види нешто друго? Постоји ли неки начин да се то провери? А шта би било кад би се заиста отвориле очи?Кад би се неким чудом видело оно право што нас окружује? Шта би то било? Ашера често походе такве мисли и тада га обузима страх.“ * „Најважније је оно код Исаије“, говорио је, а ја сам климао главом, јер сам и сам знао тај чувени стих из Књиге пророка Исаије, 53, 9, да је Месијин гроб међу злочинцима. Да Месија мора бити из најнижих сфера, грешан и смртан. И још једна дефиниција падала је реб Морткеу на памет, а то је било из шездесетог тиккуна у Тиккуниму: „Месија ће изнутра бити добар, али ће његово рухо бити зло“. Објашњавао је да се те речи тичу Шабатаја Цвија који је под притиском султана напустио јеврејску религију и прешао на ислам. И док смо тако пушили, посматрали људе и дискутовали, већ смо стигли чак до Смирне, тамо пак за време врелих смирнењских ноћи, напајао сам се тим чудноватим, у тајности чуваним знањем о томе да свет не може да се спасе само молитвом и медитацијом, мада су то многи покушавали. Месијин задатак је страшан, Месија је говече за клање. Он мора ући у само срце царства келипа, у мрак, и из тог мрака ослободити свете искре. Месија мора сићи у провалију царства нечисти и разорити га изнутра. И тамо се мора увући неприметно, као домаћи, као грешник који не буди сумње силама зла, и претворити се у прах који ће изнутра дићи тврђаву у ваздух. 133

63 Тада сам био млад, и мада свестан патње и бола којих сам се већ довољно нагледао, ипак сам прихватао свет с поверењем, као добар и људски. Радовала су ме хладна и свежа јутра и све што је требало да урадим. Радовале су ме шарене боје базара на којима смо продавали своју јадну робу. Радовала ме је лепота жена, њихове црне, бездане очи и црном линијом оивичени капци, радовала ме је нежност дечака, њихова витка, гипка тела – да, вртело ми се од свега тога у глави. Радовале су ме урме послагане за сушење, њихова сласт, дирљива мрежа борица на тиркизу, сав тај шарениш дугиних боја од зачина на базару. „Не дај позлати да те заведе, загреби ноктом по њој, види шта је испод“, говорио је реб Мортке и одвлачио ме је у прљаве авлије, где ми је показивао потпуно другачији свет. Чиревима покривене, болесне старице које просјаче испред базара, мушке проститутке, расточене од хашиша и болесне, сиротињске, офрље склепане потлеушице у предграђима, чопоре вашљивих паса који чепркају по смећу, међу телима своје сабраће крепале од глади. Био је то свет лакомислене свирепости и зла у којем је све хрлило у сопствену пропаст, у распадање и смрт. „Свет уопште не потиче од доброг Бога“ – рекао ми је једном реб Мортке, када је закључио да сам већ довољно видео. – „Бог је све то створио случајно и отишао је. То је велика тајна. Месија ће доћи испотиха, кад свет падне у најдубљи мрак и највећу беду, у зло и у патњу. Биће схваћен као злочинац, тако су прорицали пророци“. Те вечери на ободу огромне камаре смећа на самом изласку из града, реб Мортке је извадио из своје торбе рукопис опшивен дебелом чојом да би му заметнуо траг, да би деловао неупадљиво и да се нико на њега не би полакомио. Знао сам каква је то књига, али Мордехај никад није понудио да је заједно читамо, а ја нисам смео то да питам, мада сам горео од знатижеље. Закључио сам да ће доћи време кад ће ми је сам потурити. И тако је и било. Осетио сам тежину тог тренутка, осећао сам жмарце у телу и сав сам се најежио када сам с књигом у руци крочио у круг светлости. Почео сам да читам наглас, узбуђено. То је био трактат W а-Аво ха-Јом ел ха-Ајин – „И дошао сам данас до извора“, који је написао Ајбешиц, реб Морткеов учитељ. И тада сам осетио да постајем следећа карика у дугачком ланцу нараштаја посвећеника, а који почиње још пре Шабатаја, 134

СВЕТИ ДИМ пре Аврама Абулафије, пре Шимона бар Јохаја, пре, пре... у мраку минулих времена, и да тај ланац, иако понекад нестаје у блату, иако га покрива трава и засипају ратне рушевине, свеједно траје и наставља се у будућност. * То увек остаје велика истина: ниједан пророк не може бити домаћи, мора увек на неки начин да буде туђ. Мора доћи из туђе земље, појавити се ниоткуд, изгледати чудно, неприлагођено. Мора бити обавијен велом тајне, макар том да се родио од девице, као што је код гоја. Другачије мора да корача, другачије да говори. Било би најбоље да долази из незамисливог света, одакле долазе егзотичне речи, непробана храна, непомирисани мириси – миро, наранџе. Али ни то није истина до краја. Пророк мора бити и домаћи, најбоље је да има кап наше крви, макар био и далеки сродник неког кога смо могли познавати, али смо заборавили како изгледа. Бог никад не проговара преко суседа, онога с којим се споримо око бунара, нити онога чија нас жена искушава својим чарима. * Исахарова школа је спратна зграда у турском кварту, узана и висока. У средишту хладног дворишта расте помаранџино дрво, даље је башта са старим маслинама у чијој хладовини често лешкаре пси луталице. Терају их одатле, бацају на њих камење. Сви су жути, као од једне псеће Еве, истог рода. Невољко се помичу из хладовине, поспани, људи су у њиховим очима вечита мука и невоља. Унутра је хладно и мрачњикаво. Исахар се срдачно поздравља са реб Морткеом, брада му дрхти од узбуђења – двојица стараца, благо погрбљени, држећи се за рамена врте се укруг, као да светкују плесни корак белих облака који су им се у облику брада окачили о усне. Цупкају један око другог, један другоме налик, мада је Исахар ситнији и блеђи, види се да ретко излази на сунце. 135

63 Придошлице добијају спаваћу собу таман за двојицу. Углед реб Морткеа преноси се и на Нахмана и овде г озбиљно и с поштовањем дочекују. Напокон може да се испава у чистој, удобној постељи. Доле спавају млади адепти – на земљи, поређани као сардине, готово као код Бешта у Мјендзибужу. Кухиња је у дворишту. Вода се доноси у великим кондирима из јеврејског бунара који је у другом дворишту. У соби за учење увек је гласни жамор као на вашару, само што се овде тргује нечим другим. И никад није јасно ко је наставник а ко ученик. Учити од младих, неискусних и књигама неискварених – то је препорука реб Морткеа. Исахар иде још даље: мада остаје осовина овог храма и све се око њега врти, ипак је тај бет мидраш најважније место, попут кошнице или мравињака, а краљица која овде краљује јесте Мудрост. Млади овде имају много слободе. Имају право и обавезу да постављају питања, ниједно није глупо и над сваким треба размислити. Овде се воде исте дискусије као у Лавову или Лублину, мењају се само околности и окружење – то се не догађа у влажној колиби пуној дима, не у школској собици чији је под прекривен пиљевином, под који мирише на боровину, него под ведрим небом, на угрејаном камењу. С вечери дискутанте надгласавају цврчци, тако да мораш подићи глас да би јасно нешто саопштио и да би те разумели. Исахар учи да постоје три стазе нашег продуховљења. Прва је општа и најједноставнија. Њоме иду, на пример, муслиманске аскете. Они се хватају за сваку могућну смицалицу да би одагнали из своје душе сваку природну форму, изображење световног. Јер је то оно што омета истински духовне форме – кад се таква форма појави у души, треба је изоловати и тако укрепити у машти све док не нарасте и освоји целу душу, тада ће човек моћи да пророкује. Понављају, на пример, без краја и конца име Алах, Алах, Алах, све док та реч не запреми цео њихов дух, и то зову – „гашење“. Друга стаза је филозофске природе и разуму нашем благоухана. Састоји се у томе што ученик усваја знања у некој области, на пример у математици, затим у другим областима, све док на крају не доспе до теологије. Предмет који је проучио и 136

СВЕТИ ДИМ којим је овладао његов људски разум, загосподариће њиме, а он сам осећа се као велемајстор у свим тим областима. Почиње да схвата разне компликоване везе и убеђен је да је то услед проширивања и продубљивања његовог људског знања. А не зна да то у ствари на њега делују слова која су пригрлиле његова мисао и његова машта, и да она тако на њега делују, својом кретњом праве ред у његовој памети и отварају врата неизрецивом продуховљењу. Трећа стаза састоји се у кабалистичком премештању, изговарању, прерачунавању слова – то отвара пут истинском духовном виду. Та стаза је најбоља, сем тога она доноси велико задовољство, јер се захваљујући њој остварује близак однос са самом суштином стварања и тада долази до спознаје ко је заправо Бог. Па ипак, није лако смирити се после таквих разговора, и Нахману, пошто је са реб Морткеом попушио последњу лулу, пред очима искрсавају чудне слике у којима су оне кошнице пуне светлуцавих пчела, па онда некакве мрачне прилике из којих се помаљају друге. Илузија. Не може да спава, а бесаност потпирује невиђена врућина на коју се они, људи са севера, тешко навикавају. Нахман често ноћу усамљено седи на ивици сметлишта и гледа у озвездано небо. Прва ствар за сваког адепта јесте да разуме да Бог, штагод он био, нема ничег заједничког са човеком, и тако остаје далек и недоступан људским чулима. Исто је и са његовим намерама. Људи никад неће сазнати Његове науме.

Превод са пољског Милица Маркић.

137

СУБЛИМАЦИЈА

Роберт Деснос (1900–1945)

СУБЛИМАЦИЈА Миливоје Пејчић (1948‒2009) ДИМНИНА 5 Ова збирка поезије већ насловом указује на своју осовинску тему – везу филозофије и поезије, односно на заокупљеност песника питањима постојања. У свом филозофско-поетском промишљању, он сагледава бивствовање као димнину, данак на постојање. Једино што обвезник у том постојању без живота може да учини јесте да изнађе поетско, односно лепо, живо, у детаљима, ситницама, али и бизарностима. Песников однос према таквом живљењу могао би се окарактерисати као „критичка али лојална” дистанцираност која нема ни призвука горчине или осуде, већ достиже рафинирану иронију. Тако је ова поезија углавном афористична. Управо ова карактеристика чини је блиском великим филозофима који дубоку проницљивост и разумевање света исказују поетским језиком, односно афоризмом. Ова поезија је још један доказ блискости филозофије и поезије, показатељ да обе потичу из истог врела и да обе имају исти циљ – разумевање људског искуства. Језик ове збирке поезије тежи нормама свакодневног говорног језика што омогућава непосредну комуникацију. Међутим, ова поезија има две димензије – једна је блискост, лакоћа разумевања омогућена формом и језиком, а друга је димензија дубине/висине која захтева промишљање наговештеног смисла и значења иза наоко једноставних, свакодневних ситуација. Језик је овде до те мере пречишћен и економичан да су поједини изрази, односно слике које преносе, толико концизни и упечатљиви да ће их читаоци који ову збирку истински ишчитају дуго памтити као врло моћне и речите. Описни придеви су овде реткост јер су излишни. Речи су тако употребљене да им је враћено првобитно значење. Тако када песник каже глас као да 5 Овај аутопоетички текст припада песниковој рукописној заоставштини и до сада није публикован. Резултат је необичног ауторовог интерпретативног чина, где се нашао у улози критичара сопствене збирке Димнина (Београд: Апостроф, 2002). Текст је пронашла Лоза Китановић Пејчић, а за објављивање приредилa Јелена С. Младеновић.

141

63 нас наводи да сагледамо најдубљу животну суштину онога што нам се свакодневно догађа, а што не видимо отупелог духа под теретом димнине на коју смо се навикли. То онеобичавање јесте и остварење исконске функције поезије. Наслови циклуса ове збирке наговештавају координате савременог живота: Предујам, Обвезник под бројем, Извод из списка, Жалба на висину, Непрокњижени живот. Управо то је димнина, живот отуђен од живота, где је човек број у списку, странка на шалтеру, апстркција. Збирку отвара песма „Песникова нужда”. Она свој мотив налази у неизвесности песничког, као и сваког другог подухвата. Оквирна напетост песме држи се између узвишеног и приземног. Као таква, то је и пар супротности, дихотомија, на којима инсистира савремена теорија, као на екстремима наше цивилизације између којих се човек колеба. Песма је сва заснована на том пару супротности, она излаже сумњу у смисао и истинску вредност, узвишеност поезије. На такав, инхерентно парадоксалан начин, то је и обрнута апологија, одбрана поезије у огледалу. Још једна карактеристика ове поезије је саморефлексивност, поетско истраживање димензија и могућности поезије, уметности и језика, што је опет ставља у најактуелнији контекст савремене књижевнотеоријске мисли и песничке праксе. Реч, као што истоимена песма показује, јесте медијум духа између лудила и ништавила, начин да дођемо до себе, односно уметности. Речи су „стрељачки строј” с цевима упереним у оног што стоји уз себе. У светлу димнине поезија је уточиште изранављеног духа. Од уметности речи: ... није ништа јасније, али је топлије, бар колико промрзлом путнику док у успутној крчми греје руке уз хладну пећ, верујући да је наложена. У општој, свепрожимајућој тами наших прокњижених живота, индивидуални глас је доказ наше побуњене, продубљене људскости. 142

СУБЛИМАЦИЈА Глас Који у мраку Даш од себе Јесте – зрак. Иако песник оправдано и објективно сумња у квалитет поезије, као на пример у песми „Књишки мољац” која и насловом много говори, ипак је у овој краткој песми, најсажетије и најсуштинскије дата одбрана поезије. Каква год да је, поезија је доказ живота, воље, тежње, борбе за живот у окружењу у коме је алтернатива поезије – трговина, истине – бомба, „у цветном врту злочина где се све римује са свим”, где је све могуће. Овакво сагледавање људске ситуације неминовно је егзистенцијалистичко, па кроз песника проговара и вечни Хамлет са својим вечним питањем – јесам ли ја стварно жив? Егзистенцијалистичка упитаност над смислом огледа се и у песниковом виђењу случајности наших живота. Човеков настанак је тек „кап биомасе” која се у једном тренутку на далекој раскрсници биолошких путева колеба на коју ће страну. Човек је несводива појава, необјашњива нама доступним параметрима. У песми „Сусрет” срећу се корњача и песник – Нешто неодређено и несумњиво и ја о коме нико ништа не зна, па онда кажу: човек, а у строжим разговорима чак ни то... Наш друштвени живот је тек почетак окупације описан у песми „Градска шетња”. У тој шетњи песник среће људе, а Ни на једном лицу очи у које можеш да свратиш на шољу чаја или кафе. О потпуном отуђењу човека говоре и песме „Службени запис: трећи брат” и „Питање и одговор”. У првој смо сведоци човековог невладања сопственим животом у толикој мери да му није дозвољено, односно није остављен простор да влада ни сопственом смрћу као животним избором. Није дозвољено јер 143

63 човек има своју употребну вредност. У песми „Питање и одговор” нема експлицитног одговора већ је он садржан у питању да ли је уопште могуће да се двоје људи духовно зближе, или заглибљени у себе, у сало и рачуне, можда ни то? Поезија је по својој суштини покушај надрастања времена, индивидуалног урањања, или бар завиривања у вечност. Песник, међутим, раздваја вечност и људско време. Људско време, колико да је дуго, увек је тек пролазност и пропадљивост. Изнад нас је природа коју нисмо досегли. Ово становиште је приказано у песми „Орао”. Кружи изнад предела, као казаљке божјег сата изнад времена. Природа је испод нас. То је она из које још нисмо израсли упркос заводљивим и заслепљујућим достигнућима наше цивилизације. Исекао сам нокте. Док поново не нарасту, бићу пола човек – упућен само на зубе. („Пола човек”) Збирка се завршава кусуром, мислима о искуству из џепа под кожом. То су цртице које су најсажетији афоризми. У њима се налази есенција ове поезије упитане над најдубљим, филозофским питањима егзистенције. То је упитаност над смислом живота, поезије као начина остварења угушеног и угроженог достојанства. Управо то можемо прочитати у песми „Одјек”. Ослушни реч и чућеш одјек – човек. Упоредо са тим, ова поезија истражује и атрофиране речи као одјеке атрофираног живота. Не буди преснозборац. („Правило”) 144

СУБЛИМАЦИЈА Са зуба је прешао на речи. („Каријес”) Овде налазимо и суочавање са коначношћу, немоћи речи, које зато надилази ћутање. Али ћутање може имати и друге узроке, а то је одговор на заглушујућу буку тривијалног живота. Шта се дешава кад човек дође до граница таквог ћутања је питање које чини песму „Зебња”. Ако оно што је скривено у ћутање једном провали ван? Иако је обимом ова збирка мала, њено истинско читање открива дубину и ширину детаљног сагледавања деградације скучености наше савремености. Најзад, као контраст овој немилосрдној слици наших живота, песник у само једној песми представља ванредно лепу визију узвишеног, достојанственог живота, и то је довољно да успостави равнотежу. То је песма „Ловац”. Ловац који држи до племства не лови птицу него лет.

145

63 Александар Б. Лаковић

УЗАЈАМНА ОМЕЂЕНОСТ ЧОВЕКА И ДРУШТВА КРОЗ МЕТАБОЛУ (Доживљај прозе Бранимира Шћепановића) Бранимир Шћепановић је истакнути писац српске књижевности дуги низ деценија, посебно познат у међународној књижевној јавности, нарочито француској. Он је приповедач и романсијер у чијем се делу преплићу полазна реалистичка и завршна зачудно-фантастичка мотивација. Затим, снажан морални апел и егзистенцијално осећање апсурда, проносе ликови у којима одјекују незаборављене дечије представе, као и страхови човека пред смрћу и пред собом, а у симболима, параболама и алегоријама препознају се константе људске егзистенције и типска обележја модерне епохе. Све то чини његову прозу репрезентативном за једно поетичко време у српској књижевности, као и за универзалну димензију приповедања као таквог. Књижевникова моћ да заједничку нам реалност, њену обесмишљену и дехуманизовану гаму, изнесе до атрибута препознатљивог и универзалног, јесте опредељујућа вредност Шћепановићевог стваралаштва, брзо пренетог ван граница тада југословенске књижевности. Популарност Шћепановићевих прозних остварења, у свету и код нас није спорна. Књиге Бранимира Шћепановића су преведене више од 30 језика. Роман Уста пуна земље на око 30 страних језика, а број његових издања у Паризу је 23 издања, а најновије датира из 2015. године. И новела Смрт господина Голуже је преведена на 30 језика. На основу тога претпостављамо колико су и данас његова дела актуелна и француским читаоцима занимљива, иако написана пре пола века (и то у земљи источног комунистичког блока), што говори и о књижевној вредности, и о актуелности тема. По причама, новелама и романима Шћепановића снимљено је на десетине филмова, диљем света, а ова два његова култна 146

СУБЛИМАЦИЈА дела, уз роман Искупљење играју се на позориштима у Тулузу, Шартру, Лилу. Чак је компонована и опера Смрт господина Голуже. Уважавање Шћепановићевог стваралаштва очитује се у податку да је роман-новела Уста пуна земље уврштен у култну француску Идеалну библиотеку (броји 700 најбољих светских књига свих времена од Гилгамеша, Библије, Хомера до наших дана). У тој светој књижевној библиотеци нема других књижевника са наших простора. Што се тиче награда на српској тачније југословенској књижевној и филмској сцени су “Октобарска награда Београда” и две Златне арене на Пулском фестивалу за сценарија. Роман Уста пуна земље, објављен давне 1974. године, био је право изненађење. Доживљаван је као роман над романима. Као право ремек дело. Један од најчитанијих наших послератних романа (штампан је у преко стохиљада примерака). И исто тако цењен. Нажалост, НИН-ова награда га је заобишла, а неколико деценија касније и Његошева (2002). Није постао ни српски академик. Упркос вредности његовог опуса, препустили смо га забораву, сасвим неоправдано и незаслужено. Ни Нолитова Изабрана дела Бранимира Шћепановића (2008), у скромном тиражу од хиљаду примерака, као ни штампање Уста пуна земље у култном “плавом колу” СКЗ-а, нису битније променили његов статус у српској књижевности. Дакле, изузетно цењен и вреднован, али скрајнут – опште признат, али не и довољно познат. Треба подсетити и на неправду која је учињена и читаоцима жељним добрих књига, као што су, на пример, његове новеле и романи. Игнорисање Шћепановићевог аутентичног и вредног књижевног остварења, узроковано је његовим отвореним тумачењима књижевности, који нису били по вољи привилигованих југословенских књижевника и критичара (Давичо, П. Матвејевић, М. Ковач, Лордан Зафрановић и Киш, пре свих), понављајући напад Крлеже на стваралаштво Радована Зоговића. У обе ове полемике полазиште је било идеолошко и партијско, а не књижевно-естетско, што је прокоментарисала Мирнес Соколовић у 147

63 свом тексту Право на интернационалну традицију, објављеном у Бетону, фаза 2, од 23.3.2018. године *. Заиста је било жалосно читати Кишове нападе на Шћепановићева дела, насупрот похвала на француској књижевној сцени где су доживљавана као иновативна освежења књижевног писма, и као права књижевна вредност, поређена са опусом Ернеста Хемингвеја. Наиме, Жан Като* у свом кратком, готово беседничком предговору романа Искупљење, истиче да је Шћепановић писац силовитих парабола, оглашава из свог окружења, разграђеног реалистички опорог, али који успева да надиђе или заобиђе политику, уздигне се до метафизике, до метафизике занеобиченог и зачудног, до изнијансираног размишљања о условној омеђености човека пред друштвом, сличних атрибута, поредећи га са достигнућима Солжењицина, Зиновјева, Вајде, Камија, као и са Хемингвејем (мисли се на Уста пуна земље). Зато, Шћепановић, иако порекла из социјалистичке односно комунистичке земље, није на западу од стране књижевне критике прихваћен као дисидент (попут наших бројних лажних дисидената), већ, искључиво као истински писац. Као прави писац. Додуше, игнорисању је погодовала и Шћепановићева склоност да избегава тако острашћене полемике, што је водило самоизолацији* . Комфор и лагодност омогућавала му је рецепција у француској књижевности, у којој су извесни преводиоци сумњали у Кишово плагирање-ослањање на Џојса, на почетку, а касније и на Борхеса, а што се касније у нашој литератури огласило дозвољеним средством у крилу постмодернизма. Наставак доживљаја самосвојног Шћепановићевог прозног остварења, уз покушај конкретизације његове битне карактеристике, препоручљиво је почети са подсећањем на наслове појединих импресија и књижевних огледа о његовом стваралаштву: Тамни вилајет Бранимира Шћепановића (Никола Милошевић), Проза пуна смисла (Драган М. Јеремић), Лепота безнађа Бранимира Шћепановића (Пјер Емануел Доза) поводом Уста пуна земље; Фантастична парабола о човековом помирењу 148

СУБЛИМАЦИЈА (Жан Като) и Човек од бронзе Шћепановића (Жорж Нива) о роману Искупљење; Нагон за истином: искушења и катарза (Зоран Глушчевић) о Шћепановићевим новелама и Судње истине о човеку и свету Зорана Глушчевића о причама. Дакле, уочавамо асоцијације на Андрића, Анджеја Вајду, Библију, а стање духа кроз синтагме и симболе као што су лепота безнађа, искушења и катарза, потреба за помирењем, нагон за истином, занеобичене судње истине, што све и јесте део Шћепановићевог књижевног опуса. Иначе, полазна сродност Шћепановићеве прозе је припадала тзв. „струји горког реализма“ која се, у њиховим остварењима преливала у „густу симболику поетичне прозе“ (напуштајући реализам, већ), скупа са Кишом, Пекићем, Драгославом Михаиловићем и Мирком Ковачем, па и са Миодрагом Булатовићем, и која се разгранала у различитим и самосвојним правцима. Професор Палавестра* је, већ, након прве две Шћепановићеве књиге (Пре истине, 1961; Срамно лето, 1965) препознао „приповедача од расе и изразитог нерва“ који је, већ на почетку свог стварања, напустио наслеђе реализма из којег је потекао. У истом тексту су наглашене пишчеве интелектуалне и моралне дилеме, као и необични унутрашњи односи према илузији, страху, кривици. Посебно су препознате, што је нарочито битно за даље Шћепановићево остварење, и незаборављене нагонске корекције, које се не могу предвидети. То је, по пророчком промишљању Палавестре, амбијент у којем се збива драма стварности, и читаочеве и ауторове. На прво читање, звучи неприхватљиво и благо-критички, када Палавестра осећа да је све то представљено уз извесну лакоћу приповедања (што се тумачи као квалитет, а не као опомена), али, то, заправо, само говори о вредности пишчевог стила и драматуршких склопова, који су изнети до читаоца као врло читљиви, окупирајући и доступни, иако често очуђени и надреални. И увек неочекивани до изненађења. Дакле, Шћепановић креће од обичних људи, пуних страсти и емоција (свако од нас и око нас може бити или је већ био Шћепановићев књижевни лик), у његовом и нашем реалном свету 149

63 из којег писац започиње своју причу. Најчешће су то обични – мали људи у тескоби и омеђености исто таквог друштва. У наставку приче или новеле, уобичајени прозни амбијент, ненадано се замењује потпуно неочекиваним амбијентом. Управо у помереном и узбурканом свету, који је људски, али и горак (имамо емпатију према његовим књижевним ликовима), сведочећи да пред нама нису имагинарна остварења, упркос њиховој „остраности“ и наднаравности, до фантастике, понекад. Штавише, писац, од гласа до гласа његових прозних актера, посебно издваја и представља страх појединца и од себе и од других, осећај кривице и несналажење, изневеравање, неповерење, осамљеност, одсебљавање, неснађеност, отуђеност, обезнађеност, које су, наглашава Шћепановић, настале као последице одсуства дијалога, као и због урушавања свих мостова међу заплашеним и све осамљенијим појединцима. И данас је све ово актуелно и присутно у нашим животима. И даље се о овоме пише (чак и чита!) – пола века после Шћепановићевог првенца. Међутим, писац се не задоваљава могућим животима својих књижевних јунака и антијунака (ретко) у неочекиваном простору и светоназору истеклог рока трајања. У простору тек досегнуте слободе, дакле. У простору без прихваћених конвенција и граница. Напротив, писац иде још даље и дубље кроз судбине и социо-психолошке тајне својих књижевних актера, који се ненадано отварају пред нама из досада, тајанствених и недокучивих дубина. Дакле, у основи сваког прозног остварења Бранимира Шћепановића намеће нам се оживљавање унутрашњих и вешто дубоко скриваних кључних детаља и ослонаца психолошке структуре човека, који, иако тога нису свесни, одређују карактер појединца, претпостављам. У питању су неочекивани и непредвидљиви слојеви човековог духа и душе, који се код очекиваних и обичних књижевних ликова, под одређеним изненађујућим условима, испољавају. Свакако, да сам писац ненадано и намерно намеће промену окружења његовим ликовима, често са примесама фантастике, па и зачудности. У таквом новонасталом и зачудном амбијенту, који никада раније није бивао претпостављен, његови књижевни ликови се оглашавају и умрежавају са другим сличним или различитим емотивним белезима. Али и трагају за њиховим запретеним почецима и узроцима. Не150

СУБЛИМАЦИЈА ретко се права психолошка драма књижевних актера збива и у примарној опреци и у таквом обрасцу њиховог самеравања, јер је и контраст једно од својстава Шћепановићевог стваралаштва. Осим детекције карактера појединачно и у оквиру заједнице, овакав говор књижевних ликова из неочекиваних и непредвидљивих околности, која у себе подразумева и нашу угрожену прошлост, наше искуство, наш полузаборав, наше несвесно, замишљам, одређује и идентитет појединца, а можда и колектива. Што наводи на претпоставку да је, заправо то наше прво или право лице, потискивано временом и друштвеним конвенцијама. А што и објашњава наше, понекад нелогично и неочекивано понашање. А можда ови гласови из прошлости, из несвесног и из себе, дослућујем, представљају и одраз изгубљених или пропуштених живота. Наших живота или живота (не)изневерене нам прошлости. Управо тада се спознаје правих и неочекиваних тајни његових књижевних ликова, писац пише ненаметљиво, са познавањем и разумевањем драматургије и психологије, не желећи да он говори, заговара, тумачи или намеће свој став, већ дозвољава књижевним ликовима да сами, кад осете потребу, проговоре, гримасом, погледом, ћутњом или покретом, и на тај начин, искажу и појасне себе и своје психолошко биће. Не заборављајући да и оно неучињено има значајан утицај у сагледавању онога што је учињено. У оваквом могућем доживљају Шћепановићевог прозног компоновања, огледа се не само неспоран квалитет његове игриве и самосвојне књижевности, него се назиру и сами праузроци човековог неочекиваног понашања, нарочито у ненаученим и слободним околностима, мимо свих стега и договора. На тај се начин, верује Шћепановић, појединац може вратити у своју нулту психолошку линију, са или без искуства предака. У свој почетак. У свој прволики ипостас. Морамо признати да је проналазак себе, и иначе, вечити процес, коме су истински жудели не само Шћепановићеви књижевни ликови, него и његови читаоци. И сви други. Некад и сад.

151

63 (УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ) Као што је Палавестра препознао Шћепановића као изузетног писца и Никола Милошевић* је храбро и оправдано предвидео да ће Уста пуна земље бити једна од малобројних књижевних остварења, која ће остати трајно забележена у нашој литератури, посебно због његове склоности ка параболи и алегорији, које вешто и са мером користи. Милошевић, међутим, није могао да претпостави да ће остати запамћен и као један од седамсто најбољих романа светске књижевности од памтивека. Главни јунак овог романа-новеле је безимени, млађи човек (само знамо да има 37 година) који је решио да се врати у завичај да би умро, од неизлечиве болести, спреман и на самоубиство. Нико не зна који је то део Црне Горе. Ни која је планина у питању. Не зна се поуздано, ни да ли му је то завичај, уопште, што све скупа, својим тоном неизвесности, као и неименовања својих књижевних ликова и географских топонима кроз које се крећу, асоцира на осамљеност и отуђеност појединца и заједнице: У тој њ еговој жељи да одлута далеко и да се одвоји од света док не поверује да му више и не припада – није било ни мржњ е, ни зависти према људима. Хтео је само да се спасе од свих могућих понижењ а која иначе не би могао избећи, свеједно да ли би сам вапио за нечијим сажаљењ ем или би био принуђен да га прихвати. Међутим, два непозната и радознала кампера (срео их је, током претходне ноћи, и при изласку из воза), које безимени књижевни јунак не жели да сретне, крећу за њим, што се спонтано, убрзо претвара у потеру и развија се права психолошка драма између прогањаног и прогонитеља, којих је све више и са својим различитим самосвојним објашњењима зашто се придружују хајци на непознатог човека (некоме је отровао пса, некоме украо пушку...). Док, како промишља Драган Јеремић* , безимени, бежећи, размишља о промашености и скучености свог живота, гоничи једини смисао њихових живота налазе јурећи безименог, који 152

СУБЛИМАЦИЈА им постаје опсесија. Све док у опсесији потраге траже смисао, може се рећи да се осећају живима, а голи живот без тога је потпуно бесмислен, а свет је стран и опасан. У таквој апсурдној ситуацији хајке (гоничи су спремни да поднесу сваку жртву и не питају колика је цена прогањања), осећај осамљености и отуђености уступа место дружењу и блискошћу између свих укључених у потеру. Да апсурд и метеж буду већи у једном тренутку и појединци, уплакани и уплашени, који беже од некога или нечега постају изненада гоничи. Међутим, овде није крај нелогичностима, јер, гоњени изненада почиње да гони своје гониче. Сви ови преврати праћени су неочекиваним и психолошко градираним и драмски уобличеним промишљањима гоњеног и гонича, под условом да тачно знамо ко је гонич, а ко је гоњени. Док безимени жуди за планираним окончањем живота у миру и тишини, гоничи жуде за његовим животом и живе док он бежи. Као што и гоњени тада живи, преслишавајући се времепловски. Чак и онда када измене своје улоге, што се дешава у неколико наврата. Писац је доказао да није битно ко кога и како гони. Битна је само хајка као симбол и парадигма тренутног постојања, од којих би сви побегли. Као одраз друштва и појединца у раљама безнађа. У питању је, дакле, бесмислена и бесомучна хајка, као једна од бројних широм света, и која се остварује на различите и непредвидљиве начине. Зато безимени, у својој смрти, на крају, истовремено јесте и победник, али и поражени – побједник у смрти и поражени у животу (зато и умире на стени, између неба и земље, између смрти и живота), док је, с друге стране, гониче поразила смрт непознате особе, оставивши их без смисла у животу (не само на тренутак). Што је конкретни приказ простора у којем се одвија неуобичајена хајка на човека која нас води у имагинативни ток догађаја, што је несвакидашњи и неуобичајан, али с друге стране и реалан својим значењем, ако га из алегоричне слике пребацимо у стварну борбу за опстанак.

153

63 (НОВЕЛЕ) Шћепановићеви ликови страсно се и халуцинантно, опсесивно и самоубилачки боре да допру до свог пр(а)вог идентитета, скривеног под наслагама конвенција, комформизма, заблуда и моралне отупелости. У новелама писац његове ликове из света реалности, каква год била, изненада премести у неслућене вртлоге психолошких и моралних проблема, који су још једна соха егзистенцијалне судбине савременог човека. Тек у таквим условима и променама у понашању људи писац успева да дочара и менталитет паланке. Књижевни ликови Шћепановићег стваралаштва као да су увек у трагању ка неочекиваним, ненаслућеним „тамним странама бића и бивања“. У Смрти господина Голуже, као и у Устима пуна земље је однос појединца и заједнице, који није остварен до краја односно до почетака сваког од нас. Црнохуморна, гротескна, алегорична, фантазмогорична, халуцинантна, кошмарна, апсурдна, занеобичена и зачудна, а уз то вешта и виртоузна Шћепановићева књижевна игра отвара читаоцима и тумачима „зону сумрака“ из које, нажалост, још нисмо изашли, јер и данас тонемо у празнину и ништавило, где нема моралних подстицаја и контролника. Још увек нам је свакодневица жалосна, рекао је Шћепановић недавно у једном интервјуу, што, подразумева да је то поуздан пут пропасти и појединца и колектива. У новели Смрт господина Голуже једном реченицом књижевног јунака – „... признаћу: изабрао сам вашу чаробну варошицу да се у њој опростим од – живота“, писац мења љубопитљив однос житеља малог и непознатог места према намернику-придошлици залуталом или на тренутак заустављеном у њиховом малом и непознатом станишту, без икаквог разлога за постојање: „Тог тренутка живот господина Голуже узе посве неуобичајен и непредвидљив ток, јер већина варошана – задивљени његовом намером – показаше велику спремност да му олакшају последње дане...“

154

СУБЛИМАЦИЈА Шта више, с једне стране варошани осећају да их је непознати намерник унапред задужио!?, што ће се самоубити у њиховом месту у којем се ништа важно не дешава, а с друге стране, на површину новеле испливава лицемерје и паланачка малограђанштина, као и њихово непредвидљиво понашање, испод сенке самоубиства која је сишла међу њих и која их је све запосела не само својом садржајном иновативношћу, него и односом према смрти и осећању краја, који су блиски важећем ништавилу и апатијом већине сасвим непознатих варошана. Зато Шћепановић, варошане не именује лично, већ се задоваљава њиховом означавању по занимању, обично. И задржавајући их на ниво неодређености и идентитетског сивила. Мотив смрти и јесте у позадини већине Шћепановићевих остварења. И прича, и новела и романа. Иако, некако скрајнута и ненаглашена, али неизбежна. У овој новели, посебно је ефектан њен крај у којем појединац, самоубица по сопственом обећању, уплашен за свој живот, на ивици моста са којег, по договору између јунака и мештана-малограђана, треба да скочи у хладну реку. Издваја се његова комуникација погледима, покретима тела, говором са публиком која ишчекује смрт. Цело место је дошло да види олако и реторички обећано самоубиство. Сви планови господина Голуже да самоубиство одложи или одустане од самоубиства са пристанком окупљене масе, као и он, падају у воду: Ж елео је одмах да се увери какав су утисак оставили на њ их те речи у које је полагао сву своју наду. Помно је испитивао сва лица око себе. Али, на њ има се ништа не беше променило: била су непомична и залеђена. Чак ни оне жене из њ егових дивних преподнева, ничим нису најављивале да ће га спречити у њ еговом опаком науму: дражесно извијених глава, загонетно су се осмехивале, као да су у том часу биле загледане само у себе. Узалудно их је очима преклињ ао да се опусте и напокон заридају над њ еговом судбином: учинише му се још одсутније, као да су заиста биле нечим омамљене. Наједном, господин Голужа с ужасом појми да све оне, у ствари, страсно и са више жудњ е од те окупљене светине, ишчекују њ егову смрт, ту једину залогу да је све оно што су доживеле с њ им било и особито и 155

63 чудесно и ф атално, а што би све – остане ли он жив – изгубило значењ е и лепоту оне коби којом су желеле да буду обележене. Дакле и штавише, сви житељи мале и непознате варошице једва чекају његову смрт. И деца, и жене са којима је водио љубав, и варошани који су му чинили свакодневне привилегије. И познати и непознати. И болесни старци „увијени у шарену ћебад, седели су на дрвеним шканчићима и, цептећи од студи, стрпљиво чекали да и њега – надживе“. Његова смрт испуњавала је њихов живот. Управо тај чујни и нечујни дијалог јесте крешчендо социо-психолошких нивоа очекивања туђег самоубиства. У тим узвраћеним мислима и погледима писац нам представља паланачки живот који умире од досаде и потпуне анонимности, као и нагонску побуну против живота, нарочито против живота непознатих и зачудних. На тај начин живот се представља као себична и сурова игра, лишена свих оних насушних емоција и стања. Угођај у смрти других, погрешно острашћене особе уцртавају и пут до своје смрти, у лику пролазности, ефемерности и ништавила. Ипак, очекивани, али стидљиви и спорадични осећај кривице и стида („Они који су сумњали у њега – постидеше се“), као могућих и потенцијалних бунтовника према затеченом виртуелном окружењу, итекако је присутан у Шћепановићевом, и данас актуелном прозном остварењу.

Напомене: *„У Часу анатомије ... Киш ... наводи да је највећи проблем у томе што се у избору теме одмакао од наше средине, избјегавши да говори о овом овдје нашем човеку ... себе представља као писца који и егзотиком теме и проседеа долази у сукоб са стварносном прозом коју обиљежава coleur locale, какву у том тренутку пишу, на пример, Булатовић или Бранимир Шћепановић“ (Кишов напад није издржала ни стварносна проза Видосава Стевановића и Милисава Савића, о чему сведочи и Небојша Васовић у књизи Зар опет о Кишу?). „Поетику писаца у противничком табору ... Киш доводи у везу са асоцијацијама које је извео тумачећи национализам“(??), „као колективну и појединачну параноју, логички производ психолошке, ирационалне, парано-

156

СУБЛИМАЦИЈА идне нестабилности којој се свуда привиђају фантоми, напомињући да су се неки од његових прогонитеља препознали у портрету националисте, што је према Кишу узрок напада на њега као писца, а ту се вјероватно скрива алузија и на Булатовића“. Затим, неочекиван, па и неуочљив „известан интернационализам Киш ће истицати и у свом стицању традиције, набрајајући блиске писце, али и у опредјељењу за борхесовски проседе, насупрот стварносној прози“. *Жак Като, Фантастична парабола о човековом помирењу, у: Бранимир Шћепановић, Искупљење, 2008, стр. 5. *Осим текста Димне завесе Данила Киша, у којем је Бранимир Шћепановић указао на замену теза које Киш користи у, књижевно неоправданом денунцирању својих бивших пријатеља, није се више оглашавао, нити је активно учествовао у полемици за коју су бројни учесници и посматрачи унапред знали како ће се завршити, због утицаја неке невидљиве више силе, често у лику државе. *Предраг Палавестра, Послератна српска књижевност 1945-1970 и њена историја, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 359. *Никола Милошевић, Тамни вилајет, поговор, у књизи, Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље, Нолит, Београд, 2008. стр. 5-13. *Драган М. Јеремић, Проза пуна смисла, поговор, у књизи, Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље, Нолит, Београд, 2008. стр. 81-84.

157

63 Милица Милошевић ЕП БОЈ ЗМАЈА СА ОРЛОВИ ЈОВАНА РАЈИЋА У СВЕТЛУ СПЕВА ОСМАН ЏИВА ГУНДУЛИЋА И КОМИЧНЕ ПОЕМЕ ДЕРВИШ СТИЈЕПА ЂУРЂЕВИЋА У XVII и XVIII веку јавља се потреба за наглим буђењем интересовања за историју и судбину словенских народа, а посебно Јужних Словена, те ће се то врло изразити у јужнословенским књижевностима. Ово ће бити обухваћено терминима попут барокни славизам, панславизам, родољубива тенденција*. Поменуто интересовање можемо приметити већ у великом Гундулићевом епу Осман, као и у Вили словинки Јураја Бараковића, али и у спеву Бој змаја са орлови Јована Рајића, о ком ће касније бити речи. Сама тадашња свакодневица била је пропраћена многим сеобама, устанцима, ратовима, биткама и борбама против Отоманског царства јер се у Словенима пробудила потреба да заустави ову јаку империју и да је потисне из Европе. Срби, тада већ насељени на подручју јужне Угарске, иако су били под тешком политичком ситуацијом, нису дозвољавали да духовни живот нестане. Са замирањем средњовековне традиције у српској књижевности и због ситуације у којој се налазио српски народ, долази до промене и у књижевности и језику током XVIII века. У таквим условима се и може очекивати да оваква дешавања постану главна тема књижевних дела или бар један од главних мотива, као што је то било присутно и у народној књижевности дуги низ година. На подручју садашње Србије велике хришћанске силе, попут Аустрије и Русије, су водиле жестоке битке против Турске у којима су учествовали и сами Срби који су поднели велике жртве те је то било запажено и на западу и одражено и у самој западној књижевности, као код Орбинија и Лукарија. Дубровчанин Мавро Орбин ће са својом чувеном историјом словенског краљевства Il regno degli Slavi (Пезаро, 1601) вршити велики утицај на шири круг српских читалаца и писаца баш због српске барокне историографије и великог дела посвећеног српској историји*. 158

СУБЛИМАЦИЈА Павао Ритер Витезовић (1652-1713) је још један хрватски писац који ће стећи популарност код српске читалачке публике и српских писаца као историчар. Чак се и његовим делом Serbia illustrata користио Јован Рајић док је састављао своју Историју, која је значајна и за књижевност, тако и за обликовање националне свести код тадашњих Срба. На дела овог периода у српској књижевности ће, дакле, велики утицај имати барок са запада преко дубровачке књижевности, али и руски барок, те ће се у делима често проналазити богата метафоричност и алегоричност, религиозност, мисао о пролазности и варљивој срећи, што и примећујемо на примеру Јована Рајића и његовог спева Бој змаја са орлови. С обзиром на тадашњу ситуацију словенских народа који су под окупацијом Отоманске државе, народ, да би одржао свој морал и храброст, има потребу да свог непријатеља учини слабијим него што он то стварно јесте. Како је то народ чинио имамо примере кроз народну књижевност где се појављују разни јунаци попут најпознатијег Марка Краљевића који пркоси Османлијама, док се барокни писци служе поступком пародирања османских вођа у својим делима. Класична књижевна пародија се често дефинише као комична књижевна форма која имитира неки други, претходни књижевни облик уз помоћ претеривања и несагласја*и присутна је још од античких времена где се најчешће јављала у стиху. Пародију први спомиње Аристотел у својој Поетици и наводи Хегемона са Тасоса као оснивача пародије и најбољег пародисте тог доба, али од тада се схватање пародије доста изменило. Данас постоји велики број појмова, међу које се убраја пародија, које је јако тешко разликовати, као на пример травестија, пастиш, бурлеска, сатира, иронија, те често замењују једни друге што доприноси збрци и забуни, али се у зависности од времена, моде и обичаја издваја један термин као водећи хипероним.* Гилберт Хајет ће за пародију рећи да је она једна од најдивнијих врста сатире у којој путем искривљавања и претеривања одзвања забава, ругање и понекад презир* – она служи за забаву читалачке публике и изазива смех. Управо ову дефиницију пародије можемо применити на дела Јована Рајића и Стијепе Ђурђевића о којима ће бити речи. Средства којима се пародија изражава могу бити сатирична, иронична, понекад и трагичка, она може постојати као књижевни поступак или тип 159

63 структуре, али свакако ефекат који она изазива је хуморан – баш због тог ефекта писци о којима ће бити речи бирају пародијски приказ ликова у својим делима који представљају непријатеље и негативце. Историчар, један од најзначајнијих песника рускословенске епохе и архимандрит манастира Ковиља, Јован Рајић (17261801), написао је више историјских, теолошких и књижевних списа, међу којима се издвајају религиозно-морални Кант о воспоминанији смерти, збирка моралних прича Цветник (1802) преведених са немачког језика, прерада драме Козачинског о Урошу V и монументална Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (завршена 1768, објављена у четири тома 1794. и 1795. године) *. О Рајићевој Историји се доста писало, али поред овог монументалног дела велику популарност крајем XVIII века придобиће и Рајићево дело Бој змаја са орлови (1791). Алегорично-историјски еп Бој змаја са орлови, који представља једну праву пародију традиционалног јуначког епа, први је штампани српски еп на народном језику објављен у Бечу, а затим ће бити објављено и друго и треће издање у Београду и Панчеву због саме популарности дела. Популарност овог спева Стојан Новаковић у својој Историји српске књижевности (1867) објашњава лепим народним језиком и актуелном тематиком о последњем рату Хабзбуршке монархије и Русије против Турске, при чему је освајање Београда представљено као централни догађај.* Писан у пољском тринаестерцу, преломљеном на шестерце и седмерце, Рајићево дело приближава се динамичности стихова народног песништва, те се може сматрати да је сама форма овог спева такође утицала на популарност због разумљивости, јасноће и прегледности. Када је у питању жанровска одређеност овог спева, по одликама и структури везан је за средњовековну традицију ратничког епа, али Рајић се удаљио од традиционалног поступка те успешно и вешто пародира овај жанр што је видљиво већ и на самом почетку овог спева. Такође, он меша високи и ниски стил писања и изражавања што никако није било допуштено у традиционалном ратничком епу. Тематика којом се Рајић бави у овом спеву је била поприлично актуелна у времену у ком је живео, као и пре и после њега. Ратови које су словенске и хришћанске земље тада водиле против Османског царства често су били главна тема и мотив 160

СУБЛИМАЦИЈА писања. Примерице, пре Рајића Џиво Гундулић ће у свом Осману писати о бици код града Хотина, Хоћинска битка, која се одиграла 1621. године између Османлија и војске коју су чинили Пољаци, Козаци и Молдавци, а после Гундулића и Рајића Иван Мажуранић ће написати свој најпознатији спев Смрт Смаил-аге Ченгића у ком је радња смештена у период рата између Црне Горе и Турске у XIXвеку када је убијен херцеговачки паша Смаил-ага Ченгић 1840. године. Тако ће Јован Рајић у Боју змаја с орлови опевати Руско-турски и Аустријско-турски рат који су се одиграли између 1787. и 1791. године, а пажњу ће посветити биткама за Очаков (1788), Београд (1789) и тврђаву Бендер (1789), тако да постаје једини писац који је описао три битке у свом спеву, за разлику од хрватских писаца. С обзиром да Рајић пише Бој змаја са орлови после Гундулићевог Османа може се разматрати ослањање на дубровачку традицију, пре свега због употребе кратког стиха, што и јесте већ примећено у науци,* а може се приметити и доста подударности попут историјске теме и грађе узете из историјског догађаја, позивања на антику, као и мотива пролазности моћи и славе. Кад је у питању сам поступак пародирања главног јунака подударност се може приметити читајући комичну поему Дервиш дубровачког барокног песника Стијепа Ђурђевића. Јован Рајић спев започиње алегоријом која представља главну тему овог дела и коју објашњава и открива кроз читав спев: Змај се љути готови С орли војевати. Нека га, нек› се љути, Хоће их познати.* Ко је змај, а ко су орлови Рајић говори у следећим стиховима: А тко је тај љути змај Што се тако јари? Мухамед онај хитри, Варалица стари. 161

63 Од мира учињеног Он у ба(с) удара, Готови се на Руса, Мисли да превара.* Да би се разумело зашто Рајић користи дате алегорије за Мухамеда и Русе требало би познавати саму симболику орлова и змајева. Орао, познатији и као краљ неба и краљ птица, често симболизује хришћанство, а у средњем веку се користио као симбол Христовог успећа. У словенској митологији орао се сматрао божијом птицом, те се везивао за врховна божанства. Ово је владарска птица, симболише моћ, правду и победу, а представљала је и атрибут врховног божанства Јупитера и моћан соларни симбол.* У историји је познато да су Римљани користили орла као заштитни симбол за своје легије, најјаче професионалне организоване војне јединице, а губитак овог симбола су сматрали великом несрећом. Такође, орао се може наћи на грбу давне Византије, а после и на грбовима словенских и хришћанских држава. Баш из овог разлога Рајић поистовећује Русе са орлом – хришћанска владарска, можда тада и најјача, држава која односи победу у овом рату. Змај, главни лик овог спева, алегорија је за Мухамеда који је овде замена за цело Отоманско царство, с обзиром да се оснивач ислама исто звао Мухамед. Називајући га змајем, који је хтонско биће, Рајић Мухамеда ставља у контраст Русима. Он је „скорбан, гњеван, лукав, преварант“, живи у „својим мрачних палат› / окађених смрадом, / На дну пакла жалосног / напуњених јадом“* – носи све атрибуте једног хтонског и демонског бића. Бирајући змаја као алегоријски аналогон Мухамеду, Рајић је, дакле, подразумевао истоветна својства: змаја као неман натприродних моћи, змаја као демонско чудовиште и змаја као фантастичну злу силу.* Наслов је варијација античког мотива борбе орла и змије, али Рајић овде змију замењује змајем, тако да змај поприма народна веровања која су у вези са змијом.* Исту алегорију користи и Џиво Гундулић у свом Осману: Залетје се из сјевера На источна љута змаја И прострије би›ела пера Пољски оро пут Дунаја.* 162

СУБЛИМАЦИЈА Као и Рајић, Гундулић сам објашњава своју алегорију наводећи на кога тачно мисли када каже змај и орао, те за разлику од Рајића, Гундулић под орлом подразумева Пољаке, такође хришћане и Словене. И Рајић и Гундулић користе стални епитет из народне књижевности приказивајући змаја – љути змај. Осим ове алегорије, Гундулић користи и алегорију Сунца и Месеца: ...међу Сунцем од сјевера И Мјесецом од источи.* Оваква алегорија, у суштини, и код Рајића и код Гундулића има задатак да прикаже снагу ривалства између хришћанских земаља и Отоманске државе, које је трајало неколико векова. Поред исте алегорије коју користе Рајић и Гундулић, може се приметити још других подударности. Рајић, пародирајући Мухамеда, уводи у свој спев античке богове, јер ни сам Алах нема толику моћ да помогне Турцима да однесу победу у рату. Мухамед, наиме, помоћ тражи од Нептуна, Плутона, Јупитера, Вулкана, Марса, Меркура, преко Херкула, па од Фауна и нимфи који представљају најнижа божанства у митологији. Несумњиво се може рећи да је Рајић био инспирисан античком књижевношћу и митологијом коју комбинује са фолклорнофантастичким елементима. Сва ова божанства ће га саветовати да се повуче јер нема никакве шансе за победу, док ће му и сам Јупитер рећи: Не знаш ли ти да су то Моје слуге верне, Моја снага и крепост И силе ватрене? Ја ти кажем, не дирај, Него се њих прођи.* Јупитер овде потврђује симболику орла као његовог атрибута, те тако хришћане узима под своју заштиту. Гундулић такође у свом епу спомиње античке митске ликове. Пре свега Орфеја:

163

63 ...кад Орф ео крај њ е поја Драге пјесни од љубави. /.../ Од Орфеа овди прво, Нека се уви›ек пак зачиње, Чу зви›ер, птица, ками, дрво Складне и слатке бугаркиње.* Поред Орфеја, Гундулић у својим стиховима спомиње и Аполона и Ахила, сам Олимп, острва која су у вези са Афродитом, богињом љубави, али и познате владаре из античких времена, Клеопатру и Цезара. За разлику од Рајића који руши традиционални еп, Гундулић се држи традиције и на почетку епа, попут античких песника, призива музе да „слатком власти пјесни драге / свим спјевоцим наричете, / нареците сад и мени, / како источном цару младу / смрт витези несмиљени / даше у свом Цариграду!“ * Да су обојица били инспирисани великим античким градовима да се видети из следећих стихова: Што Троја под Улисем, Што Рим под Нероном, Тако букти Белиград Сад под Лаудоном.* Рајић освајање Београда пореди са Тројом и Римом да би дочарао и, можда, хиперболисано приказао стање у овом рату. Троја је изгорела до темеља, донекле и Рим, а у Београду „стене крепке падају / и домови пламте, / а топовна танета, / што попадну, млате.“* Гундулић се исто води мотивом Троје, али као јаке државе која је пала, приказујући пролазност моћи и славе: При мору управ српски›ех страна, У пржинах пуста жала, Лежи Троја укопана, Од грчкога огња пала; Славна Троја, ка је свиме Његда Истоком господила, А сад ино ни›е нег› име Након себе оставила... * 164

СУБЛИМАЦИЈА Мотив Троје Гундулић ће проширити на једну већу слику: од краја шестог певања па кроз седмо певање које је богато античким мотивима и историјом, што античком, што српском. Мотив пролазности моћи и славе се може наћи у оба дела с обзиром да су се и Мухамед и Осман нашли у ситуацији где губе своју моћ. Стихови који садрже у себи овај мотив несумњиво се могу узети као једна од идеја оба дела, а могу се користити и у функцији народне пословице или изреке, с обзиром на дидактички моменат који се проналази у стиховима. Идеја пролазности није у потпуности ослоњена само на судбине главних ликова у ова два дела – она захвата мисао да је турској владавини дошао крај, а да хришћанима долази време ослобађања. Код Рајића је речено при самом крају спева од стране Фауна: Прођи се ти од сада Тражити што веће, Веруј ми, изгубићеш И оно из вреће.* Фаун кроз ове стихове саветује Мухамеда да се повуче, да није довољно моћан да савлада непријатеља јер постоји могућност да изгуби и оно што има. Гундулић на сам почетак Османа ставља исти мотив и следећи стихови су можда и најпознатији из овог епа: Коло од среће уоколи вртећи се не пристаје: тко би гори, ето ‹е доли, а тко доли, гори остаје. Сад врх сабље круна виси, сад врх круне сабља пада, сад на царство роб се узвиси, а тко цар би, роб је сада.* Наведени Гундулићеви стихови се односе на младог султана Османа, који као дете долази на власт и врло амбициозно поступа да би постигао оно што су и његови преци – освајање нових територија – што је за њега представљало „велики залогај“. Осман се у својим жељама уздигао изнад бога, он није могао да се 165

63 заустави у својим прохтевима, али Гундулић то правда његовом младошћу, мада не одступа од уверења да султаново понашање мора да буде кажњено.* Што се човек налази на вишој друштвеној лествици више је и изложен удару судбине, а посебно ако је тај човек слаб и неискусан, попут султана Османа. Његова царска титула ће пасти и он ће као роб бити спроведен улицама и на крају ће бити убијен од стране своје војске, јаничара – охолост је била узрок његовог трагичног краја, јер је она сила која води човека у пропаст. Осман губи „и оно из вреће“, ако би се послужили Рајићевим речима. Већ поменути дубровачки песник Стијепо Ђурђевић сматра се једним од аутора који означава почетак барокног доба у Дубровнику, а његово најпознатије дело је комична поема Дервиш, која представља монолог једног заљубљеног дервиша у младу хришћанку. Поема је написана као пародија на песме ренесансних петраркистичких песника. Предмет пародије у Ђурђевићевом делу је један стари Османлија, „Дедо ашик дервиш“, као и код Рајића, само што је Рајићев Османлија Мухамед на вишем друштвеном положају. Ђурђевићев дервиш је ружни старац који себе посредно пореди са коњем у тренутку када износи алузију да су га проболе мамузе.*У поеми се уочава и антички моменат у стиховима: ...у мом срцу забиљежи Златном стријелом ком га цијепа, Којом џигер свеђ мој раниш...* Купидон, дакле, својим стрелама није дервиша погодио у срце, што би се очекивало. Њега је Купидон погодио у џигерицу, тј. јетру, тако да се уочава врло пародиран моменат у овој поеми. Ово се може тумачити као последица алкохола, те да дервиш пијан исповеда своју љубав. Такође, само порекло којим се дервиш хвали предмет је пародије и јаког сарказма: поносно говори како потиче од челебије и да поседује кашику и штап – што уопште није предмет похвале и имућности. На самом крају дервиш прети љубљеној девојци да ће је тужити суду – он не пати као типични ренесансни љубавник. Овај крај, не само да је кулминација комике, већ је читаоцима неочекиван и смешан. Исто тако и Рајић пародира свог главног јунака Мухамеда. Његову 166

СУБЛИМАЦИЈА браду назива „брадура“, њега „будала“, „акмак“, његовог коња Бурака „кљусе“ и чак напомиње да га и султан Селим у свом писму назива исламским „ћатом“.*При пародирању Мухамеда Рајић се користи и античким божанствима. Нептун му говори да је луд, Плутону је досадан и не жели да му пружи подршку, Јупитеру он није никако попут змаја. Придају му се атрибути тврдоглаве особе која савете не слуша и, попут дервиша који поносно говори о свом пореклу, Мухамед велича сам себе: Ја сам онај Мухамед, Свему свету јавни, Пророк велик и силан И у боју славни.* Сам Вулкан ће му, одмах после хвалоспева самоме себи, рећи да се не узда у себе ни у свог коња и војнике, те ће тако побити Мухамедову тврдњу да је он силан и славан, јер он је „варалица стари“ и „пропалица права“. Ђурђевићевом дервишу је, како је већ речено, стрелом рањена јетра, а Рајићевог јунака „од жалосног виђења / заболе га црево“, од муке он плаче и разбољева се иако је себе представио као јунака. Кулминација пародирања Мухамеда је на самом крају када се он обраћа Фауну и нимфи Ехо који су најнижа античка божанства – Мухамед толико ниско пада. Фаун га исмева, прати га гласом птице кукавице, смеје му се у лице и то Мухамеду горко пада, а Ехо понавља за њим његову тужбалицу те се тако свети Мухамеду за његову непослушност према боговима. Мухамед је на крају спева у врло јадном стању: Очерупан, нагрђен, Голишав, без браде, Подиже се, отиде Без трага одавде.* Мухамед са почетка спева и Мухамед на крају спева је постављен у великом контрасту, те се тако својим пропадањем кроз спев постиже пародирање лика – Рајић од њега прави антијунака. Завршним стиховима спева „Мухамеде, што видим, / пишем и погађам; / Што не видим и не знам, / желим и нагађам“, аутор 167

63 себе ставља у улогу очевица и хроничара историјских збивања, истовремено истичући да је свестан да ово дело услед присуства фикције ипак није чиста историја.* Јован Рајић, Џиво Гундулић и Стијепо Ђурђевић су барокни писци који су живели у две различите средине. Први, Рајић, представник је српског, подунавског барока, док су Гундулић и Ђурђевић припадници дубровачке барокне књижевности. Гундулић и Рајић су били инспирисани историјским догађајима за своја дела Осман и Бој змаја са орлови, оба ратне тематике, али оба посвећена једној личности која има свој пандан у историјском догађају о ком се пише – први еп је о непромишљеном султану Осману, који се издиже изнад својих непријатеља, о чијој смрти пише Гундулић са сажаљењем говорећи на крају да је Осман ојађени и усамљени човек, а други о Мухамеду, за ког Рајић нема нимало симпатије и излаже га немилосрдној пародији и сарказму. Може се одабир тематике ова два дела тумачити као утицај саме турске власти која се дуго задржала на овим просторима, као и врло чести ратни сукоби између хришћана и Османлија, али несумњиво је да су се и Гундулић и Рајић послужили краћим стихом за форму свог дела под утицајем средњовековне традиције. Рајић је ту традицију, али и жанр, такође поставио као предмет пародије, док је Гундулић остао традиционалан. Кад је у питању паралела Ђурђевић – Рајић, лако се уочава потреба за пародирањем непријатеља хришћана, излагајући их подсмеху и омаловажавајући њихову појаву на комичан начин, што је врло блиско народној поезији и прози где народ има потребу да свог непријатеља представи слабијег него што он то стварно јесте у сврси подизања морала, храбрости и воље за ослобођавањем од турске власти. Напомене: *Милорад Павић, Историја српске књижевнонсти барокног доба, Нолит, Београд, 1970, стр. 329. *Исто, стр. 330. *Маја Херман-Секулић, Модернистичка пародија, Поља, год. XXXV, бр. 370, Уметност смеха, уредници Сава Дамјанов и Зоран Суботички, Нови Сад, децембар 1989, стр. 495.

168

СУБЛИМАЦИЈА *Драган Илић, Кратак увод у теорију пародије, ЛМС, Нови Сад, год. 182, књ. 477, св. 5, мај 2006. стр. 837. *Маја Херман-Секулић, наведено дело, стр. 495. *Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 63-64. *Драгана Грбић, Алегорије ученог пустинољубитеља: поступак алегоризације у опусу Јована Рајића, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2010, стр. 365. *Јован Рајић, Бој змаја са орлови, Службени гласник, Београд, 2008, поговор: Мирјана Д. Стефановић, стр. 120. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 9. *Исто, стр. 11-12. *Драгана Грбић, наведено дело, стр. 369. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 41. *Сава Дамјанов, Вртови нестварног: огледи у српској фантастици, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 275. *Својствена су јој апотропејска и штетна својства, она je отровна и лековита, нечисто створење, извор зла и истовремено снабдева човека чудесним способностима. *Џиво Гундулић, Осман, Нолит, Београд, 1966, стр. 139. *Исто, стр. 44. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 20-21. *Џиво Гундулић, наведено дело, стр. 44-45. *Исто, стр. 22. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 59. *Исто. *Џиво Гундулић, наведено дело, стр. 89. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 82. *Џиво Гундулић, наведено дело, стр. 21. По М. Павићу метафора „коло среће“ понавља се кроз књижевност барока, те тако исту тему кола среће имају и други песници барокног медиевализма попут Василија Петровића Његоша, Гаврила Стефановића Венцловића и пеника и митрополита Михаила везаног за северна средишта, за Смедерево и Београд. *Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995, стр. 65. *Петар Вучковић, Поступак пародирања петраркистичких песника у делу Стијепа Ђурђевића, необјављен рад. *Злата Бојовић, Књижевност Дубровника: ренесанса и барок, Чигоја штампа, Београд, 2007, погледати: Стијепо Ђурђевић, Дервиш, стр. 223.

169

63 *Зборник радова научног скупа, Јован Рајић: историчар, песник, црквени великодостојник: поводом 275-годишњице рођења и 200-гоишњице смрти, Српска академија наука и уметности, Нови Сад, 2002, стр. 33. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 25. *Јован Рајић, наведено дело, стр. 88. *Драгана Грбић, наведено дело, стр. 410.

Роберт Деснос (1900–1945)

170

СУБЛИМАЦИЈА Ведран Младеновић ТРАГОМ „СТВАРАЛАЧКИХ ДАНА“ У ШАРКАМЕНУ

Крајем 20. века, 1990. године у маленом селу Шаркамен испод Дели Јована, близу Неготина, покренута је културна манифестација „Стваралачки дани“ која је окупила најистакнутија имена српске културе и уметности. Стара кућа у центру села, у којој се деценијама одвијао друштвени и привредни живот села, постала је стециште уметничких стваралаца, средиште културних збивања Неготинске и Тимочке Крајине. У њој су смештене слике, скулптуре, књиге, рукописи, цртежи, записи који су настали за време боравка уметника у овом селу. Такође, простор су испуњавали етно експонати, који говоре о старини овог села. Ту су се одржавале књижевне вечери, изложбе, разговори о стваралаштву. Уједно, ту је смештено и Уметничко удружење „Музеј црне крајине“. У почетку се манифестација одржавала за време заветине или сеоске славе, од 2. до 4. августа,на Светог Илију. Простори стварања били су поред Врелске и Поповичке реке, у двориштима сељана, по брдима шаркаменским. Манифестацију су подржавали Месна заједница и мештани села. Један део прoграма одржавао се и у Основној школи „Хајдук Вељко“. Овде је, у оквиру „Стваралачких дана“, одржана и зајечарска манифестација „Млади мај“ (сусрет младих песника Југославије), последњи пут југословенског карактера, јер су у програму учествовали и писци из других република.. Међу првим учесницима ове културно-уметничке колоније били су писци Власта Младеновић, домаћин и покретач манифестације, Адам Пуслојић (по чијој књизи је названа галерија и удружење), Драгољуб Фируловић, писац и сликар, Милисав Савић, Јанко Вујиновић, Мома Димић, Миодраг Ђукић, драмски писац, и у то време министар културе, Иван Растегорац, Томислав Мијовић, Драгољуб Фируловић, Зоран Цвијетићанин, Живко Аврамовић, Живко Николић, Сергије Лајковић, Зо171

63 ран Вучић, Русомир Арсић, Момчило Милошевић, Бранислав Вељковић, Горан Траиловић, Александар Секулић, Оља Николић, Сузана Михајловић, Зденка Томић, Станоје Радуловић и други, затим сликари Слободан Јеремић Јеремија, Милић од Мачве, Радислав Тркуља, Слободан Миљковић, Радица Дамјановић, Јасмина Стојановић, Драган Стокић Рајачки, Драгољуб Стајковић, Милоје Димиресковић, Драгиша Ћосић, Љубомир Ћосић, Драгиша Катић, Раша Стојиљковић и други, Скулптори Милан Станисављевић и Иван Илић, уметнички фотографи Драгослав Илић, Душан Стефановић, Славко Цакић, као и појци Светлана Стевић и Љуба Манасијевић и теолог Радиша Антић. У Шаркамену су стварали и сликари из других држава, Андреј Коптил из Румуније, који је у овом српском селу подно Дели Јована започео свој успешан сликарски пут, те Алексеј Ивановић из Украјине и Евгениј Вовк из Русије. Међутим, већ средином последње деценије двадесетог века, долази до грађанског рата у бившој Југославији, економске санкције наметнуте од стране западних држава и друге неповољне околности довеле су до тога да се смањује ентузијазам. Мештани су све мање заинтересовани, ствараоци све мање имају могућности да долазе на манифестацију. Па ипак, један број стваралаца остаје упоран и „Стваралачки дани“ се одржавају, с тим што су сведени на два дана, а један се одржавао у Неготину (изложбени и промотивни део програма). У међувремену, 1996. године на локалитету „Врело-Шаркамен“ откривен је златни накит из доба тетрархије (владавина четворице царева), један од најважнијих догађаја за српску археологију и археологију уопште, чиме су потврђене претпоставка чувеног археолога Драгослава Срејовића да се у Шаркамену налазе остаци царске палате. Сада се зна да је овде рођен Максимин Даја, император који је влададао од 295. до 311. године. То откриће је привукло велики број новинара, знатижељника, туриста и омогућило да село поново оживи. На „Стваралачким данима“ учествују и археолози, који својим излагањем дају ширу димензију овој манифестацији, а посета локалитету за уметнике је веома инспиративна и делотворна. Посебно треба истаћи издавачку делатност Завичајне галерије „Музеј црне крајине“. Најзначајнији подухват свакако је објављивање књига „Разговори на Нилу“ Гордане Николић 172

СУБЛИМАЦИЈА (интервју са египатским нобеловцем Нагибом Махфузом), као и Антологија српског песништа на арапском (Каиро, Раванко, 1996), коју су приредили Власта Младеновић и Гордана Николић. Поводом „Стваралачких дана“ и изложбе фотографија, објављене су и две књиге, у којима су фотографије и поезија. „Шаркамен“ (фотографије Драгослава Илића и песме Власте Младеновића) и „Исус Христос син-опсис (фотослике Душана Стефановића и поезија Власте Младеновића). Такође, објављене су књиге „Ако Христос није Бог“ (Ивице Митровића) и „У једном даху“ (Гордане Николић) и друге. Самосталне изложбе слика приредили су Слободан Јеремић Јеремија, Слободан Миљковић, Радица Дамјановић, Јасмина Стојановић, Југослав Јончић, Гордана Којић, Мирко Петковић и Андреј Коптил. На „Стваралачким данима“ негована је уметничка фотографија и самосталне изложбе имали су Драгослав Илић и Душан Стефановић. Највише се стваралачки задржао Андреј Коптил Ади, који је овде начинио прве сликарске потезе, а данас је један од познатих румунских сликара и вајара. Упоредо са тешким стањем у култури, после двехиљадите године, и манифестација се одржавала нередовно. Зграда је све више пропадала, кров се урушио (експонати су пренети у школу). Углавном су ствараоци свраћали у Шаркамен појединачно, кад могу, тако да су се „Стваралачки дани“ одржавали током године. Свако од стваралаца остављао је свој траг. Свој сликарски траг оставио је Светислав Кајзер, а књижевни допринос дали су песници Добрица Ерић и Миљурко Вукадиновић, као и публициста Радован Калабић. „Стваралачки дани“ неодвојиво су повезани са неготинском књижаром и галеријом „Астафир“, Уметничким удружењем Крајински круг и Уметничким удружењем Завичајна галерија „Музеј црне крајине“. Поред других активности, овде је одржан програм „Књига солидарности“ Радио Београда. У програму су учествовали Радомир Андрић, Милисав Кнежевић и Драгомир Брајковић. Том приликом поклоњено је око 1000 књига. Данас је на месту старе зграде, ново модерно стање, у истом архитектонском стилу, али ствараоци ретко долазе. Па ипак, ти ретки ствараоци и ентузијасти одржаваку континуитет ове манифестације, чувају и одржавају културни идентитет и традицију. 173

63 Свакако, све што је до сада створено у Шаркамену већ је културна историја. У том смислу, објављен је и зборник »Шаркаменски стваралачки дани«, у издању „Културистока“ из Неготина (Удружење културно-туристичких стваралаца источне Србије) и познате издавачке куће „Пресинг“ из Младеновца. У књизи су презентовано књижевно и сликарско стваралаштво, уз фотографије и текстове о овој манифестацији објаљених у штампи. Ево неколико примера књижевног стваралаштва, који најбоље говоре о инспирисаности стваралаца шаркаменским пределима, историјом, културом, традицијом:

Радомир Андрић ШАРКАМЕН Власти Младеновићу Док вечерамо у музеју црне Крајине са запаљеног птичјег језика из ока дечјег у сну испод тек процвале шљиве од хомољског опојног лахора и неутешног уздаха мајке шуме ничу живе боје у камену само видљивом на почетку и крају молитве у хлебу кушаном на безброј начина дуго једеном још непоједеном Доста је гостију на гозби овог и оног света и сви су делови загонетне шаре и сви су моја браћа и сви плачу ћутећи у нади да ће свето родитељско семе најзад у камену процветати и доћи до јасног проговора: јесам ли у њиховој скамењеној крви 174

СУБЛИМАЦИЈА више него они у мојој Покушавам у овој ноћи пролећној узалудно из груди са срца детињег шаркамен да подигнем и најближем нерођеном брату другачијем у снази од наше и погледа чистијег од нашег већ нестварног на усне земаљске и небеске да ставим пољупцем страсним чудесни дар да хитне међу звезде згасле у чежњи за својим давно изгубљеним породом.

Горан Траиловић ШАРКАМЕНСКИ ХРОНИЧАР / Од Врбице према Ш аркамену надиру Татари, Хуни, Песници, дивља кентаурска племена, која разарају реку копитама својих коњ а/ Шаркаменски Рубљов сада на утрину изнад облака, са иконом водених Срђа испод веђа. Боже, Црне крајине! Шаркаменски хроничар бележи реч из које је настала река. Плове јата облака, између њених глежњева, кроз витице врба, наднетих изнад огледала задигнутих подсукњи, реч блуди међу рибама, 175

63 водено време отиче. Блистав уранак. Кикоће се шаркаменски медузијум. 2.8.1990. (Св. Илија)

Живко Аврамовић ШЕШИР МИЋЕ АЋИМОВИЋА Шешир је тај моћан и чудесан у њему се скриле муње и рудине понеки драгуљ и каменчић шарени Дијамантима шешир напуњен метеоре привлачи и силе небеске у утроби својој чува Скрива животињску главу камену чељуст у облику петла коњске копите и ратнике давне усидрене на извору шарене реке У њему се скрива једна мудра глава каменог претка ноћас досањаног 176

СУБЛИМАЦИЈА у јазбини вучјој Понекад слични доњој чељусти разиграног петла величине коња и орловских стопа Место жртве боговима узидан биће Мајсторовом руком у темељ нове грађевине Ту ће пронаћи своју топлу смрт шешир овај чудесан и моћан

Такође, прилажемо изводе из рецензије књиге »Шаркаменски стваралачки дани« Живка Николића, који је и учесник ове манифестације и који се са пуно топлине и љубави осврнуо на време уметничког ходочашћа, наводећи и одређене фактографске податке. „Стваралачке дане“ је покренуо агилни песник Власта Младеновић, а дао им је наслов по имену збирке песама Адама Пуслојића Музеј црне крајине, која је, као прва, објављена 1989. године у гласовитој, и раритетној, по свему престижној едицији Крајински књижевни круг. Адам Пуслојић је био и остао један од водећих корифеја песника Тимочке крајине и посве је разумљиво што је наслов његове врсне збирке песама припао и овој уметничкој колонији. Јер, по својој природи, она је била управо то. И, одиста, тај круг је и на овој манифестацији добијао своје коначно уобличавање, као и на манифестацији попут Борских сусрета балканских писаца, и свим другим окупљањима, у Београду и другим градовима Србије, на којима су наступали писци Тимочке Крајине.

177

63 *** Уметници су бића која воле живот и његове чари, која воле окупљања и размену енергије и искустава на њима. Све што су са собом донели и што су у Шаркамену даривали, кроз своје ставралачке подухвате, има у овом зборнику, сачињеном с пуно душе, предано, али и са мером, прави одраз и остаје трајно сведочанство о једном изузетном периоду српске културе. Убрзо су уследила тешка, ратна дешавања, која су се итекао одразила и на стваралаштво бројних уметника. Многи од учесника ове манифестације више нису живи, али је њихово дело живо. А они који јесу, стварају можда с већим напором него што су стварали у та времена, и то не само зато што су сада коју деценију старији, већ и због далеко тежих услова живљења, које имамо данас. Али, сваки прави читалац, који је љубитељ уметности, а пре свега књижевности, може да нађе у овој лепој књизи, пуној топлине, свој простор, свој кутак. Овде су сакупљени текстови и сви други прилози за праве сладокусце и љубитеље уметности, овде су плодови Стваралачких дана у Шаркамену најпотпунији чувар сећања на једно време и његов одјек. Немају ови текстови намену да вреднују и указују на положај и место које уметницима у некаквој имагинарној хијерајхији припада, мада и та компонента постоји, они су пре свега чувари и сведочанство о нечем што је имало прави сјај, што је било и што је трајно уткано у наша сећања. И када се враћам у сећањима на почетак последње деценије двадестог века, мени су, уз још неке, слике са ових дана понајвише у мислима. Ти стваралачки дани су сада део прошлости, али су оставили богато наслеђе. Нису само српски уметници на њима учествовали и свој дубок траг оставили, било је ту и уметника из других, махом словенских, земаља. Учествовали су бројни сликари, појци, глумци, а песници су давали понајвише ту светлу, сунцем проткану боју, за трајно сећање, сачувано и у корицама ове књиге.“

178

БУКТАЛИ СУ

БУКТАЛИ СУ: Силвана Маријановић рођена је у Мостару, живела је у Копенхагену, Амстердаму, Мадриду, а тренутно живи и ради као секретарица у архитектонском бироу у Хајделбергу. Започела је студије културологије и историје у Халеу. Објављивала је кратке приче на немачком језику у часописима Матрикс и Антологији Европа (Andiamo Verlag, , 2007). Поезију на српскохрватском језику пише тек однедавно. Објављена је у часописима «Кораци» и «Поезија», као и у двојезичком зборнику «Координате координата» у преводу Барбаре Погачник, а у издању СКЦ Данило Киш из Љубљане где је учествовала и на фестивалу „Игнор”.

Борис Лазић (1967, Париз, Француска), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају, са Гораном Стојановићем (1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007), Панк умире (2013). Приредио и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције следећих часописа: Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); уредник је академског сајта-лексикона serbica.fr од његовог оснивања (2011-). У оквиру тог пројекта објавио одредницe као и препевe референтних дела, између осталих Венцловића, Стојковића, Мушицког, Његоша, Јакшића, Костића, Змаја, Диса. Члан је 179

63 Друштва књижевника Војводине као и Института за Упоредну књижевност Универзитета у Ници Софија-Антиполис. Биљана Миловановић Живак дипломирала на Филолошком факултету у Београду. Уредник књижевног часописа и едиције „Браничево“. Објавила збирке приповедака „Два дана без Марте“ (2007) и „Лосос плови узводно“ (2013), драму „Непотребни трач“(2012), студију „Смисао писања у новом веку или Да ли ће интернет убити књигу“ (2015), књига са групом аутора са Балкана на енглеском језику у Холанији, збирку песама „А где сам ја, и зашто ту?“ (2017), и „ Лирско копиле и баба-тетке“ (2019), стотинак приказа, критика, есеја, прича и песама у књижевној периодици, зборницима и антологијама. Огњен Петровић (1981), рођен је у Београду. Пише поезију и прозу. Објављене књиге: Прекид преноса (Шумадијске метафоре, Младеновац, 2011), Кечеви & Осмице (СКЦ Крагујевац, 2011), Потражи на западној страни (Пресинг, Младеновац, 2018). Сарађивао са двадесетак часописа (Акт, Агон, Савременик, Књижевне новине, Стремљења, Бдење, Кораци, итд), објављиван у бројним зборницима, прегледима, панорамама и другим заједничким публикацијама. Награђен I наградом за поезију на конкурсу Шумадијских метафора 2011. године. Исте године победио на конкурсу за прву књигу СКЦ-а из Крагујевца и штампан у оквиру едиције Првенац. Заступљен у изборима из нове српске поезије: Простори и фигуре (Службени гласник, 2012), Van,tu: free (Отворени културни форум, Цетиње, 2013) и Restart: панорама нове поезије у Србији (Дом културе Студентски град, Београд, 2014). Приредио и уредио неколико зборника кратке прозе и поезије. Члан Удружења књижевника Србије у својству самосталног уметника. Живи у Младеновцу. Ранко Рисојевић (Календери, 8. август 1943) српски је математичар, физичар, историчар математике, затим пјесник, књижевник, прозаиста, драмски писац, есејиста, преводилац, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске и члан Сената Републике Српске. Објавио више од педесет књига поезије и прозе. 180

БУКТАЛИ СУ Александар Б. Лаковић, рођен у Пећи, 1955.године, где је завршио основну школу и гимназију. На Медицинском факултету у Приштини дипломирао 1980. године, а специјализацију из инетрне медицине 1988. године у Београду. Од 1980. живи и радим у Крагујевцу. Прве књижевне радове објавио као средњошколац. Пише поезију, књижевну критику и есеје. Бивши је уредник часописа Кораци. Књиге песама: Ноћи, Нова светлост, Крагујевац, 1992. Заседа, РАД, Београд, 1994, Повратак у Хиландар, Просвета, Београд, 1996, Дрво слепог гаврана, Јефимија, Крагаујевац, 1997, Док нам кров прокишњава, Нова светлост, Крагујевац, 1999, Ко да нам врати лица успут изгубљена, изабране песме, Филип Вишњић, Београд, 2004, Нећеш у песму, Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2011 Силазак анђела, Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2015. Гласови неба под земљом, Спомен-парк 21. октобар, Крагујевац, 2016. Књиге есеја: Од тотема до сродника: Митолошки свет Словена у српској књижевности, Народно дело,Београд, 2000, Токови ван токова: Аутентични песнички поступци у савременој српској поезији, РАД, Београд, 2004, Језикотворци: Гонгоризам у српској поезији, Агора,Зрењанин, 2006, Дневник речи: Прикази и есеји песничке српске продукције 2006\07, Филип Вишњић, Београд, 2008 Дневник гласова: Прикази и есеји песничке српске продукције 2008/09, Агора, Зрењанин, 2011. Ђорђе Марковић Кодер: језик и мит, Браничево, 2013. Дневник стихова: Прикази и есеји песничке српске продукције 2010/12, Народна библиотека Крагујевац, 2014. 181

63 Дневник песама: Прикази и есеји песничке српске продукције 2013/15, СЕНТ, Нови Пазар, 2016. Зоран Антонијевић (1979, Младеновац), заступљен у периодици широм региона, објавио следеће збирке песама: Снови облачара,Сабор сенки,Срце обавијено змијом, Црна кућа, Бела кућа, хаику збирку Цвркут у магли (2019). Мирослав Кирин рођен је 1965. године у Сиску. Пише поезију, прозу, есеје те преводи. Објавио је десет пјесничких књига, фотоесејистичку књигу Ископано (2012.), сликовницу Зимска потрага (2015.) у коауторству с умјетником Mingsheng Pijem и аутофикционални роман Албум (2001.), за који је добио Награду Јутарњег листа за најбоље прозно дјело у 2001. години. Члан је програмског одбора Горанова прољећа и одбора Хрватског центра ПЕН-а. Живи у загребачком Централ Парку. Објављене књиге: Од ње до вјечности, поезија (Гораново прољеће,1989., награда Горан за младе пјеснике) Танталон, поезија (Меандар, Загреб, 1998.) Албум, роман (Вуковић & Руњић, Загреб, 2001.) Зуква, поезија (Вуковић & Руњић, Загреб, 2004.) Иза ренесансе, поезија (Матица хрватска, Сисак, 2004.) Јалози, поезија (Вуковић & Руњић, Загреб, 2006.) Збиљка, поезија, (Вуковић & Руњић, Загреб, 2009.) Ископано, фотографије и кратки есеји о фотографији (Вуковић & Руњић, Загреб, 2012.) Зензанције, поезија (Вуковић & Руњић, Загреб, 2013.) Зимска потрага, сликовница за дјецу (Мала звона, 2015.) Хиперновалис, поезија (Вуковић & Руњић, Загреб, 2015.) Лирка, поезија (Вуковић & Руњић, Загреб, 2018.) Малешне, поезија (Фрактура, Загреб, 2019.) Ивица Трајковић (1976, Неготин), виши кустос документариста и директор Музеја Крајина у Неготину. 182

БУКТАЛИ СУ Аутор публикације Музејска заоставштина Стевана Мокрањца: (писма и разгледнице), Музеј Крајине, 2016. Срђан Опачић (1967, Осијек),заступљен у периодици и више антологија. Збирке поезије: Скраћени бескрај,1996. Невреме,1998. Глинени људи, 2001 и 2011. Истина о смрти је лаж, 2019. Власта Младеновић је рођен 1956. године у Шаркамену крај Неготина. Пише поезију, поетску прозу и књижевне приказе. Антологичар. Уредник издаваштва Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ у Неготину, часописа „Библиопис“. Оснивач је Завичајне галерије „Музеј црне крајине“ и „Стваралачких дана“ у Шаркамену и један од покретача Крајинског књижевног круга и Борског сусрета балканских књижевника. Сувласник књижаре и галерије „Астафир“ (1989-1994). У периоду од 1995. до 1996. имао је статус слободног уметника. У периоду од 2009. до 2010. године био је в.д. директор Народне библлиотеке „Доситеј Новаковић“ у Неготину. Објавио више песничких књига, више антологија. Добитник неких најзначајнијих награда у српској поезији. Стево Грабовац је рођен 9. новембра 1978. у Славонском Броду. Одрастао је и завршио средњу школу у Босанском Броду. Студирао је на Технолошком факултету у Бањалуци. Објавио је збирку пјесама „Станица непостојећих возова“ 2007. године. Његов први роман „Мулат албино комарац“ (2019) завршио је у најужем избору за НИН-ову награду. Живи и ради у Бањалуци. Зоран Илић (Београд) својим причама присутан у српској и екс-ју периодици од 1989. године. Био уредник у „Књижевној речи“ и гостујући уредник у „Албуму“ (Сарајево). Једно време био заменик главног и одговорног уредника онлајн часописа Балкански књижевни гласник. Тренутно уређује веб-сајт за 183

63 књижевност посвећен ауторима са простора бивше Југославије Prozaonline . Покретач је и главни и одговорни уредник књижевног листа Београдски круг кредом као и музичког фанзина Фанзин Инфинитум. Збирке прича: Једноставна и друге приче Пегаз–КОС, Београд 1997. Виртуелна девојка, КОС/Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд 2003. Недовршене приче, Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд 2005. Трчи зеко трчи, „Алма“, Београд 2008. Романи: Реприза репризе„Либер“, Београд 2009. ISBN978-86-8535375-8. Мегаломанија, „Алма“, Београд 2009. (коауторско дело) -. ISBN978-86-7974-132-5. Исечци,„Алма“, Београд 2010. ISBN978-86-7974-186-8. Непознати и град, «Пресинг», Младеновац 2013. Смеј се Пајацо, “Пресинг”, Младеновац 2014. Котрљање Бертолта Брехта, “Пресинг”, Младеновац 2015. ISBN978-86-6341-103-6. Путовања, «Пресинг», Младеновац 2017. Увод у панк, Пресинг, Младеновац, 2019. Драме: Roll over Brecht [11], Премијера у АКЦ Медика, Загреб (2017) Смеј се Пајацо, Премијера у АКЦ Медика, Загреб (2019) Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици. Поезију, прозу и есеје, објављивао у перидоци, сарадник више иностраних часописа и интернет портала. До сада је објавио следећа дела:

184

БУКТАЛИ СУ Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш, „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратких проза; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратке прозе; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Хиперборејци (ауторско издање у ограниченом тиражу, Београд, 2013); Гозба победника (Ниш, „Унус мундус“, бр. 46, Нишки културни центар, 2013), роман, друго, измењено издање; Ка постисторији света (Београд, „МИР Публисхинг“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, ауторско издање, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Метапхyсица“, 2016), збирка фантастичних прича; Тхе Ретурн оф Мyтх („Мантицоре пресс“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017). Милош Златковић (1990, Неготин), дипломац права и криминалистике и безбедности, специјализира социјалну политику у Нишу, објављивао у књижевним часописима приче и есеје. Дарко Мицић (1967, Књажевац). Дипломирао на Филозофском факултета у Нишу (студијска група за физичку културу). Пише новинске чланке, песме, приче. Активно се бави музиком, певао и свирао у многим књажевачким ауторским и “цовер” бендовима. Књига “Књажевачке рок приче и урбане легенде 185

63 (Народна библиотека “Његош”, Књажевац, 2014), збирка прича “Зб(и)рке (Нишки културни центар, Ниш, 2018). Владимир Б. Перић рођен је 1976. године у Шапцу. Основне и постдипломске студије књижевности завршио је у Новом Саду. објављивао је поезију, прозу, приказе и научне текстове у часописима „Наслеђе“, „Липар“, „Тиса“, „Стање ствари“, „МозаИQ“ и „Монс Ауреус“. Уређивао је „Кораке“, часопис за књижевност, уметност и културу. Докторирао је 2013. године на ФИЛУМ-у са темом Аутобиографска, социјална и поетичка маргина дадаизма Драгана Алексића. До сада је учествовао на преко двадесет иностраних и домаћих научних скупова. ради као професор српског језика и књижевности у Музичкој школи „др Милоје Милојевић“ у Крагујевцу. Зоран Крстић (1963, Загреб), живи у Крапинским Топлицама. Поезијом и прозом, заступљен у периодици. Добитник награде подгоричке књижаре „Карвер“ на Конкурсу Вранац за кратку причу 2015. године. Објавио збирку кратких прича Одраз испразне стварности (Пресинг, Младеновац, 2018) и Боћњак на обали тјескобе (Пресинг, Младеновац 2018). Олга Навоја Токарчук је пољска књижевница и психолог. Добитница бројних књижевних признања и награда. Њене књиге су преведене на двадесет светских језика. На српском језичком подручју, (укључујући и ијекавизовану верзију књиге «Бегуни» објављену у Босни и Херцеговини) све њене књиге превела је Милица Маркић. Добила је Нобелову награду за књижевност званично за 2018. годину, иако су је добитницом прогласили 2019. године. Дела: Градови у огледалима (Miasta w lustrach, 1989) - поезија; У потрази за књигом (Podróż ludzi księgi, 1993) - роман; Ерна Елцнер ( E. E., 1995) - роман; Памтивек и друга доба (Prawiek i inne czasy, 1996) - роман; Ормар (Szafa, 1997) - приповетке; 186

БУКТАЛИ СУ Дневна кућа, ноћна кућа (Dom dzienny, dom nocny, 1998) роман; Божићне приче ( Opowieści wigilijne, 2000) - приче, заједно са Јежи Пилхом и Анжејем Стасјуком Лутка и бисер (Lalka i perła, 2000) - есеји; Свирка на много бубњева (Gra na wielu bębenkach, 2001) приповетке; Последње приче (Ostatnie historie, 2004) - приповетке Ана у гробницама света (Anna w grobowcach świata , 2006) - роман; Бегуни (Bieguni, 2007) - роман; Вуци своје рало по костима мртвих (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) - роман; Час медведа ( Moment niedźwiedzia, 2012) - есеји;[15] Књиге Јаковљеве (Księgi Jakubowe, 2014) - роман; Бизарне приче (Opowiadania Bizarne, 2018) – приповетке Милица Маркић (1966, Београд). Дипломирала на Катедри за полонистику Филолошког факултета у Београду 1991. године. До 2009.године радила у издавачким кућама Нолит и Clio, и у Библиотеци Управе републичких органа. Члан Удружења књижевних преводилаца од 2004; статус слободног уметника од 2009. године. Ангажује се у популарисање савремене пољске књижевности, у одабир дела која ће ући у стваралачки дијалог са домаћом културом, али у освежавање превода пољских класика, у превредновање обавезујућих модела, и у успостављање мостова између српских и пољских писаца. Преводи пољску прозу, поезију и есејистику. Последње преведене књиге: Без тебе Ана Августињак (Краљево : Повеља, 2017), Књиге Јаковљеве Олга Токарчук (Београд : Paideia, Службени гласник, 2017), Како да заволиш тржне центре Наталија Фједорчук (Зрењанин : Агора, 2018), Изабране песме Халина Пошвјатовска (Краљево – Повеља, 2018), Стварно и нестварно постају једно тело Еугенијуш Ткачишин Дицки (Београд : Арете, 2018), Менует с погребником, Станислав Гроховјак (ППМ Енклава, 2019)

187

63 Миливоје Пејчић (1948‒2009) рођен је у селу Горњи Стрижевац (код Бабушнице). Завршио је студије филозофије и социологије у Скопљу 1972. године. Радио је као гимназијски професор у Косовској Витини и Власотинцу, потом и у Економској школи у Босанском броду. Од 1975. године је запослен на Електронском факултету Универзитета у Нишу, од 1998. године у звању редовног професора. Написао је педесетак научних радова из области филозофије науке и технике и социологије технике, као и монографију Техника и култура (1998). Аутор је уџбеника Увод у филозофију (1992) и коаутор уџбеника Друштво и одрживи развој (2007) и Пословне комуникације (2008). Прву песму објавио је као гимназијалац у нишком часопису Глас омладине 1965. године. За живота су му публиковане две збирке поезије ‒ Удеси (1990) и Димнина (2002). Залагањем његове супруге, Лозе Китановић Пејчић, песниковa рукописнa заоставштинa, објављенa je у књизи Архив звукова. Мрављи бат. Разматрања о поезији (2010). Песме Миливоја Пејчића налазе се у бројним књижевним часописима. Заступљен је у Антологији нишке поезије (2003), а његово име налази се у Лексикону писаца Југославије и у Културној енциклопедији Ниша. Умро је у селу Грнчар, где је и сахрањен. Милица Милошевић, рођена 1997. године у Требињу, Босна и Херцеговина. Студенткиња четврте године Компаративне књижевности са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Области интересовања: фолклористика, области старе књижевности, историја уметности. Објављује у периодици. Ведран Младеновић (1984, Неготин), бави се истраживањем културног наслеђа Неготинске Крајине и источне Србије. Текстове објавио у Развитку, Буктињи и часопису Alia Mundi чији је стални сарадник. Објавио је књигу „Шаркаменски стваралачки дани“ (Културисток из Неготина и Пресинг из Младеновца, 2019.)

188

Роберт Деснос (1900–1945)

CIP- Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) —. – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак =ISSN1820-9041 ISSN1450-8141 =Буктиња COBISS.SR–ID 65253890