Буктиња бр. 70/2020

Page 1


Неготин, 2020.


70 БУКТИЊА Часопис за књижевност, уметност и културу број 70/2020 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381(63) 8054-054 електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Иван Томић Милош Петковић Ведран Младеновић Tехнички и ликовно уредио Предраг Милојевић Фотографије на корицама Предраг Трокицић Фотографије у часопису Неготин на старим фотографијама Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац kr.presing@gmail.com (064/637-90-78) Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2


САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИКА ............................................................... 5 РАСКОВНИК ..................................................................... 7 Јелена Марићевић Балаћ ................................................................ 7 Мирослав Алексић ......................................................................... 11 Катарина Фиаменго Алиспахић .................................................. 18 Секуле Шарић ................................................................................. 21 Татјана Медић ................................................................................. 27 Мехмед Бегић .................................................................................. 31 Љиљана Гајовић ............................................................................. 36 Жељко Мајсторовић ...................................................................... 39 Зорица Бабурски ............................................................................. 44 Валентина Милачић ...................................................................... 48 Ђорђе Кубурић ................................................................................ 50 Нивес Франић.................................................................................. 51 Јелена М. Ћирић ............................................................................. 54 Драган Бабић ................................................................................... 57 Томица Ћирић ................................................................................. 60

МЕМЕNТО ....................................................................... 65 Јован Зивлак: СЕЋАЊЕ, ИЛЕАНА УРСУ НЕНАДИЋ (1954- 2021), МИЛАН НЕНАДИЋ (1947 – 2021) .............................................. 65

ЗУБЉА .............................................................................. 74 Бојан Бабић: КАКО СЕ ЈЕДЕ НАР (одломци из романа у настајању) ................................................ 74 Борис Лазић: ОЧИНСТВО ............................................................ 82 Огњен Петровић: IN VIVO............................................................ 95 Зоран Шкиљевић: ТРИПУТ ПО СРПСКИ................................ 98 Марко Костић: КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРЕДНОСТИ .............. 100 Горан Скробоња: ДО ПОСЛЕДЊЕГ ......................................... 103 Надежда Пурић Јовановић: СА ВЕРМАХТОМ У ШРЕХ (одломак из рукописа) ................................................................. 125

3


70 СВЕТИ ДИМ .................................................................. 139 Ане Хелене Гудал (Избор поезије и превод са норвешког: Марко Вуковић) ......... 139 Петер Хандке: МОЈ ДАН У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ, ПОВЕСТ О ДЕМОНИМА (Превео с немачког: Жарко Радаковић) .................................... 141 Жарко Радаковић: ПРЕВОДЕЋИ, ЧИТАЈУЋИ, ПИШУЋИ I (Из дневника преводиоца) ............................................................ 153

СУБЛИМАЦИЈА .............................................. 165 Ненад Костић: ФЕМИНИЗМИ У ПОЕЗИЈИ РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ И СИЛВИЈЕ ПЛАТ ................................... 165 Невена Живановић: ЛИК МАРКА КРАЉЕВИЋА У ЕПСКИМ ПЕСМАМА И ДРАМИ Краљевић Марко БОРИСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА МИХИЗА ............................... 173 Милица Миленковић: СУДБИНА ЖЕНЕ НА СРПСКОМ ЈУГУ (Радосав Стојановић: ЗЕМАЉСКИ ДНИ НАДЕ КРИСТИНЕ, Аутор и Наиспринт, Ниш, 2020.) ..................................................................................... 185 Иван Деспотовић: У ПОТРАЗИ ЗА НОВОМ НИРВАНОМ – матица изван тока Бранислава Димитријевића (Две песме за једну жену, Пресинг, Младеновац, 2020.) ........................................................ 188 Живојин Павловић: БЕЛЕШКЕ ...................................................................................... 192 Валентина Новковић: ПУТЕВИМА НЕУГАСИВЕ СВЕТЛОСТИ (о књизи ТРАГОМ ДУШЕ, Хосијат Рустамове, Liberland Art, 2021.) ................... 198

IN MEMORIAM ............................................................. 203 Зоран Цвијетићанин – Цвиле (1956-2021) Сузана М. Јовановић: УБИЛО ГА СРЦЕ, НОВИНАРСКО ............................................ 203

БУКТАЛИ СУ ................................................................ 205

4


РЕЧ УРЕДНИКА „Ви знате да је у римско доба изгнанство било тежа казна него смртна пресуда. Зашто? Зато што је на тај начин престајало све. Ако су осуђеника протерали некуд на Црно море или у неку туђу варош, у Александрију или негде другде, он више није постојао онако како је до тада постојао. Код мене је то било још много страшније пошто сам ја био писац, наш писац, увек у центру борбе, нећу да кажем свађе, али у центру литерарних борби, и одједанпут када из тога испаднете, онда ви не можете живети. Жвот је мене терао да пишем, будила ми се жеља за животом и нада у повратак на своје место у српској књижевности. То нису патолошки изуми, то је један страшан нагон који нас тера и који нас стално доводи до лудила и чуђења – како то да не можете више да живите живот којим сте пошли? Не може човек, писац, да се промени, да се претвори у капетана, не може да се претвори ни у циркусџију, не може да се претвори ни у аутомобилисту.“ (Милош Црњански, Дневник о Црњанском, Бигз, Београд, 1982.) Уколико уз јасно видело, луч, зубљу, бакљу или буктињу, ходате кроз дугу и хладну помрачину уз стрм, вратоломан и изрован пут, не може вам се десити да се тако лако стрмекнете у какву провалију, безданицу из које нећете моћи изаћи. Јер пад је увек неочекиван и брз. Судбина државе и судбина књижевног часописа је невероватно слична и испреплетана. Настао као часопис средњошколских литерарних дружина давне 1954. године када се појавио први број Буктиње, у тада Федеративној Народној Републици Југославији, преко Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, када након више деценијске паузе оснивач постаје Књижевна Омладина Општине Неготин (КООН) и мења име у часопис за књижевност, уметност и културу Буктиња, који остаје до дана данашњег. Преко СР Југославије, Државне Заједнице Србије и Црне Горе све до садашње Републике Србије и данашњег настављача и издавача Крајинског књижевног клуба. Био је то пут дуг шездесет и шест година, уз све ломове, недаће, лутања, ратове, страдања, економских и разних других санкција (не)милосрдног анђела и његових бомби по нашим главама, 5


70 отимања срца, револуције која и даље траје, убистaва, стрељања и казамата, нових пошасти које нас не заобилазе, маски, увек неизбежних преврата, вакцина, стигли смо и до броја 70. Седамдесет бројева за шездесет и шест година. Можда је могло и више, али пут се наставља. Готово тамо где је стала некадашња Југославија у своме ако не златном онда свакако бронзаном добу. Наравно за то су заслужни најпре они први, пре нас који поодавно више нису међу нама: Мирослав Петковић и Божидар Милошевић. Да би утуљену и са доста пепела Буктињу 1985. године преузео Власта Младеновић, који је и данас у редакцији са свима нама такође носи, као и Миодраг Златковић деценију након њега 19982008, када Буктињу уздиже Горан Вучковић (1965-2019, који нажалост и физички више није међ'нама) и Крајински књижевни клуб. Све до 2016. године, када након Вучковића, кратко са истом у рукама ходају Миљан Ристић до 2018. и Споменка Стефановић Пулулу до 2019. године. Наравно пут се наставља, ма колико био трновит и погибељан. Пред вама је нови број часописа Буктиња за који као уредник немам недоумицу да ли су текстови у овом броју вредни ваше пажње. У овом броју Буктиње на нешто преко две стотине страна сместиле су се рубрике Расковник, Мементо, Зубља, Свети дим, Сублимација, нажалост неизбежни In Memoriam... Не бих овде издвајао посебно текстове, јер сви они подједнако заслужују вашу читалачку и сваку другу пажњу и сви заједно сведоче о богатству и квалитетном обиљу наше али и регионалне књижевне сцене. Захвалио бих се Општини Неготин и њезиним представницима, који нам и даље несебично излази у сусрет и без чије финансијске подршке овај број не би постојао као и књижевнику и преводиоцу Жарку Радаковићу који нам је уступио одломак најновијег романа Петера Хандкеа који још увек није преведен и објављен у нас, као и део свог дневника преводиоца истог. Надам се да ћете уживати и у фотографијама старог Неготина, како је изгледао, растао и мењао се, уосталом као и сви ми. Саша Скалушевић

6


РАСКОВНИК Јелена Марићевић Балаћ АШЕНБАХ Кад су изнад узглавља поставили урну с нашим пепелом, тих дана много су волели, а нису знали да волели су нас. Волели смо се у вечности, заштићени тамом и камом гробнице, док нису упали они, жељни знања и лепоте древних љубави. Односећи земне остатке наших тела горелих на Афродитиним рукама, изорали су бразду између нас и испунили је живим осећањима. Понели су у ложницу нашу урну смештену у агалму, у коју су нас умотали као косу под чалму. У соби која није била под земљом, наша срца олистала су у вама. Нисмо видели једно друго. Нова тама прострла се као арена у којој је наша љубав гладијатор на кога кидише леопард заборава. У његовим чељустима нови живот нас брише. А оно што је остало од нашег праха развејао је последњи уздах старог Ашенбаха. 7


70 КОЦКА КАВУРМЕ Моје срце било је коцка шећера. Лако се крунило, карамелисало на ватри, топило у устима и нестајало. Било је сладуњаво и вредно Само у тренутку нестајања, Као што постоје песме Које значе само једној особи И нестају с њеном смрћу. Оно је плима која ће проћи. Оно је потоп из кога ће се можда извући тек по један стих од сваке врсте. Барка у себе ипак не може да сажме свет и оставља питање да ли су се све потопљене душе сјединиле у том преосталом човеку, који ће проклијати кад се вода повуче или су се стопиле у Душу света која се не може упокојити. Своју утробу самлела сам у коцку кавурме и положила је на жртвеник човеку који ће нићи или новој Души света; да може да лута по њему, тражећи срећу и љубав. Док си гатао по пепелу на том олтару, познао си је као стару пару. На реш печеној коцки кавурме штрчала је длака из две кожне бурме. ЈАНУС Наша љубав имала је две главе што су нас као Јанус немо посматрале, стапајући се у једно енигматично 8


лице младића с почетка и краја Проклете авлије. Ти си веровао да наша љубав има причу, која бди над нама и када више не верујемо у њу. Ти си веровао да је млади човек крај прозора млади П. који посматра сопствени погреб. Ти си веровао. Ти си веровао да ћемо се увек волети ако будемо управљали временом и ако се увек будемо враћали у тренутак младости крај прозора. Ја нисам веровала у вечно враћање и да се све може поправити потезом умешног сајџије. Ја знам да ће нам време истећи и да се прича мора једном завршити. Ја знам. Кад се поклопе казаљке и откуца било сата, љубав ће нас удавити као гајтан око фратровога врата, што затеже нежна рука младога џелата. БРИТВА Судбина је била изнад свега, изнад човека, богова, изнад Зевса. А онда је човечанство затворило у буре и стисло гвозденим обручима патријархата. На свету нема толико воље, толико љубави ил' злата да се поново пусти разуларена Судбина из казамата. Али, ми ипак пијемо Суламкино вино; сваки дан по кап да нас не опије 9


70 и молимо се Богу, загледани у наша тршава срца, Јер верујемо у једно: Да једино Судбина у негвама омогућује молитву, наду да оно што је записано може променити Онај који носи бритву.

10


Мирослав Алексић ФИЛИП ВИШЊИЋ С ГУСЛАМА У КРИЛУ ГОВОРИ ИГУМАНУ ЛУКИЈАНУ МУШИЦКОМ У ПОРТИ МАНАСТИРА ШИШАТОВЦА Из Горње Трнове, у равне Међаше Одведе ме мајка кад се преудала, И тамо главу да ми узме ћаше Та болест, ал божја сила није дала. Остадох без вида. Уз звуке гусала Учио сам школу, оче игумане, Не знајући ни кад мркне ни кад сване. Ал упамтио сам оне боје шума, И боју јутарњег сунца када гране И свакога пера тетреба из жбуна. И свиле димија, и коже калпака Гајтана јелека и шара тканица... Све ми је остало ту испод капака Сачувано као под лугом варница, Ко звук што ћути у цеви двојаница. Уз гусле сам пево, лебом се ранио По механа и по анова данио И ноћивао сам, по свој бутум Босни Све до Скадра ишо, свуда се станио, У огњу буне сам позно свет жалосни. Сад твој крух једем у Шишатовцу белом, Док хроми Вук са мном ваздан збија шале, Милош диже рају Србијом васцелом, Востанија ватре којекуд се пале. Свуд Филипа ишту, ма су снаге мале Да гуслам и певам. Постале су мање Откада у Грку стекох то имање, Кућу крај Босута и Бјелу, женицу, Па могу да платим ваљање и ткање Да прикупим жира и пожњем пшеницу. Нећу да ме слепог на кркаче носе Не ходим више куда сам ходио, Нека Вуку други певају и просе. Откада не просим, ја сам се родио, Нек он прича да сам се погосподио 11


70 ДИОНИСОВ СИН Георгије Јакшић, наречени Ђура, Искован уз хуку пакленога меха, Ко гвожђе кад топиш па отпадне згура Спаде људска плесан са тога човека, Оста чист ко звоно да пева довека. Из банатског блата а син Диониса, Очево му име судбину уписа У тефтер поета и у карту вина. У свет крену с главом пуном живописа, На минхенску школу ликовних вештина. Отуда се врати молер изображен, Годинама зелен, ал прошо кроз ватру У Великој буни оста непоражен, Али ће сопствене буне да га сатру Јер ће реч истина понављат ко мантру. И Саву и Млаву и мутну Мораву И Ану и Милу и срећу вараву И Тину чемерну са децом нејаком Топио у вину и у забораву, У болним песмама, опхрван јектиком.. Дух му је летео горе до Рембранта, Сликао Лазара и свето Таково, Бежећ од пандура и од преваранта. Иконе писао, портрете молово И у штампарији удисо олово. Много се кајао и много грешио Ратне инвалиде песмама тешио, С лађарима пио и с киријашима, Пијан се дорћолским дамама смешио, Ценко се у зору с кочијашима. И отишао је неовенчан славом, Испратила га је новембарска слана, Девојку у плавом платио је главом. Лепо га ономад опоја тек Брана Петровић, седећ пред крчмом Има дана.

12


ЛАЗА КОСТИЋ, НА ОДЛАСКУ Лебдим лаган изнад животног обиља Које се слегло у седамдесет лета Онога који је кренуо из Ковиља На све четир стране варљивога света, Од Лазе Петровог, до мртвог поета. Овај што над Бечом сад светли ко астрал, Са Дунђерскима је седао за астал И Јелену, њихово најмлађе чедо, Обасипо пажњом, сав алав и ласкав, Не знајући да се погибељи предо. Она, коју слутим да ћу опет срести На небу, та мала нимфа кратковека, Постаде владарка срца му и свести Од првога трена па ево довека. Воздигну песника из болног човека. Где је та ноћ кад сам Руварца дозвао У снове и када га нисам познао. Не беше то онај мени знани Коста Овај се Коста до костура срозао И загробног света било му је доста. Не ода ми тајну има л васкрснућа. Ускоро ћу сам да сазнам куда идем И где ће Ленки и мени бити кућа И како одавде до тамо да стигнем И да л је смрт варка, ил занавек гинем. Проклео сам себе једном својом песмом И живео сам међ јавом и несном, Од кад је Јелена променила светом, Дружио се само са римом удесном И разговарао с Богомајком светом. Сад сусрет с њом чекам као оног дана Кад смо ко пар ишли да гледамо „Ђида“, Стајах испред њеног новосадског стана Изађе заносна, ал са сенком стида Испод шеширића, ко слика са зида. Седосмо у ложу њенога театра, Ту не беше никог да нас не посматра, А ја јој колено дотакох тад својим И узнесе ме на небо њена ватра. Тој се ватри надам и док овде стојим. 13


70 НА ПУТУ Мудар и леп као из Делфа Аполон, Узет из мноштва да побере ловоре, Чувајући овце под модром куполом, Отваро је царске на Небу прозоре И често думо од вечери до зоре – Људској души је ли дато бесмертије, Или се гаси са бунилом земнијем? Онда се онакав обуче у ризу, И настави смерно за својим генијем, Далеко од светине, Богу увек близу… Одмах му и престо (остао од стрица) Дадоше да влада (висока наслона Јуноши за леђа). Свуда лажна лица Гувернадура и жбира из заклона Бечких, римских, турских. Усмених закона Наследи подоста и оружја, сошке Пуне косовскога мита и острошке Клетве, сведохватне. И Библиотеку Прибави, билијар са куглама јоште… Пред двором му поље где се главе секу, Натичу на коље и суше на ветру. Оне су му биле бекграунд за Лучу, Декор за Вијенац, омаж стрицу Петру… На Цетињу, сирак чами у обручу Страшном, ал му музе ко голуби гучу И на длан му слећу надзвучни трохеји, У хору му поју мртви корифеји. Земља јесте мати грдних милиона, Све несрећно робље, писци, фарисеји, А тек одабрани крену пут Сиона. На самоме крају, подузе да види Сва чудеса римска, и највеће од свих, Светог Петра цркву. Па као на хриди Скончанија жизњи, стајаше тај тихи Ученик Овида, Сенеке и иних, 14


На великом тргу ко на крају света. Епископ и војин, владар и поета, Познајући нужност свега што га чека С надом крену дому, жудећ час узлета Ка вечном светлу, из ноћи земног века. Ал Преображење славног Рафаела, Слику над сликама, понесе у души У Црну Гору. И ту му се та смела Визија јави у часовима суштим, Када стабло тела поче да се руши. Преображени Христ у небноме светлу, Апостоли, само људи, на своме тлу, Опседнутог момка кане да исцеле, Он у Христа гледа, не верује свету, Небно и земно у бонику се деле. ШУМАНОВИЋ – ПОСЛЕДЊИ ДАНИ Спремите се, госпон и пођите с нама, Рекоше углас два лица голобрада, Такве две њушке са вражјим исправама И Јозефа К. су одвели ван града, У каменолом где недужан пострада. Сунашце над Шидом плави небо штедро Празник Богомајке, јутро бистро ведро, Сава замоли, а они дозволише, Да се окупа. У глави све је пребро И знао да мати неће видет више. За крај "Берачице", најновије дело, Он посматра триптих, мајка гледа сина, Девојке, гроздови, виногради, село, Уместо тамјана мирис терпентина, А на небесима песма серафима. После су га тукли тврдим кундацима , Зачу свој јаук са другим јауцима У хору, са још сто и педесет људи, Али чим би стали с тешким ударцима, Сањао је о сликама својим худим. 15


70 Та ноћ је ко угљен најтамнији била У поље кад су их везане извели, Под земљом Сирмијум, а на земљи свила Кукурузна и још клипови незрели. Са тих њива су се на небо узнели. Маљем у потиљак па у креч у јаме Неки би се успут дохватили каме Под светлошћу бакљи да сусједе сатру. У пијаној лађи тешкој као камен, Сава се узнесе ка светом Монмартру. ЈЕСЕЊИНОВ РОЂЕНДАН У САДОВОЈ УЛИЦИ БР. 10 Садовa улица, у кући број десет Атеље сликара Жоржа Јакулова, Уз вино и кавијар црн као тресет Букнула је љубав једна, сасвим нова. Он егнлески, она руски, ни слова Нису знали, Сергеј нити Исидора. Шаком Азазела, и стрелом Амора Згођен, пево је уз громку хармонику И још не беше над градом пукла зора, Кад обећа да ће с њом у Америку. Међ њима је била вавилонска смутња Језика, али су се љубили гласно. Песника је само прогонила слутња Да, кад љубав почне - за све је већ касно. Срце је уморно а још недорасло. У теревенци се тресла цела зграда, Где ће настат роман о писцу што страда Булгаковљеви „Мајстор и Маргарита“. Сред Москве над којом црвен злодух влада, Серјожин рођендан славила је свита. Песници сликари, луди художници, Витези од вотке, абсинта и грога Јуродиви момци, добри волшебници Одбегли од мајки, жена и од Бога Славише Сергеја, миљеника свога. 16


Исидора Данкан, краљица балета Девојчура од четрес и кусур лета И поет с косом у боји зреле ражи Посташе јунаци светског кабарета. Он крену Црнога Човека да тражи А она точак црног кабриолета.

17


70 Катарина Фиаменго Алиспахић ВАЗДУХ Комшиница поред свако јутро пали тамјан у стану цео осми спрат мирише на свето место тврди, то тера муве и комарце моје муве и комарци су сасвим добро ако неко пита Мало даље од зграде запахне те мирис жабокречине реке изврнуте на сунцу Лето је Увек ћеш знати колико смо блиски по нашим порукама обрнуто је сразмерно коришћењу интерпункција Мени треба ваздух Мени само треба ваздух

*** Напиши нешто Речи се осипају кроз прсте кроз зубе

18


Реци нешто значајно укратко Дешава се свашта важно ухвати све барем нешто откуцај Закуцај ме Јагодице су дезинфиковане суве натегнуте Баш као и твоје речи

*** Наравно да знам шта је битно у животу уљуљкај ме нови ситком нови хорор нова хаљина умукни дај схвати ме олако схвати себе олако немој да ме плашиш сами смо сликај ме на сунцу смејемо се, ухвати дубину геометрију немој да ме питаш шта ми је у глави распродаје су путовања 19


70 рецепти имам пун ормар страха од смрти пуне албуме егзистенцијалних криза пун ми је куфер гладне су ми очи Немој да ме питаш Немој да ме питаш

20


Секуле Шарић О (ПРЕД)ПРИЧИ Свако временско гнездо је пренапрегнута симулација страха у његовом времену. Услов за занимљиво камено тамно гнездо је да тако бела птица престане летети. Последњи замаси крила у основи су прича која се не може брижљиво променити. Одједном, све постаје несносно. Рески, ретки звуци су парали беспрекорне зидове простора и тако постојали слободан сој као углачани тематски призор. И пре ове патетичне приче постоји прича како сам лежао достојанствено, како сам достојанствено лежао наг од чежње и шугав од сиромаштва, бринуо се о потомству као свом апсолутном надању да постоји негде неко ко се зове свој, осећајан, тако сигуран, увек спреман. Сушти створ! Сушти створ! Сушти створ! Ох, како сам сушти створ који је свијао, који је свијао и свија гнездо надајући се... гестикулацији потреба и среће, лепоте и вечног бола, помало и хлеба, хлеба мало више. КИШНИ РАТ БОГОХУЛНИКА Алену Гинзбергу Човек је издао Бога! Човек је издао Бога! Човек је издао Бога! Сам човек је толико пута издао Бога! 21


70 Бог је одмахнуо на све тако достојанствено, трпељиво као невиђени умник. Бог се окренуо, подигао руку и свако чињење постало је једноставно изражавање. Бог није издахнуо, ма, какви, Бог као прилично плашљиви човек, знао је за своје незасипано место златног редоследа. Човек и Бог, велики Бог и мали Човек два су фотографска света, нетремице забачена, два су света у коме један непрописни свет стално прилази другом свету незадовољства, у коме други свет милостивим потезом очитује дан, спрема се за појаву ноћи и учи се сну, том несазајнајном силнику. Човек је некад имао Бога, на милост и немилост измакнутог, смрадом и пољубцем утиснутог. Човек је рекао: прихвати ружу хлеба! Хајдемо и у мирис пољског цвећа! Сагледај своје небо, лутко, пред невреме! Бог се напио као свиња и почео да ришка, па, и по киши... ДНЕВНИК, ЊЕГОВ ПОЧЕТАК Увек сам се огледао у одсутности и у одређеном делу тајне приче писао дневник. Мој дневник је свакодневно новорођенче које сам покушао да сакријем, али оно је вриштало и вриштало од некаквог бола и мирисало је и мирише бездушном слободом шансе. У дневнику се бележи стање као јасно одређење постојања које се може ( мора! ) поднети. У том истом дневнику 22


прилазио сам и прилазим себи попут монструма чије се лице видело пред страшним огледалом свих далеких земаља. Около мене су чучала деца, мусава, незнана, драга, таласи мора су наносили јасне и тешке бисере, шупље шкољке, ситне рачиће. Сва та деца су се скупљала, ја сам их (додатно ) крстио водом мислећи да је вавилонска, пожелео сам да у свакодневној околини не будем више подстанар. Наш заједнички кров се не стрмоглављује у одсутном току, више од белине хартије и импресиван. Кров над мојом главом, верник у мени. Дневник?! Дневник пророка који је желео да буде поуздан пред собом, као пред стварним усамљеником. У дневнику пуно, јако пуно белих страница, пуно је невиности, наивности која пролази поред нас бестидно. ПОТОМАК Оштрио сам сводове пакла и сводове његовог пакла, заситио се и те мрске работе која је имала своје величанствено место. Младунче немани сам пожелео као кућно љубимче и постао њихов горди следбеник. При крају... крају који се квалитативно њихао у мојој близини, ту на свом неизреченом месту, оно које се може утврдити, па, и потиснути! Ја сам... ја јесам следио свог забрањеног потомка. До непријатности био горд, тако блиставо говорио о себи, свежњевима плаћао њихање, ветрометину, буру и њену буру. У далеком небу сам крунисан, у њему сам сасвим другачији, о 23


70 томе више не сањам. Давно сам тражио и више од тога и пре нежности сам желео да на истом небу положим свој вучији накот. Да опростим стварно прободеним вуковима стила, тако прикривеног сведока, управо сам пред свевишњим одбацио копље које сам годинама оштрио. ПРЕОСТАЛА ДЕЦА Проломио се крик! Стварно се чуо стварни крик! Убиоци не ћуте пре њега, скрушеног крика, за овдашње прилике различито су расположени и нешто говоре о себи. Сваки је убиоц сиромашни предводник племена у себи где се пламен и огањ оштрице рађају и у колевци свога Бога. Туга у мени је кулминирала невиђеном славом, туга у мени је избацила плодове гнева, малу-велику несрећу, која се скоро нежно надвила над мојим победоносним племеном. А онда су дошле неке непознате болести, позната суша, честе глади, ситна чедоморства. Ситна чедоморства?! Ох, Боже.. Децу смо у потаји сахрањивали, преостала деца више ни милостињу не траже. Малобројни су, прилични, гадни... Побеснели хици моје пушке не изговарају молитве. Суштим именом својим почеће једнога дана суштином имена својих пировати 24


на почетку почетка. Побеснели хици мојих пушака. Али побеснели хици мојих пушака... БЕЛЕЖНИК Здравку Шћепановићу Није мој Бог тако млад а ни стар, нити је обележено милосрдан попут плодне црнице, не знам да ли сумануто узима своју судбу у своје руке. Руке, руке, тај раст, то растиње земље и педантно праштање на грубом ослонцу. Он, коме је све дозвољено, каже: само тишина, тај бесмртни елеменат учествовања одмах доноси сенку као беспримерни експонат. И учествује, узбуђује се власником отворености, узбуђује се катарзом нуле и нуле скоро свега, узбуђује се смрћу пре смрти, рађа руку, па, још једну, рађа руке које ће проживети своје. Мој Бог мисли да је мртав, све у свему прича је за себе. Мој Бог, мој Бог... епохални уметник! У свеприсутном министарству беде учествовати, значи бити додирнути поданик, пастир-саучесник у пољу светковине. Његова је прича... бележио сам је као јако талентовани бележник, ма, бележник од расе! ПУТ У непознатим одајама, у тако непознатим одајама нерешивости описани кључеви су посед времена. У познатом простору месечев сам цвет, страшан као чудовиште, недодирљив објашњеним прекором чаробњака, сав омамљујући, приступачан, пожељан. 25


70

У демоновој башти учествовали су, и још би али су нешто истанчано помислили, ваљда... да им је тешко. Мени је то прилика за још једним пражњењем црева, нова је неприлика то, помислио сам. Ја, проповедник, у свом лавиринту сам на тренутак помислио да сам сам као они који су сљачували главу, задњицу, кичму, око неукротљиво. Онда је... после свега је одрубњена глава одјекнула као појединац у веку.

26


Татјана Медић ОТКАД ВОЛИМ ЉУДЕ не знам да ли ме брине живот или смрт откад волим људе моје срце испумпава ватру космоса у пакао и рај и седам смртних грехова гори у пламену те вечне љубави за једног јединог човека откад волим људе славим митове паралелних светова и сваком њиховом богу приносим најлепшу жртву, јер нећете видети никад лепоту мртву откад волим људе избегавам гробља јер тамо нема никога сем тог тврдог камена који не говори и не може ми рећи да ли да ме брине живот или смрт откад волим људе памтим им имена њихове гласове кораке и додире а најстрасније памтим погледе у којима љубим демоне и анђеле откад волим људе разумем филмове музику ратове у којима гину сви они што ме зову да посећујем барове у смеху у сузама за шанком док ме не брину ни живот ни смрт 27


70 само љубав према том једном човеку откад волим људе до заувек

SUPERNOVA месец је дивљи погледај прождире жеље љубавника вечерас започиње ратове посматра ме као најлепша жена под звезданим небом са пушком у рукама на улицама где нема више ни манијака ни паса ни мачака са пустом жељом да с јутром нестане из ноћи да се прелије у дан да засија снажније од сунца црвено дивље најгласније као супернова заслепљујуће најстрашније као једина жеља између нас! КАФАНСКА ПАСТОРАЛА Било би лепо отићи у кафану. Вечерас, док вребају последње капи јучерашње кише; 28


Док ветар млати немо лишће и нас позива да растемо високо, високо до кафане, као најречитије дрвеће... Дивљи је овај ветар и небо је пуно оружја; Али ево, буја мај, цакли се усред ноћи зелено, немирно, као тек начета флаша пива! Дивљи ветар дивље мисли савија, а у даљини негде видим сто пун пијаних песника. Било би лепо отићи у кафану, бар у недељу, развити заставу и започети светски мир. ДА Л ИМ ЈЕ ИКО РЕКАО Бити окружен песницима у какофонији талента и лудила, животних истина, мудрости разасутих посвуда у глави, на мапи света и баш овде док живим живот по први пут свуда окружена песницима који ништа не знају и знају све, који не говоре као што мисле и не раде ништа, ништа битно, и можда живе по први пут 29


70 или су живели само једном негде на мапи света, а у глави сигурно, а у глави највише: Да ли им је ико икада рекао како да живе? НЕМА КРВИ У ПОЕЗИЈИ И птица ће утихнути и војник ће погинути и лекар ће умрети, а младе песникиње ће све више писати о својим бабама. У њиховим песмама баке су мудрије и напаћеније од хајдука и ускока. То никако нису оне модерне баке што раде по Немачкама. То нису никако сређене баке са Фејсбука. То су све храбре баке-партизанке које су цео живот проливале крв за песме својих будућих унука.

30


Мехмед Бегић УГОВОР Располажеш мраком а твоје блиједо лице остаје непромијењено од година чипке и оптимизма. Након силних улица попут илегалца удружујеш се у уроту против себе. Враћајући се некадашњем дому враћаш и туђе сурово и мршаво лице потрошене младости. Говорница у твоје име издише списак ствари које траже пеглање. Берберин ослобађа перут из косе онога који је покорио Картагену и Анде и сада спокојно спава омамљен астрологијом. Јутро твојих касних година најављује први снијег смрвљених аналгетика завјеру пијаних чињеница десант на вјетру и вјетар у центру праемоције. Располажеш мраком па опет ништа од свега тога није довољно да би се испоштовао давни уговор записан у пјесми.

31


70 ДРУГА СТРАНА ОГЛЕДАЛА Добродошла на другу страну огледала убјеђена да си избјегла мучења али овдје важе нека друга правила. Ланци и кожа блијеште зној успорено капље са кука висе сјећања. Писац ових редова је неважан. Његово ја одмах одстрањујемо. Остављамо га на животу само да биљежи оно што те чека макар ниси више млада и чак ако си научила како се кроти срце и дотјерује пичка то тешко да ће било шта промијенити јер је почело, чујем како бруји урла и завија у агонији. Нема више одлагања. Смјести се удобно међу корице ове књиге. Ионако нам ништа друго не преостаје. УВОД У ОСТАНАК Обучени смо у црно али нас црнина не одређује. У магли је наш непредвидљиви свршетак и мртве су дефиниције. Слободан попут малених стопала у океану по први пут остављам прсте у туђој коси. Непомичност је рјешење. Желим пулсирајући простор између нас и раширене ноге док са усана 32


читам најновије вијести извјештај из болнице разлоге зашто је спаљена седма полицијска станица. Обучени смо у црно па ипак нико не посједује нашу усамљеност. КАРНЕВАЛ Три поподне, телефон звони, и умјесто да се јавиш ти ћеш појачати музику то већ постаје застрашујућа традиција коју крунишеш изјавама типа: само немој дозволити да постанем инвентар мрачних простора! или: радије отвори ум новим врстама очаја препуштајући се до краја плочи што окреће нови круг а данашња је Кул Кет, албум који је Чет Бејкер снимио 1986. у Холандији, двије године прије скончавања на тротоару два спрата испод своје хотелске собе Спидбол бејби, на томе и безуб растављаш трубу на просте факторе али и даље не можеш да летиш а бетон је једина извјесност Кул Кет, знала сам човјека који је сваког тако звао, рекао би: Хеј мачак! као да открива нешто битно, а онда би приповједао о нијансама патње и терапеутском учинку страсти другога, толико увјерљиво да су људи жељели да се свлаче слушајући га, те његове ријечи као 33


70 мелодије које више не могу чути у четири поподне, звук телефона опет одјекује надгласава га џез квартет у екстази, у времену када отуђење признајем као сасвим нови начин потчињавања, на моје се мисли спушта уплашена црна птица. НОЋ ПРИЈЕ ОДЛАСКА У ШУМУ Кроз мрље на прозорским стаклима гледаш у поља криво пресађених кактуса. Твоја искреност је половина лудила. Вријеме је ритуал за свијеће и кости ће опет бити захвалне. Једина извјесност је даљина – она те привлачи и хипнотише. Сваки покрет је као сан који се кофеином растапа. Одувијек ти је било јасно да жена са пиштољем вриједи више од десет мушкараца са пушкама. УПОЗОРЕЊЕ За твојим столом смирај. За мојим гробље детаља из безброј живота. Ово голо тијело ти се обраћа и од њега ћеш добити једино кравату из Колумбије. Немој да те завара прибраност у мом гласу. Покрети руку неће одгонетнути ништа. Враћам се из даљине да пресудим твом уљуљаном 34


животу. Ја сам освета давно написане љубавне пјесме. ЕПИЛОГ Проклетства шанти градова и свјетлост Кариба са човјеком остају заувијек и никад га не напусте. Нема мјеста за тебе међу лешинарима било какве идеје. Благонаклоност те неће завести. Систем је твој смртни непријатељ или ће државе пасти или ће поезија умукнути. Све друго је неодржива лаж на коју имаш право али боље да је се одрекнеш. Испричао си своје вицеве завео си жене које сам желио одвести кући. Врагу његово било је забавно док је трајало. Сад дозволи да ти наточим пиће и предложим неку прихватљиву илузију у овој соби са погледом на немогуће.

35


70 Љиљана Гајовић УСУД ЧИТАЊА Обелили смо зенице од умора од страха да магија не нестане кријемо се између корица. Лепе се странице за јагодице, меко пријањају једни уз друге поларно различити елементи доживљаја, окруњених мисли. Падају слова, црни снег на све живе и мртве. Мир је над планетом у сваком њеном кутку неко куцка сви познати описи и дијалози су у игри замишљена хартија све је дужа Гутенбергова галаксија неуморно хукће расту библиотеке, из Хомерове Илијаде крилате речи надлећу нове митове немамо времена да се будимо живимо у свим живим и мртвим и оним, још ненаписаним књигама. ТРПЕЗА Седимо за столом и делимо оброк Прстима ломимо тврду кору ћутања Вадимо меку средину хлеба Умешеног од девет врста брашна Тешко гутамо залогаје Незахвални и баксузни жељни пажње Неспособни да је дамо Између нас надима се простор Попут празног стомака Сумрак односи неизговорене загрљаје 36


НОВА РЕАЛНОСТ Све оно што се није догодило постало је застрашујуће стварно. Једно велико око са жутом мрљом по средини тупо гледа у неочекивани реалитет и тепа немуштим језиком не налазећи речи којима би се могао описати. Вриштимо из погледа тог ока тражећи разумевање тренутка, себе у тренутку очекујемо да нас неко ослободи из недогођене стварности док не постане толико неподношљиво стварна да би и поузданост нашег постојања могла да доведе у питање. Све оно што се није догодило могло би нас тако заувек оставити иза жуте мрље на страни окренутој тамним маглинама у свемиру. ТРЧАЊЕ Не можеш укротити време. Оно кроти дивље коње у касу. У крду си, кријеш лице, препознају те по брзини. Упињеш се да прескочиш препоне. Душа ти је у носу. Још само пет, још само десет, још само петнаест, двадесет, двадесет пет минута, сати, дана, година. У тридесет и први дан улазиш као победник који чупа траку на циљу и прелази границу очекивања. Са друге стране нико те не чека. Нико не зна за твоје трке и стазе. Са друге стране, дочекујеш сам себе, благонаклоно раширених недара, у којима свијаш мисли и успављујеш немирну савест. 37


70 А стазе су без краја. Време је на измаку. Док лежиш прекривен ноћним плаштом , иза твојих немирних капака стазе се и даље крећу. ВУЧЈА ВРЕМЕНА Спустила се у људске душе У вучја времена и гризу Неке се намучене хватају за ужад Сплетену од светла И веру се Потом падају С јутра се поново придижу У грчу и страху од висина Попут уличних паса Када наиђу на веће и јаче Спусте влажне њушке Цвилећи полегну Много их се изгубило у трагању за ишчезлим временима Лутају између јуче данас и сутра Највише је оних Што вуковима подмећу врат А људима ногу Купујући време До последњег греха.

38


Жељко Мајсторовић САТ Мој отац одавно не утискује стопала у земљу и све је мање сенки везаних за њега. Једино сат без његове руке још живо куца и мери сада моје време. ЛЕТО Лето се рађа из јајета као алигатор. Свици још нису палили фењере. Ипак је лепо. Дишимо, дишимо за све твоје нерођене девојчице и моје дечаке нестале у игри. НОKТУРНО Јунска ноћ топла без месеца. Тишина густа као 39


70 монашки бруј. Халапљиво гутам зрак и дишем, дишем док раде небески механизми. Kако написати песму а не рећи: љубав бог ја и коме послати глас о несебичности постојања. СПОМЕН НА ОЦА Отац је показивао своје вештине. Гађао је из ваздушне пушке голуба на врби преко реке. Голуб је пао у воду. Било ми је жао. Било је тужно. Отац је рекао: - Хајде, јебо те голуб, нећу више. Врба и данас стоји на обали реке. Голуба и оца дуго нема.

POST SCRIPTUM Убијали су. И – убијали смо. 40


Штедели нису. А ни ми нисмо. Онда је стало. Хладе се главе. Заставе каче. Ордења каче. Победе славе. А моја деца? А његова деца? Kо ће им читати Плавог зеца пред спавање, пред блажен сан. Kо ће их провести кроз нови дан. Ми домољуби. Родољуби. Ваши шехиди. Испред врата живота сваки од нас горко се стиди. И нисмо ми ваши хероји. Ми смо обичне будале што своје животе сачувати нису знале. Ми смо мртви. Ми смо сада ништа. Ми нећемо водити децу на сунчана игралишта. Наше су жене одавно у бела бедра примиле госте, али нам неће никад моћи смрти наше да опросте. А ви што још мислите да смо вам били једни спас, ми бисмо волели, о тако волели, да сте мртви уместо нас.

41


70 ЖЕНА И ЈАГУАР Откада се мој човек кроз његове чељусти винуо у небо, одлазим на брег да посматрам ту гипкост како се приближава сенци крошње дрвета у којој дрема. И нисам, нисам сигурна у своју жеђ: да ли да му канем кап смрти низ леђа, или да га пустим кроз снове да лелуја хранећи њима своју звер. БРЗОЈАВ Опростите што Вас узнемиравам Kатарина Бјелогрлева, по свим параметрима медицине ја клизим према лудилу. Насупрот безбројним логикама мој страх од привиђења побеђује. Оног октобра када сте отишли реците: јесте ли однели своје црвене чизмице, 42


или оне истински висе на плафону моје једнособне куће? Јавите ми, молим Вас, Kатарина да бар знам на коју страну корачам. Ваш Григорије Јаковљевич Перелман P.S. Иако пролеће увелико мирише чувајте Ваша колена од хладноће – и вертовитих погледа увек сумогуће непријатности у мају. / Г.Ј.Перелман (1966.) руски математичар славан по решавању Поенкареове хипотезе /

43


70 Зорица Бабурски НЕМИЛОСНА ЗЕМЉА Немилосна земљо, тврдо небо сиво, пуна погрдних речи и презрења, пуна бола јечања гробова тамних, трнов си венац пун разочарења. од сибирског зла, уморно сунце се сакрило, три гулашка вала односе људске животе, мириси, ћутње, ледене пустоши, глади, суморна је слика без шара и лепоте. Кличеш својом злобом, пркосно се цериш, тобом се скривени светови крећу, у себи имам Господа пред којим клечим, молим, док смрт коси и демони на те слећу. НЕБО Небо укочено хладно и гордо, немилосрдна земља пуца измиче живот губе се боје у сивом и откуцаји ропског крвавог срца. Поколења леже пред очима, душа уморна, гола, гладним кораком прати сумрак, мрзим ове дане, збуњује ме зора. Путујем кроз мразовиту, снежну ноћ, 44


крв јури и бије дамарима мојим, у безумној жељи да се проспе сунце и оживи лепоту на трепавицама замршеним. Снег уралских шума леди дах, од живота узели су ми све, положили одорну руку на душу испод крвавих усана, мој живот мре. НАГОВЕШТАЈ Слути несрећу, у свему види смрт, приковано тело болном тишином, наговештај још једног зла расте у месу, у набреклој жили. Дрхтавица да л' је од хладноће најежила кожу помрачила дух, или облик облака, или боја дана мути вид, мрачи мисао и слух? Обузе га немир у тој немој тмини, као да ноћ скрива неке страшне претње; од постеље тврде и од тешког сна, дише под притиском нејасне стрепње. Плаветнило пред очима бледи сетно; види живот у бруталној реалности, схватио је вечне смо играчке, маглене душе – ништавило стварности. 45


70 ЗВУК КАТАНЦА Под хладним небом хладној земљи окрећем лице потањам у дубину ледене ноћи тишином одзвања зов смрзнуте птице. Над снежним кровом олуја свира испод њега станује испрекидан сан на трулој слами леже уморна тела чекајући немо судњи дан. Са мном путују моје жеље пусте замире срце кад чује звук катанца ударац судбине у душу сан у дан одређује тежина његових ланаца. Побећи од погледа очију модрих из загрљаја смрдљивих тела и коже хтео бих да завирим у сунце само ал' моје сунце је тако мало Боже. НОЋ ноћ се спрема на починак тихи ноћ дојиља речима хладним 46


ноћ тишину руши – замагљене снове ноћ срце кида уснама гладним ноћ чудних слика – море од пепела ноћ рађа страх мржњу и сећање ноћ трулог ваздуха – проклетог семена ноћ дуга тешка, тешка ко кукање ноћ мокра – црви по телу гмижу ноћ баца на очи црни вео ноћ гура ме у блато дубоко хвала ноћи – ја сам давно свео. СНЕГ Несигурним кораком раме уз раме креће се река људи, пустош је свуд; са болом у души зноје се псују пробијају се кроз целац, кроз студ. С посекотинама преко мрких лица и бледих уста док модри поглед лута, у робијашком строју без циља стоје, све станице – ван животног пута. Усред мрклог мрака под ледом бол и патње ропте, пиште у човеку, под сметом с плавичастим сјајем: тиште и шире се хладним бескрајем. Сукну ваздух сув кроз слатке снове, задрхташе од хладноће, каква страхота; опрљи лице кô кључала вода у часима робијашког чамотног живота. /Циклус песама посвећен руском писцу и песнику Варламу Шаламову (Вологда, 18. јун 1907 — Москва, 17. јануар 1982) /

47


70 Валентина Милачић МОЈ ТРАГ Из непознатих разлога отвара се познато. Зрно на облаку, проходна кост. Свевид. Тишина исцјељује испраћа и смирује. Из познатих разлога отвара се непознато, магла одроби видик, тихо је дисање. Осврћем се, мој траг видим. МОТИВАЦИЈА Мотивација је кад имаш себе поред при и у себи, корак чист.

48


ФОТОГРАФИЈЕ На фотографијама: лица, предмети, природа, надахнуће, посвета, агрегатна стања, физички изглед, струјно коло, отисци свјетла, претсказања о љепоти. Ишчезавају разговори у дубинама наших бића. БЕСЈЕДА ( уочи Свете Петке) Бесједа пред зору. Јединствен пут, стаза немира и стаза умирења. Стаза животворења. Пред зору, очи блистају, у помирењу.

49


70 Ђорђе Кубурић SOMEWHERE, A QUEEN IS WEEPING SOMEWHERE, A KING HAS NO WIFE (по Џимију Хендриксу) Ноћни ветар промиче булеваром и лењо, као метлом, разноси остатке дана, крхотине јучерашњег живота. Сада, кад су све дизалице у својим боксовима, и сви кловнови у својим креветима - док негде нека краљица плаче, а понеки краљ остаје без жене – ту, на улици, задесио се срећни алкос чије ципеле остављају црвене отиске на црвеном тротоару. И црвени ветар ће одувати сва та имена. А црвени семафори постаће плави. ШАМАНИ Шамани расту на дрвећу. Опште са гранама, које, поседнуте, машу људима и зверима и растерују их. Духови зазиру од њих, али морају да их слушају. Споразумевају се немуштим језиком. Путују њима знаним шумоликим богазама и легитимишу залутале чаробњаке, па их изводе на прави пут. Док, маскирани, ударају у бубањ хинећи екстазу и зазивајући вештачке рајеве, тела им се отимају и беже у неповрат.

50


Нивес Франић ВЈЕРОЛОМСТВО ЖИВОТА Такав је налог времена: све мора бити погоњено обиљем сретног и конзумног живота. На хранљивој подлози боли успјели произвођачи туге, усред тог благостања постају глухи и тешки вјероломници живота. Немогуће је помирење: негђе између одбојних зујања остаје пукотина. негђе између никну пјесме набијене животом: од сласти катастрофе од невољкости путеног извињења. Пјесме могу покрити минус, знају капитализирати сувишак. У противном, у умору је спас. Ако га има. ПРОЛЕТЕРСТВО ЉУБАВНИKА Љубавнику, нормално Наши животи – двије неспојиве кронике пред хладним праведничким неодобравањем свијета.

51


70 У нама – толико савршене неодређености. Око нас: укочено вријеме. Засићеност искуством ништа не спријечава: измежу тебе и мене новопронађена сигурност – карузелска спремност на пролетерство љубавника. ОБИТЕЉСKА РАПСОДИЈА Она носи дечији ромобил накривљена од тежине на костима ситног тијела. Он носи трбушину подбочену шакама у џеповима: устраје на равнотежи – момачки усправан. Она гужва лице од немоћи. не видим јој очи. Он самодовољност узгаја од подбратка до зализака: рекламно се одржава. Измешу њих трчкара весело и лако, безбрижно дијете. Ничим их не повезује.

52


НЕШТО ОЧИНСKИ У рупи мог оца израсли су многи очеви. Његово празно мјесто ојачали су храбри ђедови, ујаци, очуси, изнимни пријатељи. некада, утјешно би било помислити да је та рупа давног остављања пуна покајања. Али та рупа, пуна је поражености, животног усахнућа, рањивости без икакве заштите. нема тог психијатријског кауча који томе може вратити икакву мож и икакву лакоћу: „због те рупе радите си нове рупе“, има ли живота без рупа? (Псовка.) не, не тражим оца цијели живот. Мој глас је без апела. Али моја храброст није утварна, стварна је. Дала бих му је да ме пожелио пронаћи.

53


70 Јелена М. Ћирић ДА СЕ НЕ ВИДИ Сакрила бих те између усана, да могу језиком да те додирнем између речи, с ивице памети, да се не примети. Успавала бих те између груди, од даха твог да полудим, својим уздахом да те пробудим, кад се усудим. Завукла бих те под скут, дуг да ти не буде пут до извора, у сласти да ископниш од призора, тобом да јеца ми свака пора, а да те не виде. Мене да не буде и да ми не суде. ТРАЈАЊЕ Дуже смо фитиљ него прасак, дуже младина но уштап јасан. Дуже смо жеља него дуга и дуже туга но јужна пруга. А жељни вазда и жедни југа. Више смо акварел него скица, више обриси него лица. Више дубина него висина и више стена него планина. Одувек једно другом судбина.

54


ОПРОСТИ МИ МОЈА ЛУДИЛА Ти никада онолико звезда у ноћима нашим небеским не би дотакао, да те нисам наговарала, а ти ми веровао како никоме не би, иако је ризик био једино што је мој поглед обећавао. И никада не би знао колико је заиста сунца у овим нашим данима земаљским, да се гомила лудила мојих за опрост није накупила. Не губи време, не губи (ни оно) нас. Опрости ми моја лудила. И благосиљај их. Ако мислиш да трајемо. ПОКРИВЕНА Откривам тајне, тајне и јавне. Откривам скривено, прикривам откривено. Откривам бокове, скривам сокове кад крену. Понекад јесам, понекад глумим стену. Понекад жену.

55


70 Откривам груди... Не морате да се стидите! Не могу ја да откријем, колико ви не можете да видите.

56


Драган Бабић МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ Владимиру Ђуричићу Који то пут идем у Неготин? Не знам. Не бројим. Повуче ме талас свежине, укус вина... Још ме носи. С Дунавом до Доњег Милановца. Кула на Голупцу, гушчије небо... Птицу ловити. Кроз Плавну, Штубик, Јасеницу... Самује Хомоље. Не дише. С кишним духом кришом уговара. На истоку ми је дом. Волим Каравлахе и њихове брзе коње. И приче како се у Русију ишло. Сунце не одлази с трга хајдук Вељка. Певао је руски хор у цркви Свете Тројице... Госте смо после водили на Вељков гроб и гроб његовог брата Миљка. У Неготин благост божију носим, алев конац, не требало. Грозд потопљен у Метришу поклопац подиже. Знам час кад мрак преко чаша пређе и вино крене. И Фирул пева Мула пашу: Главу дајем, Крај'ну не дајем. Плови ноћ... Маро Ресавкињо... Шанац, ако не издржи, на чију сузу да рачунам. 57


70 ВАШАР Дошли неки Румуни, не рекоше ко су. Кошчати, жилави људи. Такви без ножа не иду. Меркају коње, види се, знају са њима. Шкрипе им чизме, кожа угланцана, цакли се на нози. Гледају, не говоре много. За коња треба око да имаш. Не питају пошто. Цена је та коју они кажу. Нема погађања. Ко зна откуд им то, из којих ноћи. Толиким друмовима ишли кроз месечину и људе. Отиске њихових ђонова видиш кад оду. Лакше ти буде кад ти поводац клизне из руке. РАДУЛОВА ПРИЧА Друкчије је све било, прича Радул, оно, још док Милановац и Текија нису отишли под воду. Седнеш Код лопова у Неготину, налети неко, поручиш ракију, уз ракију шта иде... Знаш како су у зору топле приче... Да умреш од неког живота, од младости. Раде машине, брекћу. Одјекују секире у шумама. Људи одоше у свет. Нека сила то распоређује. Једног дана неко ће жалити за бечким подрумима. Можда...

58


Зависи како је срце куцало, шта је сањало у њима. Гледам тамо према Видину, смањиле се оне куће са радњом у приземљу. Велики рингишпил стоји већ други дан. Живот иде где иду људи. Само корак не хвата увек. Опире се звук, речи песме и боје неке. И ноћи којима мирис не можеш да испереш. Сваки пут чујем реч небо кад се смрт помене.

59


70 Томица Ћирић ГОСТ Кад се пробудимо једног прозрачног јутра обневидели од пресланог мамурлука ноћи прво ће нас одати лако замућење на рожњачи ока: светлост ће продирати у лобању као у затворску ћелију решеткастим пругама у крљушним перспективама сопства само ће суве крпе и закпре лешкарити у крвавим испљувцима по невешто орибаним подовима наше савести, под улегнућем мадраца од дуготрајног лежања грчиће се згрувана сећања на догађаје и људе које смо издали у неком од потоњих оргијања правоверника, из унеређене клозетске шоље бленуће у нас телећа глава пожртвованог мартира соба ће бити шестоугаона ротација несигурних корака слепих посртања у клизавом ходнику кроз кључаоницу провириће нечије тајанствено око црвеним одсјајем зажареног дугмета има ли те домаћине? ко ће први добауљати до врата да откључа госту? ко ће се усудити да одагна сен из дворишта? гласови ће призвати мукле слогове без речи зазиве без имена, прошлост без присуства само ће тихо, сабласно тихо грамофонска плоча запуцкетати на згаришту тишине у гостинској соби закључаној изнутра

60


и музика ће поново успавати пробуђене лагано као да ничег ни било није ПАРАНОЈА НА БАЛКАНУ Наши су путеви разроварени хумкама масовних гробница што попут џомби уздижу у небеса стари изнајмљени шевролет црвене боје из времена аутопута братства и јединства Ја избеглица љубавне генерације 90-их догађања народа и осталог митингашког полусрања прошао сам све јефтине студентске собе са флајерима у фијоци царинске стоп знакове одгледао у мутном ретровизору живео нискобуџетни road-movie на излизаном целулоиду Нисам слушао вести на расходованом транзистору ни гласао на намештеним вишестраначким изборима јебо матер своју ако те балкански политичар опет не зајебе са све анђеоским смешком и расцепљеним језиком гуштера ако те не покрсти својом реторичком свастиком Никад не примај у шевролет насмејаног аутостопера конвертити су данас на цени по барелу сирове нафте и пази у ком ћеш мотелу ноћас отићи на починак из напуњене каде призваће те топла параноја игнориши кошмар у купатилу! Пут је дуг а пустињама нема краја

61


70 ОНИ НЕ ВОЛЕ АНГАЖОВАНУ ПОЕЗИЈУ Oни не воле ангажовану поезију, а што би је и волели? Уредно салонски затегнути у метастазирани шињел, са медаљоном, провученим трачицама кроз вез каубојске кравате, заврнутим рукавима на тесној хералдичкој мајици, карираним сакоом и Ђуриним шеширом, обавезним пером науљаним, гушчијим, заденутим равно у песничку гузицу. Они не воле ангажовану поезију, а што би је и волели? Намазани свињском машћу догорелих капеланских свећа смерно ослоњени на палацави штап са змијском чељусти, са трубицом дечије поезије и дрвеним коњићем што љуљушка око снајперисте из кукавичје заседе, метак их сигурно неће ни окрзнути, боли их ћорак. Опрезни вазда на шкрипутања клупе ненаграђених, млади им се додворавају кафанским турама цитата, желели би да живе и даље кроз поезију млађих у еоне, зато и треба пронаћи смерне наследнике, потурити им пиринач и просо, благо им заротирати сиротињску зделу забавним рулетом, нек поетске јуде прве смоче перо. Са властима су просто, треба разумети и њих мученике, а исто и ти, млади песниче, побратиме најстаријег заната кад те братија разапне за нову песничку позу, фолирај бол на зглобовима, чавли кад прободу зглобове а ти терај инат ко невина профукњача под рефлекторским снопом: знај да твоје писаније за њих није ништа до грешна онанија. А онда кад наследиш њихову тапију, прођеш двери и крочиш у пантеон, даћеш и ти да ураде твој гимназијски барељеф за будућа поколења, постаћеш име у новим читанкама, обући ћеш и ти тај столетни фрак са паганским штапом, неки ће те новинарчић бедни приупитати некад, можда и концем живота, шта мислиш о поезији нових, млађих? – Не, не волим ангажовану поезију, а што бих је и волео!

62


ТОТАЛНА РАСПРОДАЈА Места пресвлачења су била јавна у кабинама на улици, у оставама иза завеса Нова тела су висила на чивилуку у боксовима свако је имало своју етикету, свој употребни рок Стара тела су одлагана у складишта и рециклирана заједно са индустријским отпадом пресована у коцке Тела за свечане пријеме, тела за породична окупљања Тела за рекреацију, тела за социјалну субординацију субјекта Тела су сортирана према расном коду и класној постељици Било је веома важно редовно обнављати тело метаморфозом Култура непрекинутог телесног преобраћења јединке постала је темељ нове религије – синтетичког нарцизма Конвертити су награђивани напредовањем у друштву док су ислужена и половна тела истоваривана на депонији Редизајнирани модели су се продавали током празника Тотална распродаја је најрадоснији дан у животу верника Док траје акција изношена тела су се бацала по улицама налик змијским кошуљицама трулели су прељуштени дроњци Један домаћин који у вреви не нађе љуштуру новог тела гамизао је у смежураној смеси пластике и ужеглог меса Био је налик пачаврисаној крпи онога што традиционалисти називаху душом, сада синтетички зигот будућег рециклата Напослетку га примети мноштво сажаљиво му показавши тело просјака које је доле низ улицу лежало у хрпи смећа

63


70 Тако су га и нашли органи реда склупчаног покрај зида у наготи душе која је цвилела за својим обећаним телом Умлатили су га моткама од бамбуса ОНО ШТО ПРЕОСТАЈЕ Од тог загрљаја кости шкрипају нешто се раздваја и крцка, нешто капље низ навратник, наплавина пресног осмеха и боли. Борићемо се за сваку улицу, за сваки уџерак, за сваку кућу, прљавожуту ко дувански нокти. (Лица са доксата су безизразно мирна. Подсећају ли на уснуле претке?) Борићемо се за сваку реку, сваки клокот, сваку масницу плавети на усталасаној воденој плохи. (Природа је корито за наше слузаве душе) И усред свог тог заглушујућег мира, када цела планета посрамљено стоји, спремајући се за нову побуну робова која надолази ненадано попут олујне ноћи, (пријатељи, лепо смо се испричали, подавили у сопственим лажима, време је да једни другима одморимо грбаче), видим тебе у шетњи обалом која то није, и све што ми преостаје када откуцаји тишине избију у празно, свако у свом дому, налакћен над својом књигом – да се и даље борим. 64


МЕМЕNТО Јован Зивлак СЕЋАЊЕ ИЛЕАНА УРСУ НЕНАДИЋ (1954- 2021), МИЛАН НЕНАДИЋ (1947 - 2021) Да изгубимо два песника у једном дану то се приближава невероватноћи коју може само да удеси несрећа која ће као одређујући знак у нашем поимању од сад да обавија животе ова два знаменита аутора У разумевању живота Милан Ненадић, из своје најтамније песничке перспективе, сам није могао, можемо претпоставити, да смисли несрећнији боравак на земљи, у својим надахнутим апокалипасама, од овог који је му се десио са сапутницом Илеаном у мартовској ноћи. Људско тело је саздано да буде изложено ограничењима унутрашње и спољашње природе и истовремено да буде субјект и објект следа догађаја који га употребљавају у сврху произвођења историје. И Милан и Илеана су у неком волшебном сценарију завршили своје животе у ноћи света, у историји коју су сами стварали у гестовима својих стваралачких моћи и игри случаја која нажалост дубоко одређује наше владање над стварима које се отимају ограниченим знањима и предвидљивостима. Илеана Урсу Ненадић (1954, Зрењанин), упркос суморном завештењу смрти која се надвило над њиховим заједничким животом, саздала је за песничку уметност и за културу свог народа, као за српску културу, вредно и незабилазно наслеђе. Поред тога што је била неспорни песник, преводила је на румунски језик савремене српске песнике, као и модерну поезију на језицима националних мањина у Војводини. С Миланом Ненадићем преводила је с румунског дела Михаја Еминескуа (двојезична издања), која су објављена у Србији и Румунији. Поред тога, превела је дела више савремених румунских песника (Ану Бландијану, Мирчу Динескуа, Илеану 65


70 Малачоју, Каролину Илику, Мирчу Каратарескуа, Лилиану Урсу). Сачинила је двојезичну Антологију савремене румунске поезије, такође двојезичне Антологију легенди и бајки Румуна из Војводине и зборник Писци на граници. Уређивала је двојезични лист за књижевност и културу „Оглинда” („Огледало”).Приредила је, између осталог, Антологију песама војвођанских Румуна/; избор Велика тајна: од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја (1997); Светлости значења : антологија поезије песника националних мањина у Србији и Црној Гори. Објавила је преко двадесет ауторских песничких књига на румунском. За књижевни и преводилачки рад награђена је: „Печатом вароши сремскокарловачке”, наградом „Стражилово”, „Златном значком КПЗ Србије”, „Искром културе” Војводине, наградом Друштва књижевника Војводине за „Превод године”, наградом „Валахија” (Румунија), наградом „Михаи Еминеску” европске фондације „Михаи Еминеску”, наградом Савеза књижевника Румуније за превод, наградом „Вера, мир, напредак” за допринос упознавању европских култура (Италија),наградом UNESCO за превод, наградом „Podul lui Traian” за поезију... Влада Румуније јој је доделила медаљу „Eminescu” за допринос упознавању култура.Била је члан и актуелни потпредседнк Друштва књижевника Војводине и Савеза књижевника Румуније. Илеана је последњи истакнути стваралац румунског језика у Војводини која је по духу припадала даровитој генерацији песника коју су предводили Јоан Флора и Петру Крду. Мада је поезија коју су заступали захватала лук од надреалистичког искуства до једне верзија натурализма, веризма у бити критичке поезије, они су за укупно искуство савремене румунске поезије донели једну врсту деромантизација културног и песничког ангажмана. Илеана се разликовала од поменута двојице најистакнутијих представника новог песвања у румунском језикау, она је била рационалнија, мање побуњеничка, мање иновативна, али је њена песничка уравнотеженост била далеко од помирљивости, конформизма. Има се утисак да је њена сведеност у идеологији и у средствима песничког израза критика празног утопизмама, спекултивне вербализације, романтичарске неумерености, особена критика једног типа поезије и менталитета који је битно формирао једну културу. Њени новији стихови речито говоре о томе: Ја сам задовољна/И са овим изласком сунца./Остављам другима да мењају/Све што нас окружује. 66


Ја остајем затворена у крлетку/Језика... Ненадић Милан, рођен 1947. у Грковцима код Босанског Грахова, БиХ, живео у Петроварадину.Сарајеву, Београду, Зрењанину. Књижевну каријеру започео у Сарајеву 1971, где је и студирао. Основну школу и гимназију је завршио у Босанском Грахову, а потом је уписао студије југословенских књижевности и савременог српскохрватског језика на Филозофском факултету у Сарајеву Након завршетка студија и одслужења војног рока, започео је рад као самостални уметник. Од 1974. године живео је у Београду, где је провео десет година, преселивши се потом у Зрењанин 1984. године. Од 1998. године је живио у Петроварадину. Писао је поезију, књижевну критику и преводио је. Књиге песама: Стефанос, 1971; НовиСтефанос, 1974; Општи одар, 1978; Усамљена историја, 1979; Осветна маска, 1981; Песме, 1984; Књига четворице, 1984; Песме (коаутор И. Урсу), 1985; Општи одар и друге песме, 1985; Вриснула је мајка, 1985; Почињем да бирам, 1988; Дрхтање у своду, 1988; Изабране песме, 1989; Бели анђео, 1990; Венац за Гаврила, 1991; Уточиште, 1994; Средовечан соко, 1995; Угрушак, 1997; Суви печат, 1998; Општи одар и нове песме, 2000; Ноћна слика, 2001; Дивљи бог Балкана, 2003; Пола капи росе (изабране и нове песме), 2004; Песме (избор), 2005; Камен са именом, 2006; Горко изобиље, 2008; Више од имања, 2010; Редна чаша (избор), 2012; Укус пелина 2012; Венац за Гаврила Завештања 2014... Добитник је више књижевних награда и признања,oд којих издвајамо Змајеву, награду Ђура Јакшић,Десанка Максимовић, Јован Дучић, 2019 године. превођен је на више језика. Ненадић је био сучесник једног битног наследства и послања у поезији уопште. Од Бодлера, до Дучића, Миљковића па до Бране Петровића. Ненадић је заступао становиште о посебној улози поезије и песника у људској култури. Поезија није само сведок, него и покретач догађаја, не само догађај у језику него и језик који партиципара у историји. По осећање нихилист, Ненадић је веровао да је свет изручен силама које нам дају могућност да прозремо његову судбину, смисао. Отуда је Ненадић сматрао да је тама, несрећа у усвојој природној одређености и у својојој људској историчности предвидиљива.То се може уочити у свим његовим песничким књигама, посебно у књизи Општи одар. Уместо престрављености овакавим неумитним детерминизмом, Ненадић је проповедао једну 67


70 врсту црне естетике која може на трен да озрачи светску таму. Зато је Ненадић истрајавао у ефонији сазвучја рима, сазвучја тамних слика. У његовој поетици преовлађују слике реалне историје, како националне, тако европске, светске. Његови јунаци су реалне историјске личности, као Прицнип, јунаци из његовог руралног горштачког детињства ограничени културом и забранама које су исушивале њихову природу. У том смислу Ненадић је видео судбину спрпског друштва, српског човека као жртву историјског насиља, предрасуда које формира европска култура. Епска и симболистичка естетика и етика су територије које се пресецају у Ненадићевом песништву. Иако није прихватао савремене прогресизме, у различитим типовима актуалне поезије, Ненадић је остварио непоновљиво индивдулно песничко дело. МИЛАН НЕНАДИЋ (1947 – 2021) СРПСКА ИСТОРИЈА Црна наша мајко, Не постоје одавно кости Које си Косовом посејала; Црна наша мајко из Прекала, Твоје дете сиса Кроз пушчану цев; Црна наша мајко, Ено ти синове твоје Као црн и надувен конвој Управо отискују низ Саву Из пристаништа Јасеновац; Црна мајко моја, У срцу Крајине Шта ли радиш? — Ево, дете моје, Гледам како залази сунце И чекам смрт. 68


УТЕХА ЗА ДЕЦУ Сенека ми је дошапнуо: Онај који гарантује лепу будућност — Углавном испусти душу На супротну страну. Глад и памет, од вавилона, Иду руку под руку (Спаја их тиранин) — Моја деца већ пасу голу утеху И озрачене травке. Могу да мислим Какав ће једоок, Каква рогата марва Стајати над мојим лешом. МОСТ Филипе, лепи сине, преведи оца преко, Ти си једини мост над овом силном реком. Какав сам ја отац и каква су ми браћа, Нека те не чуди што нам се ничим враћа. Питаћеш шта је било. Грозно је наше наслеђе. Стока ће препливати, а ти ћеш, путем, све ређе Виђати правог човека – умро је Он кад и ја, Зато се преко реке једино небо надвија. Вирнем ја, крадом, кроз твојне чарно око И видим да ћеш преко, ко љељен, једним скоком.

69


70

Признајем, нисам чему. То је од оца доста. Ипак ме, под старост молим, прокради преко моста. Кад кажем преко Моста, ја мислим преко Века. Видећеш – човек је Ништа. Вечна је само Река. СРПСКИ МЛАДИЋИ Успаванка Спавајте младићи, везани сечени, Спавајте младићи, рано доречени. Спавајте пупољци, пре времена свели, Без свести о срећи коју бокор дели. На празник за око, у Недељу Цветну, Кад се све лепоте крај извора сретну. Кад сви од радости буду ван памети, Хоће л' бити неког бар да вас се сети. А могли сте бити и ви срећни исто Уз српско девојче, невино и чисто. Спавајте пупољци, на правди спаљени, А могли сте бити украс васељени. Мир вашем пепелу крај друмова прашних, Покој вашој души после мука страшних. Спавајте крај друма сном предачких сенки, Спавајте младићи, невини во вјеки.

70


ТРАГИЧНА ХРПА Ко смо – Ја; Тело не обавља неке послове, Нека су чула зарибала, Умножиле се рупе у сећању. Радио бих – шта да радим, Љубио бих – где су те усне, Висио бих – где ми је врат. Ову невезану, Ову трагичну хрпу Остављам на миру све чешће, Шта бих друго. Просто речено – Ми јесмо сви ти делови. У целини, међутим, Нема мене. ИЛЕАНА УРСУ НЕНАДИЋ (1954- 2021)

*** Јечали су кажи како дише хартија како крвари оловка како се множе књиге Могу да вам кажем како се рађа лишће како потече млеко Могу да вам кажем како расту зидови како се постављају прозори неба како се воле животиње

71


70 Али зато оставите затворене очи с ове стране прага

*** Вагу за звук треба да купујете звук речи је мерљив Онда не би тако лако ређали оно што називате бисерима Кроз толико магле тешко ћете видети зелени врх О љубави говорим невешто У добу сам када се развијају кости а не стрпљење Кажем вам конвенционално добар дан

*** Не окрените никада последњу страну што мирише на слану На писаћем столу предлажем да увек имате хризантеме ко зна где ће вам бити гроб У земљаним посудама скупљајте ситан новац доноси срећу а понеки пут је добродошао Ја ломим суве гране 72


Данас мислим да се никада нећу сахранити али је врло могуће да неко откида од мене мислећи да сам суво дрво

*** Уздигле су се речи до мене сада разговарамо очи у очи с мојом помоћи гаворе ми о лану видицима и мору ја знам другу причу о каменим о кожним препрекама споразумемо се све ређе али све лакше

*** Кренула сам другим путем од чула вида Не називам га око јер су два ја – увек сама За вас је све бело и дим и друм имате пуно комшија чувате их и чувају вас Где их је пуно један се губи

73


70

ЗУБЉА Бојан Бабић КАКО СЕ ЈЕДЕ НАР (ОДЛОМЦИ ИЗ РОМАНА У НАСТАЈАЊУ ) Белешка пета Нисам планирала данас да ти пишем, али морам да поделим један утисак. Нећу дуго. Управо долазим са Северне светлости. Тако су организатори назвали дан представљања скандинавских уметника и писаца. Има нешто у том крају света што ме је одувек привлачило, а није у питању њихов пословично висок стандард. Није у питању ни природа, већ нешто у људима. Можда сетни погледи. Тамо има мало народа на великом простору. То значи да су често сами. Уиграност у самоћи можда је тајна њихове привлачности. Бар сам ја то тако доживела на основу неколико емисија о хладним пределима које запљускују таласи филозофских и религиозних дилема. На основу свог доживљаја, формирала сам оно што сам чула да се данас назива „позитивна предрасуда“. Од њих као уметника очекујем извесну дубину, загледаност над бескрајем. Али оно што сам чула пре само сат времена разуверило ме је. Шта се десило? Човек ког су с поносом представили као најпревођенијег шведског писца данас испоставио се као, извини, изразићу се слободно, фриволни фићфирић. Пре свега, он уопште није никакав поета. Није ни прозаиста чија дела представљају водиче кроз различите, постојеће и непостојеће епохе. Он пише обичне крими-романе! Он је варалица. Троши своје и драгоцено време својих читалаца на заташкавање трагова како би се човек на крају ипак изненадио одговором на питање „Ко је убица?“. То је обична игра, дечје трчкарање кроз 74


лавиринт на чијем излазу се не налази ништа значајно. Људе, изгледа, само то занима – да могу да кажу „Аха! Он је убица.“. Као да не умеју да пронађу интересантнију и инспиративнију мотивацију за препуштање лепоти писане речи. Као да ће смрт ближњих бити подношљивија ако пронађемо неког на кога бисмо могли да уперимо прстом. Као да се већина кобних случајева не дешава без ичије кривице. Као да овим суровим светом не влада случајност. Као да свако збивање поседује јасан и једносмеран смисао који ће нам, једном кад до њега (помоћу северњачких хит-писаца) дођемо, склопити све делове животне слагалице и повратити покретљивост у постојање испало из зглоба. Као да... А ја била у заблуди да је Северна светлост озбиљна културна манифестација! Замисли на шта сам ја дошла. Ипак, сматрала сам да је непристојно напустити његов наступ пре краја, па сам седела и слушала. Слушала сам и нисам могла да верујем шта тај плавушан говори. Надувено је тврдио како су по његовим романима снимљени филмови и серије, чак и у Америци, како је он променио перцепцију Скандинавије у свету и перцепцију књижевности у Скандинавији, јер, пре него што је стекао популарност, књижевне вечери у Шведској су личиле на опустеле старачке домове. На њих су долазиле искључиво – обрати посебну пажњу на ову реч – „културтантес“. Преводилац нам је, после кратког домунђавања с аутором, објаснио о чему се ради све време суздржавајући гроктање. То име они тамо користе за исмевање средовечних и старијих жена које редовно посећују културна дешавања и постављају питања на трибинама. Добар део публике се искрено и поспрдно насмејао. Е, то је био тренутак кад сам одлучила да устанем и изађем. Да, ја јесам „културтанте“. Не стидим се тога. Имала сам потребу да ово неком кажем, а коме другом него теби. Надам се да тамо у Енглеској гаје пристојнији однос према нама, дамама у одређеним годинама. Сад одлазим. Белешка осма Како да започнем ово обраћање? Уједно је и дивно и тешко. Невероватно, али очигледно не и немогуће. Кад у глави покушам да саставим вест коју планирам да 75


70 објавим не замуцкујем само језиком, него и мислима, а не би требало. Требало би да будем поносна. Доћи ћу до тога. Приметио си да ти дуго нисам писала. Имала сам велику жељу да саставим ведро писмо лаганог садржаја, писмо које би било антипод претходном у ком сам, чини ми се, била груба преко своје мере, у ком сам показала страну себе коју ни сама не познајем. Истина је, осетљива сам у последње време, унутрашњи живот ми је узбурканији, узнемирена сам, али све то успевам да држим у себи. Жао ми је што си баш ти тај интензитет могао да осетиш на својој кожи. Хоћу да кажем како нисам нимало љута због твојих кратких имејлова. Твоје име у пољу „inbox“ је сасвим довољан разлог за неизмерну радост. Прво ћу ти дати мало ведрине. Тако ће ми бити лакше да ти након тога саопштим велику новост. Ако се сећаш моје непланиране посете Музеју афричке уметности, сетићеш се и да сам тамо упознала живописну жену. Име јој је Марлена. Замисли, живимо у истом крају. Сасвим случајно сам је срела, испред пекаре Јутро, лево од улаза. Постала је моја редовна гошћа. Већ четврти пут долази. Дуго разговарамо. Углавном причамо о уметности. Она је бивша медицинска сестра, али више не ради, због проблема с кичмом. Редовна је посетитељка културних збивања, као и ја. Чуди ме да се раније нисмо зближиле. Својим причама ми је открила нови свет, јер тек сад схватам да су места на која ја одлазим и изложбе којима присуствујем само мали део онога што се овде дешава сваког дана. Посебно ми се урезао у памћење њен опис манифестације Ослобађање уметности која се одигравала прошле године, првог дана пролећа на скијашкој стази већ обраслој ситном травом. Да, наш град има и скијашку стазу! То, на пример, нисам знала, а своје срамно незнање сам јој просто прећутала. Током равнодневице, чланови ликовног удружења Classica nuova – ни за њих нисам чула и то незнање сам, чини ми се, елегантно прећутала – осликавали су своја платна на врху тог брда. Било их је много и свако је могао да присуствује том процесу. Марлена ми је детаљно описивала неке од слика, колорите, формате, фигуре, природу, затим истанчан укус домаћег белог вина које су делили, и то не у пластичним, већ правим стакленим чашама. Тако је детаљно и с уживањем она то дочаравала да сам се осетила као да сам била тамо. Сликање је трајало читав дан, а кад је почело да пада вече, они су одједном скинули своја дела са штафелаја, причврстили их за унапред припремљене оквире и с 76


њима у рукама почели да јуре низ стазу. Затим су, један по један, пуштали своје слике као дечје змајеве. Хоризонт који је и сам изгледао као савршено осликан пејзаж са заласком сунца одједном се испунио делима нове класике. Било их је преко педесет. Чуо се громогласан аплауз задивљених гледалаца, понеки врисак одушевљења, наздрављање. Марлена је дивна. Постоји ситница која ми код ње не прија. Она пуши. Пуши и у мом, у твом стану. Али, претпостављам да је то усуд сваког ко жели да проводи време у кругу уметничких душа – тај мора да истрпи и страшније ствари од дима. Крај ње сам и сама дошла у искушење да запалим, али то сада не може бити. Тако долазим до оног најважнијег. Приметио си да дужим, да околишам. То није случајно. Трема ме је натерала да оставим себи што мање времена за писање о томе. Ево, већ се следећи кандидат за моје место пред компјутером буни. Зато ћу скратити. Превалићу то преко ове прљаве тастатуре. Благословена сам. Не, ово мора да се каже јасно и недвосмислено. Трудна сам. Мислила сам да је немогуће. Ја имам скоро педесет година. Не упражњавам телесне контакте ни са ким. Одавно сам одустала од идеје да имам потомство. У ствари, никад то нисам прижељкивала, чак ни потајно. Ти си за мене био једини син. Друго дете ми није било потребно. Посматрајући Виду како те пресвлачи, доји, како те купа, како проводи бесане ноћи над беспомоћним трзајима бића које се превија због грчева, знала сам да то није за мене. Све је било превише животињски, зар не? Ипак, нисам се спасила тих ствари, јер сам морала да водим рачуна о деди, а он је, у последњим годинама свог полуживота постао велика беба. Било како било, ево, сад сам трудна. Десило се оне боемске вечери о којој сам ти писала. Сећаш се – професор Свилар, разговарали смо о романтичарима, попили пиће, водили љубав речима. Испоставило се да оне имају већу снагу него што им не тако речита свакодневица приписује. Немам друго објашњење. Прошло је месец и по дана од тад. У међувремену сам осећала мучнине, нагле промене расположења, мали бол у доњем стомаку који је почео убрзано да расте. Ситне тегобе на које нисам обраћала пажњу. Марлена ми је указала на могућност да сам у другом стању. Она зна те ствари. Ја немам уплаћено здравствено осигурање, али 77


70 сад бар имам њу. Срећна сам због тога. Знаш какав је мој однос према званичној медицини. Неко ће моју бременитост сматрати немогућом. За мене је она сасвим логична. Некоме то звучи као безумље. Мени као глас Бога. За неког је то противприродно. За мене сасвим природно. За неког је то мука. За мене задатак којег радо преузимам на себе. Ти ниси неко. Ти ћеш разумети. Ако не одем сад, искључиће ми интернет. Молим се за тебе. Моли се за мене. Белешка двадесета Она мене ништа не слуша. Па, после „Живи, Марта.“. Још само четири сата. Је л’ то тај живот? Није. Боже, то више личи на пакао. Ох, опрости ми што те узимам у уста, али веруј ми, није олако. Ево, знојим се. Морам да се сконцентришем на ово електронско писмо, али и да гледам испод стола где сам оставила торбу. Украшће је неко. Спаковала сам се. Кључ је на испусту рагастова. То је онај оквир од улазних врата. До скоро нисам знала шта значи та реч, а годинама сам имала жељу да је искористим. Звучи елегантно, грађански, зар не? Кренућу из почетка. Несаница одавно није нешто што ме изненађује. Очекивала сам је, нарочито претходне ноћи која је била последња пред велики догађај. Ипак, да ли због физичког или због менталног умора, заспала сам недуго пошто је пао мрак. Понекад те сањам, али те снове заборављам. Препознајем дах твог присуства. Знам да је слика тебе била у мени са задатком да ми не да спокоја. Ти си моја најдража мора, али то сад није тема. Пре зоре ме је пробудила незнатна бука, као лепет крила. Голубови, мислила сам. Од мог, од твог крова направила сам њихово светилиште док сам још имала новца да сваког дана купујем по један бајати хлеб вишка за њих. Звук није престајао. Одлучила сам да устанем. Била сам весела. Осећала сам се добро. Обузимао ме је ентузијазам према промоцији која следи. Потражила сам Дарију (прво што урадим сваког јутра јесте да станем над њу и посматрам 78


је пет минута тако уснулу – то је као нека молитва) кад сам видела да је нема. То је било чудно, јер је предвече увек затворим и ушушкам у постељу крај себе. Десило се пар пута да падне с кревета. Можда сам ноћу немирнија него што верујем, па је случајно изгурам с њеног места, али она увек заврши недалеко од мене. Јутрос сам је пронашла у ходнику. Као да је хтела да изађе напоље. Била је отворена. Оно што ме је пробудило, било је листање њених страница. Узела сам је у намери да је пригрлим, да јој на безразложни бунт узвратим љубављу, и да се, по ко зна који пут, утешим читајући је. Имала сам шта и да видим. Не могу себи да објасним механизме које сам укључила како бих остала довољно прибрана. Онај идеалан склоп значења и звучања (како је професор о томе писао), она прецизна и ненаметљива метрика (тако некако су гласиле његове речи), били су поремећени до непрепознатљивости. Неки су се стихови спојили један с другим, постали груба проза, други су се исцепкали у парампарчад, тако да се у једном реду нашао свега слог или два. То се није могло читати јер ни на шта није личило. Просто, као да је написано језиком који не постоји. Болно неразумљиво. Највише ме узнемирило то што се иста ствар десила и с поговором. Као да је Дарија намерно упропастила свој истанчани правопис. Замисли, на последњим странама је доследно одвајала речцу „не“ од основе с којом треба да буде спојена. Тако се појавило „не знање“, „не виђено“, или „не дуго“, па чак и дрско „не што“. Тешко ми је да то признам, али нема ми друге – у дечјој је природи да се, у једном тренутку, узјогуне против сопствених твораца, да се обруше на традицију, поредак, Бога, обрушујући се на себе саме. Зар не? Отуда и протест који се огледа у различитим облицима порицања лепог. Неки млади се шишају на кратко, други буше носеве, обрве, језике, трећи се тетовирају свуда, па и по лицу, што никад, стварно никад нећу моћи да разумем. Неки се чак и самоповређују. Нисам очекивала да ће тај талас захватити и моју Дарију, и то у тако раном периоду њеног развоја. Можда је у питању неизбежан степеник ка одрастању. Не знам. Било како било, нисам могла дозволити да Дарија таква, упропашћена, изађе пред људе. То би била брука, за њу, за мене, пре свега за њеног оца. Уместо да ми се од страха и неверице поглед замути, он се изоштрио. Сконцентрисала сам се. Била сам спремна на све, као звер. Тачније би било рећи да сам се, по први пут у животу, осетила као ловац. Схватила сам – то значи бити мајка. Једноставно је. Нема се 79


70 времена за пренемагање. Морала сам да делам. Родитељи постављају ствари на своје место, иначе нису заслужили да се поносе својом титулом. Секла сам је немилице. Мене је болело више него њу, али бол који сам јој наносила био је неминован. Требало је вратити свако слово тамо где припада. Мислила сам да ће, ако занемарим крварење душе која пара сопствено дете, тај посао бити релативно лак, јер ја знам све песме напамет. Толико сам их пута прочитала да бих могла да изрецитујем читаву збирку у сваком тренутку, бар у себи, не у јавности. Овог јутра, нешто се десило. Појавила се у мојој глави сила која је спречила сећање да направи икакву, па и најмању веродостојну целину. Ништа, баш ништа! Одзвањала је празнина. Покушавала сам да се вратим у ситуације у којима сам бистрила прве строфе, али слике прошлости су се распадале и пре него што би се формирале. Како сам само у тим тренуцима презирала себе што сам због пуког сујеверја одбијала сопствену идеју да Дарију препишем у једну празну белу свеску коју сам нашла у фијоци твоје мајке. Дарија је једна, мислила сам. Она се не може умножавати, проповедала сам немо. Шта ако постане љубоморна, плашила сам се. Уосталом, она је ту, ја сам ту, никуд не идемо. Можда то и учиним, једног дана – понављала сам допуштајући себи нехај. Ето ти, Марта, једног дана! Није било друге него да почнем са спајањем онако како сам веровала да треба. Свесна сам да је моје образовање из области поезије и теорије књижевности сиромашно, и свакако још варљивије од мог памћења – откуд ја знам како треба – али овог пута нисам имала избора. У сваком сам стиху оставила исти број слогова. Исправила сам правописне грешке које сам препознала. Редне бројеве страница сам поново довела у ред, јер су се и они били испреметали. Учинила сам оно што сам умела, онако како сам умела. Тај је подухват трајао све до подне, па и дуже, све док ме анђео није потапшао по рамену и рекао „Добро је, Марта, добро си учинила.“. Нисам видела никакво небеско створење уистину, немој да мислиш, већ се у мени, у једном тренутку, пробудио унутрашњи мир који је учинио да се осећам анђеоски. Без обзира на то што Дарија и није до краја била васпостављена, враћена у првобитно стање, и без обзира на то што ме вечерас можда очекује страшна срамота и понижење, време је било да се препустим. Нека буде како драги Бог заповеда. Ја сам дала све од себе. Више нисам могла. Дарија је, 80


наравно, негодовала. Чак ми је предњу корицу залупила пред носом. Не бринем. Схватиће да је то било за њено добро. На путу овамо срела сам Марлену – ону моју пријатељицу еклектичног стила. Упознао си је у неким од мојих претходних електронских писама. Дуго се нисмо виделе. Недостајао ми је њен стил облачења и изражавања који бих назвала складним хаосом. Кад сам је угледала, одмах сам јој се обрадовала, пришла јој у сусрет, па и у загрљај, зашто да не. Она је стајала, мало нахерено, збуњено. Налазила сам се пред њом, а она никако да ме погледа у очи. „Марлена, ја сам, Марта! Долазиш ли вечерас?“ Питала сам је. Није мењала израз лица. Ма, изгледа да ме није ни препознала. Онда је наједном пружила руку и, уместо да се са мном рукује, затражила је новац. „Дај кол’ко даш.“ Уопште није изгледала репрезентативно. Надам се да та њена појава није лоше знамење. Очекујем од ње да се упристоји ако планира да буде моја гошћа у Удружењу. Као што сам поменула на почетку, ствари сам изнела, кључ је на рагастову (да, опет сам искористила ту реч: рагастов, рагастов). Можеш да јавиш свом пријатељу, господину Бандуки како је стан слободан за купопродају. Упркос свему што се јутрос дешавало, имам позитивну трему. Још нешто више од три сата. Мисли на мене. Ја на тебе мислим нон-стоп, осим онда кад Дарија у потпуности преузме мој хоризонт. Казаће ти се само кад постанеш отац.

81


70 Борис Лазић ОЧИНСТВО ПРОЛОГ (ХОДИТЕ К МЕНИ) 1. Уснули, сво троје, заједно. Но дете је немирно, напето. Шћућурило се, савило у положају фетуса између оца и мајке, зарило ми је нокте у месо, притисло неки живац, стисло га пристима ко клештима. Силан ми бол не да да заспим, али ни да вриснем, да се отргнем. 2. Мој пријатељ очекује дете и за ту прилику је организовао журку. На крилу му лежи још нерођено дете. Кажем: он је најбоље што ми се догодило од кад предајем, овде, лепо ти стоји очинство. Његова жена дочекује званице. Њен румени осмех, њено бујно тело, црна коса, слoвенски су, премда је Белгијанка. Пошто пушта неки народњак, распевамо се, распојасано. Неко од званица ми пребаци на вику – дреку – и појасни да и тај мелос уме да буде леп, уколико се отпева тананије. Са брадицом и цвикерима је прави правцати, паланачки, професор. То, што ликом и изгледом подсећа на мог некадашњег професора књижевности га не чини нимало дражим, привлачнијим: напротив. Природа ми је пуста и без њега. Ко мари за комшилук. Затим куће, станови, празни ходници. Пуно празнине. Из стана у стан се крећеш као из приче у причу и тако све док не набасаш на ону праву, на ону као створену, као смишљену за тебе. Док ти се крв не следи и не обамреш: 3. Муж би желео да се свега тог ослободи, јер ионако на те ствари придаје све мање пажње, док жена сматра да ту Трокрилну капију треба, и ноћу, да држе отвореном и понавља, као у хтењу, непрестано: – Да, дођи, Господе Исусе! Некаква нас нелагода, језа, поступно, потапа, снагу одузима. Језа од њенога гласа, зебња од речи које изговара. Ноћ је мрачна и утварна. Глас резак, самоуверен: 82


– Да, дођи, Господе Исусе! У мрклом мраку прилазим тим вратницама, или капцима, или капији – расклапам их и затварам дворишни улаз. Последње крило ми пада на груди и притиска као оловна плоча. Ипак ми полази за руком да га гурнем – подбочим се, гурнем, и тако ту капију, или капке, вратнице, затворим. Утом се окрећем у правцу слабе светлости која допире из куће: видим да прилазе ми жена и моја оба дечака. Тада се, иза зидова, у полутами, појављују и друга, весела и зацењена, али испијена и бледа, злобна лица, која пожудно гледају у мом правцу. И тад ми, иза леђа, из мрака, код капије, приђе дете – знам да то је моје треће дете – хвата ме за подлактицу и води назад у дом. Глас оне жене се тад разгалами свом силом: – Да, дођи, Господе Исусе! – Да, дођи, Господе Исусе! КРЕТАЊЕ Пошто треба да се крећу, пошто је кретање пресудно. Спуштају се у ту шпиљу, линију прокопану на прелазу векова и која тече паралелно с линијама 1. и 9., а да за њу нико од њих, до тог тренутка, није знао. Нема пресецања код Н-а., тангенте се додирују тек надомак О-а, али није сигурно да ли се ту и укрштају. Са оцем је кренуо у извидницу. О високим је ходницима реч, о зидовима облепљеним розастом фајансом четвртастог облика, уз то доста упрљаном, каљавом. Реч је о никад коришћеној линији кроз коју сад треба, куд пукло да пукло, да се хода. Високи стропови се губе у полумраку, оперважени су некаквом декоративном жбуном, као да је реч о викторијанском мајстору који је, дошавши у туђи град, понео нешто од украсних решења властитог, и ту се дао на посао. То му привлачи око. Скоро и заборавивши на разлог свог принудног хода, све више полаже очи на тај онеобичен простор, на каљаву фајансу и крње чипке које висе о стропу. Иде из ходника у ходник и из правца у правац, спушта се низ бездани степеник и успиње, једнако бездано сличним, све док не избије на још шире и тамније галерије на чијем самом дну пламиња прамен једне врло бледе светлости. То пусто гротло га води до случајног сусрета са знанцем из неког сасвим 83


70 ранијег животног раздобља који, такође сам и исто тако предан ходу, доспевши из другог правца, устрајно хита. Пошто треба да се крећу, пошто је кретање пресудно. ОДВАЖНОСТ Текст: Сечиво (нож, месарски) одсеца прсте, све, одједном, и маслинастосиво ткиво раздваја се као путер; ни једне капи крви у том призору нема, а исто се понавља са вратом и све је, притом, немо, безгласно, сиво: нит живинског крика закланог, нити псовке оног, који реже, сече, коље. Контекст: Пред сан сину читам Бодлера, фрагмент о храбрости безумника који олако утону у сан. А онда се усред ноћи будим, измучен, изнурен тим призором – будим се, и не знајући кад ме ухватио сан. Будим се искидан. СУСРЕТ Угледам пријатеља, друга из младости. Седи за радним столом, нешто прелистава. У тренутку кад ме и он спази, устаје и креће у мом правцу. Док му прилазим и пружам му, весело, руку, одједном се прави да ме не види и окреће се у страну. Осећај је до те мере мучан да се будим и те ноћи више не долазим до сна. СНОВИЂЕЊЕ Банка Неколико нас, заваљени у удобне, кожне каучеве чекаонице, водимо живу и доста бучну расправу о књижевности. Којим поводом? Око кога, чега? Нешто би се можда и дало наслутити, али даљи ток догађаја брише из свести њихов садржај. Службеник у црном оделу нам прилази и моли нас да напустимо чекаоницу. Устајемо полако, мрзовољно. Из супротног правца нам прилази 84


кратко подшишана црнка у уској, тамној, хаљини. Службеник се извињава што нас истерује али нам, и даље, неумољиво, показује на пут према излазу. Утом се црнка нађе преда мном. Њен мирис, њен глас ми се учине познатим. Остали већ су напољу. У мимоходу, наша се тела додирују. Најпре покушавам да је избегнем, њене ми шишке додирују чело, рамена се куцају о моја, а онда се предајем и полажем руку на њена бедра. Полажем своје тело на њено, она своје на моје. Одглумила је изненађеност, али је осмех није напуштао и одмах ме одвела у бочну просторију где смо почели да се страсно грлимо и љубимо. Тек тад сам уочио свог сина који ме, све време, чекао. Иако ми је непријатно, не желим да се заврши на томе. Пружа ми коверту, старинску, издужену, коверту од рециклираног папира, са својом адресом и бројем телефона. Америчку. Излазим у ноћ.

Црква Идем у правцу стражњег улаза да бих повео свог сина. Он седи са групом дечака на мраморном стапеништу испред високе, тамне и оронуле зграде ар декоа. Дом је Господњи. Овална ограда од кованог гвожђа, која пада окомито са обе стране степеништа, и из које избијају, у правилним размацима, копља, стоји као да је надвијена изнад железничког моста неког далеког, северњачког града осупнутог маглом. З десна и мени најближе, лежи мој син – о млађем је сину, схватам (спасоносно), реч, о оном пред којим нема разлога да осећам нити стид нити грижу – лежи и чаврља.

Театар Чаврља. Дочекује ме, заправо, подврискивање, цика, урнебес. Његов бесловесни говор изазива громогласан смех и ругање међу осталом децом. На то се осорно осврнем и подвикнем „Ко је тај кепец који му се руга?“ Тада се дечак, који је до тог часа лешкарио поред мог сина полагано усправља и каже: „Ко је кепец? Зашто си тако оштар? Могао би и да се покајеш.“ Утом се сасвим усправи и пође, силазећи, према мени, кроз децу која и даље леже и, ћутећи, прате наш сад растући сукоб. И син га пратим погледом. Тај који ми прилази носи тамну реденготу испод које се бесала сребренкасти прслук, у десној руци држи штап оперважен млечно-белим бисером 85


70 помоћу којег се вешто креће међу децом, а левом руком натиче високи, црни шешир из којег, онда, избијају, други, ужи, вижљасти, шеширићи-човечуљци (немо мичу полууснама као рибе на сувом). На ту се појаву дам у громогласан смех, а на мој смех он одговара проницљиво и благо, речима „Шта си се препао? Видећеш, све ће да буде у најбољем реду...“ ПОКЛОНИК, VASTITUDE Одшкринем завесу, Угледам: Успињемо се благом падином и крећемо према врху на којем се налази(ла) црква, данас џамија. Приморски крајолик, неуређен, диваљ, навамо пружа поглед на најближи брег и најскорији забран, храм и студенац, камен који нас заклања од суца и пружа нам хлад, док наонамо, с ону страну котлине и све надаље, то су питоме, благе узвисине или, насупрот, штркљасте узвишице, на врху којих се налазе платои, где се сјаје и блеште, о подневном сунцу, шарене цркве. Онамо је, разумем то сада, Бразил. Густе прашуме, чупаве лиснате палме, високе траве закривају пејзаж од кога видљиви су само ти врхови, брдски, и њихови храмови, гдекад волшебно преображени у мухамеданске богомоље. Док се успињемо ка најближој, средоземној, дакле, цркви, од необрађеног, смеђег, камена, дотле нам очи пију пространства с ону страну котлине и у срцима осећамо захвалност ради овакве Vastitude, vastité, ради миља од живих, једрих, пуних боја уграђених у очињи вид, у умне одаје. Синуће, неочекивамо, и из најтамније, да нас нагло обаспу својим сјајем и блештавилом, руменилом који значиће крв, односно живот. Живот је другде. Другде у сржи је и понекад исплива, избије; да отрезни, да умије. САН ПРВЕ ЖЕНЕ „Сањам да има другу жену. Односно, сањам да поред мене, има још једну жену. Црнкињу, јарко гараву. Носи афро фризуру. 86


Сањам да поред два старија сина, у наручју држим треће дете, бебу. Кажем јој: Желиш да будеш прва супруга? Изволи, само напред.“ КРЕТАЊЕ II Немогуће, кажем себи. Мора да сањам. Устајем, бунован, прилазим улазним вратима. Отварам их. Пространо стубиште са изгледом донжона, открива, у полутами, на зиду који даје на улицу, неколико уских, расклопљених, капака, усецаних у зид без неког већег реда и смисла. Са крупних греда таванице ситни прах сипи и витла се. Високих прозора из којих штедро заблиста светлост, за ведрих дана, нема. Као што, сад кад боље погледам, одавде где стојим, осим ограде за коју се држим, нема ни степеница. Немогуће, мора да сањам, кажем себи и чиним напор да се расаним. Па опет некуд забасам. Опет излазим у ходник. Из сна у сан себи говорим да је то немогуће, да морам да се расаним, пробудим. И будим се! Опет, другде. УПУТСТВО Одшкринем завесу, Угледам: Налази се на подножју солитера, десно од улаза, а лево је стела на којој је уклесан, вишејезични, натис, о његовој намени. Жртвеник је у облику издуженог, четвртастог стола од армираног бетона преко којег је превучена плоча од црног мермера. На тај мермер полажу тела. Тела која, у нередовним размацима, спуштају низ стубе вишеспратнице од армираног бетона. Око тела чинодејствују Челници спровода. Сунце никад не сија. Небеса су вечито млечносива, небески свод уједначеног сивила у који се забија врх сваког од три висока небодера који су Капије у обред. 87


70 На стели је Запис о начину на који се врши спровод. Запис је исклесан по црном, најцрњем мрамору који сам икад видео, а слова, или знакови, оперважи су у сребро или у бљештаво бело злато. Запис је вишејезичан и неке од напомена успевам да прочитам док су ми друге стране, непознате. Писма су ћирилична, латинична, идеограмска, глифска. Сва говоре исто: УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ ПЛОЧЕ ПРИ ПОГРЕБНОМ ОБРЕДУ

* Запис на полеђини телефонског именика Из 1977. РАСИПАЊЕ Касно лежем, рано устајем И, маколико да од сна кидам Опет се, чим заспим, развија читав еп Чедо је тако ломно, чини се Да саздано је од праха Тако да тај прах, или прашину, песак Снажно сабијам и добро умотавам Како би чедо очврснуло и уграбило Макар и мало сна Бивам, за промену, пажљив Немир је моја ноћ и бездан мој сан Беспрестан у коме бродим К себи каквог очима не могу да видим Није ми дато да о томе сам одлучујем. Уграбим нешто ноћне, или јутарње, Тишине, и задовољим се с тим. 88


Говорити више језика право је богатство, Али знати кад треба да завежеш, Е, то је непроцењиво. (Графит на линији 9) НАРУЧЈЕ Држи своје дете у наручју. Одједном, док му тако лежи на грудима, запажа прамен седине у иначе бујној дечаковој коси, а затим и читав прамен, као грудва, бео, иза потиљка. То је туфна косе беле као снег. Узнемирен, окреће га и загледа му се у лице: тад схвата да је дечак без очију. Ту, где требало би да су зенице, чело се слива низ образе а из дечијег грла допире снажан јецај. Оно немоћно пружа руке, а шакама се хвата за уста и прстима криви вилицу. Тада и он, за њим, заплаче. Дигне очи к небесима (ни сам не зна услед чега то чини): угледа мрачно небо, огромне сиве облаке који се ваљају и сукобе над градом. Чује самог себе док, у неверици, изговара (Зашто, коме?): «Зашто, Боже»?

DIVING DEEP У пространој хали одвија се Обред. Безброј је деце и безброј лица, што знаних, што незнаних. Прошле су године! Девојчица која скаче са клупе на клупу одавно је постала жена и прерасла и оца и мајку. Кршни Личанин и Окситанка родили су стаситу Брђанку која говори на беспрекорном француском језику лепих париских четврти. Двоумим се, ко у краткој рок песми, да ли да одем или да се задржим. Ипак, застајем. Седам крај родбине, у дну сале. Касно је сада да, усред обреда поделе хлебова, и вина, устајем и реметим ред. Одевам се али тако да, не знам зашто, прслук, маслинастозелене боје, закопачавам преко јакне, кожне. Напољу је старо друштво и поглед који, са брда, пуца на Женевску котлину. О, како се брзо призор се Сене прелио на Алпе! И она је с нама. Више нас се, после службе, шета ведутом, а она прича и шали се са свима, и с мојим најбољим другом, мени се не обраћа. Тад запажам да нисам добро одевен и покушавам да 89


70 раскопчам прслук, који је уствари светло смеђ. Прсти ми се заплићу о конце вуне и једва успевам да то распредем. Мучи ме што ми се не обраћа. Од свега видим само њену прилику, њене очи, косу, стас. Још има девојачко лице (какво је моје?). Одједном ми прилази и каже: „Миришеш на какао (tu sens le cacao), где си то био?“ И тад се окрећемо једном другом и, напокон, заподевамо дуго одлагани разговор. Она, ускоро, леже. Али не на травњак, него на свеже, ископану, и плитку, хумку. Не схватам зашто. Грлим је. Прелазим дланом преко њених рамена, струка, бедара, широких. Посматрамо се и то посматрање је речитије од било каквог разговора. Носи џинс и мајицу боје труле наранџе, која јој тако добро стоји. Што смо ближи, то је блештавија, плавља, а с тим се одједном пробуди и онај стари осећај: осећај истовремене привлачности и одбојности, гнушања, њом, таквом, који је, мним, и довео до раскида.

ПАРЧАД Сањам, ове зиме, у циклусима. На ред је, канда, дошла прошлост. Нека дубља прошлост, ранији дани, па онда, по свој прилици, још дубља од ње. И неки простори у којима се одвијала. Неки предели, нечија лица, одломци реченица, парчад нечијих покрета. И све то некуд смера, води ме ка нечем. Одвија се филм без моје воље, кад ме сан завара. Међутим, пре дан два, у току јутра, после више таквих снова и док се још разабирам по циклусу, покушавам да се сетим нечег, настојим да подигнем тај поклопац од туча, јер доле је тмина као у спиљи. Доле је празан саркофаг. Читаво ми јутро пролази у немиру од тог парчета сна који се призвати не да. Кад ми, у току прања суђа (тренутак зена под млазом топле воде, кад сасвим се отиснеш од непосредне радње), просине: сањао сам брата! Оног брата, који се отео, који нам је, одавно, залупио врата. Јасно видим: његово лице, још младо и лепо, ненагрижено никотином и ракијом, и његову косу, бујну (и себе, како стојим, негде, иза њега, како настојим да му се, кроз неку густу гомилу људи, приближим, разменим покоју реч с њим). Ускрсну и туробан осећај који ме је пратио у току тог сна (заправо, ускрсла је специфична емоција која је пратила тај сан унутар сна - дакле, био је добро закован - и без које ни не би било присећања): жеља за братом, и свест да ме, из неког разлога, он одбија. То ме је, у току тог 90


сна (или честице сна залутале у већи и пространији наративни ток), то се кидање, тај немир од жуђења сад истовремено и буди и стишава под млазевима ове топле воде. Да, избила је гола чежња. Да, сањао сам чиста, братска осећања. Сад, као да ме је од тога помало стид.

*** Дечак полази са мном у шетњу. Ноћ је. Жути лампадери бацају нешто мало бледе светлости иза нас. Старац/пајац у ритама се вози бициклом, иде према нама, кроз градски парк. Кесери се и баца на нас земљом, грумењем, ситним камењем. Цери се и опомиње. (Очигледно сматра да има право на то да опомиње). Претичем га. Окреће корман, прилази ми с леђа и баца се, опет, на мене с том земљом и камењем. Нешто мрмља. Тад се нагло окренем, зграбим корман и треснем га о земљу. Пајац/Старац се снужди, одлази, цмиздрећ, да се жали чувару на излазу парка. Чувар пред капијом од мрког, кованог гвожђа не обраћа пажњу на њега нити на нас.

*** Напола запуштене и прашњаве хале. Гигантични, пространи, брутализам, сад опустео. На поду улаза у средишњу, омању халу лежи, са женом уз бок, познаник из младости. Сајам књига се не одвија по уобичајеном правилу и највећа сајамска хала је затворена. Знам да су ту полегали, пошто воле да пресрећу свет и јер туда свак, ма где да иде, мора проћи. Око њих су разбацани некакви истрошени предмети, опште намене, исхабане кабанице, новине, распаране. Те новине и патос, зидови, свод – чине контраст белине и сивог, које је, иначе, посвемашње. Излагача скоро да и нема. Нема ни писаца, само познаника из ђачких дана и један стари знанац, од нас 91


70 нешто старији, који носи сепет фотографија. Чуди ме да заподева разговор (у оваквим случајевима, Он и Она никад ми не прилазе). Чега се дотиче, шта му је циљ? Тек, споменув утученост, он ће: Зар си ти опет депресиван? Понавља ту реч неколико пута. Начин на који то каже, чињеница да је више заузет својим стварима и хитањем ко зна где, иако он први застаје да јави се, да нешто саопшти или упита, уверава ме да та реч (или оно што он под њом подразумева) може да буде у вези с чињеницом да нас двојица, одавно, такорећи још од првог јачег завеслаја, кроз оно што иде по крају младости, више не говоримо. ТЕСЕМ Тмица. Брисани простор у ноћи без звезда. Равница. Чврсто, слеђено тло по коме чује се најпре потмуло, а затим све јасније, и мени све ближе, нешто као топот, гребање шапа, гребање на десетине шапа. То ми, у брзом галопу, прилази чопор хртова. По/жудно. Трче, упрегнути у парове. Сваком појединачном је хрту предња нога свезана, дугим каишом од штављене коже који иде од подлактице до шапље – и то тако да је оном с лева привезана десна, а оном с десна, лева нога. Пси, тако упрегнути, јуре сливено као да је реч о једном и једином бићу, и једном и једином покрету. Јуре кроз брисани простор, једва загребу земљу тврду ко камен, опет се пропињу. Маколико то било чудно, покрети су им уједначени, такорећи истоветни. Има ту и других пасмина, али је њихов број занемарљив. Превагу односи хрт. У мрклој ноћи пси као да засветле: то у хитњи, кроз тмицу, кроз простор трепере мишице чији се рад хитро прелива на ситну, чврсту длаку и ствара то блескање. Трче као да лете, к мени, и кроз мене. Хтонска хитња. APOCRYPHE Кабинет. Око великог стола од храстовине седи неколико нас. Поред мене, одевеног у одело, црно, седи моја жена, у летњој, цветној хаљини, а до ње стоји стари, косати књижевни садруг, у сивом 92


капуту. Испред нас је неколико професора, критичара, чланова комисије, пригодно одевених. Пошто је Маторац (испоставља се да је глумац) изговорио последње стихове, уствари реченице драмског текста, двојезично, уз доста тврди српски нагласак (рекох да су то каприци оне маторе Лујке, често и сасвим бесмислени, лишени било какве драмске логике и сврхе), човек који стоји с његове леве стране, држећи хрпу папира у руци (фасцикле и свеске крцате есејима, белешкама, глозама итд) обрати ми се и каже: „Треба да те што пре произведу у доцента како би могао да наставиш студије о стрипу и поезији“, на шта му, уз смех – сарказам је неизбежан у таквим приликама – кажем да су Лујка и Газда му то темељно одрадили и до коске добро: у пензији су сада, и од тога нема више ништа. Књижевни садруг нешто изусти о другим језицима и другим могућности, факултетима, где би требало #покушати# и још пар таквих, мрсомудачких, несувислих, реченица, којима уме да буде издашан. У том окружењу, жена ми је насмејана и весела, ведра. Њене румене усне, њена хаљине, очи јој одударају од општег окружења, у сивом. Јер, доиста: кабинет, и ликови и предмети у њему распоређени за ову кратку једночинку, лишени су боја. Румена и насмејана, уста, међутим, чине снажан контраст, ту слику чине памтљивом и вредном.Она као да говори: Све је то само шала, шала! Није чак ни неукусна. Небитна је, срце, потпуно је небитна.

SEPIA На старој, сепиа фотографији, нас је троје. У првом плану, с леђа, ухваћен сам док вирим, испод стола, у Великој соби (само чело и очи извирују изнад асталске даске), и гледам у правцу другара, мог вршњака, и његове, млађе, сестре. Њихова су лица безизражајна. Он стоји на корак иза ње. Она, међутим, седи на самом столу и подвила је, по собом, десну ногу а уздигла колено, тако да јој сукња открива међуножје и беле гаћице. У њих гледам. Узимам слику у руке. Како је боље загледам, тако се фотографија расклапа у вишедимезионални предмет и дечак загледан у девојчицино међуножје постаје, у мојим рукама, живо биће. Окрећем слику /тесеракт, посматрам је пажљивије: глава, као у лутка, пресечена је напола и та је, горња половина главе, положена на белу, чврсту, подлогу, танку као папир. То је изворна слика, срж тесеракта, из ње израста. Сам изглед дечака буди нејасну нелагоду: ја/лутак, 93


70 од живога меса, исечен сам тачно напола, од јабучица и клинастих синуса до темена. А жив. Иако сам мислио да јој гледам пол, сад, видим, да очи држим склопљене. Како боље посматрам овај предмет, опредмећенога, десетогодишњег себе, тако јасно уочавам да су и кожа и коса од вештачке творевине, као у куповних, пластичних, лутака (у правилним размацима удевани праменови итд). Ту, под прстима, круни се прах.

94


Огњен Петровић IN VIVO Читав минут блаженства! Па зар је то мало, макар и за цео живот човечји? Ф. М .Д. Ништа ми се не дешава. То, наравно, не значи да ми је досадно, напротив! Дању, скривена иза дебелих црвених завеса посматрам како се мења декор у градићу у ком сам заточена. Kако отичу сокови из дугог, сасвим презрелог лета на ком су већ очврснуле сенке златне јесени. Лето тиња као коров у комшијским двориштима. А пролазници, све сама Деца Божја, промичу занети својим дужностима, постајући у перспективи моје уличице све ситнији и ситнији. Сиве мрљице на вечито црној позадини. Напишем, повремено, понешто о томе. Kрупним словима, разуме се, бушећи хартију врхом наоштрене графитне оловке. Исписани лист пажљиво исцепам, згужвам га побожно, па сатима посматрам како се мој дух расцветава, као станиол пуцкета док нестаје невидљива граница између онога што се дешава и оног што сам мислила да је могуће да се деси у блаженству које ми је непојамно. Ишчезнем тада, нестанем. И таман када се пронађем у некој дугој, распршеној реченици: прене ме звук куцања на вратима. Са вечним изразом плачне жене, мама вазда брине за мој психофизички и интелектуални развитак. Да ли неометано тече процес форматирања будућег, грађански успешног чудовишта. Сетна, помилује ме по образима, благо. Сувим уснама утисне пољубац на моје чело. Нежно ме ухвати за руку. Kада њена се шака обмота око мога зглоба – поведе ме доле. Доле: ретко једемо у тишини. Ситна, топла киша пада по нама док тата прича о свакодневним победама и стварности коју је зналачки, како само он уме, шчепао за врат. 95


70 Жваћемо ужасно споро, између два залогаја прође један лунарни циклус, Меркур у Водолији, Сатурн у Шкорпији и све траје, чини ми се, дуже него живот Земље. Пребројавам тада све размилеле мрље пред очима, замишљам у црвено обојену Kориду. Kада више не могу да издржим, завапим кроз сузе: – Нисам гладна! Наравно, погледају ме онако како се гледају нарочито надарена деца. И кажу: – Ако не можеш – ти стежи и опружај ножне прсте. И сажваћи тај комад меса: жилице, тетиве, хрскавицу и коштану срж: прогутај све... Требаће ми, мисле, концентрације и снаге за дневне послове у којима стоички истрајавам. Kоји су то тачно послови: не знам. Али често затичем себе како погледом блудим по аутобуским стајалиштима, градским парковима, празним факултетским салама. Читам мемљиве скрипте исписане непознатим језицима, тумачим томове и томове недокучивих Правила, али ни у најдубљим подрумима библиотека, тамо где је успавана тајна, не чух да ми неко шапће: – Пусти нека се све догоди, лепота и ужас, само настави даље, ниједан осећај није коначан.“ Понекад и ловим по ноћним клубовима. Завирујем, упорно и без срама, у душе ликова које срећем у мимоходу; очију широм отворених улазим у музеје гипких, ознојених тела. Премда непрекидно разговарам – имам утисак да одавно ни са ким нисам разменила једну једину Реч. Отуда је у мени тихо као да дане проводим међу коралима, на океанском дну, а речи, речи сам оставила на површини, у чамцу за спасавање. Плута, препуштен случају и струји између вести о несрећи и велова ноћи што на моје стаклене хриди падају тихо, најтише! О томе бих говорила, али коме? И чему? Увече ме, пред сумрак, када се враћам кући, само онај пас, крзна испрсканог бојом рђе, чека и саучеснички клима главом. Он зна да су речи само досада која се цеди на савршену поезију локомотива, зна све о мапама бекства из градског лавиринта иза ког, као младежи на мојој кожи, ничу нови и непрегледнији лавиринти. 96


Он зна, али ћути. Ћутим и ја док пажљиво, пазећи да не направим и најмањи шум, улазим у своју Kулу на брду изнад самог центра града. Шуњам се на врховима прстију и тек када наспрам себе угледам пролаз – отрчим у своју собу. Тамо, изваљена на кревету, са рукама под главом, бројим потмуле, тихе експлозије у себи, ослушкујем како телом путује крв. Kада ми досаде бесконачни симулакруми на мрежи, све бесмилсене суровости, пуштам да мисли и слике теку попут кадра црно-белог филма у непрекидном биоскопу у мојој глави. И мислим: Зелено је моја омиљена боја! Ако ми се поклоните – и за вас бићу једном Будиста у покушају... Kако се јутрос, неочекивано сасвим, на ољуспаном зиду Библиотеке моја сенка растворила у зрна... Да се помолим за разговетан и јасан шапат Мора. Затворим очи па замишљам како ноћу, када сви заспе, лутам босонога по неуротрансмитерима људи и животиња сакупљајући њихове снове: најлепше примерке, као осушено цвеће у хербаријум, стављам у моју Чудну Kњигу која сваким даном постаје све већа и већа! Онда отворим очи и пред собом видим степенице. Блиставе су, стрме и несагледиве. Пењем се полако и нема краја мом пењању јер ме степенице право у сан воде. Зато вам ово и говорим. Да обазриви будете и тихи – ако ме, случајно, гдегод пронађете. И никако, никако ме не будите ме када усним.

97


70 Зоран Шкиљевић ТРИПУТ ПО СРПСКИ

На Душановцу сам око осам и тридесет ушао у тридесетјединицу и прогурао се у предњи део аутобуса. Понедељком обично сиђем код Београђанке, пређем на другу страну улице, свратим у банку, онда полако одем до фирме. Исти ритуал скоро двадесет година. Kад је гужва у бусу, а обично јесте, пазим да ме неко не оџепари или не очепи по прстима. Тако, мотрећи на своје суграђане, приметио сам како све више њих крене да се крсти када пролазимо поред Храма Светог Саве! Исто тако, прошлог месеца сам у пар наврата прошао трамвајем поред Саборне цркве, неколико њих је устало са седишта и прекрстило се. У име Оца, Сина и Светога духа ‒ и тако трипут, „по српски”. Рођен сам у овом граду и педесета ми је већ, стога могу да посведочим како се до пре неку годину тако нешто није дешавало. Народ преко ноћи постао побожан. И данас сам себи дао задатак да избројим колико је тих богомољаца у бусу чисто да се занимам нечим док не стигнем. Прошлог понедељка било их је троје, претпрошлог четворо, а оног тамо само двоје, и махом су то биле старије особе. Данас их је опет било четворо, две бакуте, једна налицкана клинка, и задригао тип водњикавих очију, највише пет-шест година млађи од мене – и тај ме је баш наљутио. Издаје се да је верник, а на памет му није пало да уступи место једној погуреној бакици која се једва држала на ногама и немо га гледала. Нисам могао да издржим па сам му скресао у фацу о бон-тону у јавном превозу. Уступити место старијима. Силно увређен скочио је да се обрачуна са мном, што је очито било једини начин да бакици коначно ослободи место. Залепио сам му две шљаге не размишљајући о последицама. Чак и да сам добио мало батина, па шта? И док је он упорно наваљивао да ми преко глава осталих путника, врати мило за драго, стигосмо до Славије. А на Славији уђе контрола. Три униформисане грдобе тражиле су погледом кога ће да скрате за две хиљадарке на лицу места, или 98


зову мурију. У тренутку ме је облио зној – месечна карта ми је остала у другој јакни. Само су нам они фалили ‒ помислио сам од све муке. А то је највероватније помислио и онај богомољац. Нишанећи један другог сложили смо се како нисмо изабрали баш најбољи тренутак да измиримо рачуне. Риџе су нам поквариле посао и треба добро да запамтимо где смо стали, па то што имамо да решимо песницама, наставимо неки други пут. Али кад би то било, нисмо прецизирали. А риџе нека траже карте од неког другог. Ако буду имали од кога, пошто се бус скоро испразнио. Наравно, и нас двојица смо излетели из возила, не мислећи више један на другог и заграбили свако својим путем, он десно, а ја лево. Што се мене тиче, најбоље нека тако и остане.

99


70 Марко Костић КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРЕДНОСТИ Покушај да изађе из рутине завршио се и овог пута кобно по њега. Из петних жила трудио се да се допадне, да превазиђе проклети осећај инфериорности, да изабере праву маску из оскудне галерије која би пријала оку реципијента. Говорио је, чак и када су спуштени погледи и смејуљења потврђивали сумње које су га раздирале, упорно је просипао бисере позајмљене елоквенције пред те погане њушке, док су се њихове главе са гађењем окретале и препуштале се помијама међусобне конверзације. Наручивао је туру за туром, а они су гласом пуним ироније наздрављали њему у част и испијали отров који их је чинио све опаснијим по његов крхки его и он је, болестан од жеље да се допадне, пристајао на улогу дворске луде, док му је тужни, демонски пајац цвилео дубоко у утроби. Ноћ се уморно протезала када су нерви почели да попуштају. “Случајно” проливена чаша по њему, била је окидач. Дрхтећи од страха, беса и очаја, устао је и изашао из локала, праћен бујицом ласцивних коментара. Анахрони кућерак чекао га је на старом месту. Кључаоница је дуго пружала отпор, а онда је ипак дозволила да опогани бедни ентеријер својим присуством. Пао је на постељину, која је вриштала сасушеним гласовима свих течности које је људско тело било у стању да произведе и заспао. Осећај кривице пробудио се пре њега. Одвукао се до фрижидера, отворио боцу и дуго испијао, гадећи се задовољства које му је тај чин доносио. Ослобођен жеђи, потражио је нешто што би могло симулирати доручак, а онда извукао шерпу пуну аморфне масе и почео да једе из ње, пркосно гутајући одвратне залогаје, у којима је једино његов мазохизам уживао. Непријатни додир шерпе и пода најавио је нервозни звук његових корака и он поче исцртавати границе свог лавиринта, бежећи од покојног Минотаура, чији је леш годинама трулео у његовој души, али чија је страховита приказа још увек вребала иза зидова помраченог ума. Јурио је по собама попут куглице на рулету и увек застајао на погрешном броју. Мрмљао је себи у браду све оно што је требало рећи њему, гаду кога је презирао: “Мене само занима која тајанствена сила је угурала осећај поноса у клоаку Ваше личности. Па Ви сте само одвратна, гњецава последица нечијег преждеравања. У Вама нема ничег аутентичног, 100


састављени сте од туђих идеја, мисли, речи. Екрани телефона лепе “духовите” стикере преко пукотина Ваших конверзација. Ваша возила флертују уместо вас. Ваше пилуле јебу уместо вас. Ваше очи виде само кулисе акционог филма, не слутећи бездан који их опкољава. Ви, ипак, понекад сумњате у сопствену бесмртност, зато упијате течност, дим, прах, како би спасоносна магла прекрила визију раке што чезне за Вашим остацима. Погледом звери онда тражите жртву чијом крвљу храните Ваш вампирски его. Гмизаве, пластичне, дроље, какофонијом окупане, увијају се пред Вама док их украшавате крвавим новцем. Ваша “Браћа”, “Кумови”, љубе вас, три пута, уснама пијавица. Ваша жена прождире набилдоване клинце и тера их да свршавају унутра, како би вам подвалила још које кукавичје јаје, као да Вам је мало што ово троје, упркос Вашој упитној плодности, проспу већи део онога што извлачите из џепова хиљада јадника, пре но што им увучете заборав у вене. Ви сте канцер овог града, а ја сам ваша проклета метастаза...” Монолог је прерастао у јецај, па у плач, а онда у напад панике и привремени прекид филма... Окрвављену главу пробудило је лупање по вратима. Њихова бледа лица, згужване новчанице у рукама, очајни погледи, били су довољно јасни. Није било потребе за конверзацијом, папир се претворио у прах и они су отишли. Бацио је новац у теглу и кренуо да обликује своју појавност, како би што више одговарала хоризонту очекивања. Убрзо је на улицу изашао локални дилер, лик који је доносио кесице раја, палим анђелима, али који је умео, по потреби, да подсети на паклене ватре, оне који то, рушењем строгих правила заслуже. Стао је на добро познатом месту, удобно се завалио у своју улогу и пустио илузију живота да се одвија пред његовим очима. Рутина је доводила позната лица, количина наркотика опадала је обрнуто пропорцијална количини новца која је расла у његовој торбици и он је нестрпљиво чекао тренутак када ће новац прождрати хероин и постати једини ентитет у њој. И тај тренутак је дошао, мало раније но што је очекивао, али помисао на повратак кући претвори се у нагон за повраћањем, те он одлучи да сачека да дође време за примопредају у оближњем клубу. Бледа, измучена лица, подигоше подсмешљиве погледе ка њему и он се, са страховитим немиром у грудима, поче тетурати ка свом столу, скривеном иза паравана, недоступном њиховим очима. Конобарица је, вођена инерцијом, донела његово пиће, бојажљиво га спустила на сто и застала за тренутак како би проверила да ли је тим 101


70 чином интеракција са њим завршена. Зурио је у мусаву чашу, сигуран да је морала бити опогањена ко зна каквом гадошћу из њиховог репертоара, осећао њено присуство попут прекора, попут отрова који је разарао саму срж његове егзистенције, гушио се у свом гневу, а она је само стајала и, чинило се, уживала у ефекту који је производила. И када је јадница прочистила грло, како би скренула пажњу на себе и добила дозволу да се повуче, на његов его тај звук паде попут сечива гиљотине и он, немоћан да издржи константне провокације токсичне средине, преврну сто, одгурну конобарицу и излете из клуба. Бесан, луд, бежао је још једном од свог Минотаура, осећајући како се његов лавиринт излио из куће на улице овог уклетог града, како зидови расту свуда око њега и како остаје само нада да ће звер бити брза... Сусрет са њим се приближавао, требало је предати пазар, преузети нову количину и вратити се у колотечину, али овог пута је знао да ће бити другачије. Звер је била очајна. И сама већ дуго лута вражијим лавиринтом и сама предуго чека оног који доноси мач. Дрхтао је, замишљајући израз његовог лица, док му “миљеник” храни гладно срце оштрицом. Покушавао је да избаци ту слику из главе, али она се враћала, увек иста, увек тамо, у јединој могућој будућности ка којој су га зидови водили. Застајао је, како би алкохолом залио увелу ружу храбрости, како би опет испустила опојан мирис освете. Клубови, кафане, успоравали су његово кретање, казаљка је одбројавала последње тренутке, док је он несигурно прилазио средишту лавиринта. Последња ноћ нежно је потапшала његово раме. Бацио је шаку новчаница на шанк и кренуо. Људи су се, са гнушањем, склањали од њега, прелазили на другу страну улице, повлачећи своју преплашену децу за собом. А он је корачао својом “зеленом миљом”, опраштајући се од света који га је презрео. Што се више приближавао центру, све је било теже дисати. И када је додирнуо тамна ребра металне капије, плућа отказаше послушност и он потону у мрак... Није било важно колико је дуго био без свести, није било важно што једва покреће утрнуле удове, није било важно што сваки удисај боли, једино је било важно сместити сечиво на право место. Одвукао се до улазних врата. Сачекао да га уведу. Ишао за њима, подигнуте главе, достојанствено. А када је угледао њега, удахнуо је, чинило се, сав ваздух из просторије, пришао са рукама пуним новца, онда, без оклевања, извукао нож из рукава и зарио га звери у срце... Пиштољи су били потпуно празни, када је, напокон, издахнуо... 102


Горан Скробоња ДО ПОСЛЕДЊЕГ Звук је био пригушен иза високог зида: најпре пад на утабано тле шумарка, а онда неочекиван прасак у мртвој тишини. Поломио је неку грану у доскоку, помислио је Младен. А лепо сам му рекао да пази како ће пасти. По урлику бола који се већ следећег тренутка винуо иза зида у крошње схватио је да је ипак посреди много више од пуке гране. Дуго су расправљали шта треба да ураде. Тачније, у тој расправи су учествовали Љубенко и он; Тамара је све више времена проводила у кревету, а кад би се и довукла у дневни боравак или изашла крај базена, обично би ћутала, држећи се за мишице, и љуљала се у ритму неке мелодије коју је једино она могла да чује. Прошло је осам дана од журке. Требало је да већ одавно сви буду напољу, са својим породицама и пријатељима, обасути пажњом медија као што доликује звездама које су успеле да остану до самог краја. Осам дана. Пробудио га је Љубенко, грубим дрмусањем. „’Еј, Млађо! ’Еј!“ „Дај, који ти је, ш’а ме будиш?“, промрмљао је, покушавши да отвори очи. Чинило му се да му је глава велика као кошаркашка лопта. Спонзор је био великодушан – он и Љубенко успели су да слисте целу гајбу и начну следећу пре него што су одбауљали на спавање. „Нешто није у реду, брате.“ Младен је покушао да прикупи на једно место мисли и слике које су му бежале на све стране, као мрави из згаженог мравињака. Жмурио је још који тренутак, а онда се придигао на лактове и отворио очи. Љубенко је седео на његовом кревету, у гаћама и мајици, необријан и чупав, са тамним колутовима око очију. На шта ли ја тек личим, помислио је Младен. Ала ће публика да сеири. „Шта то није у реду?“ Језик му је био као крпа, спор и натекао, глас изобличен од сна и мамурлука. Кад би само ти несносни добошари престали да млате по гочу у његовој глави… Усправио се у 103


70 седећи положај и сместа зажалио. Зажмурио је да одагна слику замрачене собе која је запливала пред њим. У устима и ждрелу осећао је бљутав укус. ’Бем ти спонзора, помислио је кроз заглушујуће тутњање међу слепоочницама, нећу више окусити пиво у животу. „Нису нас пробудили“, рекао је Љубенко. „Нису пустили ништа – ни народњаке, ни ’Марш Радецког’, ни Бранка Коцкицу… Оставили су нас да одсовимо.“ Младен је зевнуо и мљацнуо устима. Хитно му је требала четкица за зубе. И паста. Бубњање је малчице минуло, и учинило му се да је поново безбедно да отвори очи. Соба јесте била замрачена, али кроз одшкринута врата улазила је светлост дана. Само су његова и Љубенкова постеља биле у нереду – остали кревети у „мушкој соби“ били су беспрекорно намештени и затегнути. „Па добро“, промрмљао је Младен и поново зевнуо. „Хвала им за то.“ Окренуо се према зиду са огледалом, а онда погледао у спуштени плафон начичкан светиљкама, тамо где су биле скривене камере. „Чујете, момци и девојке из продукције“, рекао је гласније. „Хвала вам за то!“ По сунцу су знали да је одавно прошло подне. Седели су крај базена. Било је веома топло и Тамара је утрљавала у већ препланулу кожу уље за сунчање које је Младену мирисало на лето и младост. Тамара је била дугонога манекенка из Сарајева и сви су знали да је успела да издржи толико дуго у Кући само захваљујући гласовима босанске публике и свом разгаљујућем нагласку типичне Босанке. Њена веза са једним од избачених укућана свима је била добро позната, и један од разлога због којих је Младен желео да изађе што пре – упркос томе што му је велика награда сада била надохват руке – била је и жеља, не, потреба, да више не чује ни реч о томе шта ће млада и заносна Тамара и њен љубљени Бора радити кад она буде изашла. Одабрала си идеалан позив за себе, мала, помислио је и сркнуо кафу из велике шоље. Довољно је да изгледаш добро. И не треба ни да отвориш уста. „Што се ти смејуљиш?“, упитала га је Тамара док је затварала бочицу са уљем и смештала је крај лежаљке. „Нешта си сигурно безобразно помислио!“ „Он увек безобразно мисли кад си ти у близини, Тамић.“ 104


Љубенко је погледао према Младену с друге стране базена, подигао боцу с водом као да му наздравља и искезио се. „Срам вас било. Знате да Бора ово гледа. Видећете ви шта ће вам урадит кад изађете.“ „Заболе Бору за то шта нас двојица причамо о теби, Тамић.“ Љубенко је спустио боцу, полако устао и истегао се, а онда скочио у млаку воду базена, попрскавши их обоје. Изронио је тик испред Тамариних складних потамнелих стопала са свеже налакираним ноктима на прстићима, и штрцнуо је водом из уста. „Гаде!“, цикнула је, али није скочила са лежаљке. „Бора сада ужива у слави ТВ звезде, а могу да ти потпишем да тамо напољу има бар десет ’иљада клинки које би да га мазну за киту и покажу како су боље од тебе.“ Да, Љубенко је био океј. Рукометаш и пропали репрезантивац, и даље је довољно водио рачуна о својој физичкој кондицији и снази да буде магнет за рибе испред екрана. Али није био типичан глупи и испразни спортиста. Нипошто. Био је из Новог Сада, прави градски мангуп, и Младен је волео његову духовитост. Додуше, не баш у свим ситуацијама, али опет… Било му је драго што је баш с њим остао у финалу. Довршио је кафу и спустио шољу крај столице. Није више обраћао пажњу на Тамарино фрктање и Љубенкову зајебанцију. Загледао се преко зида који је, онако висок и дебео, личио на затворски. Могао је да замисли како се сунце полако спушта изнад његове горње ивице прекривене замишљеном бодљикавом жицом. У глави је на угловима оцртао претеће куле и силуете непостојећих стражара са аутоматским пушкама. Осмехнуо се. Четири метра, толико је по његовој процени зид био отприлике висок. Иза зида – само шума. Густиш Кошутњака уместо санитарног кордона за укућане, који су морали три месеца да проведу у потпуној изолацији. Само су неколико пута, на самом почетку, чули малобројне навијаче овог или оног учесника у том великом воајер-фесту како навијају и покушавају да преко зида пребаце разноразне дрангулије, укључујући и поруке личне природе за своје фаворите. Убрзо се обезбеђење постарало да се такве ситуације не понове. Отад се иза зида, повремено, чуо само лавеж паса луталица. ТВ програми попут овог – ингениозно названог „До последњег“, како не би могао да се веже за славну франшизу истоветног формата и замисли – били су веома популарни у време када је 105


70 Младен био обичан мусави клинац с Палилуле. Онда су на десетак година изашли из моде, да би се сада поново вратили на велика врата. Иако је Младену читава та ствар личила на – што би његов покојни отац рекао – дизање оне ствари мртвом магарцу, одлучио је да се пријави. Један од разлога била је, наравно, примамљива новчана награда. Други, много важнији, било је то што би у супротном наставио сâм себи да пребацује како ништа није урадио да би успео у животу. А он је био један од оних људи који најтеже трпе сопствени суд о себи. Дипломирани грађевински инжењер без посла и породице, са наслеђеним станчићем у Улици Чарлија Чаплина и трошковима који су већ далеко премашивали његову способност да ту и тамо заради који динар, Младен је посматрао како крај њега пролазе сви могући возови – добици на лотоу и бингу, квизови и наградне игре – убеђен да у себи ипак има оно што је потребно да победи. И тако је пресекао када је започела кампања за пријављивање потенцијалних учесника тог новог-старог програма: послао је своје податке на објављену електронску адресу и убрзо у узвратној поруци примио упитник, који је попунио брзо и надахнуто, поготово у оном делу који се односио на његове личне склоности, способности и интересовања. А онда је уследило дуго затишје у комуникацији и Младен је готово заборавио да се пријавио за учешће у емисији „До последњег“. Када му је стигао позив за разговор уживо, био му је потребан тренутак или два да схвати о чему је реч. Прихватио је то као шансу која се не пропушта. Отишао је у заказано време у продуцентску кућу која је припремала програм и пред укљученим камерама разговарао са привлачном девојком која ће водити читав серијал од почетка до краја. Рекла му је да разговор са њим прати екипа професионалаца, укључујући психологе, стилисте, стручњаке за медије и комуникацију: погледао је зидове просторије обложене огледалима, слегнуо раменима и наставио да разговара са њом и одговара на питања крајње опуштено, као да га не занима колико га пари очију и ушију помно прати иза тих стакала. Та његова спонтаност вероватно га је и одвела у најужи круг претендената на велику награду. У последњој рунди разговора предочили су му каква га све права и обавезе очекују уколико буде одабран за једног од дванаест укућана који ће ући у специјално опремљену Кућу за посматрање. Мораће да поштује строга правила о чувању пословне тајне и угледа продуцента, ТВ мреже и спонзора. Имаће обавезу да се појављује у 106


накнадним и пратећим контакт-емисијама, али ће за сваки наступ бити добро плаћен по скали која зависи од тога колико ће дуго остати у Кући. Имаће слободу да слободно закључује уговоре о рекламирању могућих оглашивача, али ће продуцент од сваког таквог уговора имати одговарајућу контролну провизију. Као финалиста, имаће посебне привилегије и материјалне награде, а ако га публика изгласа за победника, више никада неће морати да се брине због финансија. И сада је могао да буде задовољан. После три месеца боравка у кући постигао је готово све што је желео – а то је било далеко више од онога што је реално мислио да ће постићи. Али Љубенко је извесно био у праву. Нешто није у реду. „Зар не треба већерас да избаце једно од нас трију?“, упитала је Тамара скривена иза огромних наочара за сунце, са жваком у устима. Љубенко се начас осврнуо према њој, а онда поново подигао поглед у небо које је лагано тамнело. „Не знам колико је сати.“ „Шта рече?“ Младен се пренуо из дремежа. Осећао је да му постаје хладно на голим мишицама. Ближио се сумрак. „Кажем, не знам колико је сати. Није било авиона.“ Сад се и Младен загледао у небо – ведро, без иједног облачка… или пругастог трага паре. „Сигурно смо га преспавали.“ Сваког дана у исто време, око пет и петнаест по подне, високо изнад куће прелетао је авион. Један од бивших укућана, избачен после само три недеље, враћен је накратко у Кућу како би – бар по мишљењу продуцената – мало „закувао“ односе између преосталих; и поред обавезе да не преноси вести из спољног света, рекао им је да тај авион, који су сваког дана гледали како пара небо изнад њих, лети на редовној линији Београд–Берлин, те да је управо то време када их прелеће: пет и петнаест по подне. Укућанима, који нису смели да у Кућу унесу часовнике, била је то драгоцена информација. Овог поподнева, како је Љубенко већ приметио, авиона није било. 107


70 „Ало, људи, ћујете л’ ви мене? Досад нам је Маја већ требала најавит кад да се спакујемо и све то.“ Тамара је звучала надурено због тога што је два мушкарца не примећују. „Требало“, промрмљао је Младен. „А? Гласније, ништа те не ћујем.“ „Маја је досад већ требало да нам најави“, добацио јој је Љубенко. „Али не обраћај пажњу. Ко смо ми да те учимо граматици?“ Тамара је увређено окренула главу од њих и наставила нервозно да жваће. Младен је устао и придружио се Љубенку крај базена. Почешао се по глави, претражујући погледом небо. „Јебеш ово“, рекао је тренутак касније. „Хладно ми је. Идем унутра.“ Без обзира на то што им се сликом и речју преко великог ЛЦД екрана на зиду дневне собе није обратила ни водитељка Маја, нити било ко други из продукције, финалисти програма „До последњег“ спаковали су своје кофере, обукли најбоље што су имали и сели да сачекају тај врхунац узбуђења – последње избацивање из Куће. Сутрадан ће их бити само двоје (или двојица), а многобројна публика одлучиће својим гласовима ко ће победити. Али тамни ЛЦД екран није наједном оживео, нити се из звучника зачуло Мајино весело: „Пажња, укућани!“ Напољу се смркавало. Младен је укључио светла и пришао кухињском делу. „Је ли још неко за кафу?“ Тамара је подигла руку и одмах је спустила. Љубенко је одмахнуо главом, а онда устао са троседа, отишао до великог хладњака од инокса и извадио нову флашу с пивом. Отворио ју је помоћу отварача који је узео из кухињске фиоке, потегао добар гутљај, а онда се затим тобоже нехајно запутио према тапацираним вратима која су водила напоље. Ухватио је месингану кваку и цимнуо. Ништа. Слегнуо је раменима и вратио се троседу. „Шта радиш то, болан?“, упитала је Тамара. „Зар ’оћеш да нас казне? Знаш добро да је то забрањено.“ „Ма само да проверим“, осмехнуо се Љубенко, али Младену се учинило да се из тог осмеха пробила лака нервоза. „И да их евентуално натерам на неку реакцију. Сморило ме је ово чекање.“ 108


„Знаш како би их најбоље натерао да реагују?“, упитао је Младен док је чекао да се кафа дигне у џезви. „Кад би се скинуо го, ту пред нама.“ „Јес’, вала, то не би било нимало лоше!“, искезила се Тамара, а онда се исплазила Љубенку, који ју је посматрао испод ока. „Желиш да видиш моје снажно мушко тело, мала?“, упитао је Љубенко, а Младен је због нечега осетио олакшање – макар тренутно. Није му се допала та прикривена Љубенкова нервоза, можда баш зато што је била истоветни одраз његове. Све то време које је провео у златном кавезу Куће за посматрање, највише су му сметале менталне игре којих су се продуценти играли са Укућанима, доводећи их до суза, смеха, а у једном случају чак и до нервног слома. Претпостављао је да је ово још једна од њих. Да видимо сада наше финалисте, драги гледаоци, како ће реаговати на то што се правимо да не постојимо. Хоће ли помислити да више нема спољног света и да су остали сами-самцијати, окружени зидовима куће из које не могу да изађу, у којој их више нико не посматра? Вечерас у десет, на нашем каналу, сазнаћете и то: гледајте „До последњег“ и гласајте за свог фаворита! Онај ко добије најмање ваших гласова, онај ко први полуди, биће избачен напоље. Али продукцијска кућа није могла да укине редован међународни комерцијални лет, зар не? Осетивши поново налет нервозе, насуо је кафу у шољицу и опрао џезву, а онда отворио хладњак. Било је унутра више него довољно хране за троје – сухомеснатих и млечних производа, меса и поврћа за најмање пет-шест дана. Томе је требало додати и замрзивач који је, додуше, сада био готово сасвим испражњен: добри вилењаци које су продуценти ноћу слали да укућанима попуне залихе очигледно више нису сматрали потребним да доносе нове количине замрзнутих крменадли, ћурећих прса и телећих шницли. Читав серијал је требало да се заврши следеће вечери. Ипак, сати су наставили да се вуку до дубоко у ноћ: екран је остао мртав, врата херметички затворена, шума изван зидова Куће тиха и мрачна. Без речи, не знајући шта да кажу, једно по једно су отишли на спавање. Било је довољно три дана да Љубенко пукне. Младен је тиме био донекле изненађен: очекивао је да Тамара прва испољи знаке нервног растројства, али млада Босанка је 109


70 показала необичну смиреност. После тих седамдесетак сати колико су, неочекивано, остали без икакве комуникације са спољним светом, па макар и преко изобличеног гласа Господара Куће из звучника дискретно распоређених по просторијама, и сам је осећао порив да нешто разбије и тако искали бес. Љубенко га је предухитрио. Ни после неколико дугих разговора и покушаја да установе због чега су наједном остали херметички затворени и одсечени, нису закључили ништа паметно нити корисно. Младену се чинило да и девојка и Љубенко деле његово мишљење да је посреди само трик продуцентске куће са циљем да финалисте наведе на реакције које би за још који промил подигле гледаност програма. У једном тренутку Љубенко је, као кроз шалу, рекао да су можда сви тамо напољу напрасно ишчезли или помрли од некакве болести која је стигла из свемира, или се можда отворио некакав процеп међу димензијама и прогутао све осим Куће и њеног непосредног окружења. Зачудо, док је то говорио, глас му је мало подрхтавао, као да можда и верује у бесмислице које изговара. Тек када га је Тамара гађала полупоједеним окрајком хлеба због тога што ју је уплашио, Љубенко је повратио своју ранију нехајну, лежерну позу и начин говора. За разлику од њега, Младен је сматрао да је разлог свакако много приземнији од необузданих фантазија и теорија о глобалној катастрофи која их је некако мимоишла. Пошто су и даље имали и струје и воде, био је сигуран да је читава ситуација изрежирана, али он није могао да се сети ниједног члана из свог уговора с продуцентском кућом који би оправдао овакво поступање према укућанима. Када буде изашао из Куће као победник, мораће да потражи доброг адвоката, а исто ће посаветовати и осталима. За почетак, договорили су се да поскидају с мишица фластере са микрофонима које су били обавезни да носе сваког тренутка. Ако они крше уговор, да га кршимо мало и ми. Без икаквог ефекта. Звучници у Кући остали су мртви, врата закључана. А залихе намирница у хладњаку и замрзивачу нису биле чаробно обновљене преко ноћи. Онда је трећег јутра Љубенко дохватио трпезаријску столицу и свом снагом треснуо по огромном ЛЦД екрану на зиду дневне собе. Ломљава пластике пренула је Младена из сна. Тргао се, скочио са свог кревета у Мушкој соби и отрчао да види шта се дешава. Затекао је Тамару само у гаћицама и грудњаку, без шминке и 110


разрогачених очију, недалеко од кухињског дела велике главне просторије. Свега неколико метара ју је делило од Љубенка, који је витлао столицом око себе и методично разбијао све што се разбити могло. „Хеј!“, викнуо је Младен. „Хеј! Човече! Престани!“ Али Љубенко га није чуо. Био је усредсређен на махнито уништавање кућног инвентара: велики стаклени трпезаријски сто, ниски сточић испред гарнитуре за седење, вазе са вештачким цвећем, разнобојне посуде за грицкалице, лампе – ништа није измакло Љубенковој пажњи. Тамара је остала да стоји на безбедној удаљености, укочена и опчињена тим изливом деструкције, док је Младен опрезно прилазио разјареном Новосађанину с леђа. „Оћете да се играмо?“, урлао је Љубенко. „’Оћете тако да се играмо?“ Тек када је Љубенко замахнуо тешком столицом према великом прозору који је гледао ка дворишту и базену, Младен га је шчепао отпозади. „Шт…?“, заустио је Љубенко, покрета спутаног усред замаха. Онда су се обојица нашла на поду. Младен га је чврсто држао; младић се отимао и праћакао под његовом тежином, а онда је из њега одједном нестала сва борбеност. Почео је да дрхти, а секунд касније немо зајецао. Када се Младену учинило да може да га пусти, придигао се, усправио столицу коју је Љубенко до малочас користио као оружје, и сручио се на њу. Новосађанин га је погледао с пода, лица изобличеног и сузног. „Ја…“, заустио је. „Пусти“, рекао је Младен тихо. „Пусти, човече. У реду је.“ „Ја…“, борио се Љубенко за ваздух и речи. „Шшшшшшшшшшш“, покушао је Младен да га умири, а онда је ту одједном била Тамара, боса међу комадићима полупаног намештаја и посуђа, Тамара која је клекла крај избезумљеног Љубенка, да га узме у загрљај, привије његову чупаву главу себи на груди и шапуће му тихе, утешне бесмислице. У тим тренуцима Младен јој је био бескрајно захвалан. Онда се упитао како ли је све то изгледало милионима гледалаца. Тачније, како ће им све то изгледати када прође кроз монтажу. Загледао се према једној од камера смештених на плафону, крај сензора за гашење пожара. Било му је потребно нешто на шта ће усредсредити дубоку мржњу, мржњу чија га је силина запрепастила. 111


70 Ах, како ће само адвокати трљати руке када буде изашао! „Шта ћемо с њим?“, упитала је Тамара забринуто када је Младен пажљиво затворио врата Мушке собе. „Бојим се за њега. Нисам оћекивала да тако плане. Мајке ми. Страшно. А жао ми, стварно.“ Младен је климнуо главом. „Биће му боље, немој сад толико да бринеш. Пристао је да попије оне пилуле. Надам се да ће добро да одспава. После ћемо већ видети.“ У ормарићу са лековима било је само неколико кутија аспирина и прибор за прву помоћ. Али зато је Тамара у својој торби имала пакетић аналгетика које је смела да унесе у Кућу, пошто су јој менструације обично биле дуге и болне. Без правих лекова за смирење, нису имали избора. Убедили су растројеног Љубенка да попије аспирин и две таблете против болова, да легне, умири се и можда одспава до ручка. Сада им је преостало да почисте неред и припреме нешто за јело од залиха које су се полако али сигурно смањивале. „Шта ако је Љубенко у праву?“, упитала је тихо Тамара Младена док су износили остатке поломљеног сточића у двориште, да их одложе поврх хрпе отпадака у ћошку, испод великог фикуса у саксији. „Шта ако се стварно неśто… десило… свима тамо, напољу?“ Младен је спустио свој део сточића међу остале крхотине, усправио се и погледао је. Сада је на себи имала шортс и карирану кошуљу везану испод груди, тако да јој се видео сребрнасти пирсинг у пупку. Коса јој је била подигнута и везана траком. Била је ненашминкана и страховито привлачна, обасјана топлим пролећним сунцем. „Немогуће“, одговорио је, потрудивши се да звучи убедљиво. „Ништа налик ономе што је Љубенко причао не би могло да мимоиђе и нас. Ово није атомско склониште, већ обична кућа. Не, поигравају се. А то не смемо да дозволимо. Убрзо ће им досадити, подлећи ће притиску гледалаца и наставиће како је планирано – гласање, избацивање, велико финале и тако то.“ „Матер им јебем, да им јебем“, промрсила је Тамара и обрисала дланове о ногавице шортса. „Неко ће ово морати дебело да објасни. Да плати!“ „Наравно“, рекао је Младен и пошао за њом натраг у кућу да потражи метлицу и лопатицу за срчу коју је Љубенков поход по дневној соби оставио разбацану на све стране. „Наравно да ће морати.“ 112


Испоставило се да је ипак он био у праву. У смирај дана, из звучника је одјекнуо весели глас водитељке Маје који их је позвао да се припреме за излазак из Куће. Без превише објашњења, Маја им је само саопштила да су својим херојским држањем у непредвиђеним околностима показали како заслужују да заједно буду проглашени победницима овогодишњег серијала „До последњег“, те да је спонзор био толико задовољан реакцијама јавности да је великодушно утростручио награду, како нико од њих троје не би био оштећен. Херметичка врата отворила су се уз шиштање и они су истрчали заједно тунелом, држећи се за руке, прошли крај стражара у оделима и са малим слушалицама у ушима, стуштили се низ метално степениште према гомили одушевљених гледалаца, која их је дочекала повицима, пљеском, подврискивањем, махањем транспарентима са порукама личне природе – Младене, царе! – Палилулци; Тамара, најбоља си!; Љубенко, врати се на Лиман, све ти је опроштено! Младенова решеност да се немилосрдно обрачуна са онима којима је могло да падне на памет такво поигравање са људима полако се топила пред севањем блицева. Водитељка се надвикивала са бучном музиком што је грувала из звучника дуж коридора између хиљада знатижељника, гурала им је наизменично микрофон под нос запиткујући ово или оно док су као у сну корачали према степеницама које су водиле на позорницу мобилног студија за емитовање уживо, где ће моћи да милионима гледалаца саопште како се осећају сада када су победили. Док је корачао према конструкцији налик на шкољку, окруженој камерама и обасјаној рефлекторима, Младен је осетио да га обузима чудан мир, осећај склада са светом који готово никада није искусио. Требало је да прођу три месеца боравка у Кући за посматрање и још три дана наметнуте, мучне неизвесности, па да коначно осети да је и та прича завршена, и да је – за промену – њен крај срећан. Само што је крочио на први степеник, свестан да су Љубенко и Тамара тик уз њега, да машу и шаљу пољупце маси која се тиска иза живог зида припадника обезбеђења, неко га је дограбио за раме и зауставио. Покушао је да се отргне, озлојеђен, да настави да се пење према бини са столицама за победнички интервју обасјаној вртоглавим, разнобојним баражама светла, али стисак је био неумољив. Снажна рука почела је немилосрдно да га дрмуса. Окренуо се бесно и тргао се. 113


70 Био је то Љубенко. Лице му је било у мраку, тако да га је познао само по разбарушеној коси. Волшебно, и водитељка Маја, и музика, и раздрагана маса, и блицеви и новинари – све је нестало у густој тмини. „Младене, пробуди се“, говорио је Љубенко, гласом необично безличним, мртвим. „Пробуди се. Нестала је струја.“ Тек је свањавало, али небо је било чудне, забрињавајуће зеленкасте боје. Ниједна светиљка у кући није радила, баш као ни фрижидер и замрзивач. Бојлер у купатилу радио је на гас и црвена сигнална лампица показивала је да гаса има. Шпорет је био од оних комбинованих – са рерном и две рингле на струју, те преостале две рингле на гас. Ако ништа друго, помислио је Младен, макар ће моћи понешто да скувају. Мора да је нешто слично рекао наглас, јер је Љубенко само завртео главом и рекао: „А-а, неће да може, ја више немам намеру да чучим овде. Идем напоље. Чујете…“ – окренуо се огледалима иза којих су биле камере – „…ЈА ИДЕМ НАПОЉЕ!“ „Океј, добро, у реду, Љубенко, али како то мислиш да урадиш?“, упитао је Младен. „Врата не можемо ни да померимо. Колико смо пута већ покушали? А?“ „Преко зида.“ Љубенков глас био је одлучан, непоколебљив. „Преко зида, а ти ћеш ми помоћи.“ Био је превише уморан, превише збуњен, превише растројен да га одговара. Уместо тога, помогао је Љубенку да изнесе у двориште широки тросед из дневне собе и усправи га уз високи зид. Новосађанин је продрмао масивни комад намештаја, задовољно закључио да ће му издржати тежину, а онда дао главом Младену знак да стане леђима уз зид и склопи руке испреплетених прстију, направи му оно што су као клинци називали лоповским мердевинама. „Сигуран си у ово?“, успео је да процеди док је небо бледело иза тамног руба зида у препознатљивију боју раног јутра. „Наравно“, шапнуо је Љубенко. „Доста ми је више свега. Има да ме запамте сви одреда. Видећеш. А ти? Нећеш са мном?“ Младен га је нетремице посматрао неколико тренутака, а онда одмахнуо главом. „Не. Знаш мене. Још кад сам улазио, заклео сам се да ћу остати до краја. Али, ти… Ти се макар потруди да тај крај дође убрзо, и за Тамару и за мене.“ Љубенко га погледа у очи, још једном климну главом без речи, па стави десну ногу у узенгију коју му је Младен направио, ослони 114


се рукама о његова рамена и вину се увис. Начас је нагазио десном ногом на лево Младеново раме, одбацио се и секунд касније ускобељао се на усправљени крај троседа. Младен се сад удаљио од зида и загледао увис. Љубенко му се осмехнуо одозго, подигао руку у знак поздрава, и скочио са краја троседа, дохвативши храпаву ивицу зида. Уз стењање и напрезање мишића, подигао је труп довољно да забаци десну ногу преко руба. Одмах затим, усправио се тријумфално и сео, огласивши се победничким покликом. „Пази како се спушташ!“, довикну му Младен. „Било би глупо да…“ Али Љубенка већ више није било тамо: у једном трену његова силуета оцртавала се спрам неба, већ следећег је ишчезла. С друге стране зида зачуо се туп удар о земљу, и одмах затим гласан прасак. Прасак због ког је Младен начас помислио да је Љубенко у доскоку сломио некакву грану. А онда продоран крик агоније који је истог трена у Младеновој глави распршио и последњу помисао на то. „Љубенко! Љубенко, човече! Хеј… Јави се! Хеј, шта се десило! Чујеш? Љубенко!“ Урлање с друге стране зида начас је престало, а онда су га заменили јецаји. „Реци ми! Шта се догодило! Чујеш ли?“ Младен је стајао припијен уз зид крај усправљеног троседа, покушавајући да разабере неразговетне речи између јецаја. Крајичком ока приметио је како се од врата која су из дневне собе водила у двориште одваја сенка: била је то Тамара, буновна и крмељива, у дугачкој мајици за спавање, рашчупане косе и несигурног корака. „Младене? Śта је било? Ко то виће? Ђе је Љубенко…?“ Подигао је нагло руку како би је ућуткао. Деловало је. Стала је у месту, на пола пута између базена и места крај зида где је стајао. „Љубенко!“, викну Младен поново. „…прелом…“, зачуло се с друге стране. „…лева… потколеница…“ Стењање, крик, јецаји бола. „Видим… кост…“ Тамара је принела руку устима и разрогачено гледала у Младена. „Добро, не померај се! Све су сигурно снимили, сачекај само мало, хитна помоћ је сигурно на путу!“ Љубенко је сада цвилео. 115


70 „Шта чекате?“, раздра се Младен обазирући се око себе по дворишту, пошто је знао да га камере покривају из најмање пет углова. „Шта чекате, мајку вам јебем ненормалну, што не шаљете некога да му помогне?“ Звуци с друге стране зида су утихнули. Тамара је и даље стајала укочено као кип. Погледао јој је у очи и тамо видео одраз сопственог очајања, резултата спознаје да нико не може – или не жели да их чује. Понесен изненадним импулсом, он се баци на тросед и некако успе да се узвере уз њега, дошавши на тренутак у озбиљну опасност да се заједно са њим претури и можда разбије о камене плоче дворишта. Онда из скока дохвати горњи руб зида, опонашајући оно што је Љубенко учинио пре само неколико минута. Придигао се до ивице, опкорачио ширину зида и остао начас тако, задихан. Угледао је Новосађанина у подножју зида – младић је лежао на боку, а лева нога испод колена стајала му је под неприродним углом. Потколеница му је пукла негде на половини и шиљати део кости штрчао је у страну, окрвављен. Чинило се да је Љубенко у несвестици, да га је свладао бол. За Младена није било дилеме: спустиће се са зида – много опрезније, како не би и сâм нешто поломио, а онда отићи по помоћ, или ће некако пренети Љубенка на леђима испред куће. Осмотрио је околину – шумарак је био тих, непомичан, као да ишчекује његову одлуку. Погледао је тле испод себе, помисливши да би најбоље било да се ухвати рукама за ивицу зида, сасвим опружи и онда пусти, спреман да се у тренутку кад му стопала дотакну травнату земљу скотрља у страну и ублажи удар. А онда је у грмљу и сенкама наслутио покрет. Тргао се и подигао главу. Нешто се приближавало, бешумно и невероватно брзо: видео је то по благом лелујању шипражја и промени шара сенки на тлу. Једно, два, три, пет обличја, са различитих страна: сва су муњевито хитала према месту где је лежао повређени младић. Младен осети како му се костреше длачице на потиљку и пригуши крик који му је нарастао у грлу. Није ни приметио да стеже храпаве ивице зида толико да му је испод ноктију потекла крв. Избили су на малу чистину испод зида готово истовремено. Пси, помислио је Младен, дивљи пси. Али његов пренеражени ум само је одбијао да прихвати оно што је видео испод себе. Била су то створења пре налик на хијене него на псе, кратке црне длаке, са 116


уздигнутим хрбатом иза главе, затупастих њушки и огромних, балавих чељусти. Укопала су се начас у месту, окруживши Љубенка, а онда је највеће међу њима подигло гломазну главу и погледало у Младена црвеним очима пуним хладне, убилачке мржње. Звер зарежа и тај звук – дубок, свепрожимајући, звук какав се чује само у најгорим кошмарима – даде знак осталима да кидишу. Љубенка је нови бол накратко вратио свести. Дошао је себи само да би вриснуо и закркљао док су га паклена створења растрзала наживо. Младен је реаговао нагонски, без иједне мисли, ума прекривеног копреном црног ужаса. Пребацио је десну ногу натраг, уз унутрашњу страну зида, и склизнуо доле, одравши притом дланове и мишице, па ударио о усправљени тросед, претурио га и заједно с њим треснуо на травњак дворишта. „Млађо!“, крикнула је Тамара, која је све време стајала крај базена, скамењена због грозних звукова који су допирали с друге стране. Младен је успео да устане, посрћући, чим је пао, да би затим одмах јурнуо према њој, ухватио је око струка и понео са собом, преплављен адреналином, у варљиву унутрашњост Куће. Гласни звуци гозбе тамо напољу, пригушени стакленим вратима и прозором, убрзо су утихнули. Мало касније, из шумарка око куће зачуо се безбрижан цвркут птица. Читав тај дан провели су унутра, загрљени и уплашени као деца. После првобитног шока, Младенове мисли јурцале су на све стране. Покушавао је да пронађе неки смисао у свему што се догодило од оног дана када су последњи пут чули глас водитељке програма, који је објавио да у Кући остају последња три такмичара. Тонуо је у отупео дремеж и трзао се из њега на звуке муклог режања, кидања и жвакања меса и костију, звуке који му нису избијали из главе. Већ је било поподне, судећи по положају сунца на небу, када је оставио Тамару, која је побегла у дубок сан, и отишао у кухињу. Тамо је почео методично да вади све што је могао да нађе у фиокама и преградама, и ређа пронађене предмете по поду. Намирнице из замрзивача који се полако кравио ставио је у судоперу и на радну површину. Било му је потребно да ради нешто са иоле смисла. „Никад нећемо изаћ одавле, јелда?“ Тамарин глас га је тргао усред пописа хране коју су морали да искористе што пре, како се не би укварила. Окренуо се и угледао је 117


70 ослоњену о довратак Женске собе, где ју је оставио да спава. Оставио је полуодмрзнуто пиле, обрисао руке крпом и пришао јој. „Немој тако да говориш“, казао је и уклонио јој руком прамен косе с чела. „Наравно да ћемо изаћи.“ „Кô што је Љубенко изашô?“ Ћутке ју је загрлио, снажно, снажно, зато што није знао шта да јој одговори на то. Мало касније, пустио ју је и на силу се осмехнуо. „Хајде сад да ми помогнеш. Да спремимо ручак. Глупо је да оволика храна пропадне.“ Те ноћи су легли заједно, у Младенов кревет. У спаваћим собама није било прозора, и када би се затворила врата, тамо је било мрачно као у гробници. Из сна су га дозвали благи додири у тмини, додири Тамариних руку. Препустио им се, дозволио да га прожме њена топлота, и накратко није више било ни Куће, ни безумља у које се све претворило, мирис женског тела прогутао је остатак васионе и он се са захвалношћу изгубио у њему. Није му засметало ни када је у грчевима врхунца узвикивала неко туђе, непознато име. После тог кратког, нестварног плеса чула у мрклом мраку, Младен је заспао грлећи је чврсто, заспао сном дубоким, окрепљујућим, лишеним кошмара. Пробудила га је ломљава стакла. Начас није знао сања ли то или не, а онда се тргао и опипао око себе. Кревет је крај њега био још топао, али Тамаре није било. Кроз одшкринута врата собе продирала је пруга дневне светлости. Устао је, не марећи за то што је сасвим наг, и буновним, несигурним корацима пошао према извору звука. У трпезарији је на поду угледао комадиће кристалне вазе која је некако пре неки дан умакла Љубенковом бесу. Из купатила се чуло како тече вода. Похитао је тамо и угледао њено тело на поду, иза врата од замућене пластике. Отворио их је широм и завртео главом, очију разрогачених од неверице. Тамара је лежала склупчана на плочицама. Вене су јој биле пререзане изнад оба длана, а у десној шаци је држала велики, назубљен комад кристала орошен крвавим капима. Топла вода цурила је у млазу из славине и спирала њену крв у сливник. Без речи, отворио је ормарић са прибором за хитну помоћ и извадио газу, завоје, средство за дезинфекцију. Још није било касно. На полици изнад лавабоа видео је отворену бочицу Тамариних аналгетика, у којој је било остало још само неколико капсула. 118


Затворио је славину, умотао голу девојку у велики пешкир и пренео је у собу, а онда прионуо на заустављање крварења. На сву срећу, млада Босанка није била вична ономе што је покушала и посекотине су биле плитке. Када је завршио са завојима, загрлио ју је, загњуривши лице у њену млитаву, мокру косу. „Будало једна“, промрсио је кроз јецаје који су му потресали рамена, „зар не знаш да сада само тебе имам?“ Није добио никакав одговор. Дани и ноћи су се потом слили у неразазнатљив низ. Младен је испрва покушавао да заинтересује Тамару, да је мотивише за заједнички задатак опстанка пописивањем предмета и алата које имају на располагању у Кући, кувањем хране на плину, запиткивањем о свему и свачему, али убрзо је одустао. После покушаја самоубиства, као да је нагло остарила за тридесет или четрдесет година – кретала се споро, погурена, расплинутог погледа, ретко препознајући Младеново лице. Јела је механички, уз његову помоћ, а он се трудио да је сваког дана макар на неколико сати изведе у двориште и остави у баштенској столици, прекривену лаким ћебетом, под шкртим мајским сунцем. У међувремену, небо је покушавало да разговара са њим. Било је то обично у сутон или у освит; кад год би био будан у то доба дана, стајао је напољу и зурио увис, у несвакидашње боје, одсеве и шаре, бесан на себе што не уме да дешифрује тај необичан језик. Повремено би помислио да се Кућа за посматрање неким чудом нашла у стакленој кугли, одсечена од остатка света, и да светлост до ње сада допире кроз дебео кристал, расипа се неприродно и боји све око њега бојама за које он нема ни имена. С времена на време, пришао би зиду преко којег је оног дана Љубенко покушао да умакне натраг у стварност, приљубио мршав, чекињави образ уз топао камен и ослушнуо. Без изузетка, чуо би – или би му макар његов ум тако саопштио – дубоко, тихо дисање звери на опрезу, спремних да кидишу на свакога ко би се поново одважио да скочи са зида. У све ређим интервалима луцидности, помишљао је на то да је посреди последњи испит, последња препрека до победе, када ће га прогласити за Последњег. Али онај све суженији, разборити кутак његовог мозга готово одмах би одговорио на такву помисао – Тамара је сада из летаргије полако тонула у кататонију, и свакако више није могла да му буде такмац. 119


70 Негде успут, потрошили су и последњу трунку хране. Последњу конзерву са туњевином, последњу кесицу супе, последњи комад плазма кекса, последње плесниво парче хлеба за тост, и Младен је успевао да мисли само на глад, глад какву никада раније није искусио, осећај празнине и жудње који га је потпуно прождрао, створио од њега нешто једва боље од животиње: глад од које има халуцинације, глад од које се буди ноћу и слути чулима зверски изоштреним кретање у другим просторијама Куће, као да су се добри вилењаци продуцентске компаније која га је сместила унутра са једанаест других несрећника пре читаве вечности у међувремену претворили у злодухе и сад тај бизарни мали мизансцен прилагођавају сопственим плановима и циљевима, играју се њиме као уплашеним, изможденим лабораторијским мишем. Престао је да обраћа пажњу на светлосне загонетке на небу. Док је тумарао бесциљно по просторијама Куће за посматрање, свестан крајичком ума да не сме да се препусти као Тамара, да уколико мисли да опстане, преживи, мора да се креће, да нешто ради – док је по милионити пут тромо корачао дуж зида у дворишту, једино је чуо тихи шум ветра у крошњама шуме, и крчање сопственог стомака. Једног јутра је механички проверио да ли кроз славине и даље протиче вода и да ли црвено око гасног казана – толико налик очима оних створења која су с друге стране зида растргла Љубенка – и даље постојано светли. Застао је пред радном површином у кухињи и загледао се у оно што је тамо било поређано. Као кроз маглу, присетио се да је у неком тренутку, док је још имао воље и снаге за то, повадио сав прибор из кухињских елемената и поређао га тамо како би установио шта од свега тога може да се употреби као алат за обијање браве на вратима. Сада му је поглед застао на великој, тешкој месарској сатари која се цаклила међу осталим сечивима, беспрекорно чиста. Узео ју је у руку и одмерио јој тежину, а онда је вратио натраг. Наједном је панично покушавао да призове у сећање тај тренутак када је ту поређао виљушке, ножеве, чекић за месо, оклагију, кашике за салату и остале дрангулије које су укућани користили за време свог боравка у Кући. Да ли је сатара била међу њима или не? Чинило му се да су после једног од успешно обављених задатака били награђени великом прославом у дворишту, а продуценти су их снабдели одраним јагњетом на ражњу; мушкарци, међу њима и Младен, весело су прионули на припрему велике ватре и гозба је потом трајала до дубоко у ноћ. Јесу ли тада, 120


уз месо, добили и прибор за његово транжирање? Али одговор на то му више није био важан. И сáмо присећање на ту давну ноћ пуну мириса вруће јагњетине било је довољно да му се уста напуне пљувачком, а црева закрче јаче него икада. Знао је шта мора да уради ако већ жели да преживи, да победи, буде Последњи. Све би било неупоредиво лакше да има струје. Да може да користи замрзивач. Овако… Пре него што је ступио у Тамарину собу, помислио је како су преварени, сви одреда – како је неко успут изменио правила тог одвратног реалити програма, тако да награда за останак у Кући до краја више нису били новац, слава и све што уз то иде. Не, награда за то сада је био живот – а сви они укућани који су имали ту несрећу да буду избачени гласовима гледалаца пре краја вероватно су ликвидирани, пред безброј камера, на радост и задовољство крвожедних воајера који траже достојну забаву за своју ТВ претплату. Како се Љубенкова смрт уклапа у то? Па… савршено. Публика свакако није била у прилици да раније види нешто слично. Баш као ни ово што ће убрзо видети. Тамара је била лака као перце када ју је подигао са кревета који се усмрдео од урина и старог измета. Једнако нежно као што ју је редовно појио водом сваког дана, однео ју је до купатила и спустио на плочице пода. Свукао је са ње мајицу и гаћице, откривши јој избочена ребра, спласле груди и упао трбух. Пустио је из туша топлу воду, а онда почео да је пере бескрајно споро, пажљиво, да јој шапуће бесмислице; реаговала је само тихим стењањем и начас отворила очи, које су се окренуле према њему без препознавања, а онда поново заколутале и склопиле се. Сео је крај ње, узео је тако мокру у наручје и љуљао се с њом неко време, мазећи је по коси, мршавим раменима и леђима, па најзад устао, подигао је са пода и однео у кухињу. Тамо ју је положио на велики трпезаријски сто за којим су толико пута заједно обедовали и полако јој развезао завоје око ручних зглобова. Са извесним задовољством приметио је да јој посекотине са унутрашње стране, где је пререзала себи вене, зацељују без инфекције. Онда се исцерио сâм себи због ироније свега тога и начас ухватио сопствени одраз у углачаној површини бескорисног фрижидера од инокса: био је то махнити кез лобање створења које се тетура на рубу између живота и смрти, разума и лудила. 121


70 Није имао чиме да привеже Тамару за сто, али мислио је да то неће бити ни потребно. Много важније је било да јој стегне мишицу изнад превоја лакта леве руке како би зауставио циркулацију. Учинио је то Тамарином еластичном траком за косу, коју је обавио неколико пута око њене млитаве мишице, а онда се окренуо шпорету, где је пламен гасне рингле био пуштен до максимума. Сечиво сатаре било је готово усијано. Удахнуо је дубоко неколико пута, затворио очи, а онда навукао заштитну кухињску рукавицу и узео сечиво. Повукао је Тамарину руку, ослонио је о радну површину и пре него што је стигао да се предомисли, замахнуо свом преосталом снагом. Мислио је да је спреман на оно што га чека, али тупи удар, прштање крви и њено цврчање на врелом металу, трзај Тамарине глатко одсечене леве шаке налик на хропац неког крупног паука, девојчино праћакање и крик из најскривенијих дубина онога што јој је преостало од душе – све то је ипак било превише. У тим тренуцима, Младен – онај стари, добри, увек ведар и оптимистичан градски момак кога је шарм и веселост толико пута избавила од номинација за избацивање из Куће – повукао се у уточиште свог ума, одакле је могао са немалим чуђењем да посматра како његова љуштура механички ради све оно што је он раније замислио: пржи Тамарину рану усијаним сечивом, дезинфикује је и увија, а онда односи девојчино обезнањено и знојем орошено тело у таму њене собе, па се враћа у кухињу и убацује одсечену шаку у лонац са спремном засољеном и зачињеном водом. Данас за ручак имамо супицу, душо, помислио је док му је вода ишла на уста. Ништа ти не брини, издржаћемо све ово ти и ја. И док је мешао варјачом кључалу воду у лонцу, није могао да не помисли на Тамарина складна, месната стопала, дугачке извајане бутине и сочне, лоптасте гузове. Да, све би било далеко лакше да има струје – да ради замрзивач. Није тачно знао како му је пало на памет да Собу истине претвори у храм. Као и све остале просторије у кући, тај скучени собичак где су укућани разговарали са Великим Посматрачем електронски изобличеног гласа, добијали задатке, разоткривали своја најскривенија осећања и мишљења у вези са другим учесницима програма и предлагали их за недељно избацивање из Куће, био је без прозора и самим тим осуђен на потпуни мрак без електричног светла. Младен је у једној фиоци у кухињи пронашао двадесетак свећа 122


и пакет са кутијама шибица. Четири свеће је сачувао за Женску собу, у коју је одлазио само кад огладни, док је остале распоредио по маленој просторији, око велике фотеље и испред празног екрана. Испод пламичака је ређао предмете који су завређивали то место – неколико фотографија из његовог, Љубенковог и Тамариног новчаника, златан ланчић са привеском у облику срца с Тамариног врата, металну фигурицу-ципелу из игре „монопол“ коју је од детињства чувао и носио свуд са собом као амајлију, наочари за сунце које је злосрећни Новосађанин оставио за собом… и кости. Једном приликом, није више могао да израчуна ког дана по реду после Љубенковог одласка, решио је да у Соби истине промени распоред тих реликвија и дода им нове. Док је прилазио свом малом храму и безвољно жвакао пресни комад Тамариног образа – више није имао воље ни да припрема њено месо на плавичастом плинском пламену – прошао је крај херметичких врата Куће и изненада забезекнуто схватио да су одшкринута. Зурио је непомично у њих, с неверицом. Онда је прогутао последњи залогај бљутавог меса, окренуо се и отишао у Женску собу. Тамара је висила о ремењу које је направио од исцепане постељине и окачио о носаче са којих је претходно скинуо плафоњере. Неким чудом, још је била жива. Досад јој је појео обе шаке, оба стопала, лево уво, гузове и добар део десне бутине. У одсјају пламенова свећа, кроз крваву рупу која јој је зјапила с леве стране лица беласала јој се горња вилица и део лобање. Наслутила је покрет док јој је прилазио са кухињским ножем у руци и капак на оку јој се трзнуо, у покушају да се подигне и оголи око које више ништа није могло да види. Упркос његовом труду да јој бутину добро очисти – најпре средством за дезинфекцију, а када је њега понестало, и преосталом количином ракије из једне од флаша затурених за време оне журке која се одиграла у неком другом свету, пре толико милиона година – рана јој се загадила и по њој су већ одавно милеле муве и у сировом месу остављале јајашца. „Готово је, срећо, лафице, Тамара, царице“, шапнуо јој је промукло у преостало уво. „Победили смо.“ Брзо је трзнуо руком: сечиво јој је глатко прешло преко гркљана. Крв је шикнула и пљуснула на прљави ружичасти итисон, попрскавши Младена по босим стопалима. Испустио је нож, а затим полако пошао у купатило, где је црвена лампица на гасном бојлеру и даље равнодушно жмиркала. 123


70 Пустио је туш и стао испод млаког млаза; остао је да стоји тако, у месту, док је вода спирала са њега прљавштину и сукрвицу. За који минут ће се обрисати, бацити пешкир и отворити кофер са чистом одећом, спремном за његов излазак пред одушевљену публику: беле фармерке и мајица биће му мало превелики, пошто је протеклих недеља прилично изгубио на тежини, али ништа зато. Он је Последњи, једини који је издржао до краја, звезда коју ће памтити генерације и генерације. Удисао је дубоко и гледао око себе, памтећи и последњи детаљ Куће, како је никада не би заборавио. А када буде коначно отворио врата коју су из режије откључали у неком тренутку његове непажње, јурнуће тријумфално белим пластичним тунелом као да се поново рађа, спреман за славу коју је заслужио. Ово издање серијала „До последњег“ биће несумњиво, без икакве конкуренције, најгледанији реалити шоу свих времена.

124


Надежда Пурић Јовановић СА ВЕРМАХТОМ У ШРЕХ (одломак из рукописа)

(...) Наредила је да је не дирају кад опет почну бомбе, јер су је вукући у брзини на оним носилима толико измрцварили да се није опоравила следећих месец дана. Само су је бадава измучили. На ову кућу бомбе једноставно не падају. Сама не може ништа: матора вештица може само језиком да палаца и очима да мрда. Главу помера минимално. Тако је речено оном службенику који је такође проверавао све по кући. Тако је писало у документима. „Минимално.“ Ако ово потраје, неће имати ко да је окрене. Ако погине, таман је спремна за сандук. Тамо ће ионако да прохода, и на рукама и на ногама, свим удовима, цела. Доктор опет није хтео у склониште, али она га је натерала. По ко зна који пут понављало се убеђивање. Шта може да изгуби, питао је без икакве наде да јој се може супротставити. „А шта ја могу да изгубим?“, одвратила је горко. „Шта да изгубим, ово лежање?“ Једино вредно што може да се изгуби јесу хартијетине у том коферу. „Иди, молим те, не зановетај. На ову кућу бомбе једноставно не падају.“ „Боље је да оде само Томанија. Она нек понесе књиге. Ја не могу са оним старцима и децом...“ „Имаш још само пар минута. Томанија је са својим пртљагом већ отишла. Ти шта чекаш? Да почну бомбе па да те затекну на улици? Да се хартије разлете? Знаш да то не бих поднела. Ако преживиш после те бомбе, чиме ћеш да скупљаш хартије? Том једном руком?“ „Ти већ имаш разрађене сцене! То је твој нови роман? Или тек новела?“ „О да... Но, време истиче, тик-так!“ „Само се за своју гузицу бринеш!“ „Хвала што моје списе сматраш да су за гузицу. Па ето, можеш да обришеш дупе њима. И још дупета која претекну!“ „А шта ћу ја ако погинеш?“ 125


70 „Онако како смо се договорили и ако само умрем. Умирем двадесет година. Моја смрт је готова ствар. Твоја није.“ „Да ли си свесна шта ми товариш на врат? Да ли мислиш да ја имам неку савест?“ „Савест ти једино и налаже да се склониш заједно са папирима. Томанија је већ отишла...“ „Знамо да је Томанија отишла. А ти си јој врло лукаво дала онај кофер, а још лукавије наредила да овај кофер носим ја“ „Мислим да она не може да носи два кофера. А не можеш ни ти, знамо то. Иди, молим те, само ми отежаваш.“ „А ако погинем до склоништа? Или ако разнесу склониште?“ „А ако погинеш овде? И папири се запале и разлете... Иди, треба ти тридесет секунди до тамо. Неће авиони још. Сирене и јесу знак да се бежи... Само прошли пут нису свирали на време. Иди, молим те.“ Томанија јој је већ била заменила пелене. Воду ће узети преко гуме, на цевчицу. Лежаће и чекаће. Можда ће и спавати. И када је скоро пола зида било срушено, Зорка није хтела да поверује да је граната пала директно на кућу, него је веровала, оном чврстином која ју је и одржавала у животу, да се четврти зид срушио од онога што је разнело кућу преко пута. Зато ју је запањио изглед позорнице. Томанија јој је испричала да је у шрех Вермахтов официр, и изгледа још један који ту долази. У „сецесији“, коју је толико волела, тако лепа и једноставна а опет накићена. Ћутале су и једна и друга о њеним власницима. Можда су је и продали... Вермахт је у тој лепој зградици, а она није знала њихове чинове. Зорка се тада била наљутила на њу, тражила да јој описује како су изгледали украси на униформи, као да је то пресудно по исход рата. Томанија уопште није примећивала такве детаље, а није хтела да лаже. После јој је било жао, јер то што је она удовица официруша, не значи и да сирота Томка мора сваку еполету да распознаје. Кућа на два спрата била је по дијагонали од њене и да би их шпијунирала требало је да се прикучи прозору. Онај њен син Милутин није то дозвољавао „поготово када постоји стална опасност од детонације“. Тако је Зорка, коју су свукли у приземље, остајала дубоко увучена у позадину, у ниши која је некада била трпезарија. Када јој је дакле саопштено да је Вермахт од капије десно она кућа, Зорка је коначно склопила све делове мозаика. Израсла јој је слика Ахиловог штита. И сада се та слика не подудара са оним што 126


види: види како је неки големи стаклени, као у загонеци, прозирни клин забоден у зид, и кроз тај отвор види рушевине. Док је њено тело било сасушено, мозак јој је био као очуван у формалину, а тако је и замишљала своју главу: са шеширом у облику тегле. Као докторову руку у подруму. Глава-туршија. Доктор наредио да је окрећу као прасе на ражњу. Када се дим разишао, и када је наступила тишина, и када је кроз мирис угарака и петролеја, чега ли, осетила дашак свежег ваздуха, нека хартија је слетела ко зна откуда. Сабласни мир. Да се барем чују јауци. Да је барем дотакне страх. Шта је она – чудовиште? Зар није? Са овом скаламеријом преко себе. Битно да јој главу не смрскају, тело ионако не осећа. Ако се којим случајем нешто обруши на њу, каратаван сигурно неће. Ипак је била помислила да је крај. А то је мислила и онда када се срушила, она, а не кућа, а не зид. И онда када су је износили из куће. Заправо, често је помишљала да је крај. А онда... прашина се разлети, неко невидљив пребрише прозор. Живот постоји, само треба да се врати. И зазвонио је телефон, одбројала је три пута. И потом утихнуо. Слика није више на зиду, на зиду је светлија сенка слике. Сенка сенке. Неколико пута су интервенисали код фотографа док није дошла у свој коначни и прихватљиви облик: да буде довољно велика да се сагледају сви детаљи – и вењак на корицама, и натпис о експонату, и њена фотографија поред романа, и реч „Дубровник“, и Дубровник у даљини. Срушила се изгледа од детонације. Вероватно се и поломила. А можда је само склизнула, забила се подножјем и остала наслоњена на зид. Ирена је тамо била као декоратер. Протежирали су је, протежирали и на крају је од слабе сликарке постала солидан фотограф. Или је то због нарочитог објекта приказаног на слици. Донела је читаве серије фотографија са изложбе. Лепе жене, у смеху, разговору. Стоје крај експоната. Неке распознаје, неке не распознаје. Али најважнија серија, она због које је Ирена код Зорке добила статус солидног фотографа јесте шест слика на којима је њена књига. „Кућа“. На корицама је усамљена вила, уска и висока, некакав летњиковац, некакав павиљон иза кога се назире вењак, бела, са зеленим кровом – толико далеко од њене рођене куће о којој роман говори. 127


70 По препоруци вазда опрезног доктора, није било добро да се на корице стави „прави објекат“. „Кућа је кућа, шта има везе што таква кућа нигде у Београду не може да се нађе“... – А могла је, само то тада нису знали, нису залазили даље од Славије. Поред романа стоји фотографија: сталак за читање испред кога је Зорка на високо подигнутом узглављу. Гледа у камеру и каже да се никада неће предати. Тако је са зида спао и њен велики успех. На незапаженој и неуспешној изложби. Фама која се као дигла око списатељице из кревета. Чудна ми чуда. Женски подвиг, велик, можеш мислити. Ко зна шта је Ирена тамо причала о њој. Додуше, постоји репортажа са изложбе у „Женском свету“, постоје фотографије. Ми, жене, освојићемо свет. Ми, жене, завладаћемо као праведнице. Смешно, смешно. Ипак, стигао јој је идуће године позив из Словеније. Марја Циленшек, учитељица из Птуја, поздравља је. Роман јој је диван. Фотографија са књижевне седељке о њеној књизи. Ко зна, да није инвалидна, не би је нико никада ни читао. Ако пут није сувише напоран, она би јој обезбедила смештај и боравак, и у књижевном клубу који води имала би вече посвећено њој. Зорка је била ганута. Како сада да јој објасни да она не може на тако далек пут, али Марја може да дође у Београд. Само да допутује, Зорка ће се побринути за све. Чуле су се и телефоном. Доћи ће на распусту. Преко лета нема времена. Никада није била у Београду. Ни Зорка у словеначким горама никада није била... Ирена је морала да јој до детаља исприча сваку појединост, иако је носила и фотографске доказе. То Зорки није било довољно, питала је за сваку ситницу. Пиле. Пансион. Мала браћа. Чај. Ирена је вероватно доста тога и измислила, ипак је Зорка била стара занемоћала свекрва која закера. И вероватно је измислила и онај део где госпођица Комазец представља роман „Кућа“ у подне тог касносептембарског дана. Ловила је сваку речцу Ирениног исказа не би ли доказала да је снаха лаже, да измишља читаве пасусе не би ли јој се додворила. „Било око тридесетак у публици.“ Није их бројала. Значи, вероватно домаћица, Ирена и још нека која се ту случајно затекла, можда са пријатељицом. Четири-пет увр'главе. 128


Зашто није сликала публику када је било толико гостију? Сликала је и публику, али то је она крајња слика, осветљена. Успело јој двадесетак слика. „Онда нешто не радиш како треба...“, није одолела да јој каже. Зашто је морала то да јој каже? Ирена је као пречула. Наставила је да говори. Да је било спарно, да вероватно зато није било много посетилаца. После је дошла ђачка екскурзија из Подгорице, неки матуранти. Они су гледали изложбу. А и морала је да води рачуна о Јелици. Бринула се за њу, прво није хтела да изађе из собе. „Занимљиво“, одговорила је Зорка као да је једва чекала, „мени је Јелица испричала сасвим друго...“ Захваљивала се што ју је послала у Дубровник јер је то учинило преокрет у њеном животу. Како је била тако глупа да себи дозволи да је преплаше. Сад има нове планове за будућност. „Зорка, нема начина да вам се захвалим на свему што сте учинили за мене.“ Да ли је могла нешто да учини за Јелицу, када јој је то стварно било потребно, када су је ухапсили и одвели? Да ли је ипак постојао начин да да макар покуша да је извуче са Бањице? Све што зна од 1923. зна из своје главе, или по ономе што је прочитала, или што су јој причали, или што је чула на радију. То што види, само је делић стварности. Ахилов штит је стајао пред њом дубоко засечен. А када се срушио преостали ћошак зграде, то што је видела, уз страховит тресак, уз глисандо цигала, уочила је још и плаво небо. Плаво и чисто пилотима и авионима. Замишља пилота, и замишља план града из двадесетих година, када није морала да слуша извештаје гласника. И одмиче пилота далеко, далеко. Нема их, не чује ништа сигурно већ пола сата. Докле уопште може да чује? Само да не гађају Бањицу. Да ли ће знати ако неко њен погине? Шта ће радити ако неко уђе кроз овај отвор? Јелица је према Иренином сведочењу испочетка само седела у соби виле Маре, где је било смештено особље. Мислила је да ће Јелицу именовати као асистента, а именовала ју је као помоћницу, и то кућну. Собарица која служи Ирену, службеног декоратера Изложбе књига југословенских женских писаца. Један дан, тако је Ирена причала, само је затекла празну собу. Јелица је коначно сама изашла. А после је дошла држећи једну у другој руци. Зорка је подозревала да су се потукле, њих две, или да се потукла са неким. Не би је чудило, иако Јелица није била агресивна. У таквом стању живчане отупелости ко зна шта јој је било у 129


70 глави. Званична верзија била је да се оклизнула на Страдуну и да јој је неки младић помогао да дође до смештаја. Ко зна како је било. Тек у Београд се вратила са завијеном руком. „Ништа страшно.“ То око руке и то око фотографија са изложбе у дубровачкој Препарандији потпуно је замаглило један други важан догађај из кога је Зорка касније црпла инспирацију, а који је открила тек у децембру када је изашао нови Женски покрет: како су Хрватице опструирале Конгрес. „Ајде сада да ми испричаш све, од почетка до краја.“ Тако је рекла Јелици која је седела снуждена на столици поред кревета, молећиво, умекшаног гласа, а опет, заповеднички. Можда није ни умела другачије. Сви остали замољени су да изађу, не би ли њих две разговарале насамо. Јеличино држање и поглед нису одавали да је Зорка ту. Поновила је. „Молим те, реци ми. Причај све од почетка до краја, слободно.“ „Вама нико ништа није рекао?“ „Рекли су ми штошта, али ја хоћу да чујем то од тебе. Сматрам да имам право на минимум истине коју ћу чути из твојих уста.“ Јелица је само одмахнула главом. Не зна одакле би почела. Зорка је ту већ изгубила стрпљење. Сматрала је да је довољно поставити питање. „Јел те Милутин напаствовао?“ Јелица се згранула. Провокација или не, успела је. „Зашто тако кажете?“ „Зато што не видим разлога да би ти отишла од нас.“ „Вама је све роман! Милутин ме напаствовао? Како, када?“ Ова Јеличина претерана реакција ипак је довела Зорку у ону позицију када је задовољна исходом, али јој ипак један црв сумње говори да је у праву. Свеједно зашто, о томе очигледно никада неће ништа сазнати, нити да ју је напаствовао, нити да је није напаствовао. Можда је она њега напаствовала? „Добро, није, у реду. Али зашто си отишла?“ „Зашто ви не пишете више под његовим именом, него користите своје?“ „Хоћеш да кажеш да си ме открила?“ „Зорка, десет година сам гледала мајку како записује и куца то што јој ви диктирате. Милутина никад и нигде нисам видела како седи и пише. Па и будала би схватила да користите његово име. Кад би могао да напише онолике приче и романе?“ 130


„Знала сам да сви то знају... И није десет него седам.“ „Па Зорка драга, то је толико очигледно, да ја не знам зашто уопште разговарамо о томе.“ „Ја сам мислила да си ти задовољна. Све је било у реду, а онда сте се вратили из Словеније и ти си отишла после неколико дана. Шта се десило у Словенији?“ „Ништа значајно. Научила сам да смучам.“ Зорка је замишљала, да је у Словенији Милутин искористио неку прилику коју није имао у Београду да покаже скривени пламен Јелици. Већ су га хватале оне мушке године. Тачније, била је потпуно убеђена да их је Јелица напустила због тога. Држала је тај мали сценарио у глави, као тајну коју дели са Милутином. Разумела би га. Ретко лепа била је Јелица. Напустила је синовљево име тридесет прве, онда када је постао шеф кабинета министра саобраћаја. Док је био чиновник, некако је и могло да се покрије – па побогу, има толико Милутина и толико Стефановића, заправо, могло је да се балансира, но када је дошао на чело кабинета, ствари су се за Зорку искомпликовале. Или је она то тако волела да види. Решила је да не пише више под синовљим именом. То је значило да све оне текстове сада једноставно може да окачи на мачков реп. Али слобода коју је осетила, одрекавши се псеудонима, још је била већа. Писаће под својим именом, па како буде. Сада ће јој Томанија и доктор писати, под именом Зорке Стефановић, као што је она, Зорка, писала под именом свога сина. У њеном сећању болећиви Милутинов израз када је дошао свечано да саопшти мајци да је шеф кабинета, па она мала пауза која је потом уследила, оно непостављено питање да ли може да га ослободи тог баласта, барем сада, када је шеф кабинета, она је прихватила као своју идеју. Није још био ни завршио реченицу до краја, а мајка је већ великодушно саопштавала да коначно излази из сенке. О свему ће ћутати у јавности. Милутин више не пише, истутњао се – то ће бити званичан одговор. Само неколико људи га је „препознало“ – у његовом свету нема баш много љубитеља књижевности, а и давали су му подршку – добро је што пише, занимљиво. Нису се удубљивали. Ни он сам се није удубљивао – све што је имао од тог мајчиног писања било је неколико мањих непријатности када баш није могао да избегне разговор о томе и морао да одглуми. Али сада, на вишој функцији, неки зао језик би могао да му натакне још и то писање на врат. Нити је шеф кабинета богзна колико висок 131


70 положај, нити је писање грех – па толики чиновници министарстава су писали. Ипак би било боље да се та ствар заташка, да се једноставно пусти низ воду. Данас-сутра, може све да се открије, па куд ће онда од срамоте. Зорка нека пише под својим именом. Зорка је сада требало да окачи мачку о реп све што је радила и да почне испочетка. Као да је нова са својих шездесет и колико година. Стил треба такође променити. Да је не би препознали. Била је час у историјском, час у детективском, час у љубавном роману... „Увек су те интересовали мотори и аутомобили, и ми смо мислили да је добро што удовољавамо твојим жељама. Имала си све...“ „Хоћете искрено да вам кажем“, Јелица не пусти Зорку да доврши тираду, „искрено, најискреније? И поред тога што сам имала све (овде се искревељила) ја сам вама била слушкиња као и моја мајка. Јесам имала све (опет кревељење) али зато што сам служила а не зато што сте ви племенити. Сва ваша култура, све ваше образовање долази од тога што сте обична буржоазија. Да мајка и ја нисмо дошле код вас да служимо, да служимо, Зорка, никада не бисмо могле да имамо то што имамо! А што је у ствари ваше!“ „А шта си ти хтела? Шта ти је ускраћено? Ја сам те гледала као ћерку, као ћерку, Јелице, коју никада нисам имала!“ „А Милутин ми је онда брат? Па да нећете сада да пишете под мојим именом?“ Ово је било увредљиво. Зорка је ућутала. Када је савладала гнев, на ћеркину дрскост, рече јој дубоко и уморно: „Ја, Јелице, пишем сада, под својим именом. Могла си барем толико да се распиташ!“ У петак Томанија није рекла да је напукло свих седам јаја које је кувала. Пукотине су се виделе, баш зато јер је покушала да их прекрије оном кудељом. Имале су кучину обојену у зелено још од пре рата. Та боја је сада била нека неодређена, ни зелена ни смеђа. Све у свему, са оним бледуњавом бојом на јајима, прилично јадно. Ако ће им таква бити ускршња јаја, боље да их и немају. Какав Ускрс, какви бакрачи. Али није хтела ништа да јој каже. Јаја су попуцала и '34. Само тада је јаја било барем десет пута више. Попуцала јаја једноставно су бацале. Нису препокривале натрулом кучином која је представљала траву. Не би она ни памтила та поломљена јаја да Томанија није толико пута причала о предзнацима несреће у тој давној години. Знала 132


је да ће се нешто ружно десити, чим је толико јаја упропашћено. И уопште ти њени предосећаји, та њена гатања, те сујеверице... А сада, ето, после два дана су бомбардовали. На Васкрс и на Васкршњи понедељак. А кући ништа. Ни-шта. Према томе, то са јајима и предсказањем нема никакве везе, помишљала је Зорка више пута. Све до малочас када је у зиду настала пукотина неупоредиво већа него што су линијице на љусци јајета, гола истина која демантује њену теорију о кући на коју бомбе не падају. „Ипак, тај Милутин те је извукао из притвора. Робијала би бар неколико година.“ „И, зашто ми то сада набијате на нос? Као да ја не знам шта је било.“ „Па кажеш да смо били лоши према теби.“ „А зашто барем једном, Зорка, не изађете из тог свог формалина и покушате да разумете друге?“ „Па то све време покушавам: да схватим зашто си отишла од нас. Шта смо то ми теби урадили да си морала да одеш? И тако си прве прилике славно завршила у затвору да смо исти ми које си напустила морали из тог затвора да те вадимо! Дерле!“ „Ето, нигде нисам пристала. Прво сам била на срамоту целом селу, после сам постала на срамоту породици код које сам живела. И то не само на срамоту, него и на сукоб са законом!“ „Не схваташ. Ја те не осуђујем. Ја сам и послала Милутина да те вади.“ „Послала си ме због Томаније, да би ти Томанија била мирна, да можеш мирно да пишеш своје романчине! Ето зашто си га послала!“ „Сада ме баш вређаш!“ Ћутале су. „Зашто си тако неприступачна? Зашто мислиш да нисам била поносна на тебе?“ „Не мислим ја ништа. То је више него очигледно!“ „Како су уопште сазнали за вас? Како сте дошле у ту ситуацију?“ „Како? Како? Тако што сам ја ишла около и хвалила се како смо ми женске моћне, како нам не требају мушкарци, како можемо да имамо саме своју организацију.“ „Не видим како ти је то наштетило.“ 133


70 „Па тако. Тако што се то некоме није допало. И то баш мислим некој од жена, а не некоме од мушкараца.“ „Читала сам неке вести о тој комуни, али нисам имала појма да си то ти. Име нису објављивали. Касније, када смо сазнали све, били смо јако јако поносни на тебе, Јелице. Мислили смо да су то неке да извиниш, лаке жене тамо, па се нисмо ни интересовали, али после, после, после смо се питали како одмах нисмо схватили да је то наша Јелица.“ Тај официр, писала је после Зорка, тај официр ју је преплашио. (Који чин је имао? Не зна који је чин. Зар Зорка мисли да му је у том тренутку чин гледала? Једва да је схватила шта се дешава када јој је запретио, а не још и чин да му гледа. Побогу, Зорка...) Јелица је мислила да ће их све натрпати у тај камион са стварима и спровести у затвор, а он јој је само рекао, уневши јој се у лице, да се што пре губе одатле. Да ће рећи да их није затекао. Ћутаће и војници, они се ништа не питају. Ухапсили су је пред фабриком, по процедури. А тог официра после је срела. После, када се повратила у живот и постала чак цвркутава девојчица, па тако расположена и Зорки испричала „да јој се нађе, за љубавничке романе“. Можда негде '37-38 године. Најдаље '39. Зато је Зорка живела у истрајној нади да Јелица није ухапшена; а када би се сетила те злокобне вести коју јој је донео смућени Милутин, онда је препакивала чињенице у следећи омот – спасла се Јелица, и сада је са својим официром негде у шуми. Зграбио ју је и одвукао, тако, једноставно, усред бела дана, и повео на скривено место. Доћи ће када се све ово заврши. Хоће ли доћи Јелица са официром, из планине? Хоће ли неко проћи? Хоће ли се нешто померити? И шта је она напокон знала о станарима куће по дијагонали? Толико колико је могла да сагледа преко ограде и то када би је на њено понижено мољакање примакли прозору. Толико колико би јој гласници саопштавали. Сигурно нису чекали на крову да бомбе попадају по њима. И шта ће јој доктор и Томанија рећи када се врате из склоништа? Да ли ће ликовати када се зачују сирене, и коначно је изнети из куће на носилима? Како ће то изгледати? Говорила је, свих десетак пута (стварно, колико су их пута гађали? како то да преброји?) да јој не пада на памет да се одваја од куће. А сада – види зјап. Као да је неко забо велики провидни клин. 134


Када ју је Милутин онако лепо, потихо, уљудно замолио, сјурила је још два поглавља и завршила и роман и сарадњу са „Временом“. И уместо да жали за безбедном позицијом коју јој је доносило синовље име, сада се отиснула у сасвим друге воде. Сада ће напокон писати све онако како јесте, без ублажавања. „Молим вас, господине Јојићу, знате ли ви колико понуда романа о Великом рату имам?“, питао је издавач доктора када му је дискретно наговестио да госпођа Зорка Стефановић управо довршава роман. „И жене?“ „Шта жене?“ „Имате и списатељице које су писале о рату?“ „Морам да проверим... Колико знам, само једна.“ „Добро, ја ћу вам ових дана донети рукопис, па ћете видети о чему се ту ради...“ „Је ли Стефановићка објављивала већ нешто?“, изговорио је да збрза конверзацију. „Јесте... У неким женским магазинима...“, доктор је оклевао са одговором. Ово га је затекло. Шта да каже? Да каже да је објављивала као Милутин Т. а не као Зорка? „Можда би могла њима да понуди...“ Доктор јој је препричавао, а она је имала комплетну слику, са све сатом на ланцу који издавач вади из џепића и саопштава, као узгред, да ипак може да погледа, зашто да не. Али да је сада у великој журби. Окрет и одлазак. Тако се завршава сцена са издавачем. То је било тридесет треће. Или у рану '34. У тој години напуклих јаја Ускрса. Много после тога доктор је рекао да су га одвели. Све њих су одвели у заробљеништво. Ретко ко се спасао. Доктор би писао, „уписаним“ рукописом, Томанија би куцала на машини. Сваки боговетни дан. Говорила му је да нема како да му се захвали. Он њој да не би ни имао ништа од њене захвалности. Томанија је ћутала и куцала, сваким даном све боље. А Јелица им није била рекла да ради у јеврејској школи. Само им је школу поменула. Можда и јесте рекла да је школа јеврејска, за оне који нису прошли нумерус, а они то пречули. Можда је мислила да се ради о Јеврејској улици. Ко зна шта је она тада мислила. Како ће изгледати када се врати из затвора? Ако се врати. Ако је у затвору. Можда је побегла. Рекла је сину како сумња да ће 135


70 пристати на било какву сарадњу. Јелица је непоткупљива. Ако је убију, Зорка то не сме да преживи. Није знала ни да ће Јелица годину и по дана седети као клада у кући. Када су је довели из притвора оне године, као да је била напола пресечена. А шта све још може да буде са њом, сада, септембра '44. Ако није мртва, а нешто јој говори да није, где може да буде, осим у затвору на Бањици. У шуми? Са официром? Одакле она зна шта је сад са Шредингеровом Јелицом? Сузе јој пођоше на очи: презнојила се била Јелица док је објашњавала старој филолошкињи модерне експерименте. Јебла те, Јелице, Шредингерова мачка. И када јој је Милутин рекао, али да не каже Томки, да је Јелица у Бањици, али да ће он учинити све што је у његовој моћи да је отуд спасе, колико је отада прошло? Како је могуће да ништа не знају о њој две године, а да је тек '42. ухапсе. Или '43. Где је била за то време, пре хапшења? Милутин је долазио неколико пута. Колико пута је долазио у Ратарску? Можда седам пута отада. И сваки пут је избегавао њен поглед. То је значило да није спасао Јелицу из Бањице. И значило је да Зорка мора дупло да ћути. О томе да је Јелица ухапшена и о томе да је Милутин није спасао. Дан је био овако. Буђење, у зору. Продавци млека. Зорка на невидљивом унутрашњем папиру пише. То после диктира доктору. Доктор после постави на скелу на њеним прсима одакле Зорка диктира – Томанији. Сваки дан. Пет дана у недељи. Ревизија суботом. Ирена јој је причала да је са секретарицом краљице, румунске краљице која је била добротворка конгреса, разговарала о Зоркином начину писања. Ко зна шта јој је у ствари поведала, али суштина је да је секретарица била заинтересована за жену која већ тринаест година лежи и пише. Мало је зачинила да су јој предвидели највише пет година живота у том стању, предвидели су јој десетак, али Зорка је својом упорношћу и вољом постала пример борбе за живот. Вероватно је слагала, а можда и није, да је сам двор заинтересован за њен случај. Какво је било море, шта су имале за доручак, како је мирисало у Препарандији а како на плажи, јесу ли се купале, како су се купале, одакле им купаћи костими? Ирена је морала у неколико наврата да објашњава сваки детаљ који је Зорки пао на памет да пита. Шта су виделе кроз прозор воза. Колико дуго је кијала од промаје. Па наравно онда да није стигла да јој исприча за аферу која је потресла цео Конгрес женског савеза. Интернационална срамота 136


југословенских жена коју су им приредиле жене „ха-ес-еса“: на својој територији оне желе да учествују као своје националне, а не као део југословенског покрета. А Ирена ни речи о томе? Прво што је помислила када су припојили Дубровник 1939. било је да њене књиге више никада неће бити тамо. И тај један детаљ, детаљ Ирениног стварног или измишљеног разговора са краљевском секретарицом, који се у њену главу уписао као стварнији од стварности, сада је почео да лебди као призор из лудог сна, детиње маштарије. Догађаји су наслагани један преко другог, као чаршави, све их одједном задиже. Јелицу су били дали у санаторијум код доктора Васића, на Сењаку. Када су убили краља, сутрадан, то беше октобар, послала је Ирену са доктором да је довезу кући. Непуне две године је седела као клада. И онда се у Дубровнику, за само седам дана опоравила. Као да никада ништа није било. Вратила се угануте руке али бодра. Рекла да ће у Шпанију, да се бори. Да њен живот има смисао само у борби. Зато се мучена Јелица разведрила, јер је нашла смисао да оде у Шпанију. Једва су је одговорили. Једва. Можда је то и рекла да би је одговорили, јер када је хтела да оде, она је једноставно одлазила, није се погађала около са породицом да ли ће или неће у Шпанију. Као што се није погађала са породицом када је отпочела да ради у школи, у „Јеврејској школи“. Као, напокон, што је отишла од њих '33. И то све давало је Зорки наду да је Јелица жива и да се искобељала из каквог год затвора, да ју је, ако нико други, спасла нека друга „Зорка“, на какав год начин. Доктор је увиђао да се не може борити са Зоркином ирационалношћу. „Кућа Петровића је срушена, кућа Марића је срушена, кућа Огризовића пресечена на пола, једино је мој кућа остала читава. Нетакнута! Као и четрнесте, ко петнесте, ко четрес прве. Како то?“ Ћутке би одлазио у склониште, пртећи један од два кофера са папирима које су склањали – ритуално сакривање Зоркиног јеванђеља. „А шта ако ме ухвате са тим папирима, или Томанију, ако нешто посумњају?“ „Срећа да на хартији све лепо пише. Они су ваљда толико писмени да прочитају и шта ту пише, а не да те сумњиче да си тајни агент. У најгорем случају могу да ти одузму списе. Али после ће Милутин захтевати да се врати. И молим лепо.“ Ствари су се међусобно препокривале. 137


70 Када је сазнала за нумерус? Онда када је прочитала у новинама, или онда када јој је доктор испричао како се Бауманова, кћерка његовог пријатеља са студија, обесила? Не, то је било после окупације, а нумерус мало раније, пар година раније. И шта је мислила када јој је Жарко писао из Чикага, да је упознао две породице из Београда. А да их има много, много више. Подизала је сећања као крпе платна. (...)

138


СВЕТИ ДИМ Ане Хелене Гудал *** Историја не чује наше молитве, ни жалбе на њен поредак: Прво заробљеним мувама откида ноге затим распрскава жабе, онда долазе људи на ред. Нико више Историји не поставља границе. Историја је рођена много пре проналаска несвесног и нема искуство губитка. Страшно безосећајно. Шта је то што желиш кад не желиш ништа, питам гласом који никако није мој. Историја се смеје тако да шкрипе исељене надградње.

*** Непомирљиво такође постоји у свему ономе што не може друго сем да се пружи наустрашиво напред нешто јако као стакло стоји окренуто леђима

*** Испиј добро нам се увек одузима оброк станиште друг река у којој си се утопио

139


70 *** Ако сам ратничка принцеза у бесвесном стању могу ли будна бити човек који се из продавнице враћа кући

*** У сну сам разбила твоју лобању и била сам очајна јер волела сам ту главу њену тежину на длану

*** У плићаку пливају црвене рибице у ограниченом радијусу као у акваријуму када је цело море њихово

*** Кад смо се први пут срели одвео си ме на гробље да ми покажеш породичне гробове поносан и узвишен сећао си се мртвих поносан јер си био један од њих узвишен јер си ипак био жив

Ане Хелене Гудал (Anne Helene Guddal) рођена је 1982. године у Катфјорду, Тромс, Норвешка. Објавила књиге песама Også det uforsonlige finnes, (номинована за најбољу дебитантску књигу, Tarjei Vesaas' debutantpris), Døden og andre tiggere (номинована за Brageprisen) и Min imaginære venn, те романе Bebo и Nøkkerosene. Добитник награде Tanums kvinnestipend. Стипендиста је Универзитета у Бергену и члан редакције часописа Vagant.

(Избор и превод са норвешког: Марко Вуковић)

140


Петер Хандке МОЈ ДАН У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ1 ПОВЕСТ О ДЕМОНИМА

,,Ја, идиот, смештен у заједницу” Пиндар

Има једна повест у мом животу коју још никоме нисам испричао. И ако сада, макар и са закашњењем, коначно дођем на њу, то што ваља испричати не почива ни у речи ни у слици, премда сам ја, бар у почетку те повести, главна личност и једини о коме се у њој ради. Ту повест овде: доживео сам, у њеном првом делу, главом и брадом, истински као готово ниједну од повести иначе у мом животу. Али знам о њој само према нагађањима – из прича других, моје породице, а још јаче, убедљивије, од трећих, од људи из села; ако не и убедљивије од свих оних мени сасвим непознатих из околних места и даље. Не само да се не сећам тадашњег времена, те у мом памћењу нема никаквог битног трага, па ни, како се оно каже, ,,икаквог појма о томе”: нисам ја, већ у то дотично време, како сам накнадно онда чуо, био, на основу изјава једних, при свести, на основу изјава других, при памети. ,,Без свести”, то је била верзија породице: нека врста месечарства о којем су говориле већ немалобројне приче предака - у мојој личности се ту радило о варијанти месечарства и преко дана. ,,Растројен”, међутим, био сам у оно време у очима свих других изван круга породице. Мој дан у другој земљи прва је књига коју је аустријски писац Петер Хандке писао после добијања Нобелове награде (2019). Писао ју је у време пандемије вирусом Короне. Књига је управо објављена. Тачније, у продаји је у Немачкој од 26. марта 2021. Рад на превођењу књиге на српски поклапа се и са мојим првим читањем књиге. Ово је прво, не-званично, ,,показивање” текста на срском језику. (Примедба преводиоца.) 1

141


70 Изван куће је у околини важила чињеница да се у мом случају радило о опседнутоме, опседнутом не само једним, него разним, многим, чак безбројним демонима. ,,Изван куће”: одговарало је то да сам, тако су ми после причали, бежао притом од куће са нашег поседа, и, ни мање ни више, био сам подигао шатор, веома мали, изван насеља, на гробљу, не актуелном него пре ,,старом”, бившем, са гробовима из два протекла столећа, напуштеним и запуштеним. Посао, бригу око воћњака – воћар ми је било главно занимање још од младости - преузео сам, говорило се даље, од своје једине сестре, у периоду тог лудила. Ако је малопре било речи о ,,породици”, мислим ту само на сестру; отац и мајка већ одавно нису више били живи, а у кући и уоколо постојали смо само нас двоје; а још пре мог месечарства, односно бивања ван себе, сестра ми је у нашим различитим воћњацима око некада родитељске куће била од помоћи. Она је била та која ме је, на мом месту у најудаљенем ћошку старог гробља, ако не свакодневно, онда ипак једанпут, двапут недељно, опскрбљивала најнужнијим потрепштинама. Најунужније потрепштине? Сестра је причала да ја, месечарска егзистенција, једва да сам и имао потребу за нечим, можда само за домаћим јабукама, ,,јонатан”, ,,боскоп”, ,,онтарио“ и пре свих ,,гравенштајнер” – те воћке је засадио отац, давно пре рата –још и за домаћим хлебом шпикованим шумским бобицама и лешником, још од детињства мојим омиљеним јелом, које ми је, у дотично време, било баш нарочито укусно. А ево сад коначно и једног мог сећања: ја, воћар, мање-више још при здравој памети и, кажимо, захваљујући мојој делатности присебан, биће да сам каткад деловао и некако чудно, не сасвим уобичајено, да, тајанствено. Пре свих су то нека деца могла да наслуте већ издалека. Не малобројна су се на мој изглед сместа окретала, дакако устукнувши само неколико корака, да би онда стајала у месту, како то чине лисице, зурећи у мене преко рамена, и био сам онда ја тај који је сваки пут заобилазио то дете, не бих ли му одагнао страх. Ипак, и од људи моје доби, али не само од њих него и од старијих, а нарочито од прастарих, могао сам још чешће да чујем да нису знали ,,како треба са њим”, тим воћарем. ,,Нешто са тобом не штима, већ одозго од раздељка на твом темену!” У селу су се онда чуле чак изреке, као, ,,ћудљив као воћар”; или: ,,злог погледа као у 142


воћара”; или: ,,воћарскији је од воћара”; или: ,,његово височанство, воћар”; али и, пријатније: ,,не припада овом свету и снебивљив као воћар”. Моја сестра је својевремено нагађала да таква епизодна, а већ сутрадан заборављена лоша мишљења о мојој личности почивају на томе што сам још као младић, одмах после пољопривредне школе, написао књигу о воћарству, уствари само брошуру, Три начина како подићи стабла на шпалир, али су о томе у селу кружиле гласине о ,,књизи”, а то је за нашу регију било страно, чак и дрско, ако не и нешто што истиче моћ, додуше, погрешну, лажну моћ. ,,Воћар луд за моћи!” Са том годином, са годинама моје опседнутости, постао сам онда у очима других недвосмислено и дефинитивно лош човек, изрод зла, непоправљиви олош. Онда сам, тако бар моје сестринско срце, и уистину изгледао баш тако у сваком тренутку када бих се изван ,,мога” гробља ,,појавио у слици” народа. Оно чему су се на мени претходно и могли ругати: сада су исмевали. Чим би ме на сеоској улици неко видео, не само да би ме заобилазио, него би се сви дали у бегство, бежали су у куће. ,,Плашио си људе, ширио си страх. А то није долазило од твоје одеће - ко зна како си увек успевао да из свог скровишта изрониш чист, уредан, баш и елегантан - па ни од некаквих твојих акција – ниједанпут те нису видели да било како агираш - и потпуно без мимике, чак и без малих гестова или показивања прстом, крстарио си местом: тај страх, излазио је из твојих речи, из тога шта су они, ти други, заједница, могли од тебе да чују. И опет једно не. Не, ниси викао, да и не говоримо да си урлао, нити си се драо ни шкргутао зубима. Говорио си готово тихо, гласом собне јачине, преда се као за себе самог, а ипак се свака од твојих у себи измрмљаних речи чула, као појачана звучником, од једног до другог краја места. То што сам тако о себи могао да чујем биле су сваки пут псовке и поспрдне речи, а сваки пут опет друге, нове, и сваки пут нечувене, па онда још ,,нечувеније”. Немогуће је одредити кога сам ја тако исмевао и псовао. Чешће сам сваки пут мислио на појединца а не на већину или групу, а повремено се чинило, тако моја сестра, да сам самог себе псовао као ,,непоправљивог!”, ,,кукавну појаву!”, 143


70 ,,изрода пакла!”, ,,човека најнижег ранга!”, ,,гњиду!”, ,,црвљивог створа!”. А у знак да се притом радило о пребацивању мени самом: једино кад сам у својој суади која се чула попреко местом бивао нешто тиши, а једанпут, двапут, током тих година лудила, чак је из мене избило ,,урлање”, не, неко сасвим кратко ,,подвикивање”. Мојој сестри се то тада чинило, па макар и само за, сваки пут, неколико какраткотрајних тренута, као да сам на тај начин играо и неку игру. Или: као да се у мени, без мога улога, и без мог удела, одигравала нека игра, чудна; и били су потребни само саиграчи, спремни на игру, не само један или двојица, и не само више њих, не, многи!, а ужас и такорећи-хорор, који сам ширио, осећао се у ваздуху, у ваздуху те игре, и какав ли је то онда био плес! Ипак, ако је моје понашање требало да буде неки позив на игру: ниједанпут и нигде није било тих других који би ми се и за корак приближили и изненада прикључили. Умесо тога, брисали су и опет збрисали од моје маленкости, па и срљајући, и тако годинама. Као да је било јасно: тај такорећи-ужас, који сам у народу уливао својим беспрекидним говорењем себи у браду, могао би једног дана да пређе у истински- ужас, у масакр, у атак обневиделог убице, какав та област, та земља, да, читав свет, још нису доживели. И како ли сам постао уморан током времена тих вечних псовачких и претећих похода између старих и нових и увек истих кућа моје, мени некада тако за срце прирасле земље. А како ми се то с временом ипак чинило, нису ту, тобоже, мени други били насушно потребни, пре ће бити да сам ја, тај по свему судећи опасни опседнути, био потребан њима, у интересу страха као једног од њима приоритетних знакова живота. ,,Умор и насушна потреба, насушна потреба и умор”: стих у песми? Пада ми сад на памет у вези с тим како сам се једнога дана тада на свом путу у цик-цак средином насеља наједанпут, само још безгласно померајући усне, спустио на неки кућни праг, повиши, камени, пред једном од последњих старих кућа, и како сам тамо седео и седео, све до дуго после првих звезда, у сећању невидљив, и нико ме није видео; или, ипак, јесте? Али не као страхотну авет, и уопште не као претњу.

144


Сада, за својим писаћим столом у баштенској шупи осећам то, и видим себе, после више деценија, како седим на оном гранитном прагу, и то ми је познато не по причању моје сестре, нити других. Знам га и осећам то из себе самог, једино из себе, из своје најдубље унутрашњости. И то захваљујем чињеници да сам коначно прешао на записивање те повести; да ми надолазе одговарајуће речи; да се ритам који акцентуира те речи, у најмању руку за почетак, успоставља – или у најмању руку као да се успоставио. Такво писање ме је изненада пробудило и показало ми какав сам био тада, тај који чучи на прагу: у свом умору потпуно будан, без трага месечарства или демонства. То јесте и остаје, сада и овде, једини аутопортрет из тог времена. А уистину то и није слика; нема у сећању ничег да се види, ни прага ни мене, може само да се, ево, осети: моје седење, моје седење ту, не може бити будније, и сасвим при свести, не може бити разумније, не може бити пријатељскије, а то и хоћу сад да кажем. Последица свега била је, дакако - тако ја сада то замишљам, или уображавам – да су можда већ сутрадан или чак исте ноћи избили из мене лудило и јарост, утолико још љући. Како год: по причањима и извештајима сестре, као и свих других, последњи период мојег бивања ван себе, пре него што су ме такозвани демони ,,као неким чудом” напустили, је, посебице на основу тога што се у нашој средини и у свету са свом земљом и небесима могло да чује о мојој личности (или не-личности), био жешћи и, опет, можда и најсмешнији, једва више озбиљно схватљив. Беснео сам тада изван мог ислуженог гробља далеко од цивилизације на све творевине и не више само у селу нити у суседним селима моје матичне области него и у читавој, па ако и маленој земљи и, на крају крајева, не више држећи шаку преко уста, не, него на сав глас, из петних жила, ,,притом никако да промукнем” (како ми је касније овај или онај дословце пренео). Ништа ми није ваљало на творевинама. Ништа на њима није важило. Свака још тако малена појединост, па и њена опречност!, сметала ми је. ,,Доле с тим творевинама!”, скандирао сам, наводно, одмах на крају сваке строфе, на крају се опет и опет острвљујући на неки тако безнадежни, баш као и невини феномен на небу и земљи.

145


70 На једног пролазника сам се, наводно, истресао зато што је при ходању замахивао рукама, на следећег зато што је притом руке држао укрућене уз тело. Косове који су трепераво певали у крошњама стабала псовао сам: ,,Завежите!” Високо чело било ми је превисоко, а мање високо сваки пут прениско. Ометање тишине било ми је и ако је неко говорио гласом баса, а глас тенора чуо сам и као право вређање. ,,Доста са свим тим широким раменима, а исто тако и са оним уским. Дугоноги, смешни су исто као и кратконоги. Како сте ружни ви са танким уснама, а како сте другачије ружни ви са дебелим. И откуд то да сте или бесмислено гласни или тихи као вуци? Овај или она ћосав или ћосава смета ми исто као и ова или онај избачене браде, орловски нос није леп баш као ни прћасти, сва малена недра су бестидна исто као и велика, плава коса изгледа стара исто као и сасвим седа. Ружно, ружно, забранити ружно! А најружнији сте ви без нарочитих одлика, ви на земљи неодољива већина која одузима простор, ви нормалног хода, нормалног чела, нормалних носева, нормалних рамена, и све више вас, и већ готово сви ви новорођени од ваших нормалних очева и мајки као прекопирани са њихових лица, и, да, да, већ од вашег првог дана на светлости света огавно предвидљивих лица за тридесет, четрдесет, педесет година – само, на несрећу, готово ниједно старо лице, лице старца или старице, међу вама новорођенима, за ралику од оних пре вашег времена.” ,,И то вечито исто, и оно што вуче надоле, баш као и све променљиво што на доле одвлачи. Цветови јабуке одувек са пет, највише шест листова, Цветови крушке одувек миришу на лешину. Ах, ви одвајкада тако најчистије бели цветови дуње, када ћете једном већ да промените боју, или да допустите бар ту и тамо најфиније нежне, црвенкасте жилице на вама? Детелино, јачај своје стабло, да би остала усправна под тежином бумбара! И све те уоколо увек исто извијене коњске лобање. И сви ти непроменљиви путеви лептирова. И те, увек после затишја или снажног ветра, спирале опадајућег лишћа. И ти летови у цик-цак, ласта. И жарење свитаца. И то пожудно дахтање јежева. И напоље из слике са вама лабуђим вратовима, напоље из слике са вама струковима као у осе, са вама гривама као у лава, са вама скоковима дивокоза!” ,,На једној страни, то Видљиво, тако ометајуће баш као и неподношљиво видљиво; то Уочљиво нервирајуће и по душу погубно 146


очигледно. А на другој страни, то Невидљиво, не само тај кос у стаблу дрвета, зрикавац у трави, шева у зениту, то до лудила невидљиво, од алфа до омега невидљиво; ружно и до мржње невидљиво. Плаво неба, да га омрзнеш. Доле са тим творевинама!” То тако и слично избацивао сам из себе наводно тада у завршној фази мога времена демонства, на тим својим екскурзијама уздуж и попреко земљом. (Недостајало је само да ми још и пена иде на уста? Није нигде поменута; а све до наглих промена јачине гласа, понашао сам се, наводно, пристојно, а своју суаду нисам никоме лично изговарао, пре у празно, пролазећи поред људи, упућујући је земљи, често и себи, иза леђа, преко рамена.) То тако сам чинио преко дана, а пред вече сам се сваки пут враћао пешице, или ме је неко повезао, а то није била увек само моја сестра, у мој логор на старом гробљу; земља, како рекох, беше мала, не већа од неколико долина раздвојених потоцима и језерцима, повратак је био могућ. Још и данас имам једанпут дневно потребу за јавношћу, дакако не у смислу да се покажем или чак да наступим, него је то потреба за простором, за изласком напоље, и да побегнем од приватног: то је јавност као сфера без које дан не бива уистину дан; јавни простор као нека врста извора лековите воде. Као што сам се тада са својих говорних крсташких похода враћао попречно земљом кући на своје место у најудаљенијем буџаку, десио се тако са мном, нема сумње, и неки преображај. Истина, нисам и даље био свестан себе, нисам, као ни преко дана, примећивао шта сам чинио, ни то што сам од себе давао, или ми у најмању руку ништа од тога није остало у памћењу. Али, по причању других, једва да сам ступио у област бившег гробља које једва да је још као такво било препознатљиво, а постао сам сушта доброта. Ако сам и даље хтео да отварам уста и да себе – надалеко! – чујем: то што је тада звучало било је сушта супротност од свакодневних претходних псовања и претњи. Звучало? Да, звуци, а такви су, без претеривања – ако и претерујем, онда само незнатно – продирали све до најудаљенијих насеља у долинама наше земље.

147


70 Наводно сам, причало се, прелазио непрестано са говорења на певање, и обратно. А моје говорење се притом није дешавало на нашем домаћем, али ни, коликогод да је свака реч долазила артикулисано, на неком иначе живом језику; чак ни онај један и једини у нашој области стручњак за лингвистику светског ранга није успевао да мој крајње страни идиом припише неком постојећем а камо ли да га именује. Да се разуме није ту ни у ком случају могла ни једна од мојих речи. И поред тога је онима који су имали слуха било могуће да чују, кристално јасно, да ја на тако непознатом језику, тако загоненте синтаксе и неразлучиве граматике, изговарам нешто спокојно, а то не би било могуће ни на једном од познатих локалних, а камо ли такозваних светских језика. Чудно само да овај или онај, привучен звучањем мог гласа – по правилу неко дете из ближе околине, које лети тако рано није морало да се мучи у кревету – кад би ме онда тајно шпијунирао, открио би како, уместо да преда се говорим у празно, сваки пут неког ословљавам, жива бића, животиње, појединачно, у пару, више њих? Лептире? Птице? Скакавце? Вилине коњице? Виноградске пужеве? Ти којима сам се, увече, поставши од опасног лудака безопасни идиот, обраћао тако, били су бизамски пацови, сове, слепи мишеви, дивље мачке, куне, лисице, корњаче, гуштери, змије. И онда је, за неколико тренутака, изгледало као да се делић животиње, при звучању мог гласа, стварно заустављао у свом ждерачком, ловачком ходу и лету (изузимајући слепе мишеве). Моје певање, из траве, жбуна, поред остатака зида са ћошка степе, чуло се пак знатно тише, без звука и одјека моје артикулације на непознатом језику, и било је то чисто певање, без иједне једине речи. Само су га малобројни чули, али су касније причали да је притом настајало нешто попут одјека. Само: одакле? - ,,Из свих углова и са свих крајева”; баш као ,,на крају радног времена”; ,,певање на крају радног времена”. Једна од малобројних који су то чули била је моја сестра, а најпре није хтела да прихвати чињеницу да сам ја тај певач. ,,Ако си претходно, пре него што ти се помрачио ум, и певао, онда екстра погрешно, намерно из све снаге погрешно! Другачије, међутим, било је ово, тих неколико пута! После тога ниси више никада певао, ни тако, нити екстра погрешно! А како ли си само, ти, демон, певао, 148


такорећи без тона, али тако зажарених очију, слушајући тај одјек, као да њега, то твоје певање, ни сам ниси могао да схватиш! Демон у теби!” А онда сам ја - за краћи период, све док све није одједном нестало, као сабласт - постао за неке, а опет пре за малобројне, ауторитет у регији и држави; и покаткад се чак могло говорити такорећи о ,,све већем броју долазака” к мени тамо позади на гробницама које су се претвориле у савану. У оној последњој епизоди моје заблуђености, или, како се то сада при записивању код мене зове, мојег ,,самопретеривања”, служио сам ја овоме или ономе као нека врста предсказања. Само што се у мојим предсказањима није радило ни о будућности нити о прошлости, а нису она стизала ни у облику неке загонетке. Рекао сам, каже се, дотичноме, сваки пут једноставно у лице то што о њему има, и то не само тада, у том тренутку, него од почетка. Моје изреке нису долазиле церемонијално, него када више нису, или још нису, биле очекиване; и изненада и не неочекивано. Састојале су се без изузетка од једне реченице, кратке, једне стреловите реченице, или реченичне стреле. И тај који је стајао наспрам мене осетио се њоме више него само прозрен: сазнао је све о себи од мене, тог идиота ту, нежног погледа, једном за свагда, и у добру и у злу. Ничег од оне одсутности на мом лицу, иначе уобичајене тамо код мог степског пребивалишта: у том нагло кратком тренутку речи предсказања, зрачило је моје лице неком прибраноћшћу која је, тако бар сви ходочасници предстаказања сложно, имала нешто од службеног чина у неком притом по себи разумљивом а непослујућем уреду. Тај мој ауторитет готово да и није требало нешто да створи некаквим физиогномијама и гласовним могућностима. – Да ли је то можда била такозвана ,,суштинска представа”? - ,,Суштина” може да важи, али не и ,,представа”, зар ,,представа” и ,,гледати“ не означавају нешто истрајно и равномерно у низању времена. Овде пак, у случају поремећенога (= мене тада) који, својим речима истине из места гађа у црно, или бело, или црно-бело, или било куда, нису претходили ни гледање па чак ни нека представа; свака изрека је из мене изашла неким трзајем; као исход трзаја; за њега ми је један од 149


70 мојих тадашњих посетилаца, зналац те најређе, па и неистражене, до дана данашњег неистражене, психичке необичности, онда чак стручним изразом истакао: ,,демонски трзај”. А то њега, дакако, у оном делићу секунде мога трзаја ка њему и на такорећи или баш истовремено одговарајуће пребацивање - ,,ти си издајник од рођења”, или нешто слично - није требало да одбрани од испадања из свог стања стручњака, премда и јесе, али само за трајање неког другог делића секунде. Уосталом, то поглавље мојих притом не само пријатељских него још и, како се то каже, ,,по заједницу подстицајних” демонских трзаја било је краткотрајно, а ускоро је и опет прошло, исто као и моје, земљу преоравајуће или пошумљавајуће говорење на непостојећем језику, као и моје певање из грла безименог маленог анђела. Нем, онемео, прогутаног језика, сам, наводно, тих дугих светлих летњих вечери и у тим ноћима зрикања зрикаваца, крио сам се шћућурен у своме полупустињском склоништу, или, ,,на колена, невидљиви народе!”, седео на престолу. Утолико већа ларма последњих дана мога наступа напољу тамо у јавности. Ја, уосталом, одавно нисам више био једини који је тамо између кућа на улицама и трговима лудовао, по једнима, у улози опседнутога, по другима, као истински опседнути. После толико година су тамо дошли, ко зна одакле, нови, старији и млађи, и готово исто толико много жена као и мушкараца; недостајала су досад само још деца. Трпили су нас. Било је то као да је свако имао свој ревир (сем мене, за кога у тој области нису важиле границе). Ни пред којим од тих стално све бројнијих викача на трговима и раскршћима нико се није заустављао, а ако и јесте, онда тај за њега није имао ни очи ни, не дај боже, уши. И као да смо сви ми ван-себе - ипак нас није било толико много - као без могућности повратка, свако за себе, били нека институција, део слике регије, а још и у интересу јавности. Како то: као коначно излудели у јавном интересу? Да: у смислу да смо, а да тога и нисмо били свесни (а и како другачије?), служили преосталом становништву као огледало. Огледало чега? Огледало сопствене, угрожене унутрашњости: ,,И такав сам свеусвему и ја, а исто тако би ујутру рано или већ ноћас могло за трен ока то да 150


избије из мене, да би се онда тако даље викало, крештало, беснело у бескрај.” А да ли на тај начин бива угрожена у најгорем случају незнатна мањина, а ни у ком случају није угрожено сво становништво? – Ипак јесте: становништво, и то сво! – И шта је то било у његовом интересу да се тако огледа у нама опседнутима? – Тако видећи себе у огледалу, могли су људи, ако не да се излече, онда ипак, за тренутак, да себе коригују, да ствари врате на своја места, да заштите облик и облике, нарочито овде напољу пред свима другима, и то, како је речено, у интерсу јавности! Тог мог последњег дана као самозвани краљ демонства целе земље, а постојао је у сваком округу по један демон, одиграла се у том таквом огледању посебна варијанта. Када сам, пешачивши са мог гробљанског ноћног скровишта, удаљеног више грчких или америчких миља и руских врста, прешпартавао, као и иначе, јавне области земље, нико у становништву, сасвим другачије него иначе, није обратио пажњу на мене. То је, поред осталог, долазило можда и отуда што ја све то време, и то данима, нисам отварао уста, а изоставио сам исто тако сваку од уобичајених гестикулација. Нисам ни прстом мрднуо, нисам помицао усне, нисам подизао обрве. На мени се чак није видело ни трептање. – Ко је то видео? И ко је то причао? – Моја сестра, која ми је у то време, у тешкој бризи за мене, свако јутро потајно долазила; био сам тада можда мање него икада претходно при здравој памети. А ево и ове варијанте: ко ме је пак на мом свакодневном крстарењу уздуж и попреко уочавао, то беху, из округа у округ, они, моји други - ,,моји”. И не само да им је, наспрам њиховог главног опседнутог, крик - ,,не из дна душе, него из душевне изгубљености без дна” (тако моја сестра) – застао у грлу: они су се, наводно, сви до једног у истом ритму окренули на другу страну и шакама прекрили лице. И да ли су се тада моји демони, како то само демони увек чине, дали у бегство? - Ипак нису: ти демони су се посакривали, или су бар кренули да траже прибежиште. Ти демони су се застидели, и то не мене, него себе самих, или: наспрам моје, за њих погрешне а њима дрске, демоније. Демони и стид! И већина их је онда нестала да их нико никад више не види. ,,И још нешто” – тако моја сестра, неминовно познаватељка ствари - ,,ниједан истински демон, ако је једном пронашао своје место, неће допустити да га са њега отерају; не може се он отерати; не можеш га макнути. Али ови –”. 151


70 Брига моје сестре је онда била не да ћу нешто лоше учинити неком другом, него себи самом. Још као дете сам ја, нарочито мајци, најављивао да ћу једног дана јурнути главом у стену иза наше куће, да ћу се сурвати у јаму пуну балеге, да ћу скочити на главу са крошње стабла трешње на сеоском раскршћу, говорећи тако о себи убеђен да моје претње неће само мајка узети заозбиљно. Нека овде буде још наведено, поред тог сестриног страха за мене, и парче мог личног сећања на последње часове опседнутости: не бих ја учинио ништа себи, него бих учинио нешто деци у околини, која су у међувремену, најпре ме мајмунски опонашајући, а онда, окрећући се, уз крвничко урлање у бесу и гађењу, од света, ако не и од универзума, постајала моји следбеници. Њих, ту децу бих могао да побијем, све до једног! Претило је још једно, по други пут убијање деце! Помагајте! На крају сам, од јутра до у ноћ, постојао само још у урлању. Било је то, дакако, урлање које из мене није могло да изађе, урлање при затвореним уснама, безгласно, без самогласника, једноставно сугласници, ,,к!”, ,,н!”, ,,п!”, ,,с!”, и тако даље – уместо викања напоље, ,,викање ка унутра”, и тако надаље, без престанка. И никога од оних који би ме чули, или чак слушали. Никога коме сам потребан. Моја сестра је то могла да ми одглуми. Ипак је то била погрешна улога, и чинила је да све буде још горе.2 (Превео с немачког: Жарко Радаковић)

2

Наставак следи. (Прим. прев.)

152


Жарко Радаковић ПРЕВОДЕЋИ, ЧИТАЈУЋИ, ПИШУЋИ (I) (Из дневника преводиоца) 3

Нисам ли у данима превођења књиге Мој дан у другој земљи, Петера Хандкеа, осећао потребу да са неким о томе и разговарам? Нисам ли телефоном позвао управо аутора? И нисам ли онда са њим, уместо о овом тексту, разговарао о писцу Фјодору Михајловичу Достојевском? Петер је, сам, без мојих сугестија, кренуо да против тог писца гунђја, хвалећи притом другог великана руске класике, Лава Николајевича Толстоја. А заправо, као да је тражио оправдање за свој не баш привржен однос према првоме; као да је желео да потврди своје бављење овим другим, у чијем је наративном поступку, писању нашироко, дигресивно, у цик-цак, и пре свега епизодно а временски ипак свеобухватно, тражио фундаменте свог епског приповедања. Али сада, у време пандемијских свеопштих издвајања из заједнице, осуде на самоћу, суочен са низом забрана, па и без могућност скретања, чак ни у омиљене кафане, наметало се питање ,,како писати”: како сада пишући деловати свеобухватно, синтетички, за све уједно; како са сада наметнутим психолошкоаналитичним; како са силажањем у поноре доживљавања, са дотицањем тамо појединачности, и са, повратно, у осврту, осветљавањем целине. Јесте Петер Хандке досада уистину највише црпео од ,,епичара” (његово одређење) попут Хомера, Сервантеса и Толстоја, али као да сада није више било простора за, тим писцима прилична текућа шврљања, меандрирања и слободна одлажења свуда. Сада, у тој, свима нама новонасталој, скучености, осећало се: као једино могућим: седење у соби, кретање у свом устаљеном кругу, несаобраћање готово ни са ким. А излаз у неслућене даљине и слободу налазили смо у интроспективном понирању у себе. Дакле, и ова повест, о демону у себи, и о своме губитку памети – како је то овде приповедано - управо се ,,природно” наметала. Није ли Петер Хандке, управо зато, и те како ишчитавао и Достојевског? Нема сумње да је осећао у себи и присуство духа тог руског писца мајстора Путевима ,,продуктивне рецепције” првог дела књиге Мој дан у другој земљи, Петера Хандке. (Ж.Р.) 3

153


70 исијавања оног демонског. Наједанпут сам и ја читајући Петеров текст осетио у себи присуство духа Достојевског онаквог какав сам (да ли својевремено и Петер Хандке?) желео да будем, дакле, и у близини демона. Желели смо сада, изгледа, обојица да Достојевски буде оно што можда није, или да не буде оно што можда уистину јесте а ипак није. Читали смо га ,,погрешно” (израз Харолда Блоома), или ,,искошено” (израз Раде Ивековић), или ,,криво” (израз Бориса Микулића). И само у таквом читању могли смо да доживимо некога ко би нам био истински узор. Није ли то постало оно ,, misreading” о коме смо и ми, Петер Хандке и ја, својевремено дуго разговарали, давне 1985. у Салцбургу. И да ли се, ево, ствари мењају: у Хандкеовој књизи, али и у околностима под којима је она писана, и под којима је ја сада читам – у време затварања у себе, тоњења у себе, до дна, тамо где се у мени крије и то демонско. Дакле, није ли текст који читам, ипак, и признање да смо и ми, читаоци (баш као и сам писац), уистину такви какви смо у Читаном описани? Није ли текстура Читаног фундирана у обрисима нашег карактера, наше личности? Утолико је ово и студија о нама. Дакле, нека врста аутопортрета. Зар се ту не ради о огледању себе у огледалу? Па и о обраћању самом себи? Често и обрецању на себе? Онако како смо ми, себи ближњи, себи сапутници, себи другови, себи следбеници, себи и непријатељи, уистину и доживљавали себе? Овде се и те како ради и о нечему Ружном. А све време је тај што доживљава Ружно подстицан и гоњен на тражење Не-ружног. Овде се од Ружног уистину структурисано улази у Лепо. Али се уједно повлачи у себе. Да, одлази се овде на странпутицу. Бива се оптужен. Исмејан. А границе између нормалности и лудила, између Ружног и Лепог, тако су лако пропустљиве. У оба правца. Формално: не приповеда ли се ту и о испробавању - на себи, или из себе - оног свег негативног што писац суштински пребацује новинарству: указујући на све те по медијима изношене негативности о свету, на погубно жигосање неког или нечег, на нападање, кривотворење, баш и острвљивање на све ,,некоректно”, причајући (не приповедајући!) и тако да ,,испричано” онда и уистину постане реалност. А демонско у нама које приповедач огољено призива, није ништа до стално иритирање окружења, са циљем да се крене у правцу, не само демону жељеног, отпора. 154


Дакле, важна страна демонства била би провоцирање учмалости, ураниловке, јаловог мира, тишине и преуређености. Е да би се из стајања прешло у кретање. Демонство овде је заправо позив на устанак, на могућу револуцију. Јесте ово и студија о ,,мрачним” странама људске психе. О Страху као кључном обележју човековог постојаја. Демон је сведок страха, баш као и застрашивач, тај који потврђује човеково животно биће. Овде се, очигледно тражи смисао уметничког деловања, па и функционисања ,,у друштву”, погубног и застрашујућег, али тако животног и важног. А постојање уметника – није ли оно и осуђено на тумарање, лутање, маргином између живота и не-живота? Утолико и застрашивање? Ако је тачно да је Малте Хервиг у својој биографији Хандкеа уистину одавно знао о намери овог писца да напише повест о демонима, моје питање би могло да гласи: у којој мери је писац већ имао припремљену структуру повести? Да ли је повест била већ зацртана? Можда одавно урађена, написана, па јој се сада, у ово време, време пандемије, писац вратио. Сетићу се и својих разговора са Петером Хандкеом (негде у лето 2020), и његових речи да ради, ,,коначно, на новој повести” – а то је била управо ова овде. Сетићу се Хандкеових речи да му ,,не иде лако”, јер ,,не може да се посвети писању у садашњости која је тако наметљива”, јер ,,ништа ње онако како је било раније”, те се намеће ,,преструктурисање”. Управо то помињање преструктурисања наводи ме на помисао да је Петер Хандке ипак имао унапред припремљен већ написан материјал коме сада, враћајући му се, није могао да се приближи у новонасталим околностима. Док сам ја, тада, у том разговору, мислио на лавирање писца између лирске форме и прозног израза – а на то долазим увек када мислим на Хандкеове приповести (као да уочавам у Хандкеовој прози увек присуство песника који се каје што није писао у стиху него у прози) (није ли то тако и у мом случају?). Сада ми се чини да се овде чак ради о заоштравању прозног дискурза управо оним спорадичним коришћењем лирског приступа у обради свог давнашњег материјала. Као да је писац желео да, управо покретањем лиричара у себи, пређе из фикционалног епског у лирско дискурзивно. Утолико ми се ово овде написано чини и као ,,лирски есеј”, као необично низање размишљања, и параболично, о 155


70 уметности и уметниковању. Као да овде Петер Хандке лирски ,,филозофира” о уметничком бићу и уметничкој пракси као кретању између крајњих, ивичних равни. Ово је, заправо повест о том тумарању негде-између. Маргином. Од почетка до краја, па често прелазећи на ,,ону страну”, па се опет враћајући ,,овамо”. А то и јесте срж уметности, зар не? То и јесте сушто уметниковање. Само то. Малочас разговарао (телефоном) са Петером Хандкеом. Зашто ме је питао да ли сам овај текст прочитао у једном ,,цугу”, не прекидајући? Да ли му је то био критеријум одређивања вредности његовог текста?... На моју опаску да сам текст доживео, поред осталог, и као есеј о уметности, одмах је он ускочио исправљајући ме, ,,не, то није есеј, то је басна”. Зашто басна? - упитао сам се. Иако сам потврдно реаговао, додавши још и ,,парабола”. Али Петер је одмах и то кориговао, рекавши да се ту не ради о есеју, али ни о параболи, јер оквири текста су ипак фикција, а ствари су овде описане ,,кокретно и директно”, дакле, никако параболично. И то сам потврдио. Иако је Петер тражио да му о тексту кажем још понешто, деловао сам уздржано. Али рекао сам и оно о размишљању о уметности и доживљавању уметника као лутајућег границом прозе и лирике. ,,Да”, рекао је Петер. ,,Само је то уметност! Само је то књижевност! Само то, и ништа друго!” И опет сам набацио свој доживљај вијугања границом између две крајности. И опет је Петер поновио да овог пута није ишло писање само прозно, те да је морао да све преструктурише. И опет сам се упитао, то сам му и рекао, да ли је теми демонства приступио ,,поново”, пошто је већ имао у плану писање повести о томе. И Петер није одговорио, иако је показао задовољство мојим питањем, рекавши, ,,да, то јесте право питање”. Желео је да чује још више о мом доживљају његовог текста. Желео је да причамо даље. Ја сам му обећао да ћу се сигурно поново вратити, и увек враћати овом тексту. Рекао сам да ће од мене и те како чути још понешто ,,о свему томе”. Дакако и речи клетве, и језик пророчанства. И враћање на, понављање, у најмању руку на освртање, на нешто, наводно, устоличено, или већ забележено, негде раније, пре овог текста, на, рецимо, обраћање Мудраца, на речи Пророчице, оне ,,свезнајуће”, Нôве из драме Кроз села! Задивљује пишчево немање потребе за иновацијама. Задивљује пишчева жудња за чвршћим устоличењем нечег већ постојећег. 156


Свети Фрања Асишки. На њега помишљам. Уједно на оно непоновљиво богослужење у Асизију, пре неколико година. Потом и разгледање фресака у цркви тамо. Дакако и сећање на мој први сусрет са Петером Хандкеом, давне 1985. у Салцбургу. Није ли он тада говорио и о Светом Фрањи Асишком? Као да се са њим поистовећивао, уживљавајући се у његово обраћање животињама и биљкама уоколо, описаном и овде. Присетићу се сада и излета, нас неколико преводилаца, са писцем, у планине Сијера де Гредос, у Пиринејима, на поприште збивања радње књиге (коју смо преводили, Губитак слике). Нисмо ли ми, нас седморо и наш аутор, тада, седели на трави испод једног стабла поред речице Рио Тормес, читајући једни другима своје преводе, на различитим језицима, свако на своме. Слушали смо како речи звуче. Чуле су се као жубор потока. Као појање птица. Као хучање ветра. Као зујање инсеката. Нисмо разумевали једни друге граматички и синтактички. И осећали смо се баш као и инсекти, птице и неколико крава које су пасле на околној ливади. И били смо тако блиски једни другима. И опет враћање на нешто већ устоличено, сада понављано, баш да би се још више устоличило: враћање магичном, хандкеовском појму ,,Трзај”. Сећам се да га је Петер Хандке помињао у оним нашим разговорима 1985. у Салцбургу. Већ тада сам га, одмах, схватио и као психолошки дефинисано стање уметничког обухватања реалија као платформе за уздизање у свет достојан, адекватан, приличан уметничком стварању. Дакле, овде се не ради о постепеном, једноликом, равномерном, улажењу у суштину, нити о мирном кретању, позитивном напредовању, о лаганом примицању. Ради се ту, у уметности, увек о наглом, неочекиваном дохватању нечега. Дакле, о истинском Трзају. Читање за мене увек претходи и писању: Писање је и те како и настављање читања: Шта сам, читајући Мој дан у другој земљи, могао да пишем? Ево: У освит зоре се тамо преко разбацаних књига, листова хартије, страница старих новина, оловака, гумица, спајалица, резача, четки и наочара протежу још непробуђене мисли. Једна излази директно из непрекинутог сна. Прелази преко рукописа превода Хандкеове 157


70 књиге. Увлачи се између страница и зуставља на једној (тачно тринаестој страници), на реченицама: ”Неко време сам лежао на кревету неспособан да мислим. У једном тренутку је то било болно, а онда ми је постало пријатно. Нисам био поспан, али без иједне мисли у глави. Са удаљености од прозора чуо сам повремено шум, као пуцање и праскање...” Дакле, устао сам из постеље и у полумраку забауљао у правцу излаза из собе. Шумови споља беху наједанпут промењени. Најпре се чуло зујање мотора; возило је, очигледно, управо полазило. Потом вика. Па лајање пса. Тек када су се са стабла платана тик уз прозоре спаваће собе огласиле птице, свест је оживела: угледао сам у купатилу прве зраке сунца: провлачили су се између оквира полуотворених прозора, завесе изнад каде и ивице сталаже на којој су наједанпут заблистали сапуни, бочице лосиона, четкице за зубе, бријач и маказе за нокте. Откако знам за себе осећам се у раним јутарњим часовима збркано: тоалетни папир ми испада из руку; уместо пешкира користим крајеве баде-мантила; чешљам се провлачећи прсте кроз улепљене праменове косе; власи су као длака дивље свиње. Тога јутра сам се бријао отупелим жилетом, посекавши се на више места на левој страни лица. Да, видео сам како су ми из ноздрва вртлози ваздуха при издисању одувавали носне длачице тако снажно да су се подизале све ткакине у просторији: мајица на чивилуку, гаће бачене на под, пешкир са закачаљке изнад лавабоа... Тога јутра је у стану било мирно. Ниједног неуобичајеног покрета. Звуци, углавном споља: препознатљиви. Мириси: јасни. Тек кад сам у грло налио прве гутљаје пијаће воде, насуте претходно из боце у чашу, осетио сам да ми је нешто недостајало. Осетио сам се ужасно сам. Као у очају: опет погледах у своје лице у огледалу: кожа на слепоочницама - на једној страни жута; оба ува - у сенци тамне позадине у којој сам назирао своје расположење претходних дана. Већ дуго немушт, најчеше разговарам сам са собом. Једног поподнева сам, тих дана, рекао себи: ”Можда сам један од оних са којима одмах можеш како хоћеш, према којима одмах престајеш да биваш обазрив као према некоме кога си тек упознао, према коме си одмах љубазан, јер не мораш да га се плашиш?”

158


Уистину сам се већ дуго осећао као да сам напустио свако друштво, те као недруштвено биће само још седим у свом стану, гледам у предмете као да су људи, а кућне уређаје и мобилијар (на пример, усисивач за прашину, фрижидер, шпорет, обућу, метле, крпе за прашину, тепихе и намештај, понајвише књиге) доживљавам само још као своје саговорнике. Премда најчешће ћутимо, обраћам им се управо онда када су ми ствари најјасније. Знајући да се ни данас неће десити ништа необично, да нећу пропустити важан догађај, укључићу телевизор у који нећу гледати, и, гледајући себе у огледалу, слушаћу најновије јутарње вести само као пропратне звуке и шумове попут оних напољу. А слика преда мном биће и данас само оличење мога свакодневног стања, помислићу. ”Коначно си у правом окружењу”, помислићу. ”Иначе, леп си”, рећићу, полугласно.

Нина Попс A. DÜRER, Аутопортрет (у настајању)

159


70

Нина Попс A. DÜRER, Аутопортрет (у настајању) Ни први поглед кроз прозор напоље неће донети ништа посебно. Пре ће то бити ждракање кришом, са стране. И тамо је, на другој страни улице - прозор, полуотворен и замрачен. Укућани су, знам то, одавно отпутовали. Прва, ранојутарња светлост, колико год да призору доноси сивило, мени у огледалу се одражава као рађање боја које тако, у зачећу, добијају посебну ауру. Чело се набира, не сажимањем облика, него помаљањем обојених пруга у нежном 160


прелажењу једна у другу. Тамо где су морале бити очи, отварају се и јутрос неограничено дубока пространстава, данас посебице као два суседна а ипак сродна свемира. Премда су жиже на тим двема, донекле различито нијансираним површинама, померене, дакле, асиметричне, усаглашавање је и јутрос више него могуће. Утолико

Нина Попс A. DÜRER, Аутопортрет (у настајању)

161


70 себе и данас видим као јединство свега што ме суштински чини (дакле не само ”сада”). Као да сам ту, пред собом, не само представник јединственог постојања у датом тренутку, на датом месту, доживљавајући свет као један једини извор опажања, осећања и идеја које је ваљало једним погледом, саживљавањем и промишљањем обухватити у свој његовој сложености а ипак јединствености. Ја, који сам, иначе, судећи према подацима у својој легитимацији, имао ”смеђе очи”, данас сам испод широко растворених капака показивао, себи, плаве пупиле, леву нешто светлију од десне, тако да се свет преда мном отварао и као нека друга истина, и као сећање на мене као претечу себе данас коначно промењеног. И нисам ни у једном тренутку осетио грижу савести према својим тамнооким прапрецима који су се пред појавама плавооких, светло-зеленооких, жутооких и сличних, најчешће повлачили у поздину. Није ли мој отац такође имао плаве очи, рекао сам четкици за зубе тамно-црвене дршке, коју ћу касније чврсто држати при прању зуба. Нису ли моји прародитељи имали бледуњаву пут, светлију од средине у којој су готово штрчали, делујући као извори светлости. Растворих усне: испуцала кожа на њима ме је, тог јутра више него иначе, подсетила на кожицу плодова вишања извађених из маринаде у стакленој тегли, посутих преко свежег теста за питу, равученог преко трпезаријског стола и премазаног нежним прелажењем перушке петходно умочене у зејтин. Било је то давно у детињству. Данас је тај астал замењен радним столом на коме већ данима леже хартније, књиге, свеске, гумице, оловке, четке, бојице, резачи, шпакле и кутије са рајснеглама, штипаљкама, спајалицама и наливперима. Када сам, гледајући себе директно у очи, помислио да променим стање на радном столу, као што би неко променио свој лични опис, осетио сам одмах грижу савести према животу који сам свих тих година самоће водио. Зар склањање сувишних ствари са стола не би било неправда према свему осталом у соби, па и у другим просторијама; чак и према рубљу по орманима; према мантилима у гардероби; према бочицама зачина у сталажи за зачине у кухињи; према винским боцама у шпајзу; према саксијама за цвеће на тераси; према ножу за хлеб на пању на испусту кухињског креденца; посебице према столици у углу дневне собе на коме већ месец дана лежи торба за књиге, прекривена једном марамом купљеном у музеју савремене уметности у једној европској метрополи. О, да, било је то у време када сам излазио напоље. Па и путовао по свету. Дакле, 162


пре болесне заљубљености у себе. Умео сам тада да се, ненадно, спакујем и да са мало пртљага, и довољно новца, отпутујем некуда без истинског циља. Било је то време моје дружељубивости. Могао сам да седим сатима у некој кафани, или у парку, или једноставно напољу у башти кафића. Поред мене, неко; најчешће жена; прекрштених ногу, са тамним наочарима преко очију; са цигаретом међу пуним усницама, малко размкнутим. Разговарали смо о свему доживљеном претходних дана; о омиљеним сликарима; о прочитаним книгама. У једном трентку сам испричао повест о путовању у земљу на другом континенту и шетњи периферним улицама града. ”Био сам у бекству”, рекао сам. ”Од чега?” упитала је. ”На пијаци сам куповао ствари које су већ у суседној улици биле само терет”, рекао сам. Нисам реаговао на кокетно померање руку моје саговорнице. Само сам јој у једном тренутку поново припалио цигарету, а притом само јој дотакао прстом шаку. Рекао сам да у сваком тренутку видим себе као запосленог, радећи на било чему, па било то и измишљање нечег непостојећег, лагање, завођење, или прерушавање. ”Све је за мене посао”, рекао сам. Жена је очекивала да јој испричам истину о својим претечама. ”Још се нисам упустио у истраживање порекла свога имена”, рекао сам. Било ми је, ипак, непријатно. Моја саговорница је постепено постајала нервозна. Видео сам да јој је поглед био немиран. Није ме више гледала у очи. Да, после неког времена сам заћутао. Иако нисам завршио своју повест, престали смо да разговарамо. Разилажење је било неминовно. Ипак, чекао сам да прва напусти наш састанак она. Тако је и било. Данас, после свега, усредсређен сам искључиво на себе. Не видим ништа друго до своје лице. Позадина на којој се помаља моја слика је у тим раним јутарњим часовима и даље тамна површина на којој се тек ту и тамо јављају пруге у незнатно различиним нијансама. Једна, тамно-сива површина, учини ми се као отвор у моју унутрашњост. Наједанпут видим себе као мрачно расположеног. Сада: већ гласно појање птица испред прозора, прелази у крештање сврака и дреку папагаја одбеглих из оближњег зоолошког врта. Чујем их, наспрам мог лица у огледалу, као нежно певање лепотице у стану у суседној згради; у светлој прозирној спаваћици, стоји она на балкону, растеже руке и поспано тело. Ноћ, дефинитивно престаје, оглашава се и гласним пролетањем авиона према не тако удаљеном аеродрому. Из дна улице одјекује сирена возила за 163


70 хитну лекарску помоћ. Коначно први гласни откуцаји срца. Попут цвркута врабаца, капање воде из чесме у којој видим профил свог носа, данас, ипак, правилно обликованог. И опет поглед на уши скривене испод сада густе коврчаве косе дугих власи попалих преко рамена. Коначно и прсти десне шаке, стидљиво придржавају раствор на спаваћици; као да ми је непријатно пред обрисом клозетске шоље. А само неколико тренутака касније - бесомучно ћу сести на њу; и наставићу да читам рукопис превода Хандкеове књиге. На четрдесет шестој страници рукописа писаће следеће: ”Неко је млатарао рукама око себе; износили су га из куће; притрчао сам, гледао сам како се пред кућним вратима гушио; неко други, држећи га, оклизнуо се и пао је; помогао сам да се мртвац унесе у кућу; онда сам споро одлазио; оштар бол ми се као струја подизао са табана, све до мождане опне и притом сам босоног нагазио на малени, чак не ни шпицасти камен; онда су жене иза мене тихо разговарале о смрти; опрезно, чак нису ни шаптале; само им је шуштала одећа; из мочваре су гледале жабље очи: брава на вратима се споро померала горе-доле; опрезно; испружио сам голе ноге и налетео на коприву; гуштер је шмугнуо ивицом мог погледа; била је то, међутим, само плочица на кваци; њихала се тамо-амо на вратима собе.”

Albrecht Dürer: Аутопортрет, 1500.

164


СУБЛИМАЦИЈА Ненад Костић ФЕМИНИЗМИ У ПОЕЗИЈИ РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ И СИЛВИЈЕ ПЛАТ

Феминизам је данас увелико присутан у књижевности а посебно велики значај је имао и има у поезији. Да би се боље разумела феминистичка поезија посматраћемо поезију српске песникиње Радмиле Лазић (Дороти Паркер блуз) и америчке песникиње Силвије Плат. Неопходно је приближити и разумети саму појаву, развитак и утицај, онога што називамо феминизмом на друштвене, социополитичке и књижевне прилике. Сам термин феминизам највероватније је настао у Француској 1830. године и употребио га је социјалиста-утописта Шарл Фурије. Почетак феминизма као друштвенополитички покрет жена задире негде од 18. века и то. Јавио се као одговор женског рода на већ устаљене, постојеће партријархалне и друштвене конвенције о положају и правима жена. У 20. веку му се придружује академски феминизам, највише заступљен у САД, Француској и Енглеској. У оквиру феминизма постоје такозвани феминизми. Феминизми се баш прецизно не могу одредити нити се може дати њихова коначна дефиниција јер када се говори о феминизмимима онда се говори о њиховим варијацијама. Упоредно су трајали социополитички феминзам који се залагао за подједнака права жена у друшвеном контексту, раду а њему се касније придружује академски феминизам који се залагао за равноправност жена у култури, уметности, друштву, политици и др. Социополитички феминизам је имао неколико варијанти које су ланчано настајале једна после друге. Овај феминизам је настајао у три таласа који су се трајали у различитим временским интервалима и залагали се различита женска права. Први талас је настао између 19. и 20. века а трајао је до почетка шездесетих година 20. века. Овај талас је настао као тежња жена да се изборе за 165


70 равноправност и стицање подједнаких права за жене и мушкарце. У овом периоду су настала нека од важних књижевних дела која су се залагала за идеју феминизма као што су Декларација сентимената (1848), Други пол, Симон де Бовоар (1949). Други талас припада шездестим, седамдесетим и осамдесетим годинама XX века. Овде је постала најбитнија полна разлика а главни задатак је био одређивање специфичности полних разлика које деле жене и мушкарце. Тада је објављена Мистика женствености, Бети Фридан (1968) у коме она пише и представља жену у индустрији и кућним улогама. У склопу другог таласа је покренуто и неколико организације жена међу којима су либерална NOW (National organization of woman) чији је оснивач била управо Бети Фридан а онда и радикална WITCH (Woman’s International Terror Conspiracy from Hell) чији је оснивач била Робин Морган. Још једно важно дело које се појавило у току трајања другог таласа феминизма а имало је велики значај јесте књига Сексуална политика, Кејт Милет у којој она говори о улози коју патријархат игра у сексуалним односима. Овај талас је донео и појаву гинокритике и женских студија (свеукупно знање о женама). Трећи талас је започео деведесетих година а заступао је равноправност жена у приватном и јавном животу, говорило се у њему о мушкој доминацији и правима свих жена у мизогином патријархату. Овај талас донео је и извесну кризу феминизма и појаву постфеминизма. У постфеминизму се осећало засићење и слабљење феминизма, диспропорција између јавног и приватног живота жена је била и те како приметна. Жене су имале све више обавеза а тиме и више неуспеха док се у приватном животу није ништа значајно променило, манифестације мушке доминације нису нестале. У трећем таласу су се почеле оглашавати феминисткиње које су представљале расну, етичку, хомосекусалну мањину. Све ово је утицало да се феминизам на даље још више подели у поједине правце и варијанте. Да бисмо боље разумели феминизам и његов утицај на поезију овде ћемо се бавити феминизмом и елементима феминизама у поезији Радмиле Лазић у збирци песама Дороти Паркер блуз и у поезији њене америчке претходнице Силвије Плат. Радмила Лазић је српска савремена песникиња, феминисткиња, једна од најпознатијих у српској савременој поезији. У свом књижевном инвентару има више научних радова и антологију као што је Мачке не иду у рај, збирке песама Приче и друге песме, Историја 166


меланхолије, Дороти Паркер блуз, In vivo и др. Уредница је и оснивач часописа ProFemina a сада уређује библиотеку Претходнице у Народној књизи. Добитиница је многобројних важних песничких награда. Са друге, америчке књижевне сцене као паралела долази Силвија Плат, песникиња, феминисткиња, кћерка постмодернизма, зачетница конфесионалне поезије. Силвија је имала и више него буран и трагичан живот али њена књижевна дела и после више од педесет година изазивају велику пажњу. Објавила је роман Стаклено звоно, збирке песама Колос а постхумно је објављена њена збирка песама Аријел. Иако су песникиње из два различита времена, из два различита друштва и два различите књижевне ере, оно што их спаја јесу управо – феминизми у њуховој поезији, борбa да се књижевним делима изборе за права жена. У збирци песама Дороти Паркер блуз коју је Радмила Лазић објавила 2003. године, свеприсутан је један женски бунт и глас према свим патријахалним и друштвеним конвенцијама. Ипак, њихов феминизам је утолико различит и интезиван колико има иза себе исти књижевни циљ. Феминизам, посебно одлике другог таласа феминизма о коме смо говорили у уводу, у поезији Силвије Плат је јак и стваран, иако се она никада није изјашњавала као феминистикиња. Њен феминизам је последица њене сопствене женске трагичности сопственог живота: од смрти њеног оца за кога је била јако везана, брака и насиља од стране њеног мужа до своје сопствене психичке и емотивне нестабилности и неколико покушаја суицида. Њен феминизам шокира, узнемирава и буди из друштвене летаргије. Феминизам Радмиле Лазић је више бунтовнички, неустрашив, проширен на свеопшту свест тако што је писала о свом властитом женском животу без много црта и нијанси немоћности, слабости и без присуства примеса улоге жртве и безнадежног женског пола. Већ у првој песми из збирке Дороти Паркер блуз, под називом Evergreen, песникиња изражава врло смело и гласно свој отпор према свим досадашњим традиционалним представама жена: Доста ми је усамљених жена. Тужних. Уцвељених. Напуштених. Чије душе плутају Као боце с поруком бачене у море.

167


70 Она не жели да буде ништа од тога – лирски субјекат жели да је играчица на трапезу, укротитељка лавова и тиме разбије стереотипе женске фигуре у сваком смислу: Играчица бих да сам на трапезу, Ходачица по жици, укротитељка лавова. Кроз обруч ватре бих да скочим У свако грло или срце. Песникиња у овој песми изражава велики и јаки феминистички став да неће подлећи никаквом угњетавању и смештању у традиционалне оквире фигуре жене. Протест против мушког угњетавања налазимо у Силвијиној песми под називом Гљиве. Она метафором једне свакодневне ствари као што су гљиве представља у песми женски протест и истрајност борбе за подједнака права жена. Жене као гљиве, нико их не види и не чује, не зауставља и не издаје, из земље тихо расту баш као што се женска побуна тихо пробија кроз постојеће стигме и конвенције: Преконоћ, врло белкасто, опрезно, Врло тихо, Наши ножни прсти, наши носеви продиру у глинасто тло, Хватају зрак, Нико нас не види, не зауставља, не издаје; Ситна зрна крче пут. Жена је у песми представљена као неизоставан део свакодневног живота, бираним метафорама: жене су као дијета воде, полице, столови. Јестиве, много их је. Песма је ипак и критика жена да се агресивније боре за себе и сва своја права као људска бића. Овим двема песмама се по позивалачком гласу може прикључити песма Буди опака кучка у којој Радмила Лазић поручује женама да буду опаке, неистрашиве и да се изборе својим гласом и делањима за себе:

168


Буди опака кучка, Што удара право међу ноге. Буди опака кучка, Попут ножа блистај. Један од заједничких мотива у женској поезији обе песникиње јесте и губљење женског идентитета. У песми Усред ничега, Радмила Лазић даје слику незадовољне жене. Жена из песме се осећа неуспело, ништа јој није потаман, њене вредности као људско биће су згажене и угрожене: Уморна сам и свега сита. Нашла сам се усред Ничега. Неко је навукао завесу између мене и свега. Одредница неко се може односити управо на њеног вољеног, на опште значења мушкараца и њихове доминантности, може значити читаво једно мизогино друштво и његове традиционалне вредности. Налазећи се усред ничега са губитком женског идентитета, жена на крају песме само жели да пева и тако покаже свој последњи бунт: Мртво срце, мртво срце, запевај! Исти губитак женског идентитета налазимо у песми Спаљивање вештице, где је Силвија жену ставила на трг, пред људе потпуно лишену људскости представљајући је у обличју лутке, пикадо табле: Настањујем своје воштано обличје, тело лутке. Болест овде започиње: ја сам пикадо табла за вештице. Жена је дехуманизована и сатанизована, њу ће друштво спалити, убити ђавола (познато је да су се кроз векове, жене које су сматране вештицама спаљиване на ломачи и тиме убијали ђавола који је ушао у њих). Сама жена у песми прихвата сопствену судбину јер је она сама против целог једног друштва, ако се умање њене вредности, не може направити штету: Ако сам мала, не могу направити штету. Ако се не крећем, нећу ништа преврнути. Тако сам рекла, Седећи под поклопцем, ситна и непокретна као зрни пиринча. 169


70 Дакле, друштво угњетава жене како не би подигле свој глас и тиме направиле штету, зато се оне ућуткују. Женски субјекат је изгубљен у таквом свету и као жена у песми Радмиле Лазић и ова жена се нашла изгубљена усред ничега: Изгубљена сам, изгубљена, у хаљинама од свег тог светла. Овим песмама се тематски придружује песма Смејаћу се свуда, плакаћу где стигнем у којој Лазић говори о томе да о једној жени, друштво прича да је оваква и онаква, да никада не одговара потпуно свим друштвеним стандардима и врло често бива спаљена на ломачи. Једна од тема женске поезије јесте и идеал женске лепоте и сви притисци друштва како једна жена треба да изгледа. Радмила Лазић у песми Кост у грлу управо бунтовничким гласом говори о жени која одбија да подлегне притиску и представама лепоте жене коју је конструисало патријархално друштво. Лирски субјекат се песми пита: Зашто треба да сам лепа, Зашто треба да се допадам, Да сам савршена као Орхидеја Да сам вешта као акробата, Да имам девет живота као мачка? Она говори да се не жели да буде онаква каквом је друштво и мушкарци желе направити али и да се много пута опекла јер се супроставила традиционализму друштва коме припада. Песма јесте једна слика фабрикализације и сексулизације женског изгледа и немогућност да се жена о сопственом изгледу и сама пита. На сличан начин Силвија у песми Лифтинг лица говори женској лепоти виђеној очима једног друштва. Лирски субјекат нам предочава страхоте и боли које жене подносе приликом естетских захвата како би биле лепше и женственије мушкарцу или мушкарцима и биле више прихваћене од стране друштва коме припадају и лишене су чак и права да изгледају онако како оне желе: Све су то изменили. Путујем, Гола ко Клеопатра у добро искуваном болничком чаршаву, 170


Запенушана од седатива и необично духовита, Котрљам се у предворје где неки љубазни човек, Стиска моје прсте уместо мене. Тера ме да осећам како нешто вредно, Истиче из прстних вентила. На бројку два, Тама ме брише ко креду са школске табле. Феминизми и феминистички глас су присутни у двема веома значајним песамама, животно и књижевно важним за Силвију Плат. У њеној најпознатијој песми Татица уочавамо две доминантне теме: тему губитка оца и тему мушког угњетавања. Мушкарци су кроз историју врло често кажњавали жене о чему Силвија и говори када упоређује угњетавање жена са Холокаустом. Она упоређује мушкарце са вампирима који живе од жена и тиме их убијају: Ако сам морала једног, морала сам двојицу убити. Вампира који је тврдио да си ти и цело једно лето крв ми пио. На Силвијин каснији живот и њено књижевно стваралаштво је и те како утицао рани губитак оца што је у овој песми створило неку врсту презира према мушкарцима и њиховој доминантности. На крају песме песникиња убија свог оца и тиме убија последњи траг мушке доминантности: Колац је у твом дебело црном срцу Татице, татице, скоте, ја сам на слободи. У песми Женски Лазар представљена су, врло шокантним и сировим сликама угњетавања жене и њено враћање увек из мртвих. Колико год мушкарци угњетавали жене, оне увек налазе снагу и глас да се томе супроставе као што се лирски субјекат три пута убија али увек враћа у живот из освете мушкарцу: Из пепела, Устајем с косама црвеним, И мушкарце као зрак таманим.

171


70 Из извучених паралела изабраних песма Радмиле Лазић и изабраних песама Силвије Плат, видимо да се борба жена за место у друштву па и свету коме припадају непрекидно одвија. Исти друштвени проблеми о женама се јављају, чини се, изнова и изнова у различитим временским линијама: угњетавање жена, одузимање њихових права и статуса у друшевном, пословном, јавном, породичном животу, проблем идеализације, фабрикализације и сексуализације жене и женске лепоте, психичка и физичка насиља која се и дан данас, свакодневно дешавају над женама, њихова борба за право гласа и потпуну самосталност, прихватање у друштву коме и припадају, борба против дубоко укорењене мушке доминације и друштвеног патријархализма. Видели смо да је Силвија Плат у својој поезији пре педесет и више година говорила о овим важним темама као и Радмила Лазић у својој поезији посебно у збирци песама Дороти Паркер блуз. Феминизми су свеприсутни у изабраним песмама, говоре о истим проблемима жена. Силвија Плат тежи да својим феминизмом изазове, шокира и узнемири док је феминизам Радмиле Лазић ту да покаже један женски бунт, неустрашив и неприкосновен, такав какав јесте, без цензура и задршки али им је циљ исти – да се чује и уважи женски глас. Ипак, јако је значајно за српску и светску књижевност да се догодио порођај феминизма, да се женски глас пробио између традиционалних стега и закона и почео говорити о ономе што једна жена живи сваког дана јер је – жена.

Литература: 1. Ана Бужињска, Михаил Павел Марковски, Књижевне теорије XX века, поглавље: Феминизам, Службени гласник, Београд, 2009, стр 427 – 469. 2. Радмила Лазић, Дороти Паркер блуз, Просвета, Београд, 2003. 3. Силвија Плат, Аријел, са енглеског превела и поговор написала Љиљана Ђурђић, Народна књига, Београд, 1988. 4. Љиљана Ђурђић, Силвија Плат и Аријел у Аријел, Народна књига, Београд, 1988, стр. 84 -93.

172


Невена Живановић ЛИК МАРКА КРАЉЕВИЋА У ЕПСКИМ ПЕСМАМА И ДРАМИ КРАЉЕВИЋ МАРКО БОРИСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА МИХИЗА

I Епика и драма У књижевности постоји тенденција да се мотиви, ликови и сижеи епских песама транспонују у драмско дело. Многи теоретичари су сматрали да је оваква транспозиција (или преобликовање, транскрипција, превод) немогућа, јер свака књижевна врста функционише по сопственим, изолованим правилима. Миодраг Станисављевић наводи речи Соломона Маркуса да песнички језик искључује транспозицију, јер „поетско значење не допушта два различита израза” (Станисављевић, 2006: 20), исто тако наводи и мишљење Достојевског да уметност у себи садржи неки тајни механизам, те да епска форма никада неће моћи да нађе свој израз у драмској форми (Станисављевић, 2006: 92). Међутим, драмско стваралаштво доказује управо супротно – транспозиција епске песме у драму је могућа. Тврдњу да је транспозиција могућа Миодраг Станисављевић доказује анализирајући конструктивне поступке народне епске песме, а затим посматрајући композицију епске песме у драмском устројству. Наводи да епску песму може одликовати „понављење аА” (Станисављевић,2006: 30) при чему ова два члана стоје у односу план – испуњење, молба – испуњење молбе, изазов – одазивање изазову, загонетка – одгонетка и сл. Ова дводелна конструкција може ићи и у супротном смеру, може садржати негацију, и овакав модел Станисављевић назива „негативним ситуацијским понављањем” (Станисављевић, 2006:52). „Понављање а-А” веома се успешно може транспоновати у драму, било да је у питању организовање појединих чинова и сцена или цела драма (Станисављевић, 2006: 50), а најчешће се користи тип понављања са негацијом. Поред понављања „а-А”, могуће је и понављање које Станисављевић обележава формулом „А1, А2...Ан...Б”, или: „вишечлано 173


70 (градирано) понављање са преокретом у последњем ситуацијском кругу” (Станисављевић, 2006: 32). Ово понављање се може упоредити са моделом античке трагедије „ОКОКОК...Б” о коме је писао Волкенштајн, а разлика је у томе што су чланови прве схеме, „А1, А2...Ан” донекле самостални, док су њима идентични чланови из друге схеме „О” и „К” који означавају радњу и противрадњу, битни за касније радње и противрадње, тј. они су „полазишта из којих радња и противрадња црпу своје нове стратегије”, да би дошли до сцене катарзе („Б”). Оно што је Станисављевић означио као преокрет у последњем ситуацијском кругу („Б”) може се поистоветити са чланом „Б” код Волкенштајна, јер је сцена катарзе условљена преокретом. На овај начин је доказано да, посматрано са структурног аспекта, постоји могућност транспозиције. Миодраг Станисављевић наводи три могућа поступка трансформације епских песама у драмски текст – први је „обична драматизација”, која се у највећој могућој мери држи свог изворника (или прототекста). Други поступак је драматизација – она изворни текст напушта или дограђује увођењем нових личности и мотива, али се ипак држи конструктивних принципа епске песме. Трећи поступак је „преструктурирање епских песама према законима драмске композиције” (Станисављевић, 2006: 55), у њему је епска песма полазиште за драму, али се догађај разлаже на други, нови начин.

II Епски свет у српској драми

У српској књижевности постоје дела у којима се примећује транспозиција епске песме у драмско дело. Она су многобројна4 и привлачила су пажњу како читалачке и позоришне публике, тако и критичара и теоретичара. О овим делима би се могло говорити као о историјским драмама – у њима писац прихвата задатак да прикаже оне историјске личности или догађаје којима су усмена или писмена традиција одређене средине већ додале више слојева легендарног (Фрајнд, 1996: 16), оне узимају „причу о догађајима и личностима Неке од драма са полазиштем у епској песми су Женидба Максима Црнојевића Лазе Костића, Хасанагиница Љубомира Симовића, Наход Симеон Милене Марковић, Је ли било кнежеве вечере Виде Огњеновић... 4

174


из прошлости, непосредно из историографије или већ интерпретирану и измењену националним легендама или општијим митовима” (Фрајнд, 1996: 65). Борислав Михајловић Михиз, „култни писац, есејиста, књижевни критичар и драматичар, јединствена личност српске културе друге половине 20. века” (Поповић, 2011: 7), писао је оваква драмска дела (Бановић Страхиња, Краљевић Марко). Његов однос према епској традицији врло је специфичан – кроз своје драме давао је нов, веома интригантан поглед на народне легенде, митове и веровања. Вршио је поновна испитивања неких у народу устаљених и прихваћених вредности и идеала. Анализирао је националне митове. Његово схватање епске традиције одговара мишљењу Марте Фрајнд да се српске историјске драме ослањају на „алтернативну историју српског средњовековља коју је народна епика сачувала и тако снажно утиснула у свест публике да је из ње скоро сасвим уклонила утицај историографије” (Фрајнд, 1996: 80) и чињеници да, иако постоје неке необориве истине у свести народа, у историјској драми може доћи до „разбијања заблуде о прошлости и покушај деловања на историјску свест публике” (Фрајнд,1996: 15). Михиз се интересовао за „феномен” Марка Краљевића и његову неочекивану популарност у народу. Историјска сведочанства и Марков статус у свести народа стоје на супротним половима. У једном интервјуу Михиз је споменуо да га је дуго времена прогањала та недоумица, зашто је српски народ за свог хероја изабрао управо Марка, историјски релативно безначајну личност, поред толико других историјски значајнијих личности, те је ову недоумицу покушао да реши управо у драми Краљевић Марко (Поповић, 2015: 282). Марта Фрајнд сматра да је недостатак историјских драма једнодимензионалност ликова, црно – бела карактеризација која ликове у очима публике дели искључиво на наше и њихове, на саборце и противнике (Фрајнд, 1996: 46, 47), али се ово не може рећи и за драму Краљевић Марко. Лик Марка у драми је амбивалентан и комплексан. У наставку рада Марко Краљевић ће бити сагледан прво кроз историјске изворе, а затим кроз изворе народне књижевности, уз прављење паралеле са драмском транспозицијом.

175


70 III Лик Марка Краљевића у истоименој драми Историјски извори у драми Краљевић Марко Према историјским изворима Марко Краљевић, син краља Вукашина Мрњавчевића, рођен је 1335. године. О пореклу Вукашина и Угљеше Мрњавчевића нема поузданих извора и података, а први веродостојнији историјски подаци о Мрњавчевићима се везују за четрнаести век (Лукић, Златковић,1996: 5). Не зна се поуздано када је Марко био крунисан за краља, али се претпоставља да је то учињено након Маричке битке (Лукић, Златковић, 1996: 8). У периоду након Маричке битке Марко је ступио у вазалну службу код султана Мурата, а потом и код његовог сина Бајазита (Лукић, Златковић, 1996: 9). Гине у бици на Ровинама 1395. године, борећи се на страни Турака. „Маркова историјска биографија, сачињена од фрагмената и мало веродостојних чињеница и података (није сачувана ниједна Маркова повеља!), уоквирује се трагичном животном иронијом: последњи законити владар, легитимни наследник српске круне – гине у борби против хришћана!” (Лукић, Златковић, 1996: 9). Борислав Михајловић Михиз полази од овог историјског тренутка – он за Марка каже да је „господар своје судбине, туђи слуга” (Михиз, 1986: 137) и представља га као човека који се ближи шездесетим годинама. На самом почетку драме Михиз даје два цитата из народне књижевности (одломке из песама Урош и Мрњавчевићи и Марко Краљевић и орао) и два из писане (одломци из Јаничаревих успомена Константина из Островице и одломак из Житија деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа). И усмени и писани извори служе за контекстуализовање радње, а ако бисмо се осврнули на писане изворе, за које можемо да претпоставимо да су веродостојнији, приметили бисмо битне чињенице везане за „историјског” Марка – у Житију постоји податак о Марковој смрти у борби против Јована Мирче, на турској страни („Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не са вољом, а оно по нужди”) и податак да је Марко Краљевић изговорио следеће речи: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату” (Михиз 1986: 123). Ово је битно полазиште 176


саме Михизове драме, јер се његова драма хронолошки одиграва пред битку на Ровинама. Други цитат је такође нашао одговарајуће место у драми – у питању су речи Константина из Островице: Зато знајте: когод би хтео с турским царем одлучан бој да бије морао би друкчији поредак да има... Кад се будете спремали на Турке треба да се чувате оптерећивања оклопом, да не носите дебела коњаничка копља, већ да све ствари за рат правите себи лаке. (Михиз, 1986: 123). У драми се Марко Краљевић љути на хришћанску војску: „У оклопу од главе до пете. Споро. (Нервира се) Старинско. Непокретно. Глупаво. Нико ништа у хришћанлуку да научи већ двадесет година, будале проклете” (Михиз,1986: 139). Из овог цитата већ се може наслутити вишедимензионалност Марковог лика. Иако ће се борити на страни турске војске, он срцем припада српској војци и искрено очајава. Дакле, и извори писане књижевности су послужили продубљивању психологије Марка Краљевића – није у питању само узгредно спомињање чињеница.

Извори из народне књижевности у драми Краљевић Марко Драма Краљевић Марко има три чина, при чему сваки чин одговара једној епској песми. Први чин носи поднаслов Сабља и он би на идејном плану одговарао народној песми Марко Краљевић познаје очину сабљу, други чин носи поднаслов Клетва и у њему се поступком ретроспекције радња враћа у прошлост, у време наслеђивања Душановог царства, те овај чин одговара песми Урош и Мрњавшевићи. Последњи, трећи чин – Две танке јеле зелене – одговара песми Смрт Марка Краљевића. Поред ових песама, у драму су уткане још неке песме – Лов Марков с Турцима (у првом чину два народна певача, Станија и Милија, стварају ову песму уз помоћ Марковог брата Дмитра), Марко Краљевић укида свадбарину, Орање Марка Краљевића. Међутим, Марко Краљевић у епској песми и у драми није приказан на исти начин. У епској песми Марко се понаша бунтовно, чак и безобразно, охоло, одважно, смело, он без двоумљења убија Турке који му се замере и сл. У драми је другачије. Приликом увођења Марка Краљевића у радњу, Михиз га у дидаскалијама описује другачије: 177


70 „Гле, па то није онај пусти мегданџија, скитач по планинама Балкана, побратим крчмарице Јање, орач царевих друмова, укидач свадбарина. То није онај набијени, чврсти, кратки бркајлија са вајарских структура. То је, пре свега, стар човек.” (Михиз,1986: 137) Михиз на овај начин руши мит о легендарном Марку Краљевићу и његовој натприродној снаги. Основа је иста, али Марко у драми добија сасвим нове димензије. Не може се рећи да је он у епским песмама једнодимензионалан – о њему постоји велики број песама, и кроз те песме он показује како позитивне, тако и негативне особине. У питању је комплексан и слојевит лик. Рефлекси епске биографије Марка Краљевића5 се примећују у драми. Акценат у драми није био на рођењу и настанку, већ на познијим деловима Маркове биографије. На пример, једно од водећих Маркових обележја је његово оружије, према коме он гаји изузетну наклоност6 . У епској песми Маркове сабље за страст према оружију сазнајемо преко епског каталога Маркових сабљи. У драми, Михиз спомиње постојање полица са сабљама, што народни певач саопштава на следећи начин: Чивилуци један до другога На свакоме сабља обешена Нека златна, а нека крвава (Лукић, Златковић, 1996: 32) Такође, Михиз Маркову страст за оружијем осветљава и посредно, онда када Марко „познаје очину сабљу”: „Марко прими сабљу на обе руке и гледа је бригом и похлепом колекционара. Сви ћуте и очекују суд експерта. Марко је разгледа и глади, нежно, дуго” (Михиз,1986: 147). Сам чин препознавања очевог оружија је различито представљен у епској песми и у драми. У епској песми Марко поступа исхитрено (убија Турчина код кога је била Вукашинова сабља), док у драми успева да се исконтролише (иако је прво имао О епској биографији Марка Краљевића је писао Иван Златковић; посебну пажњу је посветио рођењу и пореклу, Марковим обележјима – оружију, коњу, мегданима, односима са женама, смрти. (Иван Златковић Епска биографија Марка Краљевића: тематско – мотивска основа). 6 Песме које то сведоче су: Маркове сабље, Сабја, песме у којима се описују мегдани и сл. (Лукић, Златковић,1996). 5

178


жељу да убије Турчина), а препознавање сабље бива мотивација за следећи чин. Поред оружја, Марково обележје је и његов коњ Шарац. Битан јунаков атрибут је управо коњ који наслеђује „извесне особине митских предака (крила, хитрину, снагу, моћ језичког комуницирања)” (Златковић, 2006: 41). За Шарца се везују многобројни митови, почев од тога да он може да разговара са својим господарем, да плаче, да пије вино и сл. Михиз потпуно другачије види Шарца – разговарајући са Краљевићем, Али-Паша констатује: „то си добро смислио, да већ ваљда четрдесет година јашеш само шарене коње, те се чини ко да је то један те један шарац” (Михиз,1986: 146), а на ову реплику Марко кроз смех одговара да то није смишљао него да је дошло спонтано. Овим дијалогом Михиз потпуно руши мит о Марковом јединственом Шарцу. Шарац никада није на овај начин довођен у питање – у епским песмама се може пратити чак и Шарчева биографија, почев од његовог првог сусрета са Марком до смрти. Марков однос према брату Андрији/ Андријашу такође је другачије представљен. У неким епским песмама Марко и Андрија су у коректном односу, а има и оних у којима Андрија испада племенитији и моралнији од Марка. Таква је песма Марко Краљевић и брат му Андријаш у којој су Марко и Андрија осликани поприлично једнодимензионално – Марко као негативан јунак, а Андрија као позитиван јунак који умире од руке свог брата, али му ипак прашта. У драми је њихов конфликт приказан много дубље (Марко је обећао брата Андрију и стотину племића Турцима, Андрија није желео да буде Турцима савезник и, будући да је био рањен: „Рукама је распарао рану. Није хтео да робује, мој брат Андрија...” (Михиз,1986: 199). Кроз Марково ретроспективно приповедање примећује се да он искрено воли свог брата, да се каје, да чак свог брата сматра моралнијим. За разумевање лика Марка Краљевића битна је анализа његовог односа према женама. У епским песмама је позната његова окрутност према неверним женама, или женама које не поступају онако како би он желео (Невјера љубе Краљевића Марка, Сестра Леке капетана), а та окрутност иде то те мере да је он приказан и као убица нерођеног детета: Ал᾽ то Марку врло мучно бише, Па он узе ноже оковане, Па он иде љуби у чардаке, 179


70 У срце је љубу ударио. Како ју је лахко ударио, На ножу јој чедо извадио (Лукић, Златковић,1996: 185) Наравно, има и оних песама у којима Марко праведно поступа, те се ни у овој сфери Марко не може сматрати једнодимензионалним јунаком. У драми Краљевић Марко се као занимљив издваја лик Девојке, кавкаске робиње, и Марков однос према женама се може сагледати кроз његов однос са Девојком. Они се не разумеју, не говоре истим језиком, али ипак постоји нека тајна нит која их спаја. Марково хладно понашање према робињи мотивисано је догађајима из прошлости. Једном приликом, Марко јој се обраћа следећим речима: „Не стој ту, не стој близу мене! Не мучи ме, Девојко! Шездесета ми је, а пуста снага неће да одумине. Не знаш ти, а и откуда би? Реч сам дао, реч велику, свету, Богу и манастиру, да порода нећу имати и да жену нећи дотаћи док невернике служим. И жену своју, добру жену, Јелену Хлапенову од постеље сам одлучио, а она, не разумеде, увреди се и оде у манастир. Мислио сам кад сам реч полагао, кратко ће то. А ево већ двадесет пета година ће скоро.” (Михиз, 1986: 185) У овим речима се види велика комплексност лика, његови унутрашњи конфликти и проблеми, који у епској песми не могу бити представљени на овај начин, јер у њој важе другачија устројства. Краљевић Марко је у епској песми смео и одважан, док у драми његове поступке одређују неки други принципи, њиме у великој мери управља супер – его. Љубав између Марка и Девојке није успела да заживи, а нарочито је занимљив њихов последњи дијалог: ,,Девојка: Никаквог џигита ја не чекам, никаквом џигиту не везем, то сам ја само онако, измислила сам да се браним и да те мучим. Очију ми, среће ми, тебе ми, никаквог џигита није ни било. Марко: А свеједно жив човек живог човека на разуме. Збогом, Девојко!” (Михиз, 1986: 204) Поред тога што се овим речима Марко и Девојка растају, и будући да говоре различитим језицима свакако не разумеју, у овим Марковим речима је садржана велика и битна универзална истина: 180


„А свеједно, жив човек живог човека не разуме” (Михиз, 1986: 204). Ова се реченица не налази случајно на самом крају драме. Под тим неразумевањем међу људима Марко је овде мислио на цео свој живот, на неразумевање које други људи, како Хришћани, тако и Турци, испољавају према њему. Нико од њих не зна, и не може да појми колико је њему тешко, колику бол носи у срцу, колико пати што га његов род гледа као странца и притајеног непријатеља. Због тога је несрећан; сматра да је промашио свој живот. Ово се све може видети у једном Марковом монологу: „Песме о Марку певате како вас од Турака брани, свадбарине укида, кесеџије убија, песме певате, а о срамоти Марковој мислите. Да вам животе и веру и обичаје чува, зато је добар, о добар је Марко к᾽о добар данак у години, а гадите ме се, да, гадите ме се што Турчина служим. Није право, народе мој, није право.” (Михиз,1986: 197) У овом цитату се директно може видети сва трагичност лика Марка Краљевића који је у драми представљен као човек окружен лицемерјем и неразумевањем.

IV Синтеза – Марко Краљевић кроз историју, епску песму и драму

Савремени читалац свест о Марку Краљевићу не стиче на основу само једног извора. Историја и епска песма делују паралелно – највише се, свакако, о лику Краљевића зна на основу епских песама, које су и најмногобројнији извори о њему, док историјски извори долазе тек на другом месту, и они су, нажалост, веома оскудни. Снежана Самарџија наводи да историјске појединости „не откривају нарочити значај његове неславне владавине” и да је познато свега неколико штурих информација – Марко је син краља Вукашина, столовао је у Прилепу и био је султанов вазал. Са друге стране, поетски допринос лику Марка Краљевића је огроман и био је широко распрострањен (постоје македонске, бугарске песме о Марку, и сл) (Самарџија,2008: 30, 31). 181


70 Лик Марка Краљевића, захваљујући Бориславу Михајловићу Михизу, можемо посматрати и кроз драмско стваралаштво. Као што је већ споменуто у поглављу „Епски свет у српској драми”, Михиз је у једном интервјуу истакао да га је занимало како је Марко Краљевић успео да задобије значајно место у свести народа, будући да није био битнија историјска личност. У том интервјуу7 Михиз се запитао: „Откуд то да о краљу Милутину нема ваљда ни једне песме, о цару Душану само једна, а о малом прилепском вазалу Отоманског царства толико много и тако чудних песама?” (Поповић, 2015: 282). Михиз није једини који је видео несклад и нелогичност Маркове популарности8 , али је његов приступ другачији – он је проблему приступио са становишта критичара, логичара, књижевника и полемичара. Михиз у својој драми не осуђује Марка Краљевића; он покушава да помири историјског Марка Краљевића (турског вазала) са херојем из народних епских песама. Иако су историјски извори подређенији народним изворима, Михиз им даје подједнаку важност, што се види на самом почетку његове драме (на почетку драме се налазе одломци из Житија деспота Стефана Лазаревића и Јаничаревих успомена – које Михиз на маестралан начин конкретизује у својој драми). Маркове речи забележене у Житију: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату” (Михиз,1986:123) речи су које се изванредно уклапају у карактеризацију јунака Марка Краљевића и његов амбивалентни положај. То су речи које над Марком лебде кроз целу драму. Такође, већ је споменуто да је Михиз у савременој карактеризацији Марка искористио материјал епских народних песама (Марко познаје очину сабљу, Урош и Мрњавчевићи, Смрт Марка Краљевића, и друге). У питању је интервју поводом премијере драме, Рукопис легенде и рукопис драме, објављен у Књижевним новинама, а цитат је преузет из докторске дисертације Бојане Поповић. 8 Михаил Халански, руски научник, истакао је могућност да је Марка народ толико волео јер су у њему видели трагику несрећног владара и губитника, па је изазвао саосећање (LUKIĆ, ZLATKOVIĆ 1996: 11, 12), Никола Банашевић сматра да је Марко постао популаран због своје верности цару Урошу и због свог иступања против рођеног оца Вукашина (Лукић, Златковић, 1996: 13) и сл. 7

182


Дакле, може се приметити да се Михиз подједнако служио и историјским, и народним изворима. Историјске изворе је, условно речено, испоштовао – Марко гине са шездесетак година у бици на Ровинама, турски је вазал и сл, док је народне изворе, који су заправо и извориште ванвременског мита и легенде о Марку, детаљније испитивао (то се може приметити кроз паралелно праћење Маркове епске биографије, и „Маркове драмске биографије”). Такође, мотивација у епској песми и у драми је другачија. У епској песми је то најчешће фантастична мотивација, док у драми може постојати више мотивационих полазишта (као код Михиза). На основу овога би било погрешно помислити да је епска песма једноставнија или мање вредна у односу на драму. Транспозиција епског дела у драму је могућа (а свакако долази до неких измена). Марко у епској песми изгледа као божанство и има нестварне димензије. У драми, лик Марка Краљевића нам је много ближи. Његова размишљања су нам предочена и јасна, он није приказан као необорива величина, него као обичан човек који се носи како са својим, личним проблемима, тако и са државним проблемима. Устројство епске песме једноставно не омогућава толико приближавање психи јунака, у њој важе другачија правила. Марко није једнодимензионалан лик ни у епским песмама, ни у Михизовој драми, али су ипак у драми успешније приказана његова психа, унутрашња борба, његови немири и потајна размишљања.

Литература Извори: Михиз, 1986: Михиз,, Борислав Михајловић. Издајице. Београд: БИГЗ, 1986. [ориг.] МИХИЗ, Борислав Михајловић. Издајице. Београд: БИГЗ, 1986.

Цитирана литература: Фрајнд, 1996: Фрајнд, Марта. Историја у драми – драма у историји: огледи о српској историјској драми. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1996. [ориг.] Фрајнд, Марта. Историја у драми - драма у 183


70 историји: огледи о српској историјској драми. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1996. Лукић. Златковић, 1996: Лукић, Милан. Златковић , Иван. Антологија народних песама о Марку Краљевићу. Београд: М. Лукић : И. Златковић, 1996. [ориг.] Лукић, Милан. Златковић, Иван. Антологија народних песама о Марку Краљевићу. Београд: М. Лукић : И. Златковић, 1996. Поповић,2011: Поповић, Радован. Михиз: одгонетање једног живота. Београд: Службени гласник, 2011. [ориг.] Поповић, Радован. Михиз: одгонетање једног живота. Београд: Службени гласник, 2011. Поповић, 2015: Поповић, Бојана. Живот и дело Борислава Михајловића Михиза: докторска дисертација. Нови Сад, 2015. [ориг.] Поиовић, Бојана. Живот и дело Борислава Михајловића Михиза: докторска дисертација. Нови Сад, 2015, преузето са сајта нардус.мпн.гов.рс , https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/8143, сајту приступљено 01.03.2021). Самарџија, 2008: Самарџија, Снежана. Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008. [ориг.] Самарџија, Снежана. Биографије епских јунака. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2008. Станисављевић, 2006: Станисављевић, Миодраг. Епика и драма; Чланци. Београд: Рес публица: Информатика, 2006. Златковић,2006: Златковић, Иван. Епска биографија Марка Краљевића: тематско – мотивска основа. Београд: Рад, 2006. [ориг.] Златковић, Иван. Епска биографија Марка Краљевића: тематско–мотивска основа. Београд: Рад, 2006.

184


Милица Миленковић СУДБИНА ЖЕНЕ НА СРПСКОМ ЈУГУ (Радосав Стојановић: ЗЕМАЉСКИ ДНИ НАДЕ КРИСТИНЕ, Аутор и Наиспринт, Ниш, 2020.) Исписујући једну трагичну судбинску повест о Нади Кристиној, књижевник Радосав Стојановић отворио је тему о насиљу над женама и то из угла маргиналне групе људи, у овом случају носилаца одређеног говора, црнотравског (призренско-тимочки дијалекат), и тиме нас умногоме опоменуо да је зло над женама на нашим просторима присутно од давнина и да на тој линији треба тражити и последице и обнављање тог зла и у модерном, урбаном свету, а свакако да оно није усмерено само на жену, већ и на човека као биће. Протагонисти ове Надине исповести су прекршили једну од највећих Божијих заповести: „Не убиј.“ Тиме су пореметили ред у космосу, а мученица Нада након земаљског задобила небеско царство да је макар у њему Господ погледа: „Саг сам горе. Рај ли је овој ел нешто друго, кој знаје. Ја још не знам. (...) Озгор видим све доле које се работи, и ћу ти кажем: ништа није боље но што је било докле сам ја по земљу ступувала з-два штапа, ко на гигаље. Једино што ми они овде више не требу. Саг могу да трчим ко што сам млада трчала и ринтосала по стоку и по работу. Како ми земаљски дни беоше испричала сам све. Млого извуко у живот и пропати, млого за едан љуцки век. Доста-е било, нек ми се душа малко растерети. Кад ме неје погледал, нека ме бар овде Господ погледа.“ Индикативна је реченица, да је поновимо: „Како ми земаљски дни беоше испричала сам све.“, која упућује на то да је Нада испричала Господу све што јој се догађало у животу. У основи овог наратива је народно и хришћанско веровање да након смрти, постоји други живот ослобођен патњи и бола, а да је Господу могуће све испричати, исповедати се, олакшати душу. Он ће на себе да преузме правду, јер је доле на земљи нема. Доле, на земљи је толика неправда, да је Нада на крају убијена у својој кући где су је пронашли мртву након две недеље. Иако је смрт „искала“, смрт јој је као 185


70 и живот дошла насилно: „Који ме све неје тепал. Сви у ме тепали. Само онија који ме неје знал и неје видел, само тија неје дигал руку на мене. Малко је тија што ме несу тепали, и тој – низашто. Цел век тепање, добро сам и жива колко су ме тепали, добро сам и довде дошла да ти овуј бруку казујем.“ Ретроспекцијом, Нада приповеда шта је све у животу доживела и како је патила. Насилно удата, силована, насиље над њом чинио је ко је хтео и кад је хтео, тако је и скончала. Још на почетку тог злог живота, Нада је имала избор. Насупрот људима којима је била окружена, а који су је „тепали“, стоје њена браћа који јој два пута нуде руку спаса. Први пут одговарајући је да се не удаје за човека који је силовао, други пут након батина које је добила, а које су је умало коштале живота. Нада, желећи да има нешто своје, да не буде на сметњи никоме, васпитавана да припада мужу какав год да је он према њој, неука жена, враћа се у туробну стварност и цео живот проводи у насиљу. Наслови поглавља сведоче о томе, нижу се слике људи који су „тепали“ једни друге до смрти. Доминантни мотив и тема ове књиге је управо то, тешка судбина добрих у односу на зле, спремне на све, које у овом случају штити и закон. Поремећен систем вредности једног места и поднебља, и временски и просторно ограниченог, може се пренети на ширу слику колектива где се на другачији начин крше Божје заповести, где се насиље и неправда стално понављају. Нарацијом о поднебљу у књизи дата је шира друштвена и социјална слика сиромашних мештана из околине Црне Траве, мучног послератног живота, положаја жена у друштву, свакодневне борбе за егзистенцију, а у скривеним метафизичким слојевима романа и слика оног најлошијег у патријархату и патријархалном свету тога времена, а то је однос према жени која је увек крива за све иако њене кривице нема. Она је крива зато што је жена, она је подређена мушкарцу, она није лепши већ слабији пол над којим се мере кукавичке и мушке и женске снаге. Онај који је незаштићен, који нема никога иза себе, на удару је злих сила у људима, најпогоднији је за малтретирање и иживљавање над њим. У овом случају је то Нада без презимена, са придевом Кристина, где се такође одређује посесивност, а њен први муж поставља као њен власник, као власник њеног живота. У овом лексичком индексу очитава се и друштвено поимање Наде где је она Кристина, а не само Нада. Но она је више од тога, она је, када се на једна овакав списатељски и читалачки начин сагледа целокупна слика живота, равна мученици. Њена нада, како јој и само име каже, 186


нада у Бога и његову правду, никад није угашена. Зато је, иако то савременом читаоцу, а поготову савременом женском читаоцу, нереално звучи, она могла да поднесе сваки ударац у животу – и физички и духовни. Између та два света Нада је разапета. Она је између земаљског и небеског живота, на основу патњи које доживљава и стоички подноси, већ задобила царство небеско. Нема у њеним трпљењима ничег мазохистичког из разлога што се она обраћа полицији и закону уздајући се у државу да ће је заштити, а самим тим и предупредити сваког наредног насилника, међутим онамо где заостане земаљска правда, због мита и корупције, ту нема никога ко би стао на пут унутрашњим нагонима људи за испољавањем танатоса. „Испричала сам све“ са почетка књиге може се односити и на то да је Нада казивала своју повест писцу, с обзиром на то да је она неписмена те је није могла сама записати, па отуда овај роман добија обрисе сказа, али и упућује на вредност говора, приповедање, казивања другом човеку, као на нешто што је место једине слободе и истине човека. Радосав Стојановић записао је Надину повест која је намењена више љубитељима и истраживачима наших говора, него савременом читаоцу навиклом на брзе, популистичке начине писања. Написати књигу на говору део је наше културе очувања дијалеката који се селе у литературу и све више изостају из говорне праксе. Ово штиво и те како представља изазов лингвистима, истраживачима и женским студијама у проучавању идентитета патријархалног света првог дела друге половине 20. века, чиме би указали на положај жене у њему говорећи кроз истину и суочавање са нашим коренима, а самим тим, компарацијом са савременим светом и положајем жене у свим каснијим временима, и о грешкама друштва које су довеле до тога да се ништа није битније променило до данашњих дана. Слободом говора и вером да ипак постоји и земаљска правда, можемо предупредити насиље над женама и уопште насиље у друштву. Надино сведочење остаје као опомена и сећање на све жене жртве насиља наших прошлости чија су имена остала заборављена. Чија имена никада нису записана. Борећи се са том неправдом, Стојановић је овом књигом подигао литерарни споменик таквим женама великим словима исписавши Надино име на њему.

187


70 Иван Деспотовић У ПОТРАЗИ ЗА НОВОМ НИРВАНОМ – матица изван тока Бранислава Димитријевића (Две песме за једну жену, Пресинг, Младеновац, 2020.) Пред нама је оригинална књига. Ниједан правац у поезији није трајао вечно, те зашто би битништво било изузетак... Неке нове песме пак могу бити трајне, антологијске, попут извесних претходних, а начин на који то чине – тек треба открити. Разлог због којег се сматра да су одређене ствари у песми превазиђене и да ће добра песма бити једино занимљива анегдота и мини-прича са поентом – не лежи толико у савременој обавештености и чувеном одсуству илузија, колико у простом непознавању – пре свега историје књижевности, или у њеном негирању. И у одсуству слуха. Вечно битништво, заправо је изговор за укидање поезије, барем у Европи, и за њено свођење на плакатни „филозофски“ па маркетиншки шаблон. Пре ће бити да се поезија не укида, нити се потискује, него да се њена матица прикрива, док потпуно не промени свој правац. Дешава се велики преокрет, питање је године када ће такав у књижевности бити и званично признат. Живимо у времену које развија изразиту технику, фреквенцију, интернет ствари, а самим тим и ритам, у времену после јасне бити, као и после изразитог веризма. Будућност стога припада мање дефинисаној а вишедимензионалној мисли, са више слободних неодређености, она наиме припада једном „слему“, али онаквом каквим би га писали Ален Боске, Гинтер Грас, Рилке, Хелдерлин или Пушкин... Попа или Новица Тадић, да су рођени још касније... Будућност се у почетку ни не може изразити другачије него тешком „критичарском“ метафором. У том смислу, Бранислав Димитријевић није песник заробљен у једном времену или „стилу“, он је онај који „њуши“ будуће, и то ненамерно, вођен одајама сопствене интуиције. Колико је битништво наводно вечно, толико је, ништа мање, наводно вечан и лиризам. Промена је, нешто мање наводно, можда збиља вечна. Форма је као вода која тражи пут. У књизи „Две песме за једну жену“, песничка целина, то јест књига, почиње филозофском максимом у „Траговима“, у тражењу већ угаженог пута. Затим се таква поетика развија „У аутобусу“, помало са призвуком попа, 188


малко слемерски, али она бит која би требало да академски „сија“ у песми, одложена је, није на прву лопту, али песма јесте ту. Лирски јунак евоцира екскурзију, налази се на танталовским мукама, самопотискује се, не једући своје бомбоне, уживајући да ли принудно у њиховом укусу у устима других, то јест своје симпатије. Нема високих тема, али постоје високе вибрације. И форма је делом тема, а трептај је врста озбиљнога. Наилазимо убрзо и на „Умрло цвеће“, незаобилазну „мртву природу“. Бранислав Димитријевић не штеди речи, што га одваја од владајуће поетике, или можда од њеног последњег еха. Но, нема ту ни претерано много елемената. Дужина је поетичка разлика. Ствари више нису лепо сведене и тиме одређене. Ствари су нејасне, дуже него што би требало... А такве су, ипак, праве ствари, зар не? Остаје уплив музике, но само у глави талентованог читаоца. Исечене лале постају – жена која се смеши са плакате, намештене фризуре, сећајући се кога је волела једном. Но, оне то постају тек на другој страници песме, ненамерно, нефокусирано. Поента овде није битна, то јест није на прву лопту. Песма не блиста, има мат текстуру. „Као да је могуће враћати мртве у живот“, каже се тек узгред. Композиција је инвертирана, ненаглашена. Сачекује нас и „Четврта јадиковка“, која говори о поетикама. „Сви песници су у ствари / Недовољно познати / Или још чешће сасвим непознати“. Лирски субјект чита књигу поезије по нечијем скривеном наговору, а у тој књизи ништа није одређено, а Љубав, Мржња, Јад,. итд, не помињу се, пре – сумраци, улице, ивице сенки, фонтане, излог. Но ова књига невидљивог песника није само веризам и тихи гест. Поетика чезне за живом атмосфером, или за тим чезну читаоци. За неким ветром, помереним. Чежња се „враћа“ на велика врата, разуме се, сасвим другачија од оне од пре сто година. Но, песник је непознат. Скривена матица мења смер, чувајте се, или просто не верујте! Неке песме Бранислава Димитријевића леже постојано у, рекло би се веризму и у бити, но не одударају од целине. Целина је и направљена као аморфна, а не кристална структура (као што је код нас помињао песник Габријел Бабуц). „Пеливан“ језички сочно призива носталгију. Да ли то оставља одговарајући ефекат, да ли је све јасно? Па, није. Ликови детињства познати нашем лирском субјекту, са којима је причао о можда глупим стварима које се не могу остварити, и о сексу, – отишли су у свет озбиљним пословима. Лик је у провинцији, али жали што се та „прошлост“ не враћа из 189


70 „вукојебина“ као што су Истанбул, Париз... Да би можда опет причали ни о чему – овде, уместо тамо. Није реч само о формалном вишку језика, већ и о за нијансу „умноженијем“ значењу. Песма дише изразитије него што је то у последњој трећини двадесетог века имала обичај да чини. Мање сија, можда је тако и боље. То нас касније доводи и до „Љубавне песме за М.С“. (...) Као што је познато, љубав више не постоји. И овде љубав, разуме се, не егзистира, у питању је пубертетска и социјална, више мушко-мушка игра са „другарицом“. Ова песма не би могла да стане у рецимо осамнаест стихова, колико би се од ње на пример, у издању Повеље, уместо актуелног Пресинга, очекивало да има. Постоји прича, али она није анегдотска нити битничка. Више је од анегдоте, а „мање“ од бити. Јунак је позвао девојчицу слагавши како јој пише песме, како је лепа, итд. Смејао се иза ћошка када је дошла. Могла би бити повучена, сломљена. Могла би се убити негде другде, или он. Субјект чека, епилошки, после икс година да га она пита: „Добро, и шта сад? / Шта сад? / Шта?“. Бит је отишла у слем. Ко је мислио да је „лиризам мртав“, биће да се прилично прешао, као ономад са импресионистима. А да не идемо даље од тога, да нас ко погрешно не разуме. Да неко не помисли како то чинимо из разлога чисто комерцијалних... Следећа станица је „Бранденбуршки концерт“. Музика. Откуда класична музика између бити и слема, – један читалац или можда несуђени критичар би се могао запитати. Хармонија се налази усред праве љубави, а где би се иначе и могла очекивати? Песма опет има две стране. Погодили сте, не само буквално, него и пренесено. Музика је синтеза и антитеза два мотива, спој и раздвој. Памет и страст. Нагон и студије. Али о томе, како субјект у песми каже – није написана песма. Дакле, у савременој поетици нешто недостаје, или се не сме тако „сувишно“ писати. „Бранденбуршки концерт“ раскрстио је са тихим гестом и битничким сјајем, разишао се са академским парнасом. Љубав је тешка, а песма може бити и мучна (ова то јесте), поред тога што може и да сија. Песма је тешка, ништа мање од романа. Кључна ствар јесте: „Како бих памтио све то, да нисам написао макар једну песму о томе?“ Заборављена песма о великој хармонији, тези и антитези, споју и раздвоју, јесте оно што недостаје песнику, а могуће и понекима од нас. Но, квантно, песма је ипак ту. Она живи, и више није „битничка“. Ни стих није тако нападно слободан, као што то обичаваше да буде. Музика је прошла кроз 190


гвоздена врата и нашла се на нашој гвозденој тацни. Песма је мање намерно тешка. Мање сократовска... И шта се налази на крају? Ако желите да вас „сахране“ – реците нешто политички некоректно, неиспеглано. Уколико то благоизвољевате у уметничком смислу – помените нео-романтизам. Да, могао бих рећи да се на крају налази и Колриџ. „Бродски дневник Ханибала нечасног“, заправо је ближи поетици нечега што бисмо могли назвати утицајем рокенрола или двадесетог века. У животу нема лаких решења, а изгледа да их неће бити ни у песми. Барем не убудуће. Тешкоће обећавају и обећавамо тешкоће. Вишесмислености „већ реченога“, не лакоћу већ реченога. „Јер шта је човек / Без свог брода / Јер шта је брод / Без свог човека. То јест, шта је аутор без своје песме, и каква је она ако он двозначно на пример – зна куда она плови. Потребно је да песник најмање трозначно зна куда, или да га она поприлично носи, а да притом он задржава довољну меру воље и спознаје. „Усуд“ наговештава: „Кад први пут плових / С ветром у прамац / Помислих / Ништа од тог нема горе / Море те вуче / Где оно хоће“ – и то је главни проблем ове поетике и главно растојање од двадесетог века, његовог краја слатког попут вршка корнета (примедба критичара). Оно после јесте мање слатко, али нам ће се учинити мање предвидиво. И шта је рекао песник (или њих више): „Онда си срећан / Што си још жив / Радујеш се томе / Што немоћно плуташ“. Ништа од краја поезије, ништа од чувене Маргиналности, Потиснутости, излизане попут паркета. Ништа и од битничке гробнице за свако ново „неозбиљно“, премладо или престарело песничко Име, које није ни пуштено из анонимности или је пак враћено у њу. Бранислав Димитријевић је и музика, али није рок и поп, он је и слика, али није академска. Он је анегдота, и испод и изнад живота, само не ту где смо већ били. Он је стих који није везан, а који није ни слободан. Периферија је нови центар, а само је Дис још одраније био у њему. Река је отишла у страну и вуче још јаче, неки ће можда остати на рукавцу и чудити се како је тамо све тихо. Како... ко ту још уопште чита (?) и то не бивше песме, него нове, добре Стихове – негде другде.

191


70 Живојин Павловић (1933 – 1998)

ОБРАЗИНE Можда би требало говорити о маски овог човека да би се потом схватила и разумела његова физиономија... Одело му је било састављено од једне старе избледеле кожне јакне, налик на оне које данас носе шофери. Али испод ње је носио, како ми се чини, кошуљу од врло фине свиле, што су могли допустити само људи са добрим приходима. Глава је била више обријана него подшишана, те је личио на осуђеника из Синг-Синга или на регрута. А најчудноватије су биле његове мале и зарђале наочаре са металном жицом – тешко је било пронаћи у Берлину сличне...Са крајпјот обазривошћу вадио их је из футроле када је хтео нешто да чита, чистио их, намештао око ушију и опет би их, после читања, стављао исто опако пажљиво у футролу. Радило се без сумње о једној маски, али то је била таква маска која карактерише његову личност. Вили Хас о Бертолту Брехту Да ли је у питању маска, параван или кулиса, којима хоће да се повреди господарећи укус? Или је у питању прижељкивање? Чега? Сви они које је судбина проклела, па не могу да остану анонимни, смишљају понеку лаж. Читајте интервјуе: колика брда неистина! Изванредно средство да се подигне димна завеса: гомила, гладна сензација, увек радије ришка по животу онога који ју је на неки начин узбудио него по узрочнику својих узбуђења. Кад Орсон Велс промумла: "Обожавам Шекспира, јер је мрзео жене" – ми заскичимо од узбуђења због слободне дрскости. Али, ослушните! Препознајете ли скривену лаж, а она је та што ће упалити најблиставији ватромет допадљивости? Видите ли да под овом канонадом шокова живи, да хоће да живи једна скривена жеља, један повучен живот, једна тајна и једна сама себи довољна мисао?

192


Пабло Пикасо се за недељне часописе фотографише го: он се скрива – изазивајући. Он изазива – скривајући се. Из истог разлога се раније појављивао заједно са Жаном Коктоом на некој периферијској циркуској арени прерушен у папагајски клаунски костим: они што бесомучно теже да сазнају ко су они добијају лажну слику. Али и прижељкивање да човек заиста не буде онакав какав јесте, да и физички, а не само у своме духу, заиста измени себе, јесте инспиратор ове чудне мимикрије. Веровати је да је Брехт својом немогућном маскарадом задовољавао искрену жељу да изгледа као пролетер, мада по природи свога живљења то није могао да буде. Познајем песника који, по повратку из Италије, навлачи на себе белу долче вита мајицу и карирани сако, сличећи тако на наполитанског макроа. У исто време, он држи партијска предавања у сивом оделу и црвеној кравати, а за новине се фотографише у радничком комбинезону сред огромних фабричких хала. Познајем и једног сликара који носи поцепане ципеле ишаране уљаном бојом и наруквице од канапа, а фармерице су му опасане кајишем са униформе Легије странаца: носталгија за друштвом сурових, друштвом у којем је поникао, али којем никада није могао да припадне потпуно; он: нежан и преосетљив; он: кукавица; он: одметник на имагинарно острво свог авантуристичког духа. Пребацују им да сви ти каламбури и напади на устаљене норме друштвеног опхођења нису ништа друго до саморекламерство. Греше. Рачуница, уколико је и има, секундарног је карактера: успех се постиже повлађивањем а не супротстављањем. Они лажу, то је истина, али њихова лаж импонује. Одајмо још једно поштовање: та лаж расте на пакленим мукама, јер је тешко остати непознат. Боље је ценити импозантну лаж него самосажаљиву искреност. Ослушкујући нечију кукњаву о поштењу, сетићемо да је пред нама слаб човек – он очекује сажаљење. Стога је боље бити бучан циркусант него плачевни исповедач, ако се већ не може остати – сам и непознат. Јер мало је таквих који ће се, као Андрић, као Кафка или Бекет, оградити зидом од света. Ретки су они што ће се нечујно подврћи мимикрији и ходати кроз живот сиве спољашњости. Презирући је, не желе ни да је ремете. Не ремете је, јер ништа од ње не очекују. 193


70 Њихов прави свет јесте свет фантома које откривамо у њиховом делу. И наша жеља да упознамо творца тих тамних светова остаће незадовољена – творци остају неприметни. Међу нама чак им ни физичку присутност не можемо да уочимо. Велики, у својој телесној безличности. /Из књиге есеја Жике Павловића: О одвратном, издавач: Библиотека XX век, 1982/

12. 10. 1956. Мит индивидуе: Нема никог у кога би се смело поуздати, нема ничег у шта би се могло веровати (јер је историја крвава збрка, јединствена космичка збрка пропалих илузија и изневерених нада чији су бледи одбљесци стрпани у музеје, библиотеке и архиве као дотрајале и неупотребљиве каросерије старих возила). Човек остаје сâм, а ако већ мора бити сâм, и ако, као усамљеник, бива угрожаван од других, зашто да гњили међу њима када му је боље да буде уздигнут изнад муља у који је потонула човекова бит. И тако осамостаљен, постане дефинитивно и слободан. Неспорно, за оболеле (а који интелигентан човек овога времена то није, уколико није слеп или глув?) - идеја је веома привлачна. За њом жуди читаво њихово биће, и та идеја постаје фикс-идеја, прераста у константан сан, поприма вид опсесије и димензије мита. Али баш зато што има обличје и снагу мита, идеја индивидуализма почиње да изневерава индивидуу (тачније: да потврђује своју наивну илузорност): као и сваки мит, и ова идеја носи у себи заносни вапај за ангажовањем ради сопственог остварења. Како митови и даље остају митови, то јест остају магле распршених нада помешаних са крвљу, тако се и ангажовање, инспирисано надом, изврће у разочарање. Заблуда је у овоме: ништа се не може мењати без ангажовања, а ангажовање мора бити колективно да би постигло ма какве резултате, па макар и лажне. Према томе, основна идеја индивидуализма ангажовањем бива изневерена.

194


Куле од облака одавно су раздували ветрови збиље, и ја осећам пустош која окружује људе. Али то не значи да ћу се одвојити, јер сам убеђен да је сâм човек немоћан, и да је борба једини начин којим се може променити неиздржљиво стање у којем се налазимо. А не ангажовати се (што ће рећи: не чинити принуду, не усмеравати или не сугерисати), значи препустити животну ситуацију стању у којем се већ налази. Покушати издићи се изнад, значи оставити оно испод онако какво јесте. Према томе, суштински се ништа не мења: после бекства (то јест издизања "над") смирење неће доћи: анимално живљење одвија се и даље у паклу. Ако га се индивидуа лиши, она се лишава своје телесности, управо себе саме. А како се, ипак, не може без живог песка (без збиље, без неподношљиве реалности), прибегава се презиру. Презир треба да издвоји индивидуу из свега у чему се налази, али без чега не може да опстаје.

10. 08. 1988. А како је тек нама, који смо упознали робијашнице идеалног комунизма, и чије смо решетке ломили са страшћу, да бисмо се докопали "отвореног" света! Сад лешине усрећитељских заноса умиру дуж Источне Европе, али, уместо слободе, нови теснаци, и нове, бојим се: још теже негве окивају нас, већ остареле и изнурене вечитим непристајањем. Давимо се у блату савременог феудализма, оптужујући друге несретнике за беду у коју смо сами себе довели. И уместо да гледамо у будућност, цмиздримо над прошлошћу коју смо обукли у позлаћену одору националног идеализма.

11. 11. 1989. Срушен је Берлински зид, мења се политичка карта Европе; Стаљинова се империја распада као кула од карата. Велика, очаравајућа комунистичка утопија, оспорена тешким, бедним и крвавим животом, сав занос маса и нада да ће, после безбројних жртава, једнога дана осванути рај на земљи, рашчинили су се као ружан сан. Комунисти свих земаља такозване Источне Европе одлазе у тмину попут дракула и вукодлака; некадашња авангарда пролетаријата 195


70 самозване "полуге напретка", "људи нарочита кова", остаће у сећању једино по злу, и покушаће да у земљама, у којима су извели револуцију и оружјем дошли на власт (Русија, Југославија, Кина, Куба, Албанија), уз помоћ оружја на њој и остану. А када их једног дана ипак поједе мрак, тад ће се људи, надајући се бољем, наћи на ветрометини, и, добивши демократију и индивидуалну слободу, затећи, збуњени, у месту, док ће историја летети у будућност, која ће им, неспособним за трку и утакмицу, опет остати недоступна. И вукући се на репу догађаја, заривени у провинцијално блато, опет ће им Европа, и "свет" бити далеко. И зато им се може догодити да им се минуло време, време комунизма, у којем су дошли до самосвести, и у којем су веровали да су у средишту света, почне причињавати као Периклово доба. Може се десити да га застру златним прахом сећања. Да чињенице преобрате у легенде. А истину у мит.

5. 08. 1990. Од Србије ништа очекивати не могу: - док је била у склопу комунистичке деспотије, гањали су ме фанатици и чанколизи зато што нисам хтео да величам тиранију и што ми је индивидуална слобода била највиши циљ; - сада, у хаосу националног лудила, одбацују ме родољуби и шићарџије зато што нећу да уздижем свој народ, јер не могу да блатим остале.

18. 04. 1991. Возови касне. Авиони не лете. Раднички штрајкови. Попови дрече. Националисти луде. Политичари муте. Пензионери не примају пензије. Чиновници не добијају плате. Аутомеханичари, приватни угоститељи, зубари, ситни индустријалци и богати сељаци купују немачке аутомобиле, вијетнамске тепихе, турске бунде. Телевизоре, касетофоне, видео-рикордере. Грожђе са Мадагаскара, орахе из Америке, вино из Шпаније, ципеле из Италије, сиреве из Холандије, чај из Беча. Просјаци на улицама, на степеништима, на трговима, у парковима и испред цркава. Слепци и богаљи са 196


хармоникама у хаусторима. Клошари у контејнерима за ђубре. Слике краљева, владара и диктатора. На пијацама зеље, ротквице, салата, печурке, млади лук; банане, поморанџе, јабуке; половне славине, половне цокуле, половни часовници, половни илустровани часописи; рибе из товилишта. У књижарама пластични судови, електричне цедиљке, дечје играчке, млинови за кафу. У продавницама аутоделова и аутомобилских гума - чарапе, гаћице, комбинезони, фармерице, тенис патике, виски. У касапницама месо из увоза. Новца ниоткуд. /Живојин Павловић, Дневници 1-6, Издавачка кућа Прометеј, 1999./

197


70 Валентина Новковић ПУТЕВИМА НЕУГАСИВЕ СВЕТЛОСТИ (о књизи Трагом душе, Хосијат Рустамове, Либерланд)

Пред нама је духовни светлопис познате и плодотворне песникиње, новинарке и преводиоца из Узбекистана, Хосијат Рустамове. Хосијат Рустамова један је од истакнутих представника савремене узбечке поетске мисли; завршила је студије узбечке филологије на Националном универзитету Узбекистана, главни је уредник часописа Свет књиге (Китоб дунёси ), добитник многобројних књижевних награда у земљи и иностранству. Објавила је следеће песничке књиге: Кућа на небу, Спас, Плашт, Зид, Август, Заборављене године, 40:0, Освајање, Дани без сутра, Неоптерећени облаци. Велики број песмама ауторке преведен је на руски, азербејџански, арапски, бенгласки, таџички, енглески, немачки, шпански, италијански, турски, казашки, татарски, угјурски, јапански и многе друге језике света. До сада њене песме нису превођене на српски језик па је ово јединствена прилика да се, кроз истанчан и аутентичан поетски израз, читаоци из Србије упознају са стваралаштвом Хосијат Рустамове. Ишчитавајући честице душе уткане у књигу Трагом душе не можемо, а да се не присетимо речи Халила Џубрана: Песника има две врсте: интелектуалних, са стеченом личношћу и надахнутих, који су били личности пре него што су почели да се формирају. Али, разлика између интелигенције и надахнућа у поезији је исто као разлика између оштрог нокта који засеца кожу и нежних усана које љубе и зацељују ране тела. Хосијат Рустамова је од оних песника чији стихови мелемно делују на читаоца, од оних стваралаца чији се поетски нерв полагано развијао од најранијих година детњства. Ако се узме у обзир да је прву песму посветила угинулој птичици у дворишту породичне куће, јасно је да је прах божанске светлости од првих година живота 198


обасјао душу песникиње јер, душа дирнута чарима врлине мора бити сразмерно осетљивија и за друге облике лепоте (Ж. Ж. Русо). Трагом душе ниска је пажљиво одабраних импресија, свеколико је сведочанство разноликих осећања човекових: патње, трагања за сепством, партнерске љубави, питања у вези са смислом земног постојања и многим другим. Дакле, песник као титрава небоземна нит не може остати равнодушан како на лична душевна превирања, тако и на оно што се зове светски бол (Wелтцхмерз) или осећање свемирске меланхолије; схватање неидеалне природе света кроз бесмисленост ствари и свеприсутно и неизбежно зло, а увео га је у књижевност немачки писац, Жан Пол. (Духован човек је - сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха. Старац Пајсије Светогорац.) Попут Бајроновог Чајлд Харолда, песникиња Хосијат Рустамова се у име људског страдања, мајци-Земљи обраћа речима бола: О како на гиљотини лежи моја глава лицем у лице с мноштвом смрти.

*** Човеку је лоше у свету Човек – није човек! Немоћна да на другачији начин објасни себе, колебљивост осећања и мноштво импресија које их прате, песникиња узвикује: Господе, и са каменом бих говорилажена сам! Женственост опшивена песничким посматрањем света, неминовно нас доводи и до Марине Цветајеве: Боже, не суди, ти никад на овој земљи ниси био жена. Приметна је нераскидива веза песникиње и Универзума, (човек је део универзума, а његова усамљеност је онда део универзума који припада само њему. Не да би само његов остао, већ да би се заједничком универзуму вратио, Б. Пекић) кроз коју провејавају 199


70 промишљања о философији смисла и запитаност због чега смо и са каквим циљем добили обличје какво имамо. Свесност: “тачка сам, мала тачка...“(Универзум) не умањује њен страх и труд да оправда, а не учини обесмишљеном стазу коју јој је Свевишњи одредио, зато му се и обраћа молитвом: Господе, дај ми снаге, стрпљења - дај. Да растем као дрво - само нагоре.

****** Боже, дај да растем! Сумње да не истроше снагу да бих, попут тебе Боже плодове имала! Боготражење је пут који води онога који тражи до онога који Јесте, на том путу једини сапутник је вера: од Светла смо, ка Светлу идемо како и сама песникиња осећа: Боже, вера је моја из Твојих руку; ма колико да је тамно - Светла је више.

******* Схвати и сам, ми смо путници, сви смо на свету путници с једним сном; у небеса се винути. Појам слободе је, такође, присутан у стиховима Хосијат Рустамове. Било да је живот сам по себи нека врста затвора у ком се не виде окови, или да је, заиста, реч о оним који су прешли на другу страну и тиме се осудили како на званичну казну, тако и окове кајања који се не могу скинути. Живот се не храни само хлебом! Нешто друго спрам нас је. 200


Желим да се ородим с небом Летети, летети, летети, летети! Борба за идентитет, тзв. симболички завичај, место где можемо да укровимо своје најрањивије, а истовремено најснажније Ја, присутна је и када ауторка пише о тананим, комплексним и почесто необјашњивим партнерским односима који треба да се заснивају на узајамности. Без обзира на поштовање традиције, слобода је предуслов испуњења животне среће. То нам песникиња саопштава кроз стихове: Као што птица жели на слободу тако се и ја одређеној судбини опирем. ***** Даћу ти и храну и вино све ћу дати, само ћу слободу да задржим! Да би се слобода досегла, неопходан је мир душе. (Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору. М. Настасијевић)) Напоредо са темом слободе у песничкој књизи Трагом душе уочава се и тема смрти. Као смртник рођена сам. Зашто да се љутим, коме да се обратим? ***** Данас ме је судбина на патњу осудила, колико ће патње сутра послати у смрт! ***** Љубав је бескрајна, 201


70 а мало се времена даје, Живот је мој, очигледно, кратак...

****** Смрт – неизбежна је! Све што сам постигла, испод грубе коже распашће се и замрзнути све јер, долази тренутак ни налик на овај живот. Долази тренутак који није ни налик на овај живот и подсећа нас да смо само привремени путници брода званог земни живот: јер си прах и у прах ћеш се вратити. И. Мојс. 3, 19. И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу који га је дао. Проповедник 12, 7. Посебну лепоте овој песничкој књизи, дарују стихову посвећени вољеном. У њима се огледа сва тананост срца које воли, (Срце је главно у човеку, сами његов живот, Св. Јован Кронштатски), ослушкивање дамара срца оног другог и патња, ако дође до нарушава хармоније која осећа срце испуњено љубављу. Реци ми, како да се молим Богу, ветровима да се не предам, реци! Како све ово да преживимчежња ме твоја зачарала. ***** Соба је празна Као да ниси у њој. Било је другачијесад овако је. **** Узалуд да ли је све? Реци: како тај отров Љубављу могу звати?

202

Књига Трагом душе, истакнуте узбечке песникиње Хосијат Рустамове, један је од блиставих драгуља из богате песничке ризнице светске књижевности. На трагу Хафиза, Џубрана, Рудакија, Ибн Сина, али и Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Пастернака и многих других који нису остали равнодушни на све што одвајкада прати човечанство и појединца у њему, песника посебно јер, он је нит што се само привремено настанила на земљи чекајући миг звезда да им се врати духовнији, племенитији, бољи.


IN MEMORIAM Сузана М. Јовановић УБИЛО ГА СРЦЕ, НОВИНАРСКО Зоран Цвијетићанин – Цвиле (1956-2021)

У Зајечару је у суботу, 3. априла изненада у 65. години преминуо новинар и песник Зоран Цвијетићанин Цвиле. Умро је од инфаркта. Сам. Без иког свог најдражег. Зналац, заточеник заната, одан и посвећен редакцији од првог дана до последњег даха. Након студија на Факултету политичких наука у Београду, осамдесетих, запослио се у Радио „Ђердапу“ у Кладову а онда и у Радио „Крајини“ у Неготину. Од почетка деведесетих када је после хонорарног стажа, својеврсног пријемног испита без кога некад није било могуће отворити врата најтиражнијег „вечерњака“, Зоран Цвијетићанин се и формално уписао у стални редакцијски састав. Судбински се то његово уписивање подударило са страшним ратом и страдањима српског, али и других народа на просторима бивше Југе. У првим данима Зоран се већ обрео на најжешћим линијама фронта. Најпре у Славонији, Книнској Крајини ... да писаном речју сведочи о страхотама и страдању; сведочио је: добро се држао. А када су у његов Зајечар и друге делове источне Србије почели да стижу конвоји раскућеног народа, када су без јаука умирали на туђем прагу, Зораново срце је тада начето. То се осетило и у сваком његовом тексту. И ништа више није могло да споји те пукотине. Оне су биле све дубље. У једном извештају Радио Новостима који је спајао нестале породице у хаосу прогона из Хрватске и Босне, заплакао је. Тако се носио и са неправдом 1999. године, током НАТО агресије, али се свакодневно од јутра до вечери јављао „Новостима“ и био велика помоћ дежурним редакцијским екипама и у новинама и у нашем радију.

203


70 У миру, када се све стишало, његово срце је осетило још снажније потресе. О томе није говорио и није се жалио. У редакцију је долазио увек ведар. Доносио шалу. Смех. Нико није био равнодушан пред његовим специфичним осмехом. Он је храбрио нас, уместо ми њега. На обележавању годишњица „Новости“, за дописничким столом бардова који су уградили себе у најтиражнији лист, Зоран Цвијетићанин је уз Радивоја Гутића и Чеду Прелевића (обојица, нажалост, у небеској редакцији). Проламале су се песме њиховог завичаја и преносиле се читавом слављеничком двораном. Њихове песме, из далеког краја, свима су нам биле толико блиске, јер су изведене из срца. Тако смо ми, млађи, као и њихове генерацијске колеге с њима освитали до првих возова који су их враћали кући да истог дана отуда пошаљу какву нову вест. На Зорану и тој генерацији посвећеника и заточеника потписа испод текста, увек је била „прећутна обавеза“ да пошаљу ексклузиву и повећају тираж. Кад је осетио да му измичу врхови, отварају понори, прихватио је отпремнину, мада се никад није удаљио од редакције и колега. Пре непуних месец и по испунио је услове за пуну пензију. Пре три дана му је стигло решење. Али, ни прву исплату није дочекао. Уз посвећеност новинарском послу и редакцији нанизао је и три књиге поезије и прозе “Погрешна глава” (1982), “Триптихон” (1989), и “Прошлост моје главе” (1999). Песме у духу клокотризма, књижевног правца насталог у току седамдесетих година, објављивао је у “Тимоку”, “Буктињи”, “Књижевним новинама”, “Развитку” у којем је од 2008. до пензије био одговорни уредник. Активно је учествовао у манифестацијама, Млади мај у Зајечару, Сусретима писаца, Стваралачким данима у Шаркамену. Био је члан Удружења књижевника Србије.

204


БУКТАЛИ СУ ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ ( 1988, Кладово ), филолог србиста, проучава српску књижевност XVII и XVIII века, као и авангардну и неоавангардну књижевност. Пише поезију, прозу, студије, есеје и критику. Објављене студије: Легитимација за сигнализам – пулсирањесигнализма, 2016; Трагом бисерних минђуша српске књижевности (ренесансност и барокност српске књижевности), 2018. Књига песама: Без длаке на срцу, 2020. Приредила више књига. МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ (1960, Врбас), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Поред осталог, радио је као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу. Сада обавља послове помоћника управника Библиотеке Матице српске. Уредник је трибине Савремени човек и савремени свет у Матици српској. Са песником Благојем Баковићем основао је и водио издавачку кућу Слово и лист за децу Растимо, а са песником Ђорђом Сладојем покренуо је часопис за књижевност, уметност и културу Траг. Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Друштва новосадских књижевника. Био је и учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске. Објавио је књиге песама: Зигурат (1986), Попик или чуг (1990), Нема вода (1994) и Оскудно време (2016), Непоновљиви код (2018), Арапски капричо (2020). У Мосви је 2017. изашао избор Алексићеве поезије под насловом Лабиринт / Лавиринт (двојезично на руском и српском језику) у избору и преводу Андреја Базилевског. Поезију прозу и књижевну критику објвљивао је у листовима и часописима: Летопис Матице српске, Књижевна реч, Златна греда, Српски књижевни гласник, Овдје, Траг, Глас омладине, Кровови, Улазница, Стварање, Писац, Бдење, Монс Ауреус, Српски преглед и другим. Алексићеве песме заступљене су у двадесетак антологија и избора поезије. 205


70 Добитник је награда: Печат вароши сремскокарловачке и Ленкин прстен. Са Мином Алексић преводио је са руског песме Јекатерине Пољанске. Са русинског је превео књигу песама Николе Шанте Ослушкивања, а заједно са професором др Јулијаном Рамачом поему Идилски венац Гаврила Костелника, прво дело написано на русинском књижевном језику. Био је члан жирија за доделу награда: Фестивала југословенске поезије младих, Друштва књижевника Војводине, „Јелена Балшић“ и „Сирмаји Карољ“. Учесник је најзначајнијих књижевних фестивала у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а као песник гостовао је и у Русији, Мађарској, Хрватској и Румунији. Поезија му је превођена на руски, словачки, македонски и русински језик. КАТАРИНА ФИАМЕНГО АЛИСПАХИЋ (1984,Кладово), пише поезију, хаику и кратке приче. Учесница регионалних књижевних фестивала, добитница више регионалних награда за поезију и прозу. Уредница рубрике поезије у електронском часопису ,,Афирматор''. Живи у Београду. Књиге: Рциоадина (зборник радова са књижевне радионице ЦСМ-а, 6 аутора, радионицу водио Драшко Милетић, Београд, Србија, 2005), Профили (збирка поезије, КК ,,Бранко Миљковић'', Књажевац, Србија, 2007), Вече пре (збирка поезије, награда Спасоје Пајо Благојевић, Пивске вечери поезије, Центар за културу Плужине, Црна Гора, 2009), Симбиози (збирка поезије у преводу Елене Пренџове на македонски, Современост, Скопље, Македонија, 2015), Разгледнице (збирка хаику поезије, ,,Богојевићева издања’’, ,,Пресинг’’, Младеновац, Србија, 2020), Путописи (збирка поезије, награда на Пресинговом конкурсу за најбољи необјављени рукопис поезије за 2020. годину, ,,Пресинг’’, Младеновац, Србија, 2021.). Превела са македонског избор из поезије Елене Пренџове Политички коректна поезија/Љубољубива (Современост, Скопље, Македонија, 2015). СЕКУЛЕ ШАРИЋ је рођен 1960. године у Крушчићу, Бачка, где и живи и ради као професионални књижевник. Песник, приповедач, романописац, критичар, писац за децу, антологичар... 206


Песме и приче су му превођене на неколико страних језика и заступљене су у већем броју антологија, зборника и алманаха. Књиге изабраних песама објављене су му у Украјини и САД. Приредио је неколико књига. Члан је Друштва књижевника Војводине. Објавио је преко тридесет и пет књига. Ненаграђиван. Нагрђиван. Толико. ТАТЈАНА МЕДИЋ (1985, Ријека), завршила Филолошки факултет, смер арапски језик и књижевност, мастер студије на Факултету политичких наука у Београду. Живи и ствара у Београду. МЕХМЕД БЕГИЋ (1977, Чапљина),осим у родном мјесту, живио је у Мостару, Сарајеву, Барселони и Манагви. Аутор је више збирки поезије, као и књиге импровизација у прози Писма из Панаме, детективски џез. Један је од оснивача мостарског часописа Колапс. Стални је сарадник онлине магазина Журнал (Сарајево), езина Блесок (Скопје), као и часописа Тема (Загреб) и Енклава (Београд). Његови пријеводи пјесама Леонарда Коена објављени су у колекцији Мој живот у умјетности, изабрана поезија и пјесме (Алтернативни Институт, Мостар, 2003). Са Дамиром Шоданом преводи хиспано поезију, док је у континуираној глазбеној конспирацији са мулти-инструменталистом и продуцентом Недимом Златаром (Basheskia). Бегићева посљедња адреса је на карипском отоку Хиспаниола, Санто Доминго, Доминиканска република. Библиографија: L’ Amore Al primo Binocolo, с Недимом Ћишићем, Марком Томашем и Веселином Гаталом (L’Obliquo, Brescia, 2000) Три пута тридесет и три једнако, с Недимом Ћишићем и Марком Томашем (Алтернативни Институт, Мостар, 2000) Филм, с Лукасзем Сзопом (Алтернативни Институт, Мостар, 2001) Чекајући месара (Алтернативни Институт, Мостар, 2002) Пјесме из собе (Фракција, Сплит, 2006) Савршен метак у стомак (Наклада Млинарец&Плавић, Загреб, 2010) Знам дека знаеш / Знам да знаш / I Know You Know (Блесок, Скопље, 2012) 207


70 Поноћни разговори, с Марком Томашем (Вијеће младих града Мостара, 2013) Ситни сати у Манагви (Вријеме, Зеница, 2015) Опасан човјек (Buybook, Сарајево, 2016) Вријеме морфина (Контраст, Београд, 2018) Писма из Панаме: детективски џез (Red Box, Београд, 2018) Хипнозе (ЛОМ, Београд 2019) Несврстане пјесме (Buybook, Сарајево/Загреб 2019) Дивља тама (Трећи Трг, Београд 2020) Паук у мескалину (ВБЗ, Загреб, 2021) Дискографија: Савршен метак (Basheskia & Edward EQ, Studio Hit 2015) Опасан човјек (Basheskia, Periskop Records 2017) Seven Lessons (Basheskia & Edward EQ, 2021) Web: http://madvibratingsand.com/ ЉИЉАНА ГАЈОВИЋ , дипломирала на одсеку за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Као новинар и уредник на РТС-у бавила се феноменолошки темама из области књижевности развијајући кратку форму телевизијских приказа,критика и интервјуа са домаћим и страним писцима. У оквиру дневно информативног програма покренула рубрику Предлог за читање, три године радила рубрике о књижевности за Културни дневник РТС-а. Објављивала књижевне критике у часописима: Београдски књижевни часопис, Кораци , Траг, Буктиња и Браничево( у Браничеву објављен и избор песама и кратких прича). У РТС-у последње четири године уређује канал РТС Трезор. ЖЕЉКО МАЈСТОРОВИЋ (1954), пише и пасионирано чита поезију. Животари у Сремској Каменици. ЗОРИЦА БАБУРСКИ (1965, Суботиште, Срем), објављује у часописима Бдење, Етна, Шипак, Суштина поетике, Звездани колодвор. Самосталну књигу песама Капи модрине објавила је 2020. Живи у Руми. zokababurski@gmail.com 208


ВАЛЕНТИНА МИЛАЧИЋ(1966), објавила је књиге поезије: Име тишине, Вијенац несанице, Близнакиња грома и Ками до камена. Објавила је стручну књигу Компетенције васпитача у игроликом процесу сажимања теорије и праксе.Била је активан учесник на међународним научностручним конференцијама. Добитиница је награде Стражилово и номинована на награду “Бранко Марчета.“ Члан је Друштва књижевника „Сунчани брег“ из Београда, Института за дечју књижевност из Београда и Удружења књижевника Републике Српске.У припреми су њене двије нове књиге поезије. Њене песме су заступљене у књижевним часописима, зборницима и антологијама. Песме су превођене на македонски, енглески и мађарски језик. Живи у Бањалуци. ЂОРЂЕ КУБУРИЋ (1958, Бачко Петрово Село), објавио је осам књига песама: Врховна тачка (1988), Поема о празном простору (1990), Прљаве коштице (1992), Градовник (1997), Разгледнице ноћне птице (2002), Зашто волим виски (2006), Blue Moon (2010, Награда „Ленкин прстен“) и Песме из дворишта (2016). Поезија му је преведена на више европских језика. Живи у Суботици. НИВЕС ФРАНИЋ (1975, Дубровник), завршила Филозофски факултет (филозофија, индологија, књижничарство). Ради у Свеучилишној књижници у Пули. Углавном јој се живот врти око књига, а у свим тим вртњама највише воли бити читатељица. Озбиљно је схватила стих пјесме путопјесникиње Маје Kларић: „ Kад ће већ тај лом/ који ће ме учинити пјесником. И тако је средовечно дозрела почела писати поезију. Ради на топлину: људску, јушну и Сунчеву. Трчи и пјева у антифашистичком збору Пракса жели мир у свијету, иако није мисица, солидарност међу људима, снагу у ријечима и смрт банкама. ЈЕЛЕНА М. ЋИРИЋ (1973, Смедерево, Србија), одрасла је у Пожаревцу, где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду. Са породицом, мужем и две ћерке, живи у Прагу, Чешка република. Досадашњи рад представила је путем бројних сајтова, књижевних портала, заступљена је у многим зборницима и антологијама поезије, преводјена на чешки, енглески, немачки, словеначки, македонски, хрватски, арапски језик, италијански. 209


70 Аутор је три самосталне књиге поезије, Жар (2011, 2013, 2018), Наискап (2013, 2018) и Мушке песме (2016, 2018), коаутор књига поезије Ја, ти, он и она (2012) и Не знам шта би друго могло да нас веже, као и једне коауторске књиге у електронској форми (М. Гогов, М. Королија, Ј. М. Ћирић, 2012). Добитник је неколико домаћих и међународних награда, похвала и признања (друга награда на II европском Фацебоок песничком фестивалу 2011. године; трећа награда на Другим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци 2011. године; трећа награда на IV међународној уметничкој колонији у Крчедину 2011. године; песничка награда Поет за 2011. годину за дебитантску збирку песама Жар; годишња награда уметничке групе АРТЕ за најбољу књигу поезије у 2011. години; друга награда публике на Трећим књижевним сусретима у Смедеревској Паланци 2012. године; признање Књижевница године према гласовима аутора уметничке групе АРТЕ за 2012. годину; трећа награда на Трећем међународном фестивалу поезије на дијалекту Преображенско појање у Нишу 2014. године; признање ‚Њака крчединска‘ на IX међународној уметничкој колонији у Крчедину 2016. године; годишње признање Новосадског књижевног клуба за најбоље поетско остварење у 2016. години за збирку Мушке песмe; Плакета за неговање савремене српске љубавне поезије на Међународним песничким сусретима „Орфеј на Дунаву 2017“…) Члан је уметничке групе АРТЕ из Београда и Удружења грађана Ластавица из Прага, у оквиру кога активно учествује у организовању културних и хуманитарних акција. Учествује у књижевним програмима на чешком језику, на који и преводи. Члан је Удружења књижевника Србије од 2013. године. Члан је редакције часописа за културу, науку и уметност Жрнов. Добитник је признања Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2014. годину. Заступљена је у биографском лексикону Српски писци у расејању 1914-2014, као и у Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању (2015). Добитник је признања Најуспешнија и најпопуларнија песникиња Србије и дијаспоре за 2015. годину, на основу анкете 50 регионалних локалних телевизија у Србији и на Интернету, које емитују забавно-едукативну емисију Под сјајем звезда. 210


Добитник је књижевне награде Растко Петровић, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону за најбоље поетско дело српских ствараоца који живе и раде у иностранству, за 2017. годину. Као екстерни сарадник, повремено припрема прилоге за емисију Сателитског програма РТС-а Србија на вези о актуелним догађајима међу српском дијаспором у Чешкој. Ко-продуцент је филма Седам хиљада душа, редитеља Сањина Мирића, снимљеног 2019. године, који за тему има страдање Срба у аустро-угарским логорима Јиндриховице и Броумов, на територији данашње Чешке. ДРАГАН БАБИЋ (1951, Милићево Село код Пожеге), основну школу је учио у Ариљу, а гимназију у Пожеги. Дипломирао је југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави на Другом програму Радио Београда, програму намењеном култури, чији је главни и одговорни уредник био од 1992. до 2000. године. Две године (1990-1992) радио је на Телевизији Београд као уредник и водитељ културног магазина Недеља четвртком. Водио је и уредио стотине радио емисија и више десетина телевизијских пројеката. Покренуо је и утемељио програм прве београдске дечије телевизије Канал Д (2001). Објавио је књигу поетских записа По слуху траг, Дерета, 2001. Аутор је књиге Прича о српској труби, Београдска књига, 2004. Приредио је монографију Српска труба (библиофилско издање), Народно дело, 2003. У оквиру овог издања сабрао је и збирку српских песника инспирисаних звуком трубе. Као уредник Другог програма Радио Београда установио је награду Од злата јабука, која се од 1992. године додељује на Драгачевском сабору трубача у Гучи, за неговање изворне народне музике. Аутор је пројекта и творац је оркестра 100 СРПСКИХ ТРУБА. Поезију је објављивао у листовима и часописима. Прву књигу песама У мирне дане објавио је НМ либрис и Културно-просветна заједница Србије, 2020. За допринос култури Београда награђен је Златним беочугом (2003). Живи у Београду. 211


70 ТОМИЦА ЋИРИЋ (1980, Пирот), дипломирао на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности, Филолошког факултета у Београду. Књига песама Нова утопија објављена је 2013. у 12. колу едиције Првенац, Студентског културног центра из Крагујевца. Победник конкурса Издавачке куће Пресинг из Младеновца за необјављени рукопис поезије или прозе за 2015. годину, за рукопис поетско-сатиричне књиге Мртви албатроси. Објавио коауторску књигу песама Контра 2017. године са песником Игором Ђорђевићем у издању Народне библиотеке Пирот. Последња збирка песама Завет ћутања објављена је 2021. у издању пиротске библиотеке. Заступљен у часописима и зборницима савремене поезије, као и на ауторском блогу: mrtvialbatrosi.blogspot.com. ЈОВАН ЗИВЛАК (1947, Наково), песник, есејист и критичар. У Новом Саду је дипломирао на Филозофском факултету на одсеку за Српски језик и књижевност. Био је главни уредник часописа Поља. Водио је издавачку кући Светови. Сада води издавачку кућу Адреса. Уредник је и покретач часописа Златна греда од 2001. године, а од 2005. и оснивач је и директор Међународног новосадског књижевног фрестивала. Био је председник Друштва књижевника Војводине од 2002. до 2010. године. За књигу Под облацима добио је најугледније песничко признање у земљи, награду Васко Попа (2015). Заступљен је у многим антологијама српске и светске поезије у земљи и иностранству. Књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа (1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (избор, 1989), Чегртуша (1991), Обретење (избор, 1993, 1994, 1995), Острво, 2001, Песме (1979–2005), 2006, О гајдама (2010) и Они су ушли у дом наш (2012), Под облацима, 2014. Књиге есеја: Једење књиге (1996), Аурине сенке (1999), Сећање и сенке (2007), Сабласти поезије (2016). Песничке књиге у преводу: Trepied (француски, 1981), Penge (мађарски, 1984), Trinožnik (македонски, 1985), Zol gostin (македонски, 1991), Il cuore del mascalazone (италијански, 1994), Zly host (словачки, 1997), Penitenta (румунски, 1998), Poemes choisis Penitenta (француски, 1999), Zol gostin i drugi pesni (македонски), 212


2007, Зъл гост и други стихове (бугарски, 2008), Gedichte, Mitlesbuch Зъл 79 (немачки, 2009), Despre gaide (румунски, 2009), Szczeliny czasu (пољски, 2011), Слизане (бугарски, 2012),Зимски извештај (македонски), 2014, Winterbericht (немачки), 2013), Winterbericht Le roi des oies (француски, 2014), Informe invernal (шпански, Мексико,2014). Приредио књиге: Јован Дучић: Песме, 1996; Данило Киш: Аутопоетике, есеји, 1999; Душан Васиљев: Песме, 2000; Милорад Павић: Панонске легенде, приче, 2000; Лаза Костић: Међу јавом и мед сном, песме, 2001; Најлепше песме Драгана Јовановића Данилова, 2002; Лаза Костић, Песме, 2009. године; Песме, Антологија Бранкове награде (1954–2010), 2010, Поезија и естетика Лазе Костића (зборник), 2010, Ђура Јакшић (зборник), 2012, Бранко Радичевић (зборник), 2012: Где су врата ( антологија поезије Међународног новосадског књижевног фестивала – 10 година, 2015. Књижевне награде: Млада Струга 1974; Павле Марковић Адамов (поезија),1992; Круна Деспота Стефана Лазаревића (поезија), 1993; Станислав Винавер (Једење књиге, есеј), 1995; Душан Васиљев (поезија), 1997; Награда Златна значка КПЗ Србије (књижевност и издаваштво), 1998; Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године (Аурине сенке, есеј), 1999; Награда Стеван Пешић (целокупно дело), 2001; Октобарска награда града Новог Сада (књижевност), 2001; Милица Стојадиновић Српкиња (поезија), 2003; Велика Базјашка повеља (поезија), Темишвар, 2006; награда Димитрије Митриновић (поезија), 2010; награда Петар Кочић, 2014; награда Арка, 2014; награда Васко Попа, 2015; Frontiera poesis, Румунија, 2015. БОЈАН БАБИЋ (1977), одрастао је у Младеновцу, типичном југословенском (пост)индустријском градићу. Дипломирао је на београдском Филолошком факултету. Прву књигу кратких прича ПЛИ-ПЛИ објавио је у тада престижној едицији Пегаз Књижевне омладине Србије. Уследила је књига песама у прози која је била у најужем избору за Бранкову награду, затим још шест прозних дела. За омнибус-роман Девојчице, будите добре добио је награду Фонда Борислав Пекић, а роман Илегални Парнас нашао се у ужем избору за НИН-ову награду. Енглески превод књиге Девојчице, будите добре, који се објављен 2016. године у Лондону добио је врло позитивне критике. Од 2006. радио је као копирајтер и креативни директор у агенцијама Incognito, McCann Београд и Executive Group за 213


70 клијенте који се баве најразличитијим делатностима. Кампање на којима је радио освојиле су велики број националних, регионалних и глобалних награда. Живи у Београду. Пише где стигне. БОРИС ЛАЗИЋ (1967, Париз, Француска), магистар упоредне књижевности, доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају (са Гораном Стојановићем, 1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); Лептири од опсидијана и жада – антологија поезије старога Мексика (2010; 2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007; 2018) и Панк умире (2013). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз- 4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма: P . P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010), као и Горски вијенац: P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Anthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Живи у Ници. ОГЊЕН ПЕТРОВИЋ (1981, Београд), пише поезију и прозу. Објавио књиге песама: Прекид преноса (2011), Kечеви & Осмице (2011), Потражи на западној страни (2018) и Јесен у вртоглавици (2020). Сарађивао са двадесетак часописа, објављивао у зборницима, прегледима, панорамама и другим заједничким публикацијама. Заступљен у избору младеновачке поезије Речи у излогу града, Младеновац (1999) који је приредио мр Душан Стојковић. Добио I награду на конкурсу Шумадијских метафора из Младеновца 2011. године, као и награду Студентског културног центра из Kрагујевца за необјављен рукопис. Штампан у изборима нове српске поезије: Простори и фигуре – избор из нове српске поезије, приредио Владимир Стојнић, Београд (2012), Ван, ту: Фрее – избор из нове српске поезије, приредили Владимир Ђуришић и Владимир Стојнић, Цетиње (2012) и Панорама нове поезије у Србији – Рестарт, приредио Горан Лазичић, Београд (2014), Антологија српских песника рођених у периоду 1946-1996 – Фигуре у тексту – градови у фокусу, приредили 214


Миљурко Вукадиновић, Видак М. Масловарић и Раденко Бјелановић, Kрагујевац (2019). Приредио и уредио, самостално и у коауторству, неколико ревијалних књига. Превођен на енглески језик. Живи и пише у Младеновцу. ЗОРАН ШКИЉЕВИЋ (1962, Београд), романсијер и приповедач. Објављује краћу и дужу прозу у разним домаћим и регионалним часописима и зборницима (Kњижевне новине, Српски књижевни лист, Летопис Матице Српске, Београдски књижевни часопис, Kораци, Траг, Међај, Kњижевни преглед, Нова Зора, Аванград, Сизиф, итд). Његова приповетка Читанка била је у најужем избору за награду „Андра Гавриловић“ 2015. Објављени романи: Врата подземних вода, 2015, 2016; Нојева барка,2017; До обала Гое, 2018; Еротоман, 2020. Збирке прича: Хепенинг, 2014; О љубави и још којечему, 2016. Живи у Београду. МАРКО КОСТИЋ (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину, редовни је члан Крајинског књижевног клуба, члан редакције часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња. ГОРАН СКРОБОЊА (1962, Београд) Објавио: роман Накот (1993), као и Од шапата до вриска, приче страве и фантастике (1996), Шилом у чело, приче фантастике и страве (2000). Аутор је и Блеферског водича за хорор (1995) и коаутор дела La Rue - графички роман (2000 – награда BEDECOUVERT за најбољи дебитантски стрип-албум, 2000). Заступљен је у Антологији нове српске фантастике. Приредио је неколико антологија хорор, односно СФ књижевности. Преводио Стивена Кинга, Дена Симонса, Ијана Мекдоналда и многе друге ауторе. Живи у Београду. НАДЕЖДА ПУРИЋ ЈОВАНОВИЋ (1974, Београд), завршила студије на групи за српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету. Магистрирала је 2007. са темом „Слика жене у аутобиографској прози XVIII и XIX века“. Поезију, прозу, 215


70 књижевну критику и есеје објављивала у часописима и зборницима у Србији и региону. У едицији Прва књига Матице српске 2006. објавила поезију Воде, а рукописом Хаљине из музеја победила на Пресинговом регионалном конкурсу за необјављену збирку песама 2017. Потом у истој кући објављује поетску збирку Бескрајно учење о раскомаданости царства 2018, и 2019. роман Антиној 24. Године 2020. осваја другу награду на конкурсу „Златна сова“ Завода за издавање уџбеника Источно Сарајево са романом Чак и у Хуенти. Исте године објављује и роман Полог и збирку песама Архивоће. МАРКО ВУКОВИЋ (1975, Крагујевац), песник и преводилац. Објавио је књиге песама: Тешко је време (1994), Иза осмеха (1998), Расрчнуће (2000) и Дивљи камен (2005). Са норвешког језика превео је књиге Ролфа Јакобсена (Вежбе дисања, 2014), Туне Хеднебе (Тачка, 2016), Агнес Раватн (Птичји суд, 2017), Лаша Собија Кристенсена (Акустичне сенке, 2018) и Гунвор Хофмо (Никог не заборављам, 2018), Некрштени фројдови-нова норвешка лирика, Тур Улвен (Звезда у костуру, 2021). Песме су му превођене на енглески, пољски, норвешки, македонски, словеначки и бугарски језик. Тренутно живи и ради у Норвешкој. ПЕТЕР ХАНДКЕ (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942), аустријски је књижевник и активиста, немачко-словеначког порекла. Један је од најзначајнијих писаца немачког језика и савремене светске књижевности. Писац стотинак књига, романа, приповести, драма, поезије, есеја и филмских сценарија; аутор више филмова, и коаутор и сарадник у многим филмовима Вима Вендерса; ликовни илустратор својих текстова. Добитник низа награда: Бихнерове, Кафкине, Шилерове, Ибзенове, Нестројеве, награде „Томас Ман“, награде „Милован Видаковић“ и других. Нобелова награда за књижевност додељена му је 10 децембра 2019. „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. Хандкеов први роман Стршљенови и прва драма Псовање публике објављени су 1966. Исте године се на састанку Групе 47 у Принстону у САД дистанцирао од „описивачке“ књижевности новог реализма и утврдио позицију своје књижевности као усмереност на језик и на однос језика и света. Мотив угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољашњим светом 216


карактеристичан је за рана Хандкеова остварења, као што су романи Голманов страх од пенала (1970), Безжељна несрећа (1972), Кратко писмо за дуго растајање (1972) и Леворука жена (1976), потом прослављени драмски комад Каспар (1968) или збирка поезије Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света (1969). Књига Спори повратак кући (1979) представља прекретницу у Хандкеовој књижевности и окретање природи и материјалности света, где су филм и сликарство извори књижевне инспирације. Истовремено је у Хандкеовим остварењима присутно непрекидно трагање за смислом постојања. Отуда су лутање и миграција примарни модус активности и активизма, а пут је место за тзв. „епски корак“, који није посебно везан за одређени жанр. Његовом делу је отад својствен снажан авантуристички дух, али и носталгија, који су уочљиви у приповестима као што су Поука планине Saint Victoire (1980), Понављање (1986), Још једанпут за Тукидида (1990), Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве или Правда за Србију (1996), Моравска ноћ (2008) и Велики Пад (2011) или у драмама Вожња чуном или комад за филм о рату (1999) и Лепи дани у Аранхуезу (2012). Петер Хандке је одувек много времена проводио изван Аустрије и на путовањима, а од 1990. претежно живи и ради у Француској. ЖАРКО РАДАКОВИЋ (1947, Нови Сад), школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingenu (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom ), (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири & Разумни речник (коаутор Scott Abbott, 2008), Страх од емиграције (2009), Књига о музици (коаутор Давид Албахари, 2013), Кафана (2016) и Кречење (2018), Ми (коаутор Scott Abbott, 2021). Превео двадесет осам књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: O рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), О уметности Јулију Книферу (Штутгарт, 1990), О „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ 217


70 (Штутгарт/Хамбург, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Медекс (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt-gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle . Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс .(библиофилско издање Петер Хандке Der Bildverlust/ Губитак слике, Келн, 2007, двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српски језик, и језик апстрактног сликања, изложба Књига о уметности, 2021. ) Године 2008. рад на Антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа. (Das Schreibheft, Hessen). Аутор је избора српске књижевности на немачком језику Tragische Intensität Europas (Das Schreibheft 71, Essen 2008). За књигу Кафана додељена му је награда Биљана Јовановић. Књиге су му преведене на енглески језик. Од 1990. живи у Келну. НЕНАД КОСТИЋ (1996), апсолвент на департману за Српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу, где тренутно живи. Бави се писањем поезије и прозе, кратких прича и есеја. У својим рукописима има три збирке песама и један роман као и кратке приче. Радови су му објављивани у часописима као што су Недогледи, Без лимита, Сазнање, Градина, ,као и на неколико сајтова као што су Без лимита, Магацин речи, Блог филозофског факулутета у Нишу и др. Инспирацију налази у свему око себе и у себи, посебно у музици и другим уметницима. НЕВЕНА ЖИВАНОВИЋ (1996, Неготин), мастер филолог српске књижевности. МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ (1989), pо струци је мастер филолог српске и компаративне књижевности. Студије завршила на Филозофском факултету у Нишу одбраном теме мастер рада „Поезија Гордане Тодоровић“ чиме је прва донела свеобухватно 218


тумачење литерарног опуса ове српске песникиње и указала на значај њене поезије. Објавила књиге: роман Homunculi (2010), збирка песама Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), књижевну критику Критичка тумачења (2016). Приредила је Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома (2018) као реализацију пројекта који је подржало Министарство за културу и јавно информисање Републике Србије у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности и Живети због песме Гордане Тодоровић (Сабране песме из Књижевних новина 1974–1978) (2019). Добитница првих награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (2011) и Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу (2012) и Тимочке лире за најбољу песму коју додељује Радио Београд 2 у 2012. години – песма Божићни колач; финалиста Ратковићевих вечери поезије (2015, 2016, 2017), добитница треће награде Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори 2017; финалиста Смедеревске песничке јесени са најбољом песмом за Златну струну (2017) – песма На пола копља; добитница Друге награде на Дринским књижевним сусретима 2019. године. Добитница награде „Мирко Петковић“ за књижевну критику и награде „Стражилово“ за збирку песама Испоснице 2019. године. Оперативни уредник часописа за књижевност, уметност и културну баштину Бдење. Бави се превођењем са енглеског и македонског језика. Члан је жирија за доделу награде „Гордана Тодоровић“ и „Меша Селимовић“ у Србији. Своје радове објављује у књижевним часописима, новинама и листовима у земљи и региону. Учесница бројних књижевних фестивала и сарадник културних установа у Србији и региону. Поезија јој је превођена на енглески, словачки и македонски језик. ИВАН ДЕСПОТОВИЋ (1978, Београд), дипломирао на Филолошком факултету у Београду, 2003, на катедри за Општу књижевност. Радио као новинар. Поезију и прозу објављивао је у периодици: Стање ствари, 2002 – 2006; Рукописи, 2000; „Да сам Шејн" (Загреб), 2007; The best off othe Кишобран 2007-2010, Аванград из Сомбора, Књижевни преглед из Београда, Аждаха из Крагујевца, Ковине из Вршца, Максминус из Сарајева. Члан је Српског књижевног друштва од 2012. 219


70 Објављене књиге - проза „Прекорачење“ (приповетка, Заветине 2008) „Безазлене приче" (Књажевац, 2008) „О Наташи и Невену" (приче, Алма, Београд, 2009) „Песникове приче" (Алма, 2010) „Урок“, (Алма , 2015.) Поезија: „Ништа није тако" (као најбољи рукопис 2007; издање Фонда Дејан Манчић, Ниш, 2007.) „Прекорачења“ (Бранково коло, Сремски Карловци 2011.) „Предео“ (поема, Бранково коло 2013.) „Роршахове исповести“, (Бранково коло, 2015.) „Калемегдан“ (поема, Књижевна општина Вршац 2017.) „69 сонета“, УНПС, 2019. „Плава књига“, УНПС, 2020. Заступљен у Граматиковој антологији новије српске поезије и другим антологијама. Есеји: „Порекло тајне“, Ковине 20, Вршац, април 2013; „Симболичка крв света“, Аванград 16; „Вечито женствено и вечна фантастика“ (Фаустовско у Булгакова), Књижевни преглед бр 1; и други. Критике о књигама Ивана Деспотовића: Н. Грујићић: „Мајстор метричког сказа“ (о књизи Прекорачења) Књижевни преглед број 5, октобар 2011. Београд. „Предео Ивана Деспотовића“, Андреа Беата Бицок, Књижевни преглед, Београд, 2014. Бранислав Димитријевић: „Путовање посвећеника“ (о књизи О Наташи и Невену) Књижевни преглед број 1 април – мај – јуни 2010. Бранко Ћурчић: „Песникова“ књига прича, Аванград бр 8, септембар-октобар, Сомбор 2010. Бранко Ћурчић: Роршахово стиховање, Аванград број 20, 2015. Др Драшко Ређеп „Калемегдан“, КОВ, 2017. Награде: „Стражилово“ (књига песама Прекорачења) за 2011. годину „Стеван Сремац“, Елемир, 2007. и 2012 . године Бранкова награда, номинација, 2008.

220


ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ (Шабац, 1933 – Београд, 1998.) један је од најзначајнијих књижевних и филмских аутора друге половине XX века. Један је од носилаца „црног таласа“ у модерној уметности. Током тридесетогодишњег рада снимио је шеснаест филмова и објавио шест књига приоведака, тринаест романа и више од десет књига новела, прозних фрагмената, дневничких записа и есеја. Овенчан је најзначајнијим наградама за сценаристичка и редитељска постигнућа (пулска „Златна арена“, берлински „Сребрни медвед“, венецијански „Златни лав“). Носилац је престижних награда за књижевно стваралаштво, Андрићеве награде и награде Исидора Секулић, двоструки је добитник Нинове награде. Сматран је ствараоцем који „пише филмском камером и снима писаћом машином“. Довољно је издвојити само неке од филмова као што су Буђење пацова, Заседа, Хајка, Кад будем мртав и бео, Rdeče klasje, Дезертер и романе као што су Задах тела, Зид смрти, Лапот, Они више не постоје, и спознати величину и значај Павловићевог стваралаштва у историји српске и југословенске уметности. ВАЛЕНТИНА НОВКОВИЋ, професор руског језика и књижевности, књижевни преводилац. Песникиња, прозни писац, новинар. Интервјуисала велики број стваралаца из Русије и простора бившег Совјетског Савеза. Заступљена у многим антологијама, у земљи и иностранству. Добитник награде Удружења научних преводилаца Црне Горе за најбољу преведену прозну књигу аутора Рахима Каримова истакнутог писца, песника и преводиоца из Киргистана. Објавила три песничке књиге: Безвремено (Драслар, 2014.), Кап на суш (Партенон, 2018.), Одгонетке нежности (Либерланд, 2021.) као и књигу прича Два сата од збиље (УКС, 2020.). Уредник у издавачкој кући „Либерланд Арт“. Водитељ редовног програма библиотеке „Милутин Бојић“, „Разговор са песником“. Члан Удружења књижевника Србије и сарадник Института за дечију књижевност. Живи и ствара у Београду. СУЗАНА МИХАЈЛОВИЋ-ЈОВАНОВИЋ (Зајечар, 1971), новинар из Неготина, дописник "Вечерњих новости" и главни и одговорни уредник НГ Портала, сарадник часописа Историјског архива Неготин Баштиник и Недељника Тимочке у Бору. Објављивала поезију у Тимоку, Буктињи. Песме су јој уврштене у Антологију 221


70 Неготин и Крајина у песми и причи Вукашина Станисављевића и у монографију Шаркаменски Стваралачки дани Ведрана Младеновића. НИНА ПОПС (1973, Београд), завршила је дизајнерску гимназију у Београду, сликарско усавршавање код проф. Г. Николића и проф. С. Мерковић. Уметничка академија, Ст. Петерсбургу, Академија лепих уметности, Брисел. Студирала такође Графички дизајн/визуелне комуникације у Ахену. Живи и ради као слободан уметник у Келну. Изложбе: Kubuskunsthalle, Duisburg - "Sponk", Keln - Galerija Art d’Oeuvre, Keln - Galerija Artemis, Istambul - Kulturbunker, Keln. ПРЕДРАГ ТРОКИЦИЋ, (1965, Неготин). Учитељ, фарбар и фото аматер. Своје фотографије излагао самостално у Београду и Неготину, учествовао на више групних изложби. Сарадник је портала Пешчаник са више од 1500 објављених фотографија на истом порталу. Живи у Неготину.

222


223


.

CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24 цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890