Issuu on Google+

Danas postoji jednako mnogo (ako ne i više) podela u vezi s tim kako

Anarhisti svih fela se slažu da su revolucionarni programi iz prošlosti debelo omanuli u nastojanju da ostvare totalno oslobođenje ugnjetenih. Levičari veruju da su programi verovatno bili dobri ali su tajming i uslovi bili loši. Mnogi drugi anarhisti veruju da je vreme za Programe isteklo. Ove perspektive su reprezentovane u istoriji anarhizma i izvor su beskrajnih svađa tokom osnivanja i na sastancima anrhističkih grupa.

Sa druge strane, mnogi anarhisti uopšte ne veruju u to da je ukidanje vlasti od primarne važnosti za anarhiste. Njihovi argumenti su da vlast ne može biti tek tako shvaćena (nju ćini i kapitalizam i država i nijedno od toga). Da anarhisti nemaju (političku, socijalnu, narodnu ili materijalnu) moć da ostvare ovo ukidanje, i da se vlast transformisala u nešto daleko difuznije od kraljeva i monopolista iz 19. veka. Ako se vlast ponajbolje može shvatiti kao spektakl, danas, onda je ona i difuzna i koncentrisana. Ova fleksibilnost na strani spektakularnog društva je dovela do nastojanja da se ukine vlast (i do praksi mnogih anarhista), zarad sopstvenog dobra, sa ciljem da budu viđena kao utopijska i (spektakularno) smešna.

Kao rezultat toga mnogi nalaze poželjnijim da rade na sopstvenim projektima, političkim i socijalnim, mimo anarhističkih krugova. Ili ne smatraju da je njihov određeni projekat interesantan za anarhiste verujući u njegovu važnost i pored toga (kao u slučaju većeine progresivnog aktivizma) ili ne uživaju posebno u društvu anarhista i onoj vrsti napetosti koju iziskuje rad sa anarhistima. Oba razloga snose gotovo potpunu odgovornost za duboko nepoverenje koje anarhisti gaje prema programima drugih anarhista.

Nekada davno postojao je anarhistički poziv na “Anarhizam bez prideva”, što se odnosilo na doktrinu koja je tolerisala koegzistenciju različitih škola anarhističke misli. Umesto kvalifikovanja anarhizma kao kolektivističkog, komunističkog, ili individualističkog, anarhizam bez prideva je odbio da unapred koncipira ekonomska rešenja za postrevolucionarno vreme. Umesto toga, anarhizam bez prideva je zastupao mišljenje da je ukidanje vlasti, a ne prepiranje oko budućnosti, od primarne važnosti.

bi trebalo da izgleda ukidanje vlasti, kao što je pre sto dvadeset godina bilo podela po pitanju ekonomskog programa Nakon Revolucije. Anarhistički/e aktivisti/kinje (“organizatori/ke”) veruju da će moćodozdo ukinuti vlast. Anarhisti koji veruju u klasnu borbu smatraju da će radnička klasa okončati vladavinu kapitalističkog društva. “Kolapsisti” veruju da će ekonomski uslovi i stanje životne sredine neizbežno dovesti do socijalne transformacie i okončanja vlasti.

Većina tendencija u anarhističkim krugovima ima skučenu koncepciju onoga što tačno čini anarhistu, šta je anarhistički projekt, i kako će izgledati transformacija u anarhistički svet. Bez obzira da li su Zeleni ili Crveni, komunisti ili individualisti, aktivisti ili kritički nastrojeni, anarhisti puno vremena troše na odbranu sopstvenih spekulativnih pozicija o ovim komplikovanim pitanjima prilikom upoznavanja sa onim šta drugi imaju da ponude - posebno drugi anarhisti.

Izvor: Anarchymag.org

Anarhija bez mape ili prideva ne ignoriše različitost već je umesto toga postavlja u kontekst u kojem pripada. Kada smo suočeni sa trenutkom ekstremne tenzije, kada se čini da će sve što znamo biti promenjeno, tada bismo mogli da probamo izbor skretanja na neku drugu stranu prilikom račvanja puta. Ako verujemo da se svet može promeniti i da bi se mogao promeniti u radikalnom smeru u odnosu na onaj kojim smo putovali tokom proteklih nekoliko hiljada godina onda bismo trebali da imamo izvesnog poverenja u druge koji žele iste stvari.

Ako anarhija nema mapu onda mi (kao anarhisti) možemo slobodno da radimo zajedno. Naši projekti možda ne bi bili razmera generalnog štrajka, ili čak blokiranja uobičajenog poslovanja u glavnoj metropolitenskoj zoni, ali to bi bili anarhistički projekti. Anarhija bez mape ili prideva bi mogla biti ona u kojoj će kontekst odluka koje donosimo zajedno biti naša sopstvena kreacija umesto da nam isti bude nametan. To bi mogla biti anarhija sadašnjice pre nego nada u neki drugi dan. To bi postavilo teret uspostavljanja poverenja na pleća onih koji zapravo imaju zajednički politički cilj (ukidanje države i kapitalizma) umesto na pleća onih koji uopšte nemaju cilj ili čiji je cilj u suprotnosti sa anarhističkim.

Istoriju treba da posluži kontekstualizaciji tih različitih perspektiva ali se ona, umesto toga, shvata kao [sredstvo za] pribavljanje dokaza u korist jednih ili drugih. Umesto da pokušamo da jedni druge razumemo, mi izgleda koristimo priliku izostanka našeg uspeha da bismo učvrstili svoje pozicije i produžili sa beskorisnim raspravama.

bez mapa ili prideva

ANARHIJA

Alfredo Bonano, Naoružana radost

I po prvi put život će trijumfovati nad smrću.

Uvereni smo da će ovde i sada iz naše borbe proisteći zajednice radosti.

Svet nam ne pripada. Ako postoji gospodar koji je dovoljno glup da ga želi ovakvog kakav je, neka mu ga. Neka ga neka prebrojava ruševine umesto zgrada, groblja umesto gradova, blato umesto reka i smrdljivi mulj umesto mora. Najveći očaravajući spektakl na svetu nas više ne opčinjava.

vršimo sa čekanjem, sumnjama, snovima o socijalnom miru, malim kompromisima i naivnošću. Svim metaforičnim smećem kojim nas snabdevaju u prodavnicama kapitalizma. Ostavimo po strani velike analize koje objašnjavaju sve do najsitnijih detalja. Ogromne tomove ispunjene sa zdravim razumom i strahom. Ostavimo po strani demokratske i buržoaske iluzije o diskusiji i dijalogu, debati i skupštini i prosvećenim sposobnostima mafijaških bosova. Ostavimo po strani mudrost koju je buržoaska radna etika ukopala u naša srca. Ostavimo po strani vekove hrišćanstva koje nas je naučilo da se žrtvujemo i budemo poslušni. Ostavimo po strani popove, šefove, revolucionarne lidere, one koji su manje revolucionarni i one koji uopšte nisu revolucionarni. Ostavimo po strani brojeve, iluzije kvantiteta, zakone tržišta. Sedimo na tren na ruševinama istorije progonjenih, i razmislimo.

besplatan primerak

Mesečni presek sa sajta www.kontra-punkt.info

III ‘07. #7


GLAS ZA ANARHIJU politički filozof žak ransijer (jacques rancière) želi da podstakne remećenje normalnog poretka to jest pravu demokratiju Ako ste besni zbog rasta konzumerističkog individualizma, zatupljivanja obrazovanja u ime šire participacije ili ispraznog hedonizma savremenog života, ona samo izražavate duboko ukorenjenu mržnju prema demokratiji. To je provokativna teza Žaka Ransijera, jednog od vodećih političkih filozofa Francuske, koji direktno dovodi u pitanje tendenciju levičarskih intelektualaca da kombinuju ekspertsku zabrinutost za mase sa nadmenim odbacivanjem praktično svega što mase zaista misle ili rade. No i pored toga, bili biste u dobrom društvu. Ransijer tvrdi da mržnja prema demokratiji što je fraza koju koristi kao naslov svoje poslednje knjige - je stara koliko i sama politika. “Svoju ideju demokratije sam dobio od Platona, najvećeg kritičara demokratije”, kaže on na svom stakatnom, živahnom engleskom. “Platon bi rekao da je demokratija izvlačenje na lutriji, vladavina šanse.” Ali ono što je Platon video kao strahotu demokratije bila je zapravo njena velika vrlina. Demokratija je, kaže Ransijer, poricanje postojanja bilo kakvog prirodng poretka ili hijerarhije koja determiniše ko bi trebalo da vlada nad kim. Na taj način, bliska je anarhiji. “Politički princip (na kom počiva demokratija) je u određenom smislu anarhičan zato što nema temeljnog legitimiteta bilo koje vlasti, nema specifičnog legitimiteta za vladavinu bilo koje grupe nad drugim grupama. Ovaj anarhični element objašnjava zašto je pogrešno identifikovati demokratiju sa bilo kojim posebnim oblikom vlade ili društva. “Sa moje tačke gledišta, demokratiju treba razumeti kao politički proces”, objašnjava on. “Demokratija je ideja da, u krajnjem slučaju, bilo ko i svako može legitimno da vlada.” Ova radikalna jednakost [koja se nalazi] u srcu demokratije - “izvlačenje na lutriji” koje je tako užasavalo Platona - je ono što elitama uliva strah u kosti, i koje su zabrinute da će politička jednakost u praksi značiti prepuštanje moći plitkim, materijalističkim trutovima. Isto je bilo tokom istorije, kaže Ransijer. “Na primer, u 19-vekovnoj Francuskoj, kada je bilo mnogo zakona protiv bilo kojeg vida udruživanja, profesionalnog itsl, nije bilo političke demokratije. Ali i dalje ste mogli da čujete kako elite govore: ‘Oh, demokratija, to je vladavina individualizma, ovaca, ljudi koji tragaju jedino za zadovoljstvom.’” Ovaj duboki otpor prema demokratiji među elitama pomaže da se objasni zašto “na odgovarajući način nikada nije bilo potpuno demokratske vlade. Rekao bih da je bilo koja vlada, ustvari, oligarhijska zato što je vlada vladavina manjine.” I, zato što oligarhije uvek nastoje da održe svoju moć, “demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka.” Sud o tome da li demokratija može na kraju da odnese pobedu u borbi protiv oligarhije Ransijer zadržava za sebe.

Savremeni otpor demokratiji od strane političkih, pre nego intelektualnih, elita poprima obličje širenja uverenja da, u sve kompleksnijem svetu, građani nisu kvalifikovani da kao dobro obavešteni biraju ono što je za njih najbolje. „Globalni ekonomski sistem, na primer, operiše na takav način da vlade moraju da budu sve više i više eksperti u povezivanju nacionalnih i globalnih potreba, tako da postoji određena disonancija između vlade koja bi trebalo da je ekspertska i vlade naroda. Ekspertsko gledište sugeriše da postoji samo jedan način gledanja na stvari, da postoji samo jedna data realnost. Obaveza demokratije je da uvek ponovo iznese stvari na videlo, i kaže: ‚Ovo nije jedina realnost. Šta mislite pod tim kada kažete da je to dato ili neophodno?’” Ransijer ne poriče da su nam potrebni eksperti, u ekonomiji i politici, ali on kaže da je oslanjanje na jedan tip ekspertize anti-demokratsko. Ova potreba da demokratija pruži izazov oligarhijama i elitama je jedan od razloga zašto mehanizmi poput narodnog glasanja, ma koliko bili dobrodošli, nisu dovoljni da stvore pravu demokratiju, kaže on. “To mora biti nadopunjeno realnom aktivnošću građana. Oni moraju da učine više od pukog glasanja. Oni moraju da budu u stanju da konstruišu sopstvene projekte, sopstvene pokrete i sopstvene političke propozicije.” U trenucima poput ovog u našem razgovoru, Ransijer poseže za gotovo utopističkom opaskom koja nas podseća na njegovu dugogošnju privrženost levici. “Rekao bih da imam kontinuitet interesovanja za emancipatorske pokrete”, kaže on povodom svog intelektualnog razvoja. “Ali takođe bih rekao da sam morao da raskinem sa onom vrstom marksizma koji je bio aktuelan u vreme kada sam bio mlad, a koji je promovisao neku vrstu naučne ideje da su ljudi potčinjeni zato što su neuki. Moć nauke je uvek bila u srži altiserizma. Nakon (studentskih nemira) 1968, dugo sam radio u arhivama istražujući pokrete radničke emancipacije, i mislio sam da ih treba shvatiti, ne na naučni način, već kao širi estetki i intelektualni pokret.” Što se tiče ostalih sa levice, ipak, odgovor na 1968, i kasnije nakon pada berlinskog zida, bio je reakcionarniji. “Levičari u Francuskoj

su reciklirali marksističku kritiku buržoaskog društva. Postojalo je razočaranje koje je transformisano u neku vrstu resantimana. Tako da i dalje imamo istu vrstu napada na komodifikaciju, potrošnju i tako dalje, ali sada su oni usmereni protiv demokratskog individualizma.” Čini se da ima neke ironije, ipak, u činjenici da Ransijerov napad na elite dolazi u obliku elitističke publikacije. “Rekao bih da je francuska politička filozofija uticajnija u intelektualnim debatama nego u sferi političkih debata”, priznaje on. “Ne mislim da je to velika sila, ali u francuskoj su nakon 1968. intelektualci nastojali da postanu interpretatori društva i kulture za vladajuću elitu. Ne mislim da je francusko kritičko mišljenje duboko angažovano u određenim političkim pokretima, ali postoji određena razlika između političke debate i intelektualne debate o politici.” Ipak, Ransijer ima uticaj na realnu politiku na čemu mu njegove britanske kolege mogu pozavideti. “U Francuskoj su četiri redka iz moje knjige citirana od strane Segolen Roajal (Ségolène Royal) (socijalističke kandidatkinje za predednika), ali ne mislim da ju je pročitala, naravno. Neko iz njenog okruženja joj je ubacio te redove u govor zato što su im dobro zazvučali.” Svakako oni dobro zvuče: “Među onima koji znaju kako da sa bilo kim i sa ma kim podele jednaku moć inteligencije, demokratija sa svoje strane‚ može inspirisati hrabrost, i stoga radost.” Ransijer se zasigurno nada da će njegov rad ostvariti barem neki uticaj na borbu za demokratiju koju opisuje. “Ovo je samo deo pokušaja koji su izveli ljudi na mnogim mestima da kažu šta misle u vezi sa političkim pitanjima. To je nešto što možete sasvim jasno da vidite u Francuskoj zato što postoji velika distanca između zvanične pozornice onoga što se zove politika i onoga što ljudi doživljavaju i misle. Ima puno polemike na raznim mestima. Ono što je važno nije toliko sam rezultat tih debata već intenzitet diskusije. Na primer, povodom referenduma o Evropi ljudi su čitali ustav veoma pažljivo pre nego što su se upustili u raspravu o njemu. Mislim da ljudi imaju realnu želju da intervenišu u političke debate. Veoma je teško znati kako, ali mislim da je najvažnija stvar reći ljudima da oni to mogu da urade.”

Izvor: info.interactivist.net


Vi postavljate pitanja

28. Avgust 2006.

[Robin, Invernes] Kako ste se osećali povodom izostanka brze intervencije UN tokom nedavne krize u Libanu? Prvi neophodni korak bio bi hitan prekid vatre. To je blokirao Vašington, verovatno da bi dopustio maksimalno uništavanje tokom invazije - američkoizraelske invazije, sudeći po (tačnoj) percepciji 90 posto Libanaca. Taj poziv je trebalo da prati zahtev za povlačenjem invazione vojske i za reparacijama, što je nezamislivo s obzirom na distribuciju moći. Donešena rezolucija je prepuna mana, no to je posebno pitanje. #

[Nik Haris] Da li po vama Izrael treba da postoji, zašto i u kom obliku? Kao omladinski cionistički lider 1940-ih, bio sam među onima koji su agitovali za dvonacionalnu državu u mandatornoj Palestini. Kada je proglašena jevrejska država, smatrao sam da bi trebalo da ima prava kakva imaju druge države - ni manje, ni više. Zašto bi trebalo da postoje SAD, koje leže na polovini meksičke teritorije, uključujući Floridu, osvojenu u nasilnom rasističkom ratu kojim je prekršen Ustav? A možemo da postavimo isto pitanje i za druge države. Formiranje države je bio brutalni projekat, sa mnogim gnusnim posledicama. Ali rezultati postoje, a njihove destruktivne aspekte bi trebalo prevazići. [T. Samers, Kornvol] Da li biste SAD onakve kakve su danas nazvali fašističkom državom? Daleko od toga. U mnogim aspektima to je najslobodnija zemlja na svetu. # [Lorens Kol, Kent] Vi ste rekli da vidite “nagoveštaj anti-semitskih implikacija” u radu Roberta Forisona (Faurisson), čuvenog francuskog poricatelja Holokausta. Da li je provociranje Jevreja samo vaš hobi, ili je to vaša vokacija? # Poslednji put kada sam bilo šta rekao u vezi sa ovom stvari, Forison je bio optužen zbog postavljanja pitanja u vezi sa gasnim komorama. Nekoliko godina docnije, suđeno mu je zbog “Falsifikovanja istorije”, ali nije bilo optužbe za poricanje Holokausta niti za anti-semitizam (sudeći po Le Mondeu). Jedino pitanje koje se tiče moje veze sa ovom odvratnom aferom je da li treba da prihvatimo GebelsŽdanovljevu doktrinu da Država ima pravo da određuje istorijsku istinu i da kažnjava njeno iskrivljavanje. Kao što sam napisao tada, i rado ću to ponoviti, ogromna je uvreda za sećanje žrtava Holokausta usvojiti doktrine njihovih ubica. Primedba koju vi

pogrešno interpretirate potiče iz ličnog pisma - što je interesantan izvor. U njemu se razmatraju činjenice i nastavlja sa razvijanjem teze da čak i poricanje ogromnih zločina nije samo po sebi dokaz rasizma, uz iznošenje brojnih primera. Stoga niti biste vi, niti ja, trebali da zaključujete da su Amerikanci okrutni rasisti zato što procenjuju da vijetnamske žrtve na oko 5 procenata u odnosu na zvaničnu cifru, ili zato što su vekovima čak i ogroman broj naučnika podcenjivao opseg i karakter uništavanja urođeničkog stanovništva. Poenta se generalno odnosi na Englesku i druge, naravno. Može biti mnogo razloga za poricanje groznih zločina, čak i u slučajevima koji su najozbiljinije tiču moralne osnove: naše lične. Jedan specifičan slučaj - čisto hipotetički iznet u ovoj ličnoj prepisci - se odnosio na to da poricanje Holokausta ne bi uspostavilo anti-semitizam, upravo iz istih razloga. # [Ejra Tovi, Australija] Kako je sadašnja administracija SAD progutana od strane neo-konzervativaca? Neo-konzervativci konstituišu radikalno reakcionarno krilo planerskog spektra, a taj spektar je uzak. Neki od ekstremnijih - Perle, Volfovic, Fejt i drugi - su sklonjeni, uz nešto malo izmena u politici. Administracija je usvojila neo-konzervativne principe kada se saglasila sa njihovim strateškim i socijalnim/ekonomskim ciljevima, odbacujući još luđe ideje. Ozbiljno pitanje je kako je klika na vlasti koristila svoj ekstremno snažan oslonac na silu radi sprovođenja radikalne domaće i inostrane politike kojoj se protivi ogromna većina stanovništva. Pisao sam o tome, kao i drugi, iz raznih perspektiva. Jedna od vrednih studija je ona Džejkoba Hakera i Pola Pirsona, iz “Off Centra”. [Rej Long, Dablin] Može li se uskraćivanje ličnih sloboda i povećani strah među stanovništvom mnogih zapadnih zemalja uporediti sa životom u godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu i da li je preterivanje zamisliti da su sadašnji događaji prethodnica još jednog globalnog konflikta? Skeptičan sam u pogledu takvih poređenja. Postoji ozbiljan rizik od globalnog konflikta, ali zbog drugih razloga. Trebalo bi uzeti za ozbiljno procene istaknutih strateških analitičara koji kažu da sadašnja politika, posebno agresivni militarizam Bušove administracije, značajno povećava pretnju “ultimativnog uništenja”. [Dejvid Kilegan, Monaghan, Irska] Pošto je američka inostrana politika na Srednjem Istoku tokom istorije bila pre svega intervencionistička, da li mislite da je rat u Iraku bio neizbežan, čak i da Buš nije pokrao izbore 2000? Ni najmanje. Postojale su kritike unutar elitnih sektora bez presedana a u pogledu ratnih planova, koje su primoravale Buša-Blera da pribegnu velikim obmanama ne bi li izmanipulisali ulazak sopstvenih zemalja u rat. Na stranu to, SAD nisu bile ništa više intervencionističke od Britanije ili Francuske, a često i manje od njih, kao 1956. [Balal Maćbul] Naravno, SAD, UK i Izrael snose krivicu za ratne zločine? U slučaju Libana, gotovo da nema sumnje. Obilje razloga [za takav sud] su predočeni od strane “Amnesty Internatinala” i “Human Rights Watcha”, no to je tek početak. Ali krivica seže daleko dublje od toga. Buš-Blerova invazija na Irak, na primer, jasan je primer onoga što je Nirmberški tribunal odredio kao “vrhovni međunarodni zločin”, u koji spadaju sva zlodela koja su potom usledila. Mi bismo učinili dobro ukoliko bismo se prisetili elokventnih reči nirmberškog sudije glavnog veća Roberta Džeksona: “Mi optuženima predajemo ‘otrovni pehar’, i ukoliko gucnu iz njega, moraćemo da prihvatimo istu pre-

sudu.” Začljučci se čine prilično jasnim. [Robert Ianon, Pariz] Da li mislite da Izrael obavlja prljav posao Zapada tako što se bori protiv Hezbolaha, npr., Irana i Sirije? Za ljude koji nisu sa Zapada, američko-izraelska invazija na Liban je prouzrokovala velike štete, uključujući i verovatno stvaranje novih generacija džihadista. Sumnjam da su SAD i Izrael nastojale da postignu “smenu režima” u Siriji. Ma kako grozan iznutra (što gotovo da ne zanima Zapad), Asad ne radi bilo šta u vezi sa izraelskim preuzimanjem sirijske Golanske visoravni i kršenjem naređenja Saveta bezbednosti i generalno gledano održava “stabnilnost”; a njegov naslednik bi takođe mogao biti radikalni islamista. Što se tiče Irana, SAD i Izrael vode politiku koja bi mogla da izazove veće štete po Zapad (i čitav svet). No oovde nemamo dovoljno prostora da bismo sve to razmotrili. [Klod Moreira, Veling, London] Prve žrtve komunističkog ugnjetavanja u Kubi su bili anarhisti, pa kako onda možete, kao deklarisani liberterski socijalista (anarhista?) da opravdavate ideološki svoju nekritičku posetu iz oktobra 2003. diktatoru Fidelu Kastru? “Nekritička poseta” je fabrikacija britanskih urednika. Kao što su znali, pozvan sam da govorim (zajedno sa istaknutim britanskim i američkim naučnicima) na međunarodnu konferenciju društva latino američkih naučnika, koja je održana te godine u Havani, i iskoristio priliku da kritikujem državnu represiju prilično žestoko na kubanskoj nacionalnoj televiziji i na javnom skupu. Kastro se rutinsku sreo sa učesnicima/ama. Ja sam često imao prilike da se sretnem sa visokim zvaničnicima zemalja koje su sprovodile neuporedivo gore zločine od bilo kojih koji se pripisuju Kastru, čak sam i putovao da bi se sreo sa njima, za razliku od ovog slučaja: SAD, da se poslužim najočiglednijim primerom. # [Lidžia Friman, Nnjujork] Da li žalite zbog viceva na račun izbeglica koje su bežale iz Pol Potove Kambodže? Najbliža aproksimacija ovoj smešnoj optužbi je da smo Edvard Herman i ja citirali najbolje informisane izvore o Kambodži koji su tada bili dostupni, obaveštajnu službu Stejt departmenta i Fransoa Ponšada, koji je izneo poznatu tvrdnju da svedočenja izbeglica ne treba uzimati zdravo za gotovo. Sasvim sigurno ne žalim zbog toga. Arhiv prevara na ovu temu je ogroman. Sve su opovrgnute, tačku po tačku, mnogo puta. Ovo je jedna ilustracija interesantne crte intelektualne kulture. Periodično, dolazi do zločina za koje možemo da krivimo zvanične neprijatelje - koje Herman naziva “opakim zločinima”, za razliku od onih za koje i mi snosimo odgovornost i stoga ih možemo lako ublažiti ili odbaciti. Poslednja opcija se obično ne ističe ili biva zamenjena. Opaki zločini obično izmamljuju religijsku ostrašćenost, dramatična duševna stanja, neosnovane tvrdnje da bi ih onda naduvali što je moguće više - i bes ukoliko se bilo ko slepo ne priključi paradi, već nastoji da odredi istinu, citira najuvaženije autoritete, i razotkrije nebrojene fabrikacije. Uobičajena reakcija na takvu izdaju je impresivna bujica obmana. Postoji poučna prošlost, prilično dobro dokumentovana u mnogim slučajevima. Razloge nije teško objasniti. Na ovoj temi bi trebalo sistematski insistirati, ali to se verovatno neće desiti, očigledno. [Deni Kembel, Kardif] Anti-globalizacijski pokret, kome ste pružili svoju podršku, izgleda da je izgubio snagu. Da li je to izgubljena bitka? Termin “globalizacija” se konvencionalno koristi da bi se ukazalo na specifični vid integracije prava investitora koji je uobličen od strane bogatih i moćnih, zarad sopstvenih interesa. “Anti-globalizacijski Nastavak na 7. strani


Piše: Todor Kuljić

Legalizovanje nacionalnog antifasizma (domaci politicki i akademski anti-antifasisticki obrasci secanja) i na obeležavanju savezničkog iskrcavanja u Normandiji, Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otišli to uradili kako su znali i umeli2. Povodom Dana pobede, Rusija je prošle godine odlikovala srpske borce, ali to nije učinila njihova država. Održana je samo svečana akademija na kojoj je učinjen pokušaj da se nekako pomire četnici i partizani.

1. Nastanak pojma

Antifašizam, antikomunizam, antikapitalizam i antitotalitarizam su idejni obrasci koji su oblikovali misao o društvu XX veka, ali su još uvek aktivni. Što je udaljenije istorijsko iskustvo koje je stvorilo ove obrasce, to je izglednija rastegljivost njihove ideološke upotrebe. Da je antifašizam za to dobar dokaz pokazuje ne samo njegovo različito akcentovanje, nego i njegovo negiranje, tj. anti-antifašizam. Termin anti-antifašizam u pozitivnom smislu najpre je počela da koristi nemačka ekstremno desničarska grupa “Evropa nacija” 1972, označavajući antifašizam kao političku represiju, a levicu, antifašiste i mirovne pokrete kao neprijatelje nacije. Danas je u Nemačkoj izraz “Anti-antifa” oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o antifašističkim aktivistima da bi se protiv njih borili nasiljem. Ovi podaci se objavljuju na “crnim listama”, “desnog fronta”. Parole, “ko je antifašist, taj je takođe komunist”, i “antifašizam je prerušeni marksizam”, služe da se antifašizam potisne iz javnih debata. Osim pozitivne, pojam anti-antifašizam ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smislu reč je o nastojanju da se fašizam opravda ili relativizuje, a prisutno je u raznim delovima društva, od nauke, do militantnih uličnih neonacista1. U haotičnoj idejnoj tranziciji na Zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifašistička kultura sećanja postala je hegemona. Važno je uočiti da počiva na snažnoj izmeni idejnopolitičkih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifašizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iščezao. Navođenjem proizvoljnih brojeva žrtava komunističkog nasilja, nova istorija socijalizma piše se džepnim računarom. Već time je nova kultura sećanja otvorila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga. S druge strane, u znaku antijugoslovenstva teče nacionalizacija lokalnih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu. Rečju, anti-antifašizam relativizuje zločine fašista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje žrtve i dželate. Ipak treba dati za pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifašizma javlja i kao reakcija na preideologizovanu funkciju antifašizma u socijalizmu i na beline socijalističke istoriografije. Komunistički antifašizam je imao važnu ulogu u imunizaciji socijalizma od kritike. Međutim, restauracija šovinizma i religije samo se delom može tumačiti zasićenošću dekretiranim komunističkim antifašizmom. Dekretiranu komunističku sliku istorije naglo je krajem XX veka zamenila još izrazitija isključivost: negiranje antifašizma, a izmenjenoj kulturi sećanja osnovni ton daju dojučerašnji komunisti, a novi anti-antifašisti. Konverzija je normalizovana. Od pre neku godinu u službenim srpskim kalendarima praznika nema Dana pobede nad fašizmom, Dana oslobođenja Beograda niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropskim svečanostima povodom 60godišnjice pobede nad fašizmom, a nešto pre toga

Fašizam se može trajno održavati u sećanju (upozoravanjem na njegove savremene oblike), relativizovati (poređenjem sa drugim zločinima), ili ignorisati (smatrati nebitnom ili efemernom epizodom u nacionalnoj istoriji). Ima, doduše, i drugačijih verzija neutralizovanja fašizma preko njegove eksternalizacije. Istini za volju, svuda se antifašizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentralizuje. Makedonci i Albanci čiste antifašizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i četnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistički četnički i domobranski antifašizam. Antifašizam se neretko priprosto nacionalizuje i saobražava normalizovanom nacionalizmu: “Mislim da su komunisti nacionalni izdajnici, a kažem da su ravnogorci branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji”3. Čak i Albanci u svom prilagođavanju EU, dekomunizuju antifašizam4. Na sličan način je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani četnički antifašizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katoliče Blajburg, kao “križni put iz čijih žrtava se napaja Nova Hrvatska”. Prihvatajući antifašizam kao opšte “civilizacijsko opredeljenje” i povezujući ga sa Domovinskim ratom na osoben način se zamagljuje njegova antišovinistička komponenta. Najmanje bi iz pomenutog trebalo izvesti zaključak o konačnom trijumfu potisnute istinite prošlosti. Na delu je zapravo više trivijalno i providno saobražavanje antifašizma sadašnjici i budućnosti nacionalne države. U Hrvatskoj su spomen-sobe Domovinskog rata zamenile muzeje revolucije, u Srbiji nema harizme branitelja niti kultizacije sukoba iz devedesetih. Izgleda da se partizanska spomen obeležja podjednako ruše ili ne održavaju svuda, a aktivno katoličenje i pravoslavizacija u obe sredine nameću klerikalni ton anti-antifašizaciji. Nije se samo Balkan saobražavao Evropi, nego je zbog zbivanja na Balkanu u istom periodu antifašizam u Evropi na novi način instrumentalizovan. U. Akerman je pokazala na koji način je sećanje na nacizam pravdalo različite politike prema NATO intervenciji u SRJ5. Većina nemačke levoliberalne inteligencije je 1999. ustala protiv pridruživanja Nemačke bombardovanju Jugoslavije sa sloganom “Nikada ponovo rat”, za razliku od većine njihovih francuskih kolega koji su podržali intervenciju sa obrazloženjem “Nikada ponovo Aušvic”. U Nemačkoj je bilo teže uklopiti NATO agresiju u Aušvic zbog saglasnosti o besprimernosti nacističkih zločina, koja je mukotrpno ostvarena u Historikerstreit 1985/86. Tek je etiketiranje Miloševića kao “fašiste” 1999. pružilo bivšim pacifistima u vladi Šredera opravdanje da se saglase sa nemačkom podrškom NATO intervenciji, koju je Habermas odmah opravdao kao humanu6. U ideologizaciji NATO agresije Holocaust je poslužio kao argument, a ne kao sećanje. U isto vreme kada je Habermas nazvao NATO napad na Srbiju “humanom intervencijom” i pozvao se na iskustva Holocausta, istu metaforu koristio je i B. Klinton pravdajući “hirurški precizne udare”. Na neki način se Holocaust ustoličio kao beskonkurentska metafora zla, ali i kao moralna lekcija, praktično upozorenje i opomena. Još više od toga, krajem XX

veka argument Holokaust postao je aprioran, ne treba ga objašnjavati, jer je postao razumljiv i familijaran. Antifašizam je skraćen i sveden na artefakt Holokaust, tj. pojam lišen konkretnog sadržaja, ali sa snažnom moralnom notom.

2. Dve komponente antifašizma

Ima mišljenja da je Drugi svetski rat još uvek događaj koji pripada takozvanom vrućem sećanju i da će se tek onda kada sećanje postane hladno moći dospeti do nekakve saglasnosti u pogledu toga šta se odista dešavalo. Ovom tezom antifašizam se prepušta spontanom sazrevanju. Tome nasuprot, treba odmah reagovati na anti-antifašizam. S tim u vezi važno je uočiti da sve dok je nacionalizam („demokratski“ ili „dobri“) kriterij odabira značajnih zbivanja iz prošlosti, nijedna nacionalna istorija neće se oteti nastojanju da bude monumentalna. Svaka nacionalna istoriografija jeste površna kada u vlastitoj prošlosti traži slavu, a nacionalne senke obilazi. Tek kada se napravi kvalitativni prelaz iz nacionalne monumentalne u kritičku istoriografiju, moguće je doći do veće pouzdanosti i saglasnosti kod ocene Drugog svetskog rata. Premda je teško verovati da će to biti skoro, od ovog kritičkog napora ne treba odustajati. U sklopu ovog nastojanja treba najpre razdvojiti dve različite iako tesno povezane komponente antifašizma: 1. spoljnu (oružani otpor) i 2. unutrašnju, antinacionalističku (otpor međunacionalnoj mržnji). Dosledni univerzalni antifašizam je brana svakom nacionalizmu, šovinizmu i rasizmu. Otuda i nije svaki antifašizam univerzalan. Na primer, antitotalitarni antifašizam preusmerava antifašizam u antikomunizam, jer ga ne zanima kritika šovinizma. Antišovinizma još manje ima kod različitih verzija konzervativnog ili “patriotskog“ antifašizma. Od kraja XX veka po obrascu F. Firea na različite načine nastoji se srušiti komunistički antifašizam i prikazati kao “iznuđeni” otpor, a ne kao radikalna kritika imperijalističke i šovinističke prirode fašizma. Drugi obrazac je nalaženje novog nultog časa antifašizma. Primer je prikazivanje D. Mihajlovića kao prvog antifašističkog gerilca u Evropi ili Sisačkog odreda u Hrvatskoj kao prve ustaničke puške u Evropi. Povremeni četnički otpor Nemcima, njihova kolaboracija sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima samo se na silu mogu podvesti pod opšti pojam antifašizma. Antifašizam je univerzalan ili ga nema. Dosledno rečenom, treba navesti još nekoliko primera. To što je u Članu I Ustava Republike Hrvatske iz 2002, jedna od „izvorišnih osnova“ države antifašizam, govori o saobražavaju EU, ali i o ustavnom nacionalizovanju antifašizma7. U Ustavima SRJ i Republike Srbije kao i u Ustavnoj povelji Državne zajednice SCG nema ni pomena antifašizma8, kao ni u nacrtu Ustava Kraljevine Srbije iz 20019. Novinska vest „Šeks u Jasenovcu“10, gotovo da zvuči kao postmodernistička metafora. Bila je to instrumentalizacija antifašizma nalik onoj u Srbiji 2004, kada je vođa Srpske radikalne stranke počeo svoju kampanju za predsedničke izbore 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom11. Malo je reći da je na delu presvlačenje, pa ni saobražavanje Evropi. Pre će biti da je na delu brutalna manipulacija antifašizmom, koju prati i negacija antifašizma. U istom tonu je u Hrvatskoj na reči S. Goldštajna da treba razlikovati žrtve Jasenovca i Blajburga, jer je u Jasenovcu počinjen genocid, a u Blajburgu ratni zločin, reagovao akademik D. Jelčić, koji je ocenio je da se skup u Jasenovcu „održava u ozračju restauracije povampirenog jugokomunizma koji je 60. obljet-


nicu pobjede nad fašizmom iskoristio za ponovno izjednačavanje komunizma i zapadnoeuropskog antifašizma“12. U Hrvatskoj je u raznovrsnim oblicima antifašizam (kao temelj hrvatske državnosti) nacionalizovan tako što je čišćen od Srba, jugoslovenstva i levice.

3. Medijska nadmoć anti-antifašizma

Ono što odmah pada u oči kada se baci bar letimičan pogled na savremeni medijski građanski rat sećanja u Srbiji jeste takođe nadmoć anti-antifašizma. Vladajuće nacionalne stranke ignorišu ili otvoreno nacionalizuju antifašizam. SRS se branila od prigovora da je fašistička stranka, lider DSS je rasterećivao Ljotića od fašizma13, a SPO agresivno antifašizuje i prozirno moralizuje D. Mihajlovića. Treba li uopšte i pominjati da u hegemonom verskom diskursu Hilandar nije spojiv sa antifašizmom? Istini za volju i u drugim postsocijalističkim režimima na delu je detraumatizacija i relativizaciju fašizma, čija je važna komponenta neutralizacija kvislinštva kao pragmatične politike. Zašto? Najopštije govoreći otuda što je radikalni antifašizam nelagodno podsećanje da je fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam. Drugačije rečeno, ako se komunistički antifašizam prikaže kao staljinistički i iznuđen, onda kao autentičan ispada nacionalni antiantifašizam. Mnoga nastojanja da se pokaže da su kvislinzi i četnici bili realpolitičari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je, ustvari, borbeni antifašizam bio realpolitika već od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislinštvo je lišeno političkog realizma, jer je Osovina zaustavljena na frontu i suočena sa najrazvijenim industrijskim silama. Kada je na Istočnom frontu zaustavljen Blietzkrieg Treći Rajh je ostao na srednje-evropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju svetskog rata bila ekonomski neautarhična i nedovoljna u sukobu sa okeanskim silama (A. Hillgruber, T. Mason, E. Hobsbawn). Krajem novembra 1941. kada je Wehrmacht zaustavljen pred Moskvom, Hitleru se (kako navodi A. Hilgruber, pozivajući se na svedočenje A. Jodla) prvi put učinilo da bi se rat mogao izgubiti14. Nasuprot ovim činjenicama, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko kvislinške računice, a antifašistički ustanak tumačiti kao iracionalni i samoubilački bunt. Dakle, zbog potreba nacionalističkih vladajućih krugova anti-antifašizam se oštro i smišljeno danas svuda na Zapadnom Balkanu protivstavlja antifašizmu. Što je još gore, ovom naporu pomaže i deo akademske istoriografije. Naime, u sociološkosaznajnom pogledu nije nezanimljivo kako deo istoričara istu arhivsku građu danas čita drugim naočarima, tj. smešta u potpuno drugačiju naraciju od one pre dvadesetak godina. Bilo bi lakomisleno ovaj zaokret tumačiti kao prolaznu kolebljivost idejne tranzicije. Pre će biti da je reč o aktiviranoj dubinskoj komponenti nacionalističke svesti koja nastoji da detraumatizuje zločine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela počinjena u samoodbrani. Nacionalnooslodilačka retorika nije slučajno potisla narodnooslobodilačku. Jednopartijski socijalizam je počivao na dekretiranom antifašizmu, Milošević ga zbog SUBNOR i starijih birača nije napuštao, opozicija ga je devedesetih smatrala beskorisnim, utrkujući se u anti-antifašizmu, a današnji vladajući režim ga ne smatra važnim sadržajem. Neće se pogrešiti ako se zaključi da mnogo dublje nego što je površni posmatrač kadar da uoči deluje planski zaborav antifašizma. Treba bez okolišenja postaviti pitanje da li je etnocentrični antifašizam moguć? Teško, jer dosledni antifašizam brani jednakost svega što nosi ljudski lik. Četničko etničko čišćenje i nedićevsko-ljotićevski antisemitizam jesu s druge strane antifašističke barikade. Već samim tim je etnocentrični antifašizam sporan. Ali kako onda objasniti antifašiziranje šovinizma? Najopštije govoreći nova nada traži novu prošlost, a etnička država traži nacionalni antifašizam koji je u Evropi priznato rodoljublje. Utoliko nije nimalo čudno što je realni jugoslovenski antifašizam uspešno razfusnote su izbačene zbog skučenog prostora

bijen na manje ili više iskonstruisanu hrvatsku, slovenačku, srpsku i sličnu verziju i što je bratstvo i jedinstvo (ideja Francuske revolucije) postalo sinonim izdaje. U tom duhu Ustav Republike Hrvatske čak u čl. 141. izričito zabranjuje „obnavljanje jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku“ i tretira ga kao kažnjivo delo15. Lako je uvideti da je u tom sklopu kroatizirani antifašizam ustvari antijugoslovenski „argument“. Srbizirani antifašizam, pak, kako izgleda, više je antikomunistički „argument“.

4. Slabljenje levice

U celini uzev uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu ne uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja XX veka: a) opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervatizma i demonizacija socijalizma ; b) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se kroz lokalne okolnosti međunacionalnog sukobljavanja i rata. Teško je poreći da u Istočnoj Evropi antikomunizam ima već gotovo dvodecenijski kontinuitet što je inače retkost kod političkih strasti visokog intenziteta. Nove nacionalne homogenizacije tražile su novu idejnu organizaciju političke mržnje. Različito opredeljene nacionaliste i ostale “komunističke žrtve” uspešnije ujedinjuje antiboljševizam i prohodni antitotalitarizam nego antifašizam. Naročito je štetno što su u nauci mnoga sitna plodna neslaganja iščezla zarad jačanja antitotalitarnih ili nacionalnih strasti. Tome se ne treba mnogo čuditi budući da su nacionalni interes i antitotalitarizam aksiomi koji obezbeđuju prohodnost u tekućem žargonu. Najbolje je, naravno, ukoliko se mogu uskladiti. Ni govora o tome da antifašizam spada u ove aksiome, jer s jedne strane ugrožava normalizovani nacionalizam, a s druge preti da oslabi antitotalitarni antikomunizam. Sa promenom identiteta tesno je vezana izmena žrtava i dželata. Grubo rečeno, eksploatisanu radničku klasu zamenile su obespravljene i porobljavane žrtve – nacije, a žrtve fašizma potisnute su žrtvama komunističkog nasilja. To je osećajno jezgro zaokreta od antifašizma ka antitotalitarizmu. Uprkos kolebanju i raznovrsnom akcentovanju može se reći da je antifašizam, a ne rastegljivi antitotalitarizam, ključna idejnoistorijska i moralnopolitička vertikala XX veka. Fašizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumačeni antifašizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalističke uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i “demokratski nacionalizam” počivaju na kritici široko shvaćenog totalitarizma, internacionalistička vizija društva lišenog enormnih imovinskih razlika uočava fašizam i njegovu etnocentričnu osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski razvijeni antifašizam pretpostavlja kritiku realnih društveno-ekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljuje i preusmerava antifašizam u antikomunizam. Uz rečeno, valja imati na umu da postoji i više verzija antifašizma: liberalni, tj. kolonijalni (zbog koga su zapadne sile ušle u rat protiv Hitlera), odbrambeni otadžbinski antifašizam SSSR, komunistički ideološki antifašizam, zatim opštiji levičarski antifašizam u čijoj je pozadini kritika njegovih kapitalističkih društvenoekonomskih izvorišta kao i idejno šaroliki savremeni antifašizam u čijem je središtu kritika holokausta kao rasističkog industrijskog uništavanja ljudi. Možda i ne bi trebalo da čudi to što je u raznim vremenima antifašizam različito akcentovan. Ipak su poslehladnoratovske promene odveć duboke da bi se mogle svesti na normalne izmene epohalne svesti ili na generacijske razlike. Malo je ako se kaže da su na delu promene, pre će biti da su aktivne nove isključivosti. Slabljenje levice u strukturi poslehladnoratovske epohalne svesti svakako je ponajviše izmenilo odnos prema fašizmu. Treba uzgred podsetiti na to da je sve do 1918, kapitali-

zam važio kao ekonomski uspešan, ali u moralnom pogledu nesavršen i nepravedan poredak. Prihvatan je u skladu sa hrišćanskom slikom čoveka kao nesavršenog bića. Tek od 1918, zbog pretećeg socijalizma, počinje moralizacija kapitalizma kao otelovljenja demokratije i ljudskih prava i to najčešće preko teorija o totalitarizmu, koje ne samo što su poredile, nego su bezostatno poistovećivale fašizam sa socijalizmom. Prema tumačenju ove struje komunistički antifašizam je iznuđen, dok su nacionalni antifašizmi i opšti antitotalitarizam tobože autentični. Kako je pokazano, dodatna relativizacija antifašizma postiže se uključivanjem kvislinških i nacionalnih grupa u antifašističke. Treba li uopšte pominjati da to ima važne veze s tim što se patriotizam centrira oko nacionalizma, a izdaja oko internacionalizma. Zato treba biti načisto s tim da su i domaće promene u viđenju fašizma tesno vezane sa opštim promenama u viđenju socijalizma. Sve do XIX veka socijalizam je bio utopija, mesto mu je bilo u budućnosti. Danas je socijalizam smešten u prošlost, kao totalitarna iluzija. Još više od toga danas se socijalizam (ili emotivno rečeno komunizam) službeno tumači kao upad u normalni tok razvoja Istočne Evrope, kao novi bauk. Pre 1917, debata oko socijalizma i komunizma bila je teorijska. Nakon 1917, za vreme postojanja realnog socijalizma dotadašnja debata o komunizmu premestila se iz teorijske u realpolitičko polje. Teme su bile: komunistička ortodoksija, renegati, antikomunisti i disidenti. Bilo je to doba kada su ne samo marksistički, nego i mnogi drugi intelektualci držali da se kapitalizam i demokratija isključuju. W. F. Haug je, slično Sartru, pisao 1974: “Ko ne želi da napada antikomunizam, gubi antifašizam”16. Sa slomom evropskog socijalizma diskusija se ponovo pomerila iz realpolitičkog u teorijsko polje. Socijalizam je danas korisna mračna prošlost koja traži nove žrtve i dželate. Na sličan način razvijala se i debata oko fašizma. Između dva svetska rata bila je uglavnom realpolitička, antifašistička i samo delom antitotalitarna. Krajem tridesetih godina prošlog veka, M. Horkhajmer je načelo kritičke teorije iskazao rečima: “Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu“. Tokom hladnog rata na Zapadu je antifašizam lako preusmeren u antitotalitarizam. Između ovih protivstavova postoji ne samo niz manje ili više značajnih razlika, nego i oštra načelna suprotnost. Važna napetost između antitotalitarizma i antifašizma bila je ona između anti-antifašizma i anti-antikomunizma. U nemačkom Marxismusstreit 1986. E. Nolte je pokušao da negira Horkhajmera u parafrazi „Ko želi da govori o fašizmu, ne sme da ćuti o boljševizmu“. Krajem XX veka smer debate o antifašizmu opet se menja. Normalizovanje nacionalizma u Istočnoj Evropi u osnovi menja odnos prema fašizmu i antifašizmu. Antifašizam nije više nužan normalizovanom nacionalizmu kao ključni ideološki sadržaj, kao što je, na primer, bio komunistima na vlasti. Ali, ipak, pošto pokušavaju da ga svojataju, nacionaliste treba opomenuti: „Ko neće da govori o nacionalizmu trebalo bi da ćuti o antifašizmu“. Srpski „demokratski nacionalisti“ trude se da reakcentovanjem antifašizma osmisle „dobri nacionalizam“, dok je kod ekstremnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osećanja. Smeštena između ova dva pola srpska vladajuća elita je trgovinom u parlamentu 2004. uspela da legalizuje nacionalni antifašizam. Neće se preterati ako se kaže da je prikazanim prevrednovanjem anti-antifašizam uzdrmao temeljna načela prosvetiteljskog antifašizma i učinio problematičnim ključni misaono kategorijalni aparat nauke o novijoj prošlosti.


profesor SFU, kanada, mark leier:

ARGUMENT ZA ANARHIJU Naravno, pisci političkih biografija ne moraju da dele političke stavove sa predmetom svog rada - u stvari, kada bi tako bilo, onda bi silna porodična izdanja knjiga o Hitleru bila povod za još veću zabrinutost nego što to već jesu. Bez ozbira na to, kada su politički stavovi biografa komplementarni sa onima čiji je život opisan, rezultat može biti izrazito strastveno i angažovano pisanje. Upravo to je slučaj sa novom knjigom anarhističkog istoričara i direktora Centra za studije rada na Univerzitetu Sajmon Frejzer, Markom Leierom, o životu Mihaila Bakunjina, “Bakunjin: Kreativni nagon” (St. Martin’s Press). Leier, koji se u prethodnim knjigama bavio istraživanjima istorije anarhizma Britanske Kolumbije (“Where the Fraser River Flows, Rebel Life”), ili pak anarhističkom kritikom istorije BK (“Red Flags and Red Tape”), ovoga puta je svoju pažnju usmerio na priču o jednom od osnivača filozofije anarhizma i njegovih teorijskih korena, i upotrebio tu priču da bi razvio ubedljivu argumentaciju u korist “ničije vladavine”.

Čarls Demers: Pre nekoliko dana tokom emitovanja neke emisije poput “Entertainment Tonight” u delu namenjenom novom filmu, “Potomci” (Children of Men), koji prikazuje blisku budućnost fašističke Britanije, prepune sveprisutnih policajaca i vojnika, izbegličkih kampova i masovnih deportacija, spiker - koji je reč tiranija izgovorio kao “tajranija” - nazvao ju je “anarhijom”. Do koje mere krećete sa pozicije koja je “u minusu” kada je u pitanju obaveštenost javnosti o predmetu vaše stvari? Mark Leier: Nema sumnje, ljudi se zgranu na pomen reči anarhija. Ipak anarhija - ničija vladavina - je oduvek na mene ostavljala snažan utisak kao nešto što je isto što i demokratija dovedena do svojih logičnih i razumnih konsekvenci. Naravno oni koji vladaju - šefovi i političari, kapital i država - ne mogu ni da zamisle da bi ljudi mogli sami da upravljaju, jer priznati da ljudi mogu da žive bez vlasti i vladara ruši čitav temelj njihove ideologije. Jednom kada priznate da ljudi mogu - a to i čine, danas, u mnogim sferama svojih života - da upravljaju stvarima lakše, bolje i poštenije nego što to mogu korporacija i vlada, nema opravdanja za postojanje šefa i premijera. Mislim da većina nas svhata i razume, intuitivno, da nam, pored škole, kulture, policije, svi autoritarni aparatusi govore da su nam potrebni šefovi, da je potrebno da nam neko komanduje “za naše dobro”. To nije za naše dobro - to je za dobro šefova, prosto i jednostavno. Tokom godina vladavine Klintona/Kretiena, postojao je osećaj da je levica želela robusnu državu, a desnica minimalnu vladu. U post 9-11 dobu, ipak, dinamika je promenjena, i desnica je prigrlila eksponencijalni rast takozvanih bezbednosnih mera i ojačavanje države u pogledu policijskih i vojnih kapaciteta, i nastavlja da gura program koji je Čalmers Džonson nazvao “vojnim kejnzijanizmom”. Da li ovo danas čini anarhističku kritiku Piše: Charles Demers, TheTyee.ca, 26. januar 2007.

životnijom, relevantnijom? Prvo, mislim da je pogrešno reći da je levica obično bila naklonjena jakoj državi a desnica slaboj državi. Pitanje je, doista, šta su želeli da država uradi? Da razbije siromaštvo, ili da razbija glave? Da rastura monopole ili da rastura sindikate? Da okonča siromaštvo ili da pobije urođenički narod? Veći deo levice i desnice su pozivali na državnu intervenciju; pravo pitanje je, sa kojom svrhom? Obnovljeno interesovanje za anarhizam je direktno povezano sa uskraćivanjem slobode u našim svakodnevnim životima, u naše doba. To je takođe povezano sa oportunizmom tradicionalne politike, gde se niko ne usuđuje da govori o pravim pitanjima i da predloži prava rešenja i da zauzme prave stavove. Anarhizam je zahtev za pravom slobodom i pravom autonomijom, i ne iznenađuje da u trenutku kada nam se sužavaju izbori unutar sistema, ljudi počinju da preispituju sam sistem. Zlodela države nam se vraćaju kući svakoga dana, ponekad u mrtvačkim vrećama. Pa ipak, mnoge pobede levice i pokreta radničke klase su bile merene terminima zakona i propisa: na primer, bujica novih propisa u industriji mesa i mesnih prerađevina do koje je došlo nakon “Džungle” Aptona Sinklera generalno se smatra izvesnim napretkom. Ali zar to ne znači jači stisak države, i njenih regulatornih sredstava? Kako se to uklapa sa anarhističkom analizom? To je odlično pitanje, i to upravo ono koje je često mučilo anarhiste. Poznih 1890ih, anarhistkinja Ema Goldman vodila je kampanju protiv osmočasovnog radnog vremena, ne zato što je smatrala da bi ljudi trebalo da rade duže već zato što je smatrala da radnici ne bi trebalo da zavise od države da bi poboljšali svoj položaj. Ali tokom jednog od njenih govora, prišao joj je jedan stariji radnik i rekao joj da se slaže sa njenim argumentima, složio se da bi radnici trebalo da odbiju palijative i da država ne bi trebala da deluje umesto njih. Ali, dodao je, on je bio star - i neće dočekati da vidi revoluciju, a ozakonjeni kraći radni dan bi mu smesta pružio nešto od realne slobode. Goldman je promenila svoje mišljenje o potrebi za reformama, i zaključila da je važno tražiti reforme u sadašnjosti. Tako da iako neki anarhisti radije biraju da budu čistunci i odbijaju bilo koji vid državne intervencije, istorijski posmatrano mnogi to nisu činili. Ja ne znam da li je naivnije smatrati da je moguće upotrebiti državu da uradi nešto dobro ili, pak, da insistiramo na tome da ništa dobro ne može biti rezultat političkog procesa. Instinkt mi kaže, da uradimo oboje, u duhu Voblija (Wobblies) i Eme Goldman: uzmi šta možeš ali nikad ne pomišljaj da je to dovoljno. Ne mislim da je ovo baš zadovoljavajući odgovor, uzgred budi rečeno, ali ta vrsta pitanja bi možda pre trebala da budu razmatrana s obzirom na specifične probleme i okolnosti, a ne u teoriji. Nalik prethodnom pitanju, zbog ekološke krize sa kojim se danas suočavamo čini se da je - sudeći na osnovu pisanja ljudi poput Džordža Monbiota - aktuelno pitanje prevelike slobode, i potrebe za čvrstim propisima protiv zagađivača, što bi čini mi se predstavljalo indikaciju potrebe za prinudnim moćima vlade. Pa, to je pitanje čije slobode, a u ovom slučaju, naravno, sloboda kapitala je ta koje je previše. Za nas ostale, snažne mere protiv zagađivača bi zapravo povećale našu sposobnost da imamo kontrolu nad sopstvenim životima. I svakako da je država među najgorim zagađivačima, sa svojim projektima hi-

droelektrana i slično. Zagonetka je ovo: mogu li važne mere za zaštitu životne sredine koje su nam potrebne biti ostvarene unutar kapitalističke ekonomije koja počiva na konstantnom rastu? Ukoliko nisu, zar ne bismo trebali da se organizujemo za ostvarenje radikalne društvene promene - anarhizma - a ne samo za nekoliko novih propisa? Kad to kažem, naravno da je potrebno da se mobilišemo i da se organizujemo da bismo prisilili vlade da učine što je moguće više i to što je moguće pre. Ali kao što kaže Edvard Ebi, ideologija rasta zarad samog rasta je ideologija ćelije raka; sve dok imamo ekonomiju koja počiva na rastu, bez obzira da li se radilo o populaciji, BNPu, kilovatima, ili bilo čemu, verovatno nećemo biti u mogućnosti da preduzmemo akcije koje su neophodne da bismo se spasili. Anarhistička alternativa manjih zajednica - skiciranih od strane ljudi poput Bakunjina, Petra Kropotkina, Mareja Bukčina, i mnogih drugih - koje su samodovoljne i održive koliko je to moguće, tada se čini veoma praktičnom, dok se pojam “održivog razvoja” čini utopijskim. Za razliku od mnogih utopijskih teorija, anarhizam po svemu sudeći ne sadrži potencijal za totalitarizam, i pitam se da li ovo ima veze sa implicitnim pretpostavkama da je njegov ključni zahtev - odsustvo bilo čije vlasti - suštinski neostvariv, te da bi mu uvek trebalo težiti bez obzira na sve, ne bi li se politika sačuvala od atrofije. Najbolji primer toga bi verovatno bila podrška koju je Noam Čomski pružio Svendu Robinsonu; dakle radi se o prećutnoj dimenziji maksimalnog programa (anarhizam) i minimalnog programa (podrška reformama koje su ostvarive u realnom svetu). Ta filozofija čini se nudi verziju političke kritike koja je u stalnom pokretu, i koja nikada ne bi bila zadovoljna i suštinski ne bi ni trebala da bude. Mislim da je primer koji daje Čomski pre nalik onome Eme i Voblija: guraj onoliko koliko možeš, ali nemoj da gubiš iz vida krupniji cilj. Bez krupnijeg cilja, nemoguće je odrediti da li su reforme one prave; napuštanje reformi znači da će danas život ogromnog broja ljudi biti gori. Tako da bih se složio da je jedna od funkcija anarhizma kritika. Ali i dalje sam ubeđen da je nešto poput anarhističke budućnosti, svet bez šefova ili političara, onaj u kome ljudi, svi ljudi, mogu da žive punim i smislenim životima, moguć i poželjan. Mi vidimo njegove naznake svuda oko nas u našim svakodnevnim životima, kada ljudi organizuju veći deo svojih života ne zaviseći od nekoga ko će im govoriti šta da rade. Mi to vidimo u duhu revolta - duha koji je često izvitoperen besom i očajem, ali bez obzira na to pokazuje nam da ljudi nisu odustali. Mi to vidimo u političkom aktivizmu, socijalnim životima, zahtevima za dostojanstvo i poštovanje i autonomiju koje ljudi ističu, želji da budu individue dok pri tom i dalje žele da budu deo zajednice. Ne, ne mislim da su kuglaške lige anarhistička utopija, ali one su, poput većeg dela naših života koji se odvija izvan radnog mesta, organizovane bez hijerarhije i ugnjetavanja; najsmisleniji, pravi ljudski delovi našeg života već funkcionišu na najbolji način kada su organizovani u skladu sa anarhističkim principima. Ipak, ja takođe verujem da njihova (anarhističkih principa - prim. prev.) funkcija kao kritike i kao vizije budućnosti - možda jedine koja ne okončava u našem izumiranju kao vrste, ili, kao što je to Orvel rekao, pod vojničkom čizmom koja gazi ljudsko lice, zauvek - anarhizam nije samo poželjan već i moguć i neophodan. Izvor: TheTyee.ca


nastavak sa 3. strane Noam Čomski: Vi postavljate pitanja

govor roksan danbar-ortiz održan na bay area anarhističkom sajmu knjiga, san francisko, sad, 17. i 18. mart 2007. “Bogati nisu poput tebe i mene”. “Siromašni će uvek biti uz nas”. Kažu nam da budemo realni i prihvatimo to. Dajte milostinju i pomozite siromašnima, oporezujte bogate. Ustanovite privatne fondacije, budite odgovorni i puni poverenja poput dece i dajte. Sve ste to već čuli, i možda čak verujete u to duboko u svom srcu. Ali, to je otrovna misao. Imam predlog kako da razbistrimo našu svest: naučite da mrzite bogate. Mrzite, da. Možete preobući jezik i nazvati to besom. Ali, mržnja je potcenjeni koncept. Svako to radi, ali niko to ne želi da prizna, obično mrzeći pogrešnu osobu. Mržnja je suprotno od ljubavi. Da li volite bogate? Sviđaju li vam se bogati? Ako ne, onda možda možete da naučite da mrzite bogate. Ne mislim da treba da ih postidite da biste dobili novac na ime njihove krivice, što je dugo bila praksa na levici i u ne-profitnom sektoru. Mislim da NE uzimate pare od bogatih, da izolujete bogate, da ih naterate da izgrade visoke zidove oko svojih imanja i korporativnih sedišta kao što su ih ljudi u Latinskoj Americi na to naterali. Kako se usuđuju da imaju prozore od pločastog stakla! Sputavaju nas i unižavaju tvrdeći da je mržnja loša za nas, loša za sve. Možete mrzeti delo ali ne možete mrzeti osobu. Možete mrzeti bogatstvo ili kapitalizam ali ne i bogate. To je smešna logika koja nas navodi da mrzimo i krivimo sebe zato što nismo bogati i moćni. U svakom slučaju, to nije konzistentno, u redu je mrzeti ropstvo i robovlsnike, fašizam i Hitlera, itd. Zašto onda ne bi mrzeli bogate, pojedine bogataše, a ne neki apstraktan koncept? Ah, ali ko su bogataši? Moramo biti oprezni u vezi s tim, pošto živimo u zemlji koja ne priznaje klasne odnose, a klasa se slabo analizira čak i na levici. To nije pitanje prihoda per se. A u mržnji je suštinski važno da naciljate neprijatelja a ne nekakvu njegovu fasadu. Visoki prihod sigurno čini da osoba bude puna sebe, a većina građana SAD koji žive od visoko fiksiranih primanja ili primanja po satu zahvaljujući okolnostima postojanja dobrog sindikata ili profesionalnog stepena obrazovanja nemaju pojma da oni nisu bogati. U anketama oni kažu da su među prvih pet na lestvici prihoda, a nisu. Većina građana SAD više ne želi da oporezuje bogate, zato što smatraju da će i sami biti bogati jednog dana. Neće. Bogati ne poseduju samo kuće pod hipotekama i kola, možda čamac i kućicu u šumi ili na plaži za početak, oni ustvari poseduju vas. Čak i novac i zabava natopljena luksuzom i sportske zvezde nisu bogati; oni sigurno zaslužuju prezir i gađenje, ali ne i mržnju. Nemojte tragati za žrtvenim

jarčevima - poput Jevreja, Opre (Oprah), Marte Stjuart (Martha Stewart). Mržnja bi trebalo da bude rezervisana za one koji nas poseduju, to jest, one koji poseduju banke, naftne kompanije, ratnu industriju, zemlju (za korporativnu poljoprivredu), privatne univerzitete i privatne srednje škole, i one koji poseduju fondacije koje upravljaju vrednim projektima za siromašne, za javne institucije - njihovu operu, njihov balet, njihovu simfoniju, u koje vam je dopušteno da odete tek nakon premijere. Moj najstariji brat, koji je kao i ja odrastao u ekstremnom siromaštvu u ruralnoj Oklahomi, zemlji seljaka bezemljaša i radnika na farmama, pobija moje argumente govoreći da mu ni jedan siromašan čovek nikada nije dao posao. To vam sve govori. Bogati poseduju vas i mene. U svim raspravama o zločinima Judeohrišćansko-muslimanskih religija, retko se ikada govori o njihovom najvećem zločinu - nivelisanju klasa, bogati i siromašni su isto u božijim očima. Kakva zgodna ideologija za bogate! Isto je i sa američkom demokratijom i njenim “jednakim mogućnostima” i “ravnim terenima”, što su apsurdne tvrdnje pod kapitalizmom, ali veoma drage liberalima. Mrzeti bogate znači mrzeti državu, Sjedinjene Američke Države to jest vladajuće korporativno telo bogatih. Zašto smo toliko tihi u vezi s tim, gunđamo zbog povećanja dohodovnog jaza, pokušavajući da smislimo kako da ga suzimo? Šta to očekujemo, da će bogati osnažiti narod da bi ih on onda srušio kao što su to umalo učinili sa Ratom protiv siromaštva odgovarajući na radnički pokret 1930-ih ili Pokretom za građanska prava? Neće oni ponovo napraviti takvu grešku. Ne kažem da ne bismo trebali da ukazujemo na to kao dokaze zločina bogatih, ali ne bismo trebali da se obmanjujemo da će bogati odustati od svojeg vlasništva nad nama. Pa, treba da prestanemo da čeznemo za povratkom Nju dila ili spasioca Ruzvelta. Strastvena, organizovana mržnja je element koji nedostaje u svemu onome što pokušavamo da bismo promenili svet. Sada je vreme da širimo mržnju, mržnju prema bogatima. Roksen Danbar-Ortiz je dugogodišnja aktivistkinja, univerzitetska profesorka, i spisateljica. Pored brojnih akademskih knjiga i članaka ona je objavila dva istorijska memoara, “Red Dirt: Growing Up Okie” (Verso, 1997), i “Outlaw Woman: A Memoir of the War Years, 1960-­1975” (City Lights, 2002). Možete je kontaktirati na: rdunbaro@pacbell.net Izvor: Counterpunch

cijski pokret” je najznačajniji pobornik globalizacije - ali one koja se tiče interesa naroda, a ne koncentracije državno-privatne moći. Ljudi iz čitavog sveta i svih sfera života koji se godišnje sastaju u Porto Alegreu, Mumbaiu, itd, su daleko više predstavnici globalizacije od onih koji se okupljaju u isto vreme u Davosu. Pokret za globalnu pravdu se značajno širi. Među mnogim primerima je umnožavanje regionalnih i lokalnih foruma, sa sličnim interesima ali sa fokusom na specifičnije probleme. Drugi primeri se tiču uzbudljivih kretanja u Južnoj Americi. A ima i mnogih drugih. [B N Patnaik Karnataka, Indija] Postoji li bilo kakva konstruktivna uloga koju bi religija mogla da odigra u savremenom svetu? Ponekad, i to na važne načine. Postoji dobar razlog, na primer, zašto se “School of the Americas”, koja je obučavala mnoge latino američke ubice i mučitelje, hvališe da je vojska SAD pomogla u “nanošenju poraza teologiji oslobođenja”. Oni su govorili o ratovima koje su vodile SAD u Centralnoj Americi, ostavljajući za sobom stotine hiljada leševa i četiri uništene zemlje. Ratovi su bili suštinski usmereni protiv crkve, koja je počinila smrtni greh: uzimajući jevanđelja za ozbiljno i usvajajući “preferencijalnu opciju za siromašne”. Ona je stoga morala da bude kažnjena. Više je od simbolike to da je grozna decenija 1980-ih počela sa ubistvom nadbiskupa koji je bio “glas onih koji se ne mogu čuti”, a na kraju je ubijeno šest vodećih intelektualaca Latinske Amerike, jezutskih sveštenika, rukama elitnog bataljona koji je već ostavio za sobom krvavi trag uobičajenih žrtava, bataljona koji je bio naoružan i obučavan od strane ljudi iz Vašingtona, ili njihovih neposrednih mentora. Mi smo takođe naučili nešto o sebi na osnovu ove jezovite prošlosti. Nekolicina ljudi sa Zapada je u stanju samo da navede imena pobijenih intelektualaca. Recimo da se to desilo u Čehoslovačkoj u isto vreme. Oni koji bi bili ubijeni bili bi poznati i poštovani. Bes se ne bi mogao obuzdati. Ova lekcija ne predstavlja usamljeni slučaj, niti je beznačajna. [Kevin Rodžers] Do koje mere jezik Piraha plemena (koji nema subordinirajuće rečenice, brojeve niti deskriptivne reči) poništava vaš rad na lingvistici? Ti izveštaji su interesantni, ali se ne odnose na moj rad (zajedno sa mnogim drugim). Niko nije sugerisao da jezici moraju da imaju subordinirajuće rečenice, reči za brojeve, itd. Mnoge strukture našeg jezika (i verovatno jezika Piraha) se retko ili se uopšte i ne koriste u običnom govoru zbog spoljašnjih ograničenja. [Časna Ana Tejlor, Okružni sud SAD] Zašto smatrate da je tako teško nama Amerikancima da kreiramo pravi građanski pokret kao odgovarajuću protivtežu moći administracije? Ovo pitanje je previše važno da bih na njega dao kratak odgovor. Nivo aktivizma je visok, verovatno viši neko 1960-ih. Ali on je difuzan i nije dobro integrisan. Idealni vid socijalne kontrole predstavlja atomizovani skup pojedinaca/ki fokusiranih na sopstvene ograničene interese, bez onih vidova organizacije zahvaljujući kojima bi mogli da dobiju informacije, da se razvijaju i artikulišu sopstvene misli, i da deluju konstruktivno zarad ostvarenja zajedničkih ciljeva. Uz pomoć brojnih poznatih mehanizama, tom idealu je pristupano na opasne ali ne i ireverzibine načine. [Pol Rodžers, Vijetnam] Da li je vreme da se odustane od liberalne demokratije? To me podseća na komentar koji je pripisan Gandiju, kada su ga pitali slično o Zapadnoj civilizaciji: “To bi mogla biti dobra ideja”. Izvor: www.belfasttelegraph.co.uk


POZIV >>>>>>>>>>

BLOKIRAJMO G8 WWW.BLOCK-G8.ORG

POKRENI SE. BLOKIRAJ. OSTANI.

Međunarodna radna lista: g8-int@lists.riseup.net (pretplata na: https://lists.riseup.net/www/subrequest/g8-int) Lista za novosti: g8-int-contact@riseup.net Dissent!: www.dissentnetwerk.org Dissent!ov wiki za koordinisanje prevoda: www.dissentnetzwerk.org/wiki/Coordination_for_Translations Intervencionistička levica: www.g8-2007.de Platforma NVOa: www.g8-germany.info Za revolucionarnu perspektivu: www.free.pages.at/nog8/home.php Informacije: www.gipfelsoli.org Centar okupljanja u Hamburgu: https://hamburg.dissentnetzwerk.org Karavan Evropa u pokretu: www.vision07.net Rumunija: http://nog8romania.2wordpress.com Grčka: http://www.2007-g8.tk Meksiko: http://contrag8.revolt.org Srbija: www.kontra-punkt.info Akciona mapa severne Nemačke: http://www.deu.anarchopedia.org/index.php/G8/Aktionskarte

je anti-autoritarna mreža direktne akcije koja počiva na sledećih 5 načela: 1. Sasvim jasno odbacivanje kapitalizma, imperijalizma i feudalizma; svih trgovinskih sporazuma, institucija i vlada koje promovišu destruktivnu globalizaciju. 2. Odbijamo sve vidove i sisteme dominacije i diskriminaciju uključujući, ali ne svodeći se na, patrijarhat, rasizam i religijski fundamentalizam svih vrsta. Mi prihvatamo puno dostojanstvo svih ljudskih bića. 3. Konfrontacioni stav, pošto ne smatramo da lobiranje može da ostvari glavni uticaj u tako pristrasnim i nedemokratskim institucijama, u kojima je transnacionalni kapital jedini pravi kreator politike. 4. Poziv na direktnu akciju i građansku neposlušnost, podrška borbama društvenih pokreta, zagovarajući one vidove otpora koji maksimizuju poštovanje života i prava ugnjetenih ljudi, kao i izgradnju lokalnih alternativa globalnom kapitalizmu. 5. Organizaciona filozofija zasnovana na decentralizaciji i autonomiji.

Početkom juna 2007, u Hajligendamu nadomak Rostoka okupiće se čelnici država i vlada osam najvećih ekonomskih sila a svetu povodom samita G8. Činom građanske neposlušnosti, mi ćemo blokirati samit. Naš razlog: politika G8 zastupa neoliberalni, globalizovani kapitalizam, koji dramatično povećava jaz između bogatih i siromašnih širom sveta. Sa kampanjom “Blokirajmo G8” mi kažemo “NE!” i odbacujemo legitimitet G8! Različite inicijative i pokreti pozivaju na otpor samitu. Ljudi iz čitavog sveta će artikulisati svoj protest putem raznovrsnih akcija. Kampanja “Blokirajmo G8” je jedan deo toga. Uzmite učešća u protestnim akcijama i zauzmite stav protiv politike G8!

OTPOR PROTIV G8 – ZA GLOBALIZACIJU ODOZDO

U junu 2007, neće se čuti samo glas moćnih: desetine hiljada ljudi iz čitavog sveta će se okupiti da bi demonstrirali protiv G8 i zajedno učestvovali u akcijama. Poziv na protest je upućen gotovo svakom miljeu pokreta koji su kritični prema globalizaciji. Drugačiji svet će glasno istakazi svoj stav i ustati za globalizaciju odozdo: za jednaka prava; za politička i kulturna prava za sve ljude; za pravo na globalnu slobodu kretanja; za odgovornu upotrebu prirodnih resursa širom sveta; za garantovanje javnih prostora i dobara; i za globalnu socijalnu pravdu.

MASOVNE I TRAJNE BLOKADE – MI SMO DOŠLI, I OSTAĆEMO TU!

Kampanja “Blokirajmo G8” organizuje blokade kao vid akcije građanske neposlušnosti u kojoj će moći da učestvuju hiljade ljudi iz različitih političkih, socijalnih i kulturnih zaleđa. Zajedno, putem ovih akcija, mi artilulišemo jasno “Ne!” prema G8. Čineći to, ipak, mi nećemo samo demonstrirati; mi ćemo aktivno blokirati G8 i pristupne puteve do konferencijskog centra putem kojih će diplomatsko osoblje, prevodioci i pružaoci usluga morati da prođu da bi došli do Hajligendama. MI nećemo dobrovoljno otići sa tih pristupnih puteva, zato što cilj naše akcije nije da ostane samo na simboličnom nivou. Mi želimo da zaista i efektivno blokiramo samit G8 i da ga odsečemo od sopstvene infrastrukture: Mi smo došli, i ostaćemo tu!

sa blokade protiv transporta nuklearnog otpada (CASTOR) u Vendlandu (severna Nemačka), sa uspešnih blokada neo-nacističkih marševa u Berlinu, Kielu i Lajpcigu, sa kampanje “Odupri se” protiv rata u Iraku, i sa protesta protiv prethodnih samita G8. Kampanja “Blokirajmo G8” sebe vidi kao deo širokog društvenog otpora protiv G8. Masovne blokade će se, stoga, uklopiti sa drugim akcijama i demonstracijama i biće dogovorom usklađena sa drugim grupama i inicijativama. Naše akcije baštine iskustva protesta protiv samita koji su organizovani tokom prethodnih godina. 1999. na protestima protiv Svetske trgovinske organizacije (STO) u Sijetlu bilo je moguće, po prvi put, putem masovnih blokada i drugih akcija, satima odlagati ceremoniju svečanog otaranja konferencije - što je bio događaj koji je odjeknuo širom sveta i obeležio dolazak pokreta koji je kritički nastrojen prema globalizaciji. Sa akcijama u Sijetlu, ukazale su se prve pukotine u projektu neoliberalne globalizacije. Hajde da zajedno proširimo te pukotine u Hajligendamu!

SVAKO MOŽE DA UČESTVUJE! POSTOJE RAZLIČITE MOGUĆNOSTI:

Objavite svoje učešće u kampanji “Blokirajmo G8”. Već sada, pre samita, mi želimo da generišemo pritisak protiv G8 putem hiljada deklaracija o namerama. Mi želimo da hiljade ljudi objave, ukoliko je to moguće, svoje učešće u blokadama u junu 2007. Izjavite svoju solidarnost. Ako već znate da ne možet da dođete u Hajligendam, izrazite svoju solidarnost sa učesnicima/ama blokade potpisivanjem deklaracije solidarnosti. Formirajte lokalne grupe i pripremite se, zajedno, za blokade u Hajligendamu. Uspeh blokada zavisi, između ostalog, od dobro pripremljenih grupa i pojedinaca. Mi nudimo treninge za akcione grupe. Kontaktirajte nas. Organizujte akcije u svojoj okolini. Mi ćemo rado doći i objasniti vam sve u vezi G8, izvestiti vas o ideji koja stoji iza kampanje “Blokirajmo G8”, preneti utiske o stanju priprema i mogućnosti uzimanja učešća u akcijama. Za više informacija posetite:

www.block-g8.org

SAMITI G8 SU SIMBOL.

Oni služe onima koji su na vlasti za demonstriranje sopstvene moći. Na njihovim vestima se kaže: Nema alternative novom svetskom poretku. Našom akcijom, mi želimo da odbacimo prividno nepostojanje alternativa.

NA SAMITU G8, POLITIKA SE KONKRETIZUJE I KOORDINIŠE;

Tokom akcija, mi želimo da kreiramo situaciju koja je transparentna za sve učesnike/ce blokade i u kojoj će učesnici/e akcije iskazati solidarnost vodeći računa jedni o drugima i međusobnom podrškom. Svako treba da preuzme odgovornost za uspeh moćnih i odlučnih blokada i da uzajamno poštuje granice i protestne kulture svih učesnika/ca. Potencijalnoj politcijskoj brutalnosti, na primer tokom rasčišćavanja blokade, mora se pružiti otpor, zajedno, iskazivanjem solidarnosti i upotrebom metoda građanske neposlušnosti.

politika u kojoj centralno mesto zauzimaju interesi krupnog biznisa i finansijskih investitora. Širom sveta, pogoršava se dramatična podela između bogatih i siromašnih; nju prati šrioko rasprostranjena razgradnja socijalnih i demokratskih prava. Kada G8 govori o olakšanju dugova i programima pomoći za siromašne, oni prećutkuju činjenicu da su glad, siromaštvo i zaduženost rezultati neoliberalnog, globalizovanog kapitalizma. Politika G8 vodi ka nesmanjenoj destrukciji osnovnih uslova za održanje ljudskog života, ona nekolicini država obezbeđuje pristup većini resursa, i u krajnjem slučaju se nameće putem ratova.

ZAJEDNO PROTIV SAMITA G8

G8 JE INSTITUCIJA BEZ LEGITIMITETA.

Iza koncepta masovnih blokada stoje grupe, organizacije i pojedinci koji pripadaju: ekološkom i pokretu protiv nuklearne energije; mreže koje su kritički nastrojene prema globalizaciji i radikalna levica; od grupa ne-nasilne akcije do autonomnih antifašističkih grupa; do podmladaka političkih partija i sindikata, kao i crkvenih grupa. Mi sa sobom donosimo različita iskustva u blokadama:

To je klub vlada svega osam država koje su prisvojile pravo donošenja odluka koje utiču na životne realnosti ljudi širom sveta. Ne radi se tu o tome da bi drugačija politika trabalo da bude formulisana na samitima G8; to se u daleko većoj meri tiče dovođenja u pitanje legitimiteta G8 i njene politike uopšte.


KnP-7-A4