Page 1

Priča o mom hapšenju i pritvaranju Policijci su me davili, udarali u glavu, grubijanski se odnosili prema meni Na fotografijama mog hapšenja koje se zbilo za vreme održavanja samita G20 u Torontu, vidi se mala plavokosa dama sa ljubičastim čarapama koju policajci vucaraju dok joj guraju glavu u neobeleženi kombi. Te fotografije su objavljene na naslovnoj strani Toronto Stara, u Njujork Tajmsu, i u drugim novinama. Snimak mog hapšenja se pojavio na CNN-u i drugim informativnim medijima poput CBC-a. Ja se zovem Lejsi Mekoli (Lacy MacAuley), i ovo je priča o mom hapšenju, koje je pratio nasilnički napad, davljenje i udaranje koje sam pretrpela u zadnjem delu kombija dok su me vozili u policijsku stanicu. Na mesto održavanja mirnog skupa u znak solidarnosti sa uhapšenima, ispred samog Centra za procesuiranje zatvorenika (Prisoner Processing Center (PCC)), stigla sam oko 11:30 pre podne, u nedelju 27. juna, zajedno sa dvojicom prijatelja iz Vašngton DC-a, organizatorom Robijem Dizuom (Robby Diesu) i Džefom Milardom (Geoff Millard) iz udruženja „Irački veterani protiv rata”. Smejala sam se dok smo išli na skup: tamo, pod zadivljujuće plavim nebom, mladić je udarao po električnom basu i predvodio skandiranje, „So, so, solidarnost!”. Ljudi su se smejali i ovacijama pratili puštanje iz zatvora dvoje ljudi (koliko sam shvatila barem dvoje ih je pušteno pre nego što sam stigla), a ja sam upotrebila sam svoj iPhone da pošaljem poruke na Twitter o razdraganom skupu, zajedno sa pratećim fotografijama. U Toronto sam došla iz Vašington DC-a da bih protestovala protiv G20 tako što ću da pomognem pisanjem i fotografisanjem dešavanja koji dovode u pitanje i dekonstruišu autoritet G20. G20 je superstruktura vlasti koja raspolaže većom moći od bilo koje pojedinačne zemlje, sprovodi korumpiranu politiku otkupljivanja dugova (bailout) banaka, korpracija i Međunarodnog monetarnog fonda,

dok dopušta da građani gladiju. Njena politika „otvorenog tržišta” ili „slobodne trgovine” samo pomaže koncentraciji bogatstva u sve manjem broju ruku i dopušta korporacijama da uništavaju životnu sredinu, da guše građanske slobode i poništavaju nacionalni suverenitet zemalja. G20 je loša za većinu nas na Zemlji, da ne spominjem našu decu i unuke. Ja sam završila studije iz međunarodnih odnosa i studije svetskog razvoja, ali nije potrebna posebna ekspertiza da biste shvatili da nešto suštinki nije u redu sa malim kartelom svetskih lidera koji uzimaju novac od korporacija da bi finansirali rad na oblikovanju naše civilizacije. Naša je dušnost da se odupremo ugnjetavanju i da učinimo svet boljim mestom. Zato sam bila u Torontu, i nisam povredila bilo koga niti bilo šta dok sam bila tamo. Stajala sam u masi na nekih 4-5 metara od basiste kada su odjednom, bez ikakvog upozorenja i bez provokacije, policajci uleteli u masu i uhvatili mladića koji je bio blizu isturenog dela skupa. Neki iz okupljene mase su počeli da vrište i da trče unatrag, dok su mnogi ostali mirni i vikali na policiju da oslobodi mladića. Počela sam mojim iPhoneom da fotografišem

nasilno hapšenje. Onda sam podigla pogled i videla da policajci jure ka meni, približavajući mi se sa neka dvatri metra. Znala sam da je opiranje hapšenju ozbiljan prekršaj, zahvaljujući višegodišnjoj obuci iz nenasilja, tako da nisam pružala otpor. Policajci su me onda ščepali i oborili me na zemlju. Uspela sam levom rukom ublažim pad na trotoar. Onda me je jedan uniformisani policajac uhvatio oko struka, povukao me natrag ka tamno plavom policijskom kordonu i bacio me na trotoar licem na dole. Dok me je bacao ruke su mi bile savijene iza leđa. Uspela sam da savijem svoje levo rame ka trotoaru tako da nisam udarila licem o pločnik. Po svemu sudeći moj prijatelj Robi pokušavao da potrči napred kroz masu da bi izveo herojski čin kojim bi me spasio, ali ga je obuzdao moj prijatelj Džef, koji se bojao da će i Robi biti uhapšen ukoliko pokuša bilo šta. Dok se to dešavalo, ja sam vikala glasom koji je bio odlučan i glasan ali ne i ljutit: „Morate da me pustite. Molim vas, morate da me pustite. Nisam uradila ništa loše.” Trudila sam se da stegnem svoj iPhone što jače zato što sam znala da ako ga u ovom trenutku ispustim, iza policijske linije, možda ga više nikada neću videti. U ovom trenutku, dok sam ležala licem nadole iza kordona, telefon mi je agresivno otrgnut iz ruke. Jedan policajac mi je kleknuo na glavu dok su mi stavljane lisice, nagnuvši se svom svojom težinom na levu stranu moje glave dok mi se desni obraz zarivao u trotoar. Bol je bio ogroman i nepodnošljiv. Rekla sam mu da skine svoje koleno sa moje glave. Drugi policajac sa druge strane takođe je kleknuo na moja leđa. Dok se sve to dešavalo, internacionalni i nacionalni novinari su snimali fotografije i video, slike koje će biti objavljene širom planete. U tom trenutku barem dva policajca su me povukla, uključujući i siledžiju, koji je možda policajac u civilu, crnac u crnoj majici sa kratkim rukavima na kojoj su bile odštampane vijugave linije, visok oko 190 cm, težak možda 85 kg. Na fotografijama ovog muškarca vidi se mišićava, moćna građa. Za potrebe ovog izveštaja, nazvaću ovu osobu „Siledžija A”. Prisutno je bilo i nekoliko drugih siledžija koji su možda bili policajci u civilu. Jedan od njih je bio visoki tamnoputi muškarac koji je nosio karirane kratke pantalone i belu maijcu, koji je takođe možda bio policajac u civilu. Za potrebe ovog izveštaja, ovu osobu ću zvati „Siledžija B”. Molim vas da obratite pažnju na to da se niko od onih koji su me napali nije identifikovao


kao policajac. Oni su nosili civilnu odeću i vozili su neobeležena vozila koja su izgledala kao standardni kombi. Ni malo se ne kolebam kada nazivam ljude koji su me napali siledžijama. Oni mi nikada nisu dali bilo kakvu naznaku da su išta drugo nego siledžije. Odvučena sam na agresivan način ka plavom neobeleženom kombiju. Vrata su bila otvorena i srednje sedište je bilo oboreno. Siledžija B se popeo u zadnji deo vozila neposredno pre nego što sam bačena ka otvorenim vratima. Dok sam letela ka otvorenim vratima vozila, desnim kolenom sam udarila u nešto za šta verujem da je ivica kombija (metalna ivica praga). Povučena sam u vozilo, pošto je Siledžija A grubo povukao moje noge u unutrašnjost vozila. Dok sam uvlačena u kombi, drugi Siledžija, koji je možda bio policajac u civilu, sedeo je na vozačkom sedištu kombija. Za potrebe ovog izveštaja, ovu osobu koja je sedela na vozačkom sedištu zvaću “Siledžija C”. Dok sam uvlačena u vozilo, Siledžija C je svojom desnom rukom posegnuo unatrag i uhvatio me za vrat. Siledžija C je bio belac smeđe kose, imao je bradu i crnu majicu sa kratkim rukavima i crni kačket. Kada se kombi pokrenuo a vrata zatvorena, dvojica siledžija na zadnjem sedištu su me vukli tamo-amo tako da sam ležala licem okrenutim na gore gotovo između suvozačkog i vozačkog sedišta. Dok su to radili, Siledžija A me je udarao u stomak, taman toliko snažno da kod nekoga ko je osetljiv izazove stanje šoka ali ne toliko jako da nanese povredu. Dok su me udarali i prevrtali, izgovarali su stvari poput „prestani da se biješ”, i „prestani sa udaranjem”. (Da ponovim, ruke su mi vezane lisicama). Odmah sam shvatila da su izgovarali te potpuno pogrešne izjave zato što smo bili snimani, i ja sam glasno rekla: „Ja se ne bijem”, i/ili: „Ja se ne opirem hapšenju.” Siledžija A je seo na karlični deo moga tela. Lisice su mi se zarivale u zglobove. Moj jedini cilj je bio da kroz ovo iskustvo prođem ne ostavši bez svoje ljudskosti, mog duha, ili razuma, da saznam gde su me odveli, i da saznam što je moguće više o ovim siledžjama, bilo da su policajci ili nekakvi privatnici, tj. paravojne grupe. Siledžija B mi je onda stegao vrat svojom desnom rukom, zarivši duboko svoj palac u predelu moje kartoidne arterije, sa

siledžije su me nazivale imenima poput: „pičko”, „kučko”, „kurvo”, i „ulično đubre”. Konstantno su me bombardovali frazama poput „pogledaj ovu uličnu kurvu”.

desne strane mog grla. Držao ga je tako nekih deset sekundi, dok me je Siledžija A gazio, premeštajući se na meni. Gotovo da sam se onesvestila u tom trenutku pošto je kartoidna arterija glavna arterija koja mozak snabdeva krvlju. U jednom trenutku tokom ili pre ovog davljenja, pomokrila sam se. Urin je cureo kroz moju odeću. Skoro da sam utonula u tamu, ali sam uspela da izdržim i nisam ostala bez svesti. Za to vreme siledžije su me nazivale imenima poput: „pičko”, „kučko”, „kurvo”, i „ulično đubre”. Konstantno su me bombardovali frazama poput „pogledaj ovu uličnu kurvu”. Sem toga, Siledžija A je govorio stvari poput: „I šta, misliš da možeš da razlupaš Toronto? Razmisli još jednom, ti prljava kučko.” Pošto se nisam onesvestila od gušenja, Siledžija B me je udario svojom levom pesnicom u desnu stranu glave. To je uradio najmanje jednom, a možda je i više puta. Nisam ostala bez svesti, već sam počela da im govorim: „Ja sam dobra osoba. Ja ne znam zašto mi ovo radite. Ja nisam povredina bilo koga niti bilo šta.” Dok sam to izgovarala, Siledžija A, koji je sedeo na meni, počeo je rukom da dodiruje moju suknju. „Zašto je mokra?” povikao je. Siledžija B je odgovorio da sam se „upišala”. Siledžija A se onda zgrozio i počeo da me naziva groznim imenima i da priča o meni s prezirom zato što „sam ga popišala”. Prestao je da sedi u predelu moje karlice i premestio se niže niz moje noge. Tokom većeg dela napada, Siledžija C je pružao ruku unatrag sa vozačkog sedišta i snažno me vukao za kosu, jače nego što je ikada vučena. Muškarac u tirkiznoj košulji koji je sedeo na mestu suvozača. Za potrebe ovog izveštaja, tu osobu ću zvati „Siledžija D”. Ja sam možda mala ali nisam slaba, i ostala sam prisebna. Fokusirala sam se na to da se podsećam da su moji napadači ljudska bića koja su možda napravila niz pogrešnih izbora vrednih čitavog života koji su ih doveli do ove tačke. Svi moji napadači su kao deca verovatno na neki način bili zlostavljani i možda su iz straha donosili te izbore. Ja, sa druge strane, biram na osnovu ljubavi da zaštitim i služim budućim generacijama tako što ću pomoći da se čuju oni koji dovode u pitanje G20, njenu politiku, i njenu dominantnu malignu filozofiju.


Moji dobri izbori su zaslužni za to što sam došla ovde, što protestujem protiv G20 čak i po cenu lične bezbednosti, zato što je protestovanje protiv ugnjetavanja ispravna stvar. Loši izbori, verovatno ponikli iz poimanja da „samo treba raditi svoj posao” koji ih lišava kontrole nad sopstvenim životima, čak iako se radi onečemu što je maligno i pogrešno, su ono što je moje napadače dovelo do ove tačke u vremenu. Postoje bolji izbori, i ja nikada ne poričem potencijal za promenu i da, ljudi to zaista čine. Zaključke izvodim na osnovu činjenice da je bilo jako mnogo ljudi ispred i unutar zatvora koji veruju da ljubav treba da vodi njihove postupke, ne strah, i snaga mojih ljudi je nosila moju nadu. Oni su me grubo okrenuli licem nadole. Sasvim očigledno vožnja je kratko trajala, išli smo oko bloka do ulaza u zatvor. U jednom trenutku pre nego što smo stigli do zgrade, siledžije su zaustavile auto u zoni koja je bila predviđena za parking. Obojica siledžija sa zadnjeg sedišta su izašla. Pokušala sam da okrenem glavu udesno da bih videla šta radi Siledžija A, ali on je zamahnuo pesnicom zaustavivši je tik uz moje lice, rekavši: „Glavu dole. Ako mrdneš, dobićeš ovo po nosu.” Držala sam lice okrenuto nadole ka sivom tepihu u kombiju. Siledžija A se vratio u vozilo, ali biće da su Siledžije B i D otišli. Siledžija B je i dalje bio za volanom. Ostala sam na mestu na kom sam bila kada su me odveli. Siledžija A je rekao: „Nismo se odvezli daleko. Šta misliš gde smo, glupa kučko?” Siledžija A je nastavio verbalno da me vređa dok je kombi ulazio u PCC. Kad su se otvorila vrata na kombiju, mogli su se videti mnogi drugi uniformisani policajci u ogromnoj prostoriji za prijem zatvorenika. Počela sam glasno da govorim da sam upravo napadnuta. Uniformisani policajac koji me je prvi zgrabio, čije lice se zajedno sa mojim, u ponedeljak 28. juna, našlo na naslovnoj strani Toronto Stara, došao je i seo na prednje sedište. On je pitao Siledžiju A ko su bili policajci koji su izvršili hapšenje, pitajući „ja i ti?” Sačekala sam malo da se slože

video prve fotografije mog hapšenja, i do 12:20 popodne već obavestio moju koleginicu Saru Mozi (Sarah Massey) u Vašingtonu. Sara je kontraktirala moje prijatelje i porodicu i razglasila vest o mom hapšenju u Torontu. Za sat nakon mog hapšenja, ljudi koje volim bili su spremni da mi priskoče u pomoć. Koliko dugo će im trebati da budu u stanju da me izvuku iz zatvora? Skinute su mi metalne i stavljene plastične lisice sa patent zatvaračem, i potom uzeti podatke u 1. fazi obrade u PCC-u negde oko 12:30 popodne. Ćelija je bila hladna, sa betonskim blokovima. Tako glasno sam govorila o tome što mi se upravo desilo da su gotovo svi u velikoj prijemnici mogli da me čuju. Sudski policajac je došao do moje ćelije i dao mi toalet papir da bih mogla da se očistim. Nakon kraćeg vremena, mnoge druge žene dolaze u ćeliju kod mene, njih 15ak. Dali su nam jako malo vode. Obađivanje je stiglo do 2. faze, koja je uključivala razgovor sa policajcem zaduženim za procesuiranje o optužbama kojima me terete. Bila sam potpuno šokirana kada sam čula da sam optužena za „napad na službeno lice”. Postarala sam se da svi znaju da sam ja ta koja je napadnuta, i to tačno kako sam napadnuta. Postarala sam se da precizno zabeležim svoje povrede. Tada sam imala priliku da bacim pogled na moju dokumentaciju i da primetim se da jedan od dvojice policajaca koji su me uhapsili zove „policajac Entoni” (Antonie). Nakon razgovora sa prvom osobom koja mi je uzela podatke i koja se postarala da budem upoznata sa optužbama kojima me terete, odveli su me u drugu sobu na nalegalni pretres do gole kože. Policajke koje su me obrađivale nezakonito su me pretresle do gole kože i naterale me da skinem svu odeću i da mi čak nisu dopustile da se prvo očistim pošto sam se pomokrila dok su me davili. Ipak su mi dali nove pantalone, što je bilo dobro.

oko toga ko su bili policajci koji su izvršili hapšenje, i zahtevala da mi kažu njihova imena i brojeve znački. Siledžija A je rekao: „Moj broj značke će biti u zapisniku.” Zahtevala sam to možda pet puta od obojice, ali ni jedan od njih nije hteo da mi kaže. Bilo je nekoliko uniformisanih policajaca, izgleda višeg čina, koji su stajali sa strane, i ja sam nastavila da govorim o tome kako su me ti policajci napali i da u tom odeljenju rade neki stvarno loši, loši policajci, a daje ovaj policajac tu pored mene jedan od njih. Siledžija A se na to samo požalio policajcima da sam ga „popišala”. Pitao da li sam imala „bilo koju bolest zbog koje bi morao da se zabrine”. Uprkos arogantnom tonu njegovog pitanja, smatrala sam da je pitanje fer i odgovorila mu da koliko mi je poznato ne bolujem od bilo koje bolesti. Pitala sam ga da li ima decu i da li bi voleo da su ona maltretirana samo zato što su fotografisala na demonstracijama. Rekla sam mu da je jako loša osoba i ponovila da sam ja dobra osoba, da nisam uradila ništa loše i da nisam povredila ništa i nikoga. Oni mogu da me dave i da me tuku. Oni mogu da mi polome kosti. Ali oni nikada neće slomiti moju volju niti moj duh. Svi mi koje je uhapsila policija moramo da zapamtimo da je njihov izvor moći nelegitiman, a da mi našu moć crpimo iz Majke Zemlje i iz naših srca i iz ljubavi u našim srcima, a to je jača moć koja će nadvladati njihovo oružje i njihov strah. Sa kršenjem ljudskih prava se nije prestalo pošto smo stigli u zatvor. U zatvoru sam se pridružila 900 drugih aktivista i aktivistkinja koji su svi odreda svoje hapšenje smatrali nepravednim. Mislila sam na moje prijatelje Robija i Džefa koji su napolju. Da li će znati kako da me nađu? Ono što nisam znala je da je moj prijatelj iz Vašingtona, inače izveštač AP-a, već

Pitala sam ih da li mogu da me odvedu u Hitnu pomoć da mi pogledaju masnice itd. Oni su se saglasili i odveli me pravo iz 2. faze obrade u Hitnu pomoć. Osoblje Hitne pomoći je zabeležilo moje povrede, među kojima su: posekotina na desnom kolenu zbog koje me je bolelo da savijem koleno do kraja; bol u vratu od davljenja, posebno na mestu na kom je Siledžija B svojim palcem pritegao moju arteriju; ožiljak na desnom ramenu i ruci zbog bacanja na trotoar; i ogrebotine na leđima i desnoj lopatici zbog vučenja po trotoaru. Odbila sam da primim lek za bolove jer sam htela da budem sigurna da ću biti pri sebi tokom preostalog dela obrade. Uzela sam vrećicu sa ledom za moje koleno i rezervnu vodu, jer sam se bojala da mi policija više neće dati vode. Stavili su me u sudsku ćeliju zajedno sa ženama koje su uhapšene prethodne noći ispred Novatel Hotela, od kojih nijednoj nije dopušteno da vidi advokata niti da telefonira. Ćelija je bila u delu u kom se vrši 3. faza obrade, i bila je potpuno ista kao i druge ćelije, sa hladnim betonskim podovima, jednom metalnom klupom. Prošlo je nekoliko sati i onda su nam dali sendviče sa sirom. Kalorijska vrednost takvih sendviča je jako niska, možda 400 kalorija najviše. Posle njih ste jako gladni. Podrazumeva se, hvatati miroljubive učesnike/ce protesta, lišavati ih temeljnih principa humanosti poput prava na hranu i vodu, i lišavati ih bilo kog kontakta sa spoljnjim svetom, obično je nešto što čujete kada se govori o opresivnim režimima, a ne o prijateljskoj, bogatoj zemlji poput Kanade. Bila sam prva koja je odvedena na neko drugo mesto sem ćelije. Policajci su se muvali naokolo tražeći zatvorenike/ce koje


su se „izgubili” u sistemu. Oni su tumarali, tumarali, i stalno iznova pitali za jednu te istu osobu. Pozvana sam da razgovaram sa detektivom, detektivom F. Skjubikom (Skubic). Još jednom mi je rečeno da sam optužena za „napad na službeno lice”. Rekla sam detektivu da je ovo 200 posto netačno, da sam ja ta koja je napadnuta. Detektiv je odovorio ravnodušnošću, i uputio me na proceduru za podnošenje žalbi na rad policajaca. Rekla sam mu da verujem da su pojedinosti u vezi sa napadom na mene materijalni deo moje odbrane i dokazivanja da nisam napala policajca. Rekla sam mu da želim da dam video izjavu o onome što mi se desilo. On je rekao, svakako, mogu da dam video izjavu, ali prvo, trebalo bi da razgovaram sa advokatom. Takođe, rekao je, zbog toga što sam državljanka SAD, trebalo bi da pozovem svoj konzulat. Detektiv mi je dao broj telefona konzulata SAD, formular za prijavljivanje za pravnu pomoć stanovnicima/ama Ontarija (što ne važi za mene), i „Napomenu optuženim osobama koje će se pojaviti na sudovima Toronta” (što mi je takođe dato nakon oslobađanja). Odmah su me odveli da pozovem svoj konzulat. Konzulat nije bio od velike pomoći. Pričala sam im o napadu koji sam pretrpela. Jedina stvar koju je predstavnica konzulata, Dženifer (Jennifer), uradila bilo je da mi zapiše ime, kućnu adresu i broj telefona. Ona se zapanjila što nisam imala broj telefona na koji me je mogla pozvati. U tom trenutku se još uvek nisam videla sa advokatom i nisam znala da ću morati da prođem kroz dugotrajan proces slanja kaucije, niti da ću od nje morati da tražim da pozove moje roditelje u Vašington i da od njih traži da mi pošalju kauciju i pronađu neoliko brojeva telefona da bi sredili neke pojedinosti. Ali još uvek sam se nadala da ću jednostavno biti puštena bez ikakvih optužbi. Zašto? Zato što je jednostavno van pameti da sam napala četvoricu krupnih siledžija/policajaca u kombiju, i zato što sam znala da nisam napala bilo koga. Povređivanje bilo kog drugog ljudskog bića je protivno mojoj etici.

Ovo je način na koji je Nacistička Nemačka tretirala aktiviste/ kinje.

Odvedena sam u ćeliju samo na tren i potom ponovo odvedena na razgovor sa zastupnikom koji mi je dodeljen po službenoj dužnosti, iliti advokatom dodeljenim od strane suda. Kada sam ušla unutra, advokatkinja me je odmah prepoznala, „Bila si na svim vestima”. Rekla je da je videla na CBC-u kako me ubacuju u kombi. Upoznala me je sa odgovarajućom procedurom, i pozvala G8/G20 Komunalnu mobilizaciju Toronta (G8/G20 Toronto Community Mobilization) da pita za mene. KMT je samo zabeležila moje ime i slučaj, i nakratko razgovarala sa zastupnicom o tome da li mogu da platim kauciju, ali nismo krenule da radimo detaljnije na mojoj kauciji. Važno je istaći da sam, pošto sam izašla iz ćelije, videla 17-godišnju devojku. Bila je sama u ćeliji, bez mogućnosti da sa druge strane vidi bilo koga drugog sem policije i zatvorenika koji se kreću napred-nazad. Dok sam u više navrata prolazila pored nje, osmehnula sam joj se da joj pružim malo utehe, zato što je izgledala potpuno izbezumljeno. Poslednji put kada sam prošla pored nje plakala je. Nedugo zatim, moja drugarica iz ćelije, pošto je bila u hitnoj pomoći da uzme prepisani lek, je otišla do njene ćelije. Rekla je da je devojka još uvek plače. Razgovarale smo sa sudskim policajcem, koji se šetkao napred-nazad, da zatraži da devojka bude prebačena u našu ćeliju da bismo joj uputili koju prijateljsku reč i da bi porazgovarala sa ljudima koji je podržavaju. Međutim, sudski policajac je insistirao da ostanemo odvojeni od maloletnice radi njene „bezbednosti”. Nikada, nikada mi nije dopušteno da telefoniram za vreme koje sam provela u pritvoru. Mogla sam da iskoristim svoje pravo da pozovem konzulat SAD, ali ako bi mi dozvolili da iskoristom svoje pravo na jedan telefonski poziv mogla bih da sredim kauciju. To se nije desilo. Najzad, u jednom trenutku kasnije tokom večeri, odveli su me ponovo u detektivovu kancelariju. Već sam rekla detektivu Skjubiku da sam htela da dam izjavu pred kamerom koja bi ušla u moj predmet o napadu koji sam

pretrpela. Tamo me je sačekao detektiv S. Prajer (Pryer), broj značke 3065, stariji čovek sa prosedom kosom i stomačićem. Detektiv Prajer mi je pokazao da sednem i rekao da sam htela da dam izjavu. Rekla sam mu da je detektiv Skjubik rekao da će on uzeti moju izjavu, da. U tom trenutku detektiv Prajer je izvadio svoj telefon i pozvao detektiva Skjubika. Glas sa druge strane je bio dovoljno glasan da sam mogla da ga čujem: „Ne znam stvarno da li je to neophodno. Očigledno je da je aktivistkinja.” Očigledno da sam aktivistkinja? Pomislila sam. Ovo je način na koji je Nacistička Nemačka tretirala aktiviste/kinje. Samo zato što sam politički aktivna i javno iznosim kritiku raznih ekonomskih politika, uključujući one G20, korporativnu kulturu, i zagađivače, to ne znači da tokom krivične istrage treba da budem diskriminisana od strane samih detektiva koji prikupljaju dokaze o toj istrazi. Bila sam zapanjena. Detektiv Prajer je prekinuo vezu i rekao mi da može odmah da uzme moju izjavu. Pitala sam ga zašto mi ne dopuštaju da moja izjava o napadu koji sam pretrpela bude zabeležen na video traci. On mi je rekao da u tom trenutku ne uzimaju video izjave, i da mogu da podnesem žalbu o policajcima koji su me napali. Žalba, kako sam saznala, je interni proces policijskog odeljenja koji dopušta policijskom odeljenju da ih blago ukori, ako i to urade. Hoću da budem sigurna da podnosim nešto sudu. Naravno, detektiv koji radi za policijsko odeljenje će pokušati da me spreči da pred sudom iznesem informacije o napadu na mene, tako da mi je uskraćeno davanje izjave. Izjavu sam dala verbalno detektivu Prajeru, sa svim detaljima u pogledu napada koji sam pretrpela. On je htvatao beleške i rekao mi je da moj advokat može da se pozove na njegove beleške na sudu. Postarala sam se da zapiše važnije delove napada, poput davljenja i udaranja u glavu. Bilo mi je jasno da je detetktiv Prajer etički izgubljen, i nadam se da neće uništiti svoje beleške ili bilo šta slično. Nedugo zatim, odvedena sam u 4. fazu obrade. „Živa sam skenirana”, što znači da su mi uzeti otisci uz pomoć specijalne mašine koju su pozajmili od druge agencije, sudeći

Jednostavno je van pameti da sam u kombiju napala četvoricu krupnih siledžija/ policajaca. Povređivanje bilo kog drugog ljudskog bića je protivno mojoj etici.

po policajcu koji mi je uzimao otiske. Prošla sam kroz još jednu rundu odgovaranja na pitanja među kojima su bila i ona koja se tiču mog imena, starosne dobi, visine, težine, itd. Onda su me stavili u samicu. Sve što sam mogla da vidim bili su policajci koji su išli tamo amo. Dok sam bila u samici, iskoristila sam priliku da meditiram. Sela sam i utonula duboko u sebe, osećajući dubinu svog duha i topli centar Zemlje. Pevala sam neku od svojih omiljenih meditativnih pesama: „Let the beauty you love be what you do, there are hundreds of ways to kneel and kiss the ground”, što je Rumijev citat, i pesmu davanja ljubavi koju volim da pevam ljudima (i biljkama i životinjama) koje volim: „You are a thing of beauty. You are a child of earth. You’re made of sacred starlight. Don’t forget how much you’re worth.” U tom trenutku, briznula sam u plač zahvalnosti. Lišavanje slobode vas natera da poštujete bogatstvo i izdašnost univerzuma! Stvarno je blagosloven svet u kome živimo, samo ako dovoljno otvorimo srca i umove da to osetimo. Opresivne institucije poput G20 i policija ne žele da spoznate sopstvenu snagu, ali svi mi crpimo iz dubokog, bogatog zdenca moći i lepote, kad bi smo samo imali snage da pijemo snagu i lepotu koje su svuda oko nas. Nakon meditiranja osećala sam se predivno, ali je i glava počela da me boli. To me je potaklo da se zapitam da li sam zapravo pretrpela potres mozga od udarca u bočnu stranu glave. (Jedan od simptoma je haluciniranje. Drugi je prava glavoboja.) Rekla sam sudskom policajcu da se brinem zbog potresa mozga. Takođe sve me je više boleo vrat sa desne strane, i sve je više oticao. Posle dužeg signaliziranja, sudski policajac me je odveo ponovo do hitne pomoći da sa njima porazgovaram o tim simptomima. Divno osoblje hitne pomoći je zabeležilo moje simptome i mi reklo da nisam imala jedan od važnijih simptoma potresa mozga: ubrzan rad srca. Hvala bogovima! Oni su zabeležili moje simptome, i dali mi nekakav tilenol za glavobolju, i još puno vode. Onda su me vratili u ćeliju. Provela sam dugu, besanu noć u ćeliji. Uopšte nisam mogla da spavam na ledenom betonskom podu, i morala sam


Ja nisam žrtva. Ja sam neko ko ima ljubav u svom srcu, i ta ljubav me je sačuvala. Možda će vam ovo zvučati malo blesavo, ali, znate, neko vas može povrediti samo kada im dopustite da vam uđu pod kožu. I to se dešava kada ste u vezi. To vam se dešava sa prijateljima. Znate, možete im dopustiti da vas povrede. To se može desiti. Vi možete sebe naćiniti ranjivom i oni vas mogu povrediti.

da spavam u uglu portabl klozeta (pošto sam ga pregledala i dobro obrisala sa većinom toalet papira koji sam imala), koji je napravljen od plastike i malo je više izolovan. Sumanuto je dehumanizujući čin primorati ljudska bića da spavaju u portabl klozetu samo da bi im bilo toplo. Ako su već planirali da uhapse mnogo ljudi, kako onda nemaju dukseve i majice za ljude? Mislim da će im izgovor biti nehat. Međutim, osigurati da ljudima bude toplo je osnova funkcija brige za zatvorenike. Ja ne padam na priču da je to bilo slučajno. Verujem da nam namerno nisu obezbedili dovoljo topolote, da bi pokušali da nam slome entuijazam i duhove. Ujutro, bila sam u prvoj marici sa ljudima koji su prevezeni do suda koji se nalazi u ulici Flinč u Torontu, zajedno sa još jednom ženom koja je uhapšena na protestnom skupu koji je održan u znak solidarnosti sa uhapšenima na kome sam bila i ja. U sudnicu sam stigla u 9:30 i za doručak mi je dat još jedan sendvič sa sirom. Onda su me odveli da se vidim sa advokatkinjom koja mi je dodeljena po službenoj dužnosti, Suzan (Susan). Dala sam joj puno informacija u vezi sa mojim slučajem, uključujući adresu Džona Voliua (John Valleau), kod koga sam odsela u Torontu, tako da mogu da razrade pojedinosti. Žena sa kojom sam trasportovana je imala vrlo brižnu službenu zastupnicu, koja je odmah kontaktirala njenu porodicu. U jednom trenutku negde oko 5:00 popodne, puštena je na slobodu! Čekala sam čitav dan su zatvoru, gde sam upoznala sve druge neverovatne žene koje su takođe bez ikakvog razloga bile zatvorene. Dok je dan prolazio, pitala sam se zašto, zašto, zašto su me ostavili da trunem u zatvorskoj ćeliji dok sud radi. Svima nam je postalo očigledno da sud ne obrađuje puno slučajeva. Policajci su previše vremena provodili u stajanju na hodniku i ćaskanju, i ništa zapravo nisu radili. U jednom trenutki oni su razmenjivali sladolede, a onda pomfrit. Jedna grupa policajaca, koji su takođe radili u PCC-u, zapravo je nekih pola sata ćaskala sa ženama iz naše ćelije. Zašto nisu radili? Dva sendviča sa sirom kasnije, negde oko 6 popodne, najzad sam dovedena u sudnicu. Sastala sam se sa službenom zastupnicom, čijeg imena se ne sećam. On nije bio svestan činjenice da sam se ranije tokom dana već sastala sam službenom zastupnicom Suzan. Dala sam mu broj telefona mojih roditelja i još jendom adresu Džona Valiua. Od sudije sam saznala da kaucija iznosi 1500 američkih dolara. Znam da je to mnogo, ali sam smatrala da će moji roditelji biti voljni da plate. Morala je da bude visoka, sudeći prema zastupnici, zato što sam državljanka SAD i predstavljam rizik za letenje. Oni su morali da pronađu način da donesu taj novac u sudnicu. Bila sam uverena da kad bi samo moji roditelji mogli da stupe u kontakt sa ljudima koji su na terenu u Torontu, mogli bi da srede stvari. Ponovo, nisam dobila svoj telefonski poziv tako da nisam mogla sama da sredim te stvari.

Nisam to tada znala, ali Suzan je, ustvari, kontaktirala moje roditelje. Oni nisu znali za visinu kaucije ali su izrazili spremnost da je plate. U međuvremenu su moji prijatelji Robi i Džef stupili u kontakt sa mojim roditeljima putem Fejsbuka, i kampovali su ispred zatvora, a onda i ispred sudnice. Konačna veličina kaucije nije određena sve do 6 popodne. Počevši čim su se čuli sa mojim roditeljima, Robi i Džef su vozili svoj iznamljeni kombi po Torontu tražeći otvoreni centar Vestern Juniona da bi moji roditelji mogli da prebace 1.500 dolara. Zbog toga što mi je kaucija određena kasno, bilo im je jakoteško da obave tansfer. Negde oko 8:30 popodne, ponovo su me odveli u sud. Dobila sam novog zastupnika po službenoj dužnosti, koji je rekao da zna da su moji rodirelji i prijatelji u Torontu gde pokušavaju da srede plaćanje kaucije. Rekao da će ponovo pokušati da pozove prijatelje da vidi šta može da se sredi. Sudija je rekla da će čekati i odložiti moj slučaj da bi dala mojim roditeljima i prijateljima više vremena da do večeri srede situaciju, i stvarno je izgledalo da želi da me oslobodi. Iskreno sam se nadala da ću izaći te noći. Vratila sam se u ćeliju i nestrpljivo čekala ishod. Zatvorenice su uterivane i isterivane iz svojih ćelija. Nakon što su proveli dan u zatvoru lenčareći, policajci su stvarno radili, a isto važi i za sudove. Najzad, negde oko 11:00 uveče, ponovo su me pozvali u sudnicu. Sudija je izgledala veoma iscrpljeno, kao da je deo sudskog osoblja. Sudija je istakla da su njena i druge sudnice zvrjale prazne tokom prapodneva, dok policija nije dovela zatvorenike/ce i dovoljno se organizovala da stvarno omogući sudovima da saslušaju slučajeve. Ona je istakla da će početi sa radom tačno u 9 ujutro, i rekla mi da dođem tačno u 9, baš kao još jednoj ženi, Rejčl (Rachel), koja je u tom trenutku bila na sličnoj situaciji sa mnom. Sudija je završila sa slučajevima za to veče. Vratile smo se u ćelije. Već je bila ponoć, ali sudska policija nam je obećala da će nas prebaciti u drugu zgradu, ili natrag u PCC ili u sasvim novu zgradu, zatvor za žene Vanier. Nakon ćaskanja sa cimerkama, zaspala sam na ledeno hladnoj klupi od betona. Kad sam se probudila mnoge moje cimerke su bile prebačene van ćelije. Nisam bila sigurna da li ih puštaju na slobodu, a nisu ni one. Nas tri smo ostale u ćeliji u gotovo praznom zatvoru. Postalo je tako hladno da smo se zbile jedna uz dugu da bi se ugrejale, i potom se vratile natrag da spavamo na hladnom betonu. Bilo je oko 2:30 ili 3:00 ujutro kada su preostale zatvorenice iz sudnice prikupljene i ubačene u maricu. Nakon jako hladne 30-minutne vožnje, stigli smo u Vanier, u Miltonu, Ontario. Bačene smo u potpuno istu ćeliju u kojoj smo bile pre. Tokom sledećih sat ili sat i po su nas obradili. Obrađivanje u Vanieru je uključivalo čudna pitanja koja su upakovana u obična pitanja poput “Koja je tvoja boja


očiju?” Gnjavili su me sa pitanjima da li sam ikada pokušala da izvršim samoubistvo i da li bi to pokušala tu u zatvoru. (Nisam i nikada ne bih uradila takvu stvar. Trenutak dovoljno dug da se čuje pesma vrabaca vredan je života!) Onda sam ponovo podvrgnuta nelegalnom pretresu do gole kože, i data mi je nova kul zelena trenerka, koja je bila poprilično toplija od bilo čega što su druge zatvorenice nosile, i par patika. Do trenutka kada je sve ovo obavljeno, bilo je oko 4:30 ujutro. Na kratko smo uspevale da uhvatimo malo sna, opet na hladnom betonu. Ja sam to učinila. Probudili su nas oko 7:00 ujutro, odvukli u susednu sobu i poslužili doručak. Ovo je bila mnogo bolja hrana: pahuljice, mleko, sok, i dva komada hleba ili zemičku sa džemom. Dobile smo i paketiće sa instant kafom. Toliko mi je falolo kafeina da sam odmah napravila improvizovani kofeinski miks sa paketićima kafe i mleka. Onda je 20 žena odvedeno radi transporta, ali ne Rejčl i ja. To je bilo frustrirajuće pošto je naše pojavljivanje na sudu bilo zakazano tačno u 9:00 sati. Pitala sam vozača kada dolazi sledeća tura. On je rekao da će se vratiti istom ovom maricom, što bi moglo da potraje oko sat i po. U tom trenutku je nešto posle 7:30 prepodne. Rekla sam vozaču da treba da se pojavim na sudu u 9:00, i on je rekao da će biti u redu ako malo zakasnimo. Ponovo, bila sam jako frustrirana, ali ipak sam mu se zahvalila na informacijama. Zar nisu mogli da nađu drugu maricu za nas i da nas odvezu do suda na vreme? Negde oko 10:00 prepodne, transport se vratio. Preostali zatvorenici, uključujući mene, dovedeni su u zatvor i ubačeni u ćelije. Oko 12:00, Rejčl i ja smo dovedene u sudnicu. Svaka od nas je imala novog zastupnika. Neko iz publlike ko je izgledao kao aktivista izleteo je iz sudnice. Moj slučaj je bio prvi na redu. Zastupnik mi je rekao da je novac obezbeđen i da, opet, ljudi u Torontu pokušavaju da donesu novac do sudnice. Bila je to ista priča kao i sinoć, ali sam i dalje bila optimistična. Dok je moj slučaj saslušavan, Ejmi Miler (Amy Miller), bliska prijateljica Rejčl, žurno je ušla u sudnicu. Aktivisti su išli od sobe do sobe, tiho obaveštavajući jedni druge u kojoj sudnici se nalaze njihovi prijatelji i porodice. Sudija je prešla na Rejčlin slučaj. Dok je trajalo saslušanje, krajičkom oka sam ugledala dvoje ljudi koji ulaze u sudnicu. Osvrnula sam se i ugledala nikog drugog nego moje prijatelje Robija i Džefa. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi i krenule su mi suze na oči dok smo mahali jedni drugima. Policajci iz moje pratnje koji su sedeli do mene podsetili su me da ćemo, ukoliko budem pričala sa ljudima iz publike, biti izbačeni iz sudnice. Saslušanje Rejčlinog slučaja je bilo u toku. Ona je takođe zadržana na osnovu smešne optužbe za koju nesumnjivo nije bila kriva. Uspela je da kaže da ni njoj ni meni nije omogućeno da telefoniramo. Data joj je mogućnost puštanja na slobodu uz kauciju od 500 dolara u gotovini.

Sud se okrenuo meni. Moj zastupnik nije primetio ni Robija ni Džefa, i nije znao da li imaju veze sa mnom. Ni Robi ni Džef takođe nisu raije uspeli da pronađu mog zastupnika, i nije im dopušteno da mu se obrate na sudu. Moj zastupnik je počeo da iznosi poznati refren: “Pa, izgleda da još uvek čekamo da novac za kauciju gospođice Mekoli stigne do suda...”. Sudija je skrenula pažnju zastupniku da možda u sudnici ima par ljudi koji me poznaju. Nije mi dopušteno da na sudu govorim sa bilo kim izuzev svog zastupnika, pa kako sam onda mogla da olakšam komunikaciju koja je bila potrebna? Pozvala sam svog zastupnika da dođe do uzanog otvora na prozoru da porazgovaramo. Glasom koji je bio dovoljno snažan da me čuju svi u sudnici, rekla sam: “Samo sam htela da vam pokažem dvoje ljudi u publici za koje verujem da su voljni da mi pomognu da donesem novac u sudnicu.” Kad samo to rekla, Robi se nasmejao i podigao koverat. Robi i Džef su superheroji! “Ustvari”, rekla sam zastupniku, smešeći se, “mislim da kod sebe imaju novac za kauciju!” Saslušanje mog slučaja je bilo u toku. Nema sumnje, optužena sam za “napad na službeno lice” do kog je navodno došlo u nedelju 27. juna, neposredno pre nego što sam uhapšena. Dokazi će pokazati da to nije tačno. Čudno, u slučaju koji se vodi protiv mene pominje se moja stranica na Twitteru, na kojoj se nalaze apdejti sa marša koji je oržan u subotu, među kojima su i oni o polomljenim prozorima i zapaljenim policijskim vozilima. Da ponovim, nisam povredila bilo koga niti bilo šta. Optužba nije mogla biti lažnija. Puštena sam uz kauciju. Isto važi i za Rejčl. Vratili su nas u naše ćelije. Činovnik je tek trebalo da otkuca nalog za naše puštanje na slobodu. Prošlo je nekoliko sati i jedan sendvič sa sirom pre nego što je to obavljeno. Najzad su policajci došli po nas, i ispratili nas napolje. U trenutku oslobađanja, sunčeva svetlost je bila apsolutno neverovatna i pročistila mi je dušu. Grliti Robija i Džefa bilo je poput grljenja anđela. Međutim, još uvek smo morali da se odvezemo do Miltona, Ontario, natrad do zatvora Vanier da pokupimo moje stvari, što je bilo teško s obzrom na gustinu saobraćaja u špicu. Sve je bilo tu, izuzev mog iPhonea. Moj iPhone je možda zadržan kao dokaz protiv mene. Nisam uspela da doprem do Policijskog odeljnja u Torontu da saznam da li je kod njih. Ovo iskustvo me je naučilo sledeće: Naša volja je jača od njihovog oružja, njihovih rešetki ili njihovih lisica. Nehumano zavaranje 900 osoba samo pomaže izgradnji pokreta koji će ih nadvladati i razmontirati njihove sisteme ugnjetavanja, da bi ljudi mogli da izgrade bolji svet.

Ali ja nisam bila ranjiva na policiju. Oni spolja mogu da urade šta god hoće. Oni mogu pokušati da mi slome kosti. Oni me mogu udarati u glavu. Oni mogu pokušati da mi slome volju. Ali oni nikada neće ući u moju glavu, i oni nikada neće slomiti moj duh.

Lejsi Mekoli: Priča o mom hapšenju i pritvaranju  

Na fotografijama mog hapšenja koje se zbilo za vreme održavanja samita G20 u Toron-tu, vidi se mala plavokosa dama sa ljubičastim čarapama k...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you