Суштина поетике | часопис за књижевност
Бр. 63
страх слабовјерујућих, са укоријењеним традиционалним поимањем правде и кривде, у несмиру. Прикован тјескобом морања Његош се враћа у првотно, у оно бивство чисте мисли, ненавикнут на владичанско рухо, ни на световно столовање. Небесно је за њега ослобођење, и гдје је престајао управитељ избразданог живота, започињао је Његош – философ који отвара небеса и твори поезијом, философском поезијом и поетском философијом. И ту је постајао геније који је тражио осаму а жигала га је свака непотпуност, дисхармонија, сиромаштво духа и нимало питка питања опстанка, чемерница гладотиње коју је гледао својим паметним очима. И онда би се рађала сумња, куда би из тог пакла, јер је мисао постајала опакија, страшна витешка српска драма. Та луча са којом је горио морала се смјестити у несмјестиви систем гдје је Бог аутор етичких закона. Његош се из метафизичке студени „сирка тужног“, цетињског грудоболника, морао разбуктати у ломачи свих шарова, духова наднебеснице. Згушито му бијаше на земљи а туђиник и на небу. Сав тај невелики живот је окапао у раздирању, у мучионици свих дамара хоће ли паша скадарски ударити, потплатити вазда лакомне, поред празна вагана, старих племенских злопогледа и попречивања. Тровала се Његошева мисао тим прозаичним скапавањем а морало је тако, гушила га је та љеса свакодневних обавеза, запало га је да буде челник, а био је и остао издвојеник. „Друкчије се рачуна на небо Но на земљу што ми рачунамо.“ („Лажни цар Шћепан Мали“) 10