Суштина поетике - Број 60

Суштина поетике | часопис за књижевност Број 60 околности, у разновременским срединама и околинама, у којима је и само њихово постојање нешто необично и другачије, чему се обичан човек диви и чуди, као неком новом открићу. *** Ако издвојимо приповетке које у средишту имају женски лик, можемо закључити да је Андрићева јунакиња увек лепа и трагична, управо због своје лепоте: и Мара и Аника и Марта Л. и Јагода. Само Јелена, жена које нема, иако посматрана кроз филозофију апсурда, носи одређену дозу оптимизма, скривену у трагици њене лепоте и њеног вечног непостојања. Свако лепо биће неминовно носи у себи клицу нарцисоидности, делећи Нарцисову коб и судбину, чак и када нема никакву намеру нити свест о томе. То је готово урођени нагон за самоуништењем, који је увек у садејству са тежњом околине да уништи све што се издваја, истиче, нарочито својом лепотом и изузетношћу. И оно неминовно пропада, а пропадају и други због њих. Јер, као што је свака жена Ева, тако је и сваки мушкарац Адам. Чак и када је види у свему и свуда, не као жену него као свеприсутну лепоту у свету, Андрић је опчињен њоме и иде за њом и са њом, увек у потрази за њом. Жели тиме да нам каже да треба да волимо и славимо лепоту, а не да је уништавамо, јер је она као драги камен који треба брусити, а не газити. Његова дела нам показују да је Андрић јасно увиђао колико свет не разуме суштину лепоте, али и у којој мери 80