www.knjizevnicasopis.com
значења који су присутни у делу. Иако су историјске чињенице у Деци поноћи украшене и измењене фикцијом, оне и даље значајно боје атмосферу размишљања и ситуације у делу, баш као и да су вађене из енциклопедија. Као што код Џејмса Џојса (James Joyce) зелену боју повезујемо са политичарем Парнелом и националним разочарењем, тако, наоружани индијским историјским основама, можемо више да уживамо у Руждијевом ремек-делу. Тек тако бројне ситне алузије, симболи и алегорије постају видљиве, попут лампиона уметничког генија. И прошлост, и садашњост и сам процес реалности представљени су као проблематични за правилно и потпуно разумевање. Салемов неуспех да опише свеобухватну реалност доводи до процеса прикупљања делића информација и сећања. Попут археолога, он сакупља делове не би ли успео да их састави у јасну слику шта је и како било. То је оно што Ружди назива ‘сећања поломљеног огледала’. У свом чувеном есеју, он то објашњава на следећи начин: Аутор нуди фикцију која избегава кохерентност, јединство, целовитост. Коришћењем нарцистичког наратива скреће се пажња на неслагања по природи меморије која је делимична и непотпуна. Појединац ствара своју историју и кроз њу формира реалност која је једнако битна као и ,,историјска истина”. Такав дискурс предлаже след догађаја, уместо да га априори намеће. Историја никада није прошлост - увек постоји веза између прошлости и садашњости, појединца и околине. Салем својом причом покушава да објасни ту повезаност и животну динамику. “Ко сам ја? Мој одговор: Ја сам скуп свега што је било пре мене, свега што сам био, видео и учинио и свега што је мени учињено.” (Ружди, 2008: 231) Роман Деца поноћи показује да историја нема једно већ много значења. Она је индивидуална, а њено схватање и значење одређује садашњост. Руждијев књижевни стил дестабилизује традиционалну употребу језика, позивајући се на нова правила приповедачког језика којим се обраћа присутнима. Присуство лика Падме
~ 50 ~