Суштина поетике | часопис за књижевност
"Мора да има нечег небеског за њега, лак живот, ведрина, догађаји што се сливају као чисти ихладни, пријатни, пенушави слапови, морају бити негде и за њих достижни… одселити се треба зато, отићи некуда, смирити се негде на нечем чистом, бистро, глатком као површина дубоких горских језера." Намјеру Вука Исаковича да поведе свој народ у Русију оствариће други, Павле Исакович у другој књизи "Сеоба". Срби ће поново кренути на пут којим су некада давно дошли њихови преци, али сада у обрнутом смјеру на пут у Русију да тамо остваре и осмисле сами себе. И то ће се показати као велика илузија и рушење вјечног сна. И тамо су гинули за друге, против Татара, против европских непријатеља Русије. Полако су умирали и нестајали. Но, не умире све, невјероватна је људска тежња да тражи, трага, па зато Црњански каже на крају друге књиге: "Има сеоба, смрти нема!" Вук Исакович је још само једна у низу потврда кроз нашу историју, прије, али и послије њега, да су Срби небески народ, разапети вијековима између чистих намјера и часних жеља бистрих попут неба и наметнутих обавеза што уништавају духовност. Госпођа Дафина је жена између. Она је у процјепу две различите природе, Вука, ратника и Аранђела, трговца, аскетског изгледа, изданка новог српског грађанског друштва. Он препродаје, купује и тако стиче новац. Тако стиче и пријатеље, жене, све. Има жељу да се скраси, купује кућу у Земуну. Судбине Дафинина и Аранђелова су се 172