Issuu on Google+


Književna radionica Rašić


Urednik izdanja Ivan Radosavljević

© Srđan Srdić © Književna radionica Rašić


Srđan Srdić

Sagorevanja

Beograd 2014.


Gospođi Ljiljani Pekić, U znak zahvalnosti i najdubljeg poštovanja.


Niko ne zna ništa ni o kome. Fernando Valjeho

I’m not all men I’m not all men I’m just one man I’m not that man. Henry Rollins


Laku noć, kapetane Good morning, Captain. Slint There’s somebody out there Right outside the door You can hear them breathing You can hear them fucking. Gnaw

Ja sam srećan čovek i Bog me voli. U bolnici je dobro, pronašao sam potrebno vreme, neophodno vreme. Ne radim ništa određeno u tom vremenu, samo se prisećam. A onda dođe Lelica. Razgovaramo i pretvaramo se da nema ničeg lošeg u svemu. Ona me drži za ruku. Ima meku i vlažnu šaku. I zaista se ništa ne dešava i ništa se više neće desiti i rekli su mi da ću ostati invalid, ali to nije važno, i ja znam za mnoge koje sam obogaljio i koje smo obogaljili, sažaljevao sam ih, to je bilo ranije i bio je rat (a tada je sve moguće), sada znam da je pravda uspostavljena, jer ako u njihovom vremenu nije bilo sreće, onda je svejedno, i 9


šta bi im značilo sve vreme i zdravlje ovog sveta ukoliko nisu božiji ljubimci kao što sam ja? Ja sam srećan i ja ću biti invalid, Lelica će stajati pored mene, nasmejana, a to je signal nebeskog proviđenja. Verovatno bih, doduše, mogao da dobijem i orden za nešto, zajednica bi mogla da uradi toliko. Ipak bi bilo lepo okačiti taj orden i ponosno sedeti u kolicima pred zgradom, tokom značajnijih državnih praznika. Neko bi mogao da se zapita o tome, da donese odluku, akt, nešto u skladu s Pravilom službe, Elaboratom, a što ni u kom slučaju ne bi narušavalo borbenu gotovost zemlje.1 Sreo sam čoveka, ubijali smo zajedno. Rekao mi je: Šta bi, kapetane? Šta sereš, rekao sam mu. Prošao sam, a on se ukopao. Saznao sam mnoge stvari u bolnici i usvojio neke od njih. Naučio sam dosta o budalama i nepotrebnom izlaganju njihovom delovanju. U vojsci vrvi od budala, moraš da čekaš rat ne bi li ih se rešio. Rat je bio dobar, mada ne potpuno efikasan. Neće se niko baviti mojim telom i njegovim manjkavostima. Dugo ostajem u krevetu otkad sam sama. Protežem se gola, otkrivam se. Mazim se. Prozor je otvoren, iako je decembar. U sobi je uvek suviše mirisa koji nije moj. Volim svoj stomak. Nisam rađala. To je zato što volim svoj stomak i ravninu kože. Volim da spustim ruku dole. Onda ne mislim. Volim da ne mislim. Nema o čemu da se misli. 1

10


Imam dobru ženu i to je dovoljno. Ona zna šta da radi s mojim telom. Bog mi je svedok, ona zna.2 Vojska, to je oružana sila. Dobra žena, to je takođe sila. Šta ja imam od svega? U redu je uniforma. U redu su epolete. Ali, šta konkretno ja imam od toga? Neki mali ludak iz Tometinog Polja mi je potvrdio da tako stoji u Bibliji. Nema ničeg konkretnog za čoveka. Bibliju, s nelagodom moram da priznam, nisam čitao. Nisam sklon čitanju – ja sam čovek prakse i akcije. Izuzetak su misli, a njih ima toliko u mojoj glavi da je to čitava jedna biblioteka misli. Njih ja čitam. Malog blesana je raskomadala mina. Posmatrao sam to i rekao sam sebi kako je dobro zapisano u Bibliji, ako nije lagao. Mali drkadžija, nisu ga sahranili uz državne počasti. Nisu ga sahranili uopšte. Šteta je to, i za takvim kojotom mater negde zavija.3 Malo se stidim kad ona dođe. Da li zbog ove staračke pidžame, ali sve je otpočelo iznenada, poneo sam prvo što mi se našlo pod rukom. Ona zaboravlja. Razumem je, nežna duša. Žensko. Imam ružne noge i to nije fer. Krive su i patila sam zbog toga. I nisam visoka. Patila sam i zbog toga. Naočare, izbačeni zubi zbog kojih se do četrnaeste nisam nasmejala... Sve u svemu, mnogo sam patila. To je zato što sam se opterećivala razmišljanjem. Čisto proseravanje. 3 ... čisto proseravanje i užasan prdež. 2

11


Kratka mi je ta pidžama, ne shvatam kako to, stalno pokušavam da je povučem nadole, ali ne ide. A i svi neopisivo vonjaju, nema dostojanstva, ljudi misle kako smeju da vonjaju ako im se više ne živi. Čudan vonj, tu, u bolnici. Vojska zaudara sasvim drugačije. Nije u redu da priređujem to ženi. Ona nije kriva. Nije to zaslužila. Mnogi mi zavide. Nikada to nisam ispustio iz vida.4 Veoma sam oprezan. To je profesionalna deformacija. Znam ja dobro šta mnogi misle. Znam ja dobro. Ali, ja sam komandir neprekidne straže. Ne prođe mnogo, i ljudi počnu da izneveravaju tvoje poverenje. Niko nije siguran. Preduzeo sam mere i strogo ih se pridržavam. Imamo savršen, otvoren odnos. Razgovaramo. Investiramo u budućnost našeg braka. Brak je svetinja. I majka je svetinja. I otadžbina je svetinja. Obećao sam joj da 4 Krevet je prostran, oduvek sam želela takav. Sad sam sama, i volim da se četvoronoške razvlačim po njemu. Jer ja sam mačka. Izbacim glavu i glasno kažem da sam mačka. Volim da govorim glasno i volim da osluškujem ono što glasno izgovaram. Ja sam mačka. Ma-čka. … -čka. Imam finu, skupu posteljinu, osećam je pod kolenima. Posteljinu obojenu u masni purpur. Uprkos nikotinom i katranom nabijenim tankim cigaretama s mentolom, ostalo je onog mladalačkog baršuna u mom glasu. Umem dobro da otežem samoglasnike, znam gde da stanem. To je seksi. Nasmejem se naglas i baršunasto mjaučem. Sloboda. Ja sam mačka. Mačkamačkamačka.

12


ću dati sve od sebe, da ću sve učiniti ne bi li postala majka. Ne može da dočeka, rekla je, žene su to. Uveren sam da će biti divna majka. Kao što je moja majka bila. Divna kao otadžbina. Držim do tog obećanja, jedne od onih misli, velelepnih misli, bez kojih je ljudski život mizerna gomila govana. Zakleo sam se da ću je učiniti majkom, kleknuo sam pred nju, ovde, u bolničkoj sobi, ljubio sam joj ruke, mislio sam da će zaplakati, ali sam se prevario. Velika je to žena. Žena – heroj. Zaslužila je više od onoga što sam u stanju da joj pružim.5 Na vestima su govorili o solarnoj oluji. Nisam razumeo šta je to. Onda su pokazali polarnu svetlost u Norveškoj. Dobro je u Norveškoj. Tako mi izgleda. Video sam kuće u Norveškoj, čini mi se da tamo vode računa o kvalitetu gradnje. Po tome se može zaključiti kakva je zemlja u pitanju. Otišao bih da vidim to. Mogu da zamislim koliko bi se iznenadila ako bih joj ispričao to o Norve­ škoj. Možda ona misli da sam krut čovek, da ni5 Kupila sam voće: jabuke, mandarine, banane, kivi, sve što sam mogla da pronađem. Stoji svuda okolo, na dohvat ruke, u raznolikim korpicama. Bavila sam se dekoracijom, bila sam strpljiva, stalo mi je do spavaće sobe. Doručkujem: ležim zatvorenih očiju i pružam ruke. Dodirujem ono što sam dohvatila i izigravam iznenađenu šmizlu. Unesem se u to, uzdišem i zagledam nenadanu voćku. Zagrizem snažno, sokovi mi se cede niz bradu i vrat. Zažmurim.

13


sam dovoljno romantičan. Pada sneg u Norve­ škoj, video sam. To je romantično. Ona bi nosila lepu, plavu kapu tamo, ja bih joj skidao pahulje s nje. Ne znam dovoljno o toj oluji. Kakve veze ima sunce sa snegom koji pada? Mora da su pogrešili. Sigurno je greška. Nema sunca u Norveškoj.6 Oluja može da bude pogibeljna, tako su javili. Nešto je tu radioaktivno. Imao sam posla s radio­ aktivnim stvarima, i mogu da kažem: to su stvari s kojima se nije igrati. Ljudima se spava od te oluje, rekli su. Primetio sam to, svi se vuku unaokolo kao poluleševi – doktori, sestre, vozači. Javiću joj da ne dolazi danas, zato što je opasno. Šta ako je umorna? Ne bi bilo loše da predahne malo. Šta ako joj se spava? Ja znam šta ću, u svakom slučaju. Ja znam svoje.7 Čarape su moj fetiš. Prelistavam kataloge, naručujem, isprobavam čarape pred ogledalom, nameštam se. Želim da moje noge izgledaju kao noge iz kataloga. Prekrštam noge. Vežbam. Prekrštam noge i uvlačim dim cigarete. Miris mentola i miris kvalitetnog duvana i miris voća i miris sveta koji je napolju. Mislim da sam srećna. Potrudila sam se da budem srećna i trud se isplatio. Svaki par čarapa bi trebalo nositi samo jednom, to bi bilo toliko uzbudljivo! Ritualno ih navući, lagano, kao kraljevsku, svilenu navlaku, šetati gradom u njima, osećati svileno trenje između butina. Vratiti se, svući ih, i spaliti. Trebalo bi imati kamin. Trebalo bi gutati vatru. Mnogo vatre. 7 Prvi put sam to primetila u uglu školskog dvorišta: podizala sam se iz jame s peskom, skakali smo u dalj. Četrnaest 6

14


Ako kojim slučajem ostanem nepokretan ili slično, voleo bih da se još jednom oženim. Bilo bi bolje nego prvi put. Nisam zadovoljan kako je bilo prvi put. Biće da mi ona zamera, ali bih voleo novu priliku. Doveo bih Ivana Francuza da otpeva pesmu mog života. Niko mi ništa ne može, meni Bog pomaže. A dušmani mogu da me mrze, da mi žele zlo. Boga molim, tebe volim, oko garavo. Ubeđen sam da bi se iznenadila. I rasplakala bi se, ne sumnjam. Francuz je Ciganin, ali šta da radiš.8 Za ta oka dva, daću život ja. Boga molim, tebe volim, srećo jedina...9 godina, toliko sam imala. Podizala sam se, postavila četvoronoške. Ranije bi se smejali, tad nije bio takav slučaj. Imala sam mali šorc, manji nego što bi trebalo, ne znam kako je majka propustila to da registruje. Ko zna, možda je i primetila, ali nije htela… Pametna je to žena. Dosta ličim na nju. Niko se nije smejao, svi dečaci su stajali iza mene. Presudno otkriće. Čisto otkriće. Malo sam se zadržala u tom položaju. Koliko snage i moći u otkrivanju onoga što jesi. 8 I danas se sećam zidova svlačionice u školskom dvorištu, mraka i zvuka vrata koja se oprezno otvaraju. Mirisalo je na magnezijum, lošu vodu i pubertetski znoj. Pored je bio parohijski dom, morali smo da se čuvamo, mogli su da čuju i vide. I danas me to raduje, kad strepim i iščekujem, nikada se nisam promenila. To je najvrednije. 9 Ili tama u podrumu, ispred đačke kuhinje i dnevnog boravka. Gore su slavili dolazak nove 1992. godine, praštalo je od klinačke muzike i petardi. Nastavnik tehničkog, odjednom, smešan, proćelav, šta bre radite vas dvoje tu, šta je ovo, šta je bre ovo??? Kako smo samo slatko stenjali! Hihihihihihihihi…

15


Oko me tvoje zanelo, čim sam te ugledao. (Majku mu jebem cigansku, stvarno je tako bilo, kao da sam ja napisao.) Tuđe neću, svoje ne dam, tako ti je to. Dođe mi da razbijem flašu ili nešto...10 Skidaj se, ispalio sam. Skidaj se, debilu degenerični. Bilo je oko dvadeset stepeni ispod nule i on je drhtao i molećivo me gledao, ali znao sam: to nije najgore što čoveku može da se desi, ima Rusa koji to mogu, a ima i nekih drugih, tad se nisam setio kojih. Skidaj se, kretenu. Dežurni su bezglasno stajali, postrojio sam ih kao i obično tačno u ponoć, nije im se dopadala moja vizija discipline, ali nisu se ni oni dopadali meni. Kreten je počeo da se svlači. Brži rad, riknuo sam, moja komanda je izvršna! Mlitav, otromboljen, šta ćeš ti takav, bolesni jadniče, pitao sam ga, šta si ti mislio? Ostao je u gaćama. Skidaj gaće! Ti si bolestan, dečko. Bolestan si u glavu. Lezi. Pista je bila zaleđena. Lezi na stomak, kretenu! Lezi. Sklekovi sad, izopačeni nerastu! Trista komada. Pevaj, ne sme majka da zaplače. Ti si umobolan. Mešina ti se vuče po ledu, idiote, prehladićeš se, a ja to ne želim, ne sme ni tvoja majka da zaplače. Brže. Poručnik je istupio i bojažljivo se zauzeo za guzičara. Kažnjen je, da mu ne bude previše, gospodine kapetane? Ćutao sam. Nisam se okrenuo k njemu. 10

Samo ruke i jezici. Milioni ruku i jezika. Milioni i milioni.

16


Ovoj zemlji ne može da bude previše samopoštovanja. Samopoštovanje je jedino važno. Bog želi da budemo uspravni i da umremo takvi. Krmak mora da razume. Nastavi s radom, cifra pada. Poručnik je odstupio u stroj. Njihove žene ne dolaze. Moja žena je stradala. Niko ne sme da se usudi. Kara mija, to joj je dobacio. Više puta. Uzrujano je dotrčala do moje kancelarije. Rekla mi je da strvina dobacuje nezaštićenoj ženi. To nije smeo da uradi. A onda je pao. Koja je cifra? Četrdeset jedan, gospodine kapetane. Glasnije! Četrdeset jedan. Glasnije. Glasnije. Onda sam ga šutirao. Prekrio je glavu. Šutirao sam ga u stomak, u dupe, polomio sam mu nekoliko prstiju na rukama. Mislio sam na spodobinu majku i nije mi bilo lako. Ali, uveren sam da se ta gospođa ne bi usprotivila vršenju pravde na Zemlji.11 11 O trojici: neki naši tipovi koje smo srele u Budvi 1995, jedan je imao 27, drugi 33, a treći 38 godina. Bila sam s Jelenom, a ona je bila luda, i ničeg ne bi bilo da nije bilo nje. Njen je bio najmlađi, njegovi drugovi su se pojavili posle dva dana. Na more su stigli iz Nemačke s mnogo novca. Njihov hotel prve večeri (mi smo imale samo jednu iznajmljenu sobu), automobil druge večeri, plaža treće. Automobil, plaža, to mi se dopalo, nisam nikada ranije. Trojica, nisam nikada ranije. Posle toga, studirala sam tada, trojica, izašli smo iz automobila pred mojom kućom, pokušavala sam da ih umirim. Na sve načine. Mnogo smo pili, pre toga. Špricer. Bilo je svega, pre toga. Jedan je bio ogroman i debeo, s

17


Vi ste mlad čovek, kapetane, ali ovo je odmaklo. Bio je tužan. Ne zbog mene, zbog svega, činilo mi se. Da ste ovolišno poveli računa. Da ste brže stigli. Nisam imao vremena, doktore. Ratovao sam, i rat se završio pre desetak godina. I evo me ovde, konačno. Ordinacija je bila sunčana i čista. Moraćete da ostanete. Ne želim da ostajem ovde, doktore. Imam ženu kod kuće. Moraćete da ostanete bez noge, kapetane. Pogledao sam kroz prozor.12 Desi se, ne možemo da zaspimo. Ne spavaš?, čuo sam bajkera iz kreveta do zida. Isprva nisam želeo da se odazovem. Dosadan je. Ljudi koji umiru misle kako na onom svetu neće moći da govore. kapom za vaterpolo na glavi. Hteli su da uđu. Vrištala sam od smeha, pokušavala da se otrgnem, treći je bio mlađi, nije mu prijalo, ništa nije znao. Rekla sam im da ućute zato što moj deda spava u sobi do ulice. Zacenili su se od smeha. Predložila sam da odemo u park, tu, blizu kuće, i tako smo uradili. Otišli smo u park. 12 Nije mogao. Dok smo se penjali, primetila sam da je uplašen. Hteo je da zna odakle mi ključ. Ti ne živiš ovde, iznenadio se, a imaš ključ? Ja imam sve. Oslonila sam se o ogradu terase na krovu i jako raširila noge. Uvek sam tako radila, da bih posmatrala grad noću. Nije mogao. Nije znao kako se to radi sa mnom, jer ja nisam bilo koja. Uradi nešto. Kleknula sam pred najboljeg tipa u gradu, vlasnika najbolje ribe u gradu. Skinula sam naočare, na krovnoj terasi najviše zgrade u gradu. Iznad nas su bile zvezde.

18


Ne spavam. Razmišljam. O čemu? O ženi. Nikada mi nisi pričao o njoj. Ko je ona?13 Bila je slava i bila je vreva. Došli smo zajedno prvi put, moji roditelji su se potrudili, Bog da im dušu prosti. Ona je bila nezaboravna. Šarmantna. Videlo se da joj je stalo. Uvek je takva, hoće svakog da usreći. Majka je blistala. Desilo se, dugo je čekala. Mlada si, to je rekla, postidela se i pogurila. Zagrlila nas oboje. Bila je larma, sve veća. Ne snalazim se najbolje u tome. Ne volim laktove koji se upinju u moja rebra dok sedim za stolom, viljuške, njih naročito ne volim. Zajapurene ljude koji ti se unose u lice. One koje srećeš jednom u godinu dana i koji koriste priliku, pa ti ispričaju sve što nikada nisi želeo da znaš. Znam ja svoje. Ne treba meni niko. Zadah iz usta takođe ne podnosim. Unervozim se od zadaha. Nije bilo paste za zube u ratu. Tamjan mi smeta. Svrbelo me, svuda me je svrbelo, zavlačio sam prste ispod košulje. Nestala je, nisam znao gde. Toalet, ili tako nešto. Svrbelo me je iza ušiju, između lopatica. Ustao sam. Komešanje. Uznemirilo me je to. 13 Jednom sam otišla i istetovirala delfina. Sada je na mojim leđima, 15-20 centimetara, delfinčić. Pitala sam neke šta misle o njemu. Mogu dobro da ga vide. Ne znam zašto sam to uradila. Samo mi je došlo.

19


Stomak me je zaboleo i neprimetno sam ga pritisnuo. Svi su me posmatrali, znao sam to. Bio sam tema, sa svojom mladom ženom. Slike su se usporavale i lelujale, pa zatim strahovito ubrzavale, premotavale unapred. Probijao sam se do toaleta, svi su mi prilazili, čestitali mi, tapšali me po ramenu, izmicao sam se, osmehivao koliko sam mogao, zahvaljivao. Ne sećam se zašto, ali pomislio sam kako vrata toaleta mora da su te­ ška, kako mora da su jako teška. Kupus, proja, sušena riba, uskovitlalo se u meni. Bila je tamo, iza tih teških vrata. Sedela na šolji, spuštenih čarapa. Sad se ne sećaš, a? Ne sećaš se? Hoćeš da te ja podsetim? Ne sećaš se? Ja se dobro sećam, kao slon, ja ću da te podsetim. Prestao sam da dišem. Sve je prestalo. Prasak, potom. Zubi u razbijenom lavabou. Zapomagao je, pijanim glasom, dok mu je krv liptala iz usta. Stegnuo sam ga za vrat i izvukao napolje. Sve je prestalo. Srećom, uvek nosim službeni pištolj. Ništa, čak ni bes. Hroptao je, na podu dnevne sobe. Cigarete su dogorevale u pepeljarama. Uperio sam pištolj u njega. Tek toliko, ništa više. Da im objasnim. Sve ću da vas pobijem. Niko se nije usudio. Od onoga što mi smeta, tamjan mi smeta najviše. Postreljaću vas, sve koliko vas ima. Stajala je na vratima toaleta, 20


mogao sam da vidim, i podizala čarape. Nije ni zaplakala. Opasna žena. Vratio sam pištolj za pojas. Majka je prišla bratu, da ga podigne.14 Proveo sam dan u iščekivanju i video svašta. Solarnu oluju nisam video, a kažu da je prošla.15 Nije se javila. Sigurno je premorena. Sigurno planira da me nečim iznenadi.16 Pokušaću da zaspim. Sutra ću čekati. I dalje imam obe noge. I dalje imam ženu.17 Solarna oluja? Ne znam šta je to. Znam kako se rešava test u novinama. Imam hrpu novina, pune su izvrsnih tekstova o tome kakav je život. Pisma čitam više puta, dragi moji, ja sam Lelica i na tabletama sam od svoje -te godine, hihihihihihihihih. U braku sam već dugo, muž i ja nemamo dece, hihihihihihihih. 15 Dala sam iskrene odgovore i dobila poene. Da li upražnjavate analni seks? Da li ste bi-orijentisani? Opišite svoju najskriveniju fantaziju. Vaša najbolja drugarica ima dečka i on vam se sviđa – šta ćete uraditi? Šorc: da ili ne? Podržavate seks za vreme trudnoće? Dilema dvanaestogodišnjakinje: da li je prerano? Vaša g-tačka? Mit o preljubi. San jednog geja. Pažnja! Specijalni dodatak u novom broju: Nimfo-manija!!! 16 Čula sam kada je devojčica iz stana na našem spratu govorila drugarici o meni. Rekla je da sam joj super. Imaju po devetnaest godina, tako izgledaju. Tako je... pičkasta, rekla je. Svidela mi se reč. 17 Krenuću kad padne noć. Tad je intenzivnije, zavodljivije, čini mi se da radim nešto nedozvoljeno pa moram da se krijem, a ja uživam u igricama skrivanja. Jednog dana će se vratiti, spremna sam na to, vraćao se i ranije. Biće drugačiji, 14

21


ali pripremila sam sebe na to, imam malu računicu u vezi s tim, hihihihihihihih. Toliko ih ima, bože, imena i glasovi, ruke i jezici, ruke i jezici, milioni i milioni, kao pacovi i bubašvabe. Krenuću kad se spusti noć, niko neće moći da posumnja, ja sam ozbiljna žena, ja sam visokoobrazovana žena, na kraju krajeva, ja sam udata žena. Imam svoje poslove i svoje obaveze, danju i noću, hihihihihih, danju i noću. Biraću garderobu, dugo ću to da radim, slobodna sam, konačno, svakako ne volim bolnicu, uvek me podseti na nešto, na nešto... Šta bih mu rekla, ne znam, biće bolje?, to ne zvuči dobro, ali on je tako miran, tako disciplinovan dok veruje, on je vojnik i ja ga volim zato što je takav, biće bolje?, ne znam ništa o tome, ne znam ništa o svetovima bez muzike, mirisa, ruku i jezika, ne znam ništa o svetovima ljudi sa službenim pištoljima i noćnim morama, i ne znam ništa o svetovima ljudi bez nogu. Mora da je to, hm, mora da je to baš... takvo, mora da je takvo, a da li je to dobro ili ne, ne znam baš ni najmanju sitnicu o tome. Zašto bih i morala da znam? Ja sam... slobodna žena, mogu da biram odeću satima, i da na kraju iskoračim na ulicu gola, što ću i uraditi jednom, samo ne još, ne još. Nadam se da mirno spava tamo, taj čovek, šta bi inače radio ako ne spava, o čemu bi razmišljao kad nema o čemu da se misli, možda o meni, ali to nije nešto što mogu da mu posavetujem, to nikako nije nešto što bih mu toplo preporučila. Možda bih mu preporučila da se malo potrudi tamo, da pronađe neku ženu, finu ženicu bez noge, ili bez sise, ili već bez nečega, mislim da tamo sve pršti od takvih ženskih stvorenja, i da joj pokaže stvari, jer ja sam se trudila oko njega i on to zna, dosta toga sam uradila za njega, pokazala sam mu, dosta toga sam mu dala i to ne može da prenebregne, ako ima malo poštenja u sebi. A posle, kad se vrati, tad ćemo lako, ljudi se lako dogovore, hihihihihihihih, lako rasparčaju

22


Ima jedan starac. Tu, pored. Nikako da umre. Spor je i pati od nesanice. Onda šeta. Prođe pokraj naše sobe, svake noći. Zaustavi se pred vratima koja nikada ne zatvaramo. Zna da sam budan i kaže: Laku noć, kapetane. Laku noć.18

zajedničku slobodu, pa imaju dve, ili nekoliko sloboda koje upotrebljavaju po potrebi, on neće biti raspoložen za nagle i nepotrebne kretnje, to sigurno ne. A ja? A ja? Ja znam šta ću, jer ima toliko toga, toliko toga što možeš, toliko toga što možeš da upiješ... u sebe... snažno... toliko toga... I zato nemam nekih većih dilema, kad je to u pitanju. Ne volim dileme. Više volim da spustim ruku dole. I da ne mislim. Jer nema o čemu da se misli. Nema. 18 Paaa da. Zaključala. Idem. Laku noć, kapetane.

23


"Sagorevanja", Srđan Srdić