__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1


Književna radionica Rašić


©Mića Vujičić © Književna radionica Rašić

Urednici izdanja Srđan Srdić Vladimir Arsenić


Mića Vujičić

Oštar start

(Sudijska nadoknada vremena)

Beograd 2015.


Svi likovi i događaji opisani u ovom romanu, uključujući i stvarne ličnosti i događaje, u potpunosti su izmišljeni.


Senima vojvođanskog pisca Đure Đukanova

7


Ja! – Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno. Ivo Andrić, Prokleta avlija

8


Tito u Mikinim espadrilama, ili: jedina stričeva sačuvana priča Nikada nećemo saznati u kom grobu počiva stric Sima. Otac Blizanac uzalud će pratiti njegove tragove, otiske ravnih tabana broj četrdeset sedam, i još uzaludnije prebirati po lobanjama, tražeći onu iz koje je delfin izbio zube dok su se veselo gnjurali u Kotoru. Trag će voditi do Vukovara i tu će magično nestati. Zapravo, mi nikada nećemo saznati da li Sima uopšte negde počiva ili će se tek tako jednog dana odnekud pojaviti i reći nam: „Ako sam ja živ, koga ste vi onda zakopali?“ Zbog toga će se do daljnjeg voditi kao nestalo lice, kao „nevina žrtva onog nacionalističko-komunističkog čudovišta od Miloševića“, kako će to već u svojim vatrenim govorima precizirati majka Mila. Otac će nakon Siminog nestanka steći naviku da pri svakom ulasku u kuću tiho kaže: „Ja sam“, računajući da između njega i njegovog nestalog brata blizanca Sime nema ni najsitnije razlike, što bi moglo delovati suviše potresno na nekoga ko se slučajno zatekne u kući. Uz to „ja sam“, koje izgovara dok na patos u hodniku spušta najlonsku kesu sa hlebom i novom velikom sveskom na kvadratiće, u tom užasnom nedo­statku i najmanje razlike između mrtvog i ži­vog, bez najsitnijeg pečata na licu koji bi zamastio potvrdu o postojanju ili nestajanju, u oče­ve nove navike ubrajaju se i brijanje u potpuno zamračenom kupatilu, i naopako sedenje u frizerskom salonu „Brioni“, na šta će se brzo adap­­ti­rati i sam frizer, pa će mu, čim uđe u radnju, okretati stolicu za sto osamdeset stepeni. Nažalost, ni osamdesetogodišnji deda Duša neće moći da raščisti stvari u toj jezivoj igri identiteta. Jedini čovek koji bi mogao da vidi ili, tačnije, da oseti razliku između svojih sinova – da povuče liniju između života i smrti – sasvim je pomešao ljude 9


i svetove. Od onog dana kada je spakovao kofer, obukao svečano nedeljno odelo, stavio šešir i rekao: „Vodite me kući!“, od Duše se svašta moglo očekivati. Ophrvan staračkom demencijom, mog oca je mogao nazvati stričevim imenom, ili je mogao razgovarati s njim sasvim siguran da se radi o nekom drugom, ali Duša je išao i dalje od toga, govoreći u mno­žini, kao da pred njim uvek stoje obojica. Otac je u takvim prilikama skamenjeno stajao, ne znajući šta da učini. Da li da ispravi Dušu, koga više niko ni u šta nije mogao da ubedi, ili da pri­hvati njegovu igru, što smo inače svi činili, podržavajući time dedinu sklerozu, stupajući u paralelni svet za koji je on već bio spakovao kofer. **** Na svaki pomen stričevog imena, majka Mila je osipala paljbu po političarima i držala vatrene govore. A kada bi na kraju, već sasvim glasno i histerično, rezimirala situaciju i zaključila da je jedan sasvim nevin čovek, koji mra­va ne bi zgazio, ubijen tamo negde u Hrvat­skoj, gde su ga odveli iz kafane, najverovatnije pripitog, nesvesnog situacije, silom, jer ga nisu mogli namamiti svojim praznim patriotskim pričama, glumeći neke nove junake – govor bi se odjednom pretvarao u jecaj. Majka je nestajala u lavirintu stare porodične kuće. **** Dok je živeo – a nije isključeno da i sada negde živi – Sima je spavao u kućici od naboja pod starom lipom koju mu je u amanet ostavila ba­ba Draginja. Naspram ukućanina od dva metra, koga su zbog visine i štrkljavosti odmila zvali Sima Džamija, kuća je bila mala; neko ko bi ga sa strane gledao kako ulazi sigurno bi se zapitao: „Čoveče, pa da li ćeš i ovog puta uspeti?“ Ali, bio je uvežban i spreman na manjak prostora moj stric, koji je Jugoslaviju prošpartao u fići, zavrćući volan sa zadnjeg sedišta. U baba Draginjinu kuću stajao je nekim čudom, bez obzira na to što je neravni plafon bio niži od Siminih dvesta centimetara visine. Tek, 10


treba napomenuti i to da mu glava nikada nije virila iz odžaka, a ravni tabani broj četrdeset i sedam nikad nisu ispadali kroz kibicfenster. **** Stric je spavao sklupčan na malenom otomanu sa dlanovima pod glavom, baš onako kako smo ga zatekli i onog dana kad je baba Draginja umrla. Kad god je nekom bilo teško, ulazio je u Draginjinu kuću kao u apoteku. Bilo je dovoljno da vam starica stavi dlan na čelo ili da vas pogleda onim svojim bistrim plavim očima, pa da sve odjedared prođe, baš kao što je prošlo i Mitu iz Melenaca. Izdahnula je na stričevim rukama. On ju je spustio na krevet, stavio dlan na njeno čelo i zaspao kraj nje, glava do glave, tako da su svi vris­nuli kada su prošli kroz polusrušena vrata stare seoske kuće i ugledali neobičan prizor. **** Stric Sima je retko bio tužan; svaka njegova priča bila je vesela. On i Miroslav Antić, dva dobra druga, koja su se viđala retko ali često, jer su vreme merili po svom satu, drugačijem i čudnom, obilazili su kafane, pili, pevali i hodali na rukama. Stric se gubio i nije ga bilo danima, a ka­­da bi se pojavio, bio je veseo, pričao je glas­no, mahao rukama i stalno ponavljao Mikin stih: „Ne grickaj kao miš dane, živi“, ili tako već nešto – savet koji mu je Antić ispisao na zidu gostinske sobe u baba-Draginjinoj kući. I tako je živeo sve dok do daljnjeg nije postao nestalo lice. Pio je, dok rakijom ne bi napunio svoja dva metra, lupao čaše, pa onda raskrvavljenim ravnim tabanima broj četrdeset sedam šetao po staklu, pevao dok zvučnik ne bi produ­vao, kuvao paprikaš gladnim probisvetima po kafanama, kupao se sa delfinom dok mu ovaj u ra­dosnoj igri nije izbio zube. Sve je počeo, a ništa nije završio. Mi smo zbog toga bili sigurni da se neće vratiti sa ratišta, ali ni da ga mrtvog niko neće 11


pronaći, te da će tako i ceo njegov život ostati nedovršen, izgubljen među kazaljkama upravo onog sata u koji su znali da gledaju samo on i njegov prijatelj – pesnik. (Deda Duša je ovo pesnik izgovarao sa na­ročitim gađenjem.) **** Stric je bio golman fudbalskog kluba Delija iz Mokrina, ali je fudbal napustio usred prven­stvene utakmice, iako izmena nije bila planirana. Tek što je odbranio jedanaesterac, skinuo je ru­kavice, a valja reći da je bio potpuno trezan, bez bilo kakvog dopinga, i na zaprepašćenje prisutnih – igrača i publike koja je njegov spori hod pratila sa nevericom – prepešačio je teren, onako u sportskoj opremi, i zauvek ga napustio, osta­vljajući za sobom skamenjene i domaće i goste, sudijsku trojku, i još delegata. Govorio je da je voleo klizanje i njihao se na klizaljkama dok je živeo u Beogradu, kao nesvršeni student geografije, psihologije i ko zna još čega sve. Ali nakon jednog incidenta zauvek se oprostio od ledenog sporta. Ruku otežalih od jesenjeg utovara stajskog đubriva u Mokrinu, stric Sima je nekoliko dana kasnije u Beogradu, na ledu, malo jače zanjihao partnerku koja se dotad, odvojena od zemlje, ponosno dizala nad njegovom glavom. Da, i tim rukama, u kojima nije bilo nikakvog osećaja, bacio je div­nu i nežnu damu u tribine. Bilo je teško poverovati da se jednom u Rovinju toliko napio da se nije sećao ko ga je onako treštenog odveo u cir­­kus Europa i ugurao u drveni sanduk, upravo onaj u koji je mađioničar stavljao pomoćnike koje će pred zabezeknutom publikom sa­bljom preseći na pola, da bi ih opet sastavio. Ni­čega se nije sećao, ali je tom prilikom dobro prošao, na­stranu to što je ponekad osećao kao da mu noge nisu baš najbolje spojene sa kičmom. „Izađem iz fiće, zalupim vrata, a noge mi još uvek čepaju gas.“ ****


„Kneže“, govorio mu je često Mika Antić, „ti si pisac!“ I mi smo, zaista, svi uvek strica zamišljali kao pisca, bez obzira na to što ga nikada nismo videli da piše, niti smo bilo šta njegovo pročitali. Ali, kad god je bio u već poprilično oronuloj baba-Draginjinoj kući, i kad god je bio u stanju koje je deda Duša nazivao svesnim, stric je čitao, ležeći sasvim opružen na kratkom krevetu sa kog su mu visile noge, ogromni ravni tabani veličine četrdeset sedam, okrunjeni duga­čkim prstima, koji su redovno virili iz poce­panih i rasparenih čarapa. Svakog dana kuća je bivala sve manja i neurednija, sve ispunjenija knjigama (i praznim flašama). Ipak, na policama koje je skrojio otac, knjige su bile poređane u sa­vršenom redu, na koji je Sima opsesivno pazio. Tek kada je nestao i kada je baba-Draginjina kuća ostala prazna, počeo sam da kvarim savr­šen red i da tragam za nečim što ni sam nisam znao šta je. Kuća tada već beše sasvim oronula, i svako ko bi u nju ušao morao je znati da plafon može da mu se sruči na glavu. U ulozi detek­tiva, možda podsvesno misleći da bih među knjigama mogao pronaći nekakav trag koji bi me odveo do strica, u početku sam pregledao naslove, tražio pravilo po kom su knjige bile uredno poređane u celom tom kućnom neredu, a onda danima otvarao prve stranice i čitao posvete koje su Simi ispisivali autori. Kada se igra završila, prešao sam na jednu drugu, koja me je sasvim opčinila. Prelistavajući neku od knjiga, pronašao sam račun za struju kojim je stric najverovatnije bio zabeležio stranicu do koje je stigao. Za čas se na linoleumu stvorila mala gomila raznovrsnih papirića kojima su stric i oni kojima je knjige pozajmljivao označavali mesta na kojima su prekidali čitanje. Stari, požuteli recept koji je seoski doktor Miša prepisao deda Duši, ispisan krasnopisom, i parče papira sa ko zna čijim brojem telefona, koji – proverio sam – više nije bio u funkciji. Jedan od papira očigledno je predstavljao parče turističke ponude, otkucane na pisaćoj mašini: „Sastanak na aerodromu Beograd, međunarod­ni terminal u 15.00 sati, poletanje posebnog aviona na liniji JR 4404 u 16.45 sati, dolazak na aerodrom Gerona u 19.15 sati, transfer do hotela, večera, noćenje“, i tu se put, bar na ovom 13


mestu, prekidao. Iscepkani programi iz Radio-TV revije, obračuni, iz Zabavnika isečen članak na čijim su marginama bile neke stričeve beleške, čak i poneka čitulja – sve se to moglo naći među koricama biblioteke. Naravno i fotografije žena, koje je bez predaha menjao, recept za francuske krempite, vizit-karte ljudi kojih više nema, brojevi telefona na koje se više niko ne javlja, a jedna od najdragocenijih stvari kojima je zabeležena čitalačka pauza bila je ulaznica sa fudbalske utakmice Crvena zvezda – Bajern, na koju smo zajedno bili otišli „nas trojica muškaraca“, Siminim belim fićom. Pomislio sam da bih ulaznicu mogao odneti ocu, ali sam, i bez pitanja, bio siguran da je on već ima u nekoj od velikih svezaka na kvadratiće, gde je čuva pedantno upresovanu u beskrajnom fudbalskom herbarijumu, zajedno sa statistikama koje su obuhvatale golove, izvedene kornere... – ciframa koje je podvlačio i uporno analizirao, time često plašeći majku. Najzagonetnija je, pak, bila razglednica sa Korčule. Na njenoj poleđini, stric Sima je flomasterom napisao nešto nalik kratkoj belešci: „Za Titanik, citat – V. Hristić“, a zatim prepisao nekoliko stihova koje je verovat­n o namenio nekom svom nestalom rukopisu. „I svakog trenutka ja moram da vidim svoju smrt/ U očima, kao ogledalima koja jedno drugo iscrpljuju/ Između kojih raste jedan transcendentalni prostor/ I stvarnost se rastapa na ljuske svojih senki.“ Kada sam završio pretragu, spustio sam se na stari krevet, isti onaj na kojem je umrla baba Draginja, na kom je spavao stric Sima, napominjući da se ni na jednom drugom mestu ne sneva tako lepo i mirno. Mir u snovima pripisivao je baba-Draginjinim magičnim sposobnostima. Spustivši pogled sa neravnog plafona, nasmejao sam se kada sam video da mi je krevet kraći tačno onoliko koliko je bio kraći stricu i da mi noge vise u prazno isto onoliko koliko su visile njemu, dok je opružen čitao. „Kneže, ti si pisac“, čuo sam Antićev glas, i video kako rukom snažno udara strica po leđima. **** 14


Zaista, Simo, da li si ti bio pisac? Deda Duša je uvek govorio da će te ubiti alkohol i da ćeš jednog dana, kada na dnu čaše budeš ugledao svoj lik, halapljivo potegnuti i popiti samog sebe. Ili su te, Simo, pojele anegdote. Često si govorio, kada bi te alkohol već uveliko uzeo pod svoje, da te grizu vicevi i da te žderu anegdote. A najvažnije je preskočiti anegdotu. Ispričati priču i ništa više. Vikao si, pijan, da je anegdota najveći neprijatelj priče i da pisac mora odoleti njenoj sladunjavosti, a drugi su te belo gledali, nemajući pojma o čemu pričaš. Anegdota je vic, sirova, glu­pa, banalna, providna, crkla anegdota – najve­ć i neprijatelj pripovedača. Ona te mami, slatka je, šećerlema, a onda se za čas istopi u ustima i hoćeš da svisneš od mučnine. Kad je pročitaš, sve što započneš izgleda ti banalno. Pisac treba da skine ljusku, da skine omotač, da piše o sebi. A život te satka da budeš od anegdote. Da se svi smeju tvojim dogodovštinama. Baci te u vodu sa delfinom, a ti posle treba da se osušiš od anegdote i da pišeš. I to ti ne ide, jer ti sve deluje prozaično, glupo, šmrljavo za papir, dobro tek da nasmeješ društvo u kafani. Pisac sa sobom od početka nosi kofer. U njemu su spakovani doživljaji koji mu se stalno nude kao dobar materijal za priču. A nikada to ne postanu. Kad god ih izvuče, vidi da su to nekakvi dronjci, ižvakani i nikakvi, nekakva magla koja te guši i stalno ti odvlači pažnju. Vučeš taj kofer na leđima kao magarac, a da nikakve koristi od njega nemaš. I zato cepaš svaku stranu već posle druge ili treće rečenice, pališ roman, dodaješ benzin da se što bolje razgori. Pojela te anegdota. Ništa od tebe nije ostalo. Nisi, kneže, na vreme ispraznio kofer i golišav ušao u kuću da pišeš. Na vratima je trebalo reći: „Ja sam.“ Glasno. Ja sam, a ne onaj kog nosim u ovom ofucanom koferu. Anegdota je korov. Zarastao sam u tu travuljinu, i zato se od mene ne vidi pisac. Nemam ništa. Nemam čak ni kraj. Ili možda jedino to imam. Možda će najbolje i najmanje banalno biti da nestanem. Zamisli, kneže, gluplji kraj od onog – da me ubiju na ratištu. Nisam gledao Dnevnik poslednjih dvadeset godina. Bio sam pijan kad sam se popeo da okrenem antenu i propao sam kroz krov, u babaDraginjinu gostinsku sobu. Od tada ne razumem šta se dešava. I 15


treba da nestanem. U kući od naboja nije bilo pištolja. Sad neko od mene traži da pištolj, kojeg uopšte nije bilo – opali. To bi bio epilog. E, ako to napišem, poješću papir, neka ga kiselina satre. Jebem ti život kad je tako sirov! Pisac mora da bude iznad svega toga. A mene je život uvukao u sebe, nosio kao bujica i udavio me. Natopljen sam sirovim, banalnim, nagutao sam se anegdota i od njih grcam. Kad bolje razmislim, vidim da ja uistinu i nisam pisac, već anegdota. Ja sam materijal za lošeg pisca. Na sreću, uništio sam sve što sam napisao. Ostala je samo jedna priča koju ne mogu da nađem. U stvari, ostala je jedna anegdota. Ti si mi uvek govorio: „Kneže, ti si pisac!“ Uješćeš se za jezik zbog toga, jednog dana. Jednog dana, kada neko pronađe tu priču. Ja ni tada neću biti pisac, a ti ćeš biti moj junak. Ti ćeš biti nestvaran, nećeš postojati; ja ću biti nestvaran, tražiće me i neće mi naći. Mene je pojela anegdota. Ništa nije ostalo. Simina priča Jedina pripovetka koju je napisao stric Sima otkucana je na mašini marke Olimpija, standardnim novinarskim proredom. Stric je greške ispravio crnim flomasterom, kojim je precrtao i naslov, verovatno nezadovoljan prvobitnom idejom, tako da je pripovetka ostala bez naslova. Podrazumeva se da se nije potpisao, a onih šest listova na kojima je tekst otkucan presavio je i odložio u Vojnu enciklopediju. Pronašao sam ih slučajno, tragajući za papirićima korišćenim za obeležavanje mesta na kojima je čitalac prekinuo sa čitanjem. Pomislio sam da bi joj dobro pristajao naslov: Tito u Mikinim espadrilama. Tito u Mikinim espadrilama Nemoj, kneže, tu da se sapleteš. Ne vlada da bi vladao, već vlada da bi se sačuvao. Nije se popeo da bi napao, već se popeo da bi se sakrio. Sad je miran. Ne mora pred šalter. Do juče si mislio: 16


ima velike ideje i velike želje. Ratovaće, širiće se, tri šlajfne u istoriji. Mislio si: postao je prvi da bismo se bojali. Okreni tezu naopačke: postao je prvi, jer nas se plašio. Nije on želeo da otera masu pod svoj šinjel. Ni da njome vlada, ni da je nosi u šaci. On se mase plašio. Masa gužva sve na šta naiđe. Ovako je prvi. Ne nad njom, već izvan nje. Nedostupan. Niko mu ništa ne može. Nemoj, kneže, tu da se sapleteš. Nisu mu neprijatelji Ameri i Rusi. Promašićeš temu. Skloni lupu sa oka. Neprijatelji su sitnice. Miševi pojedu život. I ne drži se on gore da bi mu aplaudirali, palili baklje i nosili štafetu. On hoće da je prvi, jer je samo taj prvi bezbrižan. „Postao je predsednik da bi dostigao visoke ciljeve.“ To je patka. Postao je predsednik zato što se plaši neljubazne šalterske službenice. Nikad neće da je sretne. A Staljin, Brant – to su priče. Grčevito se drži za vrh piramide, jer ne mora sa nama da čeka u redu. Policija mu ne kuca na vrata. Niko mu ne traži potvrde. Lako će on i sa svrstanim i sa nesvrstanim. Taj zna da vaga. Spoljna politika je nasuvo s makom. Birokratija se tegli ko sir. Kraj ti u grlu, kraj ti u stomaku, pa davi. Što se više otplićeš, to se više rasteže i sve se više zaplićeš. A ti? Ti dve nedelje kupuješ auto. Kampuješ ispred šaltera. Pusti sad priču – živim tristo godina, moj umor potiče od zvezda. Tebi je bar jedan vek izjela ona drugarica službenica. Donesi ovaj papir, donesi onaj papir. Pričekaj, sačekaj. Pauza do pola deset. Više nema automobila. Kredit i osiguranje. Ovde nešto fali, druže Antiću. Zašto ne stanete u red? Fali vam još jedan mur. Umor, čoveče, potiče od šaltera. On pukne prstima i auto je tu. Zamisli kada bi ga pitali: izvinite, druže Tito, iz kog ste puta položili vozački ispit? Jesu li testovi bili teški? Vi bar uvek sigurno imate prvenstvo prolaza. On im je, čoveče, oteo svoj život iz ruku. Ne da! Još, kneže, ne možeš da se setiš gde si izgubio nove espadrile? Bio si na popodnevnoj sedeljci, kod onih prijatelja koje nazivaš snobovima. Kod onih koji su prašnjavi iznutra, a spolja zapanjuju ljude čistoćom. Kod onih što nasred sobe drže otvoren klavir. Kao da sviraju Baha. Ćušnuo si kutiju sa espadrilama u klavir, računajući da ćeš uzeti paket kad pođeš. Prošli su meseci. 17


Rasprostirali su note Mocarta, Griga i Baha. Traži da ti ih vrate! Treba napisati kolumnu za Dnevnik. Piši o njima. Razapni ih na dva stupca. „Molim moje espadrile!“ Baš dobar naslov. Popravi kravatu. Zabeleži naslov, zaboravićeš. Ne znam kako se snađeš među svim tim papirićima. Sabrana dela u džepnom izdanju. Teška ti je glava. Prekini da misliš. Pre nego što se taksi zaustavio, izvadio si iz džepa pozivnicu sa žigom, načinjenu od tvrdog kartona. Tu je, ako je neko zatraži. Drug Tito te poziva na večeru. Baš strašno zvuči. Šta ćeš reći Titu? Hoće li te Tito uopšte nešto pitati? Ne zamuckuješ samo kada pevaš. Tralala. Taksi se zaustavlja. Izlaziš, automobil odlazi. Duva promaja okolo zgradurine na Novom Beogradu, raščupava te, čuperak preko očiju. Hodaš ka ulazu. Da li se osećaš sav nekako mali pred ovim ružnim dvorcem? Protokol namerno hoće da napraviš tih nekoliko užasno dugih koraka pod tom betonskom grdosijom. Tek da ti vetar uđe u kosti. Da te prepolovi. Da premeri svoje i tvoje proporcije. Ulaziš, lepo ti stoji to odelo. Prolaziš hodnikom. Stepenicama nikad kraja. Gužva je, ima mnogo zvanica. Ali, dok hodaš, vidiš: kraj tebe prolaze siluete. Neizoštrene. Kao u nekakvom usporenom snimku, ređaju se likovi koji ti ponešto kažu, dobace. Svi su se usrali od straha. Sasvim nevažni, sasvim nevažno. Ne čuješ. Onda odjednom, pred tobom je on, jedini koga jasno vidiš. Tito. I dok ti toplina udara u grudi, dok si još pomalo zbunjen, čuješ njegovo pitanje. „Dobro, druže Antiću, pa kako vaši autobusi?“ Stani. Udahni. Nemoj, kneže, sad da se sapleteš. Razloži svet na slogove. Imaš jedan trenutak. Dobro – druže – Antiću – pa – kako – vaši – autobusi. Pregrizi jezik. Progutaj knedlu. Otvori usta. „Moji autobusi, druže Tito, vrlo dobro!“ Završi razgovor. Mrak. Gotovo. Uđi u salu za ručavanje, sedi na svoje mesto, obriši maramicom znoj sa lica, trgni prvo piće i otpusti čvor na kravati. Udahni, izdahni. Tek onda vrati film i proveri da li si negde pogrešio. 18


Ime: Mika. Prezime: Antić. Zanimanje: novinar i pesnik. Imaš li autobus? Jok. Nisam još uspeo ni auto da kupim. Donesi ovaj papir, donesi onaj papir. Pričekaj, sačekaj. Pauza do pola deset. Šalter mi pojeo život. Zašto onda pominješ autobuse? Ma, kakve autobuse, smučili mi se autobusi za ceo život. Šta je trebalo da kažem? Kakvi, bre, autobusi, pogrešili ste, nisam lud. Tebe je drug Tito pomešao sa direktorom autobuske stanice, drugom Antićem. Ako, meni ne smeta. Neka ga drugi isprave. Zvecka viljuška, zvecka nož. Prolazi veče, zaboravljaš red vožnje. Odjednom viču, zove te drug Tito. Kažu: strašna memorija. Shvatio je da je pobrkao lončiće. Sad bi nešto da ti šapne. Ustaješ, prilaziš, razdaljina među vama kao da se povećava sa svakim načinjenim korakom. Kad priđeš, osećaš, njegova cigareta širi miris koji za čas opije i zbuni sagovornika. Okreće stvar na šalu. Dobro je. Nisi valjda mislio da će ti se izviniti. U jednom trenutku čak stavlja ruku na tvoje rame. Zna on tvoje pesme. Seva jedan blic. Tražiš blic koji je sevnuo. Nema problema, razviće film, ujutro ćeš imati fotografiju. Tito i ti. Automobil te vozi u Dnevnik, pisaćeš celu noć. Pričaš vozaču kako si kupio nove espadrile i kako su lepe, ali nikad kao one koje si izgubio. Uvlačiš hartiju u mašinu za kucanje, povlačiš dim iz cigarete i kucaš naslov. „Molim moje espadrile.“ Iz džepova vadiš brdo papirića i širiš ih po stolu. Iznad naslova, penkalom dopisuješ: „Obično petkom“. Prstima protrljaš oči. Onda se preneš i žurno prstima napadneš slova. Kosa ti je razbarušena. Pišeš kako nisi škrt i kako ne želiš da zbog jednih espadrila praviš javnu sablazan. Stvar je mnogo dublja, nije reč o espadrilama, ionako je jesen, ne nose se do proleća. Nego kažeš da su čudne zverke psiholozi i sociolozi, zameraju što nam tu i tamo smeta malograđanština. Onda nastavljaš kako si bio kod prijatelja na popodnevnoj sedeljci, kako si držao kutiju sa novim espadrilama u rukama i kako si je, ne znajući šta ćeš sa njom, ćušnuo u otvoren klavir, po kom su bile raširene note – domaćica je, kao, baš maločas muzicirala. Zaboravio si, sedeljka se odužila, došlo proleće, kupio si nove espadrile, a odlazio si kod istih 19


prijatelja, zaticao note Mocarta, Griga i Baha na klaviru, u kom su mesecima bile, na onim žicama gde su najdublji tonovi, tvoje espadrile. Crno-crvena traka pisaće mašine došla je do kraja i izvukla se. Prestaješ da kucaš i počinješ da se smeješ. Dobri moji autobusi. Vraćaš traku na mesto, vrhovi prstiju su ti garavi. Prevrćeš po papirićima koje nisi pregledao i preškrabao olovkom, a onda nastavljaš, kako si sreo onog prijatelja u tvojoj obući, zamisli, kaže, tražim neke dečje igračke i nađem u klaviru nove novcate espadrile. Uzimaš olovku, precrtaš jednu od prethodnih rečenica. „Gde si, kneže“, viče fotograf, kolega iz redakcije. Evo ti slika. Ti i Tito. Gledaš fotografiju. Držiš je između palca i malog prsta. Paziš da je ne izmažeš. Dobro je ispala. Stavljaš je na kraj stola. Moraš da završiš tekst. Ne treba da vam smeta što ljudi unose klavire u svoje stanove. Ako ne sviraju oni, sviraće iduća generacija. Naučiće na klavir. Imaće ga pod nosom. „Dobro smo ispali“, kažeš fotografu, koji čeka da se ugreje rešo. Umoran si. Tvoj umor potiče od zvezda. Ispružio si ruku preko stola, pored pisaće mašine, spustio glavu na ruku i zadremao. U pepeljari je dogorevala cigareta. Kad si se trgao, već je bilo svanulo. Protrljao si oči, izmazao ih, sakupio papiriće rasute po stolu i bacio ih u korpu. Zatim si izvadio zelenu fasciklu iz prve fioke i otvorio je. Bilo ti je već muka od silnih papira potrebnih za kupovinu kola. Uzeo si fotografiju na kojoj ste se u rezervisanom zagrljaju šepurili ti i Tito i stavio je na vrh. Ustao si, protegao se, obukao jaknu, stavio kravatu u džep i izašao u hladno jutro. Bilo je krajnje vreme da dobiješ bitku za novi automobil. Službenica je, kao i uvek, bila nervozna. Ali taman kada je htela da kaže: donesite ovaj papir, donesite onaj papir, pričekajte, sačekajte, pauza do pola deset, više nema automobila, ovo, ono, kredit i osiguranje, kao slučajno, okrenuo si fasciklu naopačke i svi papiri su se razleteli po podu. Čučnuo si i dohvatio fotografiju od sinoć, stavio je na šalter, hej, ti i Tito! Službenica je odjednom postala semafor. Pocrvenela, požutela i pozelenela. „Za dva minuta dobićete novi auto.“ Hvala i doviđenja.

Profile for Književna radionica  Rašić

"Oštar start", Mića Vujičić  

Elektronsko izdanje knjige "Oštar start" MIće Vujičića, koje objavljuje Književna radionica Rašić

"Oštar start", Mića Vujičić  

Elektronsko izdanje knjige "Oštar start" MIće Vujičića, koje objavljuje Književna radionica Rašić

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded