vavanje što se navuku na ruke, a zovu se „mi šići“. S njima ne ideš u duboko jer ćeš početi da se daviš ako ventil popusti. Kako u prozi: Nisam još nikada sreo čoveka kome bi, kao meni, bilo potrebno da se svakog časa ponovo naduvava, tako i u životu: napokon sam i ja počeo da se gužvam.
4. Nemam nijednu fotografiju sa školskih letovanja u Baru, Prčnju i Splitu. Iz Bara sam za uspomenu doneo bakrorez, na kom je prikazana mapa tog grada iz XVII veka, a kog danas moj otac drži okačenog na zidu u kuhinji. Iz Prčnja i Splita nisam doneo slične suvenire preživele do današnjih dana. Jedino što me podseća na te gradove jesu otužne pesme koje pokušavaju da odsviraju bubuljičavi momci na gitarama češke izrade. Iz Prčnja sam se vratio nalik kakvom članu rokenrol benda koji je bio mesecima na turneji, jer sam sa nekoliko drugara iz škole osnovao tinejdžerski vokalno-instrumentalni sastav. Nas trojica smo svirali akustične gitare, a bubnjar je lupao po mojoj stolici na okretanje. Bilo je to, kad vratim film, drndanje, a ne sviranje. Onda je 20