Page 1


KRATAK ŽIVOTOPIS V. G. FEĐINA Zagreb, 27. jul 1931. Poštovani gospodine Ekštajn, u pismu od 17. jula ove godine, tražite da Vam napišem gde sam rođen i kako sam dospeo u Zagreb. To bi, kažete, predstavljalo neku vrstu kratkog životopisa u kojem bi, pored osnovnih podataka, bio opisan put moje porodice i moj lični iz Rusije ka ovim prostorima. Na kraju tražite da Vam napišem kratak pregled događaja od našeg dolaska u Kraljevinu SHS do današnjih dana. Budući da se godinama bavite proučavanjem ruskih emigrantskih porodica naseljenih u Srednjoistočnoj Evropi, ja ću Vam, kao ruski emigrant, a delom svoje krvi i Jevrejin, s poštovanjem izaći u susret. Rodio sam se 28. avgusta 1910. godine u Sankt Peterburgu. Majka, Irina Andrejevna, umrla je na porođaju. Ubrzo po njenoj smrti odnose me u Carsko Selo. Na imanju Feđina rasla je slačica, naokolo, stotinama hektara, širila su se plemićka imanja, a ono crno što postoji u svakom ruskom danu postojalo je i tada, i nije samo glupa simbolika, kao što se uobičajeno misli, već nešto 137


sasvim drugo. Hodaju tim smrknutim predelima generacije, ima već hiljadu godina, miču se i tabanaju u nepreglednom sivilu ruske ravnice i to ostavlja tragove na njihovim dušama. Zarad toga krajolika i naše pesme tamom i duševnom boli odišu, a mozgovi naši, za medicinu i previše zahvalni, lutaju od idiota do genija po nekakvom, od Tvorca određenom, putu, da se najčešće ne zna da li je čovek potpuno lud ili ga je Gospod naročitim kvalitetom obdario. No, dosta o tome. Živelo se u toj porodici ruskih Jevreja godinama uz samovar i srebrne kašike, mirisala se prašina duž polica radnog kabineta, pio se čaj i pila se votka ljuta kao sečivo. Naše su nas guvernante učile francuskom, nemačkom, već od prvih dana razumom obeleženih, hodali smo odajama doma uzvikujući latinske citate ili stihove engleskih pesnika, prolazili bi dani a da ne izgovorimo reči ruskog. Ruski sam učio na jeziku kočijaša, kuvarica u belim okrvavljenim keceljama, ili u dugim večerima, ušunjavajući se u očevu sobu, gde su dolazile mirišljave, drusle gospođe, kojima je otac, uz strasne uzdahe, govorio mile i teške, pohotne reči. Tu se Gregor pokazivao manje kulturnim od kočijaša Aljoše, govorio je čistim ruskim jezikom, i to toliko čistim da me je jeza hvatala od razbludnih 138


reči čije sam značenje naslućivao. Crvene čipke tih dama i danas, nakon toliko godina, lebde u mom sećanju, kao uspomene koje se čine jačim od svih ostalih uspomena iz detinjstva. (U sutonu sobe žensko prsluče što se klatari na stolici, miris damskog parfema izmešan s mirisom tela, žensko telo koje se grči, njegova bujnost što se ljulja poput klatna na metronomu.) Sve do onog dana kada je Rusijom progovorila krv, kad je krenula uskomešana ljudska horda sa sve četiri strane sveta, iz blata zemaljskog podignute mase ljudske, lica natečenih od samogona, sve do dana kada nam okovaše, a zatim ubiše vladara, a u gradovima se počeše utvrđivati oni koji sebe zvahu braniocima carstva, da bi se, na taj način, razlikovali od onih koji sebe nazivahu braniocima naroda – sve do tog dana živeli smo u miru i ustajalo poput svake plemićke porodice. Nisu Vam, poštovani gospodine, lagali kada su Vam pričali o predznacima katastrofe, o tome da su mnogi znali šta nosi godina sedamnaesta. (Najbolji primer je slučaj grofice Lenske, koja je kuće Rusijom prodavala 1915, da bi septembra iste godine bila u ratnom Parizu sa celokupnim imetkom spasenim od propasti.) Otac nije mnogo mario za sve to. Veran tradiciji, bavio se gimnastikom i svojim 139


nervima, skakutao je po kući kao nervozno štene ili je svoje dame šetao po balovima. Majka nije bila živa, šta bi čovek drugo radio nego bavio se vlastitim problemima. Dozvolite mi, gospodine Ekštajn, da preskočim ove dosadne opise predrevolucionarnog života, i da se prisetim onog časa kada je u naš dom stigla revolucionarna vest, kada je očev rođak Kovaljcov utrčao u sobu, pao na kolena pred mojim ocem i s patosom kakvog trageda zaridao: „Siroti moj, došli su poslednji dani.“ Evo kako je to bilo: Gospođica Roza, taj ljupki izdanak pruske flore, sedela je pokraj stola, za kojim je na stolici počivala moja ličnost, s otvorenom knjigom Vijonovog Velikog zaveštanja u rukama. Učili smo pesmu napamet, Baladu od poslovica. Na krevetu preko puta stola ležalo je slabašno telo mog tri godine starijeg brata Nikolaja. Nekoliko dana ranije imao je napad epilepsije i sada je mirno ležao, zagledan u barokni luster na stropu. Gorelo je u peći; iz drveta tek bačenog na vatru šišteći je izbijala vlaga, negde iz dubine hodnika dopirali su zvuci klatna na časovniku. Kiša je bila prestala, grane drveća pod prozorom trulile su povijene ka tlu. Najpre se čulo pojačano šuštanje drveća napolju, onda tresak nečega što je palo 140


na zemlju, zatim je otac ušao u sobu. Uznemiren je kolao između prozora i police s knjigama, mrmljajući sebi u bradu ovako nekako: „Oteraću ja tebe, hoću bogme, videćeš ti ko je Gregor Feđin.“ Prišao sam prozoru i pomerio zavesu. Kočijaš Aljoša se napio, popeo na drvo, obema rukama uhvatio za granu i visio tako, urličući. Pevao je nešto. Isprekidane reči pesme teško su se probijale kroz debelo okno prozora. Aljoša se zatim stropoštao na zemlju i dugo udarao rukama po glavi. Navukao sam zavesu. Otac se napokon smirio i seo u naslonjač da čita novine, Nikolaj je ležao na krevetu, a ja sam ponavljao stih koji je glasio: „Dotle čuvaš voće, dok buđ ne opali.“ Bilo je, čini mi se, blizu podneva kada je Kovaljcov utrčao u sobu. Vladimir Kovaljcov, očev rođak po majci, kao da je s vešala pobegao, utrčava u sobu, vrti se između stola i naslonjača, izbija guvernanti knjigu iz ruku, a oca, Nikolaja i mene ostavlja bez reči. Na kraju pada na kolena ispred moga oca i ponavlja rečenicu besmislenu i strašnu: „Siroti moj, došli su poslednji dani.“ Ti su poslednji dani zaista bili došli. Sve što se, nakon toga, dešavalo s nama, nalikuje biblijskim parabolama o izgnanstvu. Svi ti ljudi kojih sam se nagledao u te tri-četiri godine, 141


te izludele glave ljudske, od gladi, od bola, od potmule nostalgije razriveni ljudi, sve to nalikovalo je još jednoj predstavi u velikom teatru, samo što su ljudi bili malo stvarniji, što je krv bila malo krvavija od onog crvenog scenskog čaja kojim su krvarili Hamlet i ini. O, nije mene tuga zbog toga obuzimala! Nisam ja patio što sam se, kao pseto, potucao po gradovima i selima. Bilo mi je svega desetinu godina. Slušati bajku pred spavanje ili utopljen posmatrati ljude kako se tiskaju i gomilaju, a sve to ne razumevati – gotovo da je isto. Nešto kasnije, poštovani gospodine, sve te stvari su poprimile drugačiji izgled. Iz Rusije smo, dakle, izbegli prvih dana revolucije. Jurili smo, bezglavo, po putanjama nezauzetih teritorija, od jednog do drugog napada epilepsije moga brata Nikolaja, s koferima i zlatnom riznicom našeg velikog oca, od Belih i od Crvenih, od radnika i od proletera, od majčice naše vesele Rusije i od groba moje zemaljske majke Irine Andrejevne. Sećam se, kao da vadim fotografije iz kakvog albuma: žena koje su decu rađale na brodovima, bolesnika u bedi, bez lekova, noževa s bleštavim sečivima kojima su ljudi sekli presno konjsko meso, mnoštva sitnih lopova, očevog straha da će nas pokrasti, dvanaest cipela neke 142


obudovele grofice iz Peterburga, koje sam brojao u sobi hotela u gradu Konstantinopolju, jedne austrougarske metalne kase s bravom i velikim ključem, oficirskog opasača s otiscima zuba, brade nekog čoveka koja drhturi u polumraku. Napuštali smo jedan život, zauvek, da bismo ga nastavili negde drugde. Godine 1921, u Novom Sadu, na Telepu, iza kuće mesara Roberta Fišta, naselila se porodica Feđin. Ocu je bilo četrdeset godina, Nikolaju četrnaest, meni jedanaest. Majka, da je bila živa, imala bi trideset sedam godina. Otac je nađen mrtav u šancu kraj Dunava u Petrovaradinu, 20. avgusta 1922. godine. Gospodin u civilu, iz policije, bio je gost u našoj kući. Ispričao je tad i da je očevo telo našla infanterija koja je marširala drumom pokraj šanca, i da je, u noći između devetnaestog i dvadesetog avgusta, otac zadavljen. U pitanju je bila pljačka, gospodin je izrazio svoje iskreno žaljenje i zauvek otišao. Sahrana je obavljena nakon dva dana na groblju u Dudarskoj ulici. Kako smo u Novi Sad dospeli bez rodbine, o nama je brinuo Ljudevit Altmanov, učitelj jevrejske osnovne škole i upravnik doma za siročad u koji smo prebačeni posle sprovoda. Altmanov nam se obraćao na ruskom, a časove smo 143


imali na srpskom i ruskom uporedo. Godine 1925, Nikolaj je završio školu. Danas živi u Beogradu. Završio je studije prava i dobio nameštenje. Bolest mu se primirila i vodi tih, samački život u stanu u Zadarskoj ulici. Godine 1928, završavam školu i s doktorom Jakovom Klausom stižem u Zagreb na studije medicine. Živim na mansardi u Demetrovoj ulici i kroz bršljan posmatram ljude kako koračaju po pločniku. Na časove, za semestara, idem redovno, popodne u prosekturu. (Na vlažnom telu mrtvaca skalpel razdvaja tkivo od tkiva, a lepezasti mišići se šire poput paunovog repa.) Ručak na stolu kod gospođe Hodak, očeva srebrna tabakera s duvanom donesenim iz Crne Gore i gorak čaj u sutonu sobe – instrumentarijum jednog života na usponu. U Talmudu, u Savetima Rabi Hisde, stoji: „Učenik učilišta koji ima malo hleba, neka ga ne lomi s drugima. Učenik učilišta koji ima malo hleba neka ga ne lomi... zbog čega? Zbog toga što to ne bi mogao činiti s dobrom voljom.“ A student Sveučilišta u Zagrebu, umesto da vežba česnike, nudi nas duvanom, govoreći da bi Srbe i Jevreje trebalo satrti kako bi sva zla ovoga sveta nestala s njima. Meni, Venediktu Gregoroviču Feđinu, ta njegova priča, poštovani gospodine, poprilično smrdi. Tako to izgleda, ovde, na predziđu hrišćanstva. 144

"Iz trećeg kraljevstva", Borivoje Adašević  
"Iz trećeg kraljevstva", Borivoje Adašević  

Knjiga "Iz trećeg kraljevstva" Borivoja Adaševića u izdanju Književne radionice Rašić

Advertisement